Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 12-12-2020

Kraj godine je obično vreme kada bujica novih izdanja malko presuši, juriš uspori i imamo više vremena da čujemo stvari koje smo propustili. Ne i ove godine. Kako niko nikud ne ide i bendovi nemaju prilike da sviraju turneje i koncerte, tako i valjda svi snimaju. Sve se snima i, kako kaže i pesnik, svi snifaju. Pa tako i ove nedelje imamo dosta zanimljivog metala za poslušati.

Prvi na redu je blek metal i njemački Pöwerback koji izvodi prljav, gadan i sirov blek metal na svom debi albumu Ov Witches, Bloodfuck and Frost. Sa ovakvim naslovom (ali bogami i crtežom na omotu) jasno je da ne treba očekivati nježne emocije niti zamišljeno prebiranje po shoegaze akordima, pa ova tri čoveka, korektno, nude lo-fi blek metal, vrištanje, zle rifove i jednostavne, agresivne aranžmane pune blastbitova i pankerskog D-beata. Pesme su ipak dugačke pet minuta i više pa je jasno da Pöwerback nije neka početnička pankerska akcija već razrađeniji projekat čiji je spoj panka i ekstremnog metala vrlo programski i prilično sazreo. Dopadljivo:

https://powerback666.bandcamp.com/album/ov-witches-bloodfuck-and-frost

Naočit britanski blek metal na prvom EP-ju dua Dusk Lurker. Nije ovo sad nešto superinovativno ali sa svoje tri pesme (+ intro), Heretic, kako se ovo izdanje zove, nudi izražajan, sirov ali disciplinovan blek metal srednjeg tempa i sa malo mesta za melodiju međ grdnim testerisanjem. Ljudi korektno sviraju i snimljeni su dobro i meni se ovo dopada više od mnogih prebudženih, preproduciranih blek metal ploča koje izlaze svake nedelje:

https://dusklurker.bandcamp.com/album/heretic-ep

Poljaci Deus Mortem vrlo ubedljivi na EP-ju The Fiery Blood kako smo i navikli da očekujemo od ove gospode. Ovo je brzo, žestoko, fantatično odsvirano i vrlo lepo napisano tako da emanira i otmenost i bestijalnost u isto vreme. Stalno ponavljamo da je poljska scena veoma jaka ali kad čovek čuje ovakvo izdanje shvati šta to znači i koliko su tu produkcijski i svirački standardi visoki.

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/the-fiery-blood

Što je blek metal bez Finaca, pitao je odavno pesnik, pa tako ove nedelje veterani Horna stižu da spasu stvar. Deseti album benda, Kuoleman Kirjo, nudi čak trinaest pesama vrlo lepog, organskog blek metala iz zemlje tisuću jezera sa jednom prirodnom atmosferičnošću i izražajnošću i bez upadanja u nekakve savremene „post“ afektacije. Horna su stara škola, ali ne toliko stara da ne vole među rifove da uvale i lepe, melanholične melodije, osim što to ovde nema shoegaze konotaciju već je sve smešteno u jednu okultnu, pagansku, pa i satanističku orbitu. Lep zvuk, izvrsna svirka, odličan album:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/kuoleman-kirjo

Čileanski Detest demonstriraju zrelost i kvalitet na svom drugom albumu, Sacred Revelation. Ovo je ekipa koja svira već deceniju i po ali kako ne snima toliko često tako se i na albumu čuje jedna energija i obilje ideja. Naravno, „obilje ideja“ nije nužno dobra stvar samo po sebi, ali tu je važno ponovo naglasiti „zrelost“, način na koji se ideje koriste i razvijaju tako da dobijemo duže, vrlo dobro napisane pesme koje imaju dinamiku i interesantan razvoj atmosfere. Detest ne smaraju sa predugačkim kompozicijama i rekao bih da su pesme na ovom albumu taman toliko dugačke koliko im je potrebno da te svoje ideje razviju i zapletu a da ne ugnjave. Sve je urađeno u dosta sirovoj ali živahnoj produkciji pa meni ovo izuzetno prija. A i omot je odličan:

https://detest-chile.bandcamp.com/album/sacred-revelation

Novi „album“ Mortiisa, Throe, je zapravo kolekcija kratkih komada, više lupova nego ičeg drugog, koje je uradio još 2009. godine snimajući The Great Deceiver. Ovo je vrlo minimalistička muzika ali zapravo se meni veoma dopada a i vama će ako volite klasičan, ’70s i ’80s post-industrijski zvuk Throbbing Gristle, Einstürzende Neubauten, Current 93 i slično, gde su se ambijent i radni sto u šupi susretali u eksploziji kreativnosti. Čovek ovo daje za samo jedan evro što je vrlo okej:

https://downloadmusic.mortiis.com/album/throe

Islanđani Fortíð su svoj peti album, World Serpent spremali pola decenije ali ovo je zato divna ploča vikinškog blek metala, sva u atmosferi i melodijama ali bez te neke „pop“ dimenzije koja je danas veoma prisutna u ovoj muzici. Fortíð uspevaju da njihove epske, melodične teme zazvuče starostavno i, jelte, klasično, sa aranžmanima koji ih pažljivo razvijaju i daju propisnu metal oštrinu jednoj generalno vrlo melodičnoj muzici. Teme i aranžmani su ovde zaista impresivni i bend kreira minijaturne metal-opere u svojim komadima, donoseći album koji se sluša sa uživanjem i lako vrti u krug od prve pesme:

https://fortid.bandcamp.com/album/world-serpent

Nešto mi je neočekivano legao drugi album jekaterinburških Промозглость. Ovo je više projekat nego bend, sa jednim čovekom koji je „glavni“ alii sa muzikom koja je nastajala, kažu, kroz improvizovanje na probama a koja je prilično očigledno slovenski elegična ali je i sirova u dovoljnoj meri da to meni bude prijatno. Album, Там, где гаснет жизни свет ima šest dugačkih pesama tužnih tema i meditativnog pristupa ali sve kroz mid-fi distorzije i sve se to nekako lepo sklopilo da mojim ušima prija:

https://promozglost.bandcamp.com/album/–2

S druge strane, sasvim mi je očekivano legao drugi album takođe ruskog (ali iz Perma) benda Inhein. Dolazeći čitavu deceniju posle prvenca, Богопадение je inspirisana, žestoka i drusna ploča blek metala koji osvaja jednom epskom širinom ali i jednom vrlo fokusiranom, brutalnom svirkom. Iako aranžmani forsiraju te epske rifove i atmosferu dopunjavaju sintisajzerskim teksturama, Inhein se ne lože na barokno aranžiranje i radije se drže klasičnog, sirovijeg pristupa u kome jedan ali dobar rif nosi pesmu a oko njega se gradi ostatak materijala. Bend svira ubitačno dobro, a varijacije u atmosferi i raspoloženju su izuzetno dobro odrađene (slušajte srednjetempašku a razbijačku Где был свет) i mada su Inhein više old school, moram da kažem da ovde čujem i mnogo elemenata koje volim u muzici Anaal Nathrakh. Izvrsna, sjajno producirana ploča, obavezna za svakog ko voli blek metal što je besan, namršten i ne mari za boga:

https://inhein.bandcamp.com/album/–2

Za ruski het-trik poslužiće Moskovljani Depths of Despair čiji debi album, Мрак Пожирающий Реальность (Tama koja proždire stvarnost, jelte), mnogo izrazitije „ruski“ od prethodnika. Hoću da kažem, ovo su dugačke pesme sa mnogo melanholičnih gitarskih tema i kontemplativne atmosfere, no meni se kod Depths of Despair sviđa što se to radi uz jedan tradicionalniji zvuk. „Moderniji“ bendovi prečesto insistiraju na prekomprimovanom „post-metal“ miksu i masteru a što je ovde izbegnuto uz lepe, dovoljno dinamične gitare, prijatan zvuk basa i bubnja i generalno jednu sliku u kojoj ima dinamike. A kada bend svira brzo, to je baš razbijački. Lepo i prijatno:

https://autodafeprod.bandcamp.com/album/darkness-devouring-reality

Magdeburški Suicide Solution su ime uzeli po klasičnoj pesmi Ozzyja Osbornea koja je osamdesetih izazvala kontroverze zbog – pogrešne – percepcije da podstiče na samoubistvo iako je naslov igra reči i tekst se bavi alkoholizmom, no ovi Nemci su svakako skloniji samoubistvu kao konačnom rešenju, na kraju krajeva, imaju iza sebe demo In Suicide We Trust… Bend je uradio samo jedan album još pre dvanaest godina ali kao da se sada najavljuje kambek snimkom Promo koji ima tri pesme melodičnog ali sirovog i snažnog blek metala. Ovo su tri jako dugačke, atmosferične i solidno producirane pesme gde se jako svira i vrišti ali je opšti utisak dosta kontemplativan i, pa, iako samoubistvo nikada nije zgodno rešenje, ovo može lepo da se sluša:

https://suicidesolution.bandcamp.com/album/promo

(Nope: izdanje je uklonjeno sa Bandcampa i ostala su samo sjećanja… žao mi je, morali ste da budete tu…)

Simpatičan, lo-fi ali ekspresivan i autentičan brazilski black-death metal na prvom izdanju benda Beelzeebubth. Sæculum Obscurum ima četiri pesme filozofskih tema ali i muzike koja bije prljavo i ispod pojasa. Produkcija je sirova ali svirka je dobra i ovo je bend koji valja pratiti dalje:

https://brazilianritualrecords.bandcamp.com/album/s-culum-obscurum

Sirov ali iznenađujuće zreo demo snimak švedskih Nigrum na kaseti Cremer Igne. Bend iz Malmea sviranjem ali i kvalitetom pesama daleko nadilazi skromne produkcijske uslove u kojima je ovo pravljeno i zaslužuje svu našu dalju pažnju:

https://nigrum.bandcamp.com/album/cremer-igne

Francuzi Lord Ketil su odlični na svom trećem albumu, Cult of the Elder Ones koji izlazi naredne nedelje ali za sada može da se čuje putem JuTjuba. Ovo je vrlo ubedljiv, dramatičan blek metal koji zvuči prirodno i spontano sa pesmama koje doduše nisu nekakvi jednostavni krateži ali svoje trajanje ne postižu „na mišiće“ nego lepo puštaju da se aranžmani razvijaju intuitivno. Sve to odaje utisak poštenog satanističkog napora, dostojanstvenog u svom buntovništvu a produkcija, iako zapravo ne zvuči skupo, sasvim lepo podržava muzičku viziju ovog dvojca.

Vrlo me je prijatno iznenadio debi album trija Heretical Sect iz Santa Fea, a nazvan Rapturous Flesh Consumed. Doduše, čim sam video da ovo izdaje Gilead Media bilo mi je jasno da neće biti uobičajen američki blek metal program i, zaista, Heretical Sect nude pre svega sjajnu produkciju koja beži i od kvazipravoverne sirovine ali i od prepeglanog, nedinamičnog zvuka „pametnijih“ američkih blek metal bendova. Ne da je ovo SUPERdinamično ali ima slojevitost i dubinu. A muzika je, pa, zapravo sjajna kombinacija vrlo old school struktura upletenih u kompleksnije, modernije aranžmane, sa moćnim rifčinama koji sparinguju sa nenametljivim horskim pasažima i puno atmosfere. U svom spotu bend pozira sa lanci i ekseri, i ova muzika definitivno nastaje iz jednog dubokog poštovanja prema ranom blek metalu i njegovim satanskim stilemama i zlim, mračnim rifovima, ali svo to poštovanje je ne sprečava da ove forme modernizuje tako da se ne izgube izvorna bestijalnost i zlo a da se dobije muzika koja je maštovita i sveža. Jedno od najboljih izdanja iz domena blek metala u poslednje vreme.

https://gileadmedia.bandcamp.com/album/rapturous-flesh-consumed

A sada spektakl. Kad bendu date ime Lautreamont to je verovatno jer želite da ostavite utisak načitanosti, intelektualizma i dekadencije pa krasnodarski trio ovog imena na svom drugom albumu, The Cult of Grinning Martyrs ova očekivanja opravdava blek metalom koji ima izraženu avangardnu crtu ali ne beži od zdravih osnova ovog žanra. Tako je ovo istinski ledena i hermetična muzika ali koja se ritmički i po intenzitetu svakako drži blek metal matrice, dok je harmonski na programu pažljivo dozirana disonanca. Lautreamont prave dugačke, veoma intrigantne pesme koje se majstorski igraju sa napetostima odmeravajući dinamiku i harmoniju da slušaoca drže na proverbijalnoj ivici sedišta pre neizbežnih isplata u vidu maštovitih razrešenja. Zvuk Lautreamont je prilično mutan ali ovo i jeste u skladu sa pesmama koje treba da zvuče jednako odbojno i intrigirajuće, sa vokalima koji uspevaju da izvuku mnogo izražajnosti iz svedene tehnike (a onda imaju i izvrsne melodične diverzije, npr. u Brotherhood of Suffering). Izvanredan album ruske braće, maštovit i raznolik a opet uzdržan i disciplinovan, jedan od najboljih ne samo ove nedelje već i u poslednjih mesec dana:

https://lautreamont616.bandcamp.com/album/the-cult-of-grinning-martyrs

https://hymnsofapocalypse.bandcamp.com/album/lautreamont-the-cult-of-grinning-martyrs

Stoner! Stoned to Death zvuči kao tipično „metalsko“ ime za bend, sa brutalnom, nečovečnom praksom u korenu ali kako se radi o stoner rok bendu onda i nije tako brutalno. Tickle the Wizard je EP sa četiri pesme dobrih rifova, abrazivne atmosfere i lepog gruva. Stoned to Death nemaju neke inovativne ideje vezane za ovu muziku ali veoma dobro izvode svoje kompozicije, usredsređujući se na kvalitetan rif i organski, dinamičan gruv a to je zapravo i najvažnije kada čovek želi malo da se opusti uz dobar teški rok. Kao nekome ko je odrastao na Sabatima, ovo mi je veoma po meri:

https://ashevillefightsdirty.bandcamp.com/album/tickle-the-wizard

Battle Hag je super ime za doom metal bend pa mi je bilo drago da je drugi album skupine, Celestial Tyrant, prilično dobar. Ovde dobijamo tri ekstremno dugačke pesme (najkraća ima skoro trinaest minuta, najduža nešto manje od dvadeset) dobrog, teškog ali zdravog zvuka koji se ne davi u hermetičnosti a što je dobro jer je sama muzika veoma spora, ali ne i beživotna. Ima ovde i melodija i tema i jake ekspresivnosti – kako od doom metala i očekujemo – a sve zvuči veoma heavy i epski, izbegavajući opet da ode predaleko i u tu epiku, držeći se na zlatnoj sredini:

https://battlehag.bandcamp.com/album/celestial-tyrant

Beogradski The Father of Serpents ima drugi album, Years Lost In Darkness i ovo je vrlo siguran, sazreo gotski doom metal kog sviraju iskusni ljudi (na bubnjevima izvrsni Maksa iz Scared, Minimum itd.), produciran kvalitetno da osvaja emocije i lomi srca. Ja, naravno, nisam prva osoba na svetu koju treba da gađate gotskim dum metalom, ta i od Paradise Lost sam se oprostio kad su krenuli da izrazito gotišu, ali kvalitet je kvalitet i Years Lost In Darkness vrlo lepo odmerava svoje aranžmane da bude mesta i za propisno teške rifove, i za melanholične violine, i za death vokal ali i za odlične multitrekovane vokalne harmonije. Album ima osam pesama plus lepi instrumentalni autro, i ovo dobija jaku preporuku za svakog ko voli Paradise Lost, Moonspell pa i My Dying Bride. Svaka čast, mladići:

https://thefatherofserpents.bandcamp.com/album/years-lost-in-darkness-2020

Ghost Frog je iz Portlanda a znate šta TO znači: sve je moguće! Album Astral Arcade demonstrira „paranormalni stoner pank“ pristup benda na vrlo ubedljiv način nudeći disharmonične a opet pevljive i melodične pesme u kojima je gitara pod ozbiljnim chorus efektima a o distorziji da i ne govorimo. Ovo je svakako vrlo psihodeličan materijal ali je i solidno odsviran i ima dovoljno discipline da ga uvrstim u ovaj pregled:

https://ghostfrog.bandcamp.com/album/astral-arcade

Grey Harbinger iz Zapadne Virdžinije su prijatni na jednom skromno ali dobro snimljenom EP-ju sa šest pesama masnih gitara i gruvi ritma po imenu Chaos Ascending. Ovo je prijatna, čvrsta ali ne preagresivna kombinacija sludge i doom metala, sa očiglednim omažima Black Sabbath ali i nekim svojim identitetom. Bend bi svakako još lepše zvučao sa skupljom produkcijom ali vidi se ovde mnogo pažnje posvećene detaljima (slušajte kako se koristi flendžer u I want to see it all burn) i ovo je svakako rad iz ljubavi ali i rad solidnog kvaliteta.

https://greyharbinger.bandcamp.com/album/chaos-ascending

Supersimpatičan psihodelični stoner rok na albumu Hypnagogia sastava Willow Ash iz Vermonta. Willow Ash nisu preterano inovativni ali je njihova muzika vrlo organska, prijatna, puna gruva ali meditativna sa jakim bas-linijama i moćnim gitarama. Pevanje je vrlo rokerski ekspresivno sa jakim bluz-lavežom pa je ovo na gomili izuzetno prijatan paket čvršće psihodelije i teškog roka:

https://willowash.bandcamp.com/album/hypnagogia

Octopus Diver je francuski minimalni psihodelični bend koji zvuči kao da ste uzeli Stone Rebel pa izbacili bubnjeve. Barem tako zvuči na albumu  River Of Doom iz ove nedelje. Dakle, ono što imamo su vrlo lagodne, vrlo tihe ali apsolutno autoritativne meditacije na gitari sa malo efekata koje uprkos vrlo svedenom instrumentariju i tehnologiji što se koristi, daju pun program psihodelične hipnoze. Prelepo:

https://octopusdiver.bandcamp.com/album/river-of-doom

Finski stoner bend Yeti mi je ulepšao dan svojim drugim albumom, The Pact. Ovo je malo „življe“ produciran materijal – slušajte kako su bubnjevi neispeglani i pršte – ali je prepun divnih rifova i lepog pevanja pevačice Kaise Kari. Bend voli da pravi lepe, zarazne melodije i pesme su im poletne, sa dosta gruva ali ovo je pre svega pevački album pa Karijeva ima ispod sebe dobre, pažljivo napravljene aranžmane preko kojih može da razapne svoje nežne ali upečatljive melodijske linije. Valjana ploča odličnog omota:

https://yetifinland.bandcamp.com/album/the-pact

Norvežani Kal-El su obradili Sabatov Paranoid i… šta sad tu da se priča, Paranid je to. Jedna od najvažnijih pesama u rokenrolu. Kal-El ga sviraju „stonerski“, dakle, usporeno i TEŠKO, ali Paranoid i to podnosi i dobro zvuči:

https://kal-el.bandcamp.com/track/paranoid

Australijski Stone Lotus su raznovrsni i zabavni na EP-ju Convene In Silence. Ovo su tri pesme fine distorzije i gruva ali i sa malo lepo odrađenih istočnjačkih melodija i generalno dobrim, inspirisanim pristupom aranžmanima. Ovo je metal i sa dušom i sa mozgom:

https://stonelotus.bandcamp.com/album/convene-in-silence-ep

Burning Sister iz Denvera imaju debi EP koji se takođe zove Burning Sister, i nudi odličnih pet pesama sporog, masivnog ali opuštenog stoner roka. Ovo je bend sa jasnim korenima u bluzu i bez neke pretenzije da zvuči „metalski“ i opasno sa tim teškim ritmom i masivnim rifovima, pa je kombinacija prirodna i funkcionalna. Posebno je dobar kontrast između dvojice muzičara na gitari i basu koji sviraju kompleksnije bluz-teme i bubnjarke Alison koja svira skoro mrtvački, doomerski ritam bez puno gruva, dajući muzici jednu depresivnu komponentu. Ovo je skoro sigurno snimljeno sve odjednom, sa eventualno nasnimljenim vokalima, te miksovano da zvuči „živo“ i razne nesavršenosti su deo šarma koji Burning Sister imaju.

https://burningsister.bandcamp.com/releases

Arkanzaški Mud Lung na svom istoimenom EP-ju valja prljavi, fazirani stoner-doom koji ima mnogo Black Sabbath u svom DNK ali je mračniji, primitivniji, drogiraniji. Ovo je vrlo hipnotički nastrojeno iako veoma jednostavno, ali bend sve što treba svira odlično i ima lep, distorziran, a mekan i topao zvuk:

https://mudlungdoom.bandcamp.com/album/mud-lung

Vrlo lep singl za Tigers on Opium, nazvan Dark Electric a kojim se najavljuje novi album. Ovo je fazirana rokčina sa odličnim pankerskim stavom ali kvalitetnom garažnom produkcijom. Singl ima i dva simpatična remiksa na drugoj strani pa bih ja dolazeći album ovog benda zabeležio da sam na vašem na mestu:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/tigers-on-opium-dark-electric

Isti izdavač, Forbidden Place Records nudi i odličan EP benda Sleeping Tigers (sve neki tigrovi!). Darkest Cave je isto faziran, krljački ali i psihodeličan i gruvi rokenrol sa šest pesama distorzije koja je toliko prijatna i umiljata da bih mogao u njoj da spavam čitav vikend. Sleeping Tigers su ambiciozan bend i ovo je stoner rok koji nije namenjen samo ozbiljnoj narko-publici već propisan rokenrol široke namene ali sa pravovernom stoner osnovom, ljubavlju prema fazu i bez prebudžene produkcije. Izuzetno:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/sleeping-tigers-darkest-cave

I opet isti izdavač nudi i novi album ruskih ДЖРС odnosno JARS i treći album, nazvan samo „III“je sjajna kombinacija panka, stonera i psihodeličnog roka sa puno gruva ali i, bogami, hardkoraškog čukanja kad treba. Bend, uz odličan miks, uspeva da na albumu skupi mnogo toga što ja volim pa ДЖРС ne mogu dovoljno jako da preporučim a da me vi shvatite ozbiljno. Ovo je sjajno, a Forbidden Place je razbio ove nedelje:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/jars-iii-iii

Grci King Mountain su u naše živote ušli ranije ove godine sa svojim debi albumom Doomed Man Blues i to beše dobro. Onda su u Maju izdali i album instrumentalnih kompozicija koji je bio simpatičan ako ne sasvim esencijalan. Tu sam primetio da se ipak čuje da su pesme nastale kao džemovi i da nisu mnogo razrađene, ali King Mountain očigledno nemaju šta da rade ove godine sem da prave pesme i vežbaju pa je upravo stigao i novi album, Days of Redemption. Ovo je i dalje vrlo lepa smeša starinskog hard roka, kao ispalog iz sedamdesetih (ili, ako ste išli u KST onda… devedesdetih) sa malo grandža i „modernijeg“ stoner izraza. Hoću reći, ovo je jako distorzirano i teško, ali King Mountain vole da pišu lepe pesme sa temama i melodijama i ne zadržavaju se samo na reciklaži bluz predložaka. Naravno, njihova muzika je VEOMA jako utemeljena na bluzu i on curi iz svakog takta ali napor da se napišu teme, rifovi, da se sve to aranžira je jako vidan. Ako volite hard rok ovo je obavezna lektira:

https://kingmountaingreece.bandcamp.com/album/days-of-redemption

Voleo sam drugi album švedskih Domkraft sa svojim spojem doom težine i sporosti i psihodeličnog sludge izraza, a novi, živi album, Live at Day of Doom je fantastičan. Ovo je snimak koncerta sa serije nastupa bendova koji snimaju za Magnetic Eye Records i em je snimljeno sjajno, tako da se sačuva sirova energija živog nastupa a da se sve čuje lepo, em je odsvirano premoćno. Domkraft su izrazito dominantni sa moćnim rifčinama koje zasipaju iz zvučnika, autoritativnim ritmom i odličnim živim pevanjem, izmičući se bez napora doom klišeima i sludge stereotipima, isporučujući šest pesama jakog karaktera i ogromnog volumena. Sjajno:

https://domkraft.bandcamp.com/album/live-at-day-of-doom

U okviru iste inicijative Magnetic Eye records živi album su snimili i Elephant Tree iz Londona i njihova ploča, isto naslovljena, Live at Day of Doom donosi sedam preteških stoner-doom komada superdistorziranih i prelepo toplih gitara i nežnog, hipnotičnog pevanja. Ovo je doom metal koji voli i bluz i hašiš ali ima jednak talenat za proizvodnju moćnih rifčina i raspevanih, višeglasnih vokalnih aranžmana. Divna, teška a opet nežna ploča:

https://elephanttreeband.bandcamp.com/album/live-at-day-of-doom

Da spojlujem: postoje još dva Live at Day of Doom albuma koja su izašla ove nedelje, jer su Magnetic Eye Records odabrali četiri svoja „glavna“ doom benda da snime ove ploče pa evo i treće u nizu: Horsehunter iz Melburna na svom albumu ovog imena donose svoj superspori, superteški ali višeslojni, gusti, psihodelični doom koji voli rif ali voli i melodičnost što ga fino proširuje izvan orbite samo teških i moćnih rifova. Pevač (i basista) Himi Stringer ovde potpuno izgara u borbi, dajući pakleni performans promuklog urlanja dok oko njega lete modulirani rifovi i razobadani bubnjevi. Ritualno, moćno, izvrsno:

https://magneticeyerecords.bandcamp.com/album/live-at-day-of-doom

Konačno, tu su bostonski Summoner čiji je Live at Day of Doom jedna poletna proslava stoner rok rifčina i energije. Summoner su od sva četiri benda najbliži „klasičnom“ roku što znači da su im pesme najbrže i imaju najrazgovetnije pevanje, ali ne treba ovo doživeti kao nekakav odmak od pravovernosti. Njihov živi album je veoma bučan, veoma energičan i ovo je izvrsna ponuda za svakog ko voli i klasičan metal pored sporine i težine. Uistinu pobednička nedelja za Magnetic Eye Records.

https://summonerboston.bandcamp.com/album/live-at-day-of-doom

Kalifornijski Cardinal Wyrm su bili duo donedavno ali su odskora u postavu primili Leilu Abdul-Rauf iz death metal titana Vastum, pa je novi album, treći u opusu benda, Devotionals srazmerno više moćna i divlja ploča. Leilin distorzirani bas svakako dominira doom-gruvom kog ova ekipa proizvodi ali Cardinal Wyrm su sjajni upravo u tome da njihov doom ne može da se svede na reciklažu Black Sabbath i Pentagram. U muzici Cardinal Wyrm nesumnjivo ima bluza koji je pokretao i originatore i ona je organska, vrlo prirodno-zvučeća na Devotionals, ali ovo su pesme koje u sebi imaju barem isto toliko panka i post-panka koliko i klasičnog okultnog hard roka i bluza. Dinamično, uzbudljivo, sveže, maštovito, jednom rečju – nezaobilazno:

https://cardinalwyrm.bandcamp.com/album/devotionals

Shadow People iz Luizijane su svoja dva EP-ja iz ove godine skupili na gomilu za reizdanje na etiketi Forbidden Place i Batom Rouge / Washing in Soap Opera je dopadljiva kombinacija emo hardcorea i sludge punka. Je li to metal? Jeste u dovoljnoj meri a bend piše dovoljno zanimljive i glasne pesme da meni bude interesantan:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/shadow-people-batom-rouge-washing-in-soap-opera

Relativno lo-fi ali dobro odsviran crossover/ thrashcore/ metal na kaseti Decide it Yourself istoimenog sastava iz Sijetla. Ovo ima sve što treba: brzinu i eksplozivnost ali i dobre ideje i aranžmansku maštovitost. Kad jednom ovaj bend uđe u ozbiljniji studio, nebo će biti granica:

https://decideityourself.bandcamp.com/album/decide-it-yourself-2

No, Brazilci Surra nemaju šta da čekaju bolji studio, njihov drugi ovogodišnji EP, Thrashpunk Teleport: Submundo 2121 je fenomenalno snimljen i odsviran i ovo je pet pesama vrhunskog crossovera. Naravno, bend je bio vrlo aktivan tokom protekle decenije i mada iza sebe ima samo jedan studijski album, bila je tu masa kraćih snimaka i živih albuma. Jedan nam se i ranije ove godine dopao, ali novi EP je toliko dobro napravljen i toliko dobro produciran da moram da naglasim da ga ne treba propustiti. Južnoamerički trhashcore je najbolji na svetu kad je dobar a Surra ga JAKO dobro izvode. Ne propustiti:

https://surrathrashpunk.bandcamp.com/album/thrashpunk-teleport-submundo-2121

Finci Dead Shape Figure imaju pristojan EP melodičnijeg thrash metala sa malo death ukusa u formi Quatuor Post Nihil. Četiri pesme ovde imaju solidan tempo i odličnu produkciju a bend, mada je sklon melodičnim ispadima, svakako svira dovoljno žestoko da i poslovično probirljivog mene pridobije u dovoljnoj meri:

https://deadshapefigure.bandcamp.com/album/quatuor-post-nihil

Odličan niskobudžetni ali tvrd i opasan (i ispasan, sigurno) powerviolence demo snimak od strane benda Scourge Whip iz Denvera. NIHL ima 15 vrlo kratkih pesama koje kombinuju eksplozivne blastbeat ejakulacije sa teškim, moćnim srednjetempaškim slemovima, sve uz surove vokale i produkciju koja je adekvatna za ono što bend radi iako, naravno, nije konvencionalno „kvalitetna“. Bend ovo uskoro izdaje na kaseti i ima sve moje preporuke.

https://scourgewhip.bandcamp.com/album/nihl-demo

Cro-Mags imaju novi EP, nazvan jednostavno 2020 i, evo, ja ne znam šta se dešava da NYHC bendovi koje sam batalio još devedesetih snimaju prvorazredne stvari. Agnostic Front su prošle godine imali odličan album, a Cro-Mags su početkom leta objavili ploču koja me je prijatno iznenadila. 2020 je u sličnom maniru, ali još bolja, vraćajući gnev koji je bio tako jak na Age of Quarrel, prvom albumu benda iz osamdesetih godina, ali sa razrađenijim, nešto kompleksnijim aranžmanima koji se iznenađujuće dobro uklapaju uz gnevni ulični metalizirani hardcore punk. Ovde ima prostora i za dinamička variranja pa i iznenađujuće upade melodičnosti, a sve ostaje tvrdo, masivno i moćno. Bogami, odlično:

Ogrish Demeanor iz Tihuane na svom demo snimku S​/​T DEMO 2020 čukaju vrlo abrazivnu i prijatnu (ako volite da vam ne bude prijatno, jelte), smešu death metala švedskijeg tipa i crustpunka. Ovo je snimljeno dobro, sa potrebnom težinom zvuka i moćnim gitarčinama, zakucavajućim bubnjevima, te užasno brutalnim vokalom pa meksička braća od mene dobijaju sve palčeve na gore. A i ime im je sjajno:

https://ogrishdemeanor.bandcamp.com/album/s-t-demo-2020

Prijatan grindcore na EP-ju FREExHUG istoimenog benda iz Pariza. Ovo je dobro snimljen ali po senzibilitetu primitivan grindcore koji voli proste rifove i klasične ritmove, izbegavajući da potone u „sobnim“ cybrergrind indulgencijama ali se ne paleći da je u pitanju nekakva velika evolucija žanra. No, dobri rifovi, brzi blastbitovi i vrištanje su, kad se snime ovako solidno, često dovoljni da žena poput mene bude zadovoljna. Bend ima i jednu hip-hop pesmu (Death to False HipHop) i ovo je sjajna diverzija za sredinu izdanja. Odlično:

https://freexhug.bandcamp.com/album/freexhug

Venomwolf iz Glazgova je jednočlani blackened speed metal projekat čiji novi singl, Bloodthirster nudi tu jednu lepu pesmu himničnog, sirovog ali poštenog metala a na drugoj strani je obrada Dischargeove The Nightmare Continues koja je izvrsna. Singl se kupuje za koliko date pa ne treba biti lenj!

https://venomwolf.bandcamp.com/album/bloodthirster

Undead at the BBC je kul igra reči pogotovo kada se radi o bendu koji se uglavnom bavio zombi-tematikom kroz svoju karijeru. Radi se o skupini iz Lidsa, Send More Paramedics koja je u ovom trenutku počivša ali ovaj album snimljen uživo u studiju (dakle, bez publike) je pravljen 2005. i 2006. godine i prezentira bend u sasvim solidnom thrash metal/ thrashcore svetlu. Ova ekipa svakako u svom zvuku ima više panka od prosečnog thrash metal benda danas a uz vitke i okretne thrashcore rifove idu i staromodniji aranžmani te elementi zombi humora koji nisu nametljivi ali su tu. Generalno, ovo mojim ušima deluje i starije nego što jeste ali to nije negativno, i Send More Paramedics me sasvim uspelo vraćaju na kraj osamdesetih na ovom lepo odsviranom, dobro miksovanom i recentno remasterovanom materijalu:

https://sendmoreparamedicsuk.bandcamp.com/album/undead-at-the-bbc

Cirith Ungol su ove godine već izdali odličan album pokazujući da bend i posle bezmalo pola veka rada ima u sebi i vatre i nadahnuća. Sada su reizdali svoj demo iz 1978. godine, The Orange Album a koji je i služio pre svega da se bend ponudi izdavačima pa ovo nije nužno široko dostupan snimak. I mislim, ne samo da je u pitanju delić metal istorije nego i zabavna lo-fi heavy metal muzika sa kraja sedamdesetih, u vrlo ubedljivom stilu. Fizičko izdanje je već otišlo (a bilo je ionako samo 666 kopija) ali možete kupiti daunloud:

https://cirithungolofficial.bandcamp.com/album/the-orange-album

Yashira su bili veoma dobri na prethodna dva izdanja koja sam slušao, ali novi album, Fail To Be je naprosto impresivan. Bend i dalje vozi tu neodoljivo bolesnu, tenzijom ali i žestokom svirkom nabijenu kombinaciju post-metala, mathcorea i progresive koja se ispoljava kroz namerno neparne ritmove ali koji kompulzivnim ponavljanjem postaju „prirodni“ za slušaoca što ne stiže ni da se izbori sa disonantnim gitarama pre nego što krenu brutalni monotonalni rifovi. Yashira kao da uzimaju sve što je bilo dobro devedesetih i ranih dvehiljaditih na toj nekoj leftfield strani metala pa kombinujući Yakuza, Today is the Day i, recimo, Burnt by the Sun, te stariji Mastodon, donose muziku koja je sjajno napisana, vrhunski izvedena, stalno zapaljiva i uzbudljiva i, čak, i odlično producirana. Remek delo? Pa, da znate da jeste.

https://yashira.bandcamp.com/album/fail-to-be

Stalno želite da proverite da li bi vam se taj beatdown hardcore dopao ali ne znate odakle da krenete? Ne znam ni ja, ali nemački izdavač 164 Beatdown Crew je svakako od pomoći sa svojim kompilacijama. Najnovija, prodavana za koliko želite, a pod prigodnim naslovom Beatdown Around The World ima čak 100 bendova iz 43 države širom sveta a što je, složićemo se, zaista dobar uzorak. Beatdown hardcore svakako nije moja najomiljenija muzika svih vremena, ali jeste interesantan primer spajanja ukusa, interesovanja i scena koje nisam očekivao. Devedesetih godina prošlog veka su mi hardcore njujorških bendova tipa Biohazard, Madball i Agnostic Front i brutalni death metal kakav su svirali (takođe njujorški) Suffocation recimo, delovali kao dve najdalje stvari na svetu ali tridesetak godina kasnije smo svedoci da su se ove dve stvari nekako spojile. Gruv kao osnovni sastavak moshcorea i slamming death metala koji su izrasli sa vremenom, poslužio je kao kohezivni faktor pa otud i sav taj beatdown hardcore na svim stranama sveta. Naravno, ova kompilacija pokazuje da tu ima i ne malog uticaja hip-hopa (i, svakako, trapa) a što i nije bilo predaleko od njujorškog hardcorea (i, ako hoćete da napravim zaista duboki zasjek, podsetiću i da je Mike Smith, bubnjar Suffocation imao hip-hop/ horrorcore projekat Grimm Real) no meni je nekako najsimpatičniji utisak to sa koliko različitih strana sveta ovde dolaze bendovi, pevajući uglavnom na Engleskom (mada ima i Španskog, Ruskog…) ali sa različitim naglascima. Naravno, beatdwon je vrlo kodifikovana muzika, sva u obaveznim formama koje moraju biti prisutne da bi pesma bila „real“ pa slušanje 100 kompozicija za redom koje su sve u vrlo sličnom maniru – horski, gangsterski vokali, do prezasićenosti često korišćenje reči „motherfucker“, spor i srednji tempo, vrlo svedeni hromatski rifovi, teški brejkdaun elementi i slemovi koji čine 90% muzike, supernizak štim – može da bude i zamorno, ali ako ste nasađeni na pravu stranu, ovo će biti prava proslava gruva i hipnotičkog metala:

https://164beatdowncrew.bandcamp.com/album/beatdown-around-the-world

Valjda sam ove nedelje bio žedan slemova pa mi je bilo svejedno gde ih pronalazim, tek novi EP parižana Anaptosis, a naslovljen  Simian Barbarism (i sa introom za naslovnu pesmu koji bi mogao biti ali možda i nije iz filma Monkey Shining) donosi četiri pesme slamming deathcore muzike koje su mi lepo legle. Nije ovo sad nešto vrhunski napisano, ali Anaptosis shvataju moć proste, barbarske teme u hromatskoj lestvici i ovo obilato upotrebljavaju. Ovo je i solidno producirano – mada ima malo one za deathcore često tipične „plastičnosti“ – pa mi je bilo sasvim okej da ga malo provrtim:

https://anaptosis.bandcamp.com/album/simian-barbarism

Discretionary Kayoss iz Kolambusa u Ohaju sviraju pomalo neobičan crossover/ thrash metal na svom debi albumu koji se isto zove Discretionary Kayoss. Ovo je generalno rifaška, brza muzika sa puno energije i gruva ali Discretionary Kayoss ne imitiraju direktno predloške iz osamdesetih, pišući pesme koje imaju malo složenije, ne usuđujem se da zaista napišem „progresivnije“ aranžmane Rezultat je muzika koje je možda za nijansu manje prijemčiva na prvu pesnicu u facu, ali koja svakako zavređuje da se posluša jer ima dubinu. Opet, Discretionary Kayoss generalno stoje u žanru i samo eksperimentišu sa formom pa je ovo meni vrlo prijatan zvuk. Album sadrži 12 solidno produciranih pesama od kojih je jedna obrada testamentovog Into the Pit a druga, bogami, obrada Vio-Lenceovog Calling in the Coroners. Discretionary Kayoss su me svakako kupili i pre nego što sam čuo ove dve omiljene stvari pa samo mogu da potvrdim da su ljudi na svom mestu:

https://discretionarykayoss.bandcamp.com/album/discretionary-kayoss

Za klasičniji crossover/ thrashcore, tu su salvadorski Hazardous Mutation koji su ime uzeli od pesme Municipal Waste da ne bi bilo ikakve sumnje u to šta vole. Inconsciencia je EP sa šest pesama ali poslednje dve su instrumentalne verzija pesama sa njihovog prvog albuma iz 2013. godine, no materijal je generalno zdrav, zabavan, odlično odsviran i dobro produciran. Ovo je brza, buntovna muzika na lepom mestu između panka i metala sa ložačkim rifovima, horski otpevanim refrenima, pa još na Španskom – milina. Hazardous Mutation nisu preterano inovativni u ovome što rade ali su više nego dobri u proizvodnji kvalitetnog žanrovskog programa i to je sasvim dovoljno:

https://hazardousmutationsv.bandcamp.com/album/inconsciencia

Isto iz Salvadora, Genetic Disorder čiji EP CRT Fascination naslovom sugeriše baš old school trešinu, ali je zapravo u pitanju nešto progresivniji deaththrash sa ambicioznim aranžiranjem i pesmama koje se ne stide različitih harmonskih rešenja i puno atmosfere. Sve je to snimljeno korektno mada ne i skupo, ali bend svira vrlo dobro i mada ovo nije muzika koja ubija na prvi aperkat i traži malo posvećenosti i vremena, Genetic Disorder zapravo fino balansiraju negde na svom odabranom mestu između Voivod i Death.

https://geneticdisordersv.bandcamp.com/album/crt-fascination

Children of Technology svoj treći album, Written Destiny izbacuju tek naredne nedelje za Hell’s Headbangers ali su ga već pustili na JuTjub u promotivne svrhe, pa… da poslušamo. Od prethodnog albuma prošlo je svih šest godina pa Italijani ovde zvuče primereno raspoloženo i napaljeno, no, iako je njihov odabrani žanr mešavina thrash metala i hardcore punka (dakle, jelte, krosover), kompozicije su iznenađujuće dugačke i, pa, kompleksne je možda prejaka reč ali svakako ambiciozne. Bend ima dobar, old school zvuk sa puno prostora u miksu i bez danas popularnog preniskog štimovanja pa ploča prija ušima i automatski aludira na osamdesete iako je zapravo producirana vrlo kvalitetno i ne zvuči starinski. Najvažnije, pesme su zaista dobro napisane i zvuče sveže sa puno dobrih, motorhedovskih speed metal rifova i pametnim aranžiranjem kako da se iz svega izvuče maksimalna kilometraža. Jaka preporuka:

https://children-of-technology.bandcamp.com/album/written-destiny

Na demo snimku With Evil We Ride Španci Inverted Cross sviraju dopadljiv mada jednostavan blackened speed metal. Ovo je muzika koja zna da se zabavlja, svakako i mada tehnički dometi benda (ili snimka) nisu previsoki, Inverted Cross imaju zaokruženu, pankersku, rokersku ideju i realizuju je sa šarmom:

https://invertedcross666.bandcamp.com/album/with-evil-we-ride

Njujorčani Vantafirth su nešto bolje snimljeni na svom prvom demo snimku, jednako nazvanom Vantafirth a ovo je opet nekakav blackened thrash metal samo što Njujorčani imaju sveže ideje i pišu iznenađujuće originalne rifove/ teme, bežeći i aranžmanski od puke ortodoksije a opet ne bežeći daleko, da se ponudi ta kombinacija sirovosti i pravolinijskog čukanja koju ovaj žanr obećava.

https://vantafirth.bandcamp.com/album/vantafirth

Poljaci Deathspawn čukaju prelep, beskompromisan brutalni death metal koji je sav u brzini i žestini, bez mnogo pauza da se predahne. Nije to muzika za svakoga jer je ovo sve u nervozi, brzini i granitnoj čvrstini ali Deathspawn barem pišu memorabilne teme i dobre rifove koji ulaze u uho i čovek sebe zatekne kako klati glavom i pevuši ih iako nije baš siguran da može da kaže da se pesme međusobno supstancijalno razlikuju. Ali da ne budemo nepošteni, ovaj tip brutalnog death metala se ne zasniva na individualnim pesmama već na jednom opštijem utisku agresije i opresije koji ide tokom celog albuma/ nastupa pa je i debi album Deathspawna, Reverendus jedna kvalitetna vežba u ovoj formi, sa dobrom produkcijom, vrlo disciplinovanom svirkom, ubedljivim dubokim vokalom i pomenutim solidnim gitarskim temama i rifovima. Naravno, ja imam sklonost ka ovakvoj vrsti muzike, nekom drugom će album u kome većina rifova može da se premesti u drugu pesmu i da se ne primeti značajna razlika biti suviše stilski monoton, ali ako volite Hate Eternal, Krisiun, ili mađarski Gutted, Deathspawn su jedan veoma dobar primerak iz istog žanra:

https://deathspawn.bandcamp.com/album/reverendus

Švedski Burning Alien na svom debi albumu Crop Field Death Squad svira death metal sa dosta melodije okrenut ka vanzemaljcima i po onome kako se zovu pesme, ovo je konceptualna ploča koja se valja slušati skoro kao jedna cela sezona X-Files. Nisu Burning Alien sad nešto ludački inventivni i originalni ali ovo je prijatna, dopadljiva, lepo svirana i snimljena muzika koja će vam prijati ako volite death metal i naučnu fantastiku:

https://burningalien.bandcamp.com/album/crop-field-death-squad

Ne znam odakle su Postmorten ali ne radi se o starom brazilskom bendu istog imena. Ovi ljudi pevaju na Španskom pa pošto ih izdaje Satanic Porno Records, nagađam da su možda i sami iz Meksika. Kako god, VELANDO LA CABEZA , njihov novi EP od tri pesme nudi sirov deathgrind, prljavštinu, loše raspoloženje i jedan organski, brutalni miris. Preslatko:

https://satanicpornorecords.bandcamp.com/album/velando-la-cabeza

Novozelandski jednočlani death metal projekat Skull mi je već prijao ove godine, a novi album (treći u 2020. godini), Hell on Earth je zapravo za nijansu manje „paklena“ ploča. Ovo je i dalje žestoka, vrlo zabavna metal svirka koja se ne zamara komplikovanim konceptima već udara jako i prži snažnim rifovima, ali Jeremy Giles kao da je trenutno u nekom malo emotivnijem raspoloženju pa je i Skull sada nešto melodičniji projekat. Ne da ćete ovde čuti „melodeath“ stil, ali fakat je da već druga pesma,           Smashing Through the Veil of Death to Bring You Back to Me, gotovo da ima senzibilitet balade, kada bi tako nešto stvarno postojalo u death metalu. Kako god, Skull i ovde nudi zabavan, mošerski death metal koji se pokazuje kao kadar i da se protegne izvan strogih granica žanra a da ne izgubi oštrinu, pa od mene i dalje dobija palac na gore:

https://skullmetalbandnz.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Francuski sastav Narcoleptia se raspao nakon smrti bubnjara Adhera 2012. godine. Narednog Januara im izlazi memorijalni album, World Forever Doom koji je već dostupan za slušanje na Bandcampu i ovo je dopadljiv, srednjetempaški i dosta „mekan“ death metal koji se drži old school formi ali nije odlutao u pravcu intenzivne brutalnosti. Ploča je sastavljena od izbora sa dva demo snimka grupe i novije pesme su značajno bolje producirane ali ovo je u globalu šarmantno izdanje:

https://pagvader.bandcamp.com/album/world-forever-doom

Bostonski Inhalement su ove godine već imali jedno lepo izdanje, a sada za pouzdani Horror Pain Gore Death Productions izbacuju EP od pet pesama, snimljen uživo, Live Resin. Inhalement su sirov, spontan death metal bend koji voli da duva pa je i primereno da je ovo sirov, mutan i lo-fi živi snimak. Njihova muzika svakako zvuči vrlo prirodno u takvoj produkciji a HPGD i sa ovom pločom drži nivo tvrdokornog andergraund kvaliteta koji smo navikli da očekujemo. Udri ’n’ razbi što rekoše ortaci iz Smedereva:

https://hpgd.bandcamp.com/album/live-resin

Apocryphetic iz Tenesija je u početku bio jednočlani bend ali sada je ful postava četvorice ljudi koji sviraju „bestijalni death metal“. Zvuči dobro a i kada se posluša EP Heir to the Cosmos, ZVUČI dobro. Bend je imao tri demo snimka pre ovog ali iako je ovo prvo pravo izdanje, može se pričati o solidnoj zrelosti. Ovo je muzika kojoj je brzina i žestina u prvom planu, sa nervoznim, eksplozivnim rifovima i pesmama koje su velikim delom u blastbitu. Naravno, kad ste jedan klinac na gajbi uz programirane bubnjeve, ovakva muzika se lako pravi, no Apocryphetic uspeva da izbegne da zvuči kao prosečan sobni „extreme metal“ projekat i ovo je zapravo vrlo pristojan brzi death metal na tragu Hate Eternal. Naravno, valjaće ovde još sazrevanja i sofistikacije ali bend ima sve što treba – dobre rifove, kvalitetan zvuk, energiju i jednu autentičnost koja je možda i najvažnija. Impresivno, a i ovo je EP sa čak osam pesama i meni je to praktično legitiman prvi album za ovaj sastav:

https://apocryphetic.bandcamp.com/album/heir-to-the-cosmos

Brutalni death metal iz Grčke stiže ljubaznošću atinskog sastava Incineration. Njihov novi EP, Deeds of Debauchery na vinilu izlazi tek u Aprilu, ali MP3 je ovde i to je dobro. Ovo nije neki suptilni, filozofski nastrojen metal intelektualaca i humanista – prva pesma se zove Hanged by the Ballsack na kraju krajeva – ali nudi odličnu zabavu sa četiri pesme brutalnog zakucavanja, divljačkih vokala, brzog tempa i puno klasičnog hromatskog rif-rada. Incineration imaju malo old-school produkciju sa jako komprimovanim gitarama i bubnjevima koji vade oči, pogotovo oštrim dobošem, ali sve je to deo šarma ovog izdanja. Meni prija:

https://incineration666.bandcamp.com/album/deeds-of-debauchery

Za još odličnog brutalnog death metala zadovoljstvo mi je da vas uputim na drugi album australijskih Depravity. Prošli album, Evil Upheaval je bio vrlo dobar, pa iako možda novi, Grand Malevolence, ne donosi supstancijalne evolutivne korake unapred, ovo je svakako jedna izvrsna ploča za ljude koji vole „bogatiju“ stranu ovog podžanra. Hoću da kažem, ovo je producirano veoma kvalitetno, svirka je vrhunska a i Depravity prave pesme koje imaju epske rifove i aranžmane što u prvi plan stavljaju jednu teatralnost koju mnogi više „andergraund“ brutal death bendovi nemaju i, verovatno, i ne vole. Depravity sviraju u tradiciji Morbid Angel/ Hate Eternal i Grand Malevolence je rađen upravo u ovoj formi, sa visokim tempom, mnogo kompleksnih rifova ali tečnih, prirodnih aranžmana i meni je ovo pravi užitak za slušanje:

https://depravitydeath.bandcamp.com/album/grand-malevolence-death-metal

Južnoafrički The Fallen Prophets ima vrlo solidan EP brutalnog death metala koji ima i malo „blackened“ šmeka i atmosfere po uzoru, kako bend eksplicitno navodi, na Cattle Decapitation, Benighted, Dark Funeral i Naglfar. No End In Sight je urađen za vreme lokdauna ali sa gomilom gostiju (između ostalog iz Hate Beyond, Blood Red Throne, Vulvodynia…) a lirički i po atmosferi se svakako inspiriše pandemijom. Ovo je kvalitetna i zrela muzika koja još uvek ne lomi kalup u kome je nastala ali ne pati ni od kakvih početničkih propusta – bend na kraju krajeva postoji deceniju i ovo im nije prvo izdanje – sa dobrom produkcijom i jednim generalnim šmekom luksuza. Lepo:

https://thefallenprophets.bandcamp.com/album/no-end-in-sight

Focal Dystonia su nemačko-holandski brutal death metal duo koji se ponosno nastavlja na tradiciju davanja imena bendu po nekom zdravstvenom problemu ili stanju. Fokalna distonija je, jelte, neurološki poremećaj koji izazive grčenje određenih grupa mišića pa time i „neprirodno“ držanje tela, a debi album, Descending (in​)​human Flesh je odgovarajuća zvučna ilustracija ovog problema. Nije ovo tek još jedan u moru brutalnih death sastava jer je u pitanju projekat dvojice vrlo iskusnih muzičara, Florenta Duployera iz Cenotaph i Floora van Kuijka iz Korpse, Carnifloor itd. Utoliko, i Focal Dystonia, iako ne izlazi iz okvira brutalnog deathgrinda (sa ukusno provučenim elementima slamming death metala), predstavlja vrlo pročišćenu, vrlo kvalitetnu viziju ovakve muzike, sa izuzetno divljačkim zvukom, kvalitetom izvedbe i dobro napisanim pesmama koje, po pravilu, osciluju između rešetajućih blastbitova i mrvećeg srednjeg tempa. Nema ovde dinamičkih uspona i padova, naravno, i album će neistreniranom uhu zvučati kao da sve vreme slušate ista četiri takta, ali ljubitelji brutalne death metal svirke će uživati u Van Kuijkovim fenomenalnim slem rifovima, ubitačnoj ritmičkoj preciznosti Duployera i doprinosu death metal kolega sa svih strana sveta što gostuju na raznim pesmama. Nemilosrdno, moćno i zapaljivo:

https://focaldystonia.bandcamp.com/releases

Naravno, tu je i novi Deeds of Flesh ali bez preminulog Erika Lindmarka. Kalifornijski kvintet je svakako institucija među publikom koja voli tehnički, brutalni death metal pa je i novi album, Nucleus, posle sedam godina nesnimanja i Erikove smrti i neka vrsta manifesta za bend koji je uvrstio i dosta Erikovog materijala na album a zatim i pozvao masu kolega da gostovanjima popuni veliku prazninu koja je iza njega ostala. Ja nisam, da budem odmah jasan, neki veliki ljubitelj Deeds of Flesh, meni njihova muzika ume da bude pomalo onaj stereotipni „tech-death“ koji je zainteresovaniji za muzičku teoriju i kako je pervertirati nego što nastaje iz te neke, nutrine, ali to su valjda i pitanja ukusa. Ima ovde vllepih aranžmanskih zahvata i pesme su svakako napisane sa svešću o celini a ne samo kao procesija egizibicija pa Nucleus ima za mene zanimljiviih dimenzija, no, ne marim mnogo za neoklasičarske solaže na ovoj ploči niti za njenu do apsurda dinamike lišenu produkciju koja se, nažalost kod izdavača Unique Leader sve češće podrazumeva. Iako je meni ovo muzika koja me više impresionira tehničkim kvalitetima nego što mi krade srce, mislim da će se tech-death publici dosta dopasti:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/nucleus

Yhorm iz Sussexa su verovatno ime uzeli po divu iz igre Dark Souls III ali njihov album se tematski ne bavi (samo) Dark Soulsom i zapravo nudi interesantnu, originalnu smešu sludge metala i progresive. Recimo da bend ima tendencije ka mathcore senzibilitetu, nalik na stariji Mastodon ali Yhorm sa albumom Giants Respite nastoji da ima svoj zvuk i pristup muzici i u tome uglavnom uspeva. Mene je ovo prijatno iznenadilo i sigurnošću i dubinom i pameću da se aranžmani ne pretrpaju pa tako Yhorm zvuče manje matematičarski a više prirodno. Vrlo dobro:

https://yhormband.bandcamp.com/album/giants-respite

Death metal supergrupica Heads for the Dead na svom drugom albumu, Into the Red, ne menja previše orijentaciju koju je imala na debiju što mi se pre dve godine solidno dopao. Ovo je, dakle, horror-death metal sa švedskim predloškom – Jonny Pettersson je, uostalom, njihov – sa debelim zvukom gitare, moćnim vokalom i više nego korektnom aplikacijom D-beata u svojim pesmama. Ima ovde i melodije, taman koliko treba pa bend, iako svira energično i žestoko, ima vrlo lepo odmerenu vodviljsku dramu u svojim pesmama. Da je sve to za nijansu mekše masterovano, bilo bi idealno, ali i ovako je Into the Red vrlo lepa, prijatna ploča švedskog death metala kog, kao u nekom vicu, sviraju Nijemac, Englez i Šveđanin:

https://headsforthedead.bandcamp.com/album/into-the-red-death-metal

Turci Engulfed za ovu godinu su pripremili četiri pesme odličnog death metala na EP-ju Vengeance of the Fallen. Ovo je onako, kombinacija old school death zvuka sa malo kosmičkog death metal ugođaja, pa na sve to dodato i malo black metal melodija i, u lepoj, prijatnoj produkciji se vrlo lepo troši. Muzika koju Engulfed prave je onostrana i, čak, hipnotička, uprkos svojoj agresivnosti i visokom tempu. Ovo je ono pronalaženje mira u oku oluje i nadam se da će trojka iz Istanbula uskoro snimiti i čitav novi album jer je Vengeance of the Fallen odlična ploča:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/vengeance-of-the-fallen

Kaine iz Eseksa baš muzu svoj prošlogodišnji album Reforge the Steel. Letos su imali živu verziju u prodaji a sada nude Reforge The Steel (Collectors Edition) sa čak tridesetjednom pesmom, dakle, sa gomilom alternativnih verzija i živih snimaka. Ako baš ozbiljno volite Kaineov uredan, umiven, melodičan britanski hevi metal – a nije ga teško voleti – ovo je bez sumnje vredno da se proveri:

https://kaine.bandcamp.com/album/reforge-the-steel-collectors-edition

Italijanski power metalci Airborn su prilično iskusna ekipa koja radi skoro četvrt veka pa je njihov šesti album, Lizard Secrets: Part 2 – Age of Wonder manje-više nešto što znate da li ćete voleti i pre slušanja. Meni su Airborn isuviše mutno miksovani na ovoj ploči a i ja nisam najveći fan ovog melodičnog, prilično sleazy power metala koji oni provlače no, bend svira izvrsno i tačno zna šta hoće pa ako ste ciljna grupa, navalite:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/lizard-secrets-part-2-age-of-wonder

A ako volite baš onaj najpopularniji power metal, Blind Guardian su upravo izdali živi album, Imaginations from the Other Side – 25th Anniversary Edition. Radi se, dakako, o živoj verziji njihovog petog albuma iz 1995. godine koji je, verujem, među njihovim poštovateljima veoma cenjen. Ja Blind Guardian svakako štujem na ime kvaliteta ali nisam neki preveliki ljubitelj njihove uozbiljene tolkinovštine pa i oaj album apsolutno mogu da preporučim na ime hiperkvalitetnih izvedbi i produkcije koja se, srećom, ne gubi u power metal plastičnsoti već ima dobar nivo „živosti.“

https://blindguardianmusic.bandcamp.com/album/imaginations-from-the-other-side-live

Finski Chalice imaju debi album, Trembling Crown i mada ja nisam baš potpuno ciljna grupa, vidim da se mnogim ljudima dopada. Zapravo, Chalice sviraju jedan melodičan hevi metal sa korenima u NWOBHM zvuku pa mi se deo onog što čujem izuzetno dopada – solaže su odlične recimo – ali mi pevanje ne leži i to me malo žulja. No, probajte, svakako problem može da bude samo u meni:

https://chalicefin.bandcamp.com/album/trembling-crown

Švedski veterani (osnovani još 1982. godine), Mindless Sinner godinu su počeli vrlo solidnim novim albumom za fenomenalni nemački Pure Steel , a sada je završavaju reizdanjem svog prvog EP-ja, Master of Evil za istog izdavača. Originalni materijal je iz 1983. godine a ovo reizdanje ima po nekoliko verzija svake od pesama, zaključno sa koncertnim snimcima i sjajno je ovako dobiti priliku da se upoznate sa materijalom benda koji jedva da je menjao postavu tokom četiri decenije i čiji klasični, melodični hevi metal i danas zvuči potentno:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/master-of-evil

Za kraj: umetnost! Boris i Merzbow su već imali toliko kolaboracija da se na prvi pogled čini da nemamo oko čega da se uzbuđujemo kad se pojavi još jedna. Ali naravno da ima. Ovo su ljudi koji su napravili neke od najboljih komada muzike poslednjih četrdeset godina, bez obzira što su, po svim uobičajenim kriterijumima, operisali na samoj granici onoga što se doživljava kao jelte, „muzika“ pa je i 2R0I2P0 (ime albuma treba čitati kao 2020 R.I.P.) ploča vrhunske ekspresivnosti i naizgled beznaporne proizvodnje smisla. Kako su i Masami Akita i trio Boris poznati pre svega po gruboj, abrazivnoj muzici, zanimljivo je da su njihove kolaboracije često zapravo najmekše, pop muzici najbliže ploče koje objavljuju. Naravno, ovo je i dalje puno „buke“ – mada uglavnom u smislu nasumičnog zvuka i šuma, a manje u smislu ekstremnog volumena – ali 2R0I2P0 je ploča nežnih, meditativnih, skoro šugejzerskih tema koje se čuju negde u daljini ispod Akitinog digitalnog i analognog haosa (To the Beach), ili srazmerno ambijentalnog neidiomatskog materijala (Coma). Parče psihodeličnog roka koji je rastegnut skoro do potpunog pucanja forme kao što je Love na najbolji način svedoči o korenima i jednog i drugog entiteta i njihovoj decenijskoj nepokolebljivoj inspiraciji da svoje korene poštuju ali i nadilaze svakom prilikom. Obavezna lektira i, ako ovo bude poslednji album koji sam kupio u dvehiljadedvadesetoj, to će zapravo biti veličanstven ispraćaj:

https://borismerzbow.bandcamp.com/album/2r0i2p0

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 5-12-2020

Ne znam kako vi, ali kad mi nestane vode u Petak uveče i i dalje je nemam u Subotu u dva popodne osećam se baš zlo. Kakva sreća, onda, da sledi pregled muzike zla i naopakog, odnosno najzanimljivijih metal izdanja koja sam čuo u protekloj nedelji.

Prvi je blek metal, pa još iz Amerike, pa kuda to ide ovaj svet, 2020. godina je promenila baš sva pravila! Deveneror je duo studijskog tipa iz Severne Karoline čiji je drugi album, Malleus Philosophorum („Fosforni malj“? Ako ovo nije najkulje metalsko ime albuma ove nedelje neka me odmah pregazi tramvaj!) (Edit: kako kolega Pažin u komentaru ukazuje – moja kratkovidost dostiže epske razmere jer je ovo očigledno Malj za filozofe a ne Fosforni malj. Zahvaljujemo se!) sav u okultnom i magijskom, ali je i muzički izvrstan. Deveneror ne rade stvari dramatično drugačije od američke sabraće i sasestara, ovo jeste atmosferično i onako, opojno, ali je i odlično, živo producirano (slušajte tu mekanu, toplu a masivnu basčinu koja nosi pesme) i pesme su odlično napisane da se kapitalizuje na atmosferi. Deveneror znaju kako da sagrade narativ, da napetost pojačavaju dok ne dođe do priželjkivane eksplozije i, kad sviraju brzo, to zvuči urnebesno dobro. Odličan album:

https://vargheistrecords.bandcamp.com/album/deveneror-malleus-philosophorum

https://deveneror.bandcamp.com/album/malleus-philosophorum

Švedski duo Svartghast vrlo ubedljiv na svom debi albumu, Perdition koji reinkarnira simfonijski blek metal sa kraja devedesetih u prilično solidnoj formi. Ne da je ovo sad kao neka moja najomiljenija muzika svih vremena, ali simpatična je ovo pompa i iako ću radije slušati Setherial (u kome je     Göran Setitus i svirao više od decenije) nego Dimmu Borgir na koji Svartghast pomalo podseća, ovo je svakako superprofi uradak, sa solidnom produkcijom i dobro pogođenim žanrovskim rukopisom:

https://dusktone.bandcamp.com/album/perdition

Debi album norveških Varde, nazvan Fedraminne je sjajan. Ovaj trio bradatih muzičara svoju kombinaciju blek metala sa folklornim motivima i ispitivanjem nasleđa formatira kroz dugačke pesme srednjeg i sporijeg tempa koje, za razliku od većine blek metala folklorne provijencije, ne pate od viška drame i teatra već se zadovoljavaju jednom odmerenom, dostojanstvenom eksploracijom narodnih motiva. Ima ovde i bržih komada (Forbundet, recimo), ali Varde nisu agresivan bend i njihova muzika ne treba da šokira i zgrozi. Ovo je, kako rekoh, odmerena, dostojanstvena muzika koja i sam blek metal tretira kao deo folklora – što on danas praktično i jeste – i organski ga spaja sa nekim klasičnijim narodnim izrazom. Izvrsno:

https://vardeband.bandcamp.com/album/fedraminne

Sa imenom kao što je Goat Vomit Noise, neće vas iznenaditi da je ovaj trio iz Ankone na liniji sirovog, satanističkog blek metala ali će vas možda iznenaditi da njihov novi album, Wrong Side Discipline zapravo sadrži artikulisanu, pa i disciplinovanu, solidno produciranu muziku. Ovo nije blek-metal-kao-buka već blek metal koji svoju bestilajnost predstavlja na uzdržanije, umetničkije načine. Prijatna ploča:

https://goatvomitnoise1.bandcamp.com/album/wrong-side-discipline

Jeste iz prošle nedelje ali vredi da se istakne: jednočlani ukrajinski blek metal projekat Ieschure ima novi EP, Phantoms Of God i Lilita Arndt koja ovo sve pravi je, pa, odlična. Ovo je bučan, avangardan ali vrlo fokusiran, ličan blek metal koji ne upada u uobičajene lo-fi klopke spremne za slične projekte, sa kompozicijama koje se ne drže klasičnih aranžmana ali nisu ni neusmereni, pogubljeni eksperimentalni poluproizvodi. Žena je vrlo kreativna, vrlo talentovana i ovo je blek metal sa jakim ličnim pečatom koji iz sve snage podržavam:

https://ieschure.bandcamp.com/album/phantoms-of-god

Pompezan i melodičan blek metal stiže nam iz Madrida na prvom EP-ju dua Razak. Eclipse je ploča sa pet pesama koje imaju mnogo teatralnog u sebi, uz koje se provuče i dosta obrednog i to je vrlo simpatično. Ovaj bend sebe vidi negde na granci blek metala i death metala ali sa mističnim, okultnim elementima koji su svakako bliži blek metal delu spektra. Pesme su intrigantno napisane, svaka sa svojim identitetom i idejama i kao paket ovo je maltene pozorišna predstava spravljena samo u domenu zvuka. Vrlo zanimljiv EP:

https://razak.bandcamp.com/album/eclipse-ep

The Curse je split EP dva srpska blek metal benda a izašao za takođe srpski NAV Records. Simpatičan, underground i lo-fi zvuk dobijamo od pančevačkog jednočlanog Paganus Diabolous dok Strahor iz Lebana iako ni sami nemaju neku preskupu produkciju, nude nešto kompleksniji i glamurozniji blek metal. Nije originalno, nije skupo, nije inovativno, ali je autentično i meni to lepo leži:

https://navrecords.bandcamp.com/album/the-curse

Conjuring Subterranean Vortex je pak split album bendova iz njemačke. Hadopelagyal su mračan, podzemni black/ death metal bez ikakve primisli da prave „komercijalnu“ ili makar „popularnu“ muziku. Ovo je hermetično, ali žestoko i iskreno. Thorybos su u sličnom čamcu sa malčice većim naklonom čistom black metalu i pesmama koje su za nijansu više monotone. Prijatno onima koji vole da im ne bude mnogo prijatno:

https://hadopelagyal.bandcamp.com/album/conjuring-subterranean-vortex-split-with-thorybos

Treći split EP u ovoj miniseriji je između dva sicilijanska benda: Lich i Ossario. Solidno producirano dobro odsvirano i onako, energično, negde između blek metala i crustpunka, ovo izdanje mi je prijalo:

https://freshoutbreak.bandcamp.com/album/split-2

Echushkya je jednočlani atmosferični blek metal projekat iz, da proverim, Ohaja i posle jednog demo-snimka, jednog albuma i jednog EP-ja na red je došlo objavljivanje – kompilacije? Oh, well, život je kratak, a ovo je zapravo na gomilu sabran taj demo i taj album, pa je Earth and Sea zapravo fina ponuda od deset pesama gde su dve sasvim nove. Andrew Lampe koji sve ovo piše i svira pravi zapravo lepu, hermetičnu ali prijatnu, ličnu muziku koja se ne gubi u nekakvim meditacijama ali jeste na njima zasnovana. Lepo je to odmereno, sa pažnjom da se napiše i neka pamtljiva tema, producirano skromno ali prikladno i meni je vrlo prijalo:

https://echushkya.bandcamp.com/album/earth-and-sea

Denverski Boor su svoj EP, Sentenced to Flesh izdali krajem prošle nedelje ali simpatičan je i vredi da se čuje. To jest ako volite sirov, mračan black-death metal koji ima dosta razrađene rifove i srazmerno složene aranžmane ispod svoje brutalističke, divljačke krinke. Meni se dopada kako su Boor maštoviti i taj lepi spoj bestijalne estetike i razrađenijih kompozicija. Odlična svirka, takođe:

https://boor.bandcamp.com/album/sentenced-to-flesh

Njujorški Hierarchy za šesnaest godina postojanja nije izdao pravi album (ali jeste imao nekoliko živih ploča). To se sada menja i eponimni prvi studijski album zvanično stiže u Januaru ali je već ceo na Bandcampu. Hierarchy sviraju stamen, čvrst black-death metal i ovih trinaest pesama, nastajalih tokom prošle decenije i po su satanističke, besne ali i vojnički disciplinovane. Dobra produkcija i mada Hierarchy teško da probijaju nekakve granice u žanru, ovo je vrlo prijatno za slušanje ako volite blek metal i ’90s death metal:

https://hierarchyband666.bandcamp.com/album/hierarchy

Uggligr je, priznaćete, sjajno ime za blek metal bend. Ovaj dolazi iz Norveške i debi album, isto nazvan Uggligr je baš onako, odstojali, fino sazreli skandinavski blek metal, sav u ledu i besu, ali dostojanstven i posvećen stazi s leve strane. Kad imate pesmu Satan Lives In Me, to može da zvuči kao da se malo i sprdate ali iako ova pesma blago naginje ka black-thrash delu spektra, nisu Uggligr nikakva spadala i njihova muzika je iskrena, poštena, ubeđena. Produkcija je srazmerno jeftina ali zvuk je zapravo odličan i dinamičan i ovo je prvenac baš po mojoj meri:

https://uggligr.bandcamp.com/album/uggligr

Omiljeni belgijski metal-pregalac Déhà nas je ove nedelje obradovao albumom Contrasts II isprva zamišljenim da izađe kao novo izdanje projekta Imber Luminis ali kako je u međuvremenu Imber Luminis avanzovao sa jednočlanog projekta u status pravog benda, prolifični autor je odlučio da ovaj album objavi pod svojim imenom. Déhà, kad poželi, piše jako dobar atmosferični blek metal pa je i Contrasts II nežna, hipnotička ploča lepo snimljenog, monotonog i istovremeno ekspresivnog blackgaze zvuka. Nemam ja baš MNOGO strpljenja za ovakve stvari, ali Déhà je vrlo kvalitetan i Contrasts II mi prija:

https://deha.bandcamp.com/album/contrasts-ii

Bečki Narzissus mi se dopao još letos na prvom EP-ju, kada se doduše zvao samo Narziss, a novi EP, Akt II: Fall je odličan, vrlo srčan, vrlo ekspresivan blek metal sa dosta melodije i emocija ali čvrst, žestok, baš po mojoj meri. MK, koji svira i radi sve drugo u ovom bendu napreduje gigantskim koracima i jedva čekam da snimi album:

https://narzissus.bandcamp.com/album/akt-ii-fall

Old Growth iz Njemačke za sebe kažu da su „Woodland Black Metal“ i, bez sumnje, debi album Mossweaver je inspirisan šumama, samoćom i meditacijom u prirodi itd. Ali svakako treba naglasiti da je ovo veoma „post“ muzika sa, istina je, vrištanjem i čukanjem, ali je istina i da je Mossweaver naglašeno blackgaze ploča sa tužnim, melanholičnim harmonijama i da ovde ne treba očekivati tradicionalniji „metalski“ program. Ne da tu ima nečeg lošeg, post-blek metal/ blackgaze su legitimisani žanrovi i mada za mene Old Growth ipak iziskuju prevelik napor da se presluša 53 minuta sjete i emo-kontemplacije, ko voli ovakav zvuk može da se poraduje vrlo pažljivo pravljenom albumu, Pritom, daunloud se prodaje za koliko ponudite:

https://oldgrowthblackmetal.bandcamp.com/releases

https://bandcamp.supremechaos.de/album/mossweaver

Kultni ukrajinski blek metalci Shadows Ground postoje od kraja devedesetih a na albumu Wanderer – njihovom šestom – bubnjeve svira Gionata Potenti iz Blut Aus Nord (i još milijun bendova) pa to sve sugeriše pedigre i kvalitet. I to i dobijamo. Wanderer je izuzetno zreo primerak ukrajinskog/ slovenskog blek metala sa lepom atmosferom i emocionalnim nabojem ali na onaj, barem meni, prijatan način gde se sve to temperira jednom uzdržanošću, hladnoćom, dostojanstvenim odmakom. Šest pesama na ovom albumu su dugačke, oštre ali suštinski meditativne bez mnogo promena dinamike i tempa unutar jednog komada, sa produkcijom koja deakcentuje dinamiku ali naglašava interesantne melodijske teme. Lepo:

https://shadowsgroundofficial.bandcamp.com/album/wanderer

Isti izdavač, njemački Schattenkult Produktionen izdao je i drugi album čileanskih Funeralis, a pod naslovom Gateways to Esoteric Light. Kako i ime sugeriše, kvartet iz Santjaga ovde istražuje te neke, jelte, ezoterične teme a kroz muziku koja je misteriozna i atmosferična ali energična i opasna. Čileanski i južnoamerički blek metal generalno u poslednje vreme kao da se malko vraća korenima i većina onoga što čujem spada u „raw“ kategoriju, često sa veoma lo-fi snimcima, ali Funeralis nisu iz ove ekipe, njihova je muzika razrađena i napisana da iskoristi duža trajanja pesama za složenije, maštovite aranžmane (desetominutna From the Ashes the Phoenix Flames Rises je, reći ću to, remek-delo), a produkcija iako ne „skupa“ je adekvatna za mračni, ezoterični ton koji bend traži. Đavo ne samo da ima sve najbolje melodije nego i sve najbolje albume, Đavo ga odneo:

https://funeralis616.bandcamp.com/album/getaways-to-esoteric-light-lp-2020

https://schattenkultproduktionen.bandcamp.com/album/funeralis-chl-gateways-to-esoteric-light

Gjendød iz Trondhajma se ne zamaraju ezoterijom i atmosferom, njihov treći album, Angrep je 28 minuta brutalnog old school prebijanja, testerišućih rifčina i bubnjarske torture, sa sve krvoločnim urlicima bubnjara KK (gitarista/ basista se zove K i obojica vole da se slikaju prekriveni – nadam se lažnom – krvlju). Angrep zvuči spontano i živo, pogotovo sa produkcijom koja asocira na malo bolji podrum ali pesme, iako estetski sirove i nemilosrdne, zapravo su minuciozno napisane sa nekim od najboljih harmonskih eksperimenata koje ćete čuti ove nedelje (slušajte bizarne gitare na I et hus uten speil). Naravno, s obzirom da je sve svirano u blastbitu i da je album maltene ceo istog tempa, nije ovo za svakoga, ali ovako kratko, brutalno i kreativno spakovati dobar norveški blek metal umeju samo majstori:

https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/angrep

Belgija je ove godine dala nekoliko vanserijsih metal albuma, a prvenac trija Serpents Oath, Nihil kao da žudi da se upiše na ovu listu. Ovo je kvalitetan, atmosferičan ali žestok i tvrd blek metal novije škole ali bez „post“ stremljenja, uredno posvećen surovosti i agresiji, možda sa jednim vidnim naklonom ka švedskoj školi. Iako ploča ima 12 pesama, zapravo traje svega 36 minuta jer su gomila komada samo ukusni i kratki interludiji pa je ono što je glavno – atmosferičan, agresivan blek metal –svakako u centru pažnje:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/nihil

Isti izdavač, nizozemski Soulseller Records ima i debi EP finskih Sarvekas. Nazvan Of Atavistic Fury & Visions ovo je izvrstan početni plotun za dvojicu bradatih, namršetnih mladića, sa melodičnim, tradiciji naklonjenim temama i vrlo sigurnim, agresivnim izvedbama. Finski blek metal je već godinama u usponu i Sarvekas su bez sumnje još jedno podsećanje da je ova scena nezaobilazna u ovom trenutku naše povjesne zbiljnosti. Žestoko a osećajno, agresivno a suptilno, Of Atavistic Fury & Visions je obavezna lektira:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/of-atavistic-fury-visions

Za ovonedeljni het-trik, Soulseller Records su se potrudili pa su izbacili i treći album norveških The Deviant. Rotting Dreams of Carrion deluje kao da je u nekoj meri konceptualni album a Norvežani na njemu sviraju vrlo epski, vrlo prijemčiv black-death metal upečatljivih tema i izvrsne izvedbe. Ovo je album koji počinje pesmama o nuklearnoj apokalipsi pa je tu i primereno brz, nemilosrdan i žestok, ali nikada ne zaboravljajući melodije, no u nastavku ploča više naginje nekom srednjem tempu i atmosferi pretnje, ubacujući veću meru death metal sastojaka u mešavinu. Lepo:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/rotting-dreams-of-carrion

Da ne zaboravimo poljsku ponudu, ove nedelje imamo treći album sastava Lęk. Lęk  su kao i mnoga poljska braća & sestre (ali mostly braća) bend koji voli melodiju i atmosferu ali ne zaboravlja na propisan blek metalski fundus pa je Sennych sploty smutków minuciozna ploča lepih, slatkih melodija sviranih preko tvrde osnove. Lepo to, duševno zvuči i Lęk imaju i dobar miks. Albuma, nažalost nema na Bandcampu u slobodnoj prodaji jer izdavač i bend imaju problem sa Paypalom pa daju kod za daunloud tek ako kupite fizičko izdanje, ali se ovo može čuti na JuTjubu:

Hellrot iz Tihuane su jednočlani bend koji, u skladu sa nazivom novog demo snimka – Satan’s Rock n’ Roll – svira vrlo rokerski blackened speed metal. Ovo je dakle, ubrzani Motorhead sa blek metal vokalima? Oh, pa skoro da jeste. Ima mnogo boljih bendova u istom žanru – Hellripper svakako pada na pamet – ali Hellrot ima svog šarma. Pesme jesu malo duže nego što možda treba i produkcija je dosta jeftina, ali ovo se drži sa prave strane lo-fi ograde:

https://hellrot.bandcamp.com/album/satans-rock-n-roll

Veoma sam uživao u EP-ju Kill the Plague kojim je meksički Green Mantis započeo svoju blackened thrash karijeru, a onda sam shvatio da je odlično pevanje (i sjajan miks) delo Vladimira Uzelca, čoveka koga unaokolo ionako stalno hvalim za All My Sins, Terrorhammer i mnoge druge izvrsne black-thrash-speed projekte. Svu muziku u Green Mantis je napisao i odsvirao Meksikanac Rodo Insaniac, jedna gotivna pankerčina i ovo je izvanredan prvi diskografski poduhvat za interkontinentalnu ekipu. Sjajni rifovi, odličan zvuk i vrhunsko pevanje za vrhunski užitak:

https://greenmantis.bandcamp.com/album/kill-the-plague-ep

Idemo sad lagano na stoner, dum, psihodeliju… Across Tundras su objavili zanimljivu kolekciju starih snimaka, Selected Sonic Rituals ~ Volume 3  a gde su retki i izgubljeni snimci sa izdanja koja su danas nenabavljiva (i nenavabljiva). S obzirom da i ovo izlazi u svega 33 primerka, rezana i pakovana ručno, pričamo o kolekcionarskom izdanju u najavi. Elem, naravno, kolekciju možete daunloudovati i kao MP3, za koliko god para hoćete, a ona će vam dati tu već oprobanu kombinaciju psihodelije i stondirane Amerikane koju ovaj bend iz Tenesija provlači. Dugačke pesme, garažna produkcija i mnogo lepog duha na ovoj kolekciji:

https://acrosstundras.bandcamp.com/album/selected-sonic-rituals-volume-3

Danski Wokeh na svom debi albumu, Where Ancients Tread prže dopadljiv blackened doom-death metal, ako mogu tako da ih opišem. Ovo je muzika koje je uglavnom sporijeg tempa ali sa ozbiljnim metalskim rifovima i teatralnom komponentom koje dolaze iz death i blek metala redom. Bend ne komplikuje sa aranžmanima i vrlo brzo ulazi u hipnotički gruv koji se pojnavlja i slušaoca nosi kao na kakvom talasu očajanja. Dobra, sirova ali pristala produkcija i kvalitetna svirka.

https://wokeh.bandcamp.com/album/where-ancients-tread

Takođe Danci, Uddød na istoimenom debi EP-ju valjaju prijatan sludge-stoner zvuk, sav u teškom gruvu i psihodeličnim temama. Pevanje na Danskom je lep detalj mada pevač svakako nije najimpresivniji deo ovog sklopa. Tu titulu pre svega zaslužuju fazirani, moćni rifovi i težak ritam. EP kroz sve četiri pesme vrti maltene isti tempo i sve na neki način zvuči kao jedna pesma ali to u ovom slučaju doprinosi hipnotičnosti:

https://uddoed.bandcamp.com/releases

Rusi The Grand Astoria na svom novom EP-ju, From the Great Beyond nude šest pesama vrlo raskalašnog progresivnog i psihodeličnog roka koji ima poštene metalske kredencijale ali se ne da zarobiti u metalskim formatima. Ovo je muzika inspiracije i rada da ode kud god je ta inspiracija ponese, uvek sa idejom da su psihodelični gruv i relaksiranost najbitniji elementi. Zanimljivo:

https://thegrandastoria.bandcamp.com/album/from-the-great-beyond

Zero One Zero iz Konektikata ne sviraju stoner. Njihova muzika je praktično hard rok sa jakom bluz osnovom i malo grandž začina i to, mada zvuči staromodno, zapravo ispada jedna zdrava i zabavna kombinacija. Bend neće osvojiti oskara za originalnost, naravno, ali unutar tog nekog „klasični rok kako ga shvataju belci“ podžanra, njihov album Full On je sasvim prijatan.

https://zeroonezerorocks.bandcamp.com/album/full-on

S druge strane, masivno psihodeličan doom/ drone metal od merilendskih Funerary Descent na demou Tombreach. Bend ima već par izdanja a Tombreach je  navaren, i, kako sami kažu „Unprofessionally recorded, rife with mistakes and experimental“. Ovo svakako nije profesionalna pa čak ni domišljena muzika ali ima tu žara:

https://funerarydescentofficial.bandcamp.com/album/tombreach

Evo nama i novog Satorinauta. Mađarske komšije i dalje žestoko džemuju i snimaju te džemove i to je uglavnom dosta dobro. Mišićav, psihodelični instrumentalni space rock improvizovan na licu mesta i ovom prilikom mojim ušima donosi dosta radosti sa odličnim gitarskim vratolomijama Bencea Ambrusa iz Lemurian Folk Songs. U svom matičnom bendu Ambrus je vrlo uzdržan i pušta druge da odrađuju najveći deo posla pa ima smisla da je ovde razularen i izuzetno prijatno distorzirano psihodeličan. Exclusive All Inclusive je do sada najbolji album ovog projekta a prodaje se za popularnih „koliko date“. Ne budite životinje, dajte:

https://satorinaut.bandcamp.com/album/exclusive-all-inclusive

Kad smo već kod nauta, Hypernaut su iz Lime, iz Perua i njihov debi album, Ozymandias je vrlo šarmantan komad gruvi roka koji spaja klasičan stonerski gruv i psihodeličnu energiju sa jednom kul pankerskom neposrednošću. Ozymandias je dobro produciran i ovo nije garažna svirka ali pesme iako imaju čvrstu strukturu, takođe poseduju i dovoljno kvalitetne, spontane svirke da deluju živo i budu zabavne. Prijatnih četrdesetak minuta rokenrola:

https://hypernaut.bandcamp.com/album/ozymandias

A dok smo u Južnoj Americi, prošle nedelje su Čileanci Pies De Plomo izdali album El Gran Misterio i ovo je odlična ploča psihodeličnog stoner roka, sa velikim rifovima, kvalitetnim gruvom i nadahnutim temama. Psihodelija i narkotici su svakako u korenu ove muzike (druga pesma se zove 4.20 i, kad smo već kod toga, traje 4 minuta i 33 sekunde a nije u pitanju tišina) ali ekipa iz Santjaga je napisala i provežbala ove pesme vrlo ozbiljno sa upečatljivim, distinktnim temama i dobrim studijskim miksom. Za svakog ko voli Black Sabbath i sve što je iz njih nastalo:

https://piesdeplomobanda.bandcamp.com/album/el-gran-misterio

Kad već pominjemo Ozimandijasa, Francuzi PAMPS! Les Pamplemousses Ethyliques su na svom albumu Ozymandias zapravo slični, vozeći instrumentalni, džemerski spejs rok, ali sa ipak nešto većom lojalnošću bluz osnovama ove muzike. Ume to dobro da bude, pogotovo jer su ovo dugačke pesme, po devet minuta pa na više, gde ima mesta za lepu razradu, a PAMPS! Les Pamplemousses Ethyliques se i trude da drže stvari zanimljivim namernim promenama smera u nečemu što su očigledno uvežbani i napisani delovi. Zvuk je organski, blago garažni ali topao i prijatan. Lepo:

https://pamplemoussesethyliques.bandcamp.com/album/ozymandias

Hideous Monster iz Portlanda na EP-ju  Darkenum sviraju četiri pesme nečega što je malko metal, malo pank, ali najviše nekakav psihodelični horor-rok. I to im vrlo lepo leži. Ovo uglavnom nije „prijatna“ muzika, sa vrištećim vokalom i ružnim temama, ali je ipak prijemčiva i ima dobar gruv:

https://hideousmonster.bandcamp.com/album/darkenum

Iz Irana dolazi death-doom duo Witness the Existence i njihov album  Enshrined Twice, pretpostaviću prvi u opusu, jeste interesantna kombinacija spore, emotivne ali i teške i glasne muzike. Witness the Existence vole dugačke pesme i sporo-razvijajuće teme ali je sve to dosta deathmetalski po senzibilitetu, dakle, prevashodno rifaški i bez mnogo bežanja u „atmosferu“ iako bend sebi lepi i progressive etiketu. Jeftina ali solidna produkcija i album koji svakako vredi čuti:

https://witnesstheexistence.bandcamp.com/album/enshrined-twice

Belgijski Pothamus sami lepo opisuju svoju muziku kao kombinaciju tribalne muzike, post rocka i sludge metala. Album Raya je sklopljen od šest kompozicija od kojih su tri jako dugačke i naginju u vrlo hipnotičkom smeru, sa slojevima psihodelične a opet melodične distorzije i ponavljajućim bas-bubanj gruvom. Opet, sve je to vrlo čisto i disciplinovano i nema onu neku rokersku spontanost koju ja volim, ali ne mogu da kažem da Pothamus nisu dobri. Ne bi im škodio mekši mastering za ovakvu muziku, doduše, ali Raya je prijatan album koji se svojski trudi da svoj metal prikaže kao uzvišen:

https://pothamus.bandcamp.com/album/raya

Finski Opium Warlords fino, prirodno zvuči na početku svog petog albumua, Nembutal. Ovo je doom metal sa blagom eksperimentalnom oštricom, generalno spakovan u umirujuće skladan, spor tempo i melodije koje su oslonjene na ’70s okultni doom, te zvuk koji je, kako rekoh, prirodan, sa lepom distorzijom i generalno dobrom dinamikom. Da ovo sve izvodi samo jedan čovek – Sami Albert Hynninen – nije nešto što je na prvi pogled očigledno jer muzika zvuči spontano i „bendovski“ ali se posle izvesnog vremena čuje ta eksperimentalna dimenzija sa aranžmanima koji insistiraju više na kontemplaciji nego na gruvu a kada pređete na naredne pesme koje mahom forsiraju dron, atmosferu i meditaciju, velikim delom bez ritma bićete ili gorko razočarani ili VEOMA intrigirani. Zanimljiv, raznovrstan album:

https://svartrecords.bandcamp.com/album/nembutal

Da Earache još povremeno izdaje ploče koje vredi čuti dokazuju i denverski Green Druid svojim drugim albumom, At the Maw of Ruin. Ovo je dobar, vrlo klasičan doom metal sa podukcijom koja je kristalno čista i moderna, skoro neprimerena za muziku koja jbi trebalo da bude potaman svakome kome je na srcu old school sabatovsko-pentagramski okultni saund. Green Druid sviraju ubedljivo ali je zapravo važnije da pišu zanimljive, lepo aranžirane pesme koje nisu samo zametalisani bluz već imaju tu neku onostranu atmosferu i dinamiku. I od Earachea neka korist ovih dana!

https://greendruid.bandcamp.com/album/at-the-maw-of-ruin

Generalno ne jurim baš najbrže u naručje instrumentalnog stoner metala, ali ionski trio Praÿ imaju zaista neodoljivo lepo faziranu gitaru na singlu Hemerith pa su dve pesme koje se ovde čuju svakako dopadljive. Nisam, da se razumemo, raspamećen aranžmanima, ima ovde više, rekao bih, delova nego što je pesmama potrebno, ali zvuk je muljav prirodan i prijatan:

https://praymusic.bandcamp.com/album/hemerith

Kad smo već kod instrumentalnog stonera, Bantha Rider su varšavski stoner metal bend tematski okrenut prema, kao što se i iz imena vidi, Star Warsu. Inspirisano! Debi album, Binary Sunset Massacre je vrlo glasna, tvrda ploča negde na razmeđi stoner i sludge metala, sa napucanim basom, jakim tempom i nadrkanom gitarčinom. Sve to puca od energije i težine i gitarista, Krzysiek radi dosta na tome da nešto što bi bila samo jednolična parada rifova ipak bude zanimljiv narativ razigranih tema i solaža. Lepo:

https://piranhamusicpl.bandcamp.com/album/binary-sunset-massacre

Cronies iz Njujorka bi možda mogli da nazovemo sludge metal bendom ali istina je da je ovo mnogo bliže klasičnom noise rocku iz osamdesetih i ranih devedesetih sa prijatnim odjecima bendova kao što su bili Big Black, Killing Joke, Zeni Geva, naša Sexa ali i rani Therapy? Sve je to u dovoljnoj meri uticalo na metal koji je dolazio da se Cronies lagodno mogu ubrojati u metal i preporučiti ljudima koji vole Godflesh i sličan zvuk jer je EP  Fresh Ideas For Transforming Natures Most Perfect Shapes jako dobar, pun odličnog gruva i prijatnih distorzija, dinamičan i ubedljiv. Super:

https://croniesny.bandcamp.com/album/fresh-ideas-for-transforming-natures-most-perfect-shapes

Vi mislite da je vama teško ali 2020. godina je desetkovala muzičare na svim meridijanima, naravno u ekonomskom smislu. Otkada je izdavanje snimljene muzike postalo praktično neprofitna aktivnost, živa svirka je za veliku većinu bendova normalne veličine jedini način da se živi a ova godina je najveći deo te aktivnosti onemogućila. Fenomenalni kalifornijski izdavač Ripple Music (za čijeg sam vlasnika i CEO-a Todda Severina ove nedelje saznao i da je preko dana očni hirurg a onda uveče izdaje jebeni metal) se ove nedelje udružio sa Vegas Rock Revolution i izdao kompilaciju Ripple​/​VRR: The Revolution Lives koja se prodaje za koliko date i sve pare od nje idu da se pomogne bendovima. I, skoro da nije ni bitno kakvu muziku preferirate, među ovih 21 komada naći ćete neke BISERE. Na primer: Shotgun Sawyer su premoćni sa svojim bezobraznim stoner paknom, War Cloud uobičajeno zabavljaju sa svojim klasičnim, bluziranim metalom, Mothership su kao stoner verzija Ramonesa, a High Priestess su usporeni, epski, psihodelični bluz-metal. Hoću da kažem, ovo kupiti je sevap ali i garancija izvanredno provedenog vremena:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ripple-vrr-the-revolution-lives

Ono što sviraju Moskovljani Спидвич je kombinacija sirovog blek metala i D-beat panka i, pa, to se vrlo lepo kombinuje. Naravno, meni će prijati pesme koje su kao da su ih napisali Discharge a da ih izvode Impaled Nazarene, ali Rusi svakako imaju dobro izgrađen stil i unutar njega odlično sviraju. Мёртвая голова/Death’s Head je prvi album ove skupine i nudi devet pesama sirovine i zabave. Fotografija na omotu je finskog vojnika iz Drugog svetskog rata, Aimoa Koivunena za koga se tvrdi da je prvi dokumentovan slučaj predoziranja metamfetaminima u borbenoj situaciji. Koivunen je svoj overdouz ipak preživeo i umrto značakno kasnije, 1989. godine a, eto, i dalje inspiriše ludake :

https://spidvich.bandcamp.com/album/deaths-head

I portugalski Narcömancer na istoimenom debi EP-ju meša sirovi crustpunk i blek metal i to je prijatno. Ima ovde lepih rifova, napetosti, te mnogo distorzije, sve preko D-beata, sa vrištavim blekerskim vokalom i puno šemekerskog etitjuda. Lo-fi užitak:

https://ancienthorror.bandcamp.com/album/narc-mancer

Dire Hatred su iz Tenesija i njihov blackened thrash metal je zao, prljav  i dosta primamljiv. Novi EP, Dissecting the Priest, nije, kako bi neka dobronamerna dušica pomislila, jedna akademska analiza opusa benda Judas Priest, već fantazija o sečenju leša sveštenika i traženja u njegovoj nutrini ne znam kakvih saznanja. Neprijatno. Ali muzika je dobra, onako, sirova, napaljena, snimljena dosta džombasto ali zadovoljavajuće, puna zlih rifova, odšrafljenih solaža i gadnog dranja. Meni ovo odlično al ja sam valjda dugogodišnji bolesnik.

https://direhatred.bandcamp.com/album/dissecting-the-priest

Order Of Torment iz Australije na ovogodišnjem EP-ju, World Terror izašlom jedanaest godina nakon prethodnog (a bend još nema album!) tresu zapravo vrlo prijatan deaththrash metal, sav u vratolomnim rifovima i visokom tempu. Ovo je muzika nastala iz sociopolitičkog, jelte, gneva i tako i zvuči, ali ne zapostavlja kvalitet rifova i trud oko aranžmana. To je veoma u skladu sa onim kako je to neko dobro krilo thrash metala i radilo osamdesetih godina pa Order of Torment od mene dobijaju veoma zadovoljno klimanje glavom i palac na gore:

https://orderoftorment2.bandcamp.com/album/world-terror

Italijani Wargame na novom EP-ju, Perpetual State of Panic potvrđuju da su dobro savladali lekcije osamdesetih nudeći thrashcore/ crossover zvuk koji je u ono vreme nastajao i cvetao. Ovo je disciplinovana, himnična, dobro producirana, brza i dinamična muzika lepih rifova, sa dosta melodije ali nepogrešivo žestoka i trešerska. Odlični Italijani:

https://wargamethrash.bandcamp.com/album/perpetual-state-of-panic

Koje su šanse da u jednoj nedelji dobijemo DVA sjajna italijanska old school trashcore/ crossover albuma? Da vam kažem: velike. Jer, evo, Krangs iz Rima imaju album It Just Gets Faster koji, kako mu i ime kaže, počiva na brzini. A i žestini. Ovo je vrlo, vrlo siguran, zreo i kvalitetan crossover zvuk kao isceđen iz destlisanih onih poslednjih par godina osamdesetih kada su se brzinske granice probijale a bendovi bili raskalašno darežljivi sa rifovima. Odlična produkcija, pesme mahom kraće od dva minuta, dobar stav – sve u svemu izvanredna ploča:

https://krangs.bandcamp.com/album/it-just-gets-faster

Hrvati Attitudes To Human Extinction dolaze iz Koprivnice a njihov prošlonedeljni EP, Rotten nudi šest pesama sjajnog, žestokog death metala stare škole. Ovo je dinamična, žestoka muzika koja lako prelazi iz rafalne paljbe u veoma spor, valjajući tempo, polivajući odozgo ogromnim, moćnim rifovima kao da je 1992. godina i da smo još mladi. Dobro, članovi benda i jesu mladi ali ovo je zapravo izuzetno dobro napisan materijal, izveden uz puno žestine, srčanosti i etitjuda, pa još u produkciji koja nije neka VRHUNSKA ali savršeno hvata eksplozivnost koju Attitudes To Human Extinction imaju. Odlično:

https://athedeathmetal.bandcamp.com/album/rotten

Kanadski goregrinderi Gore Bash su svoj jedini album, iz 2012. godine nazvali Gore Forever, ali od tada su izdali samo dva singla. Jedan je izašao sada i zove se Promo 2020, sa dve pesme koje u punoj meri opravdvaju tag „groovy goregrind“ što ga je bend stavio na svoj Bandcamp. Mislim, ovo jeste goregrind, ali ima lepe rifove, poletan d-beat i hrskave vokale. Ovo jeste muzika pravljena da bude apsurdno odvratna, ali najbolji među njima (stari Carcass, Regurgitate, Dead Infection…) od nje znaju da naprave prijatno zezanje. Gore Bash se njima, očigledno inspirišu:

https://gorebash.bandcamp.com/album/promo-2020

Tribute to Blood je, kako mu i ime kaže, kompilacija obrada kultnog nemačkog grindcore benda Blood koji od osamdesetih godina provlači tu neku prljavu neurednu deathgrind varijantu nestašnog žanra ekstremne muzike i tokom ovoliko decenija nije preterano značajno napredovao u tehničkom ili estetskom pogledu. U tom smislu, Blood se svakako doživljavaju kao autentična pojava pa i 35 bendova na ovoj kompilaciji uglavnom dolaze iz surovog andergraunda. Ako kažem da od svih imena prepoznajem samo Mastic Scum (koji, uostalom, rade skoro jednako dugo), to valjda nešto znači (sem da odavno nisam baš u toku sa savremenim grindcoreom). Elem, ako volite prlljavi deathgrind i Blood, ovo je svakako lepa kompilacija sa puno onog što čini ovu partikularnu alotropsku modifikaciju popularne muzike prijemčivom. Moja jedina zamerka? Niko nije obradio moju omiljenu pesmu: Necromancer. Eto šlagvorta za Vol. 2!

https://burningdogmarecords.bandcamp.com/album/tribute-to-blood

Direktno iz pravog andergraunda stiže treći broj fanzina  So This is Progress a uz koji se dobija Fleksi singl sa pet punk/ grindcore/ powerviolence bendova koji svi daju po jednu pesmu (ni jednu dužu od 90 sekundi) i što se sa Bandcampa može daunlodoudovati po bilo koju cenu. Nepotrebno je reći da je ovo za mene kao ambrozija – nektar bogova:

https://sothisisprogress.bandcamp.com/album/so-this-is-progress-flexi-zine-003

Odličan je i EP Planetary Cemetary konektikatskog benda Above All Born a koji nudi mastan, težak grindcore u maniru skandinavske škole. Autori su svoju stranicu tagovali i opisom „false grind“ što, pretpostaviću ukazuje da je ovo snimljeno sa programiranim a ne pravim bubnjevima, ali kvalitet zvuka i produkcije je ekstremno profi i Above All Born zvuče kao sasvim „pravi“ bend sa jakim prvim argumentom iznesenim u nečemu što se nadam da će biti plodna karijera:

https://aboveallborn.bandcamp.com/album/planetary-cemetary

A tu su i finski grindcore ortaci Napalm Ted koje sam voleo letos, a novi EP, Grindonesia nema mnogo veze sa Indonezijom ali ima četiri lepe, brze, eksplozivne pesme snimljene odlično i odsvirane veoma ubedljivo. Volim grindcore koji ima ovako autoritativan kvalitet, ne loži se da je „opasan“ nego samo predstavlja vrhunsku evoluciju panka:

https://napalmted.bandcamp.com/album/napalm-ted-x-grindonesia

Još tehnički naprednog, disciplinovanog grindcorea na split EP-ju Cordell Munt Split. Cordell su iz Australije, vrlo su uvežbani i kvalitetni i njihove tri pesme su onaj neki hermetični ali i dalje humani grindcore sa stop-start aranžmanima i očiglednim naporom da se govori o tom nekom ljudskom stanju. Munt su – kakvog li iznenađenja – isto Australijanci i njihove dve (ali značajno duže) pesme koriste mnogo disharmoničnih, alterovanih akorda i jednu otuđujuću atmosferu. Vrlo lepo i mojim ušima preprijatno:

https://cordellcrust.bandcamp.com/album/cordell-munt-split

https://muntgrind.bandcamp.com/album/cordell-munt-split

Videti da slovenački Extreme Smoke 57 i dalje radi i ima novi EP u 2020. godini je baš onako, prijatno. Ekipa iz Nove Gorice spada u legende evropskog grindcorea iz tog nekog njegovog drugog talasa kada su zajedno sa Patarenima i ranim Cripple Bastards harali podzemnom scenom početka devedesetih godina prošlog veka. Novi EP, Stage V: Salvation ima četiri pesme koje zadržavaju dosta starog, primitivnog senzibiliteta benda ali su svakako disciplinovanije i urednije nego stari materijal. Dobro je ovo ako volite zaista old school grindcore i prepoznatljivi ES57 pristup.

https://es57.bandcamp.com/album/stage-v-salvation

Grindcore poslastica ove nedelje je svakako prvi album švedskih Walking Corpse, The Fear Takes Hold. Slično eponimnom EP-ju iz prošle godine, ovo je superkomprimovan, tehnički kvalitetan grindcore ali sada sa sa nešto dužim pesmama i jednim solidnim metalskim gruvom. Walking Corpse i dalje imaju tu nervoznu energiju sa puno disharmonija i paklenih vokala, ali ovo je vrlo solidno, čvrsto i na rifu bazirano, pa će se bez sumnje dopasti publici koja voli Pig Destroyer. Ovaj kvartet sa velikim autoritetom preuzima štafetu skandinavskog grinda koji nam je do sada dao klasike u formi Nasum, Gadget, Rotten Sound itd. i ovo je debi album kakav se samo poželeti može:

https://walkingcorpsegbg.bandcamp.com/album/the-fear-takes-hold

Shrimp nisu metal već free improv ekipa sklopljena od ljudi iz gomile bendova. Najpoznatiji je svakako Ryosuke Kiyasu iz kultnog japanskog benda Fushitsusha pa je i najlakše uporediti ono što Shrimp rade na istoimenom albumu sa Fushitshushom iako to nije i tačno. Shrimp jesu bučan, abrazivan free improv sa distorziranim gitarama i puno mikrofonije i uzvitlanih bubnjeva ali Fushitsusha je bend za nijansu bliži psihodeličnom roku pa bih ovaj album sa dve dugačke improvizacije pre povezao sa legatom gitariste Masayukija Takayanagija čiji je kultni album, Mass Projection star, evo već pedeset godina i predstavlja predložak na kome ovakve stvari nastaju. Shrimp su dobri i ovo je, za ljude koji vole bučan, krvoločan free improv vrlo solidna ponuda sa Kiyasuom koji ne dopušta da se svirka zarobi u nekakvim dosadnim kvazi-rok formama i gitaristima koji divljaju. Meni odlično a daunloud se kupuje za „daj šta daš“ pa ne treba biti životinja već treba biti čovek:

https://invertedgrim-millrecordings.bandcamp.com/album/shrimp

Kad već skrećemo sa putanje ali joj ostajemo blizu, Speedball Trio nisu trio Speedball iz Šapca koji su bili najbolji srpski hardcore bend devedesetih nego ruski „new wave of heavy jazz“ kombo koji prži agresivan, ritmički nepraštajući jazz-core-metal. Ako ste ikada voleli Zu, Gutbucket ili Tudosok, svakako Naked City iz njihov najbrže faze, onda će vam i Speedball Trio – kako se i album zove – prijati. Rusi su mladi, napaljeni, sviraju odlično i kombo rasvirane bas-gitare, lepršavog bubnja i letećeg saksofona ovde zvuči vrlo prijatno. Bend je sav u energiji ali ovo nije buka i mada, naravno, ovde ima previše nota, uglavnom je u pitanju veoma zabavan album.

https://speedball.bandcamp.com/album/speedball-trio

Nisam neki veliki ljubitelj metalcorea i melodičnog death metala, ali Finac Ville Lehto ih vrlo ubedljivo spaja na EP-ju Isolation. Ovo je solidno producirano i vrlo dobro spravljeno, bez solipsističkih zastranjivanja tipičnih za jednočlane projekte pa moram da skinem kapu i preporučim:

https://villelehto.bandcamp.com/album/isolation-ep

Belgijski Deconsecrate spajaju svašta, i death metal i metalizirani hardcore pa i malo blek metala na svom drugom albumu, Dark Night of the Soul. Ima ovde i malo slam/ beatdwon fora pa je u pitanju pravo zamešateljstvo ali Belgijanci to ipak rade solidno, sa dobrim rifovima i bez mnogo mačo loženja karakterističnog za beatdown hardcore. Može:

https://deconsecrate.bandcamp.com/album/dark-night-of-the-soul

Prijatan death metal starije škole iz Njemačke nam donose R.I.P.. EP koji se zove isto tako – R.I.P. – ima četiri pesme mošerskih ritmova i denflovanih rifova, te pevanje po uzoru na pokojnog Chucka i mada ništa od toga nije sad nešto inovativno, veoma je prijatno i lepo producirano:

https://rip-metal.bandcamp.com/album/r-i-p-ep

I Čileanci Trimegisto imaju veoma prijatno old school death metal izdanje sa EP-jem Hanged in Blissful Torture. Ovo je težak i dramatičan death metal stare škole sa velikim, dugačkim, hipnotičkim rifovima, pomalo me podsećajući na Immolation. Četiri pesme snimljene uživo na ovom izdanju (pored dve studijske) zvuče veoma dobro i bend predstavljaju u odličnom svetlu:

https://trimegisto.bandcamp.com/album/hanged-in-blissful-torture

Busanski Traitor za sebe kažu da sviraju Nu-Death Metal a što ni ne znam šta bi bilo. Njihov prvi album, Zero the Traitor je svakako sklopljen u tradiciji brutalnog death metala, kombinujući brzinu i gruv, a to što bend ima poneki slem svakako nije dovoljno da im se kači prefiks „nu“. No, nije sad važno da se ovde da naučna klasifikacija nego da se vidi da li Traitor dostatno krljaju. Za moj ukus – da. Ovo je jednostavna, pa i donekle primitivna muzika, ali ne bez duše i sa dosta gruva. Bend možda malčice precenjuje sebe kada ovaj daunloud naplaćuje 15 dolara, ali Južnokorejci svakako mogu da kažu da imaju s čim da izađu u čaršiju:

https://traitorbsdm.bandcamp.com/album/zero-the-traitor

Kod malezijskih Disrotten nema mnogo sumnje u to šta sviraju. Demo snimak  Demo MMXX je urađen u old school death metal stilu, sa očiglednim Autopsy, Grave, Bolt Thrower itd. uticajima i Disrotten kroz tri pesme prolaze kroz formu sa dosta ubedljivosti i bez mnogo ambicije da joj dodaju nešto novo. No, ne treba fetišizovati inovativnost. Ovo je stamen, tvrd death metal starije provinijancije i ova tri čoveka – fotkana na groblju kako i dolikuje – ga izvode snažno i autentično:

https://disrottendeath.bandcamp.com/album/demo-mmxx

Nije mi jasno kako to da Kevin Talley danas ne svira u nekom velikom, bendu. Čovek je izvrstan bubnjar koji je odradio sjajne smene u bukvalno prvoj ligi američke death metal ekipe (Suffocation, Dying Fetus, Cattle Decapitation, Decrepit Birth, Misery Index, Hate Eternal, čak i u MOD, The DevilDriver i The Black Dahlia Murder), a evo, početkom Decembra ljeta gospodnjeg 2020. svira blastbitove na prvom EP-ju studijskog trija Truth Devoid, nazvanom Lair of Pestilence. Nisu Truth Devoid loši ali su generički, sa zvukom i forama koje ste već čuli kod Misery Index, Malevolent Creation i bratije. Meni se to dopada, da ne bude zabune, volim tu razgovetnu, trešerskiju formu death metala ali da li Truth Devoid imaju neku veliku budućnost? Tko zna? U svakom slučaju ja sam ovo rado potrošio i prijaće mi ako snime i album.

https://truthdevoid.bandcamp.com/album/lair-of-pestilence

Mutual Hostility iz Ohaja isto vole taj neki mid-’90s zvuk i njihov debi EP, Sacred Propaganda nudi pet pesama koje prizivaju Monstrosity, Cannibal Corpse ili Malevolent Creation u sećanje no bend svakako ima i svoj zvuk, sa sopstvenim idejama i karakterom. Ovo je definitivno prijatan, mošerski, energičan death metal koji voli svoje rifove i monstruozne vokale. Meni je vrlo prijalo, mada sam zapanjen da njihov izdavač piše stvari tipa „The Ohio-based shredders show Influences from death metal and deathcore titans such as Napalm Death, Entombed, Cannibal Corpse and Bolt Thrower“. Kakav bre deathcore, pobogu??? No, nema veze, ovo je lepo:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/sacred-propaganda

Heretic Warfare su iz nemačkog mesta Münster što ih odmah kvalifikuje za sviranje death metala. Iako oni za svoj debi album Hell on Earth kažu da je „ekstreman deathmetal“, ovo je prijatna, dosta nekomplikovana svirka koja duguje ranom death metalu i thrashu više nego što sam očekivao. Heretic Warfare radije smišljaju lepe gitarske linije i teme nego da smaraju sa neparnim ritmovima i to cenim. Album je natrpan zakucavačkim, brzim a prijatno melodičnim death metalom* koji se lepo čuje i može se vrteti u krug:

*koji nema veze sa onim što se danas opisuje kao „melodic death metal“

https://hereticwarfare.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Kopenhagenški Undergang je za deset godina izbacio dosta izdanja, operišući negde između najprljavijeg podrumskog death metala i doom-deatha, pa nam evo i petog albuma, Aldrig i livet koji ih prikazuje u jednom sazrelom obliku gde su obe tendencije pomirene. Aldrig i livet se može uporediti sa old school death metal pločama koje izdaje američi 20 Buck Spin jer je u pitanju death metal kao iz kanalizacije, sa potpuno nerazgovetnim vokalima, mrvećim bas-gitarama i psihodeličnim gitarskim rifovima, ali Undergang imaju i element goregrinda sa jasnim referencama na rani Carcass (Menneskeæder, recimo). A što se pokazuje kao lepa kombinacija – gruv je ime igre u ovom slučaju, bez obzira da li Undergang sviraju D-beat, mrveći srednji tempo, ili čukaju brzog, a teškog keca. Da je album samo za mrvicu dinamičnije masterovan bio bi skoro pa idealan:

https://undergang.bandcamp.com/album/aldrig-i-livet

Švedski jednočlani old school death metal bend Untrodden je nedopustivo dobar na debi albumu Mortal Departure. Ovo je čak i zvučno/ produkcijski vrlo solidno sa bogatim zvukom i pristojno separiranim instrumentima, a muzički je neočekivano impresivno, puno odličnih rifova, sjajnog staroškolskog gruva i death metal vonja po mom ukusu. Ispostavlja se da zvuk ranih devedesetih, jelte, nikada nije prevaziđen, samo nepravedno napušten i lepo je da ima ovako dobrih restauratora na delu. Untrodden od mene dobija sve preporuke:

https://untroddenswe.bandcamp.com/album/mortal-departure

Za slamming death metal publiku, konačno je izašao dugo tizovani prvi EP grupe A Pretext To Human Suffering sastavljene od članova iz Kanade, Meksika i SAD. Ova panamerička supergrupa (članovi sviraju u Rings of Saturn, Riftwalker, Defleshed and Gutted i još milion bendova) je sa Rotting Sanctum ponudila pet pesama brutalnog i tehničkog death metala sa lepim slemovima ali sa atmosferom koja je ozbiljnija i zrelija nego što je za današnji slem nekakav prosek. Ovo je za mene dobrodošlo osveženje i lepa kombinacija primitivne, telesne slem estetike sa nešto cerebralnijim idejama. Zvuk prenatrpan i prebudžen ali pesme dobre:

https://realityfade.bandcamp.com/album/rotting-sanctum

Sirovi, metalizirani crustcore hita nam u susret na prvom izdanju benda Soil to Ash iz Kajzerslauterna. Na albumu koji se zove kao i bend dobijamo devet pesama vrištanja i prostačkih rifova, ali i krasterskog gruva na tragu, pa, svega, od Amebix i Hellbastard pa do modernih bendova ovog usmerenja koji vole malo da koketiraju sa blek metalom. Soil to Ash u ovoj formi ne umiru od PREVELIKE originalnosti ali ovde ima kreativnih rešenja i generalni zvuk je dobar i ne jednodimenzionalan kako to ume ponekad da bude:

https://soiltoash.bandcamp.com/album/soil-to-ash

Virulencia je počela kao solo projekat mlade Argentike Ailín Alisio ali je sada, za potrebe drugog albuma, Germen humano, izrasla u kvartet. Ovo je sirov, prilično staromodan thrash metal koji može da posluži kao dobar ogledni primer za to kako su metal i pank kopulirali početkom osamdesetih da kreiraju nove, ekstremne forme. Germen humano nije ploča koja puca od originalnosti i inovacije, ali ima dušu i autentičnost, što meni prija.

https://virulenciathrash.bandcamp.com/album/germen-humano

Mančesterski BruteAllies na prvom albumu, Ash & Nails sviraju vrlo tvrdi, vrlo tehnički precizan thrash metal sa malo death metal elemenata (pre svega vokali i poneka hromatska tema) koji je impresivan po kvalitetu svirke i produkcije. Što se pesma tiče, BruteAllies svakako ne idu na to da prave hitove, bazirajući se prevashodno na kompleksnijem thrash aranžiranju. Ako imate inklinacija da se probijate kroz mnogo sinkopiranih, denflovanih rifova, ovde svakako ima obilje dobrog materijala:

https://bruteallies.bandcamp.com/album/ash-and-nails

Za grčki Exarsis prvi put čujem iako bend ima već pet albuma, sve u ovoj deceniji. Najnoviji, Sentenced to Life je prilično impresivan paket melodičnijeg thrash metala koji priziva old school pristup sa pevanjem u falsetu većinu vremena i brijućim, brzim rifovima, ali na sve dodaje i blastbitove, pa su stvari još bolje. Ovo su pamtljive pesme, upečatljivih tema, rifova i refrena, koje će se dopasti i power metal publici i okorelom thrash slušaocu. Dobra produkcija, izražena sociopolitička kritika i izvanredna svirka i velika je šteta što ovoga nema na Bandcampu:

Irski gama Bomb ima novi album i mada Sea Savage ne donosi nekakav preokret u njihovom inače kvalitetnom thrash metal zvuku, taj preokret nije ni bio očekivan niti je potreban. Gama Bomb su pedigriran, zreo bend koji trešersku matricu poznaje uzduž i popreko i ume da kombinuje sve te Death Angel/ Voivod/ Exodus/ Testament fore na sveže i originalne načine da se dobije zvuk koji  im svakako pripada. Kvalitet pisanja pesama je na zavidnom nivou, produkcija odlična a ovo je i konceptualni album sa, er, dosta humorističkom temom. Ali muzika je ozbiljan, rifaški thrash. Valjano:

https://gamabomb.bandcamp.com/album/sea-savage

Italijani Torment imaju najgeneričkije thrash metal ime svih vremena, ali im je treći album, The War They Feed odličan. Ovo je old school ali aranžmanski kompleksniji thrash metal koji bi sasvim lepo mogao da se smesti uz Testamente, Kreatore, Holy Terrore, pa i Deathrowove osamdesetih godina. Pevač (i gitarista) Fabrizio Fontana valja prljav, srednjeregistarski blackened lavež i to zapravo slušaoca pogrešno navodi na pomisao da je ovo primitivnija muzika nego što jeste. A nije, ovo je lepo sklopljen, „pametan“ thrash metal odlične svirke i odlične produkcije čiji je jedini greh da ga nema na Bandcampu:

Hate je poznat poljski black/ death metal bend ali pre tog Hatea postojao je italijanski Hate. I još postoji. Ova ligurijska ekipa osnovana je još polovinom osamdesetih kao thrash metal bend ali danas, posle vrlo malo diskografske aktivnosti, u pitanju je hard end hevi bend stare škole. Drugi album, Save You, koji je upravo izašao zvuči kao da je nastao 1983. godine, kombinujući hardrokerske lekcije sa kraja sedamdesetih (Whitesnake, itd.) sa pomaljajućim novotalasnim  tendencijama. I da se razumemo, kada je dobro, meni je to super, On Fire je recimo, odlična NWOBHM pesma, a ni otvarač, Break it, ako se izuzme malo sterilan zvuk, ne da nije loš komad nego je baš okej. No, ostatak albuma je, takođe baš kao iz 1983. godine, mešavina generičkih hard rok komada i heavy balada i to će se svakako dopasti delu boomer populacije slušalaca (u koju donekle i sam spadam iako sam tehnički dženekser) ali je meni malo previše beživotno, sporo i, eh, ljigavo. No, Hate su svakako solidno vitalni u 2020. godini i to valja neviđeno ceniti:

https://haterockmetalband.bandcamp.com/album/hate-save-you

Nemački Stallion (jedan od dva) je snimio EP za Božić i Chrismatized je uglavnom prijatna, laka zajebancija sa melodičnim, prazničnim temama odsviranim na distorziran, jelte, način. Ne naročito sjajno, al simpatično. Pesma koja odskače je No Presents For Christmas koja je propisan power-speed metal komad što vredi da se zavrti više puta:

https://stallion2013.bandcamp.com/album/chrismatized

Raptor iz Valensije na EP-ju On the Loose sviraju simpatičnu aproksimaciju heavy metala osamdesetih. Za moj groš, ovo bi trebalo da bude jedno 25% brže i žešće da bi mi prijalo, ali svakako je to stvar ukusa. Raptor su verovatno ljubitelji melodičnije, „slađe“ verzije ’80s metala pa tako i sviraju. Ima ovde lepih solaža i dobrih rifova.

https://heavymetalraptor.bandcamp.com/album/on-the-loose

Nisam preteran ljubitelj pop-power metal inačice žanra koju sviraju hamburški Iron Savior, ali bend svakako puno radi – Skycrest im je trinaesti album za 24 godine – i ko voli njihovu vrlo cheesy, ali čvrstu muziku poradovaće se novom albumu:

Possessed Steel je bizarno ime za bend pa makar isti bio iz Kanade, a njihov debi album, Aedris bi trebalo da mi se dopada mnogo više nego što mi se, jelte, dopada. Possessed Steel sviraju klasičan heavy metal sa epskim ambicijama i imaju u sebi i nešto Iron Maiden  šmeka (slušajte, recimo Keeper of the Woods), ali muzika im je pompeznija, epskija, više, da kažem okrenuta u Tolkinovom smeru. Nije to ništa loše, naravno, ali ja svakako volim kada je heavy metal MALČICE prljaviji. Kod Possessed Steel ima dobrih rifova i moćnog gruva (Frost Lich, recimo, je dobar primer kako ovaj bend ume da valja metal unapred ko mator) ali svemu fali možda jedno 20% više prljavštine i energije da mi bude potaman. Pesme često toliko paze da plasiraju svoje rifove najpreciznije moguće da se malo izgubi spontanost a pevanje iako superkorektno takođe može da bude energičnije. Stvar je to valjda i ukusa, ja sam ipak odrastao slušajući Dia i Dickinsona, ljude koji nisu štedeli pluća pa mi je ovakvo pevanje pomalo upitno. No, Possessed Steel svakako imaju šta da pokažu:

https://possessedsteel.bandcamp.com/album/aedris

Sylent Storm iz Medforda u Oregonu su negde u sličnom čamcu: prijatna, melodična old school heavy metal muzika, solidne pesme, ali svemu kao da fali malo krvi i blata. Nekako bih i osamdesetih ovakav bend smatrao za previše uglađen i miran da bi mi sedeo u prvoj postavi a kada album nazovete The Fire Never Dies i stavite napaljenog Feniksa na omot, nekako se očekuje brži tempo, pevanje u napuklom falsetu itd. Dobro, ja sam bolesna osoba kojoj je idealan heavy metal album sastavljen od deset puta ponovljene Judas Priestove Exciter i za takve kao što sam ja svakako postoje bendovi poput Riot City, Metalian, Hell Fire i Skelator, a Sylent Storm su jedno umivenije lice metala koje pruža prijatnu muziku i pruža je, ako pogledate koliko pesama ovde ima (dvanaest!) – mnogo.

https://sylentstorm.bandcamp.com/album/the-fire-never-dies

Roadwolf iz Beča sviraju, pak, veoma zabavan, cheesy heavy metal sa izrazitim ’80s mirisom na svom debi albumu Unchain the Wolf. Ovo je muzika kakvu smo voleli kao djeca, sva u horskim, šmekerskim refrenima i sa kul rifovima, spremna za radio ali i obećavajući prljavu šutku na koncertima. Roadwolf me malo podsećaju na Krokus iz perioda albuma Headhunter, sa tim oslanjanjem na bluz ali jasnim tendencijama da se svira brzo i energično i lepo dodatim cheese elementima, mada ovde ima i Judas Priesta, Saxona… Roadwolf nam, dakle, nude pregršt dobre NWOBHM energije a album je odlično produciran i generalno jako zabavan. Zašto ga nema na Bandcampu? Ne znam, al greota je:

Također iz Beča, i uredno na Bandcampu, dolazi nam duo sjajnog imena – Molten  Chains. Drugi album ovog dvojca, Torment Enshrined je kombinacija klasičnog heavy zvuka, sa okultnijom, mračnijom dimenzijom i ekstremnijih tendencija u smeru black i death metala. Ovo je zanimljiva smeša u kojoj ima i malo tehničkog thrasha (prva pesma odmah u sećanje priziva Mekong Delta) i Molten Chains uspevaju da od svega naprave upečatljiv zvuk i pamtljive pesme kojima ne smetaju dosta složeni i, jelte, postmoderni aranžmani. Vredno slušanja:

https://moltenchains.bandcamp.com/album/torment-enshrined

Ah, taman kad sam posle slušanja Sylent Storm i Possessed Steel pomislio kako je to – to i da ove nedelje neću naleteti na heavy metal album što će mi značajno podići adrenalin, natrčaše Satan’s Fall iz Finske. Tehnički, njihov prvi album, Final Day izlazi tek naredne nedelje, ali su ga već pustili na slušanje na JuTjubu i ovo je, pa, superprijatan brzi metal u proverenom NWOBHM stilu sa ložačkim rifovima, jakim tempom i vrištavim pevanjem. Malo je čoveku potrebno da bude srećan a ovom prilikom to malo ubraja razigranog bubnjara, mejdnovske harmonije u solažama, galoperske ritmove, visok tempo i pevača koji zvuči autoritativno i karakterno. Ponekad pomislim kako je greota da je naš Kraljevski Apartman bio na dva koraka od toga da zvuči otprilike ovako ali je skrenuo levo kod Albukerkija. No, dobro, to su samo prolazne meditacije. Satan’s Fall su vidno napredovali od svojih studijskih početaka proletos sakupljenih na kompilaciji koja je meni bila samo umereno zanimljiva i pružaju ove nedelje verovatno najbolji heavy metal ugođaj. Vrlo lepo:

https://satansfall.bandcamp.com/album/final-day

U svom tom hevi metal programu, njemački Powergame su ponudili svoj EP The Lockdown Tapes sa pet pesama koje se, doduše, tematski bave aktuelnom pandemijom ali je u pitanju solidan NWOBHM zvuk, odsviran korektno i sa nekim lepim rifovima, dobrom produkcijom i jakim tempom. Najgori element muzike Powegame je pevanje gitariste Mättyja koji ima zanimljiv raspon i boju glasa ali prečesto falšira za nešto što se ipak u dobroj meri oslanja na melodije. No, ovo je generalno zabavno izdanje koje vredi odvrnuti glasno. Fucking Kill Records zna znanje:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/powergame-the-lockdown-tapes

Neću ni da pokušavam da prebrojim koliko je albuma Beastial Piglord iz Sjeverne Karoline izdao ove godine, kada sam zadnji put brojao, u Junu, bilo ih je sedam. Čovek očigledno ne radi ništa sem što pravi muziku, ali jeste zanimljivo pratiti evoluciju od „eksperimentalnog death metala“ pa do „čiste“ elektronike koju čujemo na novom albuu, Sound Clinic. Ovo nije ni klasičan industrial metal ni danas popularni trap-metal već negde između sa psihodeličnim, skoro dub pristupom miksovanju koje me malo podseća na neku od ranijih faza Scorn ali i, naravno, mnogo buke između srazmerno hipnotičkijih matrica. Ovo jeste šloki ali je napravljeno dosta smisleno i Hudson Conner može da se pohvali da je zaista impresivno evoluirao za dvanaest meseci u kojima nas je sve zadesila pandemija.

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/sound-clinic

Za kraj: ako znate ko je Shlak onda ste zaista ozbiljan fan američkog rvanja. Ovaj tetovirani pitoreskni lik iza sebe ima i višedecenijsku karijeru sviranja u punk-grindcore-metal bendovima kao što su Call the Paramedics, Eat the Turnbuckle, Bottomless Pit ili Crack House i sada je za Horror Pain Gore Death Productions sastavio kompilaciju njihovih snimaka naslovljenu Kill Them All And Let SHLAK Sort Them Out: Killer Cuts Vol. 1. I ovo je fenomenalno. Shlakovi bendovi su svi redom odlični, negde na idealnoj aritmetičkoj sredini između, jelte, Black Flag, Poison Idea i Pig Destroyer, sa mnogo kvalitetne svirke, andergraund šmeka i neizmernim količinama karaktera. Plus, ovo je sve veoma dobro snimljeno i miksovano. Za ne propustiti:

https://hpgd.bandcamp.com/album/kill-them-all-and-let-shlak-sort-them-out-killer-cuts-vol-1

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 28-11-2020

Kažu da bogatstvo nije u tome koliko imaš već u tome koliko možeš da sa drugima podeliš. Tako da se ja osećam bogato svakog vikenda kada sa svetom delim bogatstvo metala koji sam slušao prethodnog tjedna. Dodao bih i da u bogatstvo spada i to koliko možeš toga da baciš a da ti nije žao pa tako ja mogu da priuštim da se ovom prilikom ne bavim ni novim albumom Hatebreed ni novim živim albumom Dream Theater. Divljina!

Poljaci Azarath sviraju onako kako ja volim, a na svom sedmom albumu, Saint Desecration. Ovo je bombarderski black/ death metal koji kida iz sve snage ali prevashodno impresionira kontrolom. Bend piše intrigantne, složene rifove koje sipa preko mitraljeski brzih blastbitova sa vokalom koji je više nalik Davidu Vincentu nego, recimo, Quorthonu. Zapravo, ovo i podseća koliko su Morbid Angel, iako death metal bend, bili bitni za razvoj satanističkog metala uopšte a u koji ogroman deo blek metala spada. Saint Desecration je mračna ali vrlo razgovetna, čak i pitka ploča visokog tempa, moćnih rifčina, za svakog ko voli Hate, Hate Eternal, ali i Marduk, Setherial i slično. Izvrsno:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/saint-desecration

Bálint Rósz je jedini član atmosferičnog blek metal sastava Bál koji je ove godine izdao već dva albuma i jedan split. No, preprodukcija u ovom slučaju nije uticala na pad kvaliteta pa je novi EP, Hirsch veoma dobra kolekcija kvalitetnih i odlično propduciranih, atmosferičnih blek metal komada koji su pisani za video radove u kolaboraciji sa Smarakandom. Rósz je ozbiljno talentovana mlada osoba za koju me čudi da ne svira i u nekom „pravom“ bendu, ali pošto mu ovo solo-igranje odlično ide, možda ni ne oseća potrebu:

https://valentbaal.bandcamp.com/album/hirsch

Kineski Bergaisar ima vrlo ubedljiv debi album istog naziva. Ovo je črvsta, kompaktna blackened death metal muzika koja voli denflovane rifove ali voli i atmosferičnije melodije, sve producirano kvalitetno i mada ja verovatno nisam glavna ciljna grupa za muziku koja je, pa, dosta moderna, ovo je veoma impresivno:

https://bergrisarband.bandcamp.com/album/bergaisar

Italijani Malignance su mnogo dobri na svom trećem albumu, Dreamquest: the Awakening kome, istina je, naslov zvuči kao generička igra pravljena u RPG Makeru i izbačena na mobilne telefone ne bi li se otela neka crkavica ljudima u stanju hronične dosade, ali čija je muzika IZVRSNA. Ovaj duo iz Ligurije svira onako kako čika Meho voli, brzo, efikasno, epski i moćno. Malignance pritom imaju jedan zreo zvuk koji odlično uklapa taj visoki tempo i energiju sa danas popularnim melodičnijim tendencijama u blek metalu, mešajući neke prijatne, setne harmonije sa progresivnijim i interesantnijim rifovima, a u pesmama koje su taman toliko dugačke da mogu da se zakite kompleksnijim aranžmanima a bez naduvavanja preko nekih prirodnih granica. Solidna produkcija i jedan od najboljih albuma ove nedelje:

https://blacktearslabel.bandcamp.com/album/malignance-dreamquest-the-awakening

Francuski atmosferičari Oes Galliath nisu za više od deset godina postojanja snimili propisan album i sada kada jesu – raspali su se. Sous l’oeil fermé des paradis je svakako vrlo dostojanstven ispraćaj benda u istoriju, jedna od onih atmoblek ploča koje se i meni dopadaju, sa puno te, jelte, atmosfere i emocije ali i sa časnim blekmetalskim stavom i žestinom koja prija. Šteta da se rasturaju baš kad su našli pravi, jelte, gruv, ali svakako dobar album:

https://fossecommuneproductions.bandcamp.com/album/sous-loeil-ferm-des-paradis

Mađarski jednočlani Irgalom je prošle godine izdao čak dva aluma ali ove godine je malo usporio pa smo tek sada dobili EP The Path of the Wind. No, ovih šest pesama služe na čast autoru po imenu Gergely Kovács jer je u pitanju interesantan i maštovit progresivni blek metal sa pristojnom žanrovskom lojalnošću a da se ipak pronađe mnogo načina da se kalup probije i ide u nove strane. Ja, pritom, volim kada je progresiva producirana svedenije, suvlje, pa mi prija i zvuk ovog izdanja. Lepo:

https://abran.bandcamp.com/album/the-path-of-the-wind-2

Jedna od dve frakcije poljskih heroja pravoslavnog blek metala, Batushka (verzija koju predvodi pevač Барфоломей) izdala je svoj prvi živi album, Черная Литургия. Gvožđe se kuje dok je vruće, rezonuje sigurno Барфоломей pa je ovaj pomalo kavernozni snimak strima urađenog za, jelte, samhain ove godine, dakle pre svega par nedelja odmah spakovan kao izdanje i zvuči primereno svečano i mračno. Ako volite ovu verziju Batushke, ovaj snimak svakako donosi njihovim pesmama dodatnu meru ritualnog i sakralnog. Ako ne volite, pa, ništa, siguran sam da će Христофор uskoro odgovoriti nekim svojim radom:

https://batushka.bandcamp.com/album/black-liturgy-czernaya-liturgiya

Prva reč koju ćete čuti na novom albumu čeških paganskih blek metalaca Panychida je „Krajina“ a što će u vama sigurno izazvati nekakvu emotivnu reakciju. Gabreta Aeterna, peti album ove ekipe je svakako ploča koja je puna emocija i koja blek metal predložak bez problema meša sa klasičnijim heavy zvukom (slušajte Nikoho pán, nikoho sluha) za jednu vožnju punu memorabilnih tema i melodičnih rešenja. Ovo je muzika koja balansira između toga da se potpuno ponudi masama i toga da sačuva određenu hermetičnost i mistiku, ali Panychida udobno sede na toj poziciji i prave dugačku ali zanimljivu ploču.

https://folterrecords.bandcamp.com/album/gabreta-aeterna

Etheric, prvi EP kalifornijskog blek metal sastava Oneiros je skromna ali lepo zaokružena ploča sa pet pesama izrazito melodičnog, atmosferičnog instrumentalnog blek metala koji se kreće brzo i svira dinamično, pun zanimljivih melodija i tema. Nisam inače sklon instrumentalnom blek metalu ali ovo sa svojom produkcijskom svedenošću i jednom emotivnom neposrednošću – prija:

https://oneiros2.bandcamp.com/album/etheric

Grief moje mladosti (well, mojih dvadesetih godina) bio je bostonski doom metal sastav, ali Grief vaše mladosti je sirovi, prebijački argentinski solo blek metal projekat. Nihilistic Grief, prvi demo ovog projekta je razoružavajuće neposredan, iskren, ekspresivan, jednostavan, oslonjen na testerišuće rifove i monotone ritmove da slušaoca hipnotiše a onda demonskim vokalima ubaci u blagoslovene košmare. Prosta formula al pali kad se radi sa dušom i minimumom tehničke kompetencije:

https://griefblackmetal.bandcamp.com/album/nihilistic-grief

Slovenci Srd su odlični na drugom albumu, Ognja prerok, koji izlazi iduće nedelje. Ovo je glasan, borben black metal koji pritom voli raznovrsnost među pesmama i ne stidi se različitih ideja, odlazeći sve do blackened rock’n’roll formi koje u njihovom slučaju zvuče sveže, intrigantno i originalno. Bend ima odličnu produkciju i vredi ga poslušati:

https://onparoleprod.bandcamp.com/album/ognja-prerok

https://srdofficial.bandcamp.com/album/ognja-prerok

Ruski Insanis je svoj drugi album nazvao Black Metal Marginals iako muzika koju oni sada sviraju nije baš sasvim blek metal. Naravno, elementi su i dalje tu, posebno pevanje, ali ovo je sada stilski mnogo manje omeđen metal, sa skoro proggy aranžmanima i filozofijom koja dopušta sve i svašta dok god se uklapa u neku generalnu thrash ideju. Bend koketira sa blackened rock’n’rollom ali za sada to radi sa prave strane, rekao bih:

https://insanis.bandcamp.com/album/black-metal-marginals

Jednočlani nemački post-blek metal projekat Irrweg na svom drugom ovogodišnjem EP-ju, Into Nothingness nudi solidan prikaz svog stila: glasan, agresivan zvuk, metalsku oštrinu  i brzinu ali i šugejzerske harmonije i emociju. Lepo se to uklapa i mada Melvyn Haas ne smišlja bogznašta novo, njegova muzika je neposredna i iskrena:

https://irrweg.bandcamp.com/album/into-nothingness

Norvežani Keiser biju ko peglom na svom drugom albumu Our Wretched Demise. Ovo je blek metal kompleksnijih aranžmana i složenih gitarskih tema, a da se ne gubi u nekakvom progresivističkom zanosu. Keiser tuku jako i brzo a to da koriste složene metrike i nestandardne harmonije je samo dobrodošao bonus. Sjajna produkcija, dobre, raznovrsne pesme, sve u svemu kvalitet na više nivoa:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/our-wretched-demise

BA BLACK BATTLE QUAKE je ime za bend kakvo samo Japan ume da smisli a singl 焼き払われた餅 ~転生~ ima dve pesme veselog, crtanofilmovskog blek metala koje ovo dvoje tokijskih muzilara svira sa mnogo entuzijazma i znanja, pa makar sama produkcija bila ponešto lo-fi. Zabavno:

https://bbbq.bandcamp.com/album/-

No Life Code su dva nafarbana Španca sa solidnim pedigreom na lokalnoj sceni i konceptualnim debi albumom Maldoror’s Metamorphosis. Ovo uglazbljivanje Lotramonove poeme je urađeno u žestokom stilu sirovog blek metala koji ide brzo, dere se ko nenormalan i, generalno, ne uzima taoce. Da ne bude zabune, No Life Code su na solidnom tehničkom nivou i ovo je odsvirano i producirano vrlo dobro sa fokusom na energičnim pesmama ali i sa prostorom za malo melodije i atmosfere. Lepo:

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/maldorors-metamorphosis

Surovi i agresivni blackened thrash metal na trećem albumu italijanske metal mašine Extirpation a koji se, pompezno, zove A Damnation’s Stairway to the Altar of Failure. Bend svakako ima sluha i za modernije metal tendencije sa harmonijama koje koriste alterovane akorde i aranžmanima koji daju da se neke teme malčice i razviju, ali ovo je pre svega old school koljačina koja u devet pesama zakiva velikom brzinom i zanima se prevashodno za nasilje i agresiju. Dobar provod:

https://extirpation-it.bandcamp.com/album/a-damnations-stairway-to-the-altar-of-failure

Čikaški Matianak su svoj novi album nazvali Compilación De Insaniam ali ne radi se o kompilaciji već o drugom dugosvirajućem autorskom opusu benda koji predvodi talentovana pevačica i autorka Arelys Jimenez. Ovo je album sa devet pesama old school zvuka koji nije ni malo primitivan ili nesofisticiran. Matianak se uklapaju u model proširenja polja borbe iz drugog talasa skandinavskog blek metala, sa pesmama koje su izrazito rifaški nastrojene ali ne beže od kompleksnijih tema i harmonija. Meni veoma prija da je ovo savremeni američki blek metal bend koji se ne pali na „atmosferičnost“ i „emocije“ nego krlja pošteno u zdravoj, kvalitetnoj produkciji a da pesme imaju organsku dinamiku i kreiranje atmosfere. Odlična, nadahnuta ploča:

https://matianakofficial.bandcamp.com/album/compilaci-n-de-insaniam

Šveđani Ondskapt imaju odličan četvrti album, Grimoire Ordo Devus. Ovo je prvo izdanje benda posle deset godina pauze i čuje se tu jedna glad da se svira, jedno obilje ideja i jedno bežanje od predvidivih, iskorišćenih formi. Grimoire Ordo Devus otud ima dosta avangardnog prizvuka u istraživanju harmonskih puteljaka i slobodnom pristupu aranžiranju pesama. Kako su pesme dugačke i album traje skoro sat vremena, a sve sa napucanim, jako komprimovanim zvukom, treba imati malo i snage da se to potroši iz cuga, ali Ondskapt su svakako napravili duboku, višeslojnu blek metal ploču koju vredi slušati makar i iz više pokušaja:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/grimoire-ordo-devus

Velšani Black Pyre su simpatični na svom prvom pravom albumu, Winter Solstice. Iako postoje tri godine i od prošle izbacuju EP-jeve, splitove i žive albume, ovo je neka vrsta testa zrelosti i ekipa iz Kardifa se meni umilila jednostavnim, organski sklopljenim pesmama i jednim sirovim ali zdravim zvukom. Bend na neki način podseća i na rani death metal, svojim izborom rifova i jednom programskom primitivnošću. Meni lepa ploča:

https://blackpyre.bandcamp.com/album/winter-solstice

Iako Phil Anselmo ume da bude najgrđa budaletina svih vremena i iako većinu njegovih bendova nisam ni voleo, Scour je svakako vredan pažnje. Ova svojevrsna supergrupa pedigriranih američkih muzičara iz domena death metala, grindcorea itd. (Misery Index, Agoraphobic Nosebleed, Pig Destroyer) svira blek metal koji se ne uklapa ni u tipično američka viđenja žanra ali ni u neke druge postojeće predloške. Moram da priznam da je novi EP, Black (prethodna dva su se zvala Grey i Red) vrlo prijatan za moje uho, ovo je brz, ekstremno energičan metal, praktično blackened grindcore gde se blekmetalsko testerisanje spaja sa grindcore rifovima i gitarskim efektima. Anselmo je odličan pevač za ovakve stvari jer njegova sklonost ka kreveljenju i vokalnim stilizacijama savršeno upada u muziku koja je apstraktnija od većine onog što je kroz karijeru radio. Šest razbijačkih pesama, kako i dolikuje, izvrsno izdanje:

https://scourofficial.bandcamp.com/album/black-ep-3

Stoner! Bellowing Giant je ime za legendarni raketni bacač iz igre Destiny, ali je bend koji se ovako zove zapravo tematski okrenut jednom boljem gejming serijalu – uvek popularnom i pouzdanom Dark Souls. Bend je zapravo samo jedan čovek, Gregorio Franco, ali njemu to ne smeta da na prvom EP-ju, Age of Ancients podigne solidnu količinu paklene buke. Bellowing Giant operiše u doom metal delu spektra sa izuzetno dubokim štimom i zvukom koji prioritizuje bas-frekvencije iznad svega. Rezultat je hermetično-zvučeća, spora, izuzetno teška muzika koja i pored sve te hermetike i dubine zapravo ima određeni gruv, prijatne rifove i mada svakako zvuči malo monotono, ako je poslušate, ima dinamiku i varijacije. EP se završava solidno osmišljenim kaverom Candlemassove Mourner’s Lament i Bellowing Giant ostvaruje dobar utisak svojim prvim debi-izdanjem:

https://bellowinggiant.bandcamp.com/album/age-of-ancients

Drugi album australijskih progresivaca Lucid Planet je, u dobroj tradiciji prog roka, nazvan Lucid Planet II. Mada, da bude jasno, Lucid Planet nisu bend koji svira u ’70s stilu i njihova progresiva je moderna, sa raznim etničkim elementima ubačenim između „pametnog“ progresivnog roka i metala koje bend lepo i sa osećajem spaja. Ovo nije baš „moja“ muzika, suviše je to, jelte, odmereno, nametljivo kontemplativno itd., valjda ja volim muziku koja je za nijansu intuitivnija a malo manje intelektualna, ali ovo je zaista dobar album, sa raznovrsnim pesmama i dosta simpatičnom produkcijom. Malo je ovde metala ali dovoljno da se posluša:

https://lucidplanet.bandcamp.com/album/lucid-planet-ii

Argentinci Inferous prvu pesmu na svom debi albumu, Somos la Noche nazvali su 420, za svaki slučaj, da odmah bude jasno da vole opijate. No, ovo nije tek još jedan garažni stoner bend već malo tvrđi, ali psihodelični stoner-doom sa napucanim zvukom i dosta efekata da se njihov glasni metal lepo uklopi u drogeraški senzibilitet. Meni su Inferous prilično dobri sa jakim, tvrdim zvukom koji jeste težak za uvo ali solidno napisanim, napaljivim stonerskim temama i pomenutim efektima koji malo produbljuju zvučnu sliku:

https://inferousdoom.bandcamp.com/album/somos-la-noche

Stone Rebel ima još jedan album. A Circle in the Sky. Koji po redu ove godine? Iskreno – više ni sam nisam siguran. Je li ovo i dalje moćan a izuzetno smiren psihodelični gruv, identičan onome što su nudile prethodne ploče, a opet esencijalan? Jeste. Dali vam je potrebno da znate još nešto? Ne.

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/a-circle-in-the-sky

Finski Wizards of Hazards omotom svog prvog albuma, End of Time, prilično jasno omažiraju Black Sabbath, kako kolornom šemom tako i lejautom, no njihova muzika nije sasvim u old school doom metal kampu. Wizards of Hazards kombinuju taj klasični, spori metal sa malčice modernijim heavy pristupom i to donosi dobre rifove ali i razvijenije aranžmane i cheesy epske melodije. Tu dakle ima i višeglasnih refrena i svakako muzike koja će se dopasti svakome kome je RJD era Black Sabbath najdraža ali i ko je volio ono što je pokojni Dio kasnije radio solo:

https://wizardsofhazards.bandcamp.com/album/end-of-time

Šveđani Void Moon takođe na svom trećem albumu The Autumn Throne mešaju lamentirajući doom metal sa malo bržeg heavy zvuka. Simpatično je to, mada bih voleo da je album nešto prirodnije produciran, ovako preagresivan zvuk malčice odvraća pažnju od tužnih, simpatičnih pesama:

https://void-moon.bandcamp.com/album/the-autumn-throne

WTF, grci Stonila imaju novi album? Kakvo je sad ovo štancovanje, jedva mesec dana nakon prethodnog (a proletos su imali još jedan)? Da li je na pomolu grčka verzija Stone Rebel? Svakako, paralela ima – iako Stonila nisu mekani i nedistorzirani kao pomenuti Francuzi, njihova muzika se svodi na nežan, sanjiv, bluziran, lako psihodelični džem u kome ima malo egejskog ukusa. I omot im je sličan! Kad ne morate da pišete tekstove i pevate, izgleda da jelakše privoleti muziku na traku (harddisk, štaveć) i eto nama albuma A Walk In The Middle Of The Future. Prijatno, svakako, iako malčice sirovije u produkcijskom pogledu, ali prijatno. Voleo bih da bend sedne malko duže i napiše kompleksniju ploču ali dobro je i ovo:

https://stonila.bandcamp.com/album/a-walk-in-the-middle-of-the-future

Za King Weed, falanečastivom, nije nikakvo iznenađenje da imaju novi album. Ove godine su vredni Francuzi izbacili već osam albuma pa ako ste se na instrumentalni, distorzirani, napušeni zvuk benda primili pre par nedelja, slušajući sempler King Weed Collection Part II, onda The Seven Sins In Doomsday dolazi u pravom momentu. Sadržeći sedam pesama, od kojih je svaka nazvana po jednom smrtnom grijehu, album, naravno, i dalje vozi prijatan, lo-fi, hipnotičan stonerski metal ove ekipe, sav u rifovima i intuitivnom soliranju. King Weed nisu neki konceptualisti, već više pouzdani praktičari i tako i treba da ostane:

https://kingweed.bandcamp.com/album/the-seven-sins-in-doomsday

Šteta da Brazilci Anúbis Stoner svoj debi EP Limbo ne stavljaju na Bandcamp jer je ovo vrlo dopadljiv, džemerski stoner metal, očigledno snimljen uživo i sa svim nesavršenostima koje to podrazumeva – ne samo u zvuku već i u izvedbi. No, bend ima mnogo šarma u svom lo-fi, „sve može“ pristupu i ovo bi mogao biti početak jednog lepog prijateljstva:

Odlični švedski izdavač Ozium Records ima za nas još jedno izvrsno izdanje. Radi se o drugom albumu švedskog psihodeličnog stoner/ doom trija Void Commander. Ploča, nazvana River Lord nudi sedam pesama u izrazito ’70s stilu a koji ovim ljudima zaista dobro leži, sa svojim masnim, lepljivim psihodeličnim rifovima i melodičnim, pevljivim vokalnim temama. Na sve to dodajte jako distorziran bas koji skoro da potire potrebu za imanjem gitare, ali i izvrsne bluzerske solaže na gitari (i, kad treba, i na usnoj harmonici, molimlepo) koje tu potrebu odmah ponovo vaspostavljaju i dobijate recept za izvrstan psihodelični stoner paket. Moja jedina ali solidna zamerka ide na to koliko je zvuk besomučno komprimovan što, pogotovo u miksu koji ima dosta prostora, proizvodi zaista neprijatne efekte. Ne razumem bendove koji se snime u maniru stare škole a onda kad rade mastering sve ispresuju ovako brutalno…  Jebiga. Album izlazi u Februaru ali već je tu ceo za slušanje:

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/river-lord

Nizozemski Urfaust je za svoj šesti album, Teufelsgeist kao temu odabrao intoksikaciju alkoholom pa se muzika, konceptualno, kreće od euforije do halucinantnog horora. Meni, da budem iskren, sve to nekako onako – malo doom, malo dron, ali ništa od toga da me zbilja dohvati, no možda sam samo loš čovek. A i ne pijem:

https://urfaust.bandcamp.com/album/teufelsgeist

Ne znam odakle je izronio jednočlani kalifornijski sastav ARDI, ali pored toga što čovek ima moćan brk, on je i natprirodno talentovan za rokenrol. A to nisu loši atributi. Debi EP projekat ARDI zove se Let it Burn i donosi četiri izvrsno napisane, izvrsno izvedene i odlično producirane hard rock/ stoner pesme koje su duboko ukorenjene u tradiciji ali ne zvuče kao nekakav nostalgičarski tribjut napor. ARDI je definitivno dobro izučio lekcije koje su za sobom ostavili Hendrix, Blue Cheer, Ten Years After i stotine hard and heavy rokera iz poznih šezdesetih i sedamdesetih godina pa je njegova muzika duboko umočena u ritam i bluz nasleđe ali zatim nadgrađena kvalitetnim metal konstrukcijama i ovo je obavezna lektira za svakog ko tvrdi da se danas ne pravi onaj „pravi“ rokenrol. Izvrsno:

https://ardi2.bandcamp.com/album/let-it-burn-ep

Da je album Earth A.D. grupe Misfits jedan od najboljih pank pa i rok albuma svih vremena nije neka kontroverzna izjava. Danzig je bio keva u svoje vreme. Sastav Wolfsblut A.D. iz Kalgarija je ovo pokušao da potvrdi snimajući svoju verziju čitavog albuma – Earth After Death (A Tribute to Earth A​.​D​.​) – ređajući sve pesme istim redosledom kao kod originala, ali ih izvodeći u „blackened“ verzijama, dakle sa blastbitovima i „black“ vokalom. I mada sigurno ima ljudi kojima će smetati vrištavo pevanje i čeznuti za Danzigovim prelepim baritonom, ove pesme su toliko dobre a Wolfsblut A.D. ih toliko srčano izvode da je meni sve to bilo sasvim potaman. Ovo je nešto brže od originala, nešto distorziranije, ali je dovoljno dobro producirano i – iskreno.

https://wolfsblutad.bandcamp.com/album/earth-after-death-a-tribute-to-earth-a-d

Thosar su dvojica Austrijanaca koji na EP-ju Omega sviraju baš moćan i žestok sludge metal – i to bez gitare. Ovo je vrlo dobro osmišljen kombo bubnjeva i distorzirane bas-gitare, sa vokalima koliko je potrebno, smeštajući se negde između Lightning Bolt igrarija i klasične sludge tuče. Dobar, težak zvuk i podugačke pesme znače da ovo morate slušati sa određenom pozitivnom dispozicijom, ali je u pitanju kvalitetan materijal:

https://thosar.bandcamp.com/album/omega

Undefined sviraju kombinaciju melodičnog metala i melodičnog panka, pogađajući negde u dobru tačku na kojoj se spajaju tvrđi, dobro producirani melodični pank iz devedesetih (NOFX, Propagandhi itd.) i neki metaliziraniji moshcore. Tri pesme na EP-ju Dissonance su dobro napisane, visokog tempa, sa napaljenim pank etitjudom i dobrim solažama. Meni lepo:

https://themusicofundefined.bandcamp.com/album/dissonance-ep

Jorkširski Goatchrist je ove godine izbacio masu izdanja i Apotheosis im je četvrti album samo u 2020. godini. Ovaj prolifični duo može sebi da dopusti ovoliku preprodukciju na ime prilično jeftinih, rekao bih kućnih uvjeta snimanja u kojima rade ali ovo je jedan od onih bendova koji ovakav kontekst koriste na najbolji moguć način proizvodeći višeslojnu, žanrovski agnostičnu muziku koja meša sakralno, istorijsko, metalsko i tradicionalno za produkt koji na kraju dana nastoji da slušaoca poduči ali i uvuče u filozofsku raspravu. Apotheosis je muzička (i dosta slobodna) interpretacija Knjige Enohove iz Svetog pisma i jedna veoma interesantna muzičla šetnja kroz stilove i ideje:

https://goatchrist.bandcamp.com/album/apotheosis

Infested Monastery je, složićemo se, sjajno ime za deahthgrind sastav a ovaj jednočlani francuski bend na svom drugom albumu, Awake in Death fino bije iz svih oružja. Ovo je, razume se, žestoka, brza ploča, sa klasičnim death metalskim rifovima i pankerskim aranžmanima koji se sastoje iz različitih permutacija blastbita, keca i moš-delova. Da ga ne prodam baš jeftino, Ludovic Duminy, kako se zove ovaj mladić, ima osećaj za pesme tako da ne zvuče kao nekakvi mehanički sklopovi koje je pravila bezdušna mašina, ali je ovo svakako pravljeno po jednoj solidno zdravoj formuli i pristojno producirano te meni lepo prija. Bonus, ponovo ONA slika na omotu:

https://infestedmonastery.bandcamp.com/album/awake-in-death

Ako vam se sluša malo prljavog, podzemnog italijanskog crust/grind zvuka, imamo u ponudi split EP bendova Repulsione i Inglourious Basterds izašao za Italian Extreme Underground. Repulsione su pankerskiji i snimljeni uživo, Inglourious Basterds samo malo tvrđi i snimljeni u studiju, ali ovo je u globalu prilično solidno  i prija ako je čovek u pravom raspoloženju.

https://italianextremeunderground.bandcamp.com/album/i-e-u-013-repulsione-inglourious-basterds

Još lepog deathgrind zvuka dobijamo iz Njemačke na prvom albumu trojca Brain Corruption. Profiteers of Suffering je fina, socijalno osvešćena ploča na kojoj se „death“ komponenta zvuka očitava pre svega u čvršćem zvuku i težem tonu, ali Brain Corruption se generalno drže tradicionalne grindcore mantre o tome da je kratko i slatko, odnosno da ne treba reći u dvadeset reči ono što se da izvikati u pet. Otud imamo 23 kratke, ubistvene, lepe pesme na ovom albumu koji trči brzo ali svira kvalitetno. Meni odlično:

https://braincorruption.bandcamp.com/album/profiteers-of-suffering-2

Losanđeleski Marburg na slikama deluju kao djeca ali njihov prvi, istoimeni album je prilično impresivna ploča tehničkog deathgrinda. Zvuči kao suluda kombinacija, ali zamislite  progresivnije deathgrind bendove sa kraja osamdesetih, poput Exit 13 ili, svakako, Macabre, u nešto modernijem ruhu, sa puno atmosfere, kompleksnih deonica na bas-gitari bez pragova i smisla za humor koji nije na prvu loptu i agresivan i imaćete dosta dobru sliku. Marburg je zanimljiv album i obećanje karijere koju će vredeti pratiti:

https://marburg.bandcamp.com/album/marburg

Švajcarski goregrinderi Grotesquerie na svojoj strani split kasete sa Acid Breakup nude pet pesama opsednutih narkoticima i svedenih na udaranje tupim predmetima u mozak. Šalim se,ovo je muzika, odsvirana pravim instrumentima i razlikuje se od neslušljivog cybergrind zvuka koji inače plavi internet:

https://grotesquerie.bandcamp.com/album/split-with-acid-breakup

Nedovoljno često ovde zastupamo hrišćanski metal pa evo trija Brotality sa singlom Prisoners Of The Abyss gde ova tri klinca sviraju interesantan, tehnički thrash metal sa puno harmonskog eksperimentisanja i kompleksnim aranžmanima. Čuje se ovde djent prošlost ove ekipe ali muzika daleko nadilazi puku hromatsku opsesiju prekomprimovanim gitarama i ove dve pesme vredi poslušati čak i ako prva prilazi preblizu metalcoreu za moj ukus:

https://brotality.bandcamp.com/album/prisoners-of-the-abyss

Ruinous Crusade već i imenom sugerišu da se pale na Bolt Thrower i, čak i pre nego što vidite omot EP-ja Demonstrations of Cadaveric Destruction, stvari su sasvim jasne: ovo će biti teški, prljavi, „ratni“, srednjetempaški death metal koji se valja napred kao oklopna divizija, piči gadne rifove i teške bubnjeve i ne zanima ga da provajduje „melodije“ i “raznovrsnost“. Ovo su pravila dva čoveka i kvalitet zvuka je pomalo lo-fi, ali srca su ovde svakako na pravom mestu i meni prija ova mučna, teška metal muzika:

https://ruinouscrusade.bandcamp.com/album/demonstrations-of-cadaveric-destruction

Parasitic Entity iz Brajtona sviraju na svom prvom albumu The Self Aggrandising Lie onu vrstu tehničkog death metala koja ne staje, samo ide napred i valja lepe melodije, neparne ritmove i solaže prepune arpeđa kao da sutra ne postoji. Siguran sam da se u ovim pesmama povremeno ponešto i ponovi, ali meni sve to zvuči kao kaskada stalno novog i ako volite muziku koja je tako nemirna i juri napred bez zastajanja, The Self Aggrandising Lie treba da probate:

https://parasiticentity.bandcamp.com/album/the-self-aggrandising-lie

Cromlech su kultni kolumbijski death metal sastav koji radi od polovine devedesetih. Jedina tri albuma snimili su tokom protekle tri decenije ali baš zato dupla kompilacija The Beginning koja nas provodi kroz čitavu njihovu karijeru ima smisla. Ovde se čuje sve od krš-demo snimaka iz ranog perioda do najnovijih, kvalitetnih, profi radova – a to su delom i iste pesme. Valjano:

https://irongoatcommando.bandcamp.com/album/cromlech-the-beginning

Zagrebački Firstborn na svom drugom albumu, Scorn of the World, valja prijemčiv prljavi death metal, sav uvaljan u telesne fluide ali i mračnu filozofsku meditaciju. Ovo je solo projekat Bernarda Špoljarića koji je već jedan album imao pre sedam godina. Scorn of the World je dosta sigurno sklopljena kolekcija čak 14 pesama uz gostovanje sešn muzičara i jedan sa razumevanjem odrađen old school death metal pun rifova i zlovolje. Ne najbolja produkcija ove nedelje, ali svejedno ekspresivno, atraktivno i zanimljivo izdanje.

https://firstborn218.bandcamp.com/album/scorn-of-the-world

Finski Warfarer umešno kombinuju death metal i folk motive i na novom singlu, March Through the Endless Snow. Ovo je muzika čiji je kontrast sitno seckanih rifova i epskih melodija na klavijaturama dovoljno dobar da izgura tih malo-manje-od-četiri minuta i mada je produkcija pomalo „kućna“, meni je to prijalo. B strana ima karaoke verziju, bez pevanja, pa, eto, vežbajte:

https://warfarer.bandcamp.com/album/march-through-the-endless-snow

Izdavač New Standard Elite nas je ove nedelje zapljusnuo nekolicinom brutal death metal izdanja koja uglavnom nemaju u sebi dovoljno originalnog da bi mi bila zanimljiva. Iz mase sam izdvojio tajlandski Ecchymosis čiji drugi album, Ritualistic Intercourse Within Abject Surrealism sažima većinu onoga što rade kolege: nerazaznatljiva sipanja prebrzih blastbitova sa odjekujućim dobošima, rifove koji su više tekstura nego prepoznatljiva tema, zamrljan vokal i generalna opsednutost neprozirnim, a sve u ipak solidno produciranom paketu. Ko ima snage, Ecchymosis svakako nude ono što inače atraktivan omot obećava:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/ecchymosis-ritualistic-intercourse-within-abject-surrealism

Argentinski Cemetery Dwell nudi tri teške, jake old school death metal pesme na prvom EP-ju, Cold Visions of Nether. Ovo je negde za ljubitelje Incantation i Bolt Thrower u isto vreme sa dobrim rifovima, solidnom produkcijom i jednom nezaustavljivom, rušilačkom a opet disciplinovanom energijom:

https://cemeterydwell-ar.bandcamp.com/album/cold-visions-of-nether

Legendarni norveški death metalci, Cadaver su između prethodnog i novog albuma napravili pauzu od šesnaest godina a što je manje nego pauza između prethodna dva koja je bila osamnaest. Svakako, za ovu ekipu sa četiri albuma u nešto više od trideset godina, od čega dva u ovom veku, ne može da se kaže da štancuju ploče. Edder & Bile, novi, četvrti album je prijatan komad old school prebijanja sa besnim rifčinama, divljim solažama i nevaljalim pevanjem. Cadaver se ni malo ne zamaraju uklapanjem u ono što se danas smatra old school death metal kalupom i naprosto sviraju onako kako im dolazi prirodno. Na našu sreću, njihovo prirodno je vrlo lepo i ovo je nešto više od pola sata grčevitog, energičnog death metala koji se ne pravi da je tu sad nešto kao pametan, nego jebe kevu svom snagom. Prelepo:

Glorious Depravity iz Bruklina su nov bend, ali se savršeno uklapaju uz Cadaver. Debi album ove ekipe nazvane po demo-snimku Ripping Corpse, Ageless Violence je paket old school death metala koji je eksplozivan, energičan, predivno žanrovski mračan, a opet poletan i napaljiv. Glorious Depravity imaju prelep hrskav zvuk i pesme koje su očigledno inspirisane prvim talasom brutal death metal asova (Suffocation, Deicide, Cannibal Corpse…) pa je ovo paket kao naručen sa moje strane. Muzika je to velike hipnotičke moći ali i ogromnog energetskog potencijala i vidi se da je ovo praktično supergrupa sastavljena od članova Pyrrhon, Woe, Mutilation Rites, Belus, Cleanteeth, Weeping Sores i Seputus koji sviraju iz sve snage, kako jedino i priznajemo. Sjajno!!!!!!

https://gloriousdepravity.bandcamp.com/album/ageless-violence

Australijski Psycroptic na novom EP-ju, The Watcher of All svoj tehnički death metal uspevaju da spoje sa jednim razgovetnijim, prijemčivijim deathgrind formatom (koji me malo podseća na Misery Index) za dve pesme koje imaju, ne zezam se, priličan hitoidni potencijal a da se ne žrtvuje ta tech-death oštrica. Lepa, inspirisana kombinacija i death metal koji probija granice žanra a bez izdaje njegovih osnova:

https://psycroptic.bandcamp.com/album/the-watcher-of-all

Čim vidite da Greenwitch iz Los Anđelesa kao jedan od tagova za svoj debi album, CosmoSteelBlood Trinity stavljaju „HM2“ znate koliko je sati. Tako je, vreme za old school death metal i obožavanje švedskih preteča. I Greenwitch solidno isporučuju, ovo je album koji nema sad neku veliku originalnost niti bogznakako svež pogled na OSDM/ swedeath ali je mračan, prljav, težak i to čoveku prija. Važno je, primetiću, da su pesme distinktne i svaka ima svoj identitet i posebnu, jelte, ideju, što jeste bitno u žanru koji se često više bazira na zvuku i rifu nego na aranžmanima, a Greenwitch su i pristojni sa trajanjem, ograničavajući se na svega šest pesama, računajući – uostalom ispravno – da je kvalitet važniji od kvantiteta. Ne znam ko je u bendu transrodan ali ekipa sebe oglašava ovako: „SAN FERNANDO VALLEY TRANSGENDER DEATH METAL MOTHER FUCKER.“ A što je dalji razlog da ovo pozdravimo žestokim aplauzom. Death metal neće umreti dok žive ovakvi ljudi i njihov izdavač, Horror Pain Gore Death productions:

https://greenwitchla.bandcamp.com/album/cosmosteelblood-trinity

https://hpgd.bandcamp.com/album/cosmosteelblood-trinity

Voltaic iz Kolorada na svom prvom singlu, Famine/Plagued Pleasure cepaju dobar, težak thrash metal koji, par falš-solaža na stranu, zvuči sigurno i žestoko, sa tvrdom mid-fi produkcijom i odličnim performansom čitavog benda. Ovo je brzo, energično, mošerski i zrelo a bez preteranog filozofiranja. Prija!

https://voltaic666.bandcamp.com/album/famine-plagued-pleasure

Hellraizerr (tako je, dva „r“ na kraju) je ednočlani losanđeleski speed metal projekat čiji se jedini član zove Sal Hellrazierr a prvi album Life After Death. Toliko generičkog na jednom mestu! No, album odiše jednim dopadljivim lo-fi šarmom i Sal ume da napiše poletnu, pamtljivu, himničnu pesmu koja bi, da se samo malo drugačije producirala, bila čist pank. To je samo rokenrol, al gotivno je, rekli bi Stonsi:

https://hellraizerr.bandcamp.com/album/life-after-death-3

Terravore iz Varne sviraju prilično old school thrash metal na svom drugm albumu, Vortex of Perishment. Ovo ima jake mid-’80s prizvuke sa svojim spid metalskim vokalima i ponekim sodomaškim rifom. Meni to prija i kako je u osamdesetima thrash metal bendove iz istočnog bloka kočila slaba produkcija, ovi Bugari kao da su tu da osvete palu braću nudeći muziku koja ima tu izvornu čistotu rifova i napaljenosti ali sa dobrom produkcijom:

https://terrav0re.bandcamp.com/album/vortex-of-perishment

Čileanski Thermonuclear Devastation pošteno treskaju na svom prvom EP-ju Worshipper of Darkness. Šest je to pesama primitivnog, sirovog ali duševnog blackened thrash metala koji bi mi bilo mnogo lakše da slušam da je produkcija samo malo dinamičnija. No, dobro, ovo je delom i muzika koja lo-fi zvuk smatra komponentom svog identiteta. Thermonuclear Devastation nisu preterano originalni ali zvuče autentično i napaljeno što se uvek ceni:

https://electriceyesrecords.bandcamp.com/album/worshipper-of-darkness

I Eternal Evil iz Švedske spadaju u blackened thrash mada je pošteno reći da je njihov demo Rise of Death naprosto obožavanje ranog Sodom, Kreator i sličnih speed/ thrash atrakcija iz osamdesetih. Četiri pesme, pravoverna krljaža i dopadljiva lo-fi produkcija:

https://eternalevil.bandcamp.com/album/rise-of-death

Bend Kramp koji je ove nedelje izdao debi album Gods of Death nije kultni beogradski death metal sastav već španski žensko-muški kvintet koji svira prijatan epski heavy metal sa blagim zaokretima u speed metal smeru. Gods of Death je robustan debi sa jedanaest pesama koje imaju solidnu NWOBHM osnovu, razigrane gitare i kvalitetnu produkciju. Pevačica Mina Walkure ima solidne ideje ali voleo bih da je malčice energičnija u njihovoj izvedbi, no bend generalno zvuči ubedljivo i prijati će svakome ko voli klasičan NWOBHM/ heavy zvuk. Ja sam prilično zadovoljan:

https://krampmetal.bandcamp.com/album/gods-of-death

Švedski Blazon Stone spada u taj neki „gusarski metal“ podžanr koji spaja power metal pompu i energiju sa melodijama nalik na ono što smatramo gusarskim popevkama. Bend je upravo izbacio novu verziju svog prvog albuma – Return to Port Royal: Definite Edition sa ponovo snimljenim gitarama i bubnjevima i ovo je drusan, dopadljiv speed/ power metal zvuk sa himničnim melodijama i dobrim raspoloženjem. Skoro 63 minuta je poprilično trajanje, ali Blazon Stone su svakako prijatni za slušanje:

https://blazonstone.bandcamp.com/album/return-to-port-royal-definitive-edition

Potpuno istu stvar su uradili Rocka Rollas – čija oba člana sviraju u Blazon Stone – snimivši svoj (doduše drugi) album iz isto 2013. godine – sada nazvan Metal Strikes Back: Definitive Edition i ovo je još sat vremena melodičnog, zabavnog speed/ power metal zvuka. Rocka Rollas nemaju piratsku temu i njihov metal je cheesy na klasičan način, meni veoma prijatan, prijemčiv i za slušanje umiljat. Rifovi, metal, himnične melodije, metal, kiborzi, ratne mašine, pakao i metal – Rocka Rollas nude mnogo lepog na ovom albumu sada u kristalno čistoj produkciji. Poslušajte:

https://rockarollas.bandcamp.com/album/metal-strikes-back-definitive-edition

Londonski ženski kvartet HAWXX od prošle godine izdaje singlove a sada EP Deadlands sakuplja četiri najuspelije pesme za pojačanu promociju. Iako je u pitanju previše komercijalan projekat za moj ukus, odjeci ’90s metala u vreme kada je industrial postajao mejnstrim a nu metal još delovao novo, ovm izdanju daju dovoljno interesantnih dimenzija da ga ipak poslušam. HAWXX su svakako tehnički i aranžmanski kompetentne i imajudobar zvuk i izgrađen stil.

https://hawxxmusic.bandcamp.com/album/deadlands

Sorceress of Sin je dobro ime za power metal bend a srećna je okolnost da u pitanju i jeste power metal bend iz Kembridža sa debi albumom Mirrored Revenge. Za razliku od mnogih power metal vedeta, Sorceress of Sin nisu samo ubrzani Iron Maiden/ bolje producirani rani Helloween, ne prže se na Tolkina i nemaju pesme o Mordoru. Ovo je više power metal sa dobrim uplivom klasične hevi metal pompe, onako kako su to bendovi radili pred kraj osamdesetih, bataljujući komplikovaniju progresivu i oslanjajući se na jaku produkciju da nosi pesme. Drugim rečima, koliko ovde da ima Iron Maidena, toliko ima i Manowara ili, šta ja znam, Warlocka, pa sve to umešano sa veoma epskim pevanjem koje isporučuje Lisa Skinner. Skinnerova je svakako prvi adut benda koji zapažate, uzvitlana plavuša urnebesno snažnog vokala, nešto kao Doro Pesch ali sa rasponom od četiri oktave. Skinnerova se, da budem iskren, malo i iživljava, otimajući muzici prostor egzibicijama i kad im ima i kad im nema mesta, ali dobro, prvi je album, treba ostaviti utisak a ova žena ga ostavlja. Kada čujete kako iz tenor registra odleti u bizarno visoki falseto, bićete impresionirani, a bend, iako ne piše najpamtljivije pesme svih vremena, svakako pruža dobru podlogu za pevačicu. Album koji sugeriše da bend može da napravi lepu karijeru:

https://sorceressofsin.bandcamp.com/album/mirrored-revenge

Jedan od najuticajnijih NWOBHM bendova svih vremena, Diamond Head, snimio je svoj prvi album, Lighting to the Nations pre četrdeset godina. Sada, u 2020. godini, aktuelna postava benda donosi nam novu verziju ovog klasika pod nazivom Lightning To The Nations 2020. Ovo je istovremeno i bizarna i dobra ideja jer verujem da će pesme ovog klasičnog britanskog benda pronaći put do više ušiju sada kada imaju savremenu, dobru produkciju. S druge strane, Diamond Head nikada nisu bili tipični hitmejkeri i Lightning to the Nations je i u ovoj verziji album koji se ne oslanja na klasično aranžiranje. Što je meni sjajno, da ne bude zabune, jedna od velikih stvari u vezi sa NWOBHM bendovima je bila i to da se otvorio put za nova istraživanja forme u heavy metalu ali svakako, Diamond Head zahtevaju i malo navikivanja. Brian Tatler definitivno može da se ponosi svojim legatom a podmlađena postava benda album svira sa dovoljno krvi i strasti da meni to prija:

Za kraj: gore sam pominjao njemački Sodom kao uzor današnjim mladim, napaljenim metalcima a ovaj kultni bend je izdao svoj šesnaesti album, Genesis XIX i, mada nije iznenađenje da je bend i dalje aktivan – nikada nisu ni prestajali još od polovine osamdesetih i ovo im je treći album u deceniji – jeste iznenađenje koliko je ovo zdrava i dobra ploča. Sodom su se u dobroj meri vratili svom izvornom speed metal zvuku, ne odričući se potpuno thrasherskih dž-dž rifova koje su usput pokupili ali se zasnivajući pre svega na brzoj, agresivnoj svirci kao iz najboljih dana. Ovo je ploča od skoro sat vremena i sa dvanaest pesama, ali nabijena adrenalinom, energijom, agresijom, svim onim što vezujemo za izvorni ekstremni metal. Da su Sodom legende i utemeljitelji koji su osamdesetih formirali zvuk što ga nadalje mnogi baštine se dobro zna, ali da će u 2020. godini bend zvučati ovako popaljeno i energično, to, bogami nisam očekivao. Slušati Toma i Franka kako uz dvojicu novih članova zakivaju kao da imaju po dvadeset godina, samo uz iskustvo i zanatske veštine tesane skoro četrdeset godina, odličnu produkciju i težnju da – u nekim momentima – budu brži nego ikad polivajući rafale blastbitova, to je naprosto blagoslov kome se niko nije nadao.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-11-2020

U nedelji u kojoj ne samo da smo izgubili još jednu visokopozicioniranu versku figuru u regionu već i poslednje tragove poverenja u institucije, makar imamo novi živi album Iron Maiden i novi EP Disfiguring the Goddess, pa onda još neka otkrića vredna vrištanja od sreće. Tako to ide u životu, malo gubimo, malo dobijamo. Metal!

I to blek. Prezir je bend iz Milvokija koji nema slučajno ime na milom nam, jelte, jeziku dedova, pošto u nemu peva jedan Luka Đorđević, naše, što se kaže, gore list. Drugi album Prezira, Depredation donosi izuzetno dobro produciran blek metal koji se rado i bez stida češe sa melodičnim death metalom, na obostrano, rekao bih uživanje. Ovo je vrlo tehnički zrela svirka ali su pesme i lepo napisane, sa distinktnim temama i zanimljivim aranžmanima i, a što je meni inajvažnije, solidnim tempom. Odličan album:

https://prezir.bandcamp.com/album/depredation

Potkraj prošle nedelje, dva mlada Rusa iz Republike Karelije, a pod imenom Hexen Blood izdala su debi album. Unholy Blessing uopšte nije tipično „ruska“ ploča, ovo je sirov, primitivan i prijatan, testerišući blek metal više po finskom receptu, što, kad malo pogledamo na mapu i nije neko iznenađenje. Meni ovo savršeno leži sa svojim agresivnim ali odmerenim pristupom:

https://hexenblood.bandcamp.com/releases

Londonski Disfago omotom svog živog albuma Disfago… Live! omažiraju dizajn omota Judas Priestovog duplog živog albuma Priest Live od pre trideset i kusur godina i to je odmah simpatično. A muzika je, oh, pa odlična. Disfago su ovo snimili uživo proletos i njihov blackened thrash metal zvuči jako dobro i zabavno u lajv kontekstu. Ovo je bend koji dobro spaja pank i metal u muzici koja ima komunikativnost iako je i prljava i ekstremna baš koliko treba, i mada produkcija ovog izdanja deluje dovoljno sirovo, zvuk je i dovoljno dobar da se sluša sa uživanjem i utone u kvalitetan metalni san:

https://disfago.bandcamp.com/album/disfago-live-unleashed-in-the-enfield

Dopadljiv blackened thrash metal od Francuza Archvile King na EP-ju Vile. Ovo je sve radio jedan čovek pa ima određene hermetičnosti i self-jelte-indulgentnosti primerene takvoj postavci ali je zapravo produkcijski solidno i sa nekoliko odličnih rifova. Ponekada me je vrlo lako zadovoljiti:

https://archvileking.bandcamp.com/album/vile

Poljaci Aryman imaju malo naporan zvuk za mene na svom trećem albumu, …i nienazwanych Dyjabłów, ali valja prhvatiti da je taj relativno nedinamičan zvuk gitara praktično standard za određenu poodvrstu blek metala i da nije do njih nego da je od mene. Aryman, zato, imaju dobre ideje i pamtljive teme pa je ovo ploča koju vredi trošiti čak i ako na prvi pogled deluje zamorni za uho. Dobra je:

Grci Sad imaju  gomilu izdanja za poslednjih petnaest godina i njihov sedmi album, Misty Breath of Ancient Forests dolazi nakon serije split-izdanja sa masom bendova, kao podsećanje da ova dva mladića itekako imaju svoj identitet i određeni, jelte, brend. Misty Breath of Ancient Forests je meni bolja ploča nego što sam iz imena očekivao. A očekivao sam pomalo dosadan, patetičan, atmosferični blek metal. Ovo je, srećom, dinamičnija i produbljenija muzika od pukog ređanja shoegaze harmonija preko programiranih bubnjeva iako, da budem iskren, sa trajanjem od 54 minuta i prvom pesmom od čak osam, Sad svakako ne brinu za to da li će nam dosaditi ili ne. I to je pošteno, ovo jeste prilično monotona muzika sa mnogo ponavljanja melodičnih tema i zahteva određeno raspoloženje – i raspooženost – na strani slušaoca. Mene je, valjda, pronašla u pravom trenutku:

Ko voli post-blek metal sa američke istočne obale, ovog će se tjedna obradovati novom albumu bruklinskih Tombs. Ovaj bend je početkom decenije uživao priličnu popularnost koja je na trenutak nadišla i granice metal geta, probijajući se u medije koji pričaju o generalnoj nezavisnoj muzici, utirući put za mnoge bendove koji sebe ne vide u tradicionalnim metal tropima ali usvajaju metalske tehnike i teme. Tombs sada imaju peti album, Under Sullen Skies i ovo je zapravo prilično dobro. Ne baš toliko eksperimentalno kako ja volim, ali svakako interesantno sklopljeno od malo šugejza, malo blek metala a malo i klasičnih metal fora (solaže pre svega) da zazvuči sveže i dopadne se različitim slušaocima. Ponešto se od toga meni ni malo ne dopada a album je podugačak sa svojih dvanaest pesama i oko sat vremena trajanja, ali Tombs svakako niko ne može da optuži za nedostatak ambicije ili igranje stalno na istu kartu. Vredi čuti:

https://tombscult.bandcamp.com/album/under-sullen-skies

King ov Wyrms je još jedan od milijuna jednočlanih blek metal bendova kakvi niču na svim meridijanima. Ovaj partikularni dolazi iz Tusona u Arizoni i debi album, Lord ov Thornes (primećujete orbazac?), iako ima sve očekivane karakteristike ovakve muzike (blagu self-indulgenciju, nedinamičan bubanj) zapravo mi je vrlo prijao. Michael Sanchez piše vrlo pristojan black-death metal sa povremeno odličnim rifovima i mada muzika na momente utone i zaturi se u tipičnom hromatskom muljanju gde kombinacija mašinskog blastbita i brzog pikinga skoro identičnih nota zvuči kao da slušate ventilator kako se okreće, pesme uglavnom odmah spasavaju stvar sa nekim dobrim, memorabilnim rifom, refrenom… momentom. Ovo čak nije uopšte rđavo producirano u odnosu na primitivnu estetiku koju vozi i moram da priznam da sam proveo prijatno vreme uz prvi album King ov Wyrms.

https://kingovwyrms.bandcamp.com/album/lord-ov-thornes

Finski jednočlani Odiosior se na Metal Archivesu vodi kao „eksperimentalni blek metal“ ali moram reći da na prvom albumu, Syvyyksistä nema da se čuje BAŠ mnogo eksperimenta, ali ima da se čuje mnogo kvalitetnog skandinavskog blek metala. A. Vexd aka Joni Saalamo piše atmosferične, prijatne pesme i ima odličnu produkciju, nudeći muziku koja je i melodična i žestoka, bez, da ja mogu da čujem, mnogo odlazaka iz nekih uobičajenih skandinavskih tropa, ali mu to uopšte i ne treba, ovo je autoritativno i uverljivo:

https://odiosior.bandcamp.com/album/syvyyksist

Još jednočlanosti stiže nam iz Vladivostoka u formi projekta Hvorost i njegovog EP-ja Hexagon. Dmitrij Fokin u ovom bendu kreira interesantan blek metal koji ima elemente folka i epike, ali uopšte ne podseća na tipične ruske interpretacije ovakvih modela. Ovo je sirovo, prilično svedeno i fokusirano na gruv koji proizvode zanimljivi rifovi i dobro pevanje (slušajte Metallic Hydrogen, recimo), a onda, kad se krene u klasičan pijanistički resital (Polar Vortex), to nije samo nekakva setna tema, već razigrana, kompleksna kompozicija. Kućna produkcija svemu ovome daje dozu autentičnosti koja mi se dopada, mada se nadam da će Fokin za naredna izdanja imati para za malo bolji studijski rad.

https://hvorost.bandcamp.com/album/hexagon

Tu je i novi EP italijanskog (jednočlanog?) sastava Totalitarian, a koji ima samo dve pesme ali traje 25 minuta. Ovo nije sve vreme onako razbijački kao što je bio prošlogodišnji album Bloodlands, ali samo zato što su ovo dugačke kompozicije, sa raznovrsnošću tema i raspoloženja. EP Kulturkampf / Los Von Rom i zamišljen je kao dopuna albumu i njegova dva komada demonstriraju izuzetnu zrelost i kreativnu ambiciju benda, sa mnogo sjajnih ideja te ih preporučujem iz sve snage:

https://totalitarian666.bandcamp.com/album/kulturkampf-los-von-rom

Za pariski End of Mankind imao sam lepe reči povodom poslednja dva njihova izdanja. Sada su snimili drugi album, Antérieur à la lumière i ovo je sasvim logičan nastavak njihovih post-blek metal strategija, sa i dalje dovoljnom dozom klasičlne, drugotalasne žestine da to meni zaprija i da poželim da ga zavrtim više puta. End of Mankind imaju tačno onaj osećaj da im muzika odaje utisak „ozbiljnosti“ i „zrelosti“, izbegavajući baš najtradicionalnije metal fore, a da istovremeno čuva metalsku oštrinu i energiju. Ovo je ploča sa dosta ideja i pametno odmerenim trajanjem, vredna overe i podrobnije analize:

https://endofmankind.bandcamp.com/album/ant-rieur-la-lumi-re

Moja jedina slabost – švedski blek metal – ove je nedelje uslužena JuTjub privjuom kompletnog debi albuma misterioznog trija Serpents koji izlazi tek naredne nedelje i zove se The Brimstone Clergy. Ovo je razarački, brz, utovarivački blek metal po oprobanom švedskom receptu takvih prethodnika kao što su Setherial ili Marduk, sa mračnim rifčinama i rafalnim blastbitovima. Ne kažem, naravno, da sav blek metal treba da zvuči ovako, ali u moru bendova koji preferiraju nežne, harmonične akorde i pevaju o tome kako im je teško u samoći, prelepo je povremeno čuti nešto ovako GNEVNO. Serpents imaju i odličan miks i mastering i generalno – kidaju:

https://serpents1.bandcamp.com/album/the-brimstone-clergy

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/the-brimstone-clergy

Liturgy uredno izbacuju peti album, skoro tačno godinu dana posle prethodnika, a koji se meni dosta dopao i, pa, ne znam drugari, meni je Hunter Hunt-Hendrix takoreći genije. Ne da je ovo muzika za svakoga, ali njegova kombinacija moderne kompozicije, filmske muzike i metala pali i radi za sve pare i na albumu Origin of the Alimonies. Otvarač, četiriipominutna The Separation of HAQQ from HAEL je briljantan manifest onog što ovaj bend radi sa svojim naizgled beznapornim putovanjem od minimalističke moderne kompozicije do progresivističkog saundtraka za nemi film sa violinama i harfama. Da bude jasno, ovaj album ima vrlo malo „klasičnog“ metala, i mnogo je bliži Charlesu Ivesu i Johnu Cageu nego, šta ja znam, Bathoryju, ali ovde nedvojbeno imamo spoj moderne kompozicije i BENDA koji svira ekstremni „pop“ zvuk pa je The Fall of SIHEYMN, recimo, sa svojim prelaskom od kejdžovsko-ajvsovskog kolaža u atonalnu ali metalsku koljačinu onoliko dobar koliko je meni potrebno da klimnem glavom sa odobravanjem i kažem da nemamo šta da se plašimo za nasleđe Johna Zorna dok je Hunt-Hendrixa i njegovih. Drugde (SIHEYMN’s Lament) imamo spoj low-key simfonijske kompozicije i prog roka i, pa, ovo je album prepun divnih iznenađenja i maštovitih kompozicija, produciran iznenađujuće uspelo i preporučljiv za svakog ko se ne trza kad se pomene avangarda. Izvrsno:

https://liturgy.bandcamp.com/album/origin-of-the-alimonies-2

E, idemo sad na stoner i srodne muzike. Ročesterski Tyranonaut na svom prvom albumu, Marble Eye nudi interesantan, pomalo lo-fi ali maštovit i zabavan pogled na doom metal. Bend kombinuje klasične doom elemente sa psihodeličnim stremljenjima, ali i sa malo naklona NWOBHM i speed metal strategijama i to nekako ispada sasvim konzistentno i prijatno za uho. Sabatovski vokali i dobar gruv su ovde u prvom planu pa iako se braća Greywitt ne mogu pohvaliti skupom produkcijom, ona je dovoljno dobra da iznese njihovu ambicioznu viziju u kojoj ima mesta i za pesme od 26 minuta. Intrigantno i nadahnuto:

https://tyranonaut.bandcamp.com/album/marble-eye

Rusi Neuropolis sviraju vrlo školski death doom na novom EP-ju, Golem. Ovo su četiri pesme mračnih i žalobnih raspoloženja, sporog tempa i demonskog vokala. Generalno, iako ovaj snimak ne donosi neke nove prodore u žanru, pesme su korektne i prijatne za slušanje, sa lepim tenzijama i razrešenjima. Malo me žulja previše „plastičan“ bubanj, ali preživi se i to:

https://neuropolis.bandcamp.com/album/golem

Dopao mi se debi album bruklinskih Lightmaker, koji se isto zove Lightmaker i nudi prefinjeni, spori, sanjivi zvuk koji je dobrim svojim delom doom metal ali se ne stidi i džezerskih harmonija i suptilnih psihodeličnih senzibiliteta. Lightmaker umeju da ispredu kvalitetan faziran rif i pesmu koja se na njemu bazira, no jednako umeju i da pogase distorzije i sviraju muziku koja je „suva“, oslobođena efekata i zbog toga zvuči prirodno, pa i intimno. Pevačica Jade se odlično uklapa u muziku sa svojim raskošnim, moćnim vokalom a mastering izdanja je radio James Plotkin i uradio ga sa puno pažnje i duše da se uhvati lepa dinamika koju ovaj bend ima. Odličan debi:

https://lightmaker.bandcamp.com/album/lightmaker

Ahhh, Grci, da ih nema, planeta bi bila siromašnija za mnogo dobrog stoner roka. 10 Code su iz Atine i njihov drugi album, Ride je nestašna, džilitava stonerska energija sa kvalitetnom produkcijom i oprobanim rokenrol etitjudom. Grci naprosto imaju jedan nivo koji se podrazumeva i Ride je ploča koja nema samo dobre rifove i dobre aranžmane i dobar miks, nego je i napravljena sa razumevanjem kako album treba da ima neku svoju priču, dinamiku i tempo. Lepo:

https://10code.bandcamp.com/album/ride

Big Oaf iz Atlante na svom istoimenom debi albumu valjaju moćan, težak sludge-stoner metal koji ume da bude težak za uho na ime svoje glasnoće, ali je i zavodljiv na ime dobrih rifova i generalno solidnog gruva. Ovo je dobro napisano i odsvirano sa puno vatre i energije pa su Big Oaf na veoma dobrom putu. Deset pesama i dosta dobrih, svežih ideja a da je osnovni gruv uvek tu i netaknut eksperimentisanjem. Preporuke:

https://bigoaf.bandcamp.com/releases

Francuzi Subterraen su samo za najizdržljivije jer je njihov debi album – prigodno nazvan Rotten Human Kingdom – kombinacija blackened sludge i doom metala, dakle, nešto najcrnje što može da se napravi pre nego što pređete Švarcšildov radijus i kolabirate u singularitet.* No, da se ne lažemo, meni je ovo sjajno. Ponavljanje istog rifa od dva tona petsto puta dok bubnjevi zakivaju a pevač se razapinje iznad okeana buke – to je kao da ste uzeli moje ime i od njega napravili album. Subterraen totalno razumeju kako se istovremeno može biti sasvim hermetičan a opet seksi** i mada je ovo ploča neslušljiva na mnogo načina, od pomenute hipnotičke monotonije, preko jako abrazivnog zvuka pa do užasnog masteringa, ona je slušljiva na onaj najvažniji način: iskrena je.

*Nota bene: moguće je da ja uopšte ne znam šta je Švarcšildov radijus

**Kako se, eto koincidencije, i prevodi moje ime na više svetskih jezika

https://subterraen.bandcamp.com/album/rotten-human-kingdom-blackened-sludge-doom-metal

Ulking su trio iz engleskih zabiti sa vrlo osvežavajućim pogledom na stoner metal. Njihov EP, sa dve pesme, I Know ima taj neki klasični doom prizvuk tragedije i fatalizma – naslovna pesma se zapravo zove I Know (That I’m Doomed) ali je svirka organska, prirodna, i vrlo prijatna. Druga pesma je zapravo akustična varijacija na prvu i zvuči vrlo spontano i ljudski. Lepo:

https://ulking.bandcamp.com/album/i-know-ep

Francuzi Sin su power-trio koji pošteno, ali sa osećajem, krlja na albumu Royal Rum Board Night. Bend sebe prevashodno označava kao desert-rock ekipu ali to je isuviše reduktivna etiketa za muziku koja je bogata, vitalna i nikako vezana za jedan žanr. Ovo je glasan, distorziran rok koji voli i progresivu i post rok, voli i dobre, bluzerske rifove (Pitch Black) ali i kompleksne, proggy strukture (Colours) i čuje se kako muzičari uživaju u onome što rade, gradeći atmosferu malim gestovima ali onda, kad se krlja, krljajući za sve pare. Pa onda idu interludiji kao što je What if… koja ima skoro postmodernu jump-cut strukturu a nju sledi dvanaestominutni multižanrovski Purpose, i tako, deset pesama, gomila svežih ideja i interesantan, prirodan miks. Vrlo dobra ploča:

https://sin-rennes.bandcamp.com/album/royal-rum-board-night

Danas nas izuzetno idu Francuzi pa evo i debi albuma sastava Spiralpark koji se zove isto kao i bend i nudi sedam pesama garažne psihodelije koja je, pa, odlična. Nije ovo preterano lo-fi, da se neko ne prepadne epiteta „garažna“, naprotiv, snimljeno je i miksovano vrlo solidno ali Spiralpark imaju taj neki relaksirani, „sve može“ pristup psihodeličnom roku koji ih ne vezuje predugo za iste forme i ideje. Utoliko, album je kvalitetno odsviran ali zaista raznovrstan i pun prijatnih iznenađenja. Nije metal, ali je glasno i odlično:

https://poutrasseaurecords.bandcamp.com/album/spiralpark

https://spiralpark.bandcamp.com/releases

Kada dolazite iz Teksasa, pa još i mesta koje se zove, bukvalno, „Telo Hristovo“, onda je prilično kul da ste bend nazvali Switchblade Jesus. Drugi album ovog trija, Death Hymns je kolekcija napaljenih sludge-stoner komada koji vole velike, na bluzu zasnovane ali nedvojbeno metalske rifove, jake ritmove i vokal koji urla iz sve snage. Ovo znači da je muzika Switchblade Jesus vrlo konfrontativna ali ekipa tu konfrontativnost balansira dobrim, zapaljivim temama i generalno prijemčivom svirkom. Mali problem albuma je miks i mastering, koji stvari čini glasnim bez toga da im da dovoljno dubine, ali ako to ignorišemo, Death Hymns je svakako album vredan pažnje:

https://switchbladejesus.bandcamp.com/album/death-hymns

Za najmračniju stranu doom metala, evo nam split albuma (bez naziva) australijskih Abscess Lord i kanadskih Encoffinate. Sedam je to pesama bombardovanja teškim rifovima, podzemnim vokalima i agresivnim, ama sporim bubnjevima koji zakucavaju slušaoca u tlo delimično i sirovišću i težinom same produkcije. Iako ni jedan bend death-doom zvuku ne donosi ništa novo, ovo je pristojno, mošerski i ima poneki lep rif:

https://seedofdoom.bandcamp.com/album/abscess-lord-encoffinate-split

No, Empress iz Australije su bend koji će biti prijemčiv mnogo širem slušateljskom krugu. Njihov drugi album, Wait ’Til Night je lepa kombinacija doom, gothic pa i shoegaze elemenata, sve napisano i odsvirano sa izuzetnom odmerenošću takod  se drame koje muzika kreira opervaze otmenošću i dostojanstvom i ne upadnu u klopku preterane patetike. Čime hoću da kažem da patetike ovde ima taman koliko treba. Pevačica Chloe Cox ima odličan gotski stil pevanja, ali čitav bend zvuči sjajno sa dobro odmerenom vizijom kako uzeti ono što valja od Sisters of Mercy i sličnih preteča a imati svoje JA. Ovo je atmosferično, slojevito i veoma lepo:

https://brilliantemperor.bandcamp.com/album/wait-til-night

https://empressempress.bandcamp.com/album/wait-til-night

Dopao mi se treći album finskog sastava Onségen Ensemble, nazvan prosto – Fear. Ovo je progresivni rok težeg zvuka, sa, dakle, jakim udaraljkama i distorziranom bas gitarom, tako da bude bliskiji stoner publici nego hipicima sa dairama i cvećem u kosi ali su kompozicije zapravo veoma prijatno širokog zahvata, sa ritualnim elementima i odlično iskorišćenim raznovrsnim instrumentarijem, od trube do napržene, psihodelične metalske gitare. Finci su ove godine proizveli nekoliko respektabilnih psihodeličnih albuma i Fear je, sa svojim muško-ženskim vokalima i inventivnih aranžiranjem svakako među njima:

https://onsegenensemble.bandcamp.com/album/fear

Za ljubitelje ’90s doom metala – poslastičica, tj. novi EP my Dying Bride. Macabre Cabaret ima tri pesme u skoro dvadesetdva minuta muzike, klasične crkvene orgulje, mnogo melanholije ali i težak, jak zvuk gde gitarčine, iako sviraju gotsku,  uplakanu muziku, polivaju moćnim slojevima nisko naštimovanog, distorziranog metala. Od ove vrste dooma nikada nisam ni tražio bogznašta drugo a da će My Dying Bride posle tri decenije rada biti u ovakko dobroj formi jeste pravo malo čudo.

Grčki power metalci Silent Winter su toliko veseli i raspevani na singlu Holy Land of Fire and Ice da ne mogu da se ne smešim dok slušam ovu brzu, izuzetno kičastu muziku. Očigledno pravljeno planski za sezonu blagdana (na B-strani je metalska verzija We Wish You a Merry Christmas), prženje koje Silent Winter nude na a-strani u pesmi koja se, za razliku od naziva samog singla zove Holy Land Of Fire And Snow je simpatično, tako upriličeno za Božić i svo razigrano.

https://silentwinter.bandcamp.com/album/holy-land-of-fire-and-ice

Iako izašao prošle nedelje, album Mostly Dead, drugi za sastav Gravenheart iz Masačusetsa vredi da se čuje jer je ovo grubi, energični, gruvom nabijeni thrash metal koji meni zvuči simpatično. Gravenheart se očigledno grdno pale na The Haunted pa je i njihov drugi album, trinaest godina nakon prvog, sav u supertvrdom, komprimovanom, stadionskom thrash stilu tipičnom za Šveđane. I, pošto The Haunted ionako slabo rade ovih dana, Gravenheart imaju brisani prostor pred golom koji uglavnom dobro koriste. Trinaest pesama je mnogo, ali album dobro čuka i brzo ide:

https://graveheart.bandcamp.com/album/mostly-dead

Čileanski sastav Sentinels prži zabavan speed metal na svom debi albumu Trasciende. Ovo je dosta melodično i lepo, kvalitetno odsvirano sa ženskim vokalom koji je, objektivno, najslabiji element muzike delom i zahvaljujući miksu koji ističe njegove najgore strane. Jacqueline Jara ima dobar glas za ovu muziku i samo ga treba lepše miksovati. No, muzika je žestoka, brza i prijatna:

Kad smo već kod speed metala, prvo izdanje jednočlanog projekta Arcaneblaze, EP Spawn of Putrefaction, je svakako po mom ukusu. Dmitrij Borodin koji dolazi iz ruske republike Urdmutije je očigledno odrastao na klasičnom speed zvuku i ranom blek metalu pa su ove četiri pesme pune lepih rifova, odličnih solaža i demonskog pevanja, sve posloženo na jednostavne ali funkcionalne ritmičke matrice. Dmitriju mogu da zamerim da je tekst poslednje pesme malko previše mizogin za moj ukus, ali sve ostalo je veoma dobro i ovaj projekat zaslužuje podršku:

https://arcaneblaze.bandcamp.com/album/spawn-of-putrefaction

Nažalost, drugi album čileanskog (blackened) (death) thrash benda Necroripper, Amulepe Taiñ Weichan izašao je prošle GODINE a ne prošle nedelje, ali pošto ja ne igram ni po tuđim pravilima, a nekmoli svojim, uvrstiću ga u ovaj pregled jer su Necroripper tek sada ovo izdanje bacili na Bandcamp i time ga učinili globalnije dostupnim. A ovo je prelep album, brz, prepun divnih spid metalskih rifova, nervoznog, napaljenog bubnjarskog rada, poštenog urlanja i generalno metalskog preterivanja najbolje vrste. Ovo je i vrlo solidno producirano pa ima najjače preporuke s moje strane:

https://necroripper.bandcamp.com/album/amulepe-tai-weichan

Naiđe tako i poneko deathcore izadnje koje mi lepo legne. Konkretno, EP Al Mumit britanskih Divine Hatred. Ove tri pesme koje izlaze tek jedanaestog Decembra (iako nema fizičkog izdanja, pa je to kao da su već i izašle) su pune solidnih rifova, mošerskog ritma i generalno dobrog gruva kakav bi, u idealnom univerzumu, bio prisutniji u deathcoreu uopšte. Divine Hatred se trude čak i da svoje jednotonske breakdown momente ukrase nekakvim harmoničnim razrešenjima pa su mi time još miliji. Lepo:

https://divinehatred.bandcamp.com/album/al-mumit

Onda, isto iznenađujuće, prijao mi je album jednočlanog projekta iz Sent Luisa, Absence of Truth, a koji se zove Hollow. Ovo je mahom srednjetempaški djent sa malo death metal i groove metal elemenata i, pogotovo kada sve to pravi jedan čovek, zvuči kao najmanje prijatna mešavina žanrova za moje uši. No, eto šoka, dobro je! Brzo sam shvatio da sam proletos već pohvalio jedan album ovog čoveka, a on je za pola godine postao još bolji. Ozbiljno, ovo je sada odlično napisana ploča koja vrlo efektno koristi te neke djent fore i ima odličan gruv većinu vremena a kada u sve ulete solaže koje su zanimljivo komponovane i osvežavajuće harmonične, stvari baš legnu na svoje mesto. Dobro pevanje, vrlo pristojna produkcija, dajte šansu ovom divnom, skromnom čoveku:

https://absenceoftruth.bandcamp.com/album/hollow

„Hrišćanski simfonijski deathcore“ nije nužno podžanr u vrhu moje liste prioriteta, ali sam poslušao album The Evil Wolf Chronicles projekta Fire From Heaven, a koji je zapravo kolekcija pet demo snimaka i, pa… ovo je simpatično. Ovaj jednočlani projekat ima već četiri nornalna albuma koja nisam slušao ali mi se na The Evil Wolf Chronicles valjda dopada taj sudar više formi kiča koji u konačnom zbiru daje nešto simpatično, dopadljivo i ekspresivno:

https://firefromheavenmetal.bandcamp.com/album/the-evil-wolf-chronicles-demos

Prošli album Contrarian mi se prilično dopao proleća 2019. godine kada smo bili mlađi, naivniji i mislili smo da se pandemije dešavaju nekim drugim planetama. Only Time Will Tell, novi album ove ekipe notabično više nema Georgea Kolliasa na bubnjevima ali ga Bryce Butler iz Abigail Williams više nego dostojno menja. Ovo je i dalje predrkan progresivni metal, sada sa malo i manje death elemenata, za jednu još eklektičniju svirku. Da se razumemo, nije death metal napušten ovde, vokali su death, bubnjevi kidaju iz sve snage, i muzika je vrlo rifaška, čuje se taj uticaj poznog Death i sve to, ali bend je zainteresovaniji za svetliji miks, harmonije koje su bliže klasičnom metalu i roku, pa i jednu pinfkflojdovsku konceptualnost. I ja sve to pozdravljam. Only Time Will Tell jeste konceptualna ploča i mada je svakako veoma „muzičarska“, ima ovde vatre i ukusa sasvim dovoljno za mene:

https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/only-time-will-tell

Nisam, naravno, uopšte ljubitelj ukrajinskih metalkor vedeta Jinjer ali svakako vredi da primetim da se živi album, Alive in Melbourne našao u prodaji. Na JuTjubu već par nedelja ima video verzija ovog albuma i, pa, iako ovo nije moj zvuk, moram da poštujem kvalitet:

Srećom, za starce poput mene koji ne kapiraju ništa što mladi vole, tu je i novi živi album najomiljenijeg benda svih vremena – Iron Maiden. Nights of the Dead, Legacy of the Beast: Live in Mexico City je, kako mu i ime kaže, snimljen uživo u Meksiko Sitiju na poslednjoj Legacy turneji (prošle godine, jer je ove otkazana zbog, znate već) i kako to Mejdni ionako rade svakih par godina, tačno znate šta da očekujete: set-listu sastavljenu mahom od proverenih hitova (mada i dalje sviraju Sign of the Cross, dakle, Steve pušta na volju svojim progresivističkim težnjama) sa prijatnim povratkom Revelations i Hallowed be Thy Name u rotaciju, superkvalitetnu svirku ljudi od kojih su neki već na pragu osme decenije života ali žive zdravo i vole to što rade, sjajnu atmosferu i miks koji je, ako ću da budem iskren, iznenađujušće dobar. Harris i producent i inženjer zvuka Tony Newton su reklo bi se pronašli zlatnu sredinu između superkomprimovanog zvuka koji je znao da zagadi neka Mejdn izdanja rano u ovom veku i „nećemo ništa da diramo“ radikalizma koji je Steve gurao sa A Matter of Life and Death. Ovo je glasno, žestoko, na momente svakako prekomprimovano ali dovoljno dinamično da se lepo sluša. Pa, uz izbor nekih od najboljih hevi metal pesama ikada napisanih i nezamenljivog, šezdesetdvogodišnjeg pilota Brucea na vokalu, ovo se sluša kao u najboljim danima:

Half Pelican nije, kao što bi ime sugerisalo polovina benda Pelican, postmetalskih vedeta koje volimo i cenimo, nego trio iz Kolorada koji svira, er, „Preistorijsku Amerikanu“. U praksi, i na albumu Live From The Swamp ovo je zapravo superzabavni, energični, distorzirani bluegrass sa svim očekivanim narodnjačkim elementima (keltskim, apalačanskim, skandinavskim, itd.) i zvuči sjajno. Vesela violina koja sedi u prvom planu i razigrano vozi motive i varijacije ispraćena je razobadanim udaraljkama i violončelom, sve sirovo, živo i živahno za trinaest pesama odlične zabave. Mega preporuke:

https://halfpelican.bandcamp.com/album/live-from-the-swamp

Onda malo panka: Ghetto Ghouls su Norvežani koji EP-jem Out for Justice odaju poštu akcionim filmovima sa počeka devedesetih i ovo je odličan, žestok, metalizirani (mada najviše motorhedizirani) D-beat, sa himničnim refrenima (dva pevača! Kao u najboljim danima!) i jednom slavljeničkom atmosferom. Četiri pesme, puno sreće:

https://ghettoghoulscrew.bandcamp.com/album/out-for-justice

I vašingtonski Ilsa su delom pank bend ali njihova muzika je okrenuta mračnijoj strani žanra, kombinujući tamni, distorzirani crust sa korenima u Amebix, sa metalskim izdancima slične filozofije u doom i sludge vodama. Bend sad izdaje za Relapse pa je i šesti album, Preyer pomalo i upeglan, čuvajući sirovost i težinu zvuka ali sve stavljajući u jednu disciplinovanu produkciju i uz trud da se teme i rifovi poslažu tako da se dobije maksimum iz neočekivanih melodija koje tu i tamo izniknu između treskanja i rifašenja. Lepo, bučno, sirovo i pošteno:

https://ilsa.bandcamp.com/album/preyer

Ako niste sigurni šta je tačno „epski hevi metal“, poslušajte drugi album teksaških Eternal Champion. Sve će vam se, jelte, kasti. Ravening Iron je fino doterana mešavina žestokog, rifaškog, klasičnog metala, sa epskim melodijama i malo okultne atmosfere tako da se u konačnici dobija nešto dostojanstveno i elegantno iako koristi brojne kič-elemente raznih metal žanrova. Bend uspešno meša ’80s čvrstinu sa tim nekim istraživanjima koja su hard rok i prog rok sedamdesetih podarili muzičkoj istoriji, donoseći nam nešto što je na vrlo dobroj poziciji između radničkog, hedbengerskog metala za žurke i provode i meditativnijeg, filozofskijeg zvuka koji, pored sve buke i distorzije, sugeriše dubine i promišljanja. Vokali koje isporučuje Jason Tarpey su svakako nešto što neće biti po svačijem ukusu, ali meni se sve to veoma dopada i jedini (eventualno) prigovor ide na crtež na omotu koji je radio iskusni Ken Kelly (koga znate sa mnogih Manowar i Kiss omota) a koji naprosto nema tu Frazetta-disciplinu potrebnu za ovakvu ploču. Generalno, vrlo dobro:

https://eternalchampion.bandcamp.com/album/ravening-iron

Detroitski White Magician imaju debi album, Dealers of Divinity i ovo je vrlo prijatna pokazna vežba iz sviranja klasičnog heavy metala koji opet ne zvuči ni malo derivativno niti žanrovski skučeno. Naprotiv, White Magician ovde sviraju muziku raskošno napisanu i briljantno izvedenu, a koja uzima mnogo elemenata ’70s progresive a onda ih spaja sa ranim NWOBHM pristupom. Rezultati su ekspozivni, sa muzikom koja nije ravna, svedena na jednu zvučnu, ili idejnu, dimenziju, sa miksom koji je pažljivo rađen da ispoštuje sve brojne slojeve ovih kompozicija. White Magician zvuče istovremeno i starinski i moderno na ovom albumu a to je ne samo teško postići nego i lepa stvar.

https://whitemagicianmi.bandcamp.com/album/dealers-of-divinity

Kada bend nazovete po FPS igri iz devedesetih – Shadow Warrior – a debi album vam se zove Cyberblade i na naslovnoj strani ima nekakvog futurističkog, kiber-samuraja koji katanom preseca čitavu planetu, pa, recimo da ste kod mene nazidali visoka očekivanja. Nažalost, ovaj poljski kvintet ne lansira se ovim albumom u sam vrh modernog heavy zvuka, delom zbog miksa, delom zbog određenih izvođačkih nesavršenosti, ali Cyberblade svakako nudi puno toga što ostarjeli metalac može da voli: jake NWOBHM/ speed rifove, pevačicu koja se pošteno dere, jak tempo, solaže… Ima ovde dobrog metala, ali recimo da meni Cyberblade više zvuči kao demo koji bi bend snimio da se ponudi izdavaču a koji bi u njima čuo potencijal i spakovao ih u studio sa dobrim producentom. Vokal je, recimo, miksovan previsoko i ne sedi sjajno uz pomalo potuljene gitare a bubanj zvuči programirano i prilično jefino na momente što znači da ovaj album morate aktivno slušati da biste uživali. Nadam se unapređenju kad drugi album stigne na red jer Shadow Warrior imaju štofa:

https://shadowwarrior.bandcamp.com/album/cyberblade

Debi album teksaškog dua Pneuma Hagion zive se Voidgazer i, pa, meni je njihov mračni, teški, atmosferični death metal baš po ukusu. Vidi se da je ovo projekat koji se krčkao pola decenije kroz demo snimke i rad koji je najvećma uložio Ryan Wilson a za potrebe snimanja albuma doveo je i bubnjara sa kojim svira u nekoliko bendova, Shanea Elwella i Voidgazer je kolekcija tamnih, istovremeno iznurujućih ali i prijatno hipnotičnih death metal komada gde se spori i brzi delovi smenjuju a da muzika ne menja dramatično svoju dispoziciju. Nije to ni lako postići da zvuči kako treba pa je pored odlično napisanih i odsviranih komada pošteno pohvaliti i produkciju koja je veoma dobro ugođena sa zamislima iza ovog projekta, uz lepu separaciju instrumenata i dovoljno dinamike. Devet je ovo pesama u kojima se bend ne trudi da isforsirano „iznenađuje“ slušaoca i zvuči progresivno po svaku cenu, već koje imaju jednu disciplinovanu, prirodnu ali ne stihijsku energiju i masivnost. Izvrsno:

https://pneumahagion.bandcamp.com/album/voidgazer

Kardroz su iz Austrije, iz Linca i pored toga što vole da se slikaju u belim majicama na tregere, vole i deathgrind. Nemamo zamerki. Doduše, novi im EP Exaltation | Degradation mahom vozi u srednjem tempu što za takvu muziku skoro da je jeres, ali je ovo uglavnom dobro, sa lepo odmerenim gruvom pa i dobrim idejama kada se pređe u višu brzinu (blek metalske teme u God’s Hangman, recimo). Produkcija prljava, ali snažna. Solidno:

https://kardroz.bandcamp.com/album/exaltation-degradation

Void Collapse su dva momka iz Mičigena i njihov EP Claymore je, pa… interesantan primer kako se može raditi eksperimentalni death metal koji meša klasičnu death metalsku ekspresivnost sa semplovanjem i drugim „elektronskijim“ strategijama. Ovo je pola death metal, a pola musique concrete i meni je zanimljivo:

https://voidcollapse.bandcamp.com/album/claymore

Iz Finske nam stiže treći album veterana Lie in Ruins, nazvan Floating in Timeless Streams. Nastali kao Dissected početkom devedesetih, ovi su se ljudi brzo raspali pa se u ovom veku okupili za zreliju, napredniju svirku koja, svejedno, i dalje ponosito baštini mračnjaštvo i energiju old school death metal zvuka. Floating in Timeless Streams nikako ne izmišlja toplu vodu i ovo je jedna prijatna stilska vežba iz atmosferičnog, tamnog death metala koji voli ravnomeran tempo i gitare što hipnotišu rifovima koji podsećaju na talase što udaraju o bregove i postojano ih potkopavaju i ruše. Moram da kažem da mi je miks i mastering ovog albuma jako prijatan sa dinamičnim zvukom koji pušta da se sve te ogromne gitare i bubnjevi čuju, preko njih rasprostire demonske vokale, a da sve to, ovako odjekujući, nije natrpano i spljeskano. Naravno, programska monotonija ovih kompozicija neće biti po svačijem ukusu ali meni ovo VEOMA prija, i obožavam da dobijamo još jedan monstruozan album OSDM-a pred kraj godine koja je i inače bila izdašna:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/floating-in-timeless-streams

Ovonedeljna doza odličnog švedskog death metala dolazi iz – Francuske. Naravno, švedski death metal je estetska, ne (više) geografska kategorija pa bendovi poput Skelethal imaju legitimno pravo da se takmiče sa „pravim“ Šveđanima kao što su, recimo, Lik, u težini i testeraštvu. Drugi album Skelethala, Unveiling the Threshold je, pa, odličan, sa dobrim rifčinama, jakim tempom i, uprkos veoma komprimovanom masteru, dobrim zvukom. Ovo je generalno jako solidno zaokružen paket na razmeđi, recimo, Carnage, Grave i Unleashed, sa moćnim, ubedljivim nastupom i podsećanjem da death metal može da bude i čista, nekomplikovana zabava.

https://skelethal.bandcamp.com/album/unveiling-the-threshold

Grindcore publika ove nedelje ima poslasticu u vidu novog albuma kanadskih Fuck The Facts posle pola decenije mirovanja. Pleine Noirceur je, da budemo jasni, sve samo ne „normalan“ grindcore album, ali ni Fuck The Facts nikada nisu bili normalan grindcore bend, interesujući se za sve vrste progresivnih tendencija. Tako je i ovaj album miks tehničkog, vrlo kvalitetnog grindcorea (recimo apsolutno ubilačka Ailleurs) i dužih kompozicija koje naginju melanholičnijem izrazu sa solidnom količinom blek metal začina. Nothing wrong with that, rekli bi u anglofonom delu Kanade i Pleine Noirceur je vrlo spretno sklopljena mešavina klasičnijeg d-beatu sklonog grindcorea i blackened grind strategija, sa zvučnim i filozofskim konzistentnostima koje premošćuju te neke stilske jazove, ako su uopšte bitni. Zamerka ide na užasno preglasan master koji bukvalno uništava zvuk, ali jebiga, grindcore je to, ogluvi se posle par decenija. Valjano:

https://fuckthefacts.bandcamp.com/album/pleine-noirceur

Iduće nedelje Horror Pain Gore Death Productions objavljuje split EP četiri benda od kojih je jedan i naš Terrörhammer. Jednostavno nazvan „Split“ ovaj koktel blackened speed i thrash metala donosi i bendove kao što su odlični Holanđani Vulcan Tyrant ili brazilski lo-fi teroristi Whipstriker. Terrörhammer su ovde daleko najbolje producirani i, pa, najbolji. Srbija!

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-10

Iznenađen sam da do sada nisam pisao o projektu Codex Obscura iz Severne Karoline jer je ovo baš po mom ukusu. Nije što je Miira Cide aka Amygdala trans-žena sa masom izdanja pod imenom Codex Obscura u poslednjih osam godina, nego što je upravo izašli EP人身事故 (Human Accident) jedno autoritativno JEBANJE MAJKE. Amygdala ovde svira sve instrumente, provajduje razaračke vokale i piše muziku koja kombinuje grindcore, powerviolence i malo brutalnog/ slamming death metala sa industrial i sludge elementima (slušajte treću pesmu i njen klaustrofobični gruv na sredini) za smesu koja je visoko zapaljiva i za mene skoro idealno izmešana. Ovo su, dakle, ubistveni blastbitovi, pakleni rif-rad, neverovatno distorzirani basovi, vokali koji ubijaju, sve to spakovano u kratke ali ne prekratke i vrlo pažljivo napisane pesme pa još miksovano sa osećajem. Ja ne znam zašto ste ovo krili od mene ali nije lepo od vas. Codex Obscura je fantastičan:

https://codexobscura.bandcamp.com/album/human-accident

Za kraj: neočekivano, iznebuha, sa najavom od pola dana dobili smo novi (mini)album projekta Disfiguring the Goddess. Hoću reći, slavlje u Novembru, usred zikre, kad mu se nismo nadali. Cameron Argon, aka Big Chocolate je tokom ove decenije svoju karijeru didžeja i producenta elektronske plesne muzike eksplozivno proširio i na karijeru kreatora najbrutalnijeg death metal zvuka sa ovim projektom, mešajući slamming death metal elemente sa eksperimentalnijim pristupom zvuku za nisku uzbudljivih, moćnih ploča. Iako je u poslednje vreme rad sa Disfiguring the Goddess naoko usporio, Argon je i prošle zime a evo i sada objavio nove albume. Sooth, kako se šesti album zove je svakako do sada najeksperimentalniji rad u opusu Disfiguring the Goddess, sa sedam mahom kratkih pesama koje su mnogo bliže elektronskoj plesnoj muzici nego brutalnom slemu. Ipak, Cameron se ne odriče ni jednog elementa svog stvaralaštva pa je Sooth smela kombinacija komprimovanih gitara, dubokih, grlenih vokala, programiranih ritmova, elektronskih lupova i atmosferičnih semplova. Bilo je ovoga i na prošlim izdanjima, ali Sooth je ploča na kojoj je metalski deo lagano uglađen, izbacujući blastbitove i ekstremnu brzinu a semplovi i lupovi su gurnuti u prvi plan. I mada ovo ne bi trebalo da funkcioniše – ono ipak funkcioniše, dajući muziku koja je hipnotička i zavodljiva ako joj date šansu da vas hipnotiše i zavede. Argon jeste imao „čistiji“ metal pristup na prethodnim DtG albumima, ali je ovde eksperimentalna priroda hip-hopa, hausa i drugih „semplujućih“ žanrova uvedena u osnovu zvuka vrlo ubedljivo, poštujući sve prisutne elemente i od njih praveći jednu, na kraju, funkcionalnu celinu. Impresioniran sam i nadam se da će nas Argon što skorije obradovati još nekim sličnim izdanjem.

https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/sooth

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 14-11-2020

Pa, može se reći da se strasti vezane za američke izbore i srpska epidemijska iskušenja ne smiruju. 2020. godina sigurno nije nameravala da je pamtimo po dobru. Makar su izašle nove videoigračke konzole prošle nedelje. A mi smo slušali metal:

Krenimo odmah sa blek metalom i ODMAH sa Rusima. Ove nedelje se Moskovljani Todestriebe vraćaju posle pola decenije, trećim albumom naslovljenim In the Vortex of Destructive Creations, a koji je kao da slušate juriš orka na Minas Tirit, samo da su orci naoružani mitraljezima i minobacačima. Todestriebe su iskusna ekipa i njihov satanistički, agresivno antihrišćanski blek metal nastupa striktno u tradiciji destruktivne brzine i oštrine ali uz sve zamislive suptilnosti u pesmama koje se kreću velikom brzinom ali i uz veliku eleganciju, sa pamtljivim melodijama, interesantnim harmonskim momentima, dinamičnim aranžmanskim rešenjima. Ovo je izvrstan album sa pažljivim sekvenciranjem pesama tako da se svaki upečatljivi, himnični momenat iskoristi pre nego što se bend vrati okrutnom zakivanju, produciran pažljivo i raznovrstan a u okviru jedne jasne, dosledne vizije. Remek delo:

https://obscurantvisions.bandcamp.com/album/todestriebe-in-the-vortex-of-destructive-creations

Mađarski Thy Catafalque je bio intrigantan na albumu Geometria, pre par godina, a za novi rad, EP pod nazivom Zápor, Tamás Kátai se opet okružio interesantnim muzičarima koji su realizovali njegovu poširoku viziju melodičnog, eklektičnog blek metala. Ovo je i dalje futuristička muzika sa jasnim elementima progresivnog roka ali i elektronske plesne i pop-muzike (Neath Waters, recimo), pa i elektronskog ambijenta (Kék ég karaván). Producirano vrlo dobro i uverljivo metalski kada se actually svira metal, ovo je pola sata zanimljive multižanrovske muzike koje treba čuti:

https://thycatafalque.bandcamp.com/album/z-por-ep

The Devouring Void je jednočlani black/ death metal bend iz Portugalije i na EP-ju Dyscrasia ovaj čovek, Nuno Verdades, zajedno sa pevačem Jeremyjem Myslinskim nudi tri atmosferične ali VEOMA heavy pesme. Ovo nije blek metal prozračnih akorda već debelih, teških gitara i nepraštajućeg bubnjarskog premlaćivanja, sa atmosferom napetosti i pretnje, a pesme, iako ni jedna kraća od sedam minuta su odlično spravljene i drže pažnju. Vrlo lepo:

https://thedevouringvoid.bandcamp.com/album/dyscrasia

Uvek mi je simpatično kad bendovi za naslovnu stranu albuma uzmu Brojgelov „Trijumf smrti“ jer je ta slika u moj život ušla kao omot Sabatovih najvećih hitova, pa je automatski vezujem za dobar metal. Stormcrow su italijanski blek metal bend čiji je demo Hell on Earth snimljen još 2000. godine ali sada dobija svoje digitalno izdanje sa sve Brojgelom. Ne bih se ovim bavio da nije u pitanju supersimpatičan, divljački blek metal stare škole koji brutalno testeriše i osvaja jednostavnošću ali ne i diletantskim sviranjem. Ovaj demo ima energiju, spontanost, vrištanje i rifove za izvoz, meni dovoljno:

https://stormcrowblackmetal.bandcamp.com/album/hell-on-earth-2

Dve lepe pesme modernog, masnog, dobro snimljenog black metala imamo na singlu Find Your Way to Die australijskih Cynaet. Ovo je, za prvi snimak, vrlo profi producirano i kvalitetno napisano i ima, za blek metal u 2020. godini čak i malo nekarakterističnu tvrdoću. Meni odlično:

https://cinayet.bandcamp.com/album/find-your-way-to-die

Mitochondrial Sun, pomalo avangardni solo projekat gitariste Niklasa Sundina koga znate iz Dark Tranquilitu ima drugi album i Sju Pulsarer u priličnoj meri ispunjava svoje obećanje isporučivanja kinematskih zvučnih pejsaža. Ovo je instrumentalna, sinemaskopska muzika sa vrlo malo dinamike, sva u snolikim akordima i melodičnim temama koje se ponavljaju i sudaraju iznad matrice brzih, nabijajućih udaraljki. Sju Pulsarer je svakako prijatan album ali ne treba od njega očekivati ikakva radikalna iznenađenja, pesme uglavnom koriste isti tempo, iste harmonske opsege i to da Sundin na momente izađe sa ponekom upečatljivijom temom uglavnom proleti neprimetno pre nego što se vratimo na redovni program. No, verujem da on tako i želi i poštujem, ovo je vrlo prijatan album za kontemplaciju i relaksaciju:

https://mitochondrialsun.bandcamp.com/album/sju-pulsarer

Stormkeep su novi bend sastavljen od članova renomiranih death metalaca Blood Incantation i vestern-blek metalaca Wayfarer. Interesantan spoj, pa debi album Galdrum, očekivano, ima osoben zvuk i stil. Ovo je melodičan, pomalo srednjevekovni blek metal sa četiri dugačke pesme koje lepo spajaju epsku atmosferu sa kvalitetnom svirkom i dobrim aranžmanima. Album izlazi tek naredne nedelje pa se za sada čuje samo na JuTjubu, ali vredi ga provrteti:

Njemački duo Bestialis je deset godina unazad radio i za sada ima da se pohvali samo EP-jem pod nazivom Ritus koji je izašao juče. Ali, sa druge strane, ovo je vrlo solidno. Bestialis vole melodičnost i jedan čist, zdrav, prilično prirodan zvuk što je dobra kombinacija. Ovo nije sirovi, garažni testeraški blek metal, ali nije ni atmosferični blek metal potpoljen u jeku i zaglađen nedinamičnim masteringom, već prilično razgovetna i prijatna kolekcija lepih rifova snimljena kvalitetno i producirana sa pažnjom:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/ritus

https://bestialis.bandcamp.com/releases

Finci Heksearven su supersimatični na prvom demo snimku, Demo 2020 koji donosi tri pesme distorziranog folka sa blek metal vokalima. Bend nije izmislio ovakav izraz ali ga uspelo odrađuje sa pristojnom svirkom i dobrom prdukcijom, dajući skandinavskim narodnjacima jednu žestoku, metalsku oštricu a da se ne gubi imanentni šarm njihove melodičnosti. Žena (pretpostavljam) koja peva glavni vokal, Aasatar, veoma izgara na poslu i to cenim, jer njeno režanje uz sintetičke harfe i frule, preko nabrijanih gitara svemu daje jednu užurbanost koja odlično leži ovim pesmama:

https://heksearven.bandcamp.com/album/demo-2020

Saturnine sa Floride su prošle godine u saobraćajnoj nesreći izgubili gitaristu Davida Ridenoura koji je bio i predvodnik benda, pa je album, SHIELD THE LIGHT IN A VEIL OF DARKNESS, njihov drugi, objavljen sada posthumno, pretpostaviću i poslednji. Greota u svakom slučaju a partikularno i jer je ovo zanimljiv apokaliptični blek metal sa lepom doom komponentom. Bend je odličan i kada svira sporo i kada svira brzo sa jednom atmosferom kraja sveta i urgentnošću koja pali vatru, a ovo je i jedna od retkih prilika da prekomprimovan mastering odgovara muzici:

https://saturnine2.bandcamp.com/album/shield-the-light-in-a-veil-of-darkness

Nemački Ethereal Terrorblast su projekat koji za sebe tvrdi da sve improvizuje pa je tako i novi album (od pet pesama), Geheime Geschichten aus dem Graben navodno improvizovan. Što zvuči sasvim neverodostojno s obzirom da je, lo fi kvalitet zvuka na stranu, ovo očigledno vežbano i dogovoreno. Ali hajde, ima šarma u ovom abrazivnom, nedisciplinovanom zvuku:

https://etherealterrorblast.bandcamp.com/album/geheime-geschichten-aus-dem-graben

Finski duo Ymir je, u skladu sa svojim moćnim imenom izbacio odličan debi abum koji se isto zove Ymir. Bend postoji još od 1998. godine ali ako je ikada bilo opravdano što se čekalo dvadeset godina da se objavi prvenac, ovo je taj slučaj. Ne da je Ymir sad neki drugi dolazak, er, Ymira među Srbe, ali ovo je odličan, kvalitetan skandinavski blek metal sa pravilnim odnosom žestine i melodije, prelepom atmosferom leda i smrti i uzbudljivim, himničnim pesmama. Šest pesama, šesta brzina i puno kvalitetnog metala:

https://ymirblackmetal.bandcamp.com/album/ymir

Hajdemo dalje na stoner, doom, psihodeliju i sve drugo što vole mladi a partikularno stariji: Šveđani Astraal svoj istoimeni debi album najavljuju za Februar 2021. godine ali se cela stvar već sada može slušati na Bandcampu i, pa, simpatično je to. Ovo je, teoretski, stoner rok ali sa zapravo popriličnom količinom klasičnog heavy metal zvuka i filozofije u svojoj DNK. Glasan zvuk i nizak štim ne zaklanjaju činjenicu da se ovde čuje mnogo elemenata kako američkog heavy rocka iz osamdesetih, tako i NWOBHM stremljenja iz iste decenije. Naravno, kada bend uđe u klasičan stoner gruv (Man of Nothing, recimo), to je vrlo udobna sabatovska proslava rifa i ritualnog roka. Ozium records koji ovo izdaju imaju veoma dobru ponudu i ovo je album koji obećava prilično zabave za svakog ko voli teški rok.

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/astraal-2

Tomorr su nominalno iz Italije ali je već sa omota istoimenog albuma jasno da su u pitanju etnički Albanci. Ova ekipa svira nešto što naziva „ruralnim doomom“ oslanjajući se na tradicionalne albanske folk motive i mešajući ritualne ritmove sa grubim, spontanim doom zvukom. Snimljeno i miksovano dosta sirovo, ovo je svejedno interesantno i vredno pažnje:

https://tomorr.bandcamp.com/releases

Novi King Weed je pred nama i kako sam već više puta navodio, ovi francuski instrumentalni stoner-rokeri vole da svojim albumima daju sasvim bukvalna imena, pa se tako ovaj novi, njihovo već osmo izdanje ove godine, zove King Weed Colllection Part II. Ako ste do sada slušali ovaj bluzirani, džemerski stoner metal bend, znate već šta vas čeka, osim što ga ovde dobijamo više. Sa petneast pesama i skoro stopet minuta muzike, ova kolekcija snimaka sa raznih izdanja i sa vrlo različitim miksevima je idealna za dugačke seanse meditacije ili drogiranja a King Weed još jednom uspešno dokazuju da osećaj za muziku i razumevanje žanrovskih tropa mogu da daju bolje rezultate od isforsiranog inoviranja i eksperimentisanja:

https://kingweed.bandcamp.com/album/king-weed-collection-part-ii

Sun Crow su iz Sijetla i njihov teški stoner metal je pod očiglednim uticajem Black Sabbath ali sa manje bluza a više nekakvih „modernijih“ industrial elemenata. Sve je to, da ne bude zabune, vrlo gruvi i prijatno, ali bend definitivno ne ide na „organski“/ garažni zvuk već na disciplinovaniji, progresivniji stil u kome se čuju Godflesh ili Ministry iz devedesetih i slično. To ne smeta, naprotiv i Quest for Oblivion, prvi album benda je jedno otresito parče hipnotičkog, sporog metala koje u deset pesama gura oko 65 minuta muzike, ali mu to lepo stoji. Ovo je muzika koja ide sporo, elegantno i uživa u svojoj težini.

https://suncrow.bandcamp.com/album/quest-for-oblivion

Zagrepčani Lord Drunkalot sviraju dopadljiv stoner/ doom na debi albumu Heads & Spirits. Ovo je vrlo žanrovski dosledno sa sporim, elegantnim tempom i velikim, faziranim rifovima, ali gitarista Ganjalf the Green ima jedan osoban, ličan stil i vrlo je lepo da preko njegovih psihodeličnih solaža nije nasnimljena ritam gitara jer to muzici daje zanimljivu dinamiku. Isti čovek je zadužen i za vokale koji su opet na momente iznenađujuće dobri i raznovrsni i Lord Drunkalot se time, ali i solidnim songrajtingom svakako izdvajaju od gomile stoner-kolega na svetskoj sceni.

https://lorddrunkalot.bandcamp.com/album/heads-spirits

Slično, dakle, dosta klasično, zvuče i francuzi Deep Space Mask. Njihov album, pretpostaviću prvi, Songs from the Dark Light je za možda malu nijansu izbluziraniji i bliži radio-friendly verziji stonera sa malo grunge elemenata ali ovo je svakako teški, glasni, nisko naštimovani rokenrol koji će se dopasti svakome ko ovakvoj muzici teži. Deep Space Mask imaju snažan, mada možda malčice nedinamičan zvuk ali i pesmu koja se zove Sabbath, što treba ceniti. Lep program u svakom slučaju.

https://deepspacemask.bandcamp.com/album/songs-from-the-dark-light

Evo su nam opet u goste došli i kosmonaut iz Ohaja, sa svojim već šestim albumom za malo više od godinu dana. Jebiga, neko se radi a neko – radi. Tales from the Cosmic Highway Volume One je još jedan solidan opus kvalitetno odsviranog i snimljenog stoner metala, sa vrlo lepo pogođenim odnosom bluza, psihodelije i dooma u kompozicijama i produkcijom koja uspeva da bude glasna i snažna a da ne optereti slušni aparat. Zapanjujuće za bend sa toliko izdanja u tako malo vremena, kosmonaut su puni dobrih ideja i ovo je album koji preporučujem sa apetitom:

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/tales-from-the-cosmic-highway-volume-one

Finci Dö valjaju vrlo prijatan doom metal na svom novom EP-ju, Black Hole Mass. Ovo je baš onako momački fazirano i psihodelično sa jednim finim okultno-satanskim-grindhouse prizvukom. Bend sam kaže da im je ovo najteža i najagresivnija ploča ali ovakav zvuk im savakako leži. Veliki rifovi, krešteći vokali pa onda i melodični refreni, sve poplavljeno cunamijem fuzza – to je pravi recept za opuštanje i užitak. Tri pesme, mnogo radosti:

https://doofficial666.bandcamp.com/album/black-hole-mass

Švedsko-norveški Enigma Experience imaju definitivno previše grunge elemenata za moj ukus na debi albumu Question Mark, ali kada se krlja onda se pošteno krlja sa jakim fuzzom i teškim bubnjevima. Ovo je projekat Niklasa Källgrena iz Truckfighters i u pitanju je slična muzika i veoma dobro produciran album. Enigma Experience me svakako intrigiraju dobrim songrajtingom i aranžmanima koji spajaju spontanost u izvedbi sa vrlo dirigovanim kompozicijama. Vredi poslušati:

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/question-mark

Isti izdavač, švedski Fuzzoramarecords izdao je i novi album austrijskih Witchrider i mada je i Electrical Storm za nijansu suviše „komercijalan“ za moje uši, ovo je svakako dobar, odlično produciran fuzz rock sa kul rokerskim etitjudom i lepim rifovima. Zvuk gitare je ovde moram da kažem, toliko dobar da ga je milina slušati i skoro da nije bitno šta bend svira. Ali naravno da je ipak bitno i ovo je ploča sa jedanaest pesama koje će se dopasti svakome ko voli taj neki „televizijski“ rok što se danas vrti.

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/electrical-storm

Šveđani Aztakea su EKSTREMNO teški na debi albumu, The Crawling Chaos. Ovo je doom/ sludge zvuk napucan do eksplozije gde distorzirana basčina gazi sve ispred sebe, čak i pre nego što čujete preteške gitare i bubnjeve sve deformisane od glasnoće. Bend sve nekako drži na okupu, ne dopuštajući muzici da nestane ispod ekstremnog zvuka a pesme su lepe, spore, pomalo sjetne i pomalo epske, pomalo zle, baš kako čika Meho voli. Odlična ploča iako me od nje bole uši:

https://aztakea.bandcamp.com/album/the-crawling-chaos

Jedan od najboljih doom albuma poslednjih par meseci ponudili su Kanađani Völur. Death Cult, njihov treći album nam ovo troje mladih, lepih ljudi predstavlja u vrlo sazreloj formi gde se elementi folka, kamerne muzike i jazza udobno smeštaju uz propisno teški i spori doom metal, tako da se violina, viola, kontrabas i klavir odlično uklapaju uz moćne bubnjeve dok ne zaboravite da ovaj bend u postavi uopšte nema gitaru i da sva težina koju čujete potiče od klasičnih, ali ne i klasično odsviranih i snimljenih instrumenata. No, zvuk je važan, ali je jednako važno da Völur pišu kvalitetne pesme koje ne zapostavljaju ni jedan facet njihovog amalgama stilova, izvrsno kombinujući doom metal stileme (vrišteći vokal, hromatske teme) sa folk harmonijama, višeglasnim melodičnim pevanjem, ritualnim momentima, jazz improvizacijama… Da je ovo pritom i snimljeno vrlo lepo ne bi li se sve čulo (mada je moglo da bude MALO manje glasno u masteringu) je pravo čudo. Obavezno:

https://volur.bandcamp.com/album/death-cult

Ubrzajmo sad! Norvežani Beaten to Death su pre dve godine imali izvanredan album pomalo eksperimentalnog grindcorea, Agronomicon, a  Laat maar, deel een: ik verhuis naar Mastbos je, ako dobro čitam njihova kriptična objašnjenja, EP sa četiri pesme koji su izdali fizički ranije ove godine a sada nam donose i daunloud izdanje. I dobro je da ga donose jer ovo je (ponovo) fantastičan grindcore sa inventivnim korišćenjem melodija da se nafarba sva ta agresija, i pametnim aranžiranjem koje odlično nosi pesme od po dva minuta. Miks digitalnog izdanja je veoma grub, sa glasnim, bučnim masteringom, pa ga treba izdržati ali ovo je, da bude jasno, urađeno namerno i uklapa se uz estetiku same muzike. Izvanredno:

https://beatentodeath.bandcamp.com/album/laat-maar-deel-een-ik-verhuis-naar-mastbos

Ako su beaten to Death grindcore zagledan u budućnost onda su losanđeleski Time of Chaos katalog njegovih ranih estetskih ideja i tehnika. Eponimni album (EP?) sa sedam pesama donosi štrokav, mračan ali disciplinovan crustgrind koji se ne zamara nekakvim naprednim harmonskim teorijama i matematičkim ritmovima nego, prosto, kao što su i naši preci radili, uzima Discharge, Master, šta ja znam, Repulsion, sve ubacuje u blender i izlazi muzika kakvu su pre četvrt veka pravili Carcass Grinder ili Rot. Meni je to, naravno, drago srcu a Time of Chaos, iako rade u vrlo svedenom formalnom okviru, nisu diletanti i ovde nema krša i ispadanja:

https://timeofchaos.bandcamp.com/album/self-titled

Nothing Sacred su australijski thrash metal bend koji je svoj poslednji (i jedini) album, snimio još 1988. godine. Što se kaže, njihov poslednji prijatelj umro je još krajem prošlog veka. Ali bend se ne da i evo novog singla, First World Problems koji je, pa, zabavan. Tri su ovo pesme gruverskog thrasha koji ima malo te neke starinske, rokerske estetike, ali je nabijen modernom energijom i produciran sa ukusom. Zanimljivo je ovo i pisano, solaže u Oracle su, recimo izvrsne, a bend ima osećaj za kreiranje tenzije i ovo je, sve u svemu, prijatno iznenađenje:

https://nothingsacredau.bandcamp.com/album/first-world-problems

The Steven Seagal Project nije novi muzički bend omiljenog glumca/ aikidoke/ muzičara/ opsenara već trio iz Venecuele koji svira nekakav gruverski thrash metal na demo snimku Sobrevivir. Ovo su tri bučne, energične pesme sa odličnim pevanjem na španskom, razigranom ritam sekcijom i nekim zaista dobrim gitarskim idejama. Sreću (samo malo) kvari činjenica da je ovo, reklo bi se, snimano na bar tri različita mesta pa svaka pesma ima vidno drugačiji zvuk i miks, ali bendu se ne može poreći energija, eksplozivnost, jedna seksi dimenzija koja meni jako prija:

https://fnproductions.bandcamp.com/album/sobrevivir-demo

Split Zone je naziv split EP-ja dva italijanska benda, Kill The Slow i Manomorta i onako kako dizajn omota omažira DRI-jev klasični Thrash Zone, tako i ova dva benda prže brz i energičan thrashcore po uzoru na osamdeste. Ima ovde DRI-ja, ali ni jedan od ova dva benda nije klon i oba pružaju osoben i autentičan thrash sa eksplozivnom energijom i uverljivim besom. Žena koja peva u Manomorta, Giulietta  je, takođe, sjajna. Super:

https://cbcunited.bandcamp.com/album/split-zone

Melbunški Harlott na četvrtom albumu, Detritus of the Final Age nude veoma zreo, čak i malko progresivan thrash metal koji meni veoma prija. Ovo je kao neka poznija faza Kreatora, ako već treba da se gađamo poređenjima, ali nije kopija već više dolazak do iste teritorije sopstvenim razvojem i evolucijom. Što znači da Harlott čukaju žestoko i brzo ali da se i izuzetno trude oko aranžmana koji su ambiciozni bez gubljenja u kompleksnosti. Dakle, ovo jeste kompleksno ali pesme ne gube taj neki zamajac žestine i brzine i bend nema problem da ih spakuje čak deset komada na ploču. Album će i najnevernije Tome kupiti zatvarajući se obradom Cannibal Corpsea i thrash verzija The Time to Kill is Now je naprosto ODLIČNA. Mastering glasan, preglasan ali ovo ne uspeva da pokvari muziku i dobar miks:

https://harlottmetal.bandcamp.com/album/detritus-of-the-final-age

Još vrlo solidnog thrasha stiuže nam iz Švedske. Warfect na svom četvrtom albumu, Spectre of Devastation u svoj brzi thrash metal ubrizgavaju malčice deaththrash i black elemenata za jednu disciplinovanu, dobro podmazanu svirku koja se kreće velikom brzinom ali ima i odličnu atmosferu. Ja sam čovek koji se odmah primi kada čuje dobre, trešerske rifove preko ovako brzih bubnjeva ali Warfect, srećom, imaju i dovoljno osećaja da variraju dinamiku i pišu raznolike pesme da ovo ne bude dosadno:

https://warfect.bandcamp.com/album/spectre-of-devastation

Narkan su iz Čilea i njihov drugi album, Infestación, dolazeći trinaest godina posle prvenca, a izašao u Oktobru – sada sa digitalnim izdanjem – je vrlo autoritativna deathgrind ponuda brzog tempa i pržećih rifova. Narkan nisu filozofi i atmosferičari već pošteni ljudi i radnici, koji sviraju velikom brzinom, imaju izvrsne gitarske teme (slušajte Sealed in a Coffin!!!!) i mada nemaju najskuplju produkciju na svetu, njihov miks je makar čist i prenosi najveći deo energije koju bend proizvodi. Ovo je muzika oznojenih čela i promuklih grla, zaljubljena u brzinu i osvojila mi je srce skoro bez imalo truda:

https://narkan.bandcamp.com/album/infestacion

Guillatine iz Long Biča u Kaliforniji na prvoj pesmi maltene direktno citiraju klasični Cannibal Corpse i to je dobro jer odmah znamo da imamo posla sa old school death metalom koji je sirov, težak i nestašan. Beheaded je novi EP ovog benda i ovih sedam pesama (iz nekog razloga Metal Archives navodi samo četiri pa pretpostavljam da ih je toliko na fizičkom izdanju koje stiže u Decembru, a da su poslednje tri pesme, nekakav neobjavljeni demo, ovde dodat kao bonus) su veoma zabavne, sa jednom grubom, snažnom, prebijačkom izvedbom i baziranjem na velikim, atmosferičnim rifovima i gitarskim ukrasima. Čuju se ovde pored Cannibal Corpse (slušajte vokal!) i drugi bendovi koji su devedesetih harali death metal andergraundom pa ako volite Incantation, rani Convulse, Bolt Thrower, Baphomet itd. Guillatine bez ostatka zavređuju pažnju. Meni je, uz izvrstan zvuk na prve četiri pesme, ovo izdanje odlično:

https://guillatinewcdm.bandcamp.com/album/beheaded

Weeping iz Nju Džersija imaju prvi demo, I Don’t Hear the Angels Calling i ovo je meni odličan, onako, prljav, starinski ali kvalitetan i ne zastareo death metal. Ima u muzici Weepinga dosta te neke hardcore usredsređenosti, pa iako su gitare dobre i maštovite, aranžmani su usredsređeni na to da se ide napred, brzo i dinamično, bez gnjavaže i dobijanja u vremenu. Otud i pesme traju manje od dva minuta (jedna kraća i od minut) i bend me je ovim demom apsolutno kupio. Nadam se prvom albumu uskoro:

https://weepingdeath.bandcamp.com/album/i-dont-hear-the-angels-calling

„Pravi“ hardcore dobijamo na prvom izdanju benda Plague Thirteen koje se zove isto kao i bend i ima šest pesama pa je to kao nekakav minialbum. Plague Thirteen treskaju dobar neo-crust kako to njihov izdavač taguje na Bandcampu, venčavajući tvrde i teške D-beat ritmove sa rifovima koji pored prženja umeju da idu i u malčice emotivnije vode. Lepo to ide mada su pesme prilično dugačke s obzirom na jednostavnu formulu, ali bend dobro svira i lepo se snimio:

https://shoverec.bandcamp.com/album/s-t-7

I Lunar Blood iz Nju Džersija su nekakav hardcore, mada oni sebi kače death metal etiketu. Da se nađemo na pola puta reći ćemo da Demo 2020 nudi dve pesme D-Beata koji se transformiše u black i death metal snagom volje i da to zvuči odlično. Ovo je teška, mučna ali seksi i zavodljiva muzika dobrih rifova, paklenog vokala i visokog tempa. Plus, ovo je demo a producirano je jedno 666% bolje od većine blek metal albuma koje sam čuo ove nedelje sa ubedljivom aproksimacijom švedske death metal težine:

https://lunarblood.bandcamp.com/album/demo-2020

Još pravog hardkora dobijamo na albumu Severing The Hands Of Manipulation And Hate sastava Lie Still. Ova oklendska ekipa vidno voli brzi hardcore thrash iz osamdesetih i njihov izdavač, Horror Pain Gore Death Productions pominje Cryptic Slaughter, Attitude Adjustment ali i Minor Threat. Sve su to sasvim solidne koordinate a ja bih pomenuo i Siege, te da Lie Still imaju 23 pesme, uglavnom kraće od jednog minuta za pun hardcore užitak:

https://hpgd.bandcamp.com/album/severing-the-hands-of-manipulation-and-hate

Čikaški Advorsa sa svojim novim izdanjem, EP-jem od četiri pesme, Amalgamation of Horrors pružaju vrlo solidan death metal zvuk koji se meni načelno dopada. Ovo je vrlo klasičan death metal američke provinijencije sa brzo-sporo dinamikom i puno hromatskih denflovanih rifova, negde na tragu, recimo, Monstrosity. Advorsa nisu previše maštoviti u pisanju i pesme imaju i generičke moš-delove pored insipirisanijih elemenata (dođe mi da im vrištim na uho „svirajte brzo sve vreme!!!“) ali sve se to ipak okej sluša uz solidnu produkciju i kvalitetnu svirku. Plus, omot je super:

https://advorsa.bandcamp.com/album/amalgamation-of-horrors

Tradicionalno težak na ušima kad mi se ponudi melodični death metal, ipak sam se prilično odobrovoljio slušajući debi album montrealskih Vocyferium. When the Darkness Comes uzima klasične Black Dahlia Murder fore – koje su ionako dobar deo vremena ubrzani Iron Maiden, jelte – i od njih pravi nešto svoje. Da budem iskren, album ima previše pesama i one su predugačke za moj sasvim razoreni kapacitet za obraćanje pažnje, ali Kanađani odlično sviraju i mada u komponovanju ne idu daleko izvan već postojećeg kalupa, čuje se ovde trud da se kreiraju lepe melodije i zanimljive teme. Pa i to je svakako za pohvalu:

https://vocyferium.bandcamp.com/album/when-the-darkness-comes

Finci Decedent su daleko bliži mom senzibilitetu sa death metalom dosta stare škole i veoma heavy zvukom na svom prvom EP-ju, Kadotus. Ovo je rifaški, tvrd death metal koji zna da vozi i brzo i sporo i veoma je razuman po pitanju težine i razgovetnosti. Kvalitet!

https://decedentband.bandcamp.com/album/kadotus

Dopadljivi su i Francuzi Sépulcre čiji prvi demo Ascent Through Morbid Transcendence donosi klasičan old school death metal zvuk sa tri pesme u tradicionalnom Grave/ Autopsy fazonu. Ne originalno, ali veoma, veoma korektno napisano i odsvirano i puno divnih rifova, morbidne atmosfere i, generalno, mnogo po ukusu mene, starije osobe.

https://sepulcredeath.bandcamp.com/album/ascent-through-morbid-transcendence

Dehuman Reign su nemački bend sa misijom da se svira američki death metal iz devedesetih pa im je tako drugi album, Descending Upon The Oblivious izrazito u stilu bendova kao što su Monstrosity ili Malevolent Creation. Pričamo o bendovima koje sam veoma voleo dvedesetih (a i sada ih volim) pa mi je i Dehuman Reign simpatičan, ali ne pričamo ovde o nekoj reinvenciji formule već najpre o njenoj solidnoj replikaciji. Utoliko, Descending Upon The Oblivious nikako nije nekakva obavezna lektira ali solidno je produciran i prijatno mi zapljuskuje uho blastbitovima i mračnim rifovima. Sasvim ljudski:

https://dehumanreign.bandcamp.com/album/descending-upon-the-oblivious

Hellyseum su francuski bend koji se JAKO pali na Iron Maiden. I druge bendove, ali prevashodno na Iron Maiden, a što se dobro čuje već iz prve pesme na njihovom EP-ju Family Portrait. I dobro se pale, mislim, ovo je solidna svirka, mnogo lepih gitarskih harmonija, muzika solidnog tempa i jedan lep, himničan senzibilitet koji me zaista na najprijatniji način podseća na Maiden sa polovine osamdesetih, u vreme kada su bili najbolji. Šteta je da je ovaj EP zapravo jedna malo bolje snimljena proba jer ovakva muzika zaslužuje bolju produkciju. Ipak, Hellyseum impresioniraju i daju ozbiljno obećanje za budućnost:

https://hellyseum.bandcamp.com/album/family-portrait

Megaton Sword je vrlo cheesy ime i, svakako, ovi Švajcarci – koji se slikaju sa mačevi i kožne narukvice sa nitne – na  svom prvom albumu, Blood Hails Steel – Steel Hails Fire sviraju vrlo cheesy metal. Ali to valjda ide uz „epic heavy metal“ stilsko određenje. Meni je ovo pomalo i nedopečeno, sa pevanjem koje, recimo, zapravo može da bude mnogo izražajnije, ali za ljubitelje ovog partikularnog pogleda na metal mislim da ima dovoljno epske atmosfere i himničnosti da se lepo proguta:

https://megatonsword.bandcamp.com/album/blood-hails-steel-steel-hails-fire

Els Focs Negres – što bi na Katalonskom, iako je bend iz Portugalije, bili „crni ognji“ – sebe, a povodom svog istoimenog prvog albuma opisuju sledećim terminima: „Heavy Metal Armageddon! Speed Metal Massacre!“ Da se čovek malo uplaši i refleksno dlanovima zaštiti uši. No, kad se pusti, album zapravo ne nudi ni armagedon ni masakr već prijatan, onako, sirov ali melodičan hevi metal starije škole sa elementima (blackened) speed metala ali bez nekakvih pretenzija da to bude nešto ekstremno. Ovo je uglavnom srednjetempaška, himnična muzika koja je bučna na jedan pijan, dobroćudan način i prijaće ljudima u godinama.

https://elsfocsnegres.bandcamp.com/album/els-focs-negres-2

Ecclesia iz Francuske svoju muziku opisuju kao „Witchfinding Metal of Doom“, kako im se zvao i prvi EP pre koju godinu, ali kad čujete njihov debi album, De Ecclesiæ Universalis, zapravo shvatite da je ovo melodični power metal koji koristi elemente doom metala. Ovo je zapravo neobična kombinacija, kao da ste uzeli Yngwieja Malmsteena i Candlemass i slepili ih u jedan entitet, ali, da budemo iskreni, sastavljena je od dopadljivih elemenata. Ovde ima puno crkvenih orgulja i mračnih proklamacija, ali i puno melodičnih, višeglasnih refrena, i mada za mene Ecclesia nikada ne postiže tu neku idealnu sinergiju, ne mogu da kažem da ovo nije interesantan album da se čuje:

https://ecclesia-official.bandcamp.com/album/de-ecclesi-universalis

Neću lagati: izlazak svakog novog albuma AC/DC me razneži. Ovaj bend je bio institucija i imao iza sebe nekoliko bona fide klasičnih rok pesama mnogo pre nego što sam ja počeo da slušam metal u ranim osamdesetim godinama prošlog veka i, činjenica da su spucali skoro pola veka rada u bulju i da i dalje prave muziku koja je stilski i po senzibilitetu verna onome što su uvek radili je impresivna. Nije da se AC/DC nisu ni malo menjali tokom decenija, ali čim čujete prvu pesmu na albumu PWR/UP znaćete tačno ko je ovo, i kakav će album biti. Dosta dobar, zapravo. AC/DC nisu snimili ni jedan loš album u karijeri (a ovo im je tek sedamnaesti, da bude jasno) i ako volite njihov stil, volećete i PWR/UP. Iako bend svakako ima šta da dokazuje sa ovom pločom (Malcolm otišao iz benda zbog bolesti a zatim preminuo, zamenio ga netjak Stevie, Brian se vratio da peva), zanimljivo je čuti da to ne rade bukom i prebudženim zvukom već pre raznovrsnim, promišljeno napisanim pesmama koje uobičajenom spoju bugija i bluza dodaju komponentu britanskog glam zvuka iz sedamdesetih (Through The Mists Of Time, recimo). Čak i brže pesme (Demon Fire) su zasnovane na složenijim ekstrapolacijama bluz matrica a ne na pukom „metal“ rokanju, a AC/DC nikako ne zaboravljaju da su im himnični refreni jedno od najjačih oružja. Pažljiv, lep miks koji muzici daje prostora da diše i ne zbunjuje se misleći da je glasnost isto što i energičnost zaokružuje još jedan (ne)iznenađujuće prijatan album australijske ratne mašine:

https://powerupacdc.bandcamp.com/releases (Ovo će sa Bandcampa sigurno uskoro biti uklonjeno jer je u pitanju očigledno piratski profil, ali evo za sada)

I Macabre imaju novi album i mada bend svira tri i po decenije, Carnival of Killers je tek njihova šesta dugosvirajuća ploča. Macabre su bili dah velike svežine (ili zadah truleži, da ostanemo u death/ gore raspoloženju) tamo krajem osamdesetih kada je njihov prvi album, Gloom, spojio death metal i grindcore opsesiju nasiljem, hororm i serijskim ubicama sa muzikom koja je bila brza i „ekstremna“ ali iznenađujuće tehnički napredna pa i melodična, čak – pevljiva. Carnival of Killers dolazi tri decenije kasnije i drži se manje-više iste matrice samo sa boljom produkcijom i bez te energije iznenađenja koju je Glom imao na svojoj strani. Ovo je svakako dopadljiv i zabavan album i Macabreu ide veliko poštovanje za operisanje unutar iste formule i nalaženju načina da je unaprede u tehničkom pogledu, ali stoji i da ovo nije muzika neke ozbiljne dubine i da od Carnival of Killers treba očekivati pre svega laku zabavu. Ali to nije ništa loše:

https://murdermetal.bandcamp.com/album/carnival-of-killers

Još jedan bend iz osamdesetih ima novi album a radi se o nemačkim Accuser koji su odabrali da svoj dvanaesti album nazovu takođe Accuser. To je verovatno neka vrsta manifesta i mada bend već nekoliko godina izdaje za Metal Blade i aktivan je tokom cele protekle decenije, ima se utisak da sa novim albumom žele da naprave određen novi prodor u svest publike. Hoću reći, ovo je brza, žestoka, dobra ploča. Accuser su svoj prvi demo iz 1986. godine nazvali Speed metal, ali novi album je moderni thrash metal sa povremenim groove elementima i ovih trinaest komada uglavnom nude tvrdi, klasični nemački thrash presecan, moram da priznam, za mene potpuno neuspelim melodičnijim, groove momentima. Pesma kao što je Be None the Wiser je čist višak i naduvava album koji sa svojim klasičnim thrash programom ostvaruje dosta dobre rezultate. Accuser svakako mogu da se pohvale da umeju da pišu dobre pesme a ovo je i dobro producirano i vredi da se čuje. Svaka čast da posle više od trideset godina bend ima ovoliko energije i ljubavi prema  thrashu.

https://accuser.bandcamp.com/album/accuser

Black Soul Horde su neo-NWOBHM bend iz Atine i Grci na svom drugom albumu, Land of Demise imaju osam dobro produciranih, tvrdih ali melodičnih pesama u klasičnom stilu ali sa modernom čvrstinom i brzinom. Dosta je redovno da se u taj NWOBHM zvuk ubrizgavaju thrash elementi koji su, uostalom, iz njega i nastali pa i Black Soul Horde ovde sigurno idu ovom razgaženom stazom. Vokali su malo osobeni i treba se na njih navići, ali Land of Demise je pun energije i brzine i svakako ga preporučujem za proveru:

https://blacksoulhorde.bandcamp.com/album/land-of-demise

Life Loss iz Mičigena su svom albumu This City’s on Fire and So Am I dali bizarno ime i ne naročito prijemčiv omot a što je šteta jer je muzika zapravo vrlo zanimljiva. Life Loss su negde između klasičnijih grindcore/ powerviolence formula i modernijeg slamming death metal i djent/ deathcore nabijanja. Ovo je agresivna, ali uglavnom sporija muzika, nabijena tenzjom i nasiljem koje se ne ispucava u kratkim rafalima već je deo opšte atmosfere. No, Life Loss umeju da pišu pesme pune interesantnih preokreta i iznenađenja (slušajte On a Path of Self Destruction) i album ume čoveka da uvuče i ne pušta ga do kraja:

https://lifelosshc.bandcamp.com/album/this-citys-on-fire-and-so-am-i

Meksikanci Satón sebe opisuju i kao posthardcore i screamo ali njihov album, ni’in je i sasvim uverljiv, bučan i moćan moderni metal, sa matematičarskom disciplinom ali i jednom ljudskom, emotivnom dimenzijom. Bend svira zaprepašćujuće dobro, a nabasovan, prostoran miks je dobar kompromis sa preglasnim masteringom, pa je ovo ploča koja se sluša sa zanimanjem. Meni odlična, uz puno emotivnih krešenda, ali bez prenemaganja i melodrame:

https://jeanscenecreamers.bandcamp.com/album/sat-n-niin

Ploča nedelje dolazi iz death metal sfere. I iz Denvera. Malo je falilo da umrem od sreće kada sam čuo treći album trija Of Feather and Bone. „Ovo je sve što sam ikada želeo od death metala“ govorio sam religiozno dok su mi niz obraze slobodno tekle suze radosnice a iz zvučnika eksplodirao opus pod nazivom Sulfuric Disintegration. Of Feather and Bone su genijalni a ovaj album ima samo šest pesama zato što je šest broj neraskidivo vezan za metal i njegove mračne forme, a i zato što ni jedno živo biće ne bi izržalo više od šest ovako teških i dinamitnih komada. Of Feather and Bone spajaju najbolje iz death metal korpusa, gradeći na old school death metal temeljima masivnog, kavernoznog zvuka, velikih, himničnih rifova i demonskih vokala ali onda ubrizgavajući turbo injekciju grindcore brzine u čitavu konstrukciju. Rezultat je kolekcija monstruoznih pesama koje kombinuju težinu i brzinu na najbolje načine, skoro potpuno ignorišući za obični death metal standardno oslanjanje na srednji tempo i mošerske deonice. Nije da ih nema, naravno, ali Of Feather and Bone uspevaju da ceo album zvuči kao jedna zahuktala, zaošijana mašina koja uzleće u nebo prošarano munjama usred uragana. Izvanredni kao celina, savršeni u detaljima, posvećeno antihrišćanski nastrojeni, Of Feather and Bone čine najmanji od svih grehova time kada svoju izvanrednu muziku pakuju u jako komprimovan master. Ovo joj, zbog izvrsnog miksa, ne šteti koliko bi oštetilo neki drugi bend ali, eto, čisto da se ne kaže da je ovo album na kome nema šta da se unapredi. Ako ste ikada i za trenutak pomislili da bi trebalo da čujete makar jedan death metal album u životu, Sulfuric Disintegration je taj album. Samo pazite, mogao bi da vam se dopadne a onda smo svi u problemu:

https://offeatherandbone666.bandcamp.com/album/sulfuric-disintegration

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 7-11-2020

Pa, ako ništa drugo, imali smo uzbudljivu nedelju iza sebe sa novim vrhuncima epidemije, predvidivo haotičnim rezultatima američkih izbora i izlaskom novog singla System of a Down. Dakle, eto, poslušajmo šta je bilo novo od metala, a prvo, počasno, blek metala, pa još sprskog:

Damjana Stefanovića sam letos pohvalio za album projekta Goddess a sada se vredni multiinstrumentalista vratio sa novim, trećim albumom svog drugog jednočlanog projekta, MRTVI. Omniscient Hallucinatory Delusion je, kako mu i ime sugeriše, ploča eksperimentalnog, prilično avangardnog zvuka koji uzima blek metal formu samo kao osnovu da se dalje razvija muzika koja duguje savremenoj akademskoj kompoziciji koliko i metal pretečama. Utoliko, ovo je puno vrištanja, blastbitova i rifova, ali i atonalne svirke, improvizovanja, eksperimenata sa miksovanjem. Omniscient Hallucinatory Delusion nikako nije album koji pustite da biste se relaksirali i „uživali“ ali nije, da se razumemo ni ploča puke cerebralne muzike. Damjan prilično srećno kombinuje visceralnost i žestinu blek metala sa jednom vrlo disciplinovanom, skoro akademskom eksploracijom graničnih muzičkih strategija i mada je ovo dugačka, i za nekog svakako naporna ploča, moram da priznam da sam fasciniran kako njenom ambicijom i eksperimentatorskim žarom, tako i autoritetom sa kojim autor sklapa svoje kompozicije da i pored svog tog divljeg otrzanja formi, budu zaista dobre pesme.

https://mrtvi.bandcamp.com/album/omniscient-hallucinatory-delusion-experimental-black-metal

Da ostanemo u pravoslavnom regionu za trenutak: Grci Goat su potkraj Septembra kurcem otvorili vrata i izjurili na metaforičku pozornicu odličnim demom sa dve pesme. Evo nam sada i prvog (mini) albuma, nazvanog jednostavno Goat. Ovo je bend koji navodno postoji od 2000. godine ali šta su radili dve decenije pre ovoga zaista nije jasno. Hoću da kažem, ovo je takva divljina i šamaranje da imam utisak da se bend juče okupio i da članovi imaju po osamnaest godina i besni su u pičku materinu. To je dobro za slušaoca jer su ovo izuzetno agresivne i sirove pesme, ali odsvirane kvalitetno i uz vrlo dobru produkciju. Iako izdanje ima devet pesama, nekoliko njih su interludiji pa utoliko ovo smatram mini-albumom, ali Goat se opasno preporučuju ovakvim pokoljem. Sve to i još i obrada Blasphemy! Pa mi nismo ovog dostojni:

https://goatbm.bandcamp.com/album/goat-2

Kad smo već kod Blasphemy, retko se ovde bavim no-fi bendovima blek metal provinijencije najpre zato što nemam živaca da ih slušam, jebiga, imam i ja dušu, ali kalifornijski Abhorrency su mi tu dušu uveselili svojim demo-snimkom MMXX. Iako su ove tri pesme zapravo snimljene prošle a ne ove godine kako bi naslov sugerisao, one svakako pripadaju sadašnjem trenutku. Hoću reći, ovo su tri razmrljane, pećinske kompozicije u kojima čujete mahom pusliranja i vibracije, a samo nazirete ritam i rifove, te pevanje. A opet, sve je to tu i Abhorrency za razliku od mnogih podrumskih kolega uspevaju da kreiraju jedan zaokružem estetski iskaz. Naravno, to je estetski iskaz užasa sa pesmama što ih krase naslovi poput Choked Upon the Pentagram ili Feces Aspergillum, ali šta drugo očekujemo od benda kome se bubnjar zove, citiram: Sexslayer? Enivej, ovo je brutalno, košmarno, snimljeno na osmokanalnom analognom Tascam magnetofonu i taman gde treba da bude da od mene dobije podršku. Da ovako nešto dolazi iz Kalifornije je i pomalo sneveseljujuća pomisao. Mislim, ako je njima u „zlatnoj državi“ ovako, pa kako mi ostali treba da se osećamo?

https://abhorrency-maggotstomp.bandcamp.com/album/mmxx

Nikad nisam bio u Kvebeku al kapiram da je tamo hladno. Sorcier des Glaces sam i za prošli album lepo pohvalio kako pravilno posreduje tu atmosferu leda, pustoši, samoće, a ovaj novi, Un Monde de Glace et de Sang (ne znam Francuski, al kapiram da ovo znači „Svet leda i krvi“) je, pa, potencijalno još bolji. Za razliku od eponimne ploče iz 2018. godine, Un Monde de Glace et de Sang nije jedna kompozicija od pedesetak minuta već „normalan“ album sa osam pesama koje sve na gomili traju dobra šezdesetdva minuta, i mada je ovo poprilična vremenska investicija za slušaoca, Sorcier des Glaces je opravdavaju odličnom muzikom i produkcijom. Sada kada ne moraju da sve pišu kao deo jedne neprekinute kompozicije, autori imaju slobodu da idu u različite strane i kreiraju raskošne ali logične celine. Atmosfera leda i pustoši je i dalje tu, a bend je, ako je ikako moguće dobio još koji poen u pogledu epske dimenzije svoje mzuike. Prošli put sam pominjao Emperor kao poređenje i, zaista, mada Sorcier des Glaces ne podsećaju na Emperor zvukom, ima tu sličnog pristupa epici i jednoj poštenoj, žestokoj svirci koja me iznova osvaja. Odlično:

https://sorcierdesglacesofficial.bandcamp.com/album/un-monde-de-glace-et-de-sang

Belgijski Ihloosuhree je objavio novi EP, In de Fleur van de Sleet i ovo je odličan ogledni primer za njihov eksperimentalni, udrogirani blek metal. Glasna je ovo i abrazivna muzika ali i slojevita, spremna u svakom trenutku da prekrši žanrovska pravila i ode u neočekivanu stranu. Četiri pesme, treba izdržati (glasno je!) ali vredi:

https://ihloosuhree.bandcamp.com/album/in-de-fleur-van-de-sleet

Nijemci Slagmark su već imali album proletos ali evo sada i demo snimka Radical Malice sa četiri pesme, vrištećeg, epskog i melodičnog ali sirovog i agresivnog blek metala. Ovo zbilja ima malo „demo“ produkciju ali to muzici Slagmarka, u ovom slučaju barem, daje jedan fini dah autentičnosti koji se uklapa uz strastvenu izvedbu:

https://slagmark.bandcamp.com/album/radical-malice

Švedski Grafvitnir sa svojim sedmim albumom, Death’s Wings Widespread donosi upravo ono što mi ove nedelje treba: žestinu, ljutinu, brzinu. Ova okultno-veštčija, dvočlana postava je tokom čitave decenije vredno izbacivala albume i Death’s Wings Widespread je neka vrsta kulminacije besa, energije i brzine, album koji švedsku blek metal formulu zaoštrava do granice ekscesa nudeći rafalne blastbitove, sekuće rifove i napalm-vokale iza kojih ostaju samo ruševine i spržena zemlja. No, ono što kod Grafvitnir treba ceniti je posvećenost ZVUKU pre svega, sa produkcijom koja i pored profesionanih kvaliteta forsira jedan živi, tr00 saund utopljen u prostor, sa gitarama koje eksplodiraju i činelama koje seku na komade. Naravno, sve zavisi od ukusa, ali za mene je ovo blek metal album nedelje.

https://grafvitnir.bandcamp.com/album/deaths-wings-widespread

Britanski UKEM Records je upravo objavio besplatnu kompilaciju blek metal bendova sa raznih strana sveta i to besplatno, pa je Disciples of Blasphemy Vol 4 apsolutna i neopoziva preporuka. Među devetnaest bendova na ovom albumu naći ćete bez sumnje i neke favorite ali čista širina zahvata, različitih pogleda na žanr i interpretacija njegovih temeljnih vrednosti je ovde dovoljna da se čovek nasmeši:

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/disciples-of-blasphemy-vol-4

Teksašanin Arnold Hablewitz je snimio vrlo prijatan singl pod pseudonimom Nihilistik. Singl se zove Darkness From the Light i ovo su dve pesme, brzog, energičnog, tehnički kvalitetnog blek metala koji razume i poštuje formu ali nudi autentičan izraz i tematiku. U domenu kućnih snimaka ne verujem da sam čuo išta bolje ove nedelje.

https://arnoldplaysguitar.bandcamp.com/album/darkness-from-the-light

Prošle nedelje su Rusi apsolutno harali u blek metal sekciji ovog pregleda, pa zašto da ove nedelje izostanu? Неживой iz Sankt Petersburga imaju prvi album, Пять башен i ovo je sirov, lo-fi black/ death metal sa testeraškim rifovima, urlanjem i blastbitom kao glavnim izražajnim sredstvom. (Ne)kvalitet zvuka i stilska ujednačenost – do monotonosti – pesama su svakako argumenti protiv slušanja ove ploče ali suva bestijalna energija koju ona nudi na konzumaciju je jak argument za:

https://spiritualwarfareprod.bandcamp.com/album/-

Švajcarski dvojac Guignol Noir na svom albumu-prvencu Mantric Malediction ima čak jedanaest pesama u bezmalo sat vremena muzike što je dobar velju for mani ako vam se dopadne njihov mračni, okultni blek metal. Švajcarci su vrlo jasno isprofilisali svoj identitet ovim albumom, radeći u tradiciji eksperimentanijeg krila frankofonskog (prevashodno francuskog ali svakako i švajcarskog) blek metala, sa atmosferom napetosti i tekobe koju kreiraju mračne harmonije i pesmama koje ne forsiraju jednu istu formulu sat vremena već istražuju različite aspekte jedne ipak dosledno abrazivne muzike. Bend radi od 2007. godine pa se i na albumu vidi da su i sam zvuk i pesme dosta sazrevali. Meni je ovo sjajno.

https://guignolnoir.bandcamp.com/album/mantric-malediction

Kad smo već kof frankofonskog blek metala, kao nekom ko je oženjen osobom čiji je veliki deo poslovne biografije vezan za velike kozmetičke brendove imao sam skoro somatsku reakciju na to da se prva pesma na novom albumu trojca iz Nice, Darkenhöld, zove Oriflamme. Mislim, dovoljno blizu. Elem, Darkenhöld se pronalaze u „srednjevekovnoj“ verziji blek metala pa je i njihov peti album, Arcanes & sortilèges pun simpatičnih tema i melodija koje kao da su ispale iz nekog renesansnog komada što se priseća srednjevekovlja. Vesela je to i raskošna muzika a bend, a što je meni plus, se svejedno drži klasičnog instrumentarija – to jest klasičnog za metal – puštajući te srednjevekovne harmonije i teme kroz distorzirane gitare i prateći ih uzvitlanim bubnjevima. Simpatično.

https://ladlo.bandcamp.com/album/arcanes-sortil-ges

https://darkenhold.bandcamp.com/album/arcanes-sortil-ges

Grcima Isolert album World in ruins izlazi za par dana i vredan je pažnje jer je ovo odličan spoj jedne depresivnije atmosfere, svirke velike žestine i kompozicija koje forsiraju gotovo neoklasičarske harmonije, a sve utopljeno u veliku količinu blagoslovene distortzije. Da ne bude zabune, Isolert nisu DSBM sastav, njihova muzika je nihilistična i pesme se zovu, recimo, „Fire, Ash, Blood“, pa onda „Burn Them“, pa „As We Die“ itd. i ovde melanholični elementi stoje u odličnoj ravnoteži sa gnevom i agresijom. Bend je vrlo ekspresivan u svirci i i pored praskavog, napucanog miksa ima dovoljno suptilnosti da malim gestovima farba velike zahvate u kompozicijama. Album traje četrdeset minuta ali je zanimljivo sekvenciran tako da se dobije jedno lepo putovanje kroz različite aspekte blek metala (slušajte Extinction, recimo) i dok stignete do poslednje, epske, desetominutne Light… Has Abandoned Us, bićete opasno investirani u Isolert.

https://isolert.bandcamp.com/album/world-in-ruins

https://nihilistischeklangkunst.bandcamp.com/album/nkk-035-isolert-world-in-ruins

Pređimo na stoner. Teksašani Direlands su prilično dobri na svom debi EP-ju, The Cave You Fear. Ovo je stoner metal sa korenima u klasičnom heavy pristupu ali i sa veoma teškim zvukom. Gitare su ovde katastrofično velike i teške, ritam sekcija kuva solidan gruv, a pevač je sav u melodičnom, ’70s/ ’80s modu rada. Bude to dobra i interesantna kombinacija i ovom izdanju kao i mnogim drugima mogu da zamerim samo preglasan mastering koji u najglasnijim delovima ploče skoro potpuno zatrpava neke od instrumenata. Dokle bre, ljudi, aman? No, dobro, Direlands svakako nisu jedini grešnici ovog tipa, pa nemojte da im zbog toga ne date šansu:

https://direlands.bandcamp.com/releases

Volite doom metal ali vas sekira što bendovi igraju na sigurno i prave pesme kraće od petnaest minuta? Nervozni ste kad čujete muziku koja ne zvuči kao da je nastajala ispod zemlje a snimana u pećini, tokom vulkanske erupcije? Mordom bi mogli da budu bend za vas! Na svom prvom albumu, Eternal Solitude, ovaj kalifornijski sastav ima samo dve pesme od kjojih ona kraća traje više od šesnaest minuta a njihov spori, monumentalni i tužni (death)doom spakovan je u pakleno abrazivan zvuk gde monstruozno distorzirana bas gitara zapljuskuje slušaočevu bubnu opnu kao da bi da se orode dok se ostali instrumenti bore za minut pažnje. Dobre su ovo kompozicije, zapravo, ali kod Mordom je sam zvuk tako značajna dimenzija iskustva da je skoro sigurno da ćete ih ili voleti ili mrzeti već posle 30 sekundi:

https://mordomdeath.bandcamp.com/album/eternal-solitude

Sličan ali manje ekstreman zvuk valjaju i zemljaci Pulchra Morte čiji je drugi album, Ex Rosa Ceremonia fina kolekcija doom-death pesama. Ovde ni jedan komad nije duži od pet i po minuta, a što je dobro za one među nama kojima pažnja lako popušta, a i sam zvuk Pulchra Morte, iako težak, distorziran i mastan, ipak je bliži nekom „normalnom“ metal proseku pa ovaj bend, uprkos dubokim i visokim death metal vokalima, svakako može da računa na širu publiku na ime svojih odličnih doom/ stoner rifova i generalno disciplinovane svirke:

https://pulchramorte.bandcamp.com/album/ex-rosa-ceremonia

Bristolski Froglord je bend (mada će ipak biti pojedinac) čiji je doom/ sludge zvuk usredsređen na ideju da će veliki žablji gospodar jednom doći i pokoriti svet. Dakle, ovo je satanistički doom, samo umesto palog anđela Božijeg imamo žapca u glavnoj ulozi? Tako je. I prilično je simpatično. Amphibian Ascending je fazirana, gruvi ploča sa lepim rifovima, dobrom atmosferom i više sviračke veštine nego što biste na prvi pogled očekivali. Ko god da je ovde na pevačkim dužnostima odlično šalta između dubokih death metal vokala i ritualnog napeva što pesmama daje novu dimenziju i ovaj album izmešta iz domena puke zajebancije u nešto nesumnjivo ozbiljnije. Vrlo prijatno a imate da vidite i zabavan spot:

https://froglord.bandcamp.com/album/amphibian-ascending

Kad smo već kod bendova sa životinjm u imenu, Dixie Goat su čileanski doom sastav čiji novi album, There’s No Light Without Darkness daje veoma lepu kombinaciju rokenrol tema i doom metal zvuka, sa nisko naštimovanim gotarama i jakim distorzijama ali i bluzerskim osnovama kompozicija i dosta psihodeličnog pevanja. Rokerski, zabavno i pijano do mere kada pesma kao što je Supershit zvuči kao čist garažni pank:

https://dixiegoat.bandcamp.com/album/theres-no-light-without-darkness

Sidnejski Kimono Drag Queens su odlični na svom prvom albumu, Songs of Worship. Ovih sedmoro muzičara ovde valja odličan, karakteran i lepo promišljen psihodelični rok koji ume da bude heavy (Hunters, recimo) ali i primereno uzdržan i zavodljiv (Wild Animals, recimo). Bend piše odlične pesme i jako dobro svira i ovo je veoma fino miksovana ploča sa pažnjom da se i vrlo sitni zvukovi postave na svoje mesto u zvučnoj slici pa utoliko moram da se požalim na mastering koji je užasno glasan i nekako neprimeren za ovako suptilnu muziku.

https://copperfeastrecords.bandcamp.com/album/songs-of-worship

Uz sve moje predrasude o instrumentalnom stoner roku, povremeno natrčim na album koji me prijatno protrese i podseti da ne treba da budem baš TOLIKA svinja. Francuski dvojac Hermit’s Weedsom (oh, kakva sugestivna igra reči) debituju sa albumom He Who Sees in the Dark i ovo je dobrih pet pesama spore, zabavne svirke koja se pomalo guši u prekomprimovanom masteringu, ali je vadi generalno zdrav zvuk i to da ova dva momka pišu solidne pesme. Naravno, sve to je meditacija u pokretu, pa treba imati inklinaciju. Ovo nije stoner zasnovan na bluzu već onaj koji voli malo „modernije“ korene, sa blago postrokerskim elementima tu i tamo, ali sa teškim saundom koji nedvojbeno stavlja do znanja da imamo posla sa metalom:

https://hermitsweedsom.bandcamp.com/releases

Novi Stone Rebel zove se The Road To Eternity i zaista ne znam šta bih više rekao za ovaj gruverski, francuski instrumentalni sastav kome su SVE ploče iste, izlaze na svakih nekoliko nedelja i opet, iako su, kako rekoh, iste, svaka zvuči sveže u svom laganom, ali dubokom instrumentalnom gruvu. The Road to Eternity je novi opus odličnih laganih komada psihodelične, nenametljive ali ne trivijalne muzike:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/the-road-to-eternity

Ove godine se na sceni pojavio finski stoner bend Orbiter sa dva izdanja, ali onaj Orbiter o kome danas pričamo je zapravo iz Norveške i EP Lead Head mu je treće izdanje. Sasvim zbunjujuće, znam, jer i jedni i drugi sviraju stoner. U svakom slučaju, Norvežani to rade jako dobro i Lead Head ima tri odlično snimljene i sjajno odsvirane pesme jačeg tempa i melodičnih, rokerskih vokala. Orbiter pružaju kvalitetan gruv i imaju dobar miks (malo pripljeskan u masteringu, doduše), pa je sevap nadati se uskoro i nekom novom albumu:

https://orbiterrocks.bandcamp.com/album/lead-head

Mekši, psihodeličniji i svakako satanskiji zvuk dobijamo od portlandskih Devil Worshipper na albumu „3“ koji je, da bude jasno, njihov drugi album. Satanisti, šta ćete… Muzički, ovo je mnogo manje „đavolski“ nego što bi čovek očekivao kad vidi ime i omot, nudeći gruverski, disciplinovan i malo hipnotički rok koji značajno udara po psihodeličnim efektima i ne zamara se fejk „satanističkim“ pozerajem. Neobičan miks doprinosi „outre“ šarmu ovog albuma:

https://devilworshipper.bandcamp.com/album/3

Portugalski kvartet Lord Of Confusion ima iza sebe samo jedan studijski EP iz prošle godine, a ove su ga zapratili objavljivanjem živog EP-ja Witchmantia (Live At Teatro Capitólio). Moram priznati da nisam mnogo očekivao a prijatno sam onda bio iznenađen sa devetnaest minuta odličnog doom-rocka koji, mada živi snimak nema idealan miks, svoje teške rifove i okultnu atmosferu valja sa mnogo dostojanstva. Prateći bend je veoma dobar sa svojim postojanim doom-maršem ali zvezda u ovoj ekipi je svakako pevačica/ klavijaturistkinja Carlota Sousa koja jednu ipak dosta monotonu kompoziciju oživljava moćnim vokalom i sjajnim soliranjem i pratnjom na Hammond orguljama. Upamtiti ovaj bend:

https://lordofconfusion.bandcamp.com/album/witchmantia-live-at-teatro-capit-lio

Sun of Grey iz Kolorado Springsa imaju solidan debi album, Outerworld koji za tričetvrt sata isporuči lepu količinu dramatičnog, teškog i mračnog stoner-doom zvuka. Pesma koja album otvara sa svojih sedam minuta ritualnog ritma i napete atmosfere postavlja očekivanja na dobre pozicije pa Sun of Grey samo treba da sačuvaju gruv i rifove do kraja. To im uglavnom uspeva i ovom albumu zameram samo prebudžen zvuk u masteringu, ali ostalo je vrlo solidno:

https://sunofgrey.bandcamp.com/album/outerworld

Manje teški ali nikako manje zanimljivi su brazilski Caixão čiji album Da porta ao sumiço nudi razigran i radostan psihodelični rok. Ovo nije „metal“ u užem smislu, ali se svakako naslanja na bluz-rok osnovu i voli pamtljive rifove pa je zanimljivo kulturnom metalcu. Još ako taj metalac voli proggy-ritmove i ne naročito komplikovane ali maštovite gitarske teme i aranžmane, Da porta ao sumiço će mu prirediti dosta uživanja:

https://caixaocaixao.bandcamp.com/album/da-porta-ao-sumi-o

Nijemci tru’nembra (tako se piše, sve malim slovima) su doom metal bend i na debi albumu  Mare Vetus zvuče, pa, vrlo NEMAČKI. Bend iza sebe ima gomilu demo snimaka i čuje se da je ova ploča dugo pripremana i da se baš krčkala, tako da je u pitanju promišljen album epskog, odlično produciranog dooma a ta „nemačka“ dimenzija se očitava u velikoj – tevtonskoj, rekli bi neki – teatralnosti. No, ploča nije onoliko cheesy kako to ponekad ume da bude i meni se na njoj dosta toga dopalo:

https://tru-nembra.bandcamp.com/album/mare-vetus

Najcrnja doom metal ploča ove nedelje stiže iz Kosta Rike. Bloodsoaked Necrovoid su bend koji očigledno ne sanja o stadionima i intervjuima u večernjim talk show programima jer je njihova vizija doom metala ona najhermetičnija zamisliva sa kavernoznim lo-fi zvukom, vokalima koji zvuče kao gušenje samrtnika i slojevima gitara koje vrlo brzo prestaju da zvuče kao da sviraju rifove zarad jednog tvrdog, abrazivnog pokrivača distorzije i težine. Ovoje svakako muzika samo za najposvećenije ljubitelje tmine i muke ali album Expelled into the Unknown Depths of the Unfathomable od mase lo-fi i no-fi sabraće koju redovno preskačem na Bandcampu izdvaja jedna ipak izgrađena vizija u kojoj se sve ove crne i negativne estetske odluke sabiraju u jedan iskaz što ima dubinu i, čak, određeno dostojanstvo.

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/bloodsoaked-necrovoid-expelled-into-the-unknown-depths-of-the-unfathomable

Njudžersijski Green Dragon su već imali demo i EP koji su se, svaki od njih, zvali Green Dragon pa su rešili da tako nazovu i prvi album. Konzistentno ali za buduće arheologe i istoričare košmarno. Sa novim EP-jem je ova konvencija napuštena i on se zove Dead Of The Night i ovo je mutan, ali duševan, vrlo gruvi stoner rok koji radi sve što očekujete, prži velike rifove, ima odličnu međuigru basistkinje i bubnjara, uvaljuje ukusne gitarske ukrase gde treba, šara sa dinamikom, nudi sanjive, daleke vokale… Odlično je sve to na gomili, to hoću da kažem, i da bend ovo miksuje malo čistije mogao bi odmah u nadmetanje za prvu ligu. A i ovako je vrlo dobar.

https://wearegreendragon.bandcamp.com/album/dead-of-the-night

Budimpeštanski Lemurian Folk Songs su mi bili odlični prošle godine na svom drugom studijskom albumu, pa onda i proletos na trećem. Sada je na red došao i finalni test rok benda za stariju publiku – živi album. „Live“, kako se jednostavno zove ovaj snimak koncerta iz Pečuja prikazuje bend u izvrsnoj formi sa pesmama koje su dobile na tempu i energiji, a da nisu izgubile važnu hipnotičku, sanjivu dimenziju koja krasi ovaj satav. Lemurian Folk Songs nisu bend brutalnih distorzija i teških rifova, naprotiv, ovde bas-gitara i bubanj vode glavnu reč a gitara samo kreira te prozračne, nežne atmosfere preko kojih Krisztina Benus izvrsno peva i u živom kontekstu ovo dobija jednu još lepšu formu, sa bonusom na spontanost i vitalnost izvedbe. I još ga izdavač daje za dž. Pa mislim, svaka čast:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/live

(ko voli video verziju, ima ovde: https://youtu.be/OCvJkhvho7I)

Francuzi John is Late. ne sviraju baš metal ali njihov bučni i zabavni rok zagreva srce svakom časnom metalcu. EP Triptych ima tri glasne, energične pesme praštećih gitara i nabildovane ritam sekcije za dobro raspoloženje i mentalno (i metalno) zdravlje:

https://coeursurtoi.bandcamp.com/album/john-is-late-triptych

Ima više bendova sa imenom Infernal Throne a ovaj najnoviji je iz Grčke i za godinu dana postojanja, evo, spremili su nam EP Back To The Abyss sa četiri pesme nečeg što bend naziva blackened thrash metalom. I to i nije loša deskripcija jer, iako ovo sedi vrlo blizu sredine druma kad je u pitanju thrash metal, sa D-beat osnovom i pevanjem „na rif“, ima tu i sasvim dovoljno blek metalske gizdavosti u povremenim harmonskim obogaćivanjima koja se udobno smeštaju između trešerskih rifčina. Bend ima dosta dobar, jak zvuk i odlično muzicira pa je slušanje Back To The Abyss topla preporuka za svakog poštenog hedbengera.

https://infernalthrone.bandcamp.com/album/back-to-the-abyss-mini-album

Ista publika voleće i prvenac kvarteta  Überserker iz Noksvila u Tenesiju. Ovo su isto četiri pesme blackened thrash muzike koja je puna lepih rifova i promuklog dranja, sve odrađeno stamenim, rušilačkim tempom. Moja jedina zamerka ide na isuviše „plastičan“ zvuk bubnja ali bend makar ima vrlo bizarnu verziju Konana na omotu:

https://uberserker.bandcamp.com/album/berserker

Atomic Drop je već imao jedan album ove godine al kad je čovek u lokdaunu, valjda nema šta drugo da radi nego da snima treš metal sa rvačkom tematikom. U septembarskom EP-ju smo prilično uživali a novi album, Wicked Is My Love nudi nešto ambiciozniji zvuk, solidnu količinu energije i miks koji ima dobar omjer sirovosti i kvaliteta. Atomic Drop je projekat koji je lako doživeti kao puku šalu ali Lucas Taylor ovde zapravo podseća da, kada hoće, piše bolje rifove i refrene od gomile kolega. Preslušati:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/wicked-is-my-love

Napalm Strike uz Tusona u Arizoni na svom EP-ju Radioactive Decay nude ukusan staroškolski thrash metal sa tekstovima koji se bave nuklearnim ratom, alkoholom i biološkim agensima. Bend na svojoj strani ima dobre, klasične rifove, ukusne solaže i odličnog, karakternog pevača a i to da su na komentar na JuTjubu da nije dobro što su Amerikanci odgovorili „Svima su nam roditelji Meksikanci, ako to pomaže“. Carevi. Hteo sam da kažem da ih malo koči mutnija produkcija, ali da se ne preteruje sad, ovo je pristojan low-budget thrash sa dobrim pesmama i etitjudom:

https://napalmstrike.bandcamp.com/album/radioactive-decay

Exorcizphobia je katastrofalno ime za ispisati ali bend koji se iza njega krije – ma šta krije, pokazuje – je solidan. Ovi Česi iz Trutnova, evropske prestonice andergraund metala, sviraju već petnaest godina i na trećem albumu, Digitotality nude sazreo i prijatan thrash metal. Ovo je prilično jako utemeljeno na formulama ranih devedesetih sa stamenim ritmovima i debelom produkcijom i nesumnjivo će se dopasti publici koja voli Testament ili Sacred Reich. Meni vrlo dobro:

https://exorcizphobia.bandcamp.com/album/digitotality

Garuda su iz Teksasa, sviraju zanimljivu smešu grindcorea i drugih žanrova ekstremnog metala, poglavito sludge i black provinijencije i njihov prvi album, Immemorial ima devet pesama dobrih rifova, jakog tempa i zanimljivih aranžmana. Bend ima vrlo „živ“, spontan zvuk a da je opet sve pod konac i da nema ispadanja i izletanja, što je dobra kombinacija. Odličan prvenac:

https://rflrecords.bandcamp.com/album/garuda-immemorial

https://garuda817tx.bandcamp.com/album/immemorial

Steel Arctus kažu da je njihov prvi album, Fire and Blood pogodan „za fanove epskog metala“. Ne lažu, ovo je cheesy, blago u power metal smeru pogurana metalčina stare škole sa jasnim korenima u onome što je radio Dio ali, još više Iron Maiden. Pogotovo je pevač, Tasos Lazaris ovde raspoložen da pusti svog unutarnjeg Brusa Dikinsona da zapeva punim plićima. Dobro je ovo i mada Grci imaju blago „plastičnu“ produkciju, sasvim se lepo sluša:

https://steelarctus.bandcamp.com/releases

System of a Down duže od decenije nisu objavili novu muziku zbog internog neslaganja u bendu o tome kuda bi dalje trebalo da se ide u umetničkom smislu. Koncerte, pak nisu imali problem da sviraju pa je bend i pored diskografskog odsustva sačuvao veliki deo svoje popularnosti. I, evo, odjednom, nitokuda, Jermeni izbacuju novi EP sa dve pesme: Protect The Land & Genocidal Humanoidz. I da vam kažem, nejasno je oko čega su se uopšte neslagali jer ovo zvuči baš onako kako su SOAD vazda zvučali, melodično ali energično, televizijski heavy, melanholično ali poletno. Ako postoji išta što bi se moglo nazvati „intelektualnim nu metal bendom“, SOAD su pokazali da se sa takvim konceptom ne samo može biti popularan već i dugovečan:

https://systemofadown.bandcamp.com/album/protect-the-land-genocidal-humanoidz

Black Tusk iz Džordžije svoju muziku nazivaju „swamp metalom“ ali naravno da je u pitanju odlični sludge zvuk. Bend već deceniju i po gura svoju glasnu, energičnu ali emotivnu muziku i šesti album, Years in Black kao da najavljuje nastavak dominacije. Ovo je album koji zvuči autentično, prirodno, besno ali bez nameštenih emocija, pa i radosno. Kod Black Tusk se baš čuje taj užitak u stvaranju i izvođenju muzike pa iako je zvuk, možda tipično za sludge, jako komprimovan u masteringu, bend i dalje pruža jedan razigran, živ program sa odličnim kompozicijama i puno sjajnih ideja. Sa čak četrnaest distinktnih kompozicija, ovo je jedan od hajlajta nedelje:

https://blacktusk.bandcamp.com/album/years-in-black

Finski bend Convulse je daleke 1991. godine izdao legendarni debi-album World Without God koji i danas stoji kao jedan od temelja onog što zovemo old school death metalom sa svojom lepljivom atmosferom i brutalnim zvukom. Bezmalo tri decenije kasnije, Convulse izdaju peti album, Deathstar i, pa, stvari su značajno drugačije. Za bend koji je za trideset godina izdao samo pet albuma jasno je da možemo da očekujemo bilo šta, no Deathstar je ploča koja u meni izaziva vrlo oprečne emocije. Muzika koja više nije death metal nego nekakav razigrani, melodični indie-progressive-hard-rock, snimljena dosta pažljivo i miksovana dinamično, je puna interesantnih momenata i emocija, ali vokal koji preko toga ide, a koji se od 1991. godine nije promenio, značajno kvari opštu sliku. Moguće je da Convulse misle da im grleno death pevanje čuva legitimitet, ali monotonost ove izvedbe je u oštroj suprotnosti sa maštovitim i energičnim izvedbama trojice članova. Slušajte izvrsnu prog-rokersku The Summoning čija međuigra poliritmičnog bubnja i himničnih gitara i klavijatura hoće da vas digne u nebo a vokal koji zvuči kao da srednjoškolac preko omiljenog JuTjub videa vežba death-pevanje sve kvari. Album svakako vredan pažnje ali ostaje žal što Convulse na najpogrešniji način čuvaju sponu sa svojim korenima.

https://transcendingrecs.bandcamp.com/album/deathstar

Niña Coyote eta Chico Tornado je izvrstan španski hard/ rok duo iz Španjolske a njihov novi singl, Superstition / White Room donosi izvrsne „teškaške“ obrade dve legendarne pesme. Superstition Steveija Wondera održava originalni soul štimung (sa sve duvačima), dodajući mu samo odmerenu količinu težine i žestine da ovo bude propisno „metal“. White Room sa druge strane, je jedna od meni najomiljenijih pesama ikad. Ako kao i ja mislite da je Eric Clapton poslednji put bio kul kada je svirao u Cream, dopašće vam se kako Koldo Soret lepo razvija njegove rifove u ovoj obradi. Pevanje na Engleskom sa jakim španskim naglaskom je poseban element a odjavna solaža je prigodno modulirana wah-wahom i prelepo distorzirana. Sedam evra je mnogo za dve pesme, ali ovo su dobre izvedbe odličnih pesama:

https://errormusic666.bandcamp.com/album/superstition-white-room

https://niacoyoteetachicotornado.bandcamp.com/album/superstition-white-room

Škotlanđanin Steven Waddell pravi iznenađujuće robustan i kvalitetan heavy metal u svom jednočlanom projektu Oath. Drugi album ovog benda, Computer Warrior, ima prilično cheesy ime ali to je u skladu sa generalnom estetikom koja forsira vrlo „žanrovski“ omaž osamdesetima sa farbanjem svega u roze i til i muzikom koja je zaista u maniru ’80s heavy metala. Ali, Waddell je vrlo dobar svirač i piše iznenađujuće autentične i pamtljive rifove pa je njegov omaž NWOBHM korenima prilično zabavan. Najslabiji element muzike je njegovo pevanje kome treba još peglanja ali ostalo je, moram da priznam, na prilično visokom nivou.

https://oath1.bandcamp.com/album/computer-warrior

Fates Warning postoje još od polovine osamdesetih i kroz svoj dosledni rad su u dobroj meri zaslužni za formu onog što se danas prepoznaje kao progresivni metal. Zajedno sa Queensryche, Savatage, Crimson Glory  i sličnim saborcima, ova ekipa iz Konektikata je unutar te neke škole radio-friendly metala kreirala ambiciozne aranžmane i narative, čuvajući metalsku energičnost i himničnost a uvaljujući multižanrovske elemente i kompeksne albume. Da se razumemo, malo toga ja nešto sad baš volim ali mi je milo da vidim da Fates Warning i dalje rade. Trinaesti album, Long Day Good Night je, odmah da kažem, sa svojih 72 minuta muzike svakako ambiciozan ali predugačak za moje uši. Bend, naravno dobro svira i ima nekoliko odličnih pesama (Shuttered World je prilično dobar primer za to kako Fates Warning mogu sva svoja interesovanja da sakupe u pesmi koja osvaja dobrim rifovima i napadačkom energijom) ali ima ovde i previše praznog hoda za moj ukus. Opet, naglašavam da ja nisam ciljna grupa ove muzike i da će ljubitelji klasičnog prog-metala ovde dobiti trinaest pesama kvalitetne svirke koja uz sve prog ambicije ne zaboravlja da treba da se spakuje u probavljive, pevljive pesme. Respekt:

https://fateswarning.bandcamp.com/album/long-day-good-night

Listenable Records su francuski metal izdavač sa širokim i interesantnim portfoliom, a u koem su meni najbliži legendarni Nizozemljani Thanatos i jednako legendarni Ujedinjenokraljevčani Xentrix. I jedne i druge naći ćete na besplatnom sempleru nazvanom prilično bukvalno  FREE DOWNLOAD​! LISTENABLE 2020 SAMPLER. Ima ovde još petnaest bendova i za svaki ukus ponešto, Devouror recimo prže surov black-death obogaćen slayerovskim rifovima, tu su grinderi Lock Up za one kojima nedostaje nedeljna doza Kevina Sharpa, tu su naši stari znanci, izvrsni škotski stoneri King Witch, prljavi doom Šveđana Saturnalia Temple, ali i urnebesni death metal iz radionice Undead Prophecies. Sve to i odličan, ubermetalski omot! Kad čovek presluša ovu kompilaciju shvati da Listenable Records imaju drsko izvrstan katalog i to onda informiše neke njegove naredne odluke u životu. Svoju kopiju preuzeti odavde:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/free-download-listenable-2020-sampler

O australijskom death metal bendu Furnace of Babylon na internetu nema ništa ali njihov, pretpostaviću prvi album, Has never prevailed, prodavan za „reci svoju cenu“ je, pa, prilično atraktivan. Ovo je divljački, bestijalan death/ black metal koga sasvim moguće pravi jedan čovek, ali ima to svoga šarma sa iznenađujuće uspelom produkcijom i propisnom strašću u izvedbi:

https://furnaceofbabylon.bandcamp.com/album/has-never-prevailed

Phantom Crawl je jednočlani death metal projekat iz Toronta i, za razliku od većine sličnih, ovo što se čuje na njegovom drugom EP-ju, Spellbound Suffering je vrlo solidan, onako, mastan i debeo death metal starijeg senzibiliteta. Lucas Gismondi kapira kako da napiše interesantan rif i ima uho za brutalne a seksi aranžmane, a ove četiri pesme su iznenađujuće dobro producirane. Pošteno izdanje za pošten svet:

https://phantomcrawlto.bandcamp.com/album/spellbound-suffering

Atinski Mind Sculpt ima dosta interesantan, dinamičan zvuk sa svetlim, pkjeskavim basom i prozračnim miksom na svom debi EP-ju, Among the Debris. Ovo se simpatično uklapa uz njihovu smešu old school death metala sa malo thrash elemenata i u šest pesama bend nudi masu lepih rifova, blastbitova i divjčakog urlanja. Lepo:

https://mindsculpt.bandcamp.com/album/among-the-debris-full-ep

Kosmički-death-metal-koga-pravi-jedan-čovek je danas praktično žanr za sebe ali Oxyacanthous iz Kornvola u tome prilično briljira. EP Starfield Obliteration je primereno monumentalan i bučan ali     Sam Clarke to solidno piše i izvodi nudeći amtosferu, gruv i poneki pamtljiv rif. Meni dosta:

https://inversesolarreqvriem.bandcamp.com/album/starfield-obliteration

Kanadski kvintet Murder zvuči vrlo solidno na prvom EP-ju takođe nazvanom Murder. Ovo je death metal sa malčice hardcore mirisa, dakle, skloniji gruvu i teškom rifu nego petljanju sa neparnim ritmovima i alterovanim akordima, ali bend svira moćno, autoritativno i sipa rifčine mitraljeskom brzinom. Plus, druga pesma se zove Fascist Defilement. Ponekad je tako malo dovoljno da čovek bude zadovoljan:

https://murderdm905.bandcamp.com/album/ep

Ukrajinci Hell:on već deceniju i po marljivo prave (i praše) svoj death metal sa žličicom thrash rifova i dva prsta folk melodija da samo malo zamiriše. Šesti album, Scythian Stamm je stoga jedna vrlo solidna ponuda autoritativno odsviranog, žestokog death metala koji ima mnogo melodičnih elemenata ali su oni od te neke epske sorte. Hell:on su sada na prilično udobnom mestu na svojoj kreativnoj krivulji jer zastrašujuće kvalitetno muziciranje mogu da upotrebe u svrhu pravljenja razgovetnog i prijemčivog death metala a koji, mada zvuči i ozbiljno i zrelo, takođe izgara i u domenu težine, brzine i žestine. Na ovoj tački u svojoj biografiji Hell:on kao da spajaju dobre elemente kolega poput Vader i Septicflesh a to čini Scythian Stamm, i pored trajanja od skoro sat vremena, vrlo solidnom ponudom:

https://hellonband.bandcamp.com/album/scythian-stamm

Ruski Inherited Suffering Records nastavlja sa izbacivanjem solidnog slamming death metala. Mogu i da se pohvale da su izdali prvi bend koji ima „COVID“ u imenu a da je vredan da se čuje, što nije mala stvar imajući u vidu koliko je gluposti snimljeno u 2020. godini. Elem, Covidectomy su bend o kom ne znam ništa i njihov EP, jednako nazvan Covidectomy sugeriše da je snimljen u kući, sa programiranim, nedinamičnim bubnjevima i digitalno prekomprimovanim gitarama ali su barem pesme solidan slam, sa dobrim, brutalnim vokalom i rifovima o kojima je neko razmišljao duže od dve sekunde pre nego što ih je privoleo na harddisk. Vrlo pristojno za debi izdanje a Inherited Suffering nastavljaju i tradiciju odličnih omota:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/covidectomy-covidectomy

Za istog izdavača izašao je i debi EP francuskih The Malum Process. Historical Pathology nudi brutalni/ slamming death metal sa manje fanki gruva nego što ima prethodni izvođač ali i sa malčice eksperimentalijom, progresivnijom komponentom. Francuzi su dobro producirani, teški i morbidni, ali čisti i njihovi pomalo bizarni aranžmani umeju da budu interesantni.

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/the-malum-process-historical-pathology

Treći u nizu za istog izdavača su Dysmorphic Demiurge iz Noksvila koji takođe daju album solidnog slam/ brutal death zvuka sa svojim prvencem As You Hunger for Pardon. Ovo je dosta promišljen slam, sa kompleksnijim aranžmanima i progresivnim gitarskim harmonijama. Kao i drugi bendovi koji snimaju za Inherited Suffering, i ovaj porodični sastav iz Tenesija ima vrlo solidnu produkciju pa je ovo milina slušati:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/dysmorphic-demiurge-as-you-hunger-for-pardon

Za kraj: htedoh još prošle nedelje da ga pomenem ali se još nije bio pojavio na Bandcampu, pa, eto, evo nam ga sad, dakle, novi album od strane benda Mr. Bungle je posle više od dve decenije pred nama. Naravno, „novi“ album je ovde malo komplikovan koncept jer umesto da dobijemo ploču novog materijala, ovo su stare pesme u novom ruhu a čistunci bi navodnike stavili i oko „Mr. Bungle“. Elem, znamo da članovi legendarnog eksperimentalnog metal/ hardcore benda Mr. Bungle već decenijama imaju druge projekte sa kojima su ostvarili životne karijere, Trey Spruance (i Trevor Dunn) sa Secret Chiefs 3, Mike Patton sa Faith No More, Fantomas, Dead Cross  i drugim projektima (uključujući, recimo, Mondo Cane). Sva trojica muzičara su svoje polje delovanja proširila daleo izvan izvornog Mr. Bungle koncepta (koji je već bio prilično širok), sarađujući sa ključnim likovima američke avangardne scene ali očigledno nikada nisu izbacili metal iz srca. Otud je i odluka da se ponovo snimi demo iz 1986. godine, The Raging Wrath of the Easter Bunny prosto prirodna. Bend je u ono vreme bio pod žestokim uticajem Corrosion of Conformity i SOD pa su obrade Loss for Words i Speak English or Die (preimenovana u Hypocrites / Habla Español O Muere) zastupljene na ovoj novoj verziji demoa. Ova potonja deluje kao interesantan kompromis sa originalom koji je dobra pesma ali pesma koja je polovinom osamdesetih delovala kao nevaljala i politički nekorektna ali je danas svakako klasifikujemo kao rasističku. Jer, pored Trevora, Mikea i Treyja, na ovom novom snimku mesta drugog gitariste i bubnjara popunjavaju Scott Ian i Dave Lombardo. A Ian je, pored svoje Anthrax karijere, jelte, bio i iza SOD… U svakom slučaju, nisam očekivao da u 2020. godini čujem Lombarda i Iana kako sviraju Speak English or Die koji će pevati Mike Patton, ali nova verzija The Raging Wrath of the Easter Bunny je, eto, neočekivan poklon za sve nas. Puna kvalitetnog thrasha i solidne zajebancije, ovo je ploča gde originatori thrashcorea i thrash metala, te eksperimentatori koji su ove žanrove brzo odveli na sasvim neočekivane strane, dele snimak i sa ogromnim uživanjem re-kreiraju jedan kultni zvuk osamdesetih. Ovo nije mnogo eksperimentalno i ne tone u parodiju, čuvajući iskrenost i ekspresivnost koju su ovi ljudi imali pre tri i po decenije, ali je i gruvi, zabavno, bez pretenzije da bude nekakav megaozbiljan iskaz. Što je dobro srednje rešenje. Naravno, mnoge ideje, trikovi i šale koje Mr. Bungle ovde koriste su odavno zastareli i odsvirani od strane stotina bendova u osamdesetima i kasnije ali je dobro podsetiti se ponekad ko je ove fore izmislio.

https://mrbungle.bandcamp.com/album/the-raging-wrath-of-the-easter-bunny-demo

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 31-10-2020

Umire se, ovih dana, od zaraze koju smo, nažalost svi počeli malo i da ignorišemo. A ne bi valjalo jer su nam još proletos tačno najavlili kako će biti. Sedite kod kuće i slušajte metal:

I to za početak – blek metal. Mora se priznati da je četvrti album njemačkih Streams Of Blood, nazvan Erløsung, veoma dobar. Ili makar veoma po mom ukusu. Izdavač za ovo kaže da je „brutalan, anti-human blek metal“ i jeste, ovo je muzika velike negativnosti i visokog tempa sa rafalnim blastbitovima i mračnim, pretećim rifovima a bend stavlja svinjske glave na omot, no, Streams Of Blood imaju taman toliko elegancije da svoje mizantropske pamflete uobliče na interesantne, artističke načine. Ovo su dobro napisane pesme čija površinska primitivnost skriva prilično sofisticirano aranžiranje i raspon atmosfera u dubini. Osam pesama, mnogo prženja ali i kvaliteta:

https://thehiddenart.bandcamp.com/album/erl-sung-2

Te Ruki iz Francuske Polinezije su simpatični na svom mini albumu, E Tika Mateu. Ovaj mladi kvintet vrlo lepo spaja ratnički, čvrsti blek metal, uglavnom srednjeg, marševskog tempa sa malo folklornih motiva i sve to, snimljeno vrlo dobro i pažljivo miksovano, daje jedan raskošan, epski a opet sveden i usredsređen blek metal program kakav se samo poželeti može. Bend svoju muziku naziva „tribalnim blek metalom“ i mada ovde svakako ima više metala nego tribalizma, osveženje koje Te Ruki donose žanru ne treba potceniti. Ovo su veoma lepo napisane, pamtljive pesme koje vredi slušati više puta:

https://teruki.bandcamp.com/album/e-tika-mateu

Joj, mnogo mi je simpatičan EP The Unwilling Sacrifice denverskog blek metal trojca Malum Mortuus. Ovo je starinski, prljavi blek metal sa malo speed i thrash začina, daleko od nekakvih ambicioznih multižanrovskih ili filozofskih koncepata danas popularnih u ovoj muzici. Kolorađani su, reklo bi se, rasli na brutalnom, mračnom zvuku jednih Blasphemy pa ovde ima malo te ljubavi ka muljavini i haosu ali je zapravo The Unwilling Sacrifice disciplinovanija i „čitkija“ ploča koja blek metal interpretira kao licencu da se svira slobodno i „po uhu“ radije nego da se poštuju žanrovska pravila. Lepo:

https://eternalmalummortuus.bandcamp.com/album/the-unwilling-sacrifice

Kad svoj jednočlani blek metal projekat nazovete Desperate, prilično je jasno kakvu poruku šaljete. Da, debi album ovog projekta, Echo of Madness upada u fioku na kojoj piše depresivni blek metal, ali zapravo ovo je interesantna ploča koja ima možda i više dodirnih tačaka sa psihodeličnim francuskim blek metal pretečama, pa čak i sa evokativnim industrial metalom starih Godflesh nego sa „normalnim“ DSBM programom. Ovo su hipnotičke, jednostavne pesme sa mnogo ponavljanja tema koje su disonantne ali i emotivne, vrlo malo pevanja i sporijim tempom. Solidna produkcija i dosta raznovrsnih ideja su me takođe naterali da pažljivije oslušnem ovaj album.

https://desperatee.bandcamp.com/album/echo-of-madness

Ruski atmosferični (post)blek metalci Olhava na svom trećem albumu (a već drugom ove godine), Ladoga prave muziku koja je meni neslušljiva ali verujem da će se mnogima dopasti. Ovo je izuzetno hipnotička ploča koja poziva na meditaciju i ponavlja iste smene akorda u pesmama od sedamnaest ili četrnaest minuta gde gitara, distorzirana i utpoljena u eho prestaje da zvuči kao instrument sa žicama i podseća na hujanje reke. Sve to je spakovano u master koji je doslovce bolan za moje uši pa ako niste pussy kao ja, navalite:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/ladoga

Takođe Rusi i depresivni blek metalci, Кручина iz Nižnjeg Novgaroda sa svojim prvim albumom, Осени извечные надежды (a što bi bila jesen večne nade) takođe mi nisu preterano privlačni. No izdvajam ih jer su ipak na vidno višoj razini od prosečnih depresivnih blek metalaca. Pesme jesu jednostavne, uz mnogo ponavljanja standardnih setnih harmonija i zvuk jeste nabudžen do besvesti ali Кручина imaju nivo profesionalizma koji često fali ovakvim bendovima i utoliko svakako vrede da se čuju ako niste alergični na DSBM.

https://kruchina.bandcamp.com/album/-

Kad me već idu Rusi, evo i novog EP-ja atmosferičara Икотка (što je ime nekog ruskog folklornog demona ali i izraz za štucanje, tvrde). EP Плач Вдовы по Мужу se, kako mu i naziv kaže, bavi tugovanjem udovice za svojim suprugom a kroz pet pesama od koji se svaka bavi po jednom od faza procesa prihvatanja nečije smrti. Mračna tematika i muzika koja je velikim delom okrenuta ka kontemplativnom no, Икотка (bend koji je inače ove godine, zajedno sa ovom, izdao već tri ploče) umeju da svemu daju određenu dubinu i mada, ponovo, ovo nije nužno muzika koju bih ja prvo izabrao da slušam u civilstvu, Плач Вдовы по Мужу je intrigantna ploča.

https://ikotka.bandcamp.com/album/ep-2

Između milion bendova koji se zovu Imperium, pojavio se novi, američki, ove godine, i izdao dva EP-ja. Onaj noviji, ovonedeljni, naslovljen Spiritual Malpractice, isporučuje zao, sirov i agresivan blek metal sav u blastbitovima i pretećem pevanju. Iako Imperium nisu neki inovatori gitare, prija mi da slušam blek metal koji koristi hromatsku lestvicu i propisne rifove – malo se čovek i umori od silnog slušanja sjetnih akorda po ceo dan. Imperium rade u skučenoj formi totalne agresije ali unutar nje uspevaju da imaju određen narativ, dramu i dinamiku i to je dovoljno da ih preporučim. Grajndkor, not vor gor.

https://imperium666.bandcamp.com/album/spiritual-malpractice

Takođe iz SAD, iz Portlanda o kome smo već toliko puta pričali kao o Meki (i Medini!) interesantnog metala, dolaze i Svabhavat. Black Mirror Reflection je pošteno pržeća, odjekujuća ploča pretnje i vriske, ali sa jednom odmerenom, elegantnom dimenzijom gde bend pokazuje svedenost, uzdržanost, takoreći zavodljivost leda i tmine koji su u temelju njegove muzike. Meni ovo veoma prija jer je bazirano na umešnom ponavljanju hipnotičkih celina a opet zvuči dovoljno živo i bučno:

https://svabhavat.bandcamp.com/album/black-mirror-reflection

Iz Švedske dolazi Herodes sa debi albumom Hellish glöd. O ovom sastavu (čoveku?) ne znam ništa, ni ko su ni šta su, ali album je lep, prljav ali disciplinovan švedski blek metal koji udara brzo i nemilosrdno ali ima i melodiju u duši. Naravno, ovo su melodije zle provinijencije, ali su melodije, svakako, sa blagim folk prelivima i fino se uklapaju uz visok tempo, siroviji zvuk i bubnjarsko prebijanje. Meni vrlo prijatna ploča puna dobrih rifova i napaljivih momenata:

https://herodes6.bandcamp.com/album/hellish-gl-d

Auðn sa Islanda (što se i po imenu vidi) su naši stari znanci, ali sa novim albumom, Vökudraumsins Fangi su baš napravili vidan korak napred. Ovo ne samo da je sada vrlo dobro producirano, bežeći od razmazane, tipično „atmosferične“ zvučne filozofije nego su i Auðn svoj vikinški blek metal proširili na nova polja borbe, čuvajući žestinu i blekmetalsku glad ali ukusno i umešno dodajući elemente post blek metala, post roka itd. Sve to niti razblažuje njihovu ljutinu niti umekšava muziku i moram da priznam da mi je Vökudraumsins Fangi jedna od najintrigantnijih ploča nedelje sa svojim ambicioznim kompozicijama i odličnom atmosferom.

https://audnofficial.bandcamp.com/album/v-kudraumsins-fangi

Da se vratimo još malo u Rusiju koja baš dominira ove nedelje. Carnation Maze su avangardni blek metal sastav čiji istoimeni debi EP ima tri pesme zanimljive, bučno producirane i melodične, ali žestoke muzike. Podaci uz snimak navode bubnjara i klarinetistu tako da nije jasno šta je ovde od ostalih instrumenata „pravo“ a šta ne, ali iako Carnation Maze zvuči pomalo „kompjuterski“, ovo je svakako ploča puna ideja i ambicije. Pesme su, zato i podugačke, i neko će reći i predugačke, ali Rusi su me svakako kupili da ovo slušam sa zanimanjem, nudeći makar senzibilitet neizbrušenog dijamanta:

https://carnationmaze.bandcamp.com/album/carnation-maze

Grčki Lunar Spells ima vrlo dopadljiv debi EP, Medieval Shadows From An Ancient Netherworld. Ovo je rasviran, glasan i melodičan blek metal koji spada u „sirovo“ krilo žanra ali iako ima prljaviji zvuk i produkciju, ne beži od melodičnosti i jednog epskog zahvata. Svirka je odlična i da se ovo snimi u pravom studiju, bog da ih vidi. Ili već, preferirano htonsko božanstvo:

https://lunarspells.bandcamp.com/album/medieval-shadows-from-an-ancient-netherworld-2

Meksički Arachnae sam hteo iz principa da preskočim, ne zato što se plašim paukova* nego jer njihov black metal, sa sve violončelom, ima jednu gotsku ambiciju a ja to generalno ne volim. Ali, debi album, Strings of Hate je zapravo superzanimljiv, sa maštovitim kombinovanjem elemenata kamerne muzike i jednog malčice mekšeg ali ne mekanog blek metala. Činjenica da je ovo srazmerno lo-fi produkcija zapravo sve čini boljim za moje uši jer bend zvuči življe i autentičnije iako sve deluje kao da slušate demo bend preko koga neko vežba na čelu. Ali pesme su lepe i interesanten i Archnae od mene dobijaju palac na gore

*lažem, NARAVNO da je zato što se plašim paukova

https://arachnae.bandcamp.com/album/strings-of-hate

Mercy of the Blade se reklamiraju kao jedan od najvrelijih novih DSBM bendova u ovom trenutku i mada je ovo muzika koja vidno prelazi granice tog podžanra blek metala, moram da priznam da je istoimeni debi album odličan. Mercy of the Blade uzimaju tu depresivnu melodičnost i meditativnost kao osnovu ali prave mnogo dinamičniju muziku nego što je prosek i ovo je album koji je post-metal i post rok u jednakoj meri kao i blek metal, sa glasnom (pa i preglasnom) ali srčanom produkcijom i interesantno raznovrsnim pesmama. Da ponovimo, odličan debi:

https://psalm88.bandcamp.com/album/mercy-of-the-blade

Britanski Orcrypt, kako im i ime sugeriše sviraju tolkinovski blek metal. Njihov drugi album, Balrog & Roll donosi deset pesama zabavnog, srednjetempaškog, rokerskog blek metala koji pati od gadnog zvuka ali i u njemu uživa, kako i dolikuje. Pesme su prilično dobre, zapaljive i da nije urlanja, bile bi možda interesantne i normalnoj publici:

Norveško-italijanski sastav Funeral harvest na svom prvom i istoimenom EP-ju podseća na blek metal iz ranih devedesetih. Ovo je sirova ali ne sasvim primitivna muzika; Funeral Harvest svakako imaju ambiciju u pisanju tema i pesama samo nemaju ambiciju da ih spakuju u savremenu, doteranu produkciju pa je ovo jedan autentično zvućeći, što se kaže tr00 uradak:

https://funeral-harvest.bandcamp.com/album/s-t

Francuski Bliss of Flesh su black-death sastav koji prilično uredno izbacuje albume na svake tri godine i najnoviji, četvrti, nazvan Tyrant ima sve odlike ploče benda koji je uigran, usviran, dobro produciran, a koji se nije pretanko razmazao objavljujući prebrzo nova izdanja. Ovo je stoga zrela i snažna ploča a koja opet ima gomilu svežih ideja i pristupa. Vrlo srećna kombinacija:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/tyrant

Švedski Svartsyn je veteran jednočlane BM scene sa karijerom koja se proteže do ranih devedesetih i gomilom izdanja u katalogu. Requiem je deseti dugosvirajući album čoveka poznatog kao Ornias i ovo je svedena, ledena, preteća i misteriozna ploča zlih, tvrdih rifova i mračne atmosfere. Svartsyn je projekat koji se uvek bavio mračnim stranama mitologije i religije pa i ovaj album održava isti kurs.

https://carnalrecords.bandcamp.com/album/requiem

Mnogo manje mračni, mistični i agresivni su Winterlore iz Solt Lejk Sitija, američka država Juta, čiji treći album, Eternal Defiance, iako se bavi nordijskom mitologijom i ima antihrišćanski stav, mnogo više polaže na melodične, pomalo i melanholične rifove i jednu snoliku atmosferu. Bend svakako svira dinamično, što malo balansira tu hipnotičnost miksa i mada su pesme preslađene za moj ukus, ima tu sirovosti koja prija:

https://winterlore.bandcamp.com/album/eternal-defiance

Black Death Cult iz Kanade imaju debi album, Devil’s Paradise i muzika na njemu je, u skladu sa mračnim imidžom ovog anonimnog benda, dosta zavodljiv black/ death metal starinskog zvuka i sofisticirane primitivnosti, sa majstorski ubačenim klavijaturama u pejsaž abrazivnih gitara. Black Death Cult zvuče prilično vanvremenski na ovoj ploči, kao da tek otkrivaju uzbudljivost primitivne, divljačke svirke i uspevaju da to uzbuđenje koje ih nosi prenesu na nas, kršeći ustaljena pravila ekstremnog metala – jer ih možda i ne znaju – i sjajno se zabavljajući. Dugačak album od preko pedeset minuta ali vredan istraživanja:

https://blackdeathcultcanada.bandcamp.com/album/devils-paradise

Idemo na stoner a sa imenom kao što je Drug Beard, a što ispunjava i ulogu imena debi albuma, i nazivima pesama poput Wall To Wall Satan i Fuckdozer, skoro da ništa ne mora ni da se napiše o ovom pensilvanijskom stoner-metal bendu. Ipak, dodajmo i da je ovo prljavi, lo-fi stoner, sa zavodljivim gruvom i sposobnošću da se svira i glasnije i tiše što albumu daje lepu hipnotičku crtu. Bend ovo lepo provlači i ne bi im smetalo da svoj ubedljivi gruv snime i u boljim uslovima.

https://drugbeard.bandcamp.com/album/drug-beard-2

Tandang Records iz Kuala Lumpura ima neobičan smisao za marketing s obzirom da izlazak EP-ja Tubes sastava Speedwitches planira za – prvi Januar 2021. godine. Znate već, datum kada ljudi tradicionalno šopinguju i kupuju stvari. Da ne pominjem da im link na Bandcampu za priorderovanje fizičke kopije vodi do nepostojeće stranice na sajtu. I da na Bandcampu izdavač o sebi govori u prošlom vremenu, kao da je prestao sa radom. Sve bolje od boljeg! No, sve to pominjem jer je Tubes odlična ploča. Speedwitches, uprkos imenu, ne sviraju spid metal (a, kad smo već kod toga, sumnjam i da su veštice) već odličan, ODLIČAN psihodelični stoner rok, sa lepim malezijskim spinom na tradicionalnu formulu. Znate već, ima ovde Sabata, naravno, ali Speedwitches su skloni i mekšim psihodeličnim strategijama pa njihova muzika izvrsno smenjuje fazirane, masne rifove i solaže sa prozračnijim, mirnijim momentima bez distorzija ili sa izuzetno malo gitare u miksu. Ove četiri poduže pesme su dobro napisane, sjajno snimljene i generalno zvuče odlično pa preporučujem rezervisanje kopije ako volite ovakav rok:

https://tandangrecords.bandcamp.com/album/tr031-tubes

Terror Parade iz Brizbejna pevaju o Holivudu i raznim zlim stvarima vezanim za njega iako su bukvalno sa druge strane planete. No, dobro, EP Hollywood Dead ima tri lepe pesme teškog roka koji je tačno negde između panka i metala sa svojom kombinacijom neposrednog, „uličnog“ izraza i sofisticirane svirke i produkcije. Vrlo dobro snimljeno i generalno za slušanje na ripit:

https://terrorparade.bandcamp.com/album/hollywood-dead

Argentinski stoneri Monje su svoj drugi album nazvali Druga Dimenzija. Zašto? Ne znam, ne vidim da je iko u bendu sa naših prostora, a pesme su sve na engleskom i španskom. No, dobro, verovatno to lepo i egzotično izgleda kad se pročita. Ni muzika nije rđava, album počinje orguljaškim recitalom a nastavlja se bombardovanjem teškim rifovima i brutalnim vokalima. Monje su ona bučnija, metalskija strana stonera, sa satanističkim tendencijama, svakako, ali i sa malo duše koja se čuje kroz manje distorzirane, meditativnije delove. No, ovo je pre svega muzika rifa i urlanja pa tako treba naštelovati svoja očekivanja:

https://monje.bandcamp.com/album/druga-dimenzija

Buffalo Tombs iz Denvera na novom mini-albumu za Forbidden Place Records, Hekhalot​/​Merkabah zvuče izvrsno. Ovo je psihodeličan, sanjiv stoner rok sa elementima okultnog roka, sa vrhunskim umećem u kreiranju atmosfere, ali i prilično tvrdim i zdravim zvukom. Bubnjevi i bas su, recimo, čvrsti i moćni (a da nisu prebudženi) dok su gitare i klavijature zavodljivo raznovrsne, hipnotičke kad treba, a kad treba, bogami, i agresivne. Izdavač ovo opisuje kao psychedelic lo-fi stoner rock ali želim da istaknem da ovo nije garažna svirka. Buffalo Tombs imaju čist snimak i multitrekovan miks sa puno psihodeličnih efekata i zavređuju pažnju svakog ko voli ovakav zvuk:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/buffalo-tombs-hekhalot-merkabah

Grci Stonila su bili solidni proletos na albumu Stonerotica gde sam primetio da nisam inače preveliki ljubitelj instrumentalnog stoner metala ali da ovde ima dovoljno egejskog šmeka između bluz-lizanja da mi to zaprija. E, pa, Animal Instict Collection, novi album, upravo izašao, je što se ono kaže „more of the same“. To nije rđava stvar u ovom slučaju, Stonila svakako imaju dovoljno spretnosti i ideja da zaprave još jedan album prijemčivih egejskih i bluzerskih tema i da to bude prijatno i nimalo opterećujuće za slušanje. Bend jeste na ivici upadanja u manirizam, ali još uvek sa prave strane:

https://stonila.bandcamp.com/album/animal-instict-collection

Jahbulong iz Verone su vrlo spor, ali relaksiran, prijateljski nastrojen stoner bend čiji drugi album, Eclectic Poison Tones prosto isijava umirujuću psihodeličnu moć. Ovo je snažna ali umiljato metalska muzika koja ide odmerenim korakom i kreira neku vrstu bezbednog prostora da u njega smestite svoju svest i plutate u prijatno fluidnoj mešavini faziranih rifova, zapevajućih vokala i sporog ritma. Jahblong imaju tu „narkomansku“ usredsređenost na detalje, čuje se ovde jedna opsesija tonom gitare, sporošću bubnjeva itd. pa su i pesme podugačke ali to se dobro uklapa uz to kako su napisane i pored dobrih rifova imaju i odlične solaže. Ne znam zašto izdavač ovo nije stavio na svoj Bandcamp, ali evo JuTjub linka:

Sa bendovima koji imaju „Zombie“ u imenu prosto ne znate šta hoće da kažu. Evo, finski Zombie Eater – ne znate da li je to neko ko jede zombije ili zombi koji voli da jede. Muka! Makar im je novi EP, Greenskeeper lep, sa tri pesme (skoro pola sata!) masnog, valjajućeg, prljavog stoner metala. Zombie Eater imaju nula ambicije da inoviraju u ovoj muzici, ali puno ambicije da se navare ko životinje i sviraju muziku za istu takvu publiku. I ide im:

https://zombieeater.bandcamp.com/album/greenskeeper

Oh! Izvrsni Južnoafrikanci Ruff Majik imaju novi album! Voleli smo njihove prethodne radove, a Devil’s Cattle je možda i ponajbolji sa svojim izvanrednim rokenrol gruvom i lavinom, ne, CUNAMIJEM svežih ideja i pristupa. Neki bendovi jednostavno sviraju žanr ali sa Ruff Majik utisak je da ovi ljudi o žanru i ne razmišljaju i da ova muzika iz njih sama, najprirodnijeizlazi. No, treba istaći koliko je sve to dobro sklopljeno jer, da se razumemo, svakome se desi da mu izleti sjajan rif iz malog mozga, ali Ruff Majik onda oko toga sklapaju pesme koje iako žanrovski prepoznajemo kao stoner rok, istovremeno deluju spontano, živo i originalno. Trinaest pesama izvrsne rokčine i rokačine. Ko ne sluša taj je Ceca:

https://ruffmajik.bandcamp.com/album/the-devils-cattle

Yawning Man osvajaju nagradu za najbolji naslov pesme ove nedelje. Da bude odmah jasno, bend nije izdao novi studijski album ali je heavy Psych Sounds Records izbacio njihov živi album, Live At Giant Rock i ovo je skoro pedeset minuta sporog, prozračnog psihodeličnog roka . Album je snimljen u prirodi (kod džinovske stene, bukvalno), bez publike, inspirišući se onim što su Pink Floyd radili u Pompeji, i moram da kažem da sve to muzici Ywaning Man dodaje posebnu crtu meditativnosti i pored toga što ona nije nužno skroz cerebralna i svakako ima mesta za emocije. Odličan album kome sirov, živ kvalitet zvuka samo pomaže da zvuči još značajnije. A, da, taj genijalni naslov (odlične) pesme: Nazi Synthesizer.

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/yawning-man-live-at-giant-rock

Nothing is Real je tajnoviti kalifornijski stoner/ doom sastav čiji članovi (ako ih uopšte ima više od jednog) vole dve stvari: Assassin’s Creed i narkotike. Ovo prvo se vidi iz imena, ovo drugo iz muzike i činjenice da su za godinu i po dana snimili čak šest dugosvirajućih ploča. Ne ide to bez ozbiljnog drogiranja. Novi album, I Control You, je psihodelična, lo-fi, ali iznenađujuće inventivna salata doom i stoner rifova i mada je sve to prilično jeftino producirano uz programiran bubanj, krkljave vokale i kompjuterske distorzije, pesme su zanimljive a rifovi zarazni.

https://nothingisreal333.bandcamp.com/album/i-control-you

Ancient Days iz Indianapolisa su, očigledno, odrasli na istim albumima kao ja jer njihva treća ploča, Black Magic Nights prosto pršti od sabatovštine. Ovo je doom metal starog kova sa vrlo bluzerskom srži i ozijevskim, naričućim vokalima i dementnim smehom (slušajte otvarač – Black Widow), utopljen u satanizam starog kova kad se znalo da to uglavnom podrazumeva drogiranje i seksualne orgije. Ancient Days izvrsno posreduju taj vrlo ’70s koktel grindhouse bioskopa, psihodeličnog metala, narkotika i seksualne perverzije, okultizma i socijalnog bunta koji je umotan u 5-6 žanrovskih pokrova ali je i dalje tu. Bend pritom piše sjajne pesme i ima prilično zanimljiv miks. Odličan album:

https://ancientdays.bandcamp.com/album/black-magic-nights

Londonjani Possessor imaju peti album (za šest godina) i Damn the Light je bogami odlična ponuda. Ovo nije čist stoner metal, ali jeste muzika sa masivnim, lepljivim rifovima i zaraznim gruvom. No, Possessor su skloni da pored gruva udaraju i malo žešće pa njihova muzika fino kombinuje sludge metal agresivnost sa tim stoner osnovama, uplićući i klasične hevimetalske gitarske teme u sve. Album prevashodno nosi jedna rokerska, prljava estetika pa sve to na gomili veoma prija:

https://possessor.bandcamp.com/album/damn-the-light

Kanadski trešeri Mastery izdaju albume vrlo retko, Severing the Earth im je drugi za skoro dve decenije postojanja (a prvi je bio još 2012. godine) ali na njemu makar nude kvalitet. Ovo je vrlo disciplinovan, precizan, tehnički besprekoran thrash na tragu, recimo, Testament, sa pesmama koje su preteće građevine sklopljene od masivnih, znojavih rifčina i stalno promenljivog ali čvrstog ritmičkog rada. Bend je vrlo dobar u pravljenju muzike koja ima jednu grčevitu, nervoznu energiju ali i jednu himničnost koja čoveka zavede i tera na slušanje iz početka. Tim gore što je snimak u masteringu jako ispresovan pa ovo, iako zvuči zdravo, mnogo pritiska uši i one bole. Ako su vam uši mlađe od mojih, ovo treba slušati bez ikakvog ostatka:

https://mastery.bandcamp.com/album/severing-the-earth

Inhuman Nature i Road Mutant su dva benda iz Engleske koji na split singlu master of Souls sviraju prilično stariski thrash metal. Inhuman Nature daju naslovnu pesmu i ovo je baš onako, late ’80s thrash metal sa vrištećim vokalima i malo Hellbastard šmeka. Road Mutant imaju mnogo niži štim i iskomprimovaniji zvuk pa je i njihov thrash time odmah moderniji. Ovaj bend je, reklo bi se izrastao na sličnim korenima pa, ako volite Hellbastard i njihove sledbenike (Hellkrusher, jelte), ova singlica je sasvim OK:

Portorikanski Radio Muerte na EP-ju (albumu? Ovo ima osam pesama i nisu BAŠ TOLIKO kratke) Beneath the Skin svira vrlo solidno producirani thrashcore. Ovo je muzika jakih rifčina, zvonke, moćne bas gitare, agresivnih bubnjeva (sa sve blastbitovima) ali u čijoj je osnovi i dalje gruv. Prijatno je:

https://radiomuerte1.bandcamp.com/album/beneath-the-skin

Australijski Video Nasty je na svom istoimenom, debi albumu u vrlo dobroj formi. Posvećen hororu, kao žanru, pre svega filma reklo bi se, Video Nasty nudi mišićav, sjajno odsviran i lepo produciran thrash metal pun muzičkih bravura koje su, opet, sve vreme u službi pesme i atmosfere a ne stoje same za sebe kao demonstracija kvaliteta. Bubnjar je posebno raspoložen, ali čitav bend blista, sa sjajnim rifčinama i odličnim pevanjem. Sve to i na kraju obrada Sepulture. Ako volite thrash metal, VHS horor i generalno te dobre stvari u životu, ovo je izvrsno:

https://videonastythrash.bandcamp.com/album/video-nasty

A iz Danske dolaze Slet Det, bend sastavljen od ljudi prilično ozbiljnih godina pa je i muzika koju sviraju malčice starinskija. Mislim, ovo je thrash metal sa malo groove metal elemenata. I dobar je. Slet Det sve pevaju na Danskom, i album se zove Start Forfra ali svirka je na tragu Sepulture iz polovine devedesetih uz dobru produkciju i dobru atmosferu na albumu. Meni, kao takođe starijem čoveku, ovo paše:

https://sletdet.bandcamp.com/album/start-forfra

Berlinski Agent Hellfire su power-trio koji svira old school thrash metal. A to, u ovom konkretnom slučaju, na tropesmovnom EP-ju The Omen, znači da sve zvuči kao Kreator iz 1988. godine. Agent Hellfire zaista ne kriju da su im Mile i ekipa veliki uticaj pa se Kreator čuje svuda, u stilu pevanja, rifovima, tempu. I, mislim, ja tu ne vidim problem:

https://agenthellfire.bandcamp.com/album/the-omen

Francuzi Penetrator su osnovani još 1988. godine ali uprkos dugovečnosti imaju samo jedan album snimljen 1991. godine. Bend ipak održava vatru izdajući povremene EP-jeve pa tako i sada dobijamo četiri pesme pod naslovom It’s My Choice. Uz jednostavnu poruku ide i jednostavna muzika – jedan prost i srcu drag thrash metal koji se ne zanima za sofistikacije i žanrovske trikove nastale u poslednje tri decenije već ide iz srca i mada se ne da nazvati revolucionarnim ili inovativnim, deluje iskreno:

https://theoneandonlypenetrator.bandcamp.com/album/its-my-choice

Evildead je nastao polovinom osamdesetih kao sporedni projekat Juana Garcie iz Agent Steel i Mela Sancheza iz Abbatoir. Sanchez danas nije u bendu ali Garcia i pored obaveza u Body Count i Agent Steel i dalje gura i novi album, United $tate$ of Anarchy pruža vrlo generički ali vrlo prijatan ’80s thrash metal sa sociopolitičkom oštricom gde se pominju predsednički izbori i korporacijske kurve, jelte. Meni to namah prija i mada Evildead svakako ne otvaraju ikakve nove thrash metal puteve, ovo je lep omaž klasičnoj eri od strane ljudi koji su unutar nje i stvarali:

Novozelandske Stälker smo voleli na prvom albumu a volećemo i na drugom. Black Majik Terror je veoma lepo producirana ploča modernog speed metala koja se u potpunosti naslanja na ono kako je ta muzika pravljena u osamdesetima sa tom neodoljivom kombinacijom melodičnosti i sirovosti, primitivizma i rokerske sofisticiranosti. Stälker vrlo lepo kombinuju NWOBHM elemente sa klasičnijim speed programom, pogađajući tu neku istorijsku tačku na kojoj je heavy metal ubrzavanjem i zaoštravanjem ponude definisao novo, „ekstremno“ krilo žanra, pa je ovo prepuno lepih mejdnovskih harmonija i solaža, pored sve cike i vriske. Odlično:

https://stalkerheavymetal.bandcamp.com/album/black-majik-terror

Oh, Shit Life imaju novi EP sa tri pesme, par nedelja nakon odličnog split izdanja sa teksaškim Noisy Neighbors! Slavlje! Detroit’s Dankest 2​.​0 : The Last Nug čine zapravo pesme sa split EP-ja sa Lt. Dan od pre desetak godina ali snimljene ponovo da se ipak čuju. Sa naslovima poput D-beating Off i

Fuck Yer Hipster OSDM Band jasno je kakve teme ovde imamo, a Shit Life potvrđuju da je, iako su i pre jedne decenije pisali solidne pesme, sazrevanje kroz koje su prošli bilo blagotvorno i porodilo nešto od najboljeg grindcorea što danas imamo. Ovaj EP nije možda obavezno štivo ali je okej.

https://shitxlife.bandcamp.com/album/detroits-dankest-20-the-last-nug

Već sam pohvalio južnokarolinški Fucked kao jednočlani grindcore bend koji se zapravo trudi oko pesama i muzike umesto da samo pravi haos i evo sada i njegovog prvog abuma. Ovo je, svakako, woke muzika koja se uklapa uz savremene trendove (autor na Bandcamp stranici naglašava da su crni životi i trans životi važni, pa bi to moglo blaziraniju publiku da odbije), ali muzika je i dalje dosta zanimljiva, sa, ovog puta, elementima i (blek, ali i sludge) metala i trudom oko kompozicija koje su i dalje kratke ali ne i glupe. A Ceaseless and Violent Exhaustion je sa sedam pesama vrlo kratka ploča ali nabijena snagom:

https://fucked1.bandcamp.com/album/a-ceaseless-and-violent-exhaustion

Još superkvalitetnog grindcorea dobijamo ljubaznošću švajcarskog benda Icare. Album Khaos je granitno tvrda ploča grindcorea koji se susreće sa malo post-blek metala, sudarajući se u vazduhu i proizvodeći vatrenu loptu koja guta sve pred sobom. Deo ubitačnosti ovog albuma ide i na mastering koji sve pretvara u brikvol ali ovo je jedna od ploča kojoj ovako nešto pristaje, sva u paklenom prebijanju i lavkraftovskim referencama. Sjajno:

https://divisionrecords.bandcamp.com/album/khaos

Disburied je kul ime za death metal bend a mlada kolumbijska postava na svom prvom albumu, Rituals Of Death daje dobro producirano, solidno odsvirano čitanje ideja i pristupa koje su ranih devedesetih nudili asovi ovog žanra. Ako kažem da u muzici Disburied čujem dosta Bolt Throwera, to će bti shvaćeno kao pohvala, a i treba, ovo je stamen, tvrd death metal mahom srednjeg tempa sa povremeno interesantnim rifovima gde se čuju i uticaji Grave, Autopsy i drugih staroškolaša. Naravno, ima ovde dosta i samo „sviranja žanra“ ali Disburied imaju dovoljno vitalnosti i energije da ovaj album bude znatno više od pukog demonstriranja da momci umeju da sviraju.

https://disburied.bandcamp.com/album/rituals-of-death

Potlandski Vulnere su svoj debi album, Igneous objavili prošle nedelje ali je dobar i vredi da se pomene pogotovo što je ovo interesantan spoj old school death metal formula sa brutal/ technical death metal pa i progressive death metal pristupom. Sve to u sumi daje kompleksne ali interesantne pesme koje koriste žanrovsko bogatstvo death metala da idu u mnogo zanimljivih strana, varirajući atmosferu i intenzitet ali čuvajući deathmetalsku žestinu. Solidna produkcija, dobar zvuk i bend na koji vredi obraćati pažnju:

https://vulnere.bandcamp.com/album/igneous

Njemački ljubitelji Lavkrafta i monumentalnog black-death metala, Sulphur Aeon nemaju novi studijski album, što je malo greota jer su nam se prethodni dopadali, ali imaju koncertni album a to je isto lepo. Unaussprechliche Kulte – live at Culthe Fest 2019 ima deset pesama, sa vraćanjem unazad sve do prvog EP-ja benda iz 2012. godine. Ovo je vrlo lep izbor koji predstavlja karijeru benda na dostojan način a mada su bendovi ovako visokog koncepta dosta jako vezani za kvalitet produkcije, Sulphur Aeon dokazuju da i u ne-studijskim uslovima zvuče vrlo dobro. Ne „isto kao na ploči“ ali solidno u dovoljnoj meri da se ovaj album sluša sa pažnjom:

https://sulphuraeon-vanrecords.bandcamp.com/album/unaussprechliche-kulte-live-at-culthe-fest-2019

U principu ne volim prekomprimovan zvuk kakav Ritual Of Decay iz Phoenixa imaju na svojoj strani split EP-ja sa Moral Law, ali bend svira jednostavan, staroškolski death metal fokusiran na temu prava životinja pa to ipak vredi pozdraviti. Muzika je dobra, da ne bude zabune, zasnovana na rifu i gruvu, sa tvrdim, granitno tvrdim gitarama i srednjetempaškom ritmu. Vegani i strejteri Moral Law su, razume se, više straight edge hardcore ali i ovo je dostatno metalizirano i lepo legne.

https://ritualofdecay.bandcamp.com/album/split-with-moral-law

https://moralxlaw.bandcamp.com/album/split-with-ritual-of-decay

Rivers Ablaze je zanimljiv mađarski progresivni death metal projekat članova Sear Bliss, Arkhe i Special providence. Prvi album, Blood Canvas je ploča koja ima gomilu tih modernih „progressive“ fora koje ja ne volim mnogo u savremenom metalu ali ovo u principu nije ni djent ni metalcore ploča već najviše death metal otvorenije dispozicije. András Nagy i Márton Kertész su se izuzetno potrudili oko komponovanja i ovde ima i meni privlačnih odjeka klasičnog death metala po uzoru na, recimo, Death. Vrlo čista i lepa produkcija zaokružuje zanimljiv prvi pokušaj ovog projekta:

https://riversablaze.bandcamp.com/album/blood-canvas

Za još progesive otići ćemo u prošlu nedelju i jedno 400 kilometara južnije. Beogradski Phobos je izbacio vrlo ambiciozan i, odmah ću reći, impresivan debi album, Whimsical koji je kruna osmogodišnjeg rada i okapavanja po lokalnim olimpijadama kulture i demo festovima. Phobos su veoma „muzičarski“ bend sa violinama i saksofonima, klin vokalima i metalskim urlanjima, mešajući klasičan ekstremniji zvuk sa svim zamislivim progresivnim taktikama (ritmička raznovrsnost, djentovski rifovi, gudači, „nemetalske“ harmonije itd.) za jednu na kraju dana prilično ubedljivu prvu ploču. Naravno u 2020. godini ovakav metal više nije divlje eksperimentalan i nečuven, ali Phobos svakako zvuče zrelo i rasvirano i mada sam žanr u kome rade nije nužno moja šolja čaja, ovo je album na kojem se mora skinuti kapa:

https://phobos-metalband.bandcamp.com/album/whimsical

Ne znam ni šta bi značilo ime mladog baskijskog benda Skin Tortured, ali njihov prvi EP, Massive Genocide je death metal odvrnut na 12. Bend navodi Vital Remains, Cannibal Corpse, Deicide i Vader kao uzore, bazirajući se na toj nekoj ’90s estetici, ali zapravo svira brže od svih njih, sa razmahanim rifovima i veoma prijatno odrađenim blastbitovima. Nema ovde preterane inovacije ali Skin Tortured uzimaju taj neki klasični brutal death metal izraz i samo ga korektno apdejtuju za 2020. godinu, fokusirajući se na dobre rifove i bez gubljenja u „tehničarenju“. Meni dovoljno:

https://skintortured.bandcamp.com/album/massive-genocide-ep

Flesh Orchard je bend iz Atlante i njihov drugi album, A Vile Display of Carnage (kao da se masakr može prikazati na lep način) je jedna gruba, agresivna ploča death metala baziranog na prostim, ponavljajućim rifovima i iznurujućim ritmovima. Flesh Orchard sebi pripisuju „brutal“ etiketu ali istina je da je ovo mnogo bliže deaththrash formulama, sa svojim jednostavnim, mošerskim pesmama. Ne i prostačkim, Flesh Orchard sviraju vrlo solidno i imaju dobar miks, pa ako ste željni death metala koji je razgovetan i agresivan ali ne prekompleksan, ovo je dobar izbor:

https://fleshorchard.bandcamp.com/album/a-vile-display-of-carnage

U normalnim uvjetima teško da bih i kliknuo na album benda koji se zove Sodomized Cadaver, međutim, valjda su uvjeti nenormalni pa sam kliknuo na debi ovih mladih Velšana, Morbid Tales of Mutilation i, ispostavilo se da je ovo jedna zdrava ploča splatter/ gore inačice death metal žanra. „Zdrava“ naravno ne znači da se bend bavi bogougodnim i društvenokorisnim temama, naprotiv, sve se ovde okreće oko nasilja, kasapljenja, kanibalizma, užasa, ali Sodomized Cadaver se pokazuju kao vrlo dobri učenici u obdaništu koje su pre tridesetak godina utemeljili Cannibal Corpse i njihovi tadašnji akoliti pa je i Morbid Tales of Mutilation ploča vrlo zaraznih rifova, jedne neodoljive neolitske primitivnosti i jednostavnog pristupa death metalu koji porađa izvrsnost time što nije pretenciozan već iskren i u toj iskrenosti – intenzivan. Morbid Tales of Mutilation za razliku od 99% savremenog death metala, goregrinda i slamming death metala izraslog na principima „što gore to bolje“ shvata da je to „gore“ stvar estetike i simvolike a ne odsustva truda da se napišu i snime pesme. Meni divna ploča:

https://sodomizedcadaver.bandcamp.com/album/morbid-tales-of-mutilation

Finci Cynabare Urne imaju odličan debi album mračnog, okultnog death metala, Obsidian Daggers and Cinnabar Skulls. Ovo je prilično old school intonirano, sa velikim, jednostavnim rifovima i sporo-brzo pristupom aranžiranju, sa mnogo gruva a nimalo isforsirane neobičnosti modernijeg death metala. Cynabare Urne se odlično uklapaju u aktuelni OSDM rivajvl a da ipak imaju svoj zvuk i osoben pristup melodijama. Vrlo dobro:

https://cynabareurne.bandcamp.com/album/obsidian-daggers-and-cinnabar-skulls

Iz komšijske švedske stiže šesti album sastava Demonical pompezno nazvan World Domination. No, pompa je dosta zaslužena jer Demonical, u podžanru koji bismo bez mnogo uvijanja mogli nazvati „kloniranje Dismember“ ostvaruju zaista zavidan rezultat sa novom pločom. Ovo je, dakle, u vatri i snijegu kaljeni švedski death metal sa jednakim merama (velike) težine i (dostojanstvene) melodičnosti za dame i gospodu i mada Demonical ne stupaju ni korak izvan granica koje su iscrtane još pre trideset godina, kvalitet pesama, svirke i produkcije je dovoljan da ih od srca preporučim:

Lifelong Death Fantasy je prvi album kanadskih Bleeding Out i ovo ima određenih dodirnih tačaka sa švedskim death metalom iz prethodnog pasusa. Naime, Bleeding Out imaju isti taj teški zvuk, kombinaciju jednostavnog ritma, paklenog rif-rada i prijatnih melodija na gitarama. No, ovaj bend je i brži, prelazeći u deathgrind teritoriju a što sa ovako teškim zvukom može da bude pogubno za uši. Ali lekovito za dušu. Odlična ploča:

https://bleedingout416.bandcamp.com/album/lifelong-death-fantasy-2

I Insidious Disease mogu da se uklope u ovaj zvuk mada dolaze iz Norveške. Ovaj bend snima albume na svakih deset godina, ali ovaj novi, drugi, After Death je vrlo solidna ploča (švedskog) death metala moćnih rifova, dobre atmosfere, kvalitetne produkcije. Insiduous Disease bi verovatno bili poznatiji i popularniji da ploče snimaju češće jer je ovo odličan album, sa dosta maštovitih rešenja u inače vrlo kodifikovanom swedeath formatu i meni je pravo uživanje za slušanje:

Propustio sam prošle nedelje drugi album čileanskih Invincible Force a to je greota jer Decomposed Sacramentum je solidna ploča mračnog deaththrash metala. Momčad iz Santjaga svira brzo i dinamično, venčavajući trešerski pristup jednih Sadus (ili, hm, ranih beogradskih Bloodbath) sa malo blastbitova. Ovo je puno efektnih rifova i mada Invincible Force ni slučajno ne preteruju sa originalnošću, nesumnjivo je da znaju šta vole i album se lepo sluša:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/decomposed-sacramentum

Ovde često pominjem Autopsy kada govorim o zvuku death metala stare škole. E, pa, Autopsy su upravo izdali svoj prvi živi album posle više od trideset godina karijere. Bend je, inače, aktivan i mada je poslednji album izašao još pre šest godina, momci (starci!) iz Kalifornije nisu sedeli skrštenih ruku sve to vreme, pa tako i ovaj koncert iz Marta ove godine prikazuje usviran i raspoložen bend koji autoritativno izvodi kompozicije iz veoma dugačke karijere. Album počinje klasičnom Severed Survival, a bend sa dobrim zvukom i očiglednim apetitom pruža čitavih osamnaest komada death metal slavlja kojim se prikazuju i veze sa thrash i punk korenima. Lektira:

https://peaceville.bandcamp.com/album/live-in-chicago

Bastard iz Norviča kažu za sebe dve stvari: da su iz britanske prestonice senfa i da sviraju nekakav metalizirani hardcore. EP The Worst Is Yet to Come podržava oba iskaza, počinjući introm „Mustard City“ a zatim se pretapajući u metaliziran, VEOMA metaliziran hardcore koji je sav u srednjem tempu i brutalnim vokalima, ali voli i interesantne rifove, wah-wah pedalu, masne solaže… Meni se ovo prilično dopalo ako se izuzme malo problematičan crtež na omotu. Vrlo rokerski, vrlo dobro:

https://bstduk.bandcamp.com/album/the-worst-is-yet-to-come

Them imaju novi album i Return to Hemmersmoor donosi još solidnog operetskog hevi metala. Nastali kao tribjut bend King Diamondu, Them donose sav teatar i uzbuđenje koje ovako nešto podrazumeva, upakovane u dobru produkciju i vrhunsko sviračko umeće. Solidno:

Kanađani Lacerator na svom drugom EP-ju, Weaponizer nude meni sladak i pitak koktel heavy metala i nekakvog black/ thrash pristupa. Ovo su relativno spore pesme, bend voli srednji tempo, ali to mu i prija, nudeći jednu okultnu atmosferu, a i daje mu šansu da lepo pokaže sve te simpatične heavy rifove koje je napisao. Šteta je da ovo nije nešto bolje producirano jer Lacerator imaju zanimljive ideje pa demo-kvalitet snimka, iako svemu daje jedan underground šmek ipak ne dopušta da se te njihove lepe ideje čuju baš onako kako treba.

https://laceratorband.bandcamp.com/album/weaponizer

Folk metal kakav sviraju moskovski Spire generalno nije po mom ukusu. Mislim, istina je da sam veliki kičlija ali i ja negde moram da podvučem crtu. Naravno, Spire to što rade, rade odlično, mešajući (sintetičke) gajde i distorzirane gitare, mecosopran i deathmetalsko urlanje, sve je to odsvirano izuzetno dobro i producirano prilično kvalitetno tako da sam uspeo da EP SÜGIS potrošim pre nego što bi mi dosadio. Pomoglo je što je prva pesma u suštini Griegov „In the Hall of the Mountain King“ a poslednja ima najinteresantnije folk motive. Poslušajte:

https://spirefolk.bandcamp.com/album/s-gis

Generalno ne posvećujem vreme „shred“ albumima, dakle onima gde (vrlo često jedan jedini) muzičar pravi instrumentalne kompozicije koje treba da pokažu kako je tehnički nabrijan kroz kanonadu distorziranih rifova i školskih protrčavanja kroz skale. Međutim, novi singl jednočlanog projekta Lugosi Smile, a koji se zove Carnival Black me je prijatno iznenadio. Lance Bowzer je prolifičan autor sa masom EP-jeva i albuma tokom protekle decenije a ove dve pesme pokazuju da kvantitet u nekim slučajevima porađa i kvalitet. Ne sad da bih izdržao dužinu celog albuma ovakve muzike, ali ove dve pesmice su taman dovoljno kinematične (Bowzer je stavio i tag „game soundtrack“ na Bandcamp stranicu) da me tih nekoliko minuta što vrte dobre fore ne smori. Fino.

https://lugosismile.bandcamp.com/album/carnival-black

Junior Bruce je kvintet iz De Landa u Floridi čiji treći album, Pray for Death donosi osam pesama glasnog, bučnog sludge metala. Junior Bruce sviraju „prijatniju“ verziju ovog žanra, pa su ovo gruvi, pomalo i seksi pesme u kojima je užitak u gruvu važniji od toga da se slušalac smrvi u prah intenzitetom zvuka. Ne da ovo nije TEŠKO i bučno, plus puno dranja, ali sve na jedan prijateljski način.

https://juniorbrucefl.bandcamp.com/album/pray-for-death

Odličan klasični hevi metal dobijamo od lankaširskih Wytch Hazel na njihovom trećem albumu, III: Pentecost. Wytch Hazel sviraju i pišu vrlo „engleski“ heavy metal ne u smislu imitiranja Iron Maiden, Judas Priest itd. već baš naprotiv, u jednoj sponi sa muzikom iz sedamdesetih pa i šezdesetih i njenom okultnom i psihodeličnom komponentom. Ovo je, dakle muzika koja je utemeljena na Jethro Tull ili Uriah Heep formulama i pogurana nekoliko koraka ka distorziji i težini, ali uz zadržavanje lepršavosti i maštovitosti koje vezujemo za te stare bendove. Wytch Hazel uspevaju da ovo spoje sa satanističkim i okultnim elementima a da ništa ne zvuči isforsirano i pretenciozno. Ovo je odmereno, pažljivo pisana ploča ianandersonovske pripovedne snage i prelepih hevimetalskih refrena (slušajte Archangel!). Sve to spakovano u razumno dinamičan master, pa je Pentecost obavezna lektira:

https://wytchhazel.bandcamp.com/album/iii-pentecost

Nemački izdavač Pure Steel je ove godine uglavnom izdavao odlične ploče. Tako su i ove nedelje izbacili dva komada. Prvi na redu su Niviane iz Sakramenta u Kaliforniji čiji drugi album, The Ruthless Divine donosi žestok power metal zvuk. Nije ovo sasvim po mom ukusu, ume da bude i zaslađeno i sve to, ali su Niviane u principu zatočnici dobrog rifa i energične svirke. Bend ne izmišlja neke nove forme u power metal žanru ali ovo je dobro napisano i odsvirano, onako epski, cheesy i simpatično:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-ruthless-divine

Drugi na redu su, pak, čikaški Thrust, bend koji svira još od 1981. godine i The Helm of Awe im je peti album u karijeri (a treći ne samo u ovom veku već i deceniji). Thrust su bend stare škole, jasno, ali dobro prilagođen na novo vrijeme pa je i The Helm of Awe ploča izrazito prijatna za slušanje sa svojim poštenim, radničkim rifovima i žestokim ritmom. Pevač, Eric Claro ima jedan autoritativan metalski vokal koji podseća na to koliko je rahmetli Ronnie James Die formatirao ne samo jednu generaciju metal-pevača, a pesme su, iako savremeno zvučeće, istovremeno napisane da podsete na najbolje momente metala osamdesetih. Meni odlično:

https://thrustusa.bandcamp.com/album/the-helm-of-awe

Carcass su izdali novi EP, u laganoj najavi novog albuma i Despicable ima četiri pesme koje sasvim korektno zaokružuju karijeru ovog benda, kombinujući elemente goregrinda koji su praktično izmislili sa tehničkijim, melodičnijim death metal i rokenrol elementima iz poznije karijere. Mnogo je, da se razumemo, godina prošlo otkad sam bio impresioniran novim Carcass izdanjem pa i ovde nisam ne znam kako raspamećen ali Jeff, Bill i Daniel prilično vešto spajaju  hajlajte muzike koju je bend pravio u različitim decenijama, uspevajući u Under Scalpel Blade da čak imaju i rif koji podseća na najsvetlije njihove trenutke. Prijatno.

Za kraj, slatko: Witchtrap iz Kolumbije sviraju skoro trideset godina ali snimaju relativno retko pa je Evil Strikes Again tek njihov peti album, No, bend je verovatno zbog tog solidno retkog ulaženja u studio uspeo da sačuva svežinu i polet pa je ovo odlična speed/ thrash metal ploča koja će se dopasti i black i death metal publici sa svojim perfektnim spajanjem elemenata kakve bismo inače našli kod Possessed, Kreator, Slayer, Destruction itd. Bend ima taj neki zvuk stare škole koji ne zvuči kao napor da se uradi rivajvl već, naprosto, kao nešto što ovim ljudima prirodno leži i spontano izlazi. Tako i pesme zvuče prirodno i neisforsirano bez generičkih žanrovskih rešenja i sa odličnom produkcijom. Valjano!

https://witchtrap.bandcamp.com/album/evil-strikes-again

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 24-10-2020

Sretnem pre neki dan Daču, pevača cenjenog domaćeg treš metal benda Nadimač pa mi je čovek poklonio knjigu „Strah i kultura“ Ivana Kovačevića, Bojana Žikića i Ivana Đorđevića. Dača je pred odbranom doktorske disertacije iz antropologije a videti da se čovek i dalje strastveno i posvećeno bavi metalom je podsećanje i nama ostalima na naše dužnosti. Pa, eto, moja dužnost je danas da ukažem na notabilna izdanja iz prethodne nedelje.

Kako red to već nalaže, prvo ide blek metal. Tuluski Black March servira jednu prekopotrebnu porciju black/ thrash metala na svom novom EP-ju, Gloria in Ruinam. Pričamo o ploči od oko 23 minuta sa pet pesama poštene, znojave svirke gde se brz tempo i trešerski rifovi lepo uklapaju sa blekmetalskom izdržljivošću u forsiranju energičnog izraza. Black March imaju dobar, nabijen zvuk sa gitarama koje ukusno premošćuju razdaljinu između blek metalu primerenijeg, prirodnijeg zvuka i nabasovanijih trešerskih distorzija, bubanj je tvrd i dinamičan a pevanje je jedino „klasično“ blekersko. Bend ima odlično napisane pesme i ovo je zaista uspeo žanrovski koktel:

https://blackmarch.bandcamp.com/album/gloria-in-ruinam

Poljaci Gruzja koji su bili vrlo zanimljivi na svom prvom albumu prošle godine sada imaju split sa ruskim Neon Scaffold i Konnflikt je ploča na kojoj Gruzja odlazi podaleko od blek metala, ulazeći u različite rukavce avangardnog roka i popa koji i dalje zadržava elemente blek metala. Njihove četiri pesme ovde su raznovrstan i zanimljiv program, prilično i teatralan čime me i malo podseća na Rock in Opposition bendove (u nekakvoj alternativnoj realnosti u kojoj bi RIO došao na svet POSLE blek metala). Neon Scaffold je, neiznenađujuće, još avangardniji i na ovom, svom prvom, izdanju ima četiri pesme intenzivno teatralnog i klaustrofobičnog zvuka. Ovo nije metal u nekom preuskom smislu ali jeste žestoka, glasna muzika čija mračna dimenzija ima jednu veoma zaraznu srž i i sama podseća na ROI i slične radove. Vrlo dobro.

https://gruzja.bandcamp.com/album/konflikt

https://neonscaffold.bandcamp.com/releases

Kineski jednočlani Vitriolic Sage mi je svojim debi EP-jem, naslovljenim prosto Enlightenment bio prilično simpatičan uz sve moguće napomene o tome da je ovo u određenoj meri primitivno i jednostavno itd. itd. itd. I jeste, ali ima dušu što bi rekli naši stari. Dvadesetogodišnji Liu Zhenyang piše relativno jednostavne ali prirodne, udobne pesme koje su ekonomično aranžirane i drže se jedne centralne teme i sentimenta i meni to bude značajno upečatljivije i zanimljivije od mnogih ambicioznih blek metal simfoničara i progresivaša koji ne znaju koliko i kad je dosta. Ovo su pesme koje imaju identitet i temu i komuniciraju ih iskreno i pošteno. Volim.

https://vitriolicsage.bandcamp.com/album/enlightenment

Za melanholične dušice, tu je šesti album ruskog rodno mješovitog trojca Eptimia, nazvan Allusion. Bend objašnjava da se svakom pesmom zapravo aludira na neki od postojećih motiva sa njihovih prethodnih albuma i da su nove pesme zapravo prerada starih ideja u nekom novom kontekstu i mada se kroz karijeru Eptimije svakako da primetiti određeno napredovanje u tehničkom smislu, mislim da je fer reći da je bend u estetskom pogledu ostao na manje-više doslednim pozicijama. Tako je i Allusion pun melodičnih, tužnih tema, ekspresivnog, „emo“ blek metal pevanja, očajničkih stihova na Ruskom (i pored engleskih naziva pesama)… Eptimia su se blago pomerili u post blek metal smeru, ali ovo je i dalje zapravo prilično sveden tužni blek metal kome bubnjarska fokusiranost i neposrednost Marije Kačalove daje jedan siguran temelj što pomaže da se stvari ne rasplinu u emo-izmaglici. Lepo.

https://onismproductions.bandcamp.com/album/allusion

https://epitimia.bandcamp.com/album/allusion

Još dobrog ruskog blek metala dobijamo na (još uvek neizašlom) split (mini)albumu  Aberration Of The Abyss. Sastavi Logos i Wardra dolaze iz Moskve i dele fascinaciju okultnim no razlika je u tome da su Logos znatno oštriji, posvećeniji klasičnijem blek metal izrazu. Ne i nekakvom konzervativnom prisutpu, Logosove dve pesme su sasvim savremene ali sa jasnom duhovnom vertikalom do ranih devedesetih i jako prijaju. Wardra su, u kontrastu, značajno meditativniji. Njihova muzika je spora, naklonjenija atmosferi do mere da se može pričati i o blackened doom elementima i ovo je dobro uklopljeno split izdanje dva benda koji daju različite a komplementarne i autentične poglede na savremeni blek metal. Odlično i izvrstan omot.

https://groundmediagroup.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss-2

https://logosbm.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss

https://wardra.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss

Za JOŠ ruskog blek metala, tu su i Путь sa novim EP-jem, Юдоль скорби (Dolina tuge, jelte). Путь su meni VEOMA „ruski“ u izrazu, sa dakle naglašenom melanholičnom komponentom i insistiranjem na tužnim melodijama, ali ovaj bend ima u postavi i harmoniku a koja simpatično farba i modulira inače prilično stereotipne atmosferične blek metal deonice. EP je i dugačak onoliko koliko je slovenska duša široka pa se ovde dobija više od pola sata umiljatog ruskog atmobleka:

https://depthsofvoid.bandcamp.com/album/vale-of-sorrow

Da presečemo malo sa Nijemcima. Death Comes in Waves kombinuju melodični black metal i melodični death metal na svom debi albumu Circle of Certainty i mada ovo nikako nije žanrovski koktel prema kome bih ja pohrlio iz niskog starta i raširenih ruku, mora se priznati da ljudi pišu dobre pesme i sviraju ubedljivo. Od blek metala ovde je, pametno, sačuvana ta neka jednostavna, neposredna ekspresivnost, a death metal donosi harmonski kompleksnije rifove i teme pa je ovo album koji meni ipak drži pažnju:

https://deathcomesinwaves.bandcamp.com/album/circle-of-certainty

Atraktivan, progresivan i generalno impresivan blek metal dobijamo na trećem albumu francuskih Void Paradigm. Ultime Pulsation | Demain Brûle ima samo dve pesme (baš te iz naslova) ali one traju svaka više od devetnaest minuta i mada ovo nije „običan“ blek metal, dakle, pričamo o puno interesantnih ideja kojima se formula „progresivizuje“ i proširuje, album je pošteno metalski i žestok sa konfrontativnim stavom i mnogo energije.

https://voidparadigm.bandcamp.com/album/ultime-pulsation-demain-br-le

Tu je i drugi album Parižana, Griffon, a koji se zove ὸ θεὀς ὸ βασιλεὐς što bismo mi preveli kao „Bog, kralj“, recimo i bavi se odnosom između spiritualne i „temporalne“ moći, šta god to njima značilo, a kroz istoriju Hrišćanstva. Ambiciozno. A i svirka je ambiciozna sa skoro pa simfonijskim aranžmanima punim neoklasičarskih harmonija i orkestracija. Meni je ovo za nijansu preširoko u zahvatu ali ne mogu da ne cenim trud i kvalitet kompozicija. Mislim da će se dopasti svakome ko voli kada blek metal malo koketira sa power metal tropima.

https://ladlo.bandcamp.com/album/–2

Whoa, Mörk Gryning imaju novi album? Ovaj švedski sastav osnovan početkom devedesetih raspao se 2005. godine uz dogovor da je eponimni šesti album poslednje što će uraditi. Kažu da je basista Goth Gorgon izgubio interesovanje za ekstrmeni metal, ali izgleda da mu se ono tokom poslednjih petnaest godina ipak vratilo jer je album, Hinsides vrede jedna komadeška klasične švedske prebijačke blek metalčine. Nije ovo puka tuča i razbijanje, da bude jasno, Mörk Gryning ovde pišu dobre pesme sa distinktnim temama i melodičnošću koja je karakteristična i za najekstremnije švedske blek metalce. Ipak, brzina koja karakteriše ovu ploču, kombinovana sa mejdnovskim gitarskim intervalima daje svemu jedan poletan, energičan identitet koji izuzetno dobro legne u ovoj nedelji punoj meditativnog i melanholičnog blek metala. Mörk Gryning uspelo premošćuju prostor između tradicionalnog blek metal zvuka i nekog, hajde da kažemo, „običnog“ metala, dajući nam kolekciju brzih, melodičnih pesama koje veoma prijaju:

https://morkgryningofficial.bandcamp.com/album/hinsides-vrede

Trojka iz Kaira, Ethereal Credence radi već više od deset godina ali tek je sada izdala prvi album, The Dawn of the Arriving Age, no, kako to ponekada bude slučaj, ovo je nešto što se dobro iskrčkalo i vredelo ga je čekati. Inspirisana „starostavnom okultnom mudrošću“ ovo je ploča evokativnog, kinematskog blek metala koja se sa lakoćom šeta kroz bogate aranžmane što jednako ubedljivo serviraju harmonične meditacije, melodično pevanje i udobnu, profi odsviranu krljačinu sa zakucavajućim blastbitovima, tremolo rifčinama i vrištanjem. Egipćani, iako sviraju u sasvim prepoznatljivoj formi savremenog blek metala, imaju dovoljno osobenih harmonskih rešenja da zvuče sasvim originalno i trebalo bi da budu zanimljivi svakome ko od ovakve muzike očekuje istraživački duh i jednu kulturološku glad. Vrlo impresivno, takoreći za nepropustiti:

https://vianocturna.bandcamp.com/album/the-dawn-of-the-arriving-age

Dva nizozemska benda koja pripadaju Haeresis Noviomagi ekipi (i izdavaču) nastupala su u Atini pre par godina i Live in Athens Split je lep i skroman EP na kome Lubbert Das i Turia nude četiri pesme nešto tamnijeg zvuka ali fine muzike. I jedan i drugi bend sviraju savremeni blek metal na tragu atmosferičnih i post metal formula, ali ih karakteriše kvalitet ideja i jedna planska monotonija koja ima hipnotički efekat. Meni ovo vrlo lepo prija:

https://lubbertdas.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split

https://montturia.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split

Poljski jednočlani atmosferični projekat Erebos sa svojim šestim albumom, Upon the Northern Shores nudi uglavnom ono što se očekuje: skromnu, ali lepo zaokruženu produkciju i aranžiranje koje se naslanja na simfonijske pristupe ali se ne proteže dalje nego što mu je guber dugačak, melanholičnu atmosferu ali i svirku dovoljno energičnu da meni to ne bude dosadno. Sintisajzerske „simfo“ deonice su zapravo meni najsimpatičnije jer su tako jednostavne a muzici dodaju sloj jednog dobrohotnog kiča koji je lepo uokviruje i izdvaja od velikog dela onog što rade kolege.

https://erebos1349.bandcamp.com/album/upon-the-northern-shores

Australijski bend (pojedinac?) ECHIDNA na svom prvom albumu, All Dead zvuči kao da svakog dana bar sat vremena provede inhalirajući Anaal Nathrakh i da je to onda povuklo i na mozak malko. Ovo mislim u najpozitivnijem smislu jer je All Dead spektakl low-cost progresivnog blek metala izmešanog sa elektronskim ritmovima, bez direktne imitacije formule Anaal Nathrakh ali sa prilično jasnim kretanjem stazama koje su oni prokrčili. Ovo se meni dosta dopada, muljaviji zvuk na stranu, jer ECHIDNA zapravo pišu dobre, ambiciozne pesme i imaju taj napadački, energičan agresivan nastup koji volim. Vredi čuti:

https://echidna666.bandcamp.com/album/all-dead

I, Voidhanger uvek imaju nešto vredno degustiranja pa tako i sada: drugi album grčkih Prometheus, bombastično nazvan Resonant Echoes from Cosmos of Old. Naslov je, dodaću, sasvim u skladu sa muzikom jer ovde ima dosta rezonance i ehoa – miks je prilično kavernozan – a taj neki šmek starog kosmosa se čuje kroz tekstove koji spajaju Lovecrafta i naučnu fantastiku. Mislim, prva pesma se zove Gravitons Passing through Yog-Sothoth. \m/\m/\m/\m/ braćo! Muzički, Prometheus zapravo operišu na nekakvoj teritoriji između kosmičkog blek metala i death metala, pa su ovo pesme sa dosta death metalskih rifova starije škole, onako pretećih, sporih, hipnotičnih (slušajte šta se dešava na polovini Azatotha), a koje imaju i klasičan blek metalski pržeći program. Prometheus ovo odlično pakuju zajedno i album je pravo uživanje da se čuje ne jednom već da se zavrti više puta u krug.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/resonant-echoes-from-cosmos-of-old

Drugo ovonedeljno izdanje za I, Voidhanger je impresivni debi EP grčko-njemakog sastava Kosmovorus. Osnovan 2013. godine, ovaj je dvojac dosta vremena utrošio da pripremi  Glorification Sermons ali, kako reputacija izdavača uostalom obećava, ovo je apsolutno vredelo čekati. Pričamo o dve razaračke, kompleksne kompozicije od po jedanaest minuta u kojima se blek metal divljačnost prelepo kroti tako da se sačuvaju vatra i pretnja a da se sve utera u jedan viši red gde su bes i agresija artikulisani a usred rafalne paljbe ima prostora za umetničke i spiritualne meditacije. Zaista cenim blek metal koji ne gubi svoju agresivnu oštricu iako se iz sve snage trudi da granice žanrovske forme pogura što dalje može od srži koju tako pažljivo neguje. Kosmovorus su otkrovenje ove nedelje i još jedno podsećanje na to koliko se I, Voidhanger trudi da krči nove puteve u ekstremnom metalu.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/glorification-sermons

Stoner! Swamp Thief su iz Swanseaja i u pitanju je duo koji svira lepljiv, zabavan sludge stoner metal, masivnih rifčina i lepih, pevljivih strofa i refrena. Dobra je to kombinacija i bend svakako ume da zaprži dobar gruv. Izdanje pod nazivom „I“ ima četiri pesme i lepo bi se slušalo samo da nije APSURDNO prekomprimovano u masteringu. Od ovog otpadaju uši na najstrašnije načine, ali vredi da se čuje zbog te lepe močvarne metalske mućkalice:

https://swampthief.bandcamp.com/album/i

Novi Frozen Planet….1969 je pred nama i ovo je uobičajeno izvrsno. Kako sam proletos hvalio njihov osmi album, tako ću i sada reći da tri pesme na EP-ju Hydroculture predstavljaju vrh instrumentalnog stonerskog džemovanja. Frozen Planet….1969 su utemeljeni duboko u bluzu i njihova power-trio svirka zvuči bezvremeno – ovakve stvari sam slušao još kada sam bio klinac a kasnije i sam pokušavao da sviram sa odabranim saborcima (uglavnom bezuspešno), a kod ovog benda sve zvuči prirodno, lako, spontano a da se opet ne potežu izlizane fore i klišeizirani džem-sešn fazoni. Fenomenalno:

https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/hydroculture

Lionski Occult Hand Order na svom prvom (mini-)albumu, The Chained The Burned The Wounded imaju pet pesama meditativnog, teškog ali zapravo vrlo mirnog doom zvuka. Sve to, razume se, treba da ima dimenziju sakralnog ili makar spiritualnog i meni se to dopada mada bend ima preglasan master za muziku koja je zapravo dinamična i ima i jako distorzirane, masne fuzz gitare ali i mnogo kontemplativnijih momenata.

https://occulthandorder.bandcamp.com/album/the-chained-the-burned-the-wounded

Lucifer Lives! su duo iz Štutgarta koji, primereno imenu, svira okultni doom-rock i njihov debi album, Love, Music, Lucifer je prilično simpatičan koktel mračnih, lepljivih faziranih rifova, sporog, hipnotičnog tempa i melodičnog pevanja na Engleskom sa nemačkim naglaskom. Sve to ima jednu vrlo goofy, vrlo low-key dimenziju i mada bend ne zvuči amaterski, deluje kao da im je bitnija ritualna komponenta muzike od toga da se ovo percipira kako nekakav ozbiljan rokenrol. Meni se to zapravo prilično dopada jer zaista zvuči okultno i satanistički na jedan svež način, rušeći malo uobičajene trendove na sceni. Imaju i obradu Husker Duove Standing by the Sea! Zanimljivo:

https://luciferlives.bandcamp.com/releases

Outer Head iz Leedsa su vrlo kul na mini-albumu  Cult Of Chaos svirajući četiri pesme napušenog, kinematskog stoner metala. Ovo je prilično lo-fi izdanje, ali ima atmosferu i taj nepogrešivi ukus britanskog stoner/ doom podzemlja u kome se mešaju narkotici, B-horor, okultizam, veštičarenje i bluz. Bend svira odlično, sa sjajnim gruvom i samo mutan zvuk – kao da grupa svira u garaži do vas – možda malo kvari devojačku sreću ali kapiram da je njima i to kul. Meni su odlični:

https://outerhead.bandcamp.com/album/cult-of-chaos

Heavenscape iz Sankt Petersburga nude mastan, u svojoj ružnoći vrlo lep sludge doom metal na svom prvom albumu, Some Sort of Mental Disorder. Ovo je spora ali dinamična muzika koja počiva na „bolesnom“ gruvu i mrvećim gitarskim rifovima, a bez ambicije da se ide samo na snagu. Hoću reći, ovde je pre svega kvalitet a ne volumen rifova ono što privuče pažnju uha. Pevač koristi uglavnom prljavi mid-range lavež (mada ima i klin delove) pa je ovo muzika za podzemlje i njegove pripadnike radije nego za radijsko emitovanje i stadione. A tako baš i treba da bude. Lepo:

https://heavenscape.bandcamp.com/album/some-sort-of-mental-disorder

Australijski Fumarole na albumu Valley of Ten Thousand Smokes svira simpatičan stoner/ desert rock koji zapravo ima dosta bleksabatovskih elemenata u zvuku iako je tvrđi i, jelte, „metalniji“. Album je neka vrsta konceptualne naučnofantastične priče i pun mrvećih rifova, solidnog tempa i, mada mu je master glasan, sa dovoljno prostora u miksu da se lepo sluša:

https://fumarole.bandcamp.com/album/valley-of-ten-thousand-smokes

Vagina Witchcraft već imenom (i benda i debi albuma – a koja su ista) sugeriše da pričamo o nekoj vrsti feminističkog doom metala i ako ste alergični na feminizam, transrodnost itd. nije vam lako ali svakako zaobiđite ovo izdanje. Mi ostali prilično možemo da uživamo u žestokom sludge-doom zvuku koji je primitivan, ali energičan, iskren i iveoma glasan. Vagina Witchcraft sviraju časno i moćno, ako već ne nešto žanrovski inventivno a Kayla Fernandes, ne-binarna front-persona benda tako vrišti da je to milina za čuti.

https://vaginawitchcraft.bandcamp.com/album/vagina-witchcraft

Malesh iz Rima nisu BAŠ metal, ali i nije da nisu. Nazivajući sebe „ethnic fusion“ sastavom, Malesh na svom debi albumu, Hermitage, sebi daju slobodu da sviraju (uglavnom) levantski gruv koji je, onako, meditativan i ima imanentno spiritualni prizvuk, ali da to onda dođe upareno sa jakim distorzijama i metalskom težinom kada im odgovara. Rezultat je izvanredno dobar, hipnotičan i intiman a istovremeno dobijamo snažan i poletan album koji može da se sluša više puta sa apetitom:

https://malesh.bandcamp.com/album/hermitage

Pallbearer su sa svoja prva dva albuma urađena u prvoj polovini ove decenije bili jedan od najzanimljivijih bendova na toj nekoj „novoj“ doom metal sceni koju pored njih predstavljaju i Khemis i Spirit Adrift. Sva tri benda ove godine imaju nova izdanja i pokazuju kako jedan, teoretski hermetičan zvuk može da se učini dovoljno „prijateljskim“ da postane praktično mejnstrim. Pisao sam o ovogodišnjim izdanjima Khemis i Spirit Adrift a za Pallbearer sam se malo pribojavao jer su u međuvremenu krenuli u jednom progresivnom smeru koji mi nije baš naročito ležao na trećem albumu, Heartless od pre tri godine. Novi album, Forgotten Days ne odbacuje ovaj proggy razvoj ali se malčice trudi da pesme imaju više gruva i „starijeg“ šmeka. I dobro, ima ovde lepih pesama, ali ima i mnogo tog nekog nežnog, emotivnog izraza koji je meni prilično nezanimljiv. Pallbearer su na ovom albumu meni najbliži kada aludiraju na sabatovski gruv (naslovna pesma, recimo, koja je album i najavljivala i dosta me hrabrila) dok ono kad su bliži tom nekom pop-folk izrazu naprosto nije moja šolja čaja. Kad se doda da album traje preko 50 minuta i da ima besmisleno iskomprimovan master, postane jasno da je ovo ploča kojoj se neću mnogo vraćati…

https://pallbearer.bandcamp.com/album/forgotten-days

Prijao mi je zato treći album bostonskih Cortez koji su nešto „komercijalnijeg“ zvuka nego što smo navikli od izdavača Ripple Music, ali Sell the Future je zdrav, radijski metal/ hard rok/ dezert rok sa prijatnom doom komponentom, odličnom, bombastičnom produkcijom i ugodnim sabatovskim monentima (naslovna pesma, recimo). Bend je odličan za uvlačenje nove publike u tu neku stonersku priču sa svojim lepim, zvonkim saundom i melodičnim pesmama:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sell-the-future

Nisam siguran ko ili šta su Terror Blind pošto o njima na internetu ne postoji nikakav trag na nekom jeziku koji ja donekle razumem, ali album, The Gate Of Grieving Souls odvaljuje. Ovaj japanski bend (barem toliko se da ukačiti) svira veoma brz i žestok deaththrash metal koji je možda za nijansu više nagnut ka thrash strani, na ime razgovetnosti i napaljivih treš rifova, ali koji se kreće veoma visokim tempom i udara ko peglom. Jedanaest pesama koje ovde čujemo imaju mahom dve brzine: brzo i još brže, sa pevačem koji se ekspresivno dere i opakim gitarama. Problem albuma je apsurdno preglasan mastering koji ozbiljno kvari uživanje u muzici ali muzika, pa muzika je odlična.

https://terrorblind.bandcamp.com/album/the-gate-of-grieving-souls

Mass Extinction is Nju Džersija su grindcore/ crust bend koji peva o ekploataciji i pravima životinja i lepo se uklapa u ovu tradiciju i zvučno, nalazeći se na tragu Extreme Noise Terror ili Disrupt. No, kako je ovo ipak 21. vek a u bendu su samo dva brata, Mike i Tom Maher, muzika je još rastrzanija i brutalnija nego kod preteča, sa elementima powerviolence tvičeraja i moćnom kućnom produkcijom koja zvuči kao da ste jedno šest HM-2 pedala vezali na red. Kaseta Never-Ending Holocaust je vrlo impresivna za jedan, praktično, porodični projekat, nudeći veoma ubedljiv, tvrd i zapaljiv grindcrust sa svim profi elementima koje bi čovek mogao da očekuje (D-beat ritmovi i rifčine, dualni vokali, eksplozije blastbitova) i iznenađujuće zdravim zvukom. Pritom, sve zarađene pare od prodaje daunlouda idu za pomoć životinjama. Ljudski. Podržimo:

https://ratmixrecords.bandcamp.com/album/rtmx049-mass-extinction-never-ending-holocaust

https://massextinction.bandcamp.com/releases

Kako su Mass Extinction i sami prvo izdali daunloud ranije ove godine tako i dortmundski grajnderi Symmetric Organ svoj drugi album sada imaju na kaseti, iako je Amazing Disgrace izašao kao daunloud i CD još letos. Dakle, služimo i podgrejano ovde, ali samo kad su u pitanju dobri albumi a čija nam dodatna fizička izdanja daju izgovor. Amazing Disgrace je, recimo, album tehnički vrlo naprednog deathgrinda, koji ima sve šmekerske elemente brutalnog death metala: veliku brzinu, razaračke blastbitove, sjajne rifove, a bez njegovih insistiranja na prekomplikovanim aranžmanima. Pesme na Amazing Disgrace nisu ni jednostavne ni primitivne ali su pre svega orijentisane na brzinu i kretanje napred pa bend vrlo retko pravi namerno neprirodne promene tempa i isforsirano složene delove. Dakle, ovo je sve tečno, glatko, sa skoro neosetnim ubacivanjem tehnički naprednih detalja. A ima ih koliko hoćete, gitare su vrhunski amiciozne, a bend, iako deluje da samo šiba napred, zapravo ume da prođe kroz zapanjujuće kompleksan program (slušajte finale Greeddriver za stalne promene ritma i istraživanje skala). Meni je ovo, uz odličan miks, izvanredno.

https://redtruthproduction.bandcamp.com/album/symmetric-organ-amazing-disgrace

https://symmetricorgan.bandcamp.com/album/amazing-disgrace

Finski Poisoner na svom prvom mini-albumu, Beasts of Eden zvuče zanimljivo, mešajući thrash metal, black metal i tako te neke ekstremne metal žanrove za muziku koja je upečatljiva i pamtljiva sa jednim epskim a opet prilično low-key pristupom pesmama. Hoću da kažem, ovde se poštuje rif i dobra tema i mada bend voli da ima raskošne aranžmane, ne gubi se u njima toliko da se zature rifovi i teme. Fino.

https://poisoner1.bandcamp.com/album/beasts-of-eden

Čileanski Martirio imaju užasno napucan zvuk na EP-ju  Oscuros Días, sa zvonećim dobošem i preglasnim masteringom, ali su ovo tri dobre, agresivne metal pesme koje spajaju thrashcore i deaththrash na najlepše načine nudeći kao žilet oštre rifove, odlične moš-delove i ludački lavež pevača. Pretpostaviću da je ovo originalno izašlo 2012. Godine (jer tako nešto nemušto piše na Bandcamp stranici benda) ali kako ova grupa nema čak ni Metal Archives profil (ali postoje tri druga Martirija iz raznih latinoameričkih država) vredi ovaj biser – koji se prodaje i za besplatno – pomenuti i sačuvati od zaborava.

https://martirio666.bandcamp.com/album/oscuros-d-as

Australijski death metalci Syntropy na SVOM prvom mini-albumu  Manufactured Degeneracy dobro sviraju i pružaju prilično kompleksne a opet energične i udaračke pesme tvrdog (malo i pretvrdog, kad smo već kod masteringa) progresivnog zvuka. Ovo je taman gde treba ako se ja pitam, sa aranžmanima koji su ljupko složeni, sa stalnim promenama ritma i rakursa, a da sve opet ide tečno i udobno, ne narušavajući opšti šarm. Vrlo dobro:

https://syntropyband.bandcamp.com/album/manufactured-degeneracy

Britanski UKEM Records ima osmu po redu kompilaciju u svojoj seriji Disciples of Extremity. Štaviše, ovo je Disciples of Extremity – Vol 8: Part 1, dakle, biće još, i sadrži 16 death metal, black metal i, recimo, viking metal bendova sa raznih strana sveta. Ovo se, nagađate, prodaje za cenu koju sami odredite i veoma je vredno vremena i to malo para što biste ih ionako potrošili na jeftina telesna zadovoljstva, jer ćete ovde čuti uglavnom odličan, dobro produciran metal ekstremne provinijencije a to je dobro za DUH:

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/disciples-of-extremity-vol-8-part-1

Skirt su bend koji… pa, najbolje da ih pustim da sami pojasne: „Skirt hail from Brighton, UK and are composed of a Swede, a Brit, a Swiss and a Czech. They tend to stay in a large bedroom studio whence from they produce some of the world’s finest surfadelic grunge-pop postcore metal“. Njihov novi EP, Brighton, Adieu! je njihov način da se oproste sa britanskim obalskim gradom za koji mene lično vežu lepe uspomene i ovo su četiri manične i zabavne pesme koje imaju dosta metala da to nama bude blisko a opet su dovoljno daleko od bilo kog „sržnog“ žanra da deluju sveže i interesantno:

https://originalskirt.bandcamp.com/album/brighton-adieu

Sa kraja prošle nedelje dolazi brazilski Gravekeepers sa istoimenim debi EP-jem. Šest pesama kvalitetnog thrash metala koji ima i dobru produkciju ali i karakter, sa petljajućim hromatskim rifovima ali i pevačem koji ima upečatljiv, bolan vrisak. Lepo:

https://gravekeepers.bandcamp.com/album/gravekeepers

Iz istog perioda je i prvi album kopenhagenskih Quitters, nazvan Man. Quitters sebe opisuju eitketom „sludge punk“ i ovo je vrlo fer jer je Man ploča teških, lepljivih sludge metal rifova koja uspešno hipnotiše slušaoca ali i razoružavajuće jednostavnih, neposrednih koncepata. Simpatično je to:

https://virkelighedsfjern.bandcamp.com/album/vir055-man

Lankaširski trešeri Solitary postoje četvrt veka ali im je The Truth Behind the Lies tek četvrti album za svo to vreme. No, valjda zato ovo i zvuči zdravo i napaljeno. Solitary znaju šta vole i to što vole odlično izvode pružajući tvrd, disciplinovan thrash metal u kome čujete sve što volite iz istorije žanra (dobro, možda ne SVE, ali malo Metalike, malo Testamenta, malo Sacred Reicha itd.), napisano sa dosta inspiracije i snimljeno i izvedeno vrlo dobro.

https://solitary94.bandcamp.com/album/the-truth-behind-the-lies

Još thrasha? Može! Portugalski ThrashWall imaju bizarno ime ali oni ne misle tako jer su isto ime dali i svom prvom albumu. Ako kakav je to album! Ovo je thrash metal moćnih, kao žilet oštrih rifova,  brzog tempa i teškog, primamljivog zvuka. Pesme su napisane da se maksimizuje šteta koji ti uzvitlani bubnjevi i moćne gitarčine prave na mekom tkivu slušaoca, ali imaju i nimalo prikriveni thrashcore šmek, pa je ovo sve uglavnom vrlo brzo, himnično i sa taman toliko panka u svom tom metalu da bude neodoljivo. Još kako bend suptilno menja tempo u nekim pesmama ubrzavajući već uzavrele pesme dok ne počnete da se šutirate sami sa sobom u praznom stanu. Zakivanje!

https://thrashwall.bandcamp.com/releases

Ahhh, izašao je novi Vice Squad. Bend koji je sa radom počeo 1977. godine i čija je ovo aktuelna (re)inkarnacija izdao je svoj trinaesti album, Battle of Britain i, mada su Vice Squad, razume se, esencija pank roka a ne formalno metal, Battle of Britain je album i za metalce. Ovo je, naprosto visokooktanski, tvrd, kvalitetan rok brzog tempa koji svoje muzičke kvalitete stavlja u prvi plan tek toliko da ne zakloni dobro napisane, zapaljive pesme. Sva svirka je odlična ali Becky Bondage na vokalu je svakako najupečatljiviji element. Bend je album pripremao šest godina i planirao da izađe proletos pa se desilo šta se desilo, ali ovo je svakako jedna od najboljih stvari koje sam čuo ove nedelje.

https://vicesquad.bandcamp.com/album/battle-of-britain-album

Još malo panka koji je istovremeno i metal: australijski Oratory imaju demo Dreamstate Supreme i ovo je za svakoga ko voli Amebix ili, već, moderniji sludge metal koji se drži za ruke sa D-beat pankom. Devet pesama, abrazivan zvuk, ali generalno solidno:

https://oratory666.bandcamp.com/album/dreamstate-supreme-demo

Raging Speedhorn je bend koji uglavnom znam da voli publika iz Ujedinjenog kraljevstva a što me je uvek zbunjivalo s obzirom da ova ekipa zvuči prilično američki u svojoj odabranoj nu-metal/ sludgecore žanrovskoj fiokici. Šesti album, Hard to Kill je korektan rad mada mene lično neće dodatno privući bendu koji mi nikada nije bio dovoljno zanimljiv. Raging Speedhorn je uredan u svojim rokerskim sludge rifovima i urlanju preko njih i ko ih je voleo ranije, verujem da se sada neće odljubiti. Meni sve to zvuči vrlo prvoloptaški i sračunato, bez mnogo neke, jelte, autentične emocije pa eto…

https://ragingspeedhorn.bandcamp.com/album/hard-to-kill

Glacier iz Portlanda u Oregonu su svom debi albumu dali vrlo ispravan naziv: „The Passing of Time“. Naime, ova ploča koja izlazi za par dana predstavlja prvi album benda osnovanog još 1979. godine. Zaista treba ceniti posvećenost ekipe koja je, makar u low-power modu, čekala četrdeset godina da izda prvu ploču, iako su njihovi demo snimci iz osamdesetih ali i singlovi iz ovog milenijuma nailazili na dosta dobre reakcije. Elem, The Passing of Time je iznenađujuće vitalan album tradicionalnog heavy metal zvuka koji je u sve dodao malo power metal začina. Glacier sviraju energično, venčavajući himničnost ’80s klasike sa žestinom modernijeg metala, uspevajući, naizgled bez mnogo napora, da pred nas donesu i taj neki pedigre i eleganciju doajena žanra, ali i drusnost i otresitost primereniju mnogo mlađim kolegama. Ja sam prilično impresioniran kako je ovo solidnog tempa i energično a da ima tu neku melodičnu višeslojnost klasičnog HM zvuka, koja se onda dopunjava upečatljivim refrenima. Ko voli staru školu, ovde će se prijatno osećati. Rispekt za Glacier:

https://glaciermetal.bandcamp.com/album/the-passing-of-time-3

Hoću reći, Glacier su stariji čak i od Armoured Saint koji su se ove nedelje prilično trijumfalno vratili svojim osmim albumom, Punching the Sky. Postojati 38 godina i izdati samo osam albuma obično sugeriše da nikada niste bili BAŠ najveće zvezde u svom odabranom podžanru, i Armored Saint su svakako više bend koji se ceni, poštuje i citira nego što su bend koji je mnogima najomiljenija grupa svih vremena. Tokom decenija prepoznati kao pouzdana mašina za proizvodnju stamenog kalifornijskog metala ali nažalost sakaćeni bolešću i lovokrađom članova, pre svega pevača Johna Busha koji je menjao Joeyja Belladonnu u Anthraxu, Armored Saint su zaista ostali više kultno ime nego velike zvezde. No, i to je časna pozicija i bend se svakako sa novim albumom neće obrukati. Moram da priznam da me je prvi singl, pesma koja album otvara, Standing on the Shoulders of Giants prilično odbio, nudeći jedan isuviše srednjaški heavy metal bez dovoljno krvi i energije za moj ukus. No, album je svakako bolji nego što ta pesma najavljuje i već je druga, End of the Attention Span jedan dobar, brz, rokerski komad sa lepim metalskim temama i kvalitetnim refrenom. Armored Saint su svakako suviše „komercijalni“ za moj ukus ali ovakve pesme ulaze pod kožu i pumpaju krv kroz vene. Ostatak albuma se kreće negde između ove dve granice i pruža i brže, skoro speed metal pesme, ali i nekakve power balade. John Bush pokazuje dobru formu kao i ostatak benda i mada Armored Saint ni u osamdesetima nisam mnogo voleo, pa me ni novi album neće konvertovati u ozbiljnog fana, ovo je, za nekog ko ih je voleo, razlog za prilično slavlje. Rispekt:

Album nedelje dolazi od jednog od najmlađih bendova koje danas pominjemo. Poslednjih par sezona taj neki rivajvl old school death metal zvuka doneo nam je neke od najlepših ploča koje smo slušali, a Undeath su bend iz Ročestera u Njujorku osnovan prošle godine koji se sada upisuje u birano društvo svojim debi albumom, Lesions of a Different Kind. Ovo je deset pesama koje u najboljem mogućem smislu služe kao dokazni materijal da su njihovi autori odrasli na pločama Cannibal Corpse, Autopsy, Immolation, Incantation itd., punih lepih rifova, dobrih, prilično svežih ideja kako da se uzme starinski žanr a onda unutar prilično strogih granica inovira i bude svež. Kod Undeath mi pre svega prija zvuk sa masterom koji je sutpilno dinamičan i ne teži brikvolu kao kod, na primer, poznatijih, a meni obožavanih kolega Tomb Mold, ali Undeath pišu pesme baš kako treba, čuvajući svu dubinu i prljavštinu OSDM-a ali ih onda uvrćući u neočekivanim pravcima. Odlično:

https://undeath.bandcamp.com/album/lesions-of-a-different-kind

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-10-2020

Kako je ova nedelja počela mislio sam da neće biti ništa zanimljive muzike pa sam dokačio i dosta stvari koje su izašle prošle nedelje a propuštene su u tadašnjem pregledu. Posle se ispostavilo da smo dobili masu sjajnih izdanja. To je lepo. No, pre nego što pređemo na muziku, svakako se vredi osvrnuti na aktuelni pičvajz u Srbijici u kome je jedna prilično opskurna retrospektivna izložba andegraund stripa i karikatura izdugnuta na nivo nacionalnog skandala za kojim su usledile pretnje povređivanjem i smrću autorima a onda i upad u galeriju i uništavanje eksponata. Sve se to, jelte, dešava, nije sporno, narod je besan a nenaviknut na nekakav „građanski“, „demokratski“ ili ako samo hoćete „uvažavajući“ javni dijalog a kako ovde zakoni odavno baš i ne važe i gleda se ko ima veći, onda nije za neko čuđenje da se to tako dogodi. Ono što jeste za iščuđavanje i predstavlja daleko ozbiljniju pretnju od toga da društvene mreže umeju da naprave odijum u kome se neki klinci jave da budu izvođači konkretnih terenskih radova, je kako je ministarstvo kulture umesto da stane iza kulture – ma kako provokativna ili neugodna bila – u svojoj osudi napada na galeriju više prostora posvetilo osuđivanju same izložbe. Ovo je samo još jedno podsećanje da ne samo nemamo institucije u zemlji koju vodi proverbijalni jedan čovek, već da ono što simulira institucije vode ljudi duboko ušančeni u jednom represivnom, kvazitradicionalističkom, kvazikonzervativnom a zapravo bedno klerofašističkom mentalitetu gde se ne razlikuju javni i privatni prostor, ne prepoznaje se sloboda govora i mišljenja i izjednačava se umetnička provokacija – ma koliko ona neukusna bila, ipak provučena kroz instituciju i sistem koji joj garantuje pravo da se o njoj diskutuje, a ne da se uništi – sa fizičkim napadom. Naravno da je nedeljni metal pregled pravo mesto da se podsetimo na ovo jer je i sam metal muzika preterivanja, provokacije i zgražavajuće ikonografije koje će, ako pustimo da ovo ide dalje, i sama uskoro biti povod za fizičke napade i blagonaklon odnos vlasti ka tim napadima. A vi vidite. Ajmo sad…

Blek metal! Stigao je novi album norveškog projekta A Diaboli – već treći ove godine. Preprodukcija je retko preporuka u blek metalu ili bilo kom drugom metalu, no A Diaboli uspevaju da svoj masivni opus u 2020. godini učine zanimljivim ako već ne stalno esencijalnim sa dovoljnom količinom ideja na svakom izdanju da ga vredi čuti. Ovaj album, nazvan isto kao i bend, nije izuzetak i njegovih trinaest pesama donose svežu, nepredvidivu kombinaciju blek metala, industrije, folka…

https://adiabolimusic.bandcamp.com/album/a-diaboli

Striges su projekat koji postoji od 2007. godine ali tek su ove nedelje dobacili do prvog albuma. Nije to sad mnogo čudno kad se zna da gitarista, Ville Pystynen svo to vreme ima pune ruke posla, svirajući u više bendova nego što je moguće zapravo zapamtiti a od kojih su najpoznatiji svakako Sargeist i Horna. Elem, Verum Veterum je album koji stiže sedam godina nakon drugog demo snimka koji je bend uradio i predstavlja ubedljiv, upečatljiv iskaz, pružajući vrlo „skandinavsku“, hladnu a emotivnu i višeslojnu muziku koja sada ima jednu vrlo zaokruženu formu. U bendu su sada i još dva člana, jedan za bubnjeve, jedan za pevanje i ovo me je vrlo impresioniralo zrelošću kompozicija koje su uraganski energične a opet meditativne baš kako ja volim. Čak i nedinamičan master se da tolerisati kada je muzika ovako dobra:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/verum-veterum

Self Annihilating Thought Experiment je kanadski blek metal sastav (pojedinac, verovatnije) čiji prvi EP, Machinations of a Nihilistic Mind uspeva da pored uznemirujućeg omota i naslova pesama pruži i zanimljivu muziku. Ovo je vrlo mehanički-zvučeći koloplet pesama koji uspeva da se dotakne sa industrial metalom na pravim mestima, a da istovremeno ne izgubi prljavu blek metal oštricu. Fino:

https://selfannihilatingthoughtexperiment.bandcamp.com/album/machinations-of-a-nihilistic-mind

Poljaci Odium Humani Generis su vrlo „poljski“ i vrlo dobri na debi albumu, Przeddzien. Vidi se da je bend ovo pripremao pola decenije i ploča odaje utisak velike samouverenosti i zrelosti. Uostalom, ovo počinje upečatljivim komadom Wdech, dužim od devet minuta a nastavlja se takođe dugačkim pesmama koje kombinuju energičnost i melanholičnu melodioznost prilično karakteristične za poljski blek metal. Dobra produkcija sve ovo zaokružuje za pun ugođaj. Omot sa fotografijom stereotipne istočnoevropske zgrade iz jedne socrealističke ere je tek zanimljiv detalj:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/przeddzien

Iz Belorusije stiže novi album jednočlanog projekta Zaklon. Iako albuma nema ni na Bandcampu autora niti izdavača, Zychod je ploča vredna pažnje, pogotovo ako volite slovenski blek metal jer Temnarod ovo radi već duže od dve decenije i album, njegov već šesti, je odličan ogledni primer za to zašto ovaj svojevrsni podžanr uživa popularnost. Naravno, Slovena ima mnogo u mnogo zemalja i svakako bi bilo preterano reći da svi slovenski blek metal bendovi zvuče slično, ali Zaklon vrlo uspelo spaja ono što barem ja po inerciji spajam sa idejom slovenskog blek metala, te neke melanholične, zamamne melodije i jednu oštru, svedenu energičnost. Ovo je mnogo više po mom ukusu od bendova pomerenih dalje ka „melodičnom“ ili „atmosferičnom“ delu spektra blek metala, sa zdravim, organskim osnovnim zvukom oslonjenim na brze bubnjeve i oštre gitare, gde nežne harmonije čine prijatan kontrast. Odlično:

Isti izdavač izbacio je i debi album ukrajinskog Totenrune, nazvan  Towards The Universe i ovo je takođe odličan primerak te slovenske blek metal baštine. Ovde nema patine i iskustva koji emaniraju sa albuma Zaklona, ali Towards The Universe je zdrava, energična ploča blek metala koji voli svoje lepe teme i intuitivno ih pakuje u lepo uobličene, jednostavne ali himnične pesme. Kao i obično, meni je ovo bliskije i uhu prijatnije od preproduciranih atmoblek bendova koji mi postanu dosadni posle minut i po.

https://totenrune.bandcamp.com/releases

Singapurski Draconis Infernum na EP-ju Blood of the Iconophile nude dve pesme (+ intro) sirovog, brutalnog blek metal prebijanja čija je sva agresija, reklo bi se usmerena protiv ne samo hrišćanstva nego svega što postoji. Ovo je simpatično, melodično u svom nihilizmu i iako dosta monotono sa sličnim harmonijama i tehnikama u obe pesme, ne stiže da dosadi jer brzo prođe.

https://draconisinfernum.bandcamp.com/album/blood-of-the-iconophile

Tročlani meksički sastav Leprosy pruža vrlo lepu partiju na albumu Angel of Death. Ovo je tehnički vrlo siguran, autoritativan blek metal koji malčice koketira sa melodičnim death metalom, produkcija je odlična a pesme kvalitetne. Pričamo o bendu kome je ovo prvo izdanje i kao takvo izuzetno impresivno. Nadam se da ćemo još čuti za ove momke:

https://leprosy666.bandcamp.com/album/angel-of-death

Argentinci Los Males Del Mundo takođe imaju vrlo dobar prvi EP. Istoimena ploča ima samo dve pesme, ali ovo je mišićav, snažan blek metal koji osvaja zrelošću i kvalitetom izvedbe a pogotovo kompozitorskim umećem jer pričamo o preko sedamnaest minuta maštovite i veoma energične muzike koja je izuzetno dinamična i lepo spaja brzinu i melodičnost. Bend trenutno traži izdavača za prvi album sa pet pesama koji traje preko 40 minuta i ja, barem, ne mogu da dočekam da ga čujem:

https://losmalesdelmundo.bandcamp.com/album/los-males-del-mundo-ep

Za latinoamerički het-trik poslušaćemo sada Brazilce Worship Him čiji debi EP, The Curse of the Damned Souls sa svojim praktično komički preteranim nazivom sugeriše da ćemo čuti više entuzijazma nego spretnosti u ovih pet pesama (plus intro). Ali to, srećom, nije BAŠ tako. Worship Him nisu sad neki otkrivači tople vode ali nisu ni krš, naprotiv, ovo je solidan, energičan i dobar deo vremena brz blek metal čiji se satanizam promiče ne samo distorziranom gitarom, urlajućim vokalom i brzim bubnjevima nego i izdašnim količinama sintisajzera koji su ključni deo zvuka. Fina je ta lo-fi gotika, a bend deluje pomalo opsednuto prljavim seksom jer EP počinje pesmom o analnom razdevičenju majke Isusove a završava fantazijom o bludničenju sa hrišćanskim kurvama… Dobro, mlado, ludo.

https://worshiphimbr.bandcamp.com/album/the-curse-of-the-damned-souls

Kad se bend zove Sviatibor, a dolazi iz Francuske, osetljive žene poput mene odmah počnu da se pitaju u kojoj meri slovenska paganština koja je ovde na meniju mutira u nekakav etnocentrični, „beli“ nacionalizam, rasizam, fašizam itd. Jebiga, opekli smo se mnogo puta, a Sviatibor imaju jedan singl posvećen Burzumu dok prva pesma na novom albumu pominje omotane grane. Dakle, Sviatibor nisu sasvim otvoreni fašisti ali koriste ono što bi Amerikanci nazvali „dog whistle“. Ovo je bedak jer je sasvim fer i moguće praviti paganski, folkom oplemenjeni blek metal a ne biti fašista. Da budem iskren, iako je album Secrets Of The Land impresivno napisan i produciran, sa očigledno mnogo ljubavi i pažnje, on je i malo previše kičast za moj ukus pa ga ovde uvršćujem pre svega kao pouku o tome da se u igri valja igrati ali ne i zaigrati i da sanjarije o nekakvoj „evropskoj“ mitskoj prošlosti koja je bila raj na Zemlji imaju istoriju mutiranja u neprijatnosti.

https://sviatibor.bandcamp.com/album/secrets-of-the-land

Zato kelnski kvintet Beltez prijatno (ne)iznenađuje novim albumom, A Grey Chill and a Whisper, konceptualnom pričom iz pera spisateljice Ulrike Serowy, a koju je bend uglazbio u devet pesama jake atmosfere. Za bend koji se opseda depresijom, nestajanjem, progonom i suicidom, Beltez su zapravo vrlo inventivni u zvuku i komponovanju pa i novi album beži od klasične depressive/ suicidal black metal matrice i udobno se smešta u nekakav moderniji stil blek metala koji naginje post blek metal senzibilitetu. Meni se to dopada; naravno bend je vrlo ozbiljan i ambiciozan u svojim iskazima ali muzika je, ovako spakovana u dugačke, atmosferične pesme odsvirane izuzetno disciplinovano i producirane kvalitetno, izrazito prijatna mojem uhu i duhu. Album izlazi tridesetog, ali omiljeni JuTjub kanal već ima sve pesme da se čuju:

https://beltez.bandcamp.com/album/a-grey-chill-and-a-whisper

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/a-grey-chill-and-a-whisper

Relativno retko ovde pominjem američki blek metal pa i tada to uglavnom budu bendovi sa istočne obale. Bihargam jesu na istoku ali, smešteni u Kentakiju, ne dobacuju do Alantika, no ovaj bend mi je privukao pažnju pre svega svojim interesovanjem za sagu o Metabaronima Jodorowskog i Giméneza (sa kojom, kao što znamo, imam i određenu ličnu istoriju). Utoliko, slušanje upravo izašlog drugog albuma benda, Ove Tenebrae ispostavilo se kao prijatno iskustvo. Bihargam se lirički bave temama iz ovog strip-serijala a muzika je idealno ugođena sa tom raskošnom, filozofskom spejs operom , uzimajući blek metal za osnovu ali se ne iscrpljujući u njegovoj sržnoj sirovosti. Ove Tenebrae je raznolika ploča u kojoj blek metal prirodno i korektno biva ukrštan sa death metal, thrash metal ali i klasičnijim heavy metal elementima za naučnofantastični ugođaj koji ne podseća na Voivod po samom zvuku, ali podseća po ambicioznosti aranžiranja i „ozbiljnom“ žanrovskom ugođaju koji proizvodi. Izuzetno dobra svirka i miks zaokružuju ovo odlično izdanje koje ima sve moje preporuke:

https://snowwolfrecords.bandcamp.com/album/ove-tenebrae

https://bihargam.bandcamp.com/album/ove-tenebrae

Whoa, još jedan bend iz SAD, takođe sa istoka (i samo malčice severnije od Kentakija – iz Ohaja), a koji pritom svira DSBM a meni se dopada? Zaista, nedelja puna iznenađenja. Woeful Echo je samo jedan od projekata prolifičnog Daniela Collabollette, po vokaciji bubnjara a koji u ovom identitetu svira sve instrumente. I mada su bunjevi na drugom albumu Woeful Echo, Dampening Existence izuzetni, mora se reći da Collabolletta sve zapravo radi odlično. Njegovo shvatanje depresivnog blek metala je, pritom, zrelije i drugačije od onog što većina kolega radi pa ovde pored melanholičnih harmonija ima mnogo drugačijih elemenata, horor atmosfera i minuciozno aranžiranih kompozicija koje menjaju ritam i tempo maltene tehnikom filmske montaže (sluajte halucinantnu The Silence Of God). Impresivno i miljama iznad proseka jednočlanog blek metala na koji smo navikli.

https://shareyourpainrecords.bandcamp.com/album/dampening-existence

https://woefulecho.bandcamp.com/album/dampening-existence

Da postignemo i severnoamerički het-trik pomoći će nam bend koji JESTE na istočnoj obali, bostonski Lord Almighty čiji drugi album, Wither, nudi varljivo jednostavno čitanje progresivnog (blek) metala. Ovo je ploča koja je istovremeno prepuna dobrih ideja, sjajnih rifova, ali i progresivističkog žara da se pobegne od klasike i da se očekivanja slušaoca na svakom koraku predvide i u određenoj meri presretnu. Wither je album, dakle, čiji blek metal nema nikakav problem da bude i malo blackened rock’n’rolla kad treba, da se poljubi u usta sa pankom, da bude progresiva i prženje u razmaku od pola minuta. Mislim, slušajte samo Sundown, i sve što se desi u samo toj jednoj pesmi! A ima ih jedanaest! Lord Almighty vrlo uspelo beže od tih nekih ukalupljenih formi na koje smo navikli u blek metalu a da opet gradivne elemente poštuju do krvi, nudeći i testeraške rifove i blastbitove i urlajući vokal u količinama koje će zadovoljiti i najokorelije old school ljubitelje. Ovo je progresivni metal koji se ne gubi u prekompleksnim ritmovima, egzotičnim harmonijama i isforsirano komplikovanim aranžmanima, već muzika koja je progresivna jer razume – i voli – klasičnu formu a onda nalazi način da je proširi bez narušavanja njene dostojanstvenosti. Savršeno.

(P.S. Ovo je i jedan od beskrajno retkih primera gde imamo album masterovan u brikvol a da to ne smeta muzici koja je dinamična i suptilna. Čudo!)

https://lordalmighty.bandcamp.com/album/wither

Whoa, ČETIRI američka benda za redom? Pa kakva je ovo nedelja? Infera Bruo su isto iz Bostona i ako znate Esperanto, znate i da njihovo ime znači „paklenska buka“ a takođe i da je ovo progresivni blek metal bend jer ko bi drugi imao ime na Esperantu? Rites of the Nameless je četvrti album ove ekipe i mada ovde nemamo na delu divlju inventivnost kakvu su demonstrirali Lord Almighty, ovo je vrlo pristojan, uredan i, ako je to ikako moguće reći, konzervativniji progresivni blek metal. Hoću da kažem da Inferna Bruo koriste za prog očekivane harmonije i aranžmanske ideje i da album zbog toga, iako nas neće zapanjiti i iznenaditi, pruža jedan osećaj prijatne familijarnosti. Ugodna svirka, ugodna produkcija. Ugodno.

https://inferabruo.bandcamp.com/album/rites-of-the-nameless

Stanite, PET američkih bendova u nizu? Pa šta se ovo događa? Elem, Wayfarer su ekipa iz omiljenog srpskog grada u Koloradu, Denvera, i mada je ovaj grad smešten maltene na geometrijskoj sredini SAD, Wayfarer su kao okosnicu svog zvuka odabrali western estetiku. Nije baš karakteristično za blek metal da se kači sa ovakvim stvarima, čak i pored postojanja respektabilne tradicije korišćenja folka u ovakvoj muzici, no Wayfarer uspevaju da duže od pola decenije prave interesantnu muziku. A Romance With Violence, njihov četvrti album za šest godina je opus respektabilne dužine (tri od sedam pesama traju preko deset minuta) i epike primerene materijalu koji bend omažira. A to je mitolgija, naravno, radije nego istorija „Divljeg zapada“ sa muzičkim koordinatama koje idu i do Italije i Morriconeovih skorova za filmove Sergia Leonea. Ne da se ovako nešto čuje odmah, i Wayfarer oprezno i odmereno doziraju „vestern“ elemente kompozicija, odlučujući se za kinematski, evokativan blek metal koji tek na momente ima folki prizvuk i senzibilitet. Recimo da tek poslednji komad na ploči, Vaudeville, zaista kompletno izlazi iz blek metal matrice i kao takav čini dobar pančlajn jednom kvalitetnom i smelom albumu. Colin Marston koji je ovo miksovao je napravio izvrstan, primereno „widescreen“ zvuk a koji je onda pažljivo masterovao Triptykonov V. Santura. Odlično:

https://wayfarercolorado.bandcamp.com/album/a-romance-with-violence

Hajdemo na stoner. Australijski The Double D’s na albumu (EP-ju? Ovo ima samo tri pesme ali traje kojo sekund ispod pola sata) These Changes proizvode psihodelični/ space rock koji je nastao iz džemovanja i čuva anarhičnost originalne svirke dok pokušava da je utera u tor samo koliko je potrebno da se postigne „studijski“ ugođaj. Ima to rezona i mada je These Changes naizgled haotičan, iz čorbe ipak izrone lepi momenti. Pogotovo kada čujete didžeridu.

https://thedoubleds.bandcamp.com/album/these-changes

Vrlo grub, abrazivan sludge/ doom metal nude Servants of the Mist iz Tampe, Florida, na svom novom EP-ju, Lessons in Loss koji ima samo dve pesme. Ali to su dugačke pesme, sporog tempa, jakih distorzija, brutalnih, zakucavačkih ritmova i vrištećeg vokala. U svoj toj dužini, jasno, ima mesta i za nešto laganiji zvuk ali Servants of the Mist ni u jednom trenutku ne postaju „nežni“ ili „romantični“. Ovo je muzika brutalnosti i gubitka i tako je treba i slušati:

https://servantsofthemist.bandcamp.com/album/lessons-in-loss

Cannabineros su berlinski duo koji za sebe kaže da im sve pesme nastaju kroz džemovanje na probama i da je jedino pravilo da snimanje uvek mora da bude uključeno. Zvuči dobro kao filozofija a i njihov prvi album, Vol. 1 zvuči dobro, na momente odlično, pakujući energičnu, spontanu ali dovoljno disciplinovano strukturiranu muziku koja je očigledno produkt džemovanja i improvizacije u kompozicije što imaju glavu i rep. Ovo je, u konačnom produktu negde između pankerskog, slobodnijeg stila po uzoru na recimo Lightning Bolt (bas gitara vodi igru i u ovom bendu) i lo-fi psihodeličnog roka i meni se jako dopada:

https://cannabineros.bandcamp.com/album/vol-1

Irci Grief Eater na svom istoimenom prvom EP-ju sviraju teški sludge-doom metal, sa vrlo solidnim, masivnim zvukom i pesmama koje se, da budemo fer, ne ubijaju od originalnosti ali su korektne. Ako volite Iron Monkey ali biste voleli da su malo sporiji, Grief Eater su idealna ponuda jer zaista brutalnost sludge metala lepo kombinuju sa doom meditativnošću. Jim Plotkin radio mastering i ovo zvuči odlično:

https://distro-yrecords.bandcamp.com/album/grief-eater-s-t

Chained to the Bottom of the Ocean je još jedan teški sludge doom sastav i njihov drugi album, The Vestige nudi čak dvanaest pesama ogromne težine, sporog tempa, brutalno distorziranih rifova i vrištećeg vokala. Ovo postane pričlično zamorno posle određenog vremena jer dok Chained to the Bottom of the Ocean imaju zvuk i senzibilitet, njihove pesme su uglavnom ponavljanje jedne iste teme mnogo puta u nadi da se postigne hipnotični efekat što ponekad uspe, a ponekad ne. Bend ima dobar zvuk, pa je ovo svakako vredno provući kroz uši, ali meni je nedostajalo malčice više kreativnosti. Ali ja sam neprijatna picajzla.

https://chainedtothebottomoftheocean.bandcamp.com/album/the-vestige

Madridski bend Jhufus na EP-ju Tales from the onion city svira izuzetno prijatan psihodelični rok. Ove četiri instrumentalne (ne sasvim!!!) pesme su opuštene ali nikako neusmerene i mlitave. Ovo je muzika sa vrlo pažljivo kreiranim gruvom i psihodeličnim efektima koji se odmeravaju tako da se postigne korektna dinamika i narativ unutar svake kompozicije, pa iako „heavy“ delova nema mnogo, oni su krešenda i uokviruju čitav EP kao primeren za metal slušaoca koji voli da ga se kroz predigru pripremi za money shot. Potonuh sad u talog seks-metafora ali ovo je izuzetno lepa ploča koju mogu da vrtim u krug dosta puta, uživajući u njenoj lepo kanalisanoj, mirnoj, u san uljuljkujućoj ali ne sanjivoj psihodeliji:

https://jhufus.bandcamp.com/album/tales-from-the-onion-city-3

Pitao sam se da se Stone Rebel nisu možda naljutili jer je od prošlog albuma proteklo skoro šest nedelja, ali evo njih sa novim opusom i, pa, Flyin’ Earth je tačno ono što od ovog benda očekujete. Ako očekujete mirne, lepe i sanjive instrumentalne džemove nežnog gruva i umirujućih gitarskih prebiranja. Nekako ovaj bend uspeva da sve to ne zvuči ni redundantno ni plitko, pružajući sa svakim albumom izuzetno prijatan i sadržajan program. Svaka čast.

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/flyin-earth

Horizon su Španci čiji je album The White Planet Patrol izašao za takođe špansku etiketu Violence In The Veins i ovo je odličan stoner/ moderni hard rok sa vrlo faziranim senzibilitetom, ljubavlju prema upečatljivim rifovima i energičnim, jakim tempom. Hoću reći, ovo jeste stoner rok ali nije izrazito spor, Horizon se, naprotiv, voze u jednom zapaljivom srednjetempaškom gruvu, vole jake bluzerske rifove i bezobrazne gitarske ukrase i dopašće se jednako i metal i pank publici sve dok vole garažu.

https://violenceintheveins.bandcamp.com/album/the-white-planet-patrol

Sons of Otis su iz Toronta i još od ranih devedesetih valjaju svoj stoner doom. Isolation im je sedmi studijski album i ovo je vrlo lepo, pročišćeno stonersko iskustvo sa teškim, jakim zvukom koji opet ima prijatnu toplinu. Otis se baziraju na ’70s pristupu doom metalu, ali imaju osoben zvuk sa dosta prostornosti (dilej na vokalima kao najprimetnija psihodelična karakteristika) uprkos teškim basovima i jakom fuzzu. Lepo:

https://totemcatrecords.bandcamp.com/album/isolation

Najbolja vest za stoner publiku ove nedelje je svakako da Temple of the Fuzz Witch imaju novi album!!!!!!!! Veoma sam se obradovao drugoj propisnoj dugosvirajućoj ploči ovog detroitskog  trojca. Ranije ove godine izbačeni Live and Unreleased je bio dobar, ali prošlogodišnji debi, nazvan isto kao i bend je bio ploča izuzetne energije i sa mnogo obećanja za budućnost. Red Tide je sada, može se reći, ispunjenje tog obećanja i zvuk benda koji malo sazreva, ne napuštajući svoju supertešku orijentaciju ka masivnim rifovima, sporim a zaraznim ritmovima i jakoj distorziji, a da uspeva da u formulu doda samo malčice sofisticiranosti u pogledu kreiranja i razrade tema. Baphomet, koja album otvara, je odlična najava kako Temple of the Fuzz Witch uspevaju u isto vreme da zvuče i relaksirajuće i napeto, kreirajući hipnotičke, neužurbane gitarske teme, a oko njih pletući upečatljiv, mračan a zavodljiv ambijent. Čitav album je u principu ovakav, oslanjajući se na sabatovsku formulu u punoj meri ali je svirajući potpuno autentično, bez sikofantskih tribjutašenja, dajući fuzz-doom zvuku jednu ne toliko savremenu koliko bezvremenu dimenziju. Odličan miks i album za mnogaja slušanja:

https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/red-tide

Ali nije loše ni vest da Italijani Mr. Bison imaju novi album. Ripple Music je od ovih momaka napravio ljudine, pa za već drugo izdanje Mr. Bisona ove godine  dobijamo album Seaward. Mr. Bisonovci su ovde prijatno psihodelični i svoj na bluzu bazirani stoner rok sviraju poletno, lako, proizvodeći lep ugođaj koji po ko zna koji put podseća koliko je važno da ovakva muzika ima pažljivo rađen miks i dinamičan mastering. Pogotovo jer sada Mr. Bison zaista imaju puno slojeva u svojoj muzici sa raznim multitrekovanim vokalima, preklapajućim gitarskim linijama i klavijaturama. Vrlo lepa ploča za izdavača koji praktično nume da pogreši.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/seaward

Ljubitelji tužnog, sporog doom metala, takoreći funeral doom krila ove muzike, na svoje će ove nedelje doći sa trećim albumom interkontinentalnog projekta Aphonic Threnody, pod nazivom The Great Hatred. Odmah ću reći da ova ploča nije sasvim za mene jer ima popriličnu dozu Paradise Lost zvuka iz Gothic perioda a što nije nešto za čim čeznem, au contraire, no, mislim da će ljubitelji te neke romantične, vrlo gotske inačice doom metala ovde naći puno  razloga za ljubav. Sve te prošaptane kontemplacije, uplakane gitare koje sparinguju sa bolnim urlikom, spori, a opet ne mrtvački ritmovi, sve je to popakovano u odličnu produkciju (a koja često ume da bude rak-rana funeral dooma) i šest podužih pesama ujednačene atmosfere.

https://aphonicthrenody.bandcamp.com/album/the-great-hatred

Okultni rok bend Molasses ima istoriju koja je vezana za sada nepostojeći sastav The Devil’s Blood čiji su psihodelični muzički pristup i satanistička interesovanja u kombinaciji proizveli (o)kultni status u rodnoj Nizozemskoj i šire sa koncertima na kojima se prosipala svinjska krv i slavio Đavao. Lider benda, gitarista Selim Lemouchi je, nakon raspada 2013. godine vodio bezuspešan rat sa depresijom da bi 2014. godine, nakon što je pitao majku i sestru za dopuštenje, izvršio samoubistvo. Molasses je nastao prošle godine tako što je bivšim članovima The Devil’s Blood od strane festivala Roadburn ponuđeno da održe jedan nastup sa novim muzičkim programom. Iz toga je, sada, izronio i prvi album Molasses, Through the Hollow. Ovo je impresivna istorija čak i pre nego što shvatite da pomenuta Selimova sestra, Farida Lemouchi peva u Molasses, kao što je radila i u The Devil’s Blood. Elem, Molasses su izvrsni na debi albumu, preuzimajući baklju od prethodnog benda ali svirajući drugačije, rekao bih relaksiranije i zrelije u isto vreme. Naslovna pesma koja otvara Through the Hollow je jedanaest minuta dugačak komad progresivnog, psihodeličnog roka koji ima jednu  teatralnu dimenziju koja me, od svih stvari na svetu, podseća na The Residents. Ne da Molasses ZVUČE kao Rezidentsi ali ne zvuče ni kao The Devil’s Blood. Ovo je nova avantura i jedan vrlo sazreo, odmeren i neisforisano kompleksan, višeslojan rok izraz koji ima težinu i atmosferu što će biti drage metalcima, ali i sofisticiranost i ozbiljnost što će privući i „normalnu“ publiku. Album počiva na dugačkim pesmama koje ritualne elemente umešno ugrađuju u pomenuti teatarski pristup tako da je generalni utisak da prisustvujemo pre svega predstavi a koja se bavi složenim, teškim temama, diskutovanim na naše zadovoljstvo. Pored svega, ovo je briljantno miskovano PLUS izuzetno masterovano sa izvanredno dinamičnim finalnim proizvodom koji dopušta da čujemo sve te slojeve i elemente onako kako treba. Ne propustiti:

https://molassess.bandcamp.com/releases

Idemo na brže stvari. Distant Abuse su ruski metalizirani D-beat sastav i njihov živi album, Shallow Grave Live vredi svaki dinar koji ćete za njega dati pod uslovom da volite sirovu, energičnu hardkor pank svirku. A ko je ne voli? Fucking assholes, što bi rekao Marky Mark u jednoj od najsmešnijih scena u Pain & Gain. Ovde ima čak dvadeset pesama uglavnom između jednog i dva minuta sa zapaljivim rifovima, užasnim vokalom, stalno istim ali moćno  zaraznim ritmom i sve to snimljeno i miksovano da se maksimizuje šteta. Prelepo:

https://aasph.bandcamp.com/album/distant-abuse-shallow-grave-live

Wreck-Defy je bizarno ime za bend, ali dobro, ovaj sastav iz Thunder Bay-ja u Ontariju ima treći album, Powers that Be i, da budem iskren, verovatno ga ne bih ni slušao da na njemu bubnjeve ne svira Alex Marquez. Ne da su Wreck-Defy sad nešto loši, nisu, ali njihov thrash metal koji ima meša urbani, „core“ stav sa komercijalnijim heavy metal zahvatima mi nije idealna kombinacija. No, pošto sam ipak odvojio vreme, moram da kažem da je ovo prilično dobro. Wreck-Defy imaju izuzetnog gitaristu, pored izuzetnog bubnjara, jelte, pa je kolekcija izvrsnih rifova i solaža koje Matt Hanchuck štedro prosipa tokom ploče bila dovoljna da me drži. Strofe i refreni mi se manje dopadaju ali dobro, ovo ima malo overkillovskog šmeka pa ako se gleda sa te strane, može da prođe. Šteta je što preglasan mastering malo kvari uživanje u izvrsnom Marquezovom bubnjarskom radu i tim dobrim gitarama, no, vredi ovo čuti:

https://wreck-defy.bandcamp.com/album/powers-that-be

Gallu Xul su denverski death metal sastav čiji je debi album, Emissaries of the Underworld vrlo klasičan, vrlo, čak, predvidiv u estetskom pogledu. Ovo je glasan, jak death metal neke srednje škole, sa puno duplih bas-bubnjeva, mnogo prilika za mošing, i brutalnim ali razgovetnim vokalom. Bend me zapravo najviše podseća na Malevolent Creation ne jer liče na ijedan njihov konkretan album već po tome kako je ovo odlična kombinacija death metal ekstremnosti i thrash metal čitljivosti sa velikom pažnjom da rifovi budu kul a pevanje agresivno ama jasno. Emissaries of the Underworld je odlično produciran i ovo se vrlo lepo sluša:

https://galluxul.bandcamp.com/album/emissaries-of-the-underworld

Za pensilvanijski Hallucination na Metal Archivesu piše da više ne postoje (od 2015. godine) ali je album Only To Wilt izašao pre neki dan. Misteriozno. Dobro, bez obzira da li se bend ponovo okupio ili je ovo snimak od pre pet godina a tek sada izdat, treba reći da je ovo solidan old school death metal, vrlo tvrdog, brutalnog zvuka (prebudžen master, naravno, sa muzikom koja se davi sama u sebi kad bubnjar svira dupli bas bubanj) sa očiglednim korenima u onome što su nam u amanet ostavili Immolation i Incantation. Bend vrlo dobro operiše u ovoj formi, pišući zanimljive teme pa i upadajući u povremeno iznenađujuće zarazan gruv. Vredi čuti:

https://hallucination1.bandcamp.com/album/only-to-wilt

Shinda Saibo No Katamari (odnosno „Masa Mrtvih Ćelija“, molimlepo) je tročlani brutal death metal/ tech-death bend iz Tokija a njihov EP Ostriched Existence izašao je u Septemberu, no Bandcamp izdanje se pojavilo ove nedelje pa je u redu da ga dokačimo. Ne da su Shinda Saibo No Katamari sad neko must have otkrovenje ali ovaj EP, čudno opsednut velikim pticama (pored nojeva, na tapetu su i emui i ćurke) nudi dopadljiv deathgrind koji se ne ističe nekakvim neverovatnim tehničkim umećem ali umeće (!!) taman dovoljno „tehničnosti“ u svirku benda i u aranžmane pesama da sve to bude zanimljivo. Mislim, morate svakako imati afinitet ka ovakvoj muzici ali ako imate, ovo je puno pozitivne energije i entuzijazma i vredi da se čuje:

https://shindasaibonokatamari.bandcamp.com/album/ostriched-existence

Za još old school death metala, pa još iz Finske, evo prvog demo snimka trija Cemetery Dwell. Cold Visions of Nether ima tri pesme opasno odšrafljenog death metala koji je em jako mračan, em brz, em ima tu neku skandinavsku hladnoću kojui volimo. Iako je ovo demo, produkcija je sasvim dobra i vrlo primerena muzici a mislim da bi se ove tri sjajne pesme dopale i blek metal publici na ime svojih gitarskih tema. Odlično:

https://cemeterydwell.bandcamp.com/album/cold-visions-of-nether-demo

Teksašani Feed Your Body To The Void na demo snimku Demo 2020 imaju dve pesme užasno glasnog i teškog death metala. Ovo bi isto spadalo u staru školu sa svojom naglaskom na srednjetempaškom gruvu, težini i hipnotičkim rifovima radije nego na komplikovanim aranžmanima. Bend svira i brže na jednoj od dve pesme i ne mogu da se odlučim jesu li ubitačniji tako ili onda kada zvuče kao garažni rođak Bolt Thrower. U svakom slučaju odlično:

https://feedyourbodytothevoid.bandcamp.com/album/demo-2020

I Apparition iz Los Anđelesa provlače duboki, masivni death metal stare škole na svom singlu Granular Transformation. Ne znam kako su se tako nanizali ali i ovo je ploča sa dve pesme koje su odličan, bolestan i mračan staroškolski death zvuk sa uvrnutim rifovima i ogromnom težinom zvuka. Apparition veoma podsećaju na druge američke bendove aktuelnog talasa OSDM-a kao što su Vastum ili Sempiternal Dusk pa ovo preporučujem svakome ko se pronašao u takvom zvuku:

https://apparition23.bandcamp.com/album/granular-transformation

I Kuala Lumpur ima konja za tu trku. Obscurial su malezijski kvintet koji postoji već četiri godine ali njihov ovogodišnji demo, Exaltation je prvi studijski snimak koji su napravili. Srećom, u pitanju je prilično odlična ponuda, sa četiri pesme masivnog, glasnog staroškolskog death metala. Ponovo, originalnost nije ono po čemu ćete pamtiti Obscurial, ali kvalitet pesama, zvuka i izvedbe je na visokom nivou, sa odličnom atmosferom i puno razloga da čovek ove četiri pesme vrti u krug. Odlično:

https://obscurialmusic.bandcamp.com/album/exaltation

Štokholmski Repuked su švedski death metal bend koji ne svira švedski death metal. Ima i takvih! Drugi album ovog benda stiže sedam godina posle prvog i Dawn of Reintoxication je naslov koji obećava alkohol (votku, prevashodno) ali i bizaran seks, najčešće začinjen sa malo skatologije. Repuked nisu nimali stidljivi u svom obožavanju američkih preteča poput Autopsy i Impaled pa je i ovo album jednostavnog, staroškolskog death metala koji dosta polaže na atmosferu i težinu. Lepo je što bend ima dosta dinamičan mastering – nekarakteristično za Šveđane – mada su pojedinačni instrumenti miksovani sa mnogo kompresije pa album svejedno zvuči preglasno. Kvalitet pesama je onda, ono najvažnije jer su Repuked odlični izvođači i tu vredi reći da je ovo pristojan omaž pretečama, uz dosta low key humora i puno masivnih rif-momenata i mada Dawn of Reintoxication uglavnom ne dobacuje dalje od tog pristojnog statusa, to je sasvim dovoljno da se s uživanjem sluša.

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/dawn-of-reintoxication

Zaokružimo ovaj osvrt na ovonedeljni old school death metal ukazivanjem da je izašao novi album birmingemskih Benediction. Benediction sam uvek doživljavao kao lokalne ortake koji imaju kultni status u zajednici (ne samo lokalnoj) ali koje je malo osakatilo to što su im članove otimali uspešniji projekti, od Napalm Death, preko Bolt Thrower pa do Anaal Nathrakh. Mislim, naravno, sve je to ekipa iz kraja, ali fakat je da su Benediction respektovan ali najmanje poznat bend od svih nabrojanih. Opet, možda je stvar i u samom bendu jer su, bar za mene, Benediction uvek bili drugorazredna ponuda. Ne u nekom pežorativnom smislu, ovo je naprosto uvek bio bend koji proizvodi radnički death metal jakih rifova i jednostavnog koncepta, bez koketiranja sa podžanrovima i trendovima, i kao takav jeste zaslužio svoj kultni status. Elem, za osmi album, Scriptures, u jato se vratio pevač Dave Ingram, jedan od najzaposlenijih death metal pevača u britanskom (i skandinavskom) kontekstu a kreativna srž benda Brookes-Rew-Bate napisala je dvanaest četvrtastih, prkosno staroškolskih death metal pesama koje su prijatne, sasvim staromodne, izvrsno odsvirane i samo za mrvu previše klinički miksovane (autor kritike na Angry Metal Guy sajtu umešno povlači paralelu sa Massacreovim albumom From Beyond u pogledu toga kako kvalitetan miks uspeva da zvuči pomalo beživotno). Sasvim dobar album ako sebe ubrajate u Benediction fandom, ali posle dvanaest godina pauze možda i malo prekonzervativno držanje onog što bend najbolje zna da radi. Opet, Benediction nikada nisu davali ikakve signale da ih išta drugo u životu uopšte zanima pa je ovo upravo onakav album kakav se od njih očekuje.

Galactic Superlords sam već pohvalio za singl pre neki mesec, a sada je album koji taj singl sadrži izašao i Freight Train – kako se album zove – nudi još tog lepog, urednog hevi metala starije škole sa distorziranim ali pitomim gitarama, poletnim ali nežnim ritmovima i pevačicom koja zvuči umiljato ali i energično. Bend umešno šeta između radio-friendly komada power pop senzibiliteta (naslovna pesma koja album otvara pa i pomenuti singl) i žešćih, „metalskijih“ čukanja kao u, recimo Wrath. Ima tu i progresivnijih, ambicioznijih momenata (mejdnovska Leviathan) pa se sme reći da Galactic Superlords gledaju da se nađe po nešto za svakoga i ovaj album lepe, dinamične produkcije i zanimljivih ideja mi je prijao:

https://galacticsuperlords.bandcamp.com/album/freight-train

Škotlanđani Victorius (da, tako se piše ime ovog benda) je radio deceniju i po pre nego što je stigao do prvog albuma, ali Rise from the Flames je prilično dopadljiva ploča klasičnog heavy metala sa power metal začinima koju jedino, u mojim ušima, kvari pomalo čudan miks i mastering. Ali možda je do Bandcampa. Victorius tresu vrlo drusan, melodičan a energičan hevi metal koji za osnovu uzima dosta Iron Maiden filozofije (gitare pogotovo) a onda sve ubacuje u malo višu brzinu i servira ploču koja ne počiva na nekakvim meditativnim, reflektivnim pesmama već na rokerskim, žetokim komadima odličnog NWOBHM zvuka. To je naravno, muzika kao pravljena za mene i Victorius mogu da kažu da je potrajalo da se album napravi ali da se isplatilo jer su pesme dobrano sazrele i ovde se čuje jedna autentična glad i napaljenost dok se svira. Naravno, ima tu sitnica koje se daju kritikovati – na primer pevanje kome ne bi škodilo mrvicu više karaktera (a tehnički je sasvim na nivou), a to da album počinje pesmom dužom od šest a završava se pesmom dužom od devet minuta te i sam traje prilično dugo sigurno će biti naporno za neke slušaoce, no, da je ovo miksovano/ masterovano malo osećajnije pričali bismo o kandidatu za album godine:

https://victorius.bandcamp.com/album/rise-from-the-flames

Finski Nightstryke na svom drugom albumu, Storm of Steel, sviraju veoma sličnim stilom, uzimajući NWOBHM za osnovu i dajući svemu malčice gasa i power metal mirisa. No, razlika je što su Nightstryke ipak nešto bliži power metal nadgradnji nego prljavoj rokerskoj osnovi pa je ovo meni ipak mrvu ili dve manje drago. Nijanse su to  ali ovde ima taman toliko pop-začina da se oseti. No, opet, nijanse su u pitanju pa Nightstryke treba pohvaliti za vrlo solidan metal i kada su im pesme bliže NWOBHM matrici (kao u Dogfight, recimo), sve je apsolutno na svom mestu. Plus, bend veoma dobro svira (sjajne solaže) i ima dinamičan mastering pa je ovo, konačno, metal album koji se može glasno odvrnuti bez straha da će vam se zvučnici raspasti.

https://nightstryke.bandcamp.com/album/storm-of-steel

Danski veterani Artillery imaju novi singl, The Last Journey i naslovna pesma je, pa, metal balada u onom najklasičnijem smislu: kičasto, raspevano, preslađeno, pa onda malo tvrđe ali i dalje himnično. Nisam neki superljubitelj, ali Artillery ovo odlično rade. Srećom, B-strana sadrži obradu Metallicine Trapped Under Ice koja je izvrsna!!!!!!!!

https://artillerymetal.bandcamp.com/album/the-last-journey

North Star the Wanderer je bostonski prog-metal bend koji je izdao jedan singl pre dve godine i sada imaju još jedan EP sa dve pesme, Universal Trajectory. Bend sebe opisuje rečima „Progressive and primitive fighting each other.“ ali ovde je „primitivnost“ prejaka reč i jedini nešto siroviji element ove muzike je miks koji uopšte nije preterano sirov samo nije onako studijski popeglan kakav je kod skupljih bendova. No, North Star the Wandereru ovo daje jednu dimenziju iskrenosti a to se i dobro uklapa uz njihove prilično epske pesme zasnovane na legatu Mastodona ali autentično svoje.

https://northstarthewanderer.bandcamp.com/album/universal-trajectory

Freaks and Clowns je švedski sastav nastao 2017. godine kada su članovi Astral Doors i Chainwreck regrutovani za projekat koji bi pravio hevi metal u stilu osamdesetih. Tri i kusur godine kasnije, prvi album, Justice Elite je pred nama i mada je ovo daleko od najbolje ploče ove nedelje, daleko je i od neprijatnog. Ovo jeste ’80s hevi metal koji se oslanja jednako na andegraund i mejnstrim radove iz onog doba, smeštajući se otprilike na poziciju na kojoj su u ono vreme bili W.A.S.P. (uostalom, način na koji Christer „Chrille“ Wahlgren peva je vrlo jasan pokazatelj). Kao takav, on je himničan i bombastičan, ako ne i prepun sad neke dubine. Ovo je radio-friendly metal za ljude koji su zaista i ozbiljno slušali radio pre tri i po decenije i pate za muzikom kakva je bila nekad (uključujući Twisted Sister, Quiet Riot, Motley Crue…), pa iako nije mnogo inventivan, ovo je album pun kvalitetne izvedbe. Voleo bih življu produkciju i više varijeteta između pesama, ali Freaks and Clowns znaju šta hoće i isporučuju upravo ono što piše na pakovanju:

O istom trošku pomenuću i njujorški Disciples of Verity, novi bend Coryeja Glovera, voljenog gitariste Living Colour a čiji je debi album, Pragmatic Sanction upravo dropovao. Meni se ovo, da bude jasno, ne dopada ali cenim to kombinovanje vrlo melodičnog, vrlo ekspresivnog hard roka i nekih elemenata ekstremnijeg metala. Mislim, na prvoj pesmi gostuje Phil Demmel i to je dovoljan razlog da ja ovo pustim iako njegove gitare ovde donose mnogo više meni nebitnog Machine Head dž-dž-džkanja nego božanstvenog Vio-Lence zvuka. Ako ništa drugo, Glover je uobičajeno inventivan u svirci na ovom albumu, ali pesme su isuviše raspete između djent krljaže i radijskog pevanja da bi se meni album kao celina dopao. No ja sam, kako to obično primetimo, star i ogorčen čovek pa me ne treba uzimati odveć ozbiljno:

https://disciplesofverity.bandcamp.com/album/pragmatic-sanction

Omajgad, izvrsni italijanski hevi metal izdavač Metal on Metal Records je bio uglavnom u hibernaciji još od Septembra prošle godine i upravo se vratio najavom kompilacije Compendium of Metal Vol. 13 koja za svega četiri evra nudi izbor izvanredne muzike bendova što izdaju za ovu etiketu. Ozbiljno, ako prošle godine niste slušali Toxikull, kao da niste ni slušali metal, a ova ploča pored njih nudi i CHAINBREÄKER, Hellspike i Midnight Priest i još masu speed metal i heavy metal bendova premijum kvaliteta. Metal on Metal su firma koja kao da je nestala u nekom mom grozničavom, halucinantnom snu i ne mogu biti srećniji sada kad vidim da nastavljaju sa radom.

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/vv-aa-compendium-of-metal-vol-13

I 20 Buck Spin ove nedelje imaju novo izdanje a kakva god da je ova godina bila loša za većinu ljucke rase (loša), pitsburški izdavač je imao izvrsnu nisku izdanja od kojih sam većinu kupio čim su se pojavila (a neka i pre toga), uživajući u uniformnom kvalitetu i kreativnosti na meniju. Jedna od najboljih stvari (makar u poslovnom smislu) za 20 Buck Spin je ta spretnost da kada bend postane preveliki za taj neki andegraund i krene da izdaje za velike etikete, on i dalje ima prijateljske odnose sa 20 Buck Spin i nastavlja da radi i za njih. Tokom ove godine, to se desilo sa Khemmis ali i sa Spirit Adrift čiji novi album, Enlightened In Eternity paralelno izlazi za Century Media i 20 Buck Spin. Ovo više, da bude jasno, nije tek doom metal, već hevi metal generalnog usmerenja, sa vrlo teatralnom (povremeno skoro vodviljskom – slušajte Cosmic Conquest) komponentom i bend sada svira muziku, što se kaže, za celu porodicu i sve generacije. Simpatično:

https://listen.20buckspin.com/album/enlightened-in-eternity

Cranial Damage je ime iza kog biste se zakleli da stoji nekakav slamming death metal bend ali ovaj kvartet iz Mejvuda u Nju Džersiju na EP-ju Lacerations zapravo ima tri pesme koje kombinuju nekakav thrashcore, groove metal i powerviolence. Ne deluje kao prirodna kombinacija ali Cranial Damage zapravo ovde prave prilično organsku celinu koja je istovremeno ekstremno agresivna ali i pristojno gruvi. Odlična svirka i šteta što bend ne snima češće:

https://cranialdamage.bandcamp.com/album/lacerations

False Gods iz Njujorka su sludge metal bend koji na prvom albumu, No Symmetry​.​.​.​ Only Disillusion ide lepim rasponom od trešerskog, bržeg, napaljivijeg zvuka u Enemy Territory pa do meditativnije, melodičnije, gruvom obdarene Stay Frosty, a ovo su tek prve dve pesme na albumu! Dobar je to rejndž što bi se reklo i bend tokom albuma dobrano istraži prostor između, upuštajući se i u blek metal momente, doom pasaže itd. Vrlo zanimljiv debi za bend koji postojano radi i snima već pola decenije i samo ću malo da se sekiram zbog masteringa koji je glasan, napucan i ploču čini daleko neprijatnijom za slušanje nego što objektivno dobre pesme zaslužuju.

https://falsegods1.bandcamp.com/album/no-symmetry-only-disillusion

Tribal Scream iz São Paula su nekakva „komercijalna“ varijanta deahtthrash metala kakav je proslavio zemljake Sepulturu (a ima i malo thrashcore elemenata po uzoru na takođe zemljake Ratos de Porao) i njihov prvi EP, jednako nazvan Tribal Scream je dobro produciran i nudi tri pesme u kojima death i thrash metal dele binu sa više „televizijskim“ groove metal pristupom. Nije baš moj džem, jelte, više volim nerazblaženu verziju svega nabrojanog, ali bend je kvalitetan:

https://tribalscreamofficial.bandcamp.com/album/tribal-scream

Bay Area thrash metal legende, Death Angel, snimile su EP akustičnih pesama Under Pressure gde je naslovna pesma, dakako, obrada velikog Queen i David Bowie hita iz 1981. godine. I solidna je. Ostalo su autorske pesme u akustičnim verzijama i, pa, ako ste uvek želeli da slušate klasičan thrash metal ali su svam smetale te distorzije i glasni bubnjevi, BAŠ imate sreće.

Dosta interesantnog grindcorea sam čuo ove nedelje. Okus su Irci* čiji EP Disincorporate ima šest pesama i meša klasičan grindcrust sa elementima blek metala za jednu mračnu, ali zabavnu kombinaciu. Ovo su uglavnom brze i poletne pesme sa samo malo skretanja u neke sporije, atmosferičnije vode (Pigs), sa ekonomičnim aranžmanima i obradom Asocial na kraju. Fino:

*a ne Hrvati, hihihi

https://okus.bandcamp.com/album/disincorporate

Unsound Mind iz New Jerseyja na EP-ju Things Aren’t Getting Any Better praše metalizirani grindcore koji uspeva da zadrži tu neku eksplozivnost i oštrinu ali i da ima atmosferičnije, razrađenije aranžmane. Bend je, kada svira brzo, vrlo ubedljiv pa sve ostalo doživljavam kao solidnu predigru. Odlična svirka i produkcija i dosta „modernih“ djent/ deathcore ukrasa ali bez padanja u provaliju:

https://unsoundmind666.bandcamp.com/album/things-arent-getting-any-better

Formless Utopia Eternal je split album dva grindcore benda sa dve strane sveta. Gendo Ikari, naravno, nisu iz Japana nego se samo lože na Neon Genesis Evangelion a inače su iz Glazgova. Njihova muzika je žestoka, abrazivna, sa dosta sporijih, „atmosferičnih“ momenata, ali tako da i dalje dobijemo blastbitove i vrisku u pogodnim količinama. Kratke pesme, tehnički impresivna svirka i dobar, jak zvuk su sve njihovi aduti, pa ako volite Discordance Axis, Gendo Ikari verovatno upadaju u isto mesto u srcu. Blight Worms su iz Kanbere i sviraju dosta slično. Ovo je dakle, vrlo ekspresivan, glasan grajndkor sa dosta kvaliteta na strani svirke i moćnom, teškom produkcijom. Jedini nedostatak albuma je da se digitalni daunloud paktično ne prodaje pa morate kupiti fizičku kopiju.

https://gendoikari.bandcamp.com/album/formless-utopia-eternal

https://blightworms.bandcamp.com/album/formless-utopia-eternal

O istom trošku vredi čuti i Crisis Act, takođe grindcore bend, iz, takođe, Australije. Turn it Off je album sa 11 pesama koje prolete brzo i ugodno s obzirom da ni jedna nije duža od dva minuta a dobar broj ih je kraći od minut. Bend vrlo dobro svira i ima dobar zvuk – otud i ta ugodnost – sa gruvom koji zvuči kao da dolazi iz Pig Destroyer/ Agoraphobic Nosebleed škole i dobrim, prigodno efikasnim, aranžmanima. Lepo.

https://crisisact.bandcamp.com/album/turn-it-off

Još jedan odličan grindcore split, ovog puta EP, sa osam pesama, nam se pojavio baš kad je bilo najpotrebnije. Shit Life su detroitski grindcore duo koji sam prošle godine veoma zavoleo sa njihovim drugim albumom, Reign in Bud, a Competitive Victimhood je njihov split EP sa teksaškim sastavom Noisy Neighbors. Noisy Neighbours nisu osobito originalni ali sviraju kvalitetan grindcore sa klasičnim rifovima za ovu muziku i jednim lepim, tečnim osećajem koji kreiraju kada sviraju brzo. Pesme su ukusno protkane i solidnim moš-delovima i ovo je vrlo kompetentan klasični grindcore. Shit Life sa svoje strane ponovo oduševljavaju izuzetnim radom, pa kako me je bubnjar izvalio od oduševljenja na prethodnim izdanjima tako me i sada, da prostite, izvaljuje. Muzika je generalno još brža nego na prethodnim izdanjima i malo siroviji master ne smeta koliko bi smetao kod nekog benda lošijeg kvaliteta. Shit Life uspevaju da spoje visoku sviračku ekspertizu sa jednim vrlo prizemljenim, pankerskim pristupom grindcoreu i to ovde odlično funkcioniše. Sve preporuke, pogotovo uz činjenicu da je digitalni daunloud ovog izdanja BESPLATAN ako tako želite:

https://noisyneighborstx.bandcamp.com/album/competitive-victimhood-split-with-shit-life

https://shitxlife.bandcamp.com/album/noisy-neighbors-shit-life-competitive-victimhood

FILTHxCOLLINS su, slično Shit Lifeu, grindcore duo gitare i bubnjeva, samo iz Notingema i više old school. FxC2020 je prvi pravi album ovog dua i u pitanju je prilično sirovo snimljen grindcore gde doboš zvoni iz sve snage a pesme traju po dvadeset sekundi. No, FILTHxCOLLINS nisu antimuzičari i iako je njihova muzika izrazito prosta i programski prostačka, ona svakako kanališe izvornu grindcore energiju radije nego nekakav memekorični, ironijom nadjeveni prezir prema formi uopšte. Utoliko, meni se ovo prilično dopada, pogotovo što se bend trudi da pesme ne liče jedne na druge iako ovde ima vrlo malo moš-delova ili uopšte momenata gde možete čuti rifove. Fino:

https://filthxcollins.bandcamp.com/album/fxc2020

Loss of Infection su veoma stereotipan Deathcore bend za, recimo 2008. godinu. Sve je tu: insistiranje da je ovo što sviraju death metal, nejmčekovanje Ktulua, disharmonične gitare… No, Loss of Infection su em vrlo mladi em su južnokorejskog, jelte, etniciteta pa mi sve to nekako simpatično. Njihov debi album, Dark Dimension odiše jednom vrlo prijatno naivnošću i entuzijazmom koji je lišen poze i kulturnog kodifikovanja što ga imaju stariji i iskusniji bendovi. Ovo je simpatično, maštovito u jednom skučenom opsegu i lepo producirano:

https://lossofinfection.bandcamp.com/album/dark-dimension

Za najtvrđu stranu industrial metala dobili smo novi, ovog puta živi album projekta Author & Punisher. Kurt Ballou je nastupao uživo u ovoj godini, uprkos apokalipsi ili možda baš zbog nje, imajući u vidu koliko je bučan, abrazivan, mračan njegov muzički autput. Live 2020 B​.​C. može na prvi pogled da zbuni jer smo navikli da „B.C.“ označava staru eru, ali nek to bude tek prva od mnogih konfuzija u koju će vas Author & Punisher ubaciti ovim mrvećim ali hipnotičkim albumom odličnih živih nastupa:

https://authorandpunisher.bandcamp.com/album/live-2020-b-c

Hunter of Borneo je super ime za death metal bend, pogotovo ako ste iz Indonezije. A ovaj bend je baš odatle. Promosick 2020 je demo sa dve pesme slamming death metala koji, da bude jasno, zvuči dosta „kućno“, pogotovo u domenu vokala i bubnjeva, ali gitare su solidne i ovo je u suštini naivna, prostačka ali simpatična i ambiciozna muzika benda koji očigledno ima dosta potencijala da napreduje:

https://sadisticrecords.bandcamp.com/album/hunter-of-borneo-promosick-2020-2

Ruski izdavač Inherited Suffering Records nas je ove nedelje zapljusnuo talasom svojih izdanja. No u moru manje ili više slamcore bendova, meni je najviše legao EP Micro Surgery francuskog sastava Cryogenical Excision koji sa svoje četiri pesme nudi prilično klasičan slamming death metal sa dovoljno slemova i moš-delova da ja budem zadovoljan a bez „core“ zastranjivanja. Francuzi se trude da im pesme budu dinamične i raznovrsne, što takođe cenim i ovo je prilično hi-tech, ili, bolje, hi-fi slamming death metal za ljude koji vole ovaj stil ali ih smaraju sobni projekti koji u njemu kao da preovlađuju. Fino:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/cryogenical-excision-micro-surgery

Nisu loše ni njihove poljske kolege, Fetor koji za istog izdavača izbacuju svoj drugi album, Downwards to Distress. I ovo je prilično klasičan, radnički slamming death metal, sa vrlo dobrim zvukom i kvalitetnom svirkom. Slem ne bi trebalo da je neka velika filozofija, on je, slično fanku, nešto gde se više ceni osećaj nego kompleksnost i utoliko treba primetiti da se Fetor pošteno trude da svoje slemove uokvire sa dosta raznih ukrasa koji njihovoj muzici daju raznovrsnost, ali da su najbolji momenti na albumu ipak baš ti masni, masivni, napaljujući slemovi. Solidno, plus taj omot albuma koji je očiglednoprilično inspirisan jednim upečatljivim bossom iz Dark Souls:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/fetor-downwards-to-distress

Bostonski Goratory su kežuali dropovali album nedelje, posle pauze od, oh, punih šesnaest godina. Ova ekipa, koja je startovala početkom stoleća kada su neki od članova imali po nežnih 14, prešla je tijekom vremena put od korektnog ali ne preterano zanimljivog lo-fi deathgrinda do, pa do izvanredno zabavne, visokotehničke deathgrind svirke na novom albumu koji se zove Sour Grapes, ali se tu ne misli na kiselo grožđe u, kako da kažem, UŽEM smislu. Naime, Goratory od početka svoj identitet zasnivaju na skatološkom diskursu ali je on, za razliku od 99.9999 procenata grinderskih kolega opsednutih fekalijama, zapravo duhovit. Mislim, bend je na prvom albumu, 2011. godine, imao pesmu nazvanu Retrograde Defecation, što je prilično duhovito a prvi singl (da tako nešto postoji danas) sa novog albuma zove se I shit your pants i govori o podmetanju hipicima psihodeličnih narkotika umešanih sa laksativima. No, Goratory nemaju onu zlu, zluradu dimenziju koja je krenula od Anal Cunt i zatim se završila u današnjim nepodnošljivim grind projektima na internetu, i njihova muzika je daleko sofisticiranija od teme ove pesme. Bend je tokom sazrevanja davao članove metal imenima poput Job for a Cowboy, The Black Dahlia Murder, Abnormality, Despised Icon ili Deeds of Flesh pa se na ovom albumu može očekivati izuzetno visok nivo kvaliteta svirke – a što i dobijamo. Naravno, ovo je nominalno tech-death pa komplikovani aranžmani i stalne smene harmonija, ritmova i tempa tu idu uz teritoriju ali bend uspeva da sve to učini zabavnim i ne pada u zamku neke umišljene ozbiljnosti. Još jedan bend sa severa kontinenta je ove godine objavio album koji bih opisao sličnim epitetima i ako ste, kao ja, voleli Killitorous na njihovom ovogodišnjem ili prvom albumu od pre neku godinu, Goratory su u veoma sličnoj kategoriji, ne odričući se skatološkog deathgrind jezgra ali praveći od svoje muzike jednu urnebesnu grindcore komediju u kojoj se smejete u sebi dok se na sav glas divite apsurdnom kvalitetu svirke i načinu na koji se pesme okreću oko nekoliko osa u isto vreme. Uz odličan miks (i glasan master koji, takođe, ovde ide uz teritoriju) i činjenicu da je Sour Grapes svega pet evra za digitalni download, ovaj album je zaista izuzetna ponuda za svakoga ko voli žestok deathgrind i, pa… gomna.

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/sour-grapes

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-10-2020

U protekloj nedelji napustio nas je Eddie Van Halen, gitarista koji je, može se argumentovati, predstavljao ključnu sponu između gitarskih heroja prvog talasa, prevashodno Claptona i Pagea – koji su mu, pored neizbežnog Hendrixa bili i uzori – i onog što je došlo osamdesetih u figurama kao što su bili Vai, Satriani, Wylde, pa i Malmsteen. Eddie je bio ne samo vasnerijski talenat i neko ko je skidao pesme i solaže samo gledajući ljudima u prste, ne samo popularizator dvoručnog tepinga koje će osamdesetih postati stalni deo programa hevi metal gitarista, već i samouki zanatlija koji je stalno nešto majstorisao oko gitare i pravio je da proizvodi zvuke koje do tada nije mogla. Velika ličnost za metal, rok i uopšte muziku poslednjih pola veka. Nek odmori sada u velikom bekstejdžu sa druge strane. A mi da vidimo i šta je izlazilo a vredno je da ga čujemo i ispratimo Eddieja uz buku i pucanje.

Blek metal, kao stil koji izuzetno polaže na mistično, opskurno, neprozirno, tajno i nedorečeno dobija neku vrstu svog sažetka sa bendom Prosternatur za koji se ne zna ni ko su ni odakle su. I njihov drugi album, Mortuus et Sepultus počiva na ovoj misteriji i opskurnosti, nudeći mračne, hermetične blek metal pesme koje se ne kriju iza lo-fi pancira već, naprotiv, dopuštaju da se tama i neprijateljstvo dobro čuju. Nije za pevušenje i stiskavac, ali Mortuus et Sepultus u sebi krije  potencijal za transcendentna iskustva:

https://prosternatur.bandcamp.com/album/mortuus-et-sepultus

Švedski Trident su na drugi album, North, čekali deset godina, ali jasno je da nisu sedeli skrštenih ruku – nedobog, pa oni sigurno krst smatraju nečim najgorim – nego su radili i unapređivali se. Otud je North jedna lepa, ubedljiva ploča black-death metala sa kvalitetnnom produkcijom i napadačkim, ratničkim stavom, a ne bez suptilnosti. Trident odlično pišu pesme i proizvode dinamičnu, napetu svirku koja se ne oslanja sve vreme na brzinu da bi zvučala žestoko. Vrlo lepo:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/north

Na ovim smo stranicama više puta hvalili različite keltske blek metal projekte pa evo sada i nekoliko lepih reči za debi album škotskog jednočlanog projekta Aonar. The Cult of Life je meditacija o propasti čovečanstva iz perspektive veštačke inteligencije koja ga nadgleda, a sve inspirisano Ellisonovom zastrašujućom i klasičnom kratkom pričom „I have no mouth but I must scream“. Ovo je, razume se, sumoran album ali muzika je žustar, energičan blek metal koji ne smara prebiranjem po molskim akordima i utapanjem u sjeti već – krlja. Craig Milne je ambiciozan autor koji počinje ploču kompozicijom dužom od 13 minuta, ali ovo je uglavnom pristojan blek metal koji opravdava svoju meditativnu prirodu temom i konceptom albuma. Lepo:

https://aonarsco.bandcamp.com/album/the-cult-of-life

Čileanski duo To Death na svom debi EP-ju Perpetual Gloom svira prijatan blackened death metal. Iako je ovo korektno odsvirano i snimljeno, muzika ima i jedan naivni, idiosinkratični pristup aranžmanima koji je čini svežom i šarmantnom. Lep početak:

https://todeath.bandcamp.com/album/perpetual-gloom

Iznenađujuće mnogo mi prija debi album bristolskih Blasfeme, nazvan Iniquity in Salvation. Ovo je vrlo uredan, pod konac odsviran blackened death metal, sa dobrim, ekstremnim ali upicanjenim zvukom i pesmama koje se baziraju na opakim rifovima, vrištanju i brzini. Album je podugačak, ovde, kad se saberu i interludiji, ima trinaest lakih komada na ploči, ali ga veoma vredi čuti:

https://wulfhereproductions.bandcamp.com/album/iniquity-in-salvation

Francuski duo mršavih mladića, Dysylumn sa svojom trećom dugosvirajućom pločom, Cosmogonie pruža publici tačno ono što ona, slutim očekuje. Mislim, intro ovde traje preko četiri minuta a za njim slede pesme duže od šest, sedam, osam pa i devet minuta ispunjene meditativnim, umiljatim ponavljanjima melodičnih i melanholičnih akorda, grubim ali toplim vokalima i ritmom koji je ujednačen i predvidiv. Dysylumn, ipak, nisu generički atmospheric black metal bend i izdvajaju se od proseka kvalitetom, kako svirke, koja je dinamična i živa bez obzira na ambiciju da bude hipnotična i repetitivna, tako i pesama koje su promišljeno rađene. Ovo je i solidno producirano pa se lako preporuči:

https://dysylumn.bandcamp.com/album/cosmogonie

Lepa blek metal sirovina stiže nam iz Portugalije, sa prvim EP-jem skupine Ventr, naslovljenim Numinous Negativity. Portugaliju, toplu mediteransku zemlju ne biste instinktivno povezali sa muzikom koja je ovako mračna, hladna i okrutna, ali eto, ima nas svuda. Numinozna negativnost je pompezan naslov za nešto što je maltene garažni snimak, sa svojim lo-fi kvalitetom zvuka i ljuljanjima u tempu, ali Ventr uspevaju da sve to pretvore u prednost dok valjaju slatke satanske teme i distorzirane đavolje rifove. Šarmantno:

https://ventr.bandcamp.com/album/numinous-negativity

Francuzi In Cauda Venenum imaju violončelo u stalnoj postavi što bi trebalo da nas unapred upozori o kakvom bendu pričamo. Njihov drugi album, G​.​O​.​H​.​E. ima samo dve pesme, svaka od njih dugačka preko dvadeset minuta, utopljene u melanholičnu izmaglicu gitara bez dinamike, violončela, sintisajzera, udaljenih vrištećih vokala, semplovanih govora, pijanističkih vinjeta… Ali da bude jasno, ako volite taj grandiozni pristup blek metalu, bez stida i brige da li neko ovako nešto smatra pretencioznim, ovo je vrlo dobra ponuda, sigurna u sebe i dosledna u onom što radi. In Cauda Venenum su pojava za sebe i to treba ceniti:

https://incdvnnm.bandcamp.com/album/g-o-h-e

Švedski veterani black-death metala Necrophobic imaju deveti album, Dawn of the Damned, što za više od trideset godina svirke i nije mnogo. Zato valjda i album zvuči napaljeno i sveže, podsećajući na klasičan švedski blek metal zvuk svojom kombinacijom melodičnosti, brzine i žestine. Necrophobic ne izmišljaju nekakve tople vode ali su i dalje prilični majstori u kreiranju metala koji je istovremeno brz, tehnički impresivan ali i prijemčiv, himničan, epski na jedan pop način. Ja sam prost čovek i meni ovo prija:

Ajmo sad stoner i dum. Psihodelija koju Across Tundras, bend sa stalnom adresom u Tenesiju, provlače ima elemente Amerikane i te neke „dream pop“ muzike ali je glasna, bučna i uzbudljiva u toj svojoj sanjivosti. Album LOESS ~ LÖSS bi zapravo i profitirao od malo mekšeg, tišeg zvuka gde bi instrumenti imali manji „panč“ i gde bi prelepi, hipnotički ambijenti kreirani gitarama i klavijaturama imali više prostora da vam se šire po ušima, ali ovo je i tako vrlo lep album prijatne, udobne psihodelije:

https://acrosstundras.bandcamp.com/album/loess-l-ss

AIAUASCA su sludge/ doom duo iz Kvebeka i njihov drugi (mislim) album, Mareacion ima dve dugačke, teške pesme koje pritom ne istrajavaju u nekoj komičnoj sporosti i svečanosti, već tu ima i dosta momačke svirke. Treba izdržati svu tu supernapucanu produkciju i ta trajanja, ali bend se trudi da principom „od šapata do vriska“ kreira zaista ekspresivnu, memorabilnu muziku (i poneki dobar doom rif) i to im mahom uspeva:

https://aiauasca.bandcamp.com/album/mareacion

Još dobre psihodelije nam stiže posredstvom odlične kasete Paradigm Shift britanskog sastava Amon Acid. Ovo je praktično acid-doom, muzika sva u orijentalističkim harmonijama međ gruvom koji za polaznu osnovu uzima Black Sabbath i Pentagram ali onda cimne MALO VIŠE iz nargila i sve se pomeri par stepeni ka nirvani. Stanju, ne bendu. Amon Acid imaju lepe doom metal rifove ali njihova muzika je nešto više od rifova, jedan primitivni ali neodoljivi ritual u kome su distorzirane gitare samo komadić priče:

https://amonacid.bandcamp.com/album/paradigm-shift

Little Hole Filled je verovatno najgore ime za bend koji svira metal bilo koje vrste a pogotovo za ovu austrijsku ekipu koja provlači prijatan, rifaški stoner/ sludge metal. Ovo nije instrumentalna muzika ali skoro da jeste jer je čitava poenta pesama na albumu And The Ants Still March On nizanje lepih, distorziranih rifova i hipnotisanje slušaoca njihovim urednim slaganjem. Utoliko, albumu svakako ne bi škodilo malo više dinamike i raznovrsnosti ali ako ste raspoloženi za nešto što drži vrlo solidan gruv i ima lepe harmonske ideje tokom čitavog trajanja albuma, Little Hole Filled će… ispuniti tu potrebu, kao nekakvu… malu rupu…

https://littleholefilled.bandcamp.com/album/and-the-ants-still-march-on

Sasvim prijatan und pristojan hard rok stiže nam iz Berlina na EP-ju The Space Between petorke Bubba Ho-Tep. Ovo je pod priličnim uticajem dobre ’60s i ’70s rok svirke, sa dosta bluzerskih rifova i gruva kakav bi pristajao Ten Years After ili Roriju Galageru. Kako sam ja to trošio u nezdravim količinama kao dječak, tako mi i Bubba Ho-Tep prirodno prijaju. Ovo je i lepo producirano da bude čisto i prijatno a da ima dinamiku što je danas maltene izgubljeno znanje. Preporučuje se:

https://bubbahotepmusic.bandcamp.com/album/the-space-between

Također Nijemci, Hexer iz Dortmunda se na svojoj promo fotografiji slikaju u kožnjacima a jedan od njih pokazuje kameri srednji prst, valjda da se uspostavi ulični kredit, no, srećom, muzika im je, na njihovom drugom albumu ipak vredna pažnje. Realm of the Feathered Serpent je kolekcija dugačkih i odmereno tempiranih pesama zamišljenog, pomalo ritualnog, pomalo meditativnog doom/ sludge zvuka sa finom dozom melanholije. Kažem „finom dozom“ da bi bilo jasno da ovo nije uplakani, terminalno gotski dum kome je naricanje ceo raison d’être već jedna spontanija muzika sa blago tribalnim prizvukom, gde su harmonije, istina je, duševne, ali bend polako i svečano, a opet energično ponavlja ritmičke i tematske sklopove puštajući slušaoca da se utapa u hipnotičkoj atmosferi. Ovo se može i prekuvati, naravno, pa je dobro da se Hexer trude da sve ipak ima dinamiku i bend pokazuje mišiće da bi bilo jasno da ovo nije ni sanjivi post-metal. Tako da je ploča na zlatnoj sredini, sa dovoljno distorzije i energije da zadovolji moje primitivne potrebe ali i dovoljno suptilne, višeslojne filozofije u kreiranju kompozicija da mi zadovolji i ono malo kognitivnog žara što mi je preostalo. Lepo producirano. Lep album.

https://hexerdoom.bandcamp.com/album/realm-of-the-feathered-serpent

Italijani Invernoir su bend koji je mnogo manje po mom ukusu ali ne treba ignorisati njihov solidni kvalitet. Njihov debi album, The Void and the Unbearable Loss zvuči baš kako mu naslov sugeriše, tužno, zamišljeno, patetično, introvertno, emotivno itd. itd. itd. Nisam siguran da emo-doom metal postoji u registru metal podžanrova pa ću reći da iako Metal Archives ovo vodi kao Gothic Doom, Invernoir imaju barem onoliko shoegaze senzibiliteta u svom zvuku koliko i gotike. Bude to i dobro, kad konačno jednom krene i mada ovo nije moj, jelte, fazon, bend svakako kapira šta hoće i kako da ga postigne pa su ovo spore, melanholične pesmice epske širine i uplakana lica. Ko voli, mislim da će voleti:

https://funere.bandcamp.com/album/the-void-and-the-unbearable-loss

Prvi album polno mješovite doom metal ekipe Yatra iz Merilenda je meni bio prilično dobar i komentarisao sam neobično pevanje Dane Helmutha kao karakteristiku po kojoj se bend izdvaja od ostatka scene. Novi, već treći (drugi ove godine!!) album je tu, i All Is Lost i dalje ima Helmuthov karakteristični pola odašaputani, pola odrežani vokalni stil ali bend ovde ulaže i dosta energije u pisanje pesama. Kompozicije su ovde maštovitije i dinamičnije od tog nekog osnovnog doom metal predloška, sa određenim trešerskim i sladžerskim aspiracijama i tvrdoćom koja ne narušava potrebnu dostojanstvenost ovakve muzike. Bend pritom sklapa solidno zaokružene komade od oko tri-četiri minuta, ne smarajući već pošteno svirajući i puštajući rifove i gruv da odrade svoje pre nego što se pređe na naredni komad. Fer. Solidan miks i prebudžen mastering ali ovo je album koji se lepo sluša:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/all-is-lost

Nisam nešto lud za instrumentalnim doom/ post metal albumima, pa mi tako ni Eremit, druga dugosvirajuća ploča berlinskih Neànder nije bila po ukusu kad je krenula sa dvoipominutnim shoegaze/ drone introm koji je, subjektivno rečeno, trajao bar tri sata. No, stvari su značajno podnošljivije kada bend krene u doom smeru. Ovo i dalje jesu pesme sa pomalo predugačkim, pomalo samozaljubljenim kompozicijama koje se razvijaju presporim tempom predugo vremena, ali bend, da budem fer, ima pristojne doom rifove kad baca doom rifove i zvuči prijatno i kada ih kombinuje sa gorkoslatkim post-blek-metal pasažima. Okej je:

https://throughloverec.bandcamp.com/album/eremit

Čileanski jednočlani Rise to the Sky ne da ne svira instrumentalni doom metal nego je njegov drugi album, Death Will Not Keep Us Apart prepun pevanja svih vrsta. Ovo je vrlo melodičan, vrlo svečan, kinematski doom album, konceptualno konstruisan oko naučnofantastične priče o paru koji pokušava da preživi smak sveta, a muzički, iako relativno „jeftino“ produciran, spravljen da bude nešto što se sluša sa jednim egzaltiranim osmehom na licu i uživa u predivnoj, dostojanstvenoj tugi koju Sergio Gonzalez Catalan kanališe nežnim melodijama, anđeoskim pevanjem, dubokim death vokalima, sakralnim motivima, sporim, dostojanstvenim tempom… Ovo je veoma uspela smeša mnogih koncepata koje povezujemo sa doom metal muzikom i Catalan, pored izrazitog talenta da napiše monumentalne doom pesme od kojih ni jedna ne traje duže od šest minuta, ima i odličan zvuk gde se svi ti slojevi kompozicija doro čuju i prave željenu atmosferu. Odlično:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/death-will-not-keep-us-apart

Warlung iz Hjustona su ponovo sa nama i kažu da su na albumu Optical Delusions našli idealnu sredinu između horor intonirane muzike sa prvog i rokenrol aspekata drugog albuma. To ćete vi morati sami da procenite koliko je ta sredina idealna, ali meni se prošli album prilično dopao a ni ovo nije ni malo loše. Naravno, Heavy Psych Sounds Records je firma koja uliva poverenje, pogotovo što je reizdala i prva dva albuma Warlung, pa je slušanje sve tri ploče za redom skoro pa prirodna reakcija poštenih ljubitelja teškog roka. Elem, Optical Delusions ponovo ima taj neprikriveno ’70s, sabatovski pristup sa lepim rifovima koji spajaju bluz gruv i metal mračnjaštvo, pamtljivim vokalnim temama i dobrom produkcijom. Lepo:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/warlung-optical-delusions

Rusi The Re-Stoned nisu nameravali da snime novi album, kažu, već samo par novih pesama da najave turneju koja je trebalo da se održi proletos, ali eto, desi se šta se desi, zavuče nam se pandemija i ono šta će, kud će – ajde u studio. Thunders of the deep je, dakle, ploča koja se desila neplanirano i kao takva ona ima i momente koji bi možda bili upeglaniji i razrađeniji da je bend sve ovo radio planskije, ali je svejedno fina kolekcija instrumentalnih stoner rok komada koje vozi pre svega lepa, fazirana gitara a pod nju se podmeće kvalitetna ritam sekcija. The Re-Stoned vole bluzerske korene svoje psihodelije i ne hvataju samo na snagu i težinu, naprotiv, ima ovde dosta dinamike i suptilnosti. Voleo bih da je album nešto zaokruženiji, delovi ovde i dalje imaju miris džem-sešna ali generalno ovo je vrlo dobro:

https://re-stoned.bandcamp.com/album/thunders-of-the-deep

Ripple Music je izdavač sa tako visokim kvalitetom autputa da se ozbiljno nosim mišlju da krenem da im plaćam pretplatu od pet dolara mesečno da bih odmah sva njihova izdanja dobijao automatski kad izađu. Današnji primer: kiparski Arcadian Child koji svoj psihodelični rok ukrštaju sa malo grčke/ mediteranske tradicije da se dobije vrela, zapaljiva smeša potentne hard ’n’ heavy muzike i hipnotičkog gitarskog rada. Protopsycho je odličan naziv za ploču koja čuva osnovni hard rok format kao osnovu ali je nadograđuje sa mnogo helenskih harmonija i gitarskih tehnika koje vuku poreklo direktno iz narodne muzike ovog dela sveta. Arcadian Child su još jedan od onih bendova na Ripple Music koji zvuče bezvremeno, savršeno uklopljeni u „klasičnu“ hard rok tradiciju a opet bez retro mirisa, čineći tu tradiciju savremenom i živom. Izuzetno.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/protopsycho

https://arcadianchildband.bandcamp.com/album/protopsycho

Italijani Last Century se trude da na svom prvom albumu, A State of Being Aware udahnu thrash metalu novi život. Ovo je lepa ambicija i bend ima simpatične ideje i kreativna, iznenađujuća rešenja. Blago ih koči pevanje koje je, pa, recimo, malo „leftfield“ ali bend ima karakter zahvaljujući i tome, ali i zahvaljujući komplikovanim a opet prirodnim aranžmanima i dobroj produkciji. Ovo nije thrash metal jurnjave i pretnje niti hladna, laboratorijska „techno-thrash“ vežba, već topla i duševna muzika. Vredi čuti:

https://lastcentury1.bandcamp.com/album/a-state-of-being-aware

Death metalci vole da pevaju o ubicama pa tako i Slovaci Stabbed čiji EP Irena govori o poznatom slučaju žene po imenu Irena Čubírková koja je prva pogubljena žena posle Drugog svetskog rata u Čehoslovačkoj – zato što je ubila muža i kolegu, u razmaku od 13 godina, odsekla im glave i spalila tela u rerni… Mračna tematika, a Stabbed sviraju odlično na ovom stamenom, vrlo gruvi EP-u. Produkcija je sjajna, atmosfera mračna a metal nekako ozbiljan, kao da gledate nekakav dokumentarac. Fino:

https://stabbedsk.bandcamp.com/album/irena

Inferi iz Tenesija su svoj melodični death metal sa početka karijere evoluirali u rastuće „tehničkom“ smeru pa je novi EP, Of Sunless Realms ta neka apoteoza parenja melodeath i tech-death filozofija, sa naglašenom melodičnošću i komplikovanim aranžmanima gde se koriste neobične ritmičke strukture i upada u „čudne“ harmonije. Sa jedne strane gledano, Inferi spajaju sve što izrazito ne volim, ili bar za njega izrazito ne marim, u death metalu, ali ovo je impresivno sklopljen EP koji mi nije bilo naporno da slušam diveći se malo kvalitetu svirke a malo i solidnom miksu koji sve to pušta da se lepo čuje:

https://inferi.bandcamp.com/album/of-sunless-realms

Naravno, bliže mom ukusu pada novo izdanje Fucking Kill Records. Minenratten je split album između dva nemačka benda, Minenfeld i Ratfeast, sa materijalom koi je već izašao na kasetama pa je ovo sada zasluženo vinilno izdanje. Elem, ovi prvi sviraju primitivan death metal stare škole, baziran na velikim rifovima i meljućim ritmovima. Minenfeld nisu najtehničkiji bend u svojoj oblasti, naprotiv, ovo je zaista prilično primitivno, ali imaju taj primalni death metalski šmek, tu inerciju masivnosti koja mrvi sve ispred sebe bez obzira na blagi osećaj da sve u svakom trenutku može da se raspadne. Bend je obradio Bolt Throwerovu Cenotaph i to im vrlo lepo stoji ovde. Ratfeast su više thrash/ hardcore bend i njihova strana EP-ja je pankerskija u jednoj metaliziranoj verziji D-beat hardkora, na prilično tipično nemački način. Eto:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/minenfeld-ratfeast-minenratten-split

Njemački Boundless Chaos ima lep logo, sav okovan u metal, a ni muzika na prvom im EP-ju, Of Death and Perdition, vere mi, nije rđava. Ovo je thrash metal sa sjajnim rifovima i jednom nemirnom, nepoćudnom energijom, ali i sa skoro death metal vokalom pa će prijati i jednoj i drugoj publici. Nijemci zapravo imaju i dosta izvornog speed metal šmeka pa je ovo, uz odličnu produkciju u kojoj se sve čuje i ništa ne zaklanja ono drugo, zapravo skoro idealan spoj starog i novog. Vrlo dobro:

https://boundlesschaos.bandcamp.com/album/of-death-and-perdition

Na bend po imenu Cuntcrusher ne bih, u normalnim uslovima potrošio ni dve sekunde vremena jer su šanse da ovo NIJE nekakav mizogini slamcore sastav sa ogavnom incel retorikom negde devet prema jedan. No, valjda me njuh ovog puta poslužio pa sam protivno intuiciji kliknuo na prvi album sastava baš ovakvog imena, The Countenance i ispostavilo se da je ovo zapravo lepa thrash metal ploča benda iz Čilea. Da se razumemo, možda bend ima mizogine stavove, ne umem da to istumačim iz odurlanih stihova na ovom albumu, ali ako ih i imaju, makar ih umotavaju u nekakvu poetskiju i estetski prefinjeniju oblandu. Evo, prva pesma se zove Spawn Machine, treća Unborn, sve to MOŽE da bude odvratna mizogina propaganda a može da bude i samo normalna metalska ikonogrqafija. Ko mi kriv što sam gluv pa ne razumem šta Leo Ramirez peva… Elem, da ne smaram, bend svira odličan, ODLIČAN thrash metal koji za osnovu uzima Slayer iz devedesetih i dodaje lepu količinu gruva tako da su pesme nemirne, kinetičke i imaju lep odnos napetosti i jedne prijatne opuštenosti. Bend je izvrstan u muzičkom smislu i odlično miksovan i ovo je zaista impresivno thrash izdanje koje podseća na to kako latinoamerički thrash kad je dobar – bude najbolji. Samo da nisu neka mizogina prokletinja.

https://cuntcrusher.bandcamp.com/album/the-countenance

Supernatural Elimination su pensilvanijski deaththrash sastav koji na svom prvom i istoimenom EP-ju ima tu distinkciju da se tematski bavi Ghostbustersima. Kada se ignorišu tekstovi i introi, ovo je zapravo sasvim solidna muzika, ne mnogo maštovita, ali kvalitetno odsvirana i dobro producirana. Ili, već obrnuto. Prijatno:

https://supernaturalelimination.bandcamp.com/album/supernatural-elimination

Nizozemci Anarchos zakivaju dve odlične, vrlo teške death metal pesme na split singlu sa Morbid Stench koji će se, kad izađe za koji dan, zvati Ghospels of Necromancy. Prva pesma je neka vrsta sporog, švedskog death metala, a druga je obrada Slaughtera (Tortured Souls) i nije spora nego, naprotiv, zakivačka. Anarchos imaju zastrašujuće heavy zvuk ali umeju i da sviraju i ovo je veoma dobro:

https://anarchos.bandcamp.com/album/ghospels-of-necromancy-split-with-morbid-stench

Poljski Mendax na istoimenom prvom albumu provlači vrlo školski old school death metal. Sve ovo, varvarske ritmove, mračne rifove i podzemno pevanje čuli smo MNOGO puta od početka devedesetih pa do danas i Mendax u formulu ne dodaju bogznašta sveže ili osobeno, ali ipak, ovo je vrlo korektno odsvirano i pritiska, što se kaže, svu pravu dugmad. Mene je lako zadovoljiti:

https://mendax.bandcamp.com/album/mendax

Ovonedeljni bend osnovan sedamdesetih godina prošlog veka je francuski, originalno pank a danas ponosito hevi metal sastav Nightmare. Osnovana 1979. godine, ova je ekipa posle dva albuma polovinom osamdesetih praktično pauzirala do kraja stoleća kada se reaktivirala a prvi novi album snimljen je 2001. godine, da bi aktuelni, prigodno naslovljen Aeternam, bio njihov jedanaesti. I ovo je prilično impresivna ploča sa kombinacijom „tradicionalnije“ melodičnosti i poze ali i sa savremenom produkcijom i savremenom svirkom. Aktuelna pevačica Marianne Dien ima moćan glas i puno apetita za multitrekovanje i raskošne aranžmane a bend iza nje svira epski, grmljavinom obdareni heavy metal koji demonstrira da je svestan „modernijih“ thrash ili power metal senzibiliteta. Dobra je to kombinacija, uz vrlo solidnu produkciju koja izbegava beživotnost preproduciranosti i uspeva da muzici podari jedan raskošni zvuk a da je ne udavi kompresijom i efektima. Persme su dobro napisane i mada bend ima jednu „komercijalnu“, narodsku crtu, u refrenima pogotovo, ovo je generalno zdrav, mišićav, sinemaskopski metal kakav volim:

Čileanci Q-Fonia su svoj drugi album nazvali Outro. Sem ako to znači da se raspadaju, čestitam im na duhovitom naslovu. Elem, muzika je odlična, pa ako im je i poslednje – časno je. Ovo je malo death, malo thrash metal sa izraženom progresivnom komponentom a što u ovom slučaju znači brza, nervozna, napaljiva muzika sa čestim promenama ritma i kompleksnijim rifovima. No, bend vrlo lepo balansira te svoje progresivne ambicije sa bazičnom potrebom da album krlja i da se uz njega može slobodno šutirati, pa je Outro vrlo kul. Ima ovde i melodeath elemenata, a meni najsimpatičnije je kada se na drugoj pesmi začuje Herrmannova tema iz „Psiha“ koju su svojevremeno i Caracss omažirali. Ukusno!

https://q-fonia.bandcamp.com/album/outro

Necrolord su ove godine već imali solidan album a sada su izdali EP The Twilighted Minds koji donosi još njihovog patentiranog zvuka death metala stare škole. Ovo je pristojno producirana ploča na kojoj se ritmovi poštuju i pesme uglavnom drže jedan isti tempo, birajući da varijaciju nađu u dinamici i povremeno zdravo inventivnim harmonskim rešenjima (naslovna pesma pogotovo). Lep, gruverski EP dobrih rifova i ujednačene atmosfere, kao stvoren za sumornu jesen:

https://necrolord.bandcamp.com/album/the-twilighted-minds-ep-2020

A kome je to mnogo sumorno, evo death metala nasmejana lica. Dobro, ne BAŠ nasmejana lica ali Suffocate the Skies na svom debi albumu Heathenwulf sviraju simpatičan melodični death metal sa simfonijskim aspiracijama. Ovo je meni zapravo dosta dopadljivo upravo jer Suffocate the Skies nemaju neku prenabudženu produkciju niti para za kompleksne orkestracije pa je njihov drusni death metal samo lako zaprljan sintetičkim gudačima i sve ima jednu B-movie atmosferu. Bend dobro svira i snimljen je valjano pa ovo vredi čuti:

https://suffocatetheskies.bandcamp.com/album/heathenwulf

Za slamming death metal publiku, novi singl američko-njemačkog trojca Pestilectomy, Ministry of Molested Necrophiles, doneće desetak minuta teških hromatskih rifova, bas-dropova, neljudskih vokala i rešetajućeg bubnja. Pestilectomy nisu nikakvi slam inovatori i ovo nije ploča koja sa svojom naslovnom pesmom treba da nas iznenadi originalnošću. Ovo je prosto najava novog albuma, a na B-strani su obrade Jenovavirus i Cephalotripsy u podsećanju na slavne slam prethodnike koji više ne rade. Pošteno:

https://pestilectomy.bandcamp.com/album/ministry-of-molested-necrophiles

Ko se prošle nedelje slušajući italijanski Skeletoon uželeo JOŠ power metala, evo nama novog albuma baskijskog benda Vhäldemar. Španci sviraju od početka stoleća i Straight to Hell im je šesti album pa se ovde čuju kilometraža i kvalitet. Iako ovo nije onako PRETERAN i zabavan muzički program kao kod Skeletoona, Vhäldemar pružaju vrlo ubedljiv klasičan metal jelovnik dobrih rifova, epskih refrena i tvrde, nabijene ritam-sekcije. Miks i mastering su, uobičajeno za ovu muziku, napucani do besmisla pa je meni ovo malo i naporno za uši ali o kvalitetu same svirke nema dileme, Vhäldemar su odlični, pružajući superiornu svirku i veličanstveni kič na korišćenje svima zainteresovanima:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/straight-to-hell

Ukrajinci Degradatus na istoimenom EP-ju pružaju program vrlo solidnog, odlično produciranog metaliziranog grindcorea. Bend navodi uzore poput Terorizer, Dead Infection i Agathocles, ali Degradatus zapravo ima svoj zvuk i to je kvalitetan pristup materijalu sa dobrim rifovima, promišljenim strukturama pesama i odmerenim humorom. Vrlo lep debi:

https://trismusrecords.bandcamp.com/album/degradatus-s-t-ep

Za onu najcrnju stranu grind formule ove nedelje su zaduženi Pulmonary Fibrosis iz Francuske i Assur iz Belgije sa albumom Elvira, Mortician of the dark. Neiznenađujuće, radi se o tribjutu američkom bendu Mortician istovremeno sa tribjutom Elviri, gospodarici Tame pa je ovo kolekcija obrada Mortician presecana semplovima iz filmova sa Elvirom sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Kjut, što bi rekli na engleskom, ali muzika je zapravo odlična i mada oba benda zvuče sirovo i brutalno preko svake razumne mere, zapravo i dalje imaju značajno bolji zvuk od originala koje obrađuju. Meni odlično:

https://assur.bandcamp.com/album/elvira-mortician-of-the-dark-split-w-pulmonary-fibrosis

Crouching Nude nastavljaju da pumpaju ploče kao što neki posebno napaljeni bilder pumpa gvožđe. U poslednjih mesec dana ovaj portlandski avangardni sludge sastav opalio je mali milion EP-jeva koji svi imaju u sebi dosta zanimljivog eksperimenta. Ništa od toga nije možda ESENCIJALNO u smislu ulaska u istoriju muzike, ali bend gradi interesantan opus u kome se pomaljaju obrisi neke šire slike i treba pratiti rad ove ekipe. Ovonedeljno izdanje, split kaseta sa IXIAN ima četiri pesme i, pa, da, ovo se lepo sluša:

https://crouchingnude.bandcamp.com/album/ixian-split

Uprkos imenu, ruski duo 808hardcore ne svira nekakav gabba techno, nego metalizirani, gitarski hardkor. Album Край je vrlo solidno produciran a bend ima puno ideja i odlično svira, nudeći muziku koja ima i jedan mejnstrimaški, televizijski potencijal sa svojom razgovetnošću, ali voli žestoke rifove i dobar tempo.

https://808hardcore.bandcamp.com/album/–2

Grci Oria svoj album Sublimation(s) počinju plemenskim bubnjevima i tuvanskim grlenim pevanjem, čisto da slušalac odmah bude svestan da su u pitanju intelektualci širokog zahvata (ako to već nije bio svestan na ime korišćenja zagrade u imenu albuma). Kad se zasvira zaistinski, ovo bude nekakav progresivniji groove metal koji voli da se malko osloni i na Slipknot siguricu, ali i da malo komplikuje sa metrikom i harmonijama, ne bežeći ipak predaleko od udobnog groove predloška. Bend malo forsira sa objašnjavanjem kako njihova muzika nastaje „kroz disruptivni proces dekonstrukcije različitih muzičkih konvencija“ ali ovo zapravo bude vrlo lepo za uho i meni, koji nisam baš ciljna grupa za ovakav zvuk, album pored svog tog insistiranja na, jelte, eksperimentu koji je na skali intenziteta eksperimentisanja gde je 0 Girlschool a 10 Tool negde oko trojke, prija:

https://oria.bandcamp.com/album/sublimation-s

Dobro posle ovoga dođe prost, zapaljiv death metal sa jakim D-beat temeljima da plaknemo uši. Johansson & Speckmann je projekat Paula Speckmanna iz Master i Rogge Johanssona iz, pa, skoro SVIH švedskih bendova kojih možete da se setite, a The Germs of Circumstance je novi, peti album ove ekipe koji se bavi i aktuelnom pandemijom, nudeći jednostavnu ali nimalo nedostojanstvenu muziku skoro tačno na razmeđi švedskog death metala i D-beat panka. Ovo je žestoko, rušilački nastrojeno, puno jednostavnih a zaraznih rifova, ustanički napaljeno sa blastbitovima i skandiranjem u refrenima (slušajte One World One Leader koja je maltene cela refren) i podseća da je najbolja muzika ponekad zaista ona najjednostavnija. Lekovito:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/the-germs-of-circumstance

Njujorčani Sickbay na svom drugom albumu, Deaths Cold Grip (drugari, jel’ korišćene apostrofa gej?) valjaju ubitačnu kombinaciju beatdown hardcore i death metal rifčina i gruva. Ovo je teško, grubo i sa taman toliko „egzotičnih“ harmonija da se može reći i o komponenti industriala a la Skin Chamber. Nema ovde mnogo refrena niti, uopšte, elemenata po kojima biste pesme mnogo razlikovali jedne od drugih ali to je okej jer je ovo muzika koja više treba da se oseća nego da se sluša.

https://sickbay1.bandcamp.com/album/deaths-cold-grip

Malo panka dobro dođe u metalu. Wolven je belgijski jednočlani grindcore sastav i odmah da napomenem da zvuči kao pravi bend i nema veze sa hordama kompjuterskih „cybergrind“ naplavina koje zagađuju internet poslednjih godina. Ovo je kvalitetna, solidno snimljena, vrlo dobro odsvirana muzika i Generate Mass Violence je ploča prijatnog crustgrinda koja ima tvrdu metalsku produkciju i  pankerski d-beat, baš kako i treba. Vokali, mada atraktivni, do kraja budu prilično monotoni ali ovo je u načelu lepozvučeći album:

https://wolven.bandcamp.com/album/gererate-mass-violence

Nonsanto su poljski grindcore bend i njihov prvi album, Enslaved by the Grind je dobar komad teškog, mesnatog grindcorea koji ima eksplozivnost i brzinu originalnih ploča ovog žanra, sa sve tipičnim old school rifovima i nervoznim blastbitovima, ali ima i malo metalske teatralnosti. No, eksplozivnost preteže i Nonsanto su maltene powerviolence grupa kad im se hoće, sa pesmama ispod minut i visokim, grčevitim tempom svirke. Lepo:

https://783punx.bandcamp.com/album/enslaved-by-the-grind

Još odličnog grindcorea dobijamo na EP-ju Holed Up In The Lair australijskih King Parrot. Bend tri godine nije snimio ništa posle svog drugog albuma i ovo je ploča u pravom trenutku sa četiri pesme koje daju i brzinu i grčevitost grindcorea ali i kompleksniji songrajting koji bend vuče ka psihodeličnom metalu. Ovo je vrlo dobra kombinacija i zapravo mnogo uspelija od sličnih pokušaja bendova poput, recimo Brutal Truth koji su mi uvek bili ni tamo ni vamo u pokušaju da spoje ova dva stila. King Parrot uspevaju da ovo provuku prirodno, pokazujući da grindcore niti je nužno namenjen ljudima koji ne znaju da sviraju, niti mora da se svira 300 na sat da bi imao smisla. Ovo je gruverski, zabavno, ubedljivo i nadam se samo najava narednog albuma:

https://kingparrothc.bandcamp.com/album/holed-up-in-the-lair

Horrible Earth su bostonski grindcore bend kome je Horror Pain Gore Death Productions upravo izdao finu retrospektivu, Discography 2013 – 2019. Ovo je ploča sa 29 pesama koje za osnovu uzimaju brzi hardcore thrash kakav su pičili Siege, ali mu dodaje i D-beat elemente za koktel metaliziranog ali svedenog grindcorea. Pesme vrlo retko ovde traju duže od minut, svirka je čvrsta i sigurna, a bend ima izraženu pankersku, sociopolitičku crtu pa ako se nalazite u ovom opisu, navalite:

https://hpgd.bandcamp.com/album/discography-2013-2019

Nisam siguran da li bend Set Fire to the Sky stvarno postoji ili je u pitanju samo nekakva internet-prevara ali njihov debi album, Nightmares, zakazan za kraj meseca, zvuči impresivno. Nije ovo baš moj fazon, ali Nightmares uspelo spaja melodični death metal i metalcore za slatke melodije, epske refrene i napaljujuće „ajmo ruke gore“ momente, gađajući tu neku mejnstrim prijemčivost izraslu iz ekstremnog metala čiji su elementi i dalje tu (blastbitovi, pevanje koje je više tekstura nego melodija itd.). Impresivno je to i možda ovaj bend jednom bude veliki. Ako uopšte postoji:

https://setfiretothesky.bandcamp.com/album/nightmares

Jednako nisam siguran šta se događa sa miksom četvrtog albuma hrišćanskog metal benda True Strength koji se, ložački, zove  The Mighty Hand of Yahweh. Sve zvuči kao da su ljudi snimili normalan hevi metal album a onda ga dali trogodišnjaku da miksuje pa tako u finalnom produktu fali doboš, višeslojne harmonije pravljene gitarama, klavijaturama i multitrekovanim vokalima bivaju sabijene u crticu, činele maltene probijaju bubne opne koliko su jake itd. No, kad se to prenebregne, ovaj album, posvećen starozavetnim temama, ima svu potrebnu epiku i teatralnost da bude makar simpatičan čak iako niste hrišćanin:

https://truestrength-christianmetal.bandcamp.com/album/the-mighty-hand-of-yahweh

Neck Cemetery je sačuvajbože ime za bend, ali makar prvenac kojeg je ova kelnska petorka snimila, Born in a Coffin, nije loš kao to ime. Nije ni fenomenalan, da budem iskren, trebalo mi je malo privikivanja na bend koji svira klasičan heavy metal ali kao da mu sve vreme fali jedno 30% energije da bude na onom nivou koje bi moje uši prihvatile kao korektan. Pomislio sam prvo da bend možda ima tih master i da samo treba da pojačam, međutim merenja su pokazala da nije to u pitanju – ovo je glasno masterovana ploča, ali je svirka zaista za nijansu previše uzdržana. Možda najviše od svega, pevač Jens Peters treba da malko jače pusti glas jer je muzika pošten, temeljit hevi metal sa povremeno vrlo himničnim referenima (Castle of Fear, recimo), gitarama koje rade interesantne stvari i solidnim tempom. Moguće je da Neck Cemetery samo treba da sviraju energičnije jer pesme imaju sve što treba pa  urgiram da ciljna grupa ovo posluša jer će možda njoj album biti impresivniji nego meni kome se sve ideje jako dopadaju ali mi je izvedba za nijansu… kilava?

https://neckcemetery.bandcamp.com/album/born-in-a-coffin

Portlandski R.I.P. su mi zapravo značajno više prijali na svom petom albumu, Dead End, uprkos mutnijem, muljavijem zvuku. Ovo je ploča koju vodi distorzirana bas gitara sa „običnom“ gitarom koja se pošteno trudi da je isprati i bubnjevima koji su smrvljeni u masteringu, ali prljavi, sirovi rokenrol kog bend svira ne samo da preživljava produkcijsku šibu nego uspeva da na drugu stranu izađe i snažniji. R.I.P. su nominalno doom metal bend ali prvi album im se zvao Doom is Dead a ova ploča je mnogo bliže krosoveru stonberskog fuzz rocka i garažnog panka sa svojim visokim tempom, himničnim refrenima, masnim solažama i izvikivanim vokalima. No, bend piše odlične pesme i srčano ih svira i ovo je jedna od najzabavnijih ploča ove nedelje:

Dobro, skoro svake nedelje imamo po jedan album benda što je sa radom počeo sedamdesetih godina prošlog veka, pa se divimo i čudimo da su i dalje aktivni i prave dobru muziku. To su ove nedelje bili Nightmare, ali ove nedelje imamo takođe i bend koji je počeo sa radom šezdesetih godina prošlog veka. Bladi hel. Blue Oyster Cult su letos već izdali živi album snimljen pre par godina, ali evo ih sada sa svojom (tek!) četrnaestom studijskom pločom u karijeri koja traje duže od pola veka i, pa… ploča je solidna. S obzirom da je pauza od prošlog albuma trajala bezmalo dve decenije – nakon prilično aktivnih devedesetih – nisam siguran šta sam očekivao da čujem, ali Blue Oyster Cult sa The Symbol Remains prave jasan iskaz – da njihov poznati vizuelni simbol ostaje i nešto znači i na isteku druge decenije novog milenijuma, ali i da vole da sviraju i da imaju svoj stil i nakon smrti Allena Laniera koji je umro pre nekoliko godina. Oysteri su sa prošlim albumom prošli loše i nisu hteli da snimaju novu muziku jer to, kako su rekli, košta, ali ovaj album zvuči relaksirano i ne mogu da kažem da se oseća grč i potreba da se spravi komercijalni hit. Hoću reći, ovo je prilično klasičan Oyster zvuk, staromodan ali prijatan hard rok sa blago progresivnom notom, prijatnim dinamičkim rasponima i odmerenim tempom. Pesma koja album otvara, That Was Mme je vrlo pitak drumski hard rok, ali dok stignete do polubalade Tainted Blood činiće vam se da ste teleportovani nazad u sedamdesete u najboljem mogućem smislu. Bend ovde zvuči razigrano, istovremeno i epski ali i svedeno, popi, bez gubljenja u grandioznosti ali sa taman toliko „neoklasične“ dimenzije u zvuku da privuče pažnju. Naravno, ovo je dugačka ploča – preko sat vremena – i na njoj neizbežno ima i popunjavanja prostora ali bend se zaista potrudio da ispita veoma različite rukavce svojih interesovanja, Nightmare Epiphany je, recimo, blago džezirana, The Machine je tipičan top-40 heavy komad iz osamdesetih kakav smo mogli slušati na Hitu Nedelje pre tri i po decenije i vrištati iz sveg grla ne bismo li pobedili klete neoromantičare na GLASanju, a Stand and Fight je isto vrlo ’80s ali više kao saundtrak nekog filma gde holivudski lepotani igraju motoriste uz distorzirane gitare i militantne bubnjeve i sve tako. Sumnjam da će The Symbol Remains za Blue Oyster Cult značiti drugu mladost ali ovo je ploča kojom se bend ne samo nije osramotio već je sasvim dostojanstveno i podsetio na sovju neizbežnost u istoriji heavy muzike. Mislim, malo li je?

Malo sam se trgnuo kada sam video da Venom Prison imaju novi album, Primeval, pomislivši da njihov prošli album, Samsara, izašao srazmerno nedavno. Mislim, ako je Mart prošle godine bio nedavno… Elem, dilema se razrešila kada je uvtrđeno da je Primeval ploča starog materijala koji je snimljen ponovo – konkretno, sa prva dva EP-ja benda iz 2015. godine, Defy the Tyrant i Primal Chaos – plus da su dodate dve nove pesme. I mada stari materijal nema isti nivo ludačke, divljačke, razaračke energije koji je imala Samsara, ovo je vrlo lep album gde u realnom vremenu gledate kako bend od solidnog death-thrash-black-hardcore komba evoluira u sve ekstremniju stranu, završavajući sa najkompleksnijim, najmaštovitijim ali i najbučnijim pesmama koje me čine samo bješnje željnim novog pravog albuma. Ajde pa dogodine u Velsu!

https://venomprison.bandcamp.com/album/primeval

Ponekad se iznenadim ne samo time da izdavač Peaceville i dalje postoji već i da imaju nova izdanja a koja nisu samo prepakivanje stvari iz vremena kada su bili relevantni. Elem, i to se dešava, pa nam, na veliko zadovoljstvo sviju umešanih evo i albuma nedelje aka drugog albuma jednočlanog blackened thrash projekta Hellripper gde mlađani James McBain pokazuje svoj raskošni talenat i navežbanost. Voleo sam i prošli EP ovog projekta, kao i njegov prvi album, ali ovde se primećuje impresivan napredak u kvalitetu, pa, svega. McBain ima još nekoliko jendočlanih projekata, ali Hellripper je s pravom najpoznatiji jer je ovo, na albumu The Affair of the Poisons, izrazito ugodan koktel staroškolskih rifova, strastvenog dranja i brzog, treš-pank tempa. Hellripper se ugodno smešta na svetu zemlju između Motorheada i Venoma, GBH i Bathory itd. i ovo je koloplet veoma dobrih pesama. McBain voli rokerske, ’70s rifove i razigrane old school solaže a oni se zauzvrat lepo pakuju u visok tempo kojim on izvodi svoje pesme. Sve je ovo i pristojno snimljeno i miksovano i u pitanju je jedan od najzabavnijih metal albuma koje sam čuo u poslednjih mesec dana. Izvrsno:

https://peaceville.bandcamp.com/album/the-affair-of-the-poisons