Film: The Gentlemen

The Gentlemen je Guy Ritchie koji se vraća da obiđe parohiju ali kako reče i Platon, ne može se dvaput pišati u istoj reci. A Gentlemen nije ni drugi, pa ni treći put da Ritchie piša nizvodno.

I, da ne bude zabune, mene je film razumno zabavio. Naravno, kad uzmete dobre glumce i date im da malo glume, to ne može da bude nezabavno. Grant se konačno iskupio za decenije romkom napasti, u ulozi u kojoj je konačno ono kako ga pošten svet ionako zamišlja: ljigavi matorac koji ipak ume da radi jezikom tako da pluta na površini septičke jame. Mekonahej je solidan u svojoj tough guy personi a Farel simpatično šmira sebe kakav bi bio da nije nekim čudom završio u Holivudu.

Film, produciran nezavisno i snimljen da deluje skuplje nego što jeste, je i vrlo svestan svoje post-postmodernističke kletve u kojoj imitira britanske (Ričijeve, dakako) filmove koji su imitirali američke filmove u kojima su gangsteri imitirali likove iz filmova koje je Tarantino gledao kao mlad momak. Ima ovde pametnih metatekstualnih detaljčića, sa ekipom sitnih gangstera opremljenih Go-pro kamerama kada kreću u štetu ne bi li spojili reality TV, talent show glamur, MMA i viralnost Tik Toka, a što je (verovatno pomalo kiseo) naklon mlađoj generaciji koja, ruku na srce, verovatno ni ne gleda ovakve filmove. Tu je i fakat da je ceo film zapravo inscenacija scenarija Grantovog lika a koji je opet frilenser što radi za najljigaviji mogući tabloid na svetu, čiji je urednik (igra ga, odlično, Edi Marsan) ono kako DJV vidi sebe kada šmrkne skuplju lajnu – Ritchie sigurno vuče dosta tabloidnih trauma iz braka sa ML Čikone i ovaj mu je scenario i neka vrsta revenge fantasy terapije.

Ipak, da opet ne bude zabune, ovo sada i jeste prilično maniristički, više naredna epizoda dragog stripa nego nekakav zaista autentičan kreativni napor. Meni je, ponavljam, bilo zabavno, ali scenario, ako bi baš da ga analiziramo, ima solidnu količinu nedoslednosti – i ovo nije problem ako se film gleda kao serija fragmenata, minisetpisova i tough guys talking skečeva. A to je, mislim, svakako ključ u kome on treba da se gleda samo je pitanje da li je to moguće nakon ovoliko filmova koje je Ritchie snimio po istom uzoru. Romantizacija britanskih gangstera i njihovo kontrastiranje sa mnogo romantizovanijim američkim gangsterima jeste neka tema, ali nije, čini se, o čemu Ritchie danas išta pokušava da kaže, već samo pravi udobnu priču koja obilazi opšta mesta pop kulture i dotiče ih se na zanatski korektan način.

Ovo posebno važi za kameru gde je Alan Stewart mogao malo da predahne od CGI-rich produkcija koje je radio sa Ritchiejem (uključujući Aladdin koji sam pre par nedlja batalio na pola, skrhan bolom) i podseti se kako je raditi na pravim lokacijama, sa pravim osvetljenjem i sočivima. Naravno, opet, ovo je više glumački nego snimateljski film, ali s obzirom da je dobar deo „akcije“ zapravo to da ljudi sede (ili stoje) i pričaju, Stewart pokazuje kako se to radi a i montažer James Herbert ovde pokazuje više entuzijazma nego i u jednom Ritchiejevom filmu još od UNCLE-a.

Uopšte, ekipa je, uključujući Hunnama prilično živahna i imam utisak da je ovo film koji su svi što su ga pravili, prilično voleli. Daleko je to od nekog narednog koraka u Ritchiejevom opusu ali jeste prihvatljivo zabavan osvrt na nešto što ga je proslavilo i srazmerno mala produkcija koja može da proizvede korektnu količinu zabavljenosti. Plus, ima Shimmy Shimmy Ya odlično uklopljeno u jednu scenu gde se sreću dve generacije britanskih gangstera, od kojih je jedna, realno, odrasla na ODB-ju a druga pokušava da toj prvoj pokaže da je luđa od nje. To ipak dirne u srce.

A, da, da ne zaboravim, ako je čovek sklon učitavanju, a kod Ritchieja ovo nije nimalo bezazlena igra, može da krene od negativnog jevrejskog stereotipa Džeremija Stronga kao metaforu za američke producente a da završi sa negativnim kineskim sterotipima Wua i Goldinga (koga jedva čekam da vidim u Snake Eyes, neću lagati) koji su skoro očigledan fuck you holivudskom prostituisanju kineskim investicijama i podešavanju scenarija za kinesko tržište…

Guy Ritchie’s Sherlock Holmes

Jedna važna stvar koju treba imati na umu pre gledanja Guy Ritchiejevog Sherlocka Holmesa je da ovaj film nikako ni po kom osnovu ne pokušava da se svrsta u kanon. Pitanje je, naravno i šta je kanon kada pričamo o Sherlocku Holmesu, izvan, naravno, originalnih priča Arthura Conana Doylea. Nekima su to filmovi iz četrdesetih godina, sa Basilom Rhatboneom u ulozi slavnog detektiva, a nekima (mnogima od nas, u Srbiji i Britaniji) televizijska serija u kojoj je Holmesa vrhunski lično oživeo Jeremy Brett. Dobro, sigurno postoji i neka romantična duša koja se užasno ložila na ruski serijal Приключения Шерлока Холмса и доктора Ватсона, ali teško da ikom pada na pamet da to smatra kanonom bilo koje vrste.

Ritchiejev film je daleko od kanona iz mnogobrojnih razloga. Prvo, naravno zato što je u pitanju holivudska produkcija u koju je prste umešao Joel Silver, što po definiciji znači pojačan fokus na akciji i spektaklu – dakle dijametralno suprotno od televizijskih ili jeftinih bioskopskih produkcija koje svrstavamo u kanon. Sherlock Holmes kao holivudski blokbaster naprosto mora da ima drugačiji tempo i tok priče kako bi ispunio obećanja publici koja želi da je prži adrenalin tokom dva sata sedenja u bioskopu. Holivud je svakako najbolji u radu po formuli a formula danas govori da čak i film poput Anđela i Demona mora da ima svoju porciju akcionih, dinamičnih scena.

Drugi razlog je, svakako to što je od početka film i zamišljan kao odmak od kanona. Jedan od producenata, Lionel Wigram, veli da je poslednjih deset godina razmišljao o tome kako da Sherlocka Holmesa predstavi na svež način, objašnjavajući da je, čitajući Doylea pred očima video čoveka koji je izgledao i oblačio se drugačije od dekadentnog viktorijanskog gospodina iz proze, čoveka bližeg modernijem, umetničkom, boemskom karakteru.

No, dodavanjem Ritchieja i pregršti scenarista u jednačinu, otklon koji je napravljen je znatno radikalniji.

Početak filma, koji inače prati originalnu priču prepunu ljupkih omaža i naklona Doyleovim predlošcima, tokom koga gledamo Holmesa i Watsona kako prekidaju crnomagijski ritual u samoj utrobi urbanog Londona poslednje decenije devetnaestog veka otkriva nam nameru autora. Ovo nije spori, ćutljivi, cerebralni Sherlock Holmes izgubljen u opijumskim senkama, smrznut pokraj prozora u meditativnom proputovanju kroz hodnike svog veličanstvenog uma.

Ne. Ritchiejev Holmes je zbilja moderniji i daleko, daleko fizičkiji. Iako je i Doyleov Holmes pokazivao određene sklonosti ka fizičkoj aktivnosti (prevashodno sa estetskog gledišta, prikazano maestralno od strane Bretta u jednoj od epizoda), Ritchiejev je čovek brzine, pokreta, dinamike. Zgroženost što umesto pribranog genija dobijamo neurotičnog kavgadžiju, međutim, ne bi trebalo da vas drži duže od dvadesetak sekundi. Ovaj Holmes je moderniji, ali na veoma dosledan, veoma dobro definisan retro način. Umesto viktorijanskog trilera sa blagim elementima fantastike, Ritchie skače nekoliko decenija u budućnost (u smislu pristupa, ne u smislu radnje – film se odvija 1891. godine) i nudi nam filmsku verziju literarnog palpa kakav će biti popularan pred između dva rata, možda više u Americi nego u Britaniji.

Ovo je teritorija koju su, u drugim medijima, doduše, već obrađivali interesantni autori. Od Warrena Ellisa (Planetary, ali i nedavni Aetheric Mechanics), pa do, naravno Alana Moorea koji je sa Ligom Izvanrednih Džentlmena takoreći napravio prototip iščitavanja viktorijanske fantastike kao post-viktorijanskog palpa.

Je li to, na filmu, funkcionalno? Verujem da je to stvar ukusa. Nekome će naprosto biti nespojiv viktorijanski mizanscen sa Ritchiejevom modernom režijom. Ovde nije samo problem u CGI kulisama koje sugerišu London londonskiji nego što je i u najsurovijem viktorijanskom periodu bio, već pre svega u Ritchiejevim trejdmark alatima: brzini, neprirodnim pozicijama kamere koja insistira na pokazivanju detalja što ljudsko oko ne bi smelo da vidi, ponavljanju scena različitim brzinama… No, iz moje perspektive, ovo funkcioniše baš kako treba. Ritchie u svom Holmesu nalazi srodnu dušu opčinjenu detaljima i njihovim objašnjavanjem uz ogromno intelektualno uživanje, pa je tako karakter glavnog junaka u skladu sa pokretima kamere i opsesivno detaljnom montažom koja prepričava do u najsitnije sitnice elemente slagalica što ih Holmes sklapa sa bezobrazno prezirnim intelektualnim snobizmom.

Dakle, vizuelno i režijski, Sherlock Holmes je upravo onoliko veran viktorijanskoj prozi koliko su Lock, stock… i Snatch bili veran prikaz funkcionisanja londonskog podzemlja. Ritchiejevi filmovi (barem ovi koji valjaju) nisu ni ogledalo realnosti ni nekakva polemika sa njom, već pre svega nadrogirane narativno-vizuelne vožnje između likova koji umesto utemeljenja (makar simboličnog) u realnosti imaju harizmu toliko veliku da njeno gravitaciono polje realnost iskrivljuje dok joj se ne prilagodi.

Ova masivna i nezgrapna metafora nije slučajno ukrasila kraj prethodnog pasusa. Ritchiejev Sherlock Holmes je uspelo (ili barem za polemiku podesno) čitanje predloška zbog toga što uzima jednu karakteristiku Doyleovog lika, a zatim je snažno i dosledno (i dosta drsko) ekstrapolira sve dok čak i najljućeg skeptika ne natera da zastane i kaže „Čekaj, možda ovo zaista jeste jedna strana Holmesovog karaktera koja se može poopštiti!!“

Naime, još je Brettov Holmes bio prikazan kao ekscentrik sa izrazito razvijenim narcisoidnim elementima karaktera. Robert Downey Jr. sa Ritchiejevim blagoslovom ide još daje u razvoju narcisoidnosti kao definišuće crte lika, ali, i to je poseban Ritchiejev doprinos razuđenom holmesovskom kanonu, on je tera u suprotnu stranu od Bretta. Brettov Holmes u svojoj narcisoidnosti uživa jer je svestan svoje jedinstvenosti, svoje izvanrednosti u svetu mediokriteta. Downeyjeva narcisoidnost, pak, je štit, ne izvor uživanja, ona je nervozna, rastrzana, simptom intelekta svesnog svoje superiornosti, ali i svesnog nepripadanja koje ta superiornost kao prokletstvo sa sobom nosi. Nije slučajno što Ritchie viktorijanski predložak čita kao američki palp i njegov Sherlock Holmes je, iz određenog ugla ultimativna apoteoza gikstva, fenomena koji je počinjao da se definiše kao posebna kultura upravo sa palp piscima između dva rata, kao što su bili Lovecraft ili Howard.

I Howard i Lovecraft su udarili temelje savremenom gikstvu svojim insistiranjem na socijalnoj izolaciji koja je kod Lovecrafta izrodila složen filozofsko-religijski sistem ultimativnog odbacivanja ljudske zajednice (i čovečanstva i ljudskosti uopšte), dok je Howard izmaštao svetove zasnovane na „primarnim“ vrednostima čoveka (dakle, nezagađene „društvenim“) u kojima je mogao da razvija svoje „empowerment“ fantazije.

Ritchiejev Sherlock Holmes je dakle apoteoza a(nti)socijalnog karaktera nepripadajućih, inteligentnih, radoznalih ljudi, zarobljenih u svetu koji od njih zahteva konformistički kompromis i kao takav, on je zbilja moderan iako se drži arhaičnih priča. Drugačije rečeno, Ritchijev Holmes po karakterizaciji je bliži Otakuima što tumaraju tokijskim kvartom Akihabara nego pravom ili izmaštanom detektivu iz Londona sa kraja pretprošlog stoleća.

Recimo, uzmite stabdardni strah od šire (intelektualno trome( zajednice i prirodno okupljanje u malim grupama čiji je kohezivni faktor zajedničko interesovanje za marginalne društvene fenomene – Holmes i Watson su dva cimera koji se radije drže svojih avantura (ili „avantura“ ako film čitate samo kao metaforu) nego da nalaze stalni, sigurni, redovno plaćani posao i da zasnuju porodice. Kada Watson prekrši momačko-gikovski kodeks i odluči da se odseli i oženi, Holmes će učiniti sve da ga vrati na stranu gikova. Strah od žene i seksualnog obavezivanja prema njima sugerisan je na nekoliko mesta, možda najjače u sceni u bolnici kada Holmes (SPOJLER!!!!) pokazuje da je privrženiji Watsonu od njegove buduće supruge time što za trenutak i sam uzima identitet lekara – Watsonove lične profesije i time pokazuje da on može da bude ono što Watsonu supruga nikada ne može biti – drugo telo za istu dušu (KRAJ SPOJLERA!!!!).

Jak homoerotski naboj je takoreći neizbežna stavka buddy filmova, a u ovom filmu je on podcrtan sasvim neuvijenim strahom od žena. Holmesa privlači Irene Adler, ali pre svega kao cerebralni izazov. Njena erotičnost je za njega sadržana pre svega u njenom intelektualnom kapacitetu i kada Holmes i završi nag u njenom krevetu, to je samo zato da bi, kao žrtva prevare bio vezan i bespomoćan. Razume se, gik od reputacije i ne može drugačije da zamisli svoju nagost pred ženom jer je njegova emotivna nezrelost direktno proporcionalna njegovoj intelektualnoj zrelosti. Sigurno znate da je razlog što tokijski otakui više vole Akihabaru nego Šibuju – iako su oba kvarta u početku imala jednaku količinu gikovskih sadržaja (prodavnica elektronske opreme, stripova itd.) – u tome što Šibuja sa svojim prodavnicama odeće i kozmetike privlači preveliki broj žena, te su otakui počeli da je izbegavaju i gravitiraju tehnološkijoj Akihabari, prouzrokujući time i migraciju odgovarajućih gikovskih/ muških prodajnih sadržaja u ovaj kvart.

Dalji delovi karaktera se sami uklapaju: Holmes je enciklopedija nepotrebnog znanja (kako bi to rekao Đuričko), koje sipa unaokolo sa strašću kompulzivnog surfera po wikipediji, ali, u njegovom svetu u kome su žene samo intelektualni izazovi, a crnoj magiji skloni britanski lordovi imaju planove da unište čitav svet, ova znanja pokazuju se kao esencijalna za sprečavanje demonskih nauma. Naravno, Holmesova nezrela, gikovska psiha će figure od autoriteta (član doma lordova britanskog parlamentas, Lord Blackwood je glavni negativac, ali ne treba ni smetnuti sa uma da je Moriarti takođe profesor, tradicionalna figura koje se adolescentski gik plaši iako je poštuje kao sebi intelektualno ravnu ili čak superiornu) stvoriti suludog negativca sa suludim planovima o restauriranju slave britanske imperije kroz oslanjanje na sujeverje i strah. Naravno, Holmes kao predstavnik mlađe, intelektualno superiorne struje trijumfuje prezirom prema sujeverju, naukom i tehnologijom koju, razume se, i protivnici na kraju usvajaju i priznaju kao jedino legitimno oružje u vremenu koje dolazi.

Holmesov ADD sindrom je još jedna karakteristika gikstva, opsesija detaljima svakog apstraktnog sklopa na koji naiđe, sposobnost razlaganja svake situacije na elemente i prioritizacija među njima, sve su ovo simptomi analogni onome što Grant Morrison sa smeškom opisuje govoreći kako on svoje stripove danas piše za publiku koja pravi anotacije i po blogovima raspravlja o referencama koje je posakrivao u druge planove a koje vode do opskurnih epizoda poluzaboravljenih superherojskih stripova Jacka Kirbyja starih po pola veka. Ovo, za posmatrača sa strane trivijalno znanje je za gika, naprotiv, ezoterijsko blago najvišeg reda i upravo na taj način Holmes i aplicira svoju rasutost interesovanja i analitičku kompulziju. U njegovom sistemu vrednosti ni jedno znanje ne može biti trivijalno ako mu se pristupi dovoljno opsesivno, pa je onda i logično da „obični“ članovi društva ne umeju da se izbore sa protivnikom jer ih njihova prioritizacija znanja potrebnih za normalno socijalno funkcionisanje sprečava da problemima, naizgled natprirodnim, pristupe sa analitičkom strašću. Holmes ovo može da učini baš zato što ni jedno znanje za njega nije dovoljno trivijalno da bi bilo odbačeno i što u krajnjem ishodu i on zna da ne pobeđuje onaj ko ima veću pišu nego onaj čija je vera u tehnologiju jača. Iako Blackwood zaista i koristi tehnologiju da bi postigao svoje ciljeve, on joj ne veruje dovoljno da je ne bi zaogrtao u pokrov magije i igrao na kartu sujeverja. Za razliku od njega, Holmes, kao dobar geek tehnologiji veruje bez ostatka i onog trenutka kada je razume i prigrli, njegov trijumf je neizbežan.

U istom ključu dolaze i brojne akcione scene u kojima Holmes ispunjava jedan od najdubljih snova svakog geeka – trijumfovanje u fizičkoj borbi snagom intelekta. Erotska žudnja koju se ne usuđuje da usmeri direktno prema ženi biva preusmerena na savladavanje fizički spremnijih muškaraca u ritualnim borbama – u jednoj sceni čak i bukvalno, kada Holmes svog protivnika pobeđuje tek nakon što objekat njegove požude napusti vidokrug i na taj način mu omogući bezbedno oslobađanje svog libida kroz intelektom vođeno fizičko nasilje…

Ova skromna analiza Sherlocka Holmesa kao naklona svim gikovima ove planete vas možda neće naterati da ustanete sa stolice i pojurite u bioskop, ali ako ste čovek određenog kova, siguran sam da će vas zaintrigirati. Na kraju krajeva, nema baš mnogo filmova koji ovako uspešno i elegantno prikazuju da pitanje koje sam tokom ručka, a pre filma postavio svojoj ženi (ko bi pobedio u tuči, Supermen ili Betmen?) nije ni malo naivno i da od odgovora na njega jednom može da zavisi sudbina sveta. Proverite da li se sami pronalazite u ovom pitanju.