Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-06-2021

Bogami je ova nedelja u metalu vratila u prve redove neka klasična imena. Neka klasičnija od nekih drugih, svakako, ali dobiti u istoj nedelji albume Fear Factory i Helloween jeste nekakav fenomen. Naravno, ni jedan od njih nije album nedelje za mene (mada, možda i očekivano, Helloween trijumfuju u ovom dvoboju), ali lepo je da su tu. A ko voli goregrind i death metal (ali i mađarsku psihodeliju) bogami će se poradovati ovonedeljnom izboru.

Blek metal za početak! Portugalski Decayed sviraju već, čekajte da izračunam… VIŠE od trideset godina pa novi album, Old Ghosts and Primeval Demons ne donosi neka velika iznenađenja ali ovo je vrlo solidan, karakteran blek metal sa old school dispozicijom (sa sve obradom Venoma) i pristojnom, sirovijom ali funkcionalnom produkcijom. Decayed naprosto i dalje zvuče kao ljudi koji u ovo veruju i čije pesme nastaju iz duše, ne samo sklapanjem žanrovskih dosetki u celinu. Interesantan zvuk, dobra atmosfera, odličan album.

https://decayed666.bandcamp.com/album/old-ghosts-and-primeval-demons

Rusi Passéisme svoj blek metal baziraju na dekadenciji, francuskoj poeziji i fin de siècle estetici što je srazmerno originalno i dobra početna pozicija za snimanje debi albuma. Taj debi album, Eminence, pak, nudi sedam pesama majstorski napisanog, melodičnog i energčnog blek metala koji se meni veoma dopao. Passéisme se ne uklapaju u aktuelne trendove u blek metalu i njihova muzika nema u sebi tipično shoegazerske melanholične atmosfere i harmonije, odlučujući se umesto toga za harmonski program bliži srednjevekovnom i renesansnom pristupu. Sve je to odsvirano izvrsno, sa lepim zvukom i ako vas ne odbije relativno monoton vokal i jako iskomprimovan master, uživaćete u izvrsno napisanim pesmama i lavini energije:

https://passeisme.bandcamp.com/album/eminence

Sgurr Mor je još jedan škotski jednočlani atmosferični blek metal bend sa folk elementima. Sad ih već imamo onoliko pa debi album ovog projekta, Through Ancient Woods and Hidden Glens od mene dobija naklon sa simpatijama ali ne i neku oduševljenu reakciju. Ovo je korektno ali ne i naročito inspirisano. No, prijatne melodije i siroviji zvuk uvek mogu da se zavrte:

https://rottenheartproductions.bandcamp.com/album/through-ancient-woods-and-hidden-glens

Litvanski kvartet Magyla na svom debi albumu, Tebūnie Tamsa provlači prilično jeftino ali pristojno produciran, sirov i jednostavan blek metal koji je mene šarmirao svojim prostim, pankerskim rifovima i tim generalno vrlo primalnim, skoro i primitivnim performansom. Hardkor:

https://magyla.bandcamp.com/album/teb-nie-tamsa

Sirovo, surovo i energično, ali sa emocijom – to je opis prvog EP-ja, Lune de Sang kanadskog blek metal duaWulver. Nema ovde preterano inovativnih koncepata, ali praskav a melodičan, neprskan blek metal koji ova dva lika sviraju isijava autentičnost i šarm:

https://wulver.bandcamp.com/album/lune-de-sang

Šveđani This Ending na svom četvrtom albumu, za petnaest godina, Needles of Rust sviraju dobro produciran, robustan blek metal sa dosta death metal elemenata. Ovo je, pak, prevashodno melodična muzika sa dosta atmosfere i da nema blek metal vokala, bila bi skoro pa i bliska nekakvoj melodeath i metalcore publici. Da ne bude zabune, This Ending sviraju žestoko ali i vole popi melodije. Ako volite i vi, poslušajte:

https://thisendingswe.bandcamp.com/album/needles-of-rust

Norvežani Beyond Man na istoimenom debiju imaju pesmu koja se zove isto kao jedna od pesama Bethora iz vremena kada sam ja tamo smetao. Nije to jedini zanimljiv detalj u vezi sa ovim albumom, podsećam. Ovo je generalno sirov, besan i narogušen black/ death metal koji pokušava da vas uplaši istovremeno dok bi da vam se ipak svidi. Aranžmanska svedenost i jednostavnost svirke mi se dopadaju pa ovo može da se preporuči ljudima koji cene neposrednost:

Deathritual je britanski jednočlani blek metal bend i njegov jedini član, Krigsherre, tipično, ima još dva jednočlana projekta sa strane. Ovakvih projekata je PUN internet, ali Through Siege and Attrition, prvi EP za Deathritual me je prijatno iznenadio jednom fokusiranošću i solidnom produkcijom. Ovo je, pre svega, obdareno solidnim rifovima a autor ima i osećaj za atmosferu i aranžmane bez padanja u jamu generičkog atmobleka. Naprotiv, ovo je po atmosferi često bliže death metalu a uz žestoku, energičnu svirku i dobar tempo uspeva da mi zadrži pažnju kroz sve četiri pesme:

https://deathritual.bandcamp.com/album/through-siege-and-attrition

Finski Korgonthurus zvuči strašno pankerski i distorzirano na novom EP-ju, XX. I to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji – ovo je sirov, distorziran, razobadan i vrištav blek metal koji zna dva, dajbože tri rifa i satanistički je za sve pare. Do jaja:

https://woodcutrecords.bandcamp.com/album/xx

https://korgonthurus.bandcamp.com/album/xx

A dvočlani američki sastav Gallows me je vrlo pozitivno iznenadio količinom sirove, distorzirane, satanističke energije koja je u ponudi na albumu 66 Black Wings. Ovo je, onako, dementno, preteće i blago uznemirujuće ali je i produkcijski solidno i nije samo sobni projekat nekakvih pijanih ortaka. Nije što su iz Salema u Masačusetsu, ali Gallows stvarno dobro zvuče u svojoj interpretaciji „tradicionalnog blek metala“ i treba ih čuti:

https://gallowsbm.bandcamp.com/album/66-black-wings

Master Hunter zvuči kao aluzija na poznati Capcomov serijal igara o lovu na čudovišta, ali je u pitanju solo projekat slovačkog muzičara Petera koji i inače radi samo solo projekte (od kojih je najpoznatiji, ako se to tako može reći, Toreva). Master Hunter je, na debi albumu, The Finality Of Evil oštar, nemilosrdan i prilično monoton blek metal koji trpa iz sve snage i ne žali. Kad pominjem monotonost to je ovde pozitivan element, sa muzikom koja je hipnotički ponavljajuća i ujednačena u tempu i harmonijama, pa meni Master Hunter sa svojih šest pesama vrtložne distorzije i užasa, te solidnom produkcijom, veoma prija:

https://toreva.bandcamp.com/album/master-hunter-the-finality-of-evil-album-2021

Stoner, doom i ostale spore stvari! Bečki TarLung kažu da su se za svoj treći album, Architect potrudili oko aranžiranja i, zaista, njihov energični, gruverski doom/ sludge metal ovde ima upečatljivu formu  i lepa, pamtljiva harmonska rešenja. Muzika na albumu zvuči bogato i maštovito a da ipak ne gubi jednu spontanu dimenziju koja sugeriše da su pesme nastajale kroz džemovanje i da su blage promene tempa kad se nagazi na distorziju posledicas sviranja ovih pesama uživo i prepoznavanja da tako zvuče bolje. Odličan zvuk, takođe, i TarLung su me žestoko impresionirali ovim albumom moćnih gitara i vrhunskih rifčina.

https://tarlung.bandcamp.com/album/architect

LowMad su belgijski sludge stoner bend sa vrlo opuštenim, pankerskim pristupom zvuku i pesmama koje zvuče jednostavno i intuitivno. Ima ovo pomalo i lo-fi komponentu ali je album LowLand pun dobrih rifova i interesantnih, ama primitivnih rešenja. Lepo:

https://lowmad.bandcamp.com/album/lowland-2

Dopada mi se prvi EP norveškog doom benda Plog, nazvan Mag Mell, jer uspeva da spoji gruverski, psihodelični  stoner rok sa dramatičnim, pomalo i epskim doom metal rifovima i temama. Isprva stvari deluju kao pomalo shizofrena kombinacija sa gitarama koje se DAVE u fuzzu, miksom koji kao da je pred raspadom i pevačicom koja kao da peva u power metal bendu, ali Plog uspevaju da proguraju kroz prepreke, nudeći harmoniju suprotnosti i jedan na kraju impresivan rad, bez obzira na sve svoje manjkavosti u zvuku ili trajanju pesama ili već nečem trećem. Hoću reći, nesavršeno je ovo, ali ima puno duše a i daje se za koliko para date, pa je bez ostatka vredno pažnje a, bogami, ako ste propisno naštimovani, i posvećenog uživanja:

https://plogdoom.bandcamp.com/album/mag-mell

„Slow metal“ je zanimljiva i tačna deskripcija muzike koju pravi ruski jednočlani Moanhand. Ovo nije ni čist sludge metal ni čist stoner ili doom, ali jeste neka njihova lepa kombinacija sa jakim, teškim rifovima, sporim tempom ali i vokalima koji osciluju od melodičnog, anđeoskog pevanja pa do blek metalskog i metalkoraškog vrištanja. Album Present Serpent svakako ima previše „pop“ elemenata za moj ukus, ali kada se svira pošteno i tvrdo, nudi mnogo odličnih momenata. Svakako poslušati ako niste zilotska budala poput mene:

https://moanhand.bandcamp.com/album/present-serpent

Headshrinker iz Denvera su, recimo, interesantni na albumu Callous Indifference kominujući death-doom, sludge i malo avangardnog blackened pristupa za ploču koja je hermetična i ne previše prijateljska ali koja pleni raznovrsnošću i idejama. Treba imati apetit za brojne disonance, naravno, ali Headshrinker nude dosta dobrog materijala na ovoj odlično produciranoj ploči:

https://headshrinker.bandcamp.com/album/callous-indifference

Doomed and Stoned Records su izbacili i treću kolekciju instrumentalnih bendova i Doomed & Stoned: The Instrumentalists (Vol. III) ima nešto manji broj pesmaa nego prve dve (sedamnaest) ali ne i slabiji kvalitet. Ovde su neki provereni majstori poput Orangotango ili Heavy Relic pa po ceni od koliko date i ova kompilacija upada u kategoriju obaveznih:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-the-instrumentalists-vol-iii

Brazilski Weedevil su bili prijatni i prošle godine, pa je i novi EP, The Death is Coming osvojio sve moje simpatije. Ovo je i dalje relativno nežan i pažljiv stoner rock sa odličnom pevačicom i muzikom koja ne ide toliko na mrvljenje koliko na suptilnu emociju UZ mrvljenje. Razlika je u tome da su ove dve pesme definitivno u sporijem, klasičnom doom tempu i to ovde, uz solidan miks, vrlo dobro funkcioniše:

https://weedevil.bandcamp.com/album/the-death-is-coming

Kanađani Seum svoju muziku nazivaju „doom ’n’ bass“ što je duhovito a i sugeriše da u njihovom vrlo gruvi stoner roku nema obične gitare već samo one bas-provinijencije. Ne da se to primećuje ovo je prljava, distorzirana stoner svirka  sa puno rokenrol etitjuda i satanističko-drogeraških referenci.  Album je odličan, mada naravno treba izdržati ujednačeno glasan i sirov zvuk, a završava se i obradom Ramonesa. Pun pogodak:

https://seumtheband.bandcamp.com/album/winterized

Britanski Thūn na istoimenom debi albumu provlači tu neku modernu kombinaciju death-doom i black metal zvuka ali se od kolega izdvaja intreseantnim pristupom pisanju pesama ali i produkcijom koja je  vrlo prijatna za uho, sa ogromnom dinamikom u zvuku ali i disciplinom koja znači da se ta dinamika ne zloupotrebljava. Solidno maštovito i raznovrsno, vrlo vredno slušanja:

https://thundoom.bandcamp.com/album/th-n

Mađari Space Huns su mi još pre par meseci bili vrlo solidni, a novi EP, Interstellar Adventures of the Space Huns donosi još svemirskog džemovanja i nežne psihodelije. Nisam siguran kada se to desilo ali primećujem barem poslednjih godinu dana da najveći deo psihodelije koju slušam dolazi iz Mađarske. Valjda ima nečeg u toj panonskoj depresiji. U svakom slučaju, ovo je vrlo prijatno, mada ne ide nikuda naročito užurbano. Ali zvuk je lep i sve je to okej a i plaćate koliko hoćete:

https://thespacehuns.bandcamp.com/album/interstellar-adventures-of-the-space-huns

Zagrebački A Gram Trip zvuči dosta haotično i pomalo bolesno na EP-ju Not Live Not Dead mešajući vrlo teški, napušeni stoner rok sa nekakvim noise rock elementima. Nije to meni nimalo strano i mada cela sesija zvuči kao da se tu više motala vutra nego što se pazilo kako se svira, ima tu puno, jelte, vatre.

Konačno je izašao i debi album filadelfijskih Heavy Temple i Lupi Amoris je ploča kojom nam je izdavač Magnetic Eye dosta dugo mahao ispred nosa, razgarajući apetit. Je li vredelo čekati i salivirati? Pa, jeste, Heavy Temple su odličan bluzerski stoner-doom sa impresivnom basistkinjom/ pevačicom High Priestess NightHawk (aka Elyse Mitchell) na čelu, a ovih pet pesama su moćno putovanje kroz sabatovske rifove ali i pažljivo osmišljene, psihodelične a opet čvrste, hardrokerske aranžmane. Heavy Temple nam daju neke od najboljih gitarskih tema ove nedelje i jedan odlično produciran a opet živo-zvučeći materijal koji valja slušati i studirati. Sjajno:

https://heavytemple.bandcamp.com/album/lupi-amoris

Švedski Maha Sohona su odlični na albumu Endless Searcher, nudeći nežniji, blago popičniji stoner rok sa dugačkim pesmama i dosta naklona melodiji. Sve to zvuči odlično, sa lepim miksom i vrlo dobrom svirkom koji u sadjestvu proizvode i dovoljno psihodeličnog efekta da ja ovo slušam sa osmehom na licu. Mastering je DALEKO preglasan, ali hajde, izdržite:

https://madeofstonerecordings.bandcamp.com/album/maha-sohona-endless-searcher

https://mahasohona.bandcamp.com/album/endless-searcher

Meksikanci Perro del Desierton na EP-ju Valle de Sodio VoL. 1 sviraju tako opušten i prijatan stoner rok da ovo treba prepisivati duševnim bolesnicima za relaksaciju. Da se razumemo: muzika je heavy, sa snažnim basom, ritmom i gitarama, ali su pesme uz sve svoje bluz-energije i metal-distorzije umirujuće, optimistične, skoro pa blažene, kao da nam govore da će sve na kraju biti u redu a da ako nije još sve u redu onda sigurno još nije kraj. Naravno, nemam pojma šta u stvarnosti pesme govore, ne znam ja više od dve psovke na Španskom, ali ovo je odlično. Drugi deo izlazi u Septembru a do tada poslušajte:

Blago sam zacvileo od sreće kada mi je stigao mejl da je izašao novi Doom Sessions prestižnog italijanskog izdavača Heavy Psych Sounds Records. Ova „epizoda“ u Doom Sessions serijalu nosi broj 666 i dva benda, Dead Witches i Witchthroat Serpent nude po dve pesme EKSTREMNE težine i hipnotičke dubine. Dead Witches su za nijansu bliži bluzu i njihov pakleno teški doom metal se valja napred kroz nezaustavljivi, masivni gruv, dok Witchthroat Serpent ovoj formuli dodaju i laku psihodeličnu komponentu. Nezaobilazno, naravno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-666-dead-witches-witchthroat-serpent

Ubrzajmo! Rusi WarKarma odvaljuju vrlo prijatan blackened crustpunk na EP-ju F​.​T​.​P. To su, jelte, tri pesme d-beat forme, sa metaliziranim rifovima i vrištećim vokalima, sve do poslednje koja ima i blastbit da bi se sve završilo u velikom stilu. Odličan zvuk i prijateljska cena od „daj šta daš“ čine ovo vrlo dobrom ponudom:

https://warkarma.bandcamp.com/album/f-t-p

I za Poljake Serotonin Zero bih mogao da kažem da sviraju nekakav blackened hardcore, ali ovo je pritom i JAKO dobro napisano i odsvirano. Serotonin Zero je i naslov prvog albuma ovog varšavskog benda i na njemu je kombinacija D-beat klasike i blek metal eksplozija veoma dobro napravljena, sa muzikom koja je prijemčiva i topla, a opet užasno energična i oštra. Skoro da mi je krivo što bend ovaj album daje po ceni koju sami odredite jer pričamo o MNOGO odlične muzike spakovane u pesme što su skoro listom kraće od dva minuta i poštuju vaše vreme. Izvrsno:

https://serotoninzero.bandcamp.com/album/serotonin-zero

Španski Reaktion na svom trećem albumu, To Expect Nothing nude svež, prijatan radio friendly thrash metal sa nešto groove elemenata. Fino je to i vrlo dobro odsvirano sa dobrom produkcijom i adekvatnim količinama energije. Reaktion su i raznovrsni, baratajući sa impresivnom količinom ideja u ovih deset pesama, pa ovo vredi poslušati, a ako kupujete, plaćate koliko hoćete. Razmazili su nas!

https://reaktionmusic.bandcamp.com/album/to-expect-nothing

Rusi Огненный шторм su vrlo zabavni na svom novom albumu Три Брата koji nudi old school thrash metal/ thrashcore sa rifaškom orijentacijom, prijatnim gruvom i pevanjem na Ruskom. Sve je to pristojno producirano (mada doboš prilično zvoni) i mada je bend blago stilski neodgovoran, radeći, naizgled, šta mu se hoće u svakoj sledećoj pesmi, osećaj uzbuđenja i dinamičnosti je uvek tu. Meni je ovaj album izuzetno prijao.

https://ogneshtorm.bandcamp.com/album/three-brothers

Demonslaught666 je kineski blackened speed metal bend i Speed Alcoholic Evil je njihov prvi EP, sav u oštrim rifovima, nervoznoj brzini i vrištanju. Nije ovo uopšte loše, sa dosta očekivanih gestova i ideja – bend uostalom obrađuje Hellripper i Barbatos – ali i sa pristojnom produkcijom, dosta energije i generalno dobrim stavom. Zadovoljan sam:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/speed-alcoholic-evil

Brazilski trešeri Crashkill su snimili Live Session in 746 Studio i ovo su četiri sirovije pesme besnog, energičnog thrash metala kakav biste očekivali iz Južne Amerike. Prljavo je, ali to mu i daje dosta šarma a mene je i lako zadovoljiti: svirate brzo, imate napalnene refrene i dobre rifove, šta mi više treba?

https://crashkill.bandcamp.com/album/live-session-in-746-studio

Kad smo već u Brazilu, Play Fast, Ride Easy je 4-way split četiri ondašnja thrash/ crossover benda i N.W.77, D.F.C. i Life In Grave svi sviraju brzo i žestoko dok se H.C.G. previše zajebavaju za moj ukus. No, tri od četiri nije loš prosek:

Francuzi Alma sviraju dopadljiv metalizirani hardcore na albumu Time’s Running Out, spajajući čvrstinu i kvalitet boljih moshcore bendova sa nešto više old school pristupom koji forsira i brzinu. Ja sam, jelte, mator čovek i meni je bitno da je ovakva muzika pogodna za propisno ludovanje i šutiranje pa mi Alma sa svojim solidnim tempom i napaljenim pevačem dosta prija. Dobri rifovi, odlična produkcija, sve nekako na tragu starih Cro-Mags, Crumbsuckers i slično, a i plaćate koliko hoćete, vrlo zadovoljan:

https://almahxc.bandcamp.com/album/times-running-out

Španci Extinctcide sviraju dosta kompleksan ali i jako bučan thrash metal na svom prvom albumu, Woods of Fire. Ovo je muzika gde se muzičari očigledno dobro oznoje dok je naprave, ne samo fizički, jelte, nego i intelektualno, a da pritom nije podešena da bude sad nešto najekstremnija moguća, već samo da zaista u svakom trenutku zvuči kao da ljudi daju sve od sebe. Isplati se jer su ovo dobre pesme i srčane izvedbe ali treba izdržati apsolutno preglasan master:

https://extinctcide.bandcamp.com/album/woods-of-fire

Finski Fatal Effect na svom debi albumu Roadkill imaju mnogo topliji zvuk ali i solidno kompleksne aranžmane. Ovo nije generički thrash metal već dosta umešno i karakterno sklopljena mešavina thrash tropa, malo heavy metal elemenata i generalnog razmišljanja izvan kutije. Da ne bude zabune, ovo je i dalje žestoka, mošerska muzika ali sa dosta ideja i truda uloženih u aranžmane, atmosferu i zvuk. Cenim originalnost i karakter koji se ovde čuju mada moram da priznam da je cena od petnaest dolara za daunloud malo satanska:

https://fataleffect.bandcamp.com/album/roadkill

Virdžinijski The Day of The Beast su možda isuviše „komercijalni“ za moj ukus iako sviraju vrlo solidnu kombinaciju black i thrash metala. Ovo nije, kako je uobičajeno, samo jedan produženi juriš napred, već album, njihov drugi, Indisputably Carnivorous, ima kompleksne trešerske aranžmane i dosta progresivnih ideja u harmonijama i ritmovima. Pomenuta komercijalnost valjda dolazi na ime čiste produkcije i velikog umeća sviranja koje bend prikazuje, ali ne treba me shvatati preozbiljno, ovo je dobro i vredno pažnje:

https://thedayofthebeast.bandcamp.com/album/indisputably-carnivorous

Losanđeleski Chain Wolf imaju odličan novi singl Filth & Lust sa dve pesme čukačkog, energičnog i odlično snimljenog panka. Ima ovde dovoljno crossover/ metal šmeka da se Chain Wolf i ovom prilikom ugodno smeste u ovakvav pregled jer, mislim, blastbitovi, na kraju krajeva, ne pripadaju nikome, već, jelte, svima nama. Izvrsno:

https://chainwolf.bandcamp.com/album/filth-lust

Novo izdanje Horror Pain Gore Death Productions je EP Fuck me Before I die sicilijanskog sastava Spasticus a koje zvuči kao da je nastalo, recimo 1985. Godine u svojoj kombinaciji primitivnog i ekstremnog panka i metala. Volite li Siege, Cryptic Slaughter, Repulsion i slične proto-grindcore sastave? Spasticus su to isto, sa solidnom količinom saplitanja i haosa. Prijatno je, to hoću da kažem.

https://hpgd.bandcamp.com/album/fuck-me-before-i-die

Teksašani Spectre of War su svoj prvi EP nazvali KRAJNJE nemaštovito – 2021 – ali muzika je dopadljiv thrashcore sa kvalitetnom svirkom i vrlo solidnom produkcijom. Spectre of War znaju da napišu pesmu u kojoj su solaže fin nadev za pankerske rifove i vrišteće pevanje i to im je jako oružje. Brz tempo, jedan opšti kvalitet u svirci, sami birate cenu, odlično:

https://spectreofwar.bandcamp.com/album/2021

Melodični deathcore ne zvuči kao nešto što bih ja slušao ali mančesterski Portrayal of Ruinn su uspeli da mi prodaju ovaj dubiozan predlog na EP-ju Lifeless Life. Mislim, ovo je em gruvi em melodično, ali nekako ova deca uspevaju da naprave da to bude lepo spakovano, sa dosta tenzije u zvuku i kvalitetnom produkcijom, Meni dobro:

https://portrayalofruinn.bandcamp.com/album/lifeless-life

Nemam pojma je li Vessels Cast From Crippled Hands jedan bend, jedan čovek, više bendova ili šta, ali Discography je kolekcija koja se prodaje za dolar i sadrži petnaest pesama disonantnog i grčevitog grindcore/ powerviolence krljanja koje ne leči bolesti ali može da za trenutak učini da na njih zaboravite. Lepo:

https://waxvesselrecords.bandcamp.com/album/discography-5

Surgical Intervention je ime split EP-ja japanskih Pharmacist sa Egggore i oba benda nam daju da kupimo samo njihovu stranu na Bandcampu. Egggore su prilično običan kućni goregrind, pristojno odsviran i snimljen, bez preteranih padova u dekadenciju ali i bez neke velike inspiracije. No, Pharmacist su druga priča. Njihova strana nudi tri pesme odličnog goregrinda sa sjajnom produkcijom i kvalitetno napisanim pesmama koje podsećaju da ovaj edgelord podžanr ekstremne muzike ne mora da bude isključivo pribežište muzički ne naročito obrazovanih incela. Pharmacist podsećaju na stari Carcass na ove tri pesme, pogotovo na drugoj, i  nude odličan program:

https://egggore.bandcamp.com/album/paranoid-personality-disorder

https://pharmacistgore.bandcamp.com/album/surgical-intervention

Česi Slup takođe sviraju goregrind mada je tematika njihovih pesama više pornografska… Iako nisu na nivou Pharmacista, njihov treći album Perverse Trinity i dalje nudi sasvim solidan goregrind sa vokalima koji su povremeno i duhoviti i pesmama koje gotovo drsko imitiraju Regurgitate i Agathocles na momente – Stink from Jiřice maltene do u notu kopira rif iz Agathoclesove Consuming Endoderme Pus – ali nije da je goregrind ikada bio muzika koja iznad svega vrednuje originalnost. Slup su sasvim solidni i ako vam ne smeta pornografska, na granici mizoginije, tematika, ovo je vrlo prijatno da se čuje:

https://slup.bandcamp.com/album/perverse-trinity

Za goregrind triptih ponudiću vam Cadaverity iz Ujedinjenog kraljevstva čiji prvi EP, Seepage donosi ugodan, prijatno gruvi goregrind sa očiglednim dugovima prema Regurgitate, ali nije da je to neko iznenađenje. Cadaverity ima lepe rifove, dobar (mada tih) zvuk i dovoljno kvaliteta u muziciranju da se ovo sluša sa velikim apetitom. Plaćate koliko poželite. A želećete:

https://cadaverity.bandcamp.com/album/seepage

Brazilski grinderi Agamemnon Project i dalje odlični na split EP-ju sa Noise Machine. Noise Machine su generički, metoo power electronics projekat koji ne zvuči nimalo loše sem potpunog odsustva ličnog pečata, ali Agamemnon Project kidaju sa četiri pesme lo-fi grindcorea kakav je za mene neodoljiv, sa sve ritam mašinom i krš gitarama. Platite šta želite:

https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/12-21-agamenon-project-x-noise-machine

Barren su neka vrsta belgijske grindcore supergrupe sa članovima koji su svirali u masi važnih bendova, uključujući Agathocles ali i Aborted. Prvi EP benda, And Then There Were None (nakon demoa koji su snimili ranije ove godine) donosi pet pesama tog nekog „chainsaw grind“ zvuka, dakle, sa niskim štimom, HM2 distorzijama na gitarama, vrlo disciplinovanom svirkom, napucanim miksom i pesmama koje podsećaju na poznije faze Nasum i Rotten Sound. Tu, naravno, nema ničega što čoveku može da se ne dopadne i Barren su me sa ovim EP-jem ODUVALI. Ne propustiti:

https://barrenchainsawgrind.bandcamp.com/album/and-then-there-were-none

Pure Death je dobro ime za death metal ali ova ekipa iz Džordžije na demo snimku Weak Minded Fools svira kombinaciju death i thrash metala koja je prilično pankerski orijentisana i uz čist i disonantan vokal vuče na ’80s krosover. Lepa mešavina i mada je demo i pomalo sirov, brze pesme i energija su mu jake strane. Meni odlično a i daje se po niskoj ceni od koliko klijent ponudi:

https://puredeath.bandcamp.com/album/weak-minded-fools-demo

Depraver iz Kalifornije imaju dve pesme odličnog old school death metala na split EP-ju sa Vrenth. Ne znam kakva je strana ovih drugih ali Depraver imaju sjajno napisane pesme sa aranžmanima koji su kompleksni a da zvuče prirodno i spontano. Plus imaju odličnu produkciju i jak stav. Nihilistički stav, svakako, ali jak. Izvrsno:

https://depraver.bandcamp.com/album/depraver-vrenth-split

Sun Eater je jednočlani brutal death metal šrpjekat iz Francuske i, za razliku od većin ovakvih kućnih projekata, na svom drugom EP-ju Desecrate, on zvuči odlično. Ovo je zreo i vrlo dobro napisan brutal death metal bez neke ogromne stilske inovacije ali sa jasnim shvatanjem žanra, tehničkim kvalitetima, dobrim rifovima, po kojim ukusnim slemom i odličnim gostujućim vokalima. Ovo je pritom vrlo pristojno producirano i kako mi se Sun Eater dopadao i prošle godine, tako i sada mogu da ga preporučim bez rezervi:

https://suneaterdeathmetal.bandcamp.com/album/desecrate

Simfonijski ekstremni metal nije nužno moj prioritet u životu, ali projekat Eonian je makar impresivan u tome kako energično i zabavno zvuči većinu vremena. Ova grupa muzičara sa svih strana sveta a koju je okupio Španac Jaume Antuñano na albumu The Nomad nudi energičan i vrlo cheesy metal koji spaja death, black i simfonijske aranžmane kao da pravi saundtrak za nekakav apokaliptični događaj u Diznilendu. S obzirom da je sve rađeno onlajn, ovo je i impresivno producirano. Vredi čuti:

https://eonian.bandcamp.com/album/the-nomad

Novi Haunted (što nije isto što i The Haunted) stiže jedva godinu dana posle prvog i The Legions of Maleficence je još jedna prijatna ploča brzog, nadrkanog death metala koji, kad malo razmislite, ima više blek metalski pristup aranžiranju pesama. Tako da se ovi rifovi (i klavijature) uokviruju na način koji čini da zvuče sveže i interesantno i album je atmosferična i zabavna kolekcija mračnih, pomalo B-movie pesama sa jakim rifovima i jakim tempom. Meni je ovo, i pored ultra jeftine produkcije, sjajno:

https://haunted666.bandcamp.com/album/the-book-of-flames

Čim vidite da bend stavlja „HM2“ kao jedan od tagova na Badncampu, znate kakav death metal je u pitanju. God Maker iz Indonezije na (skoroj) kaseti Rotten Vein (zapaziti da bend ne ume da se odluči je li „vein“ ili „vain“), dakle, cepaju mračan, težak old school death metal koji ne želi da šarmira kreativnošću niti da impresionira tehnikom nego samo da hipnotiše i bije. Nije za svakoga ali za OSDM ekipu, svakako:

https://godmakershit.bandcamp.com/album/rotten-vain

Iako ime benda Grotesque Hysterectomy sugeriše da je u pitanju slamming death metal, pa je takav i omot trećeg albuma, Dødsavantgard, ovi Norvežani zapravo sviraju vrlo elegantan, vitk i zabavan progresivni (!!!) death metal sa elementima grindcorea, thrasha pa i black metala. Hoću da kažem, ovo je PUNO sjajnih rifova, brze, okretne svirke, disonanci, avangardnih gestova i zanimljivih ritmičkih zaokreta, a produkcija je čista, dinamična i topla. Kakav neočekivani preokret! Jake, izuzetno jake preporuke za ovaj izvrsni album:

https://grotesquehysterectomy1.bandcamp.com/album/d-dsavantgard

Teksašani Astayanax na svom drugom albumu nude vrlo ubedljiv brutal death metal. Ovo je u punoj meri progutalo imaginarijum modernog brutal death/ slamming death metal zvuka – album se zove Extreme Antinatalist Design i ima pesme naslovljene Pedosadism ili  Ejaculating Feces – ali je muzika u prvom redu kvalitetna interpretacija modernih brutal/ slam paradigmi. Čime hoću da kažem da, kontraintuitivno, Astayanax ne pokušavaju da budu najekstremniji bend u poslu, niti najbrži, niti sa najdubljim vokalom, niti sa najzvonkijim dobošem. Umesto toga, oni nude promišljene rifove, odličnu svirku i produkciju, pažljivo napisane pesme, razgovetan a moćan saund – jednom rečju: krtinu. Ima ovde i lepih solaža, ČAK! Sve u svemu, odlično i možda čak i idealno za publiku kojoj je slamming death metal suviše detinjast/ pozerski, da čuju da tu ima štofa i da može da se svira „ozbiljno“:

https://pathologicallyexplicit.bandcamp.com/album/astyanax-extreme-antinatalist-design

Ponkad zaista samo želite da poslušate kolekciju old school death metal pesama koje ne komplikuju aranžmane i samo se usredsređuju na dobre rifove i mošerski tempo. Abominy iz Santjaga, novi  bend sa dva singla iza sebe je upravo to ponudio na EP-ju Albor. Reklo bi se da su ljudi u Abominy stariji, sa kilometražom iza sebe pa to objašnjava kvalitet i sigurnost ovog izdanja, sa neumoljivim latinoameričkim ognjem što gori u srži ove muzike ali i pesmama koje su napisane i izvedene vrhunski. Pričamo o muzici koja je, iako se radi o death metalu, prilično komunikativna pa i prijemčiva – prva pesma skoro da se može nazvati melodičnim death metalom, sve ostale imaju u sebi dosta thrasha – a čemu doprinosi i prilično srećan miks. Osam dolara za pet pesama je mišićava cena ali ovo je odlična ploča:

https://abominy.bandcamp.com/album/albor

Rogga Johansson je čovek sa epskim brojem bendova i projekata aktivnih u svakom trenutku pa činjenica da je samo ove godine čovek izdao već devet albuma sa raznim postavama mora da impresionira jer se ne radi o kućnoj radinosti već o „pravoj“ produkciji. Eye of Purgatory je njegov projekat sa kolegama iz Ribspreader i Venom, Inc. i drugi album ovog projekta, The Lighthouse, gura vrlo ugodan koncept i, sa dobrim zvukom i očekivanim nivoom kvalitetnog muziciranja pruža lep program. Koncept je da je ovo švedski death metal propisnog pedigrea: teški rifovi, nizak štim, organski aranžmani, D-beat, srazmerno visok nivo razgovetnosti i melodije, ali u sadejstvu sa dramatičnim gotskim klavijaturama koje svira bubnjar Taylor Nordberg. I stvari funkcionišu sjajno jer Nordbergove dirke oplemenjuju i inače kvalitetan ali „običan“ swedeath program, dajući mu dimenziju pompe i gotske atmosfere koja ovaj album izdvaja od čopora. Poslušajte, vredeće:

https://eyeofpurgatory.bandcamp.com/album/the-lighthouse-death-metal

Kome treba malo progresivnog death metala da mu osveži vikend, tu su Kanađani Param-Nesia da ga poraduju novim EP-jem, Aspect Of Creation. Ovo je tehnički vrlo kvalitetno i vozi se uglavnom u džombastom srednjem tempu sa puno ukrasa i raznih fora, te prilično naglašenim melodijskim programom. Ne nužno baš MOJ zvuk, da se razumemo, ali ni predaleko od njega, sa odličnim muziciranjem i solidnim razumevanjem ideje da pesme ipak treba da budu pesme a ne samo gomila nabacanih a nepovezanih elemenata. Vredi čuti:

https://param-nesia.bandcamp.com/album/aspect-of-creation-digital-download-only

Za mene je, pak, tu novo 20 Buck Spin izdanje, novi EP Witch Vomit pod nazivom  Abhorrent Rapture. Ako uopšte pratite autput ovog izdavača, skoro da bez slušanja znate da će ovo biti mračan, muljav ali izvrstan old school death metal, no Witch Vomit u ovu fomulu ubacuju dovoljno svog osobenog zvuka i pristupa da ne budu puki replikatori. Četiri pesme, prljavština, ali kvalitetno odrađena, nezaobilazno.

https://listen.20buckspin.com/album/abhorrent-rapture

Još old school death metala? Ima! All Consumed su iz Lankašira u Engleskoj i njihov aktuelni album je vrlo lepo producirani treći Rise of the Godless sa deset pesama čukačkog, rifaškog death metala koji se ne zamara visokim konceptima i tim nekim atmosferama nego prži i trese za sve pare. Lepo je povremeno podsetiti se koliko ekstremni metal i pank zapravo imaju zajedničkog a da to nije na ime loše produkcije i skrnavog muziciranja nego na ime fokusiranosti, zaraznosti rifova itd. Odlični su All Consumed:

https://allconsumed.bandcamp.com/album/rise-of-the-godless

Oxblood Forge iz Bostona su čopor matorih ljudi koji svira klasičan, epski heavy metal. Zašto im debi album, Decimator zvuči kao da je sniman u šupi je, dakle, pitanje za islednike, ali da budemo iskreni: meni je ovo daleko bliže srcu od moderne, „digitalne“ i neljudski iskomprimovane produkcije koja je danas neka vrsta standarda. Decimator zvuči, dakle, pomalo lo-fi, ali i iskreno i vidi se da je rađen sa puno ljubavi. Pevač, Ken MacKay se dere kao ludak sve vreme, bubnjar, Erik Fraunfelter u svoje bravure povremeno uvaljuje klepetušu a gitarski i bas-rad su kao ispali iz 1985. godine i sve se to meni veoma dopada. Ostaje samo činjenica da bend piše pesme koje umeju da zazvuče i malo generički, i tu ih samo povremeno inspirisan rif spasava. No, na gomili, ovo je lep paket klasičnog heavy metala koji ne pozira i ne loži se na osvajanje sveta nego na znoj i poštenu, radničku i seljačku svirku. Kako ga ne voleti?

https://oxbloodforge.bandcamp.com/album/decimator

Novosađani Lazar na svom EP-ju Put sviraju tri pesme instrumentalnog, blago proggy heavy metala. Nije da je ovaj žanrovski izbor nešto čemu bih ja poleteo iz mesta, ali Lazar sviraju vrlo dobro, imaju jednu opipljivu kolektivnu energiju – izbegavajući sterilnost koja ume da se potkrade u ovakve snimke – i ovo su tri zanimljivo napisane, atmosferične pesme. Lepo, vrlo vredno da se posluša:

https://lazarnovisad.bandcamp.com/album/put

Supersimpatičan NWOBHM na trećem albumu čileanskih Bolido. Ako se na stranu stavi ime koje na našem jeziku ima neke druge konotacije, ovi momci sviraju baš klasično-zvučeću metalčinu i Against the World je jedan onako proživljen, razuzdan album sa produkcijom koja je živa do mere da zvuči čak i malo neočekivano raspusno (skoro bez ikakve kompresije) i pesmama koje se šetaju od moćnih metal himni pa do žestokog rokanja. Bend, dakle, ne imitira nikoga i ne liči ni na koga na prvu loptu a da opet nosi taj barjak osamdesetih godina uzdignute glave i sa mnogo ponosa. Sjajno:

Izdavač Loma Vista Recordings se sigurno šali kada digitalni daunloud kompilacije Dark Nights: Death Metal Soundtrack hoće da naplati petnaest dolara, ali možda ima ljudi koji toliko vole DC-jeve stripove da će i tu žrtvu podneti. Ovo je, zaista, licenciran saundtrak za prošlogodišnji DC-jev krosover koji je (kao i svi drugi) promenio sve (više detalja imate ovde), a notabilna imena su Mastodon i Chelsea Wolfe, pa onda Rise Against… Na jednoj pesmi gostuje i Dave Lombardo… Iako je ovo spoj moje dve životne pasije – superherojštine i metala – fakat je da je ovaj album odveć mejnstrim za moj ukus – na njemu čak i nema death metala – ali ima kome će se dopasti:

https://darknightsdeathmetalsoundtrack.bandcamp.com/album/dark-nights-death-metal-soundtrack

Pensilvanljani Pharaoh su dosta ubedljivi na svom petom albumu, The Powers That Be, svirajući power metal koji je melodičan i epski, ali se ne uklapa u prosek ovog žanra. Pharaoh se izrazito trude da im aranžmani budu drugačiji, upadajući i na teritoriju progresivnog roka, kreirajući pesme od neuobičajenih elemenata i mešajući sve sa propisnim hevi metal programom. Inspirativno:

https://pharaohmetal.bandcamp.com/album/the-powers-that-be

Dosta dobra nedelja za heavy metal, primećujete i sami, pa je u njoj izašao i debi album filadelfijskih Blazon Rite. Prošlogodišnji EP im je bio solidan a sada je album  Endless Halls of Golden Totem primer kako se može napraviti ploča sa dobrim, toplim i dinamičnim zvukom, sa klasičnim heavy metal senzibilitetom ali bez prenaglašenog imitiranja uzora iz osamdesetih. Blazon Rite imaju solidno epsku amiciju u svojim pesmama, ali se i drže kvalitetne podloge čvrste ritam sekcije i rifova koji su u osnovi svake pesme. Ovo je vrlo preporučljivo svakome ko voli rani NWOBHM i Thin Lizzy.

https://blazonrite.bandcamp.com/album/endless-halls-of-golden-totem

Ova nedelja je videla i povratke nekih veterana a svakako su među njima i Fear Factory koji su se poslednjih nekoliko godina krvavo svađali pa je Burton C. Belle na kraju i napustio bend. Naravno, to nije sprečilo Dina Cazaresa da objavi najavljeni album Aggression Continuum sa sve Belleovim vokalima koje je ovaj snimio još pre četiri godine. „Fear Factory je biznis“ je rečenica koju je Cazares odavno – i presudno – izgovorio i ona nije manje istinita desetak godina kasnije. Enivej, moram da priznam da su Fear Factory početkom devedesetih imali posebno mesto u mom srcu jer su uspeli da spoje različite slojeve publike, ukrštajući death metal, industrial i nascentni nu-metal na svom prvom albumu. Drugi je već bio previše popi za moj osetljivi ukus ali sam se putem njega snažno bondovao sa mojom sadašnjom ženom pa je i to neka vajdica. Naravno, već do trećeg albuma sam izgubio interesovanje za ovaj bend koji je evoulirao u smeru sve većega mass appeala a sve manje prema interesantnim avangardnijim dimenzijama koje su naslućivali sa prvencem. Četvrt veka kasnije, Aggression Continuum mene VEOMA podseća na Demanufacture i to je s jedne strane dobro jer je taj album ipak bio još i pomozi bože ali je nekako i porazno jer bend sada ide unazad a ne unapred. No, bolje ići unazad prema boljem nego prema napred ali ka lošijem, rekao bih, pa je Aggression Continuum ploča bez neke specijalne inspiracije i sa očekivano „plastičnom“ produkcijom, ali koja ima malo te revolucionarne drame što ju je bend sugerisao ranih devedesetih i na ime nje ostvario ozbiljan uticaj na razvoj američkog i svetskog metala. Burton, mislim, ni do danas nije ZAISTA naučio da peva ali se to na ovom albumu ne da čuti i njegove klin deonice su vrlo sigurne i upečatljive. Poslušati…

Svakako je za ljubitelje Helloween velika stvar za ovu godinu da je nova postava benda, sa tri pevača, kao na turneji od pre par godina, snimila šesnaesti album ove nemačke power metal institucije i album nazvan jednostavno Helloween je, pa, prilično dobar? Da se razumemo, meni lično su Helloween uvek bili za nijansu previše cheesy da bih ih predugo slušao, ali fakat je da su kreirali zvuk nemačkog power metala i da su neki od njihovih ranijih albuma praktično etalon kako se to radi. Imati Kiskea i Hansena na istoj ploči sa Derisom (Hansen je snimio i gitaru pa bend ima i tri gitare) je definitivno podstaklo ekipu da se ekstra potrudi oko komponovanja pa je Helloween (album) (konceptualni, dakako) sa monstruoznih 73 minuta trajanja prilično očigledno pozicioniran da bude DOGAĐAJ i kamen-međaš u karijeri benda ali i metalu uopšte. I, mislim, ovo je svakako logična progresija u odnosu na Keeper of the Seven Keys, žestok i epičan power metal koji je ovde ispoliran dodatnom količinom ideja i aranžmanskih zahvata kakve ovakva postava prosto nameće pa su pesme uglavnom na srećnoj sredini između pop-power metala i progresive, uspevajući da se ne zagube u „progresiviranju“ ali i da njime malo kompenzuju jaki cheese koji izlazi iz svih pora. Priznajem da ovo nisam očekivao i da sam i blago impresioniran.

Za kraj, umetnost. Novi album pensilvanijskog dua Orphan Donor je veoma dobar. Naravno, ovo je taj neki „klasičan“ mathcore u kome imamo disonance, asimetrične ritmove i neprirodne aranžmane, puno vrištanja i postmetalske melanholije, ali Orphan Donor na Unraveled demonstriraju vrlo jak talenat za komponovanje, praveći ne samo od individualnih pesama već i od čitavog albuma jedan fascinantan narativ koji, slažem se, nije lako preslušati u jednom sedenju, pogotovo uz vrlo glasan mastering, ali koji ćete želeti da slušate ponovo. Ovo je na kraju dana ipak mathcore/ avangardni post metal kao osnova za kreiranje ambicioznih ali zaokruženih kompozicija radije nego kao demonstracija koliko promena muzičari mogu da memorišu tokom pesme od pet minuta. Vrlo dobro:

https://orphandonor.bandcamp.com/album/unraveled

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 12-06-2021

Ova nedelja mi je nekako bila puna izdanja koja me nisu impresionirala. Ipak, jak finiš sa nekoliko lepih iznenađenja u domenu psiohodeličnog dooma i death metala popravio je raspoloženje.

Idemo od blek metala, i odmah na početku fantastičan šesti album za dugovečni francuski jednočlani projekat Gorgon, Traditio Satanae a koji donosi jedanaest razjarenih pesama opakih rifčina i energične svirke. Christophe Chatelet je u odličnoj formi ovde, sa izvrsnom produkcijom i veoma sigurnom svirkom a pesme su jednostavne, efektne, sa pamtljivim rifovima i upečatljivim temama. Jako dobro:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/traditio-satanae

Norveški Hjól će nas podsetiti kako sirovi blek metal može da bude i melodičan i epski dostojanstven na svom debi albumu, Funeral Pyre. Ova ekipa testeriše žestoko i energično, sa zvukom koji je prštav i VEOMA neispeglan, ali pesme su naglašeno melodične, čak bliske post blek zvuku i ovo je sjajna kombinacija koja zvuči kao da ima potencijala da spoji old school i new school publiku. Fino a još se i jedan od članova zove – Dragan:

https://hjol.bandcamp.com/album/funeral-pyre

Pošteno napisan i odsviran EP Sealed with Blood od strane finskog dvojca Angra Ahriman. Ovo je melodičan, ali sirov blek metal sa kombinacijom brzih, testerišućih i sporijih, meditativnijih pesama, lepim melodijama i naglašenim old school zvukom. Prijatno, i još se daje za koliko VI para ponudite:

https://angraahriman.bandcamp.com/album/sealed-with-blood

Njemačko-finski  Order of Nosferat ima već drugi album, što, kad se zna da je prvi izašao ove godine, nije mala stvar. Arrival of the Plague Bearer je melodična, pa i melanholična ploča ali sa propisno sirovim zvukom, što je simpatična kombinacija za modernu publiku koja dobija malo old school šmeka u jednom savremenijem pakovanju. Posebno je simpatično što su pesme razdvojene meditacjama na klavijaturama pa sve ima jednu zaista slatku, pomalo detinju naivnost.

Francuski jednočlani Draakanaon je primer sumanute posvećenosti svom radu. Stéphane Marquet – aka Dhead Shaker – koji pored ovog projekta ima još desetak takođe jednočlanih bendova je sa Draakanaon od 2019. godine kada je počeo da radi, stigao do, evo, već šestog albuma. Ta vrsta hiperprodukcije je veoma retko signal kvaliteta ali Caamuloss, šesti album pod ovim imenom je iznenađujuće solidan. Ovo je brz, oštar, energičan blek metal kod koga se čuje da je rađen u kućnim uslovima ali su i produkcija i većina pesama daleko iznad proseka kućne radinosti. Marquet zaista piše sasvim solidne kompozicije sa, svakako, puno istih fora ali to u proseku zaista nije lošije od onog što savremeni blek metal u globalu voli, plus je sve odsvirano pristojno i miksovano sasvim prihvatljivo. Iznenađujuće puno krvi i energije ima ovde:

https://dheadshaker.bandcamp.com/album/caamuloss

Filadelfijski Kurse je najnoviji i samo jedan od mnogo bendova sa ovim dovitljivim imenom, ali album Cursed – a koji zvuči više kao demo, da bude jasno – mu je vrlo solidan. To jest ako volite sirovi, neprskani black-death-crust zvuk. Kurse zvuče prljavo i ulično, sve je puno buke i mikrofonije, ali rifovi su zajebani, a bend energičan u svojoj svirci i sve deluje u jednakoj meri opasno i zabavno. Ovo se nudi po ceni koju sami odredite a ovaj kvintet, mislim, zaslužuje pažnju i podršku:

https://kurse666.bandcamp.com/album/cursed

Još sirovosti i prebijanja dobijamo od, pretpostaviću španskih, Pvrgatorii. Album Con las uñas clavadas en la cara de Dios je kolekcija sirovih black-thrash pesama koje imaju zle, agresivne rifove i idu brzim tempom, samo da bi povremeno stale i sručile se u ponor najmračnije atmosfere i mučnine. Iako je naslov albuma na Španskom, pesme imaju Engleske naslove i sve su vrlo satanističke i preteće, kako i dolikuje. Sirova produkcija nimalo ne umanjuje snagu ovog albuma, naprotiv. Crni biser:

https://mamavynilarecords.bandcamp.com/album/con-las-u-as-clavadas-en-la-cara-de-dios

Nisam bio oduševljen ni prethodnim albumom grčkog Winter Eternal, ali je na kraju upao u kategoriju „može da prođe“ a slično važi i za novi, Land of Darkness koji je kolekcija lepih ideja, ne uvek smeštenih u najidealnije aranžmane, sa produkcijom koja ima i dobre i slabe strane, pevanjem koje je takvo da se na nj morate navići i sve tim redom. No, jednu stvar ne mogu poreći Steliosu Makrisu: ono ovo što radi zaista voli i ta ljubav i strast proziru iz muzike iz sve snage, a ponekad je i to dovoljno:

https://wintereternal.bandcamp.com/album/land-of-darkness-2

Pojavio se JOŠ JEDAN bend sa imenom Catharsis, ovog puta iz Kaira, i na albumu A Journey Of Rememberance ovaj projekat nudi vrlo melodični i robusno producirani atmospheric blackened doom metal. Ili tako nešto. Ovo je svakako jako teatralan album i bliži senzibilitetu mlade publike nego mojemu, ali je i spravljen umešno, i ne mogu mu poreći kvalitet. Vredi:

https://catharsis4.bandcamp.com/album/a-journey-of-rememberance

Kad smo već na tom nekom bliskom istoku, Akvan je ime projekta momka rođenog u SAD ali kao dijete iranskih imigranata a koji se kasnije odselio u Teheran i tamo sada pravi blek metal sa folk elementima i tematikom koja je, pa, recimo, persijski-nacionalistička. Novi album, City of Blood /خونین شهر bavi se iransko-iračkim ratom iz osamdesetih i iako je sirov, svakako ima dosta zanimljivih elemenata u tom kombinovanju programiranog i odsviranog, kao i zoroastrijanskog i modernog, te, naravno, narodnjačkog i metalskog. Poslušati, a ako vam se dopadne, sami birate cenu:

https://akvan.bandcamp.com/album/city-of-blood-3

https://subsoundrecords.bandcamp.com/album/city-of-blood

Dimonsium Chaotic su slovački blek metal duo sa jednim albumom iza sebe a sada, devet godina kasnije i sa kompilacijom Nebulous and Vileness Stars koja sakuplja sve njihove snimke ikada u remasterovanim verzijama. Nema tih snimaka mnogo, ovde je svega 15 pesama ali su uglavnom dosta dobre i nude lep, kvalitetan slovenski blek metal koji je meni prijao:

https://necroeucharistproductions.bandcamp.com/album/nebulous-and-vileness-stars

Kad smo već kod Slovaka, evo i Čeha: Odraedir iz Praga su objavili novi singl, sa dve pesme, i Treason najavljuje njihov drugi album šarmantnom kombinacijom dobro produciranog, kvalitetnog metala i epskih narodnjaka. Kombinacija je, naravno, veoma cheesy ali i prijatna i vredi poslušati:

https://odraedir.bandcamp.com/album/treason

Kubansko-kolumbijski duo Narbeleth – danas nastanjen u Španjolskoj – ima prilično trijumfalan novi album, Svmma Cvm Nox Arcana melodičnog, prijemčivog blek metala koji je, svakako, namenjen „novijoj“ publici radije nego matorcima poput mene koji se malo mršte na te „emotivne“ melodije i „atmosferu“ ali, da bude jasno, kvalitet je ovde neosporan. Narbeleth prave pesme koje imaju jasne narative i znaju sve fore kako da od melodične teme naprave zaista epski aranžman, praveći zaokrete u tempu i atmosferi. Produkcija je za mrvu prebudžena i fali joj dinamike, ali to je danas praktično standard i Narbeleth svakako treba poslušati jer nude vrhunski program:

https://narbeleth.bandcamp.com/album/svmma-cvm-nox-arcana

Usporimo sad malo i pređimo na stoner, doom, psihodeliju… Grčki instrumentalni stoner pregaoci, Stonila imaju novi album, Time Legacy i ovo je i dalje prijatan, nenapadan psihodelični rok sa umivenim, optimističnim melodijama i korektnim, dosta suvim zvukom. Stonila i dalje u klasičan bluz program dodaju samo malo egejskih harmonija da zamirišu i ovo je sve sasvim lepo i nežno i uhu milo:

https://stonila.bandcamp.com/album/time-legacy

Jablká & Doom Vol​.​1 je kolekcija sedam slovačkih doom metal bendova i vrlo simpatična u svojoj naglašeno andergraund pa i povremeno lo-fi estetici. Ovde ima i malo nežnijeg, setnijeg dooma za osetljive dušice, ali ima i gadno vrištećih i ružnih kombinacija. Generalno, ovo je distorzirano, teško, sporo i neprijatno na poželjan način a plaćate koliko hoćete pa poslušajte:

https://jablkadalekoodstromu.bandcamp.com/album/jablk-doom-vol-1

Doomed and Stoned Records su vrlo brzo ispratili svoju kolekciju instrumentalnih bendova novom kolekcijom sa istom tematskom orijentacijom. Doomed & Stoned: The Instrumentalists (Vol. II) je izašao ove nedelje, prodaje se, ponovo, za onoliko koliko date, i ima još 25 odličnih bendova sa raznih strana koji bez pevanja (ali ponekad sa vokalnim semplovima, kao recimo meksički Vinnum Sabbathi) rade sve da vas hipnotišu i pošalju u svemir. Esencijalno, razume se:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-the-instrumentalists-vol-ii

Ornamentos del Miedo je španski (jednočlani, naravno), atmosferični funeral doom projekat i drugi album, Ecos, je, sasvim očekivano, jedna meditativna, pomalo self-induglentna ploča sa lepim melodijama svranim EKSTREMNO sporo. Nemam neke velike komentare na ovo jer je u pitanju rad napravljen maltene po formuli, ali korektan:

https://ornamentosdelmiedo.bandcamp.com/album/ecos

Ovonedeljna doom metal poslastica je prvi album projekta Grief Collector a koji je samo jedan od nekoliko aktivnih bendova za agilnog Roberta Lowea, pevača pokojnih Solitude Aeturnus i jedno vreme i Candlemass. Loweov glas je svakako jedna od primarnih udica za muziku Grief Collector, sa kapacitetom da izvlači epske, melodične linije a da to ne zvuči teatralno i cheesy i da se dobro uklapa sa sirovijim, energičnijim vokalima. No, Lowe je zaista tek trešnja na vrhu torte a koju su druga dva muzičara umesila sa moćnim, šmekerskim rifovima, pametno napisanim aranžmanima, energičnim ritmom. Ovo je vrlo „metal“ album, dakle, sa lepom količinom mošerskog materijala uprkos svom uglavnom sporom tempu i može se upisati u onu prelaznu formu između dooma i epskog heavy metala u kojoj kad ste i onda ste BAŠ dobri. En Delirium je odlična ploča, mada i podugačka, sa čak jedanaest pesama, ali su te pesme prijatno raznolike a i mastering je vrlo ugodno dinamičan pa Grief Collector ne opterećuju uši. Završnica sa medlijem dve pesme Black Sabbath iz Diove ere je naprosto vraćanje duga i prelep potpis za nas matore a i dalje zaljubljene.

https://griefcollectorpetrichor.bandcamp.com/album/en-delirium

Ima još poslastica. King Buffalo su iz Ročestera u Njujorku i njihov novi album, The Burden of Restlessness je ekstremno šarmantan album energičnog, a opet psihodeličnog i progresivnog metala. Ovo je možda za nijansu više priogresiva nego psihodelija, da budemo jasni, pa će time i biti bliže širim slušalačkim slojevima, no sa koje god strane da dolazite, King Buffalo pišu sjajne pesme, majstori su atmosfere i dinamike i, kad smo već kod dinamike, imaju prelep, jako dinamičan mastering. Takvo je zadovoljstvo kad možete da glasno odvrnete album koji ima i tihe i glasne delove a da vam se zvučnici ne raspadnu od muke!!! No, da se vratimo na pesme: ovo je uistinu veoma minuciozno sklapano od gotovo pointilističkih tema na basu i gitari sa hipnotičkim gruvom, preko čega svega idu vrlo prijemčivi vokali. Ovo je jedan od onih albuma koje mogu da slušaju i nemetalci i metalci i da se divno provedu:

https://kingbuffalo.bandcamp.com/album/the-burden-of-restlessness

I kad smo već kod kraljeva, čekajte, NOVI King Gizzard & the Lizard Wizard? Pa zar nismo bukvalno prošle nedelje pisali o njihovom živom albumu, trećem ove godine (jesmo) a prethodni studijski je izašao u Februaru (jeste)? Bilo kako bilo, Stu Mackenzie i njegova australijska kohorta objavila je novi album, Butterfly 3000 i ovo je po zvuku, filozofiji, harmonskom pristupu i velikom broju drugih parametara vrlo različita ploča i od L.W. i od prošlogodišnjeg K.G. ali i dalje imamo posla sa klasičnim Gizzard senzibilitetom, koji kombinuje moćni a elegantni optimizam, suptilni instrumentarij i dosledno istraživanje odabrane estetike. U ovom slučaju, ploču nosi sintisajzer više nego u prethodnih nekoliko slučajeva i mada i ovde ima mikrotonalnih eksploracija, pristup harmoniji je nešto bliži dalekom istoku – Kini, Polineziji itd. – nego bliskoistočno-anadolijskom zvuku koji je bend dosta istraživao poslednjih godina. Drugim rečima, ovo je stari, dobri King Gizzard, sa maštovitim, odličnim aranžmanima, ali sa vrlo osveženim uglom iz koga se nastupa. Album je i MNOGO manje metal od prethodnih par, ali ne bi trebalo da je to problem. Poslušajte, možda se oduševite:

https://kinggizzard.bandcamp.com/album/butterfly-3000

Grados. Minutos. Segundos. je fantastična kompilacija noviuh španskih andergraund bendova koju izdaje Spinda Records iz mesta La Línea De La Concepción u Andaluziji. I to baš IZDAJE, jer je ovo zapravo serija dvanaest vinilnih sedmoinčera koji izlaze tokom godinu dana. Do sada smo dobili tri i ovo što ima da se čuje je mnogo dobro. Poslušajte, oduševite se, možda i kupite odmah:

https://spindarecords.bandcamp.com/album/grados-minutos-segundos

Potrefilo se da sam ovih dana dosta slušao argentinski Black Sky Giant a oni su me, neočekivano, poradovali novim albumom. Falling Mothership, koji se prodaje za bedan jedan dolar u daunloud verziji donosi još za ovaj sastav tipičnog energičnog i psihodeličnog roka koji voli gruv i ne stidi se da slušaoca hipnotiše iz sve snage. BSG su meni odlični jer sviraju tempom koji je praktično idealan za hodanje – kako ih ja najčešće i slušam – uklapajući se sa ritmom brzih koraka, a opet ostajući elegantno, moćno, snoliki. Lep miks, gomila odličnih pesama, nezaobilazno izdanje:

https://blackskygiant.bandcamp.com/album/falling-mothership

Južna Amerika je zaista zablistala ove nedelje pa smo dobili i novi album brazilskih Void Tripper. Ko želi, može da osveži sećanje, čitajući šta sam o njihovim prethodnim izdanjima napisao ovde i ovde, a novi album, sugestivno nazvan Dopefiend, nudi pet pesama sa naslovima poput Comatose, Devil’s Reject ili Satan and Drugs. Void Tripper svakako paze na to da uvek budu, što se kaže „on brand“, pa je muzika i dalje intenzivno psihodeličan ali rifaški nepraštajući stoner rok sa dosta sabatovštine u svom DNK ali i sa jednim oštrijim, ekstremnijim izvođačkim radom. Ovo je, da bude jasno NEODOLJIVO gruvi i teško mi je da zamislim da ste dobacili do prve strofe druge pesme i da niste potpuno odlepili. Bend je pritom toliko dobar da album prodaje za samo dva dolara a celu diskografiju za tri. Ne propustiti!!!!!!

https://voidtripperdoom.bandcamp.com/album/dopefiend

Nastavlja se dotok vrlo pristojnog, metaliziranog moshcorea, ove nedelje u formi EP-ja No Time To Sleep // No Time To Heal čikaških Furthest From The Light. Ove dve pesme (koje se ne zovu No Time To Sleep i No Time To Heal, čisto da bude jasno, mada je naslovna fraza deo teksta druge pesme) imaju energičan srednji tempo, vrlo metalizirane rifove i pevača koji odlično vrišti pa su sve moje potrebe vezane za ovakvu muziku ispunjene, uključujući vrlo dobar zvuk i produkciju. Uz sve to, ovo plaćate koliko hoćete. Odlično:

https://furthestfromthelight.bandcamp.com/album/no-time-to-sleep-no-time-to-heal

Thieves, takođe iz Čikaga, takođe sviraju metalizirani hardcore ali njihova inačica je bliža D-beat i grindcore formulama. Opet, EP III je vrlo čisto odsviran, vrlo uglancano produciran i ima u sebi dosta onog klasičnog metalcore zvuka koji me podseća na Converge, pa je sve na gomili prilično dobar paket. Četiri pesme ali mnogo nabadanja.

https://thievesil.bandcamp.com/album/ep-iii

No One Knows the Nameless je projekat (jednočlani?) iz Hrvatske čiji EP metalkora Overshadowing the Shadow ima zapravo dobru produkciju i pristojnu količinu interesantnih ideja. A ovo pričam kao neko ko generalno ne voli ovakav stil svirke. No One Knows the Nameless ima ozbiljno originalne ideje u ovome što radi pa i tag „experimental“ u opisu muzike nije uopšte bez vraga, ali ko i ne voli eksperimente čuće ovde dosta odličnih rifova. Plaćate koliko hoćete:

https://nooneknowsthenameless.bandcamp.com/album/overshadowing-the-shadow

Nisam siguran šta Dead Heat iz Kalifornije hoće da kažu kad objašnjavaju da im je World at War „drugi debi album“, ali dobro, ovo je drugi album kalifornijskog kvarteta i omot i naslov jasno ukazuju da je u pitanju thrash metal/ thrashcore sa jakim ’80s/ rane ’90s šmekom. Ko voli takvu muziku, uživaće, Dead Heat su vrlo disciplinovani u svirci ali pišu i dosta kompleksne pesme sa puno rifova i promena ritma. Možda i prekompleksne, ali ovo je energično i kompaktno, sa kratkim kompozicijama i dobrom produkcijom i dobro se kotira kod mene:

https://deadheatca.bandcamp.com/album/world-at-war

GraveRipper iz Indijane sviraju simpatičan speed/ thrash metal na svom drugom EP-ju, Radiated Remains. Ovo je čukački, sa napaljujućim rifovima i odličnim refrenima, a odsvirano i snimljeno vrlo kvalitetno, bez nekakve pretenzije da imitira old school prljavštinu. Opet, GraveRipper drže pesme dovoljno jednostavnim i sve ima jedan jasan gruv i usmeren tok. Meni se ovo jako sviđa.

https://graveripper.bandcamp.com/album/radiated-remains

Švedski duo Son of Sam ima prilično zanimljiv prvi album, And the Monster Awoke​… U pitanju je melodična kombinacija klasičnog heavy zvuka sa trešerskijom – i „deatherskijom“ – svirkom i energiom, a da opet nije u pitanju power metal. Son of Sam imaju dosta death metal elemenata (uključujući blastbitove, slušajte Depravity, recimo) ali forsiraju melodiju mnogo više od čak i melodeath bendova, uspevajući, za moje pare da dođu do jedne zapaljiv kombinacije pamtljivih tema i mošerskih ritmova. Nije rđavo:

https://sonofsamband1.bandcamp.com/album/and-the-monster-awoke

Haxprocesssa Floride na svom debi EP-ju Merciless imaju dve podugačke pesme progresivnog thrash metala i ovo je svakako impresivno iako treba izdržati 18 minuta smenjujućih ideja i pristupa. No, bend odlično svira i ima lep, dinamičan zvuk, što čini ovaj predlog mnogo prihvatljivijim za mene. Vredi pažnje:

https://haxprocess.bandcamp.com/album/merciless-ep

Mike Binsted iz Toronta pod imenom Fracture pravi prilično simpatičan thrash metal sa malo death metal elemenata. Debi album, Cataclysmic Existence je odlčno produciran i vrlo profi odsviran i Binsted ovde demonstrira visoku autorsku zrelost. Ovo je impresivna ploča kojoj čisto sa strane mog izvitoperenog ukusa mogu da zamerim da su aranžmani PREVIŠE kompleksni za nešto što bi bolje poentiralo usredsređujući se na najbolje elemente svojih pesama (rifove, energiju), ali to ja sad cepidlačim, ignorišite me:

https://frctr.bandcamp.com/album/cataclysmic-existence

Go Ahead And Die je projekat u kome glavnu reč vodi Igor Amadeus Cavalera, sin Maxa Cavalere, ali u kome i sam Max ravnopravno provajduje gitare i vokale. Istoimeni album gde pored njih dvojice svira i zach Coleman, bubnjar Khemmisa je, pa, tipičan proizvod porodice Cavalera. Ovo je album besnog, trešerskog, pankerskog metala koji ravnopravno uzima od hardkora i od death metala ali se najpre drži surovog, tribalnog thrasha, sa očekivanim nivoima ljutine i energije. Ne esencijalno, dakle, ali onako neobavezno vrlo lepo, prijatno, baš za leto:

Kad smo već kod stare garde, Machine Head imaju novi EP, Arrows in Words from the Sky i, uh, nisam očekivao da ova ploča počne ne baš death metal pesmom, ali svakako nu-metal/ groove pesmom koja se oslanja na mnogo death metal elemenata, uključujući blastbitove i brz tempo. Rob Flynn je, zanavljajući postavu i sekući sve veze sa Vio-lence, izgleda rešio i da bend povede u novom smeru pa je Arrows in Words from the Sky demonstracija da je taj smer Salipknot iz, recimo, 2000. godine. Zvuči cinično, ali meni je ovo prvi put u životu da bih Machine Head slušao od svoje volje. Ne mnogo slušao, ali ipak slušao. Posle te prve pesme, Become the Firestorm, druga je ponovo Slipknot ali sa dodatim slam elementima, a tek je treća za mene smaračka melodična deathcore balada. U svakom slučaju, ovo jeste neka vrsta evolucije Machine Head i mada ne kažem da je to evolucija u pravu stranu, zanimljivo je čuti je:

Rány Osudu su iz Teksasa ali su, očigledno Česi ili Slovaci. Ova dva lika sviraju sirov ali emotivan grindcore na albumu Nechci koji uprkos veoma ružnom zvuku zapravo ima puno ličnosti i karaktera i sa svojih 17 pesama pruža solidan program solidno raznovrsnih pesama. Nije za neinicirane, nikako, ali je lepo:

https://ranyosudu.bandcamp.com/album/nechci

Švedski deathgrind veterani General Surgery (sa aktuelnim članovima koji su svirali u Afflicted, Birdflesh, Crematory, Nasum, Regurgitate i još milion bendova) imaju novi EP i Lay Down and Be Counted je simpatična ponuda muzike tačno na razmeđi švedskog death metala i goregrinderskog grindcorea. Dakle, dobra produkcija, puno kreveljenja, jaki rifovi, blastbitovi, patološka tematika pesama. Ništa novo ili originalno ali kvalitetna ponuda na svim frontovima:

https://generalsurgery.bandcamp.com/album/lay-down-and-be-counted-ep

Kako ne voleti bend imena kao što je hanoverski Zombie Riot? Ova ekipa već ima iza sebe album ali su za ovu godinu spremili samo demo sa dve pesme, Autophagia i ovo je vrlo prijatan, moćno rifaški death metal starije škole sa prilično jeftinom ali čistom produkcijom i autoritativnom svirkom. Plaćate koliko hoćete za ova dva death metal hita!!!!!!

https://zombieriotnuclearzombiemassacre.bandcamp.com/album/autophagia

Volite li indonežanski brutal death metal? Naravno, ko ga ne voli, kažete vi, onli faking eshols, det’s hu, rado ćemo poslušati promo singl od dve mpesme projekta Scattered Disease nazvan Destructing Sanity Promo 2021. Sve je to ekstremno predvidivo i namenjeno ISKLJUČIVO najupućenijima jer je muzika ovde iako tehnički kvalitetna spakovana u vrlo hermetičan zvuk, ali ko voli brutalan, slemerski death metal iz ove metalske države ovde će bez sumnje naći razlog za uživanje:

https://kanibalismusic.bandcamp.com/album/destructing-sanity-promo-2021

Ista meta, isto odstojanje. Disembodied Iddm su takođe indonežanski brutal death metal bend sa dve pesme pod naslovom Promo 2021. Kvalitetna svirka, dobra produkcija, blago zanošenje u „tech“ stranu ali čvrsto stojanje na brutal death pozicijama, ovo je odlično i najavljuje vrlo pristojnu karijeru unutar svoje žanrovske niše:

https://disembodiediddm.bandcamp.com/album/promo-2021

Portlandski Coffin Rot su mi bili veoma dobri na debi albumu pre dve godine, provlačeći mračni old school death metal sa vrlo dobrim osećajem za to kako da se album uobliči i generalno odličnim nastupom. Sada je isti bend izdao kolekciju demo snimaka, Dawn of Decay i ovo je ODLIČNO. Pesme od kojih neke već znamo su ovde urađene u samo malo sirovijim verzijama i to sve zvuči autentično, živo, hrskavo i ukusno. Samo pet dolara a TOLIKO užitka:

https://coffinrot-maggotstomp.bandcamp.com/album/dawn-of-decay-the-demos

Wharflurch sa Floride su snimili dve obrade švedskog death metal benda Nirvana 2002 za kasetu LEMLÄSTAD OCH BEGRAVEN koja uskoro izlazi i sastoji se od obrada švedskog death metala sa prelaza osamdesetih u devedesete. Lepo zvuči a i ove dve pesme odlično zvuče. Ne propustiti posebno jer Wharflurch ove dve pesme daju za onoliko koliko vi ponudite:

https://wharflurch.bandcamp.com/album/leml-stad-och-begraven

Da bugarski Squad of Death nemaju ovako grozan zvuk bubnja na drugom albumu, Addicted to Human Flesh, sve bi bilo bolje. No, i ovako, pričamo o grdnom, ružnom ali šarmantnom death metalu koji voli ’90s pristup, gadosti i teške rifove. Prijatno je to ako apstrahujemo te neke prestupe u zvuku:

https://squadofdeath.bandcamp.com/album/addicted-to-human-flesh

Exsanguination iz – vrlo im je važno da naglase JUŽNOG – Masačusetsa imaju debi album simpatičnog death metala sa naglašenim švedskim zvukom. Znate već kako to ide – snažne melodije koje sviraju ekstremno teške gitare, jednostavni, prirodni aranžmani, tempo koji nije prebrz ali ume da ponese… Spectral Hymns je pristojna ploča mada se, da bude jasno, ne izdvaja ničim posebnim, ali za svakog kome fali malo klasičnog At the Gates zvuka, ovo je prijatan predah. Solidan ulov za HPGD:

https://exsanguination.bandcamp.com/album/spectral-hymns

https://hpgd.bandcamp.com/album/spectral-hymns

Land Of Confusion je dobar opis za Kosovo, mada, naravno, nisam siguran da bi se sa time složili svi oni koji u svojim instagram i tviter profilima imaju brojku 1244 i koji bi insistirali da je u pitanju u najboljem slučaju Province of Confusion. U svakom slučaju, istoimeni bend iz Prištine, Land Of Confusion, kaže da je Kosovo zemlja konfuzije i na svom debi albumu, The Morning Star, svira prilično simpatičan melodični death metal inspirisan „ilirskom mitologijom“. Ako stavimo na stranu svu nacionalističku svađu koja bi nastupila da ove moje tekstove čita više ljudi, gde bi amaterski istoričari debatovali sa amaterskim etnolozima, Land Of Confusion sviraju dopadljivu muziku spakovanu u lepu produkciju i umešno napravljene aranžmane. Melodični death metal često zna da ima previše svega – tema, harmonija, promena ritma i tempa – pa je prijatno čuti nešto što je svedeno i fokusirano.

https://landofconfusion.bandcamp.com/album/the-morning-star

Kad smo već kod melodičnog death metala koji mi se dopada, Crypta ima prvi album, Echoes Of The Soul. Ovaj novi projekat Fernande Lire, bivše basistkinje Nervose, je kao i u slučaju aktuelne postave bivšeg benda, internacionalna ženska ekipa koja svira izvrsnu ekstremnu muziku. Ne MNOGO ekstremnu, mada je Crypta svakako korak ili dva iza Nervose i originalni thrasherski zvuk ovog benda nadograđuje death elementima. No, Echoes Of The Soul za moj groš i dalje ima vrlo zadovoljavajuću količinu trešerskih rifova među svojim blastbitovima i ovo je „melodični“ death metal tek utoliko što se teme čuju i nisu sve iskomprimovane u nerazaznatljivu smešu. Svakako, nije toliko bitno žanrovski precizno spakovati Cryptu koliko istaći odličan songrajting, perfektnu svirku i produkciju. Jako dobar album benda koji upada u „esktremno“ krilo metala a zvuči tako dobro da svi treba da ga slušaju:

https://cryptabrazil.bandcamp.com/album/echoes-of-the-soul

Vrlo lepa ponuda iz Estonije sa novim albumom death metal sastava Nihilistikrypt. Diemension je ploča odličnog brutalnog death metala koji ima dosta melodije i ne smara kojekakvim obaveznim žanrovskim sastavom već se sastoji iz odličnih pesama i mnogo dobrih tema. Pevačica Meriliis Ojamäe je odlična a gitare su fenomenalne. Jedan od najboljih albuma ove nedelje:

https://nihilistikrypt.bandcamp.com/album/diemension

Za još odličnog brutal death metal programa, tu nam je prvi album njujorških Scumbag. Ovaj duo mi je zaista prelepo legao jer na istoimenom debi albumu nema filozofiranja nego samo brutalne, energične svirke koja se oslanja na sirov, jeftin zvuk i vrlo posvećenu, proživljenu izvedbu. Njujorški death metal je istorijski uvek imao posebnu oštricu pa i Scumbag nekako upadaju u ovu priču, nudeći ploču koja ima i demonstracije tehnički naprednijih koncepata ali je sve uvek podređeno surovom, brutalnom death nabijanju. Izvrsno:

https://scumbagny.bandcamp.com/album/scumbag

Brajtonski Crowgod su vrlo simpatični na svom debi albumu, Graveyard Planet koji treska nekakav energičan sludge metal ali sa dosta melodičnijih, heavy/ doom dodataka. To je relativno neuobičajena kombinacija, ali ŠTO DA NE? Električna violina koju svira Morgan Laufey svemu daje interesantnu dimenziju, na momente i ekscentričnu, ali ovo je svakako album jakih rifčina i solidnog gruva. Vredi poslušati:

https://crowgod.bandcamp.com/album/graveyard-planet

Intentional Trainwreck su iz Baltimora a njihov progresivni rok/ metal je u vrlo solidnoj formi na albumu Smokestack of Souls. Ovo je spoj melodične, komunikativne muzike i ekstremnijeg metala sa gomilama ideja u svakoj pesmi ali i solidno zaokruženim, efektnim kompozicijama koje ne traju opsceno predugo, te dobrom produkcijom. Bend jako naglašava čudne metrike i neobične harmonije ali ipak uspeva da zvuči prijateljski i slušljivo te ih vredi probati i ponuditi i rodbini:

https://intentionaltrainwreck.bandcamp.com/album/smokestack-of-souls

Gore sam pominjao staru gardu i mada Wolfgang Van Halen nije zaista „stara garda“, Eddiejev sin je 14 godina svirao bas u ćaletovom bendu i ima kilometražu i iskustvo kao malo koji muzičar njegovih godina. Njegov solo album (gde je doslovno sve instrumente odsvirao sam), a pod imenom Mammoth WVH će biti zanimljiv i ljubiteljima Van Halen ali i generalno publici koja voli komunikativan, moderan teži rok, ne smeta joj kad on malo eksperimentiše i ide u progresivu, ali da se ne iživljava. Drugim rečima, ovo je sasvim „komercijalna“ muzika, ali je poštena, puna iskrenog rada i povremeno zanimljivih ideja. Ne nešto zbog čega bih sad Wolfganga počeo opsesivno da pratim, ali svakako album koji se sluša bez mrštenja i na njemu se prepoznaju lepi momenti:

Brazilci Steel Rath na istoimenom albumu donose deset pesama klasičnog metala koji ne umire u cheeseu niti u nekakvoj napucanoj produkciji nego samo roka, ide napred sa epskim melodijama i poštenom, znojavom svirkom. Ako kažem da me Steel Rath malo podsećaju na rani Mejdn to će zvučati kao neumerena pohvala, ali ovaj bend zaista ima taj spoj sirovije, ulične energije i progresivnih melodijskih ideja. Lepo, poslušajte:

Nijemci Hammer King su svoj prvi album pre više od pola decenije nazvali Kingdom of the Hammer King, a sada, svoj četvrti samo Hammer King. Kad imate dobar brend, treba da ga koristite. A ni muzika nije loša i ovo je iskren, srčan, vrlo cheesy ali energičan heavy metal sa epskim temama i raspevanim melodijama preko čvrstih matrica. Mora se priznati da je bend zapravo veoma dobar i da njihova kombinacija epskog metala i čvršće NWOBHM filozofije izvrsno radi na ovoj kolekciji upečatljivih, zabavnih pesama. Mislim, slušajte kako je Into the Storm dobra, a to je sedma pesma od jedanaest, dakle, nešto što bi kod nekog drugog benda bilo samo popunjavanje prostora. Za staru gardu:

https://hammerking.bandcamp.com/album/hammer-king

The Gebruder Grim iz Berlina na svom drugom albumu, The Everlasting Fear nude simpatičan old school heavy metal koji se ne bavi cheesy poziranjem nego dobrim rifovima i znojavom svirkom. Ima ovde dosta klasične NWOBHM filozofije i uz trud oko pisanja pesama te produkciju koja ima dosta dinamike u svom završnom masteru The Gebruder Grim ostavljaju odličan utisak. Poslušati:

https://gebrudergrim.bandcamp.com/album/the-everlasting-fear

Imamo i novi Mr. Bungle. Ili bar živi album. Ili bar snimak njihovog prošlogodišnjeg intenet-strima. Kakogod bilo, The Night They Came Home je, ako volite aktuelnu verziju Mr. Bungle gde Mike, Trevor i Trey sviraju zajedno sa Scottom Ianom (Anthrax, SOD) i Daveom Lombardom (Slayer, Suicidal Tendencies, Fantomas, Dead Cross…), ovo je apsolutno impresivna svirka i odlično produciran materijal. Ako ne volite, eh, onda… možda zavolite? Tu je sve što  očekujete (uglavnom materijal sa poslednje verzije The Raging Wrath Of The Easter Bunny) plus obrade Slayera, Circle Jerks, SOD…

https://mrbungle.bandcamp.com/album/the-night-they-came-home

Moram da priznam da su mi kopenhagenški Offernat ukrali srce na prvi ton. Iako njihov istoimeni EP počinje pesmom koja je suštinski, više pank nego metal, sa svojim zapaljivim rifovima i napadačkim tempom, ovo je zaista disciplinovan ali kvalitetan i dinamičan bend koji svira nekakvu modernu, „post“ formu metala što je komunikativna ali i dalje beskompromisna i veoma otvorena za različite uticaje. Ne propustiti:

https://offernat.bandcamp.com/album/offernat-ep

Za kraj: ruski izdavač Inherited Suffering nas je i ove nedelje obradovao jednim kvalitetnim slamming death metal izdanjem. Pathogenic Virulence su iz Londona ali su Rumuni i njihov debi album, Submerged Into Non​-​Existence meša taj neki progresivniji, možda nešto intelektualniji pristup slamu kakav imaju Organectomy sa klasičnim istočnoevropskim zakucavanjem. Ovo prilično dobro funkcioniše, uz masu odličnih, promišljenih rifova i aranžmana gde se surovi slemovi kombinuju sa sjajnim blastbirovima (preko kojih idu izlomljeni, bizarni rifovi), pa je album jedna neprestana orgija brutalnog, džombastog ali hipnotičkog gruva. Bend pritom ima i iznenađujuće zdrav, lep zvuk, sa prangijaškim gitarama i odličnim bubnjem. Prosto je šteta da je vokal ovoliko monoton ali i to je neki naklon slam pravovernosti. Daniel Neagoe, predvodnik ove ekipe je, uostalom izuzetno iskusan multiinstrumentalista i kompozitor i njegov stil pevanja na ovom albumu je nesumnjivo estetski izbor. Kako god bilo, ovo je jedan od najbolje napisanih i najzabavnijih slem albuma koje sam čuo dugo vremena, sa BRDOM sjajnih rifova, obaveznim semplovima iz Event Horizon i non-stop lomljavom koja je istovremeno uzbudljiva i umirujuća. Ne propustiti:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/pathogenic-virulence-submerged-into-non-existence

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-05-2021

Neko navija za naše na Pesmi Evrovizije, a neko je metalac. Sigurno postoji i određeni presek između ova dva skupa, ali ako i postoji, ja taj presek ne nameravam da upoznam. Da vidimo šta smo imali od metala poslednjih nedelju dana…

Tradicionalno, počinjemo blek metalom, ovog puta kornvolskim… ali iz Ilinoisa? Šta još neće izmisliti? No, KASEK-NOS, kako je ime ovom projektu napravio je dopadljiv EP sa dve pesme muzike koja je kvalitetno producirana i lepo odsvirana, oslonjena na folklorne motive ali oštra i glasna, bez preterivanja u agresivnosti, pa je ovo blek metal kog mogu da slušaju i normalnije osobe a da se u pozadini ne čuje (mnogo) gunđanja o izdaji hardkora. The Ancient Parish je ispunjen maštovitom muzikom i svežim temama, sve posredovano kroz vrlo ubedljivu svirku i na sve to sami birate cenu ako se odlučite na kupovinu. Jaka preporuka:

https://kasek-nos.bandcamp.com/album/the-ancient-parish

Ruski Cage Of Creation ima interesantan, pomalo eksperimentalan pristup blek metalu, sa novim EP-jem, I Am the Void II koji kombinuje mekši zvuk – u kome ima malo post-pank i pop elemenata – sa bizarnim vokalima. Po atmosferi ovo svakako ostaje dovoljno unutar nekakvih ionako jako širokih žanrovskih granica da bude zanimljivo metal publici ali publika koja metal ne sluša mogla bi ovde da nađe dosta privlačnih elemenata za sebe – ako može da proguta ekstremni vokal:

https://cage-of-creation.bandcamp.com/album/i-am-the-void-ii

Nizozemci Cirith Gorgor rade još od 1993. godine i najnoviji album im je iz 2019. godine ali su sada spremili kompilaciju Visions from the Past sa gomilom alternativnih verzija, živih snimaka, drugačijih mikseva itd. Predstavljene u obrnutom hronološkom redosledu, ovih dvadeset pesama idu unazad kroz vreme sve do 1996. godine i snimaka sa tadašnjih proba te predstavljaju ovaj Tolkin-metal bend u vrlo dobrom svetlu sa odličnom kombinacijom melodije, brzine i agresivnosti što ih odlično služi, evo, više od četvrt veka. Sami određujete cenu:

https://cirithgorgor.bandcamp.com/album/visions-from-the-past-compilation

Rusi Gmork zvuče odlično na albumu Quintum corpus koji nudi šest podugačkih pesama blek metala koji ima i atmosferu i određeni avangardni instinkt, ali je sve spakovano u tvrdu, sigurnu svirku i pažljivo razrađene aranžmane. Veoma zrelo i dobro producirano sa taman toliko „post“ mirisa da budu zanimljivi i publici koja možda ne bi slušala klasičan blek metal:

https://adventofgmork.bandcamp.com/album/quintum-corpus

Zanimljiv EP sa dve pesme za poljski Hekatomb. Shade of Life. Light of Death nudi energičnu muziku ali i melanholičnu atmosferu između žestokih gitara i moćnog ritma. Produkcijski je ovo, pa, prilično jeftino ali bend nadomešćuje sve ambicijom jer ove dve pesme trtaju po više od sedamnaest minuta svaka…

https://hekatomb.bandcamp.com/album/shade-of-life-light-of-death

Poljski kvintetn Jarun ima četvrti album za manje od deset godina i to je vrlo solidan tempo za ekipu koja je krenula kao solo projekat gitariste Zagreusa tamo negde 2008. Godine. Rok spokojnego słońca nudi progresivni post-blek metal – recimo – sa za poljsku produkciju uobičajenu zrelost. Album ima kvalitetan zvuk, pomalo i mašinski preciznu svirku ali aranžmani koji umešno uspevaju da udenu folk motive  u inače hladne pesme uspešno stvari spasavaju od tog rizika sterilnosti. Poljska je to:

https://jarun.bandcamp.com/album/rok-spokojnego-s-o-ca

Švedski jednočlani Ancient Wisdom izbacio je peti album za, evo, četvrt veka rada, ali i posle sedamnaest godina pauze i A Celebration in Honor of Death ne samo da je drugi album za redom kome se u imenu pojavljuje smrt nego je u pitanju zaista slavljenička ploča. Marcus E. Norman (gitarista Naglfar, Bewitched etc.) sada svoja interesovanja za doom metal i black metal kombinuje na izrazito zreo način, kreirajući muziku čija ogromnma teatralnost ne zvuči ni pretenciozno ni kičasto već naprosto ispravno. Ovo su snažne pesme sa jednostavnim a jako upečatljiviom temama, pune horskih aranžmana, ali i proste, vrlo prirodno zvučeće, maltene marševske muzike koja gazi napred jednim svečanim tempom i slušaoca sa sobom nosi poput moćnog talasa. Veoma dobra ploča i lekcija za mlađe umetnike kako album ne mora da ima ni prebudžen zvuk ni prekomplikovane pesme da bi bio izvanredan:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/a-celebration-in-honor-of-death

TERRATUR COMPENDIUM MMXXI je sempler norveškog izdavača Terratur Possessions kojim se najavljuju izdanja za ovu godinu i pošto se ovo daje za koliko para ponudite a prepuno je zanimljivog skandinavskog blek metala, skoro da je bespredmetno da tu nešto raspravljamo. Kliknite, slušajte:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/terratur-compendium-mmxxi

Francuski Disparaître na svom dugosvirajućem prvencu, Urchig ima samo tri pesme i one su izrazito monotone i producirane praktično bez dinamike – iako sam master ima solidan dinamički raspon – ali to je upravo i poenta sa ovom vrstom artmosferičnog blek metala. Meni to nije za više od jednog slušanja, ali ko voli taj neki „tvrdi ambijent“ u kome bubnjevi, distorzirane gitare i vrištanja postoje samo kao plutajući detalji u prostoru, verujem da će uživati:

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/urchig

Turci Sabhankra su bliži mojim potrebama, pa tako sa svojim albumom Death to Traitors – njihovim četvrtim – isporučuju mišićav, energičan black/ death metal sa dosta melodije ali i sa puno brze, krljačke svirke. Ima ovde dosta atmosfere i tih nekih, recimo, emocija, ali bend generalno svira 300 na sat pa se sve to lakše proguta što se mene tiče. Sabhankra vole pamtljive, zarazne teme – slušajte strofu naslovne pesme, pa to je praktično himna – a njihova odlična svirka je ovde i dobro snimljena i miksovana da se dobije maksimum energije i melodije. Moćno:

https://sabhankra.bandcamp.com/album/death-to-traitors

Basista poljskih Stillborn, Hunger pravi i solo-blek metal pod imenom Labyrinth Entrance i drugi album ovog projekta, Deplore the Vanity donosi nam besan, atmosferičan ali agresivan zvuk kakav je već i karakterističan za Poljsku. Ovo je dugačka ploča, sa dugačkim pesmama i morate voleti monumentalnost zvuka koju Hunger ovde traži, ali ako volite njegovu teatralnu ekspresivnost, uživaćete jer Labyrinth Entrance nije projekat baroknih aranžmana i orkestracija, već brutalan, gitarski, rifaški metal usredsređen na maksimalnu štetu. Izvrsno producirana muzika, jake, pamtljive pesme, lepa ploča:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/deplore-the-vanity

„Sirovi blek metal“ je termin koji se olako baca unaokolo za sve što ima krš produkciju, ali proporcionalno malo ima bendova koji tu sirovost – kao svestan estetski izbor pored, jelte, ekonomske nužde – upotrebe ovako efektno kao meksički Flagrum Taxillatum. Njihov drugi album, Evil Prevails, stiže nam više od decenije nakon prvog i u pitanju je kolekcija snimaka očigledno rađenih u različito vreme na različitim mestima, ali ovo ploči daje poseban element autentičnosti. Flagrum Taxillatum zvuče kao pravi bend, koji iza sebe ima priču i njihov sirovi blek metal je proživljen i mojem uhu simpatičan. Bend označava jednu pesmu kao obradu Autopsy Torment (švedski death metal bend sa kraja osamdesetih), ali album zatvara neoznačenom, ali odličnom, obradom Mayhema. Sirovo, šanerski, mangupski, lepa ploča:

https://flagrumtaxillatum.bandcamp.com/album/evil-prevails

Losanđeleski Horned na istoimenom EP-ju nudi neku vrstu blackened rock’n’rolla, sa napuklim vokalima preko pankerske metal svirke. Nije da mi je otvorilo neke nove čakre ili išta slično, ali ovo je simpatično, bezobrazno i lepo curi. Za žurke:

https://hornedofficial.bandcamp.com/album/horned-ep

Simpatični galicijski/ španski duo Xerión ima novi EP sirovijeg blek metala i nežnih folk melodija. Lamento luminescente se kreće od vrlo pankerskog čukanja do ljupkih klavirskih tema i uspeva da zvuči melanholično a nepretenciozno, čak naivno i iskreno. Prelepo:

https://xeriongaliza.bandcamp.com/album/lamento-luminescente

Bourn Ultra ne zvuči kao ime blek metal benda ali ovo je zaista blek metal sastav – začet kao jednočlani projekat, porastao na tri člana – iz Los Anđelesa čiji novi EP, Skull Throne Inheritor nudi vrlo prijatan, melodičan blek metal koji ima i emociju i distorziju u dobro odmerenim količinama da meni to bude slatko. Bourn Ultra ne smaraju sa mnogo upadanja u nekakve prenaglašene kontemplacije i njihova muzika je kontemplativna uz stalni gruv i znojav rad bubnjeva i gitara, vrteći uglavnom prijatni srednji tempo i tužne melodije. Fino:

https://bournultra.bandcamp.com/album/skull-throne-inheritor

Novi EP iračkog Seeds Of Iblis je, pa, „inspired by the latest news from Jerusalem, where all religious people are killing each others just because they believe in 1400 year-old texts“. Kratko, jasno i puno sirove, no-fi muzike koja prenosi poruku jasnije nego bilo kakav tekst:

https://seedsofiblis.bandcamp.com/album/taghut

Rebis je produkt alhemijskog procesa (i lik iz stripa Doom Patrol u vreme kada ga je pisao Grant Morrison) a istoimeni ruski blek metal sastav ima novi EP, Hidden Realms i ovo je sjajan, odlično odsviran  i produciran mistični blek metal. Rebis su nov bend i ovo im je prvo duže izdanje, sa pet pesama, ali su me veoma impresionirali kreativnošću i energijom. Ovo je blek metal sa dosta melodije ali bez naglašenije melanholične crte, svakako bliži projektima poput 1349 nego za mene tipičnom slovenskom senzibilitetu, uz dosta brze svirke i dinamičnih aranžmana. Jaka preporuka:

https://the-rebis.bandcamp.com/album/hidden-realms

A ko BAŠ voli slovenski blek metal, biće srećan kad čuje da je izašao novi Zgard. Ovaj ukrajinski jednočlani pagan/ folk projekat radi skoro deceniju i Place of Power mu je već sedmi album, pun epskog zvuka, lepih melodija, sintetičkih horova ali i pristojne krljačine. Osam podugačkih pesama, solidna produkcija, sasvim pristojno:

https://zgardofficial.bandcamp.com/album/place-of-power-2021

Dvočlani belgijski Kalmhain ima novi EP, Thanatos, potvrđujući jaki tempo u kome ovaj nedavno osnovani sastav nastoji da objavljuje novu muziku i ovo je melanholičan, ali dovoljno energičan post black/ blackgaze zvuk sa dosta meditativnih momenata razlaganja i melanholičnih harmonija i krljačkih pasaža. Ima ovde malčice i izleta u „pravi“ heavy metal sa, recimo, mejdnovskom solažom u Triest Afscheid i sve u svemu Thanatos mi je bio interesantan za slušanje:

https://kalmhain.bandcamp.com/album/thanatos-ep

Moram priznati da me ime holandskog benda An Autumn for Crippled Children toliko intenzivno odbija da sam se jedva naterao da poslušam novi album, As The Morning Dawns We Close Our Eyes. Mislim, nije to ni moja muzika, nego se žrtvujem radi vernih čitalaca. Koji će, ako vole nežni blackgaze zvuk, verujem, ovde biti prilično zadovoljni. AAFCC su na ovom albumu još intenzivnije pop/ shoegaze orijentisani do mere da nisam siguran da se vrištavi blek metal vokal uopšte više uklapa uz svirku, ali opet, to joj barem daje određenu oštricu. Nije da bend ne svira energično, sa još uvek čvrstom ritam sekcijom i distorzijama. MENI ova muzika ne znači previše, ali verujem da poklonicima ovako dosledno rađene sinteze black metala i shoegaze popa ovaj album može da donese puno radosti… Ili tuge… Štagod od ta dva traže…

https://anautumnforcrippledchildren.bandcamp.com/album/as-the-morning-dawns-we-close-our-eyes

Finski Lord of Pagathorn svoj treći album, Age of Curse započinje raskošnim akustičnim uvodom, ali kad tih minut i po predigre prođe, udara se žestoko i iz sve snage. Ovo jeste blek metal sa uhom za melodiju, ali muzika je generalno surova, agresivna, agresivno satanistička i kao takva predstavlja i svojevrsnu protivtežu danas čestom parenju između blek metala i shoegaze harmonija. Lord of Pagathorn su siledžije, ali siledžije sa stilom i pesme su im, iako brze i napadačke, napisane pametno i producirane zdravo. Vrlo lepo:

https://woodcutrecords.bandcamp.com/album/age-of-curse

Njemački duo Abkehr svoja izdanja naziva konzistentno, pričajući kroz njih jednu produženu priču, pa smo tako posle In Asche i In Feuer dobili i In Blut – sva tri izdanja sa istom kolornom šemom omota i muzikom koja je hermetičan, pomalo kontemplativan black metal. In Blut ima samo četiri pesme ali one su podugačke, nakrcane atmosferom i dramom i mada je produkcija dosta mutna, to se u ovom slučaju više nego uklapa u zvučnu viziju benda, doprinoseći hipnotičkim kvalitetima muzike. Fino, a ako izdanje kupite direktno od benda, plaćate koliko sami odredite:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/in-blut

https://abkehr.bandcamp.com/album/in-blut

Prošle godine mi se album poljskog benda Odraza jako dopao, i, ako sam tada pričao da se radi o konvencionalnijem blek metalu, čini se da su ova dvojica članova Massemord rešila da me novim izdanjem demantuju. Acedia je EP koji ima samo jednu kompoziciju (dve u vinilnoj verziji koju ne možemo čuti preko interneta), ali ta kompozicija traje duže od dvadeset minuta i ima izrazito avangardnu, možda i kinematsku prirodu, sa sporim razvojem svojih tema i insistiranjem i na naglašeno narativnim elementima. Sve i jeste rađeno kao saundtrak za izložbu „Koegzistencija“ Krakovskog muzeja Podgórze a koja se bavi efektima pandemije COVID-19 na, jelte, društvo, ali ne treba sumnjati da ćete, iako posle punih petnaest minuta, ovde dobiti i propisno blek metal prženje. Sem malo prenapucanog masteringa ovde ne da nemam šta da zamerim, nego sam prijatno iznenađen i pozitivno impresioniran materijalom koju su Poljaci napisali i snimili kao – još jednu – potvrdu da metal, kad hoće, ima sasvim legitimno mesto tik uz skut „visokoj umetnosti.“ Sjajno:

https://odraza-official.bandcamp.com/album/acedia

Francuzi Au-Delà su me vrlo prijatno iznenadili svojim prvim dugosvirajućim izdanjem, Sentence. Ovo je ploča koja od nula od sto stiže za sekund nudeći prljavi, neodoljivi old school blek metal, prangijaške rifove i razobadanu svirku, ali koja kroz svojih jedanaest pesama ima mnogo dobrih ideja i osećaj za to kako da održi svežinu tokom trajanja albuma. S obzirom da pesme traju koliko traju (prva više od osam, druga više od devet minuta), dobro je koliko Au-Delà ulažu razmišljanja i rada u aranžmane, praveći od naoko jednostavnih blek-trešerskih rifova složene građevine koje često imaju vrlo kinematsku strukturu. Mislim, kad krene Veni Vidi Vici to zvuči kao da slušate nekoliko pesama, ne, nekoliko ALBUMA odjednom, a sve opet ima smisla. Francuski blek metal ima tu reputaciju da je avangardan na vrlo osobene načine i Au-Delà su sjajan primer sa svojim obiljem ideja, ali i vrlo jasnom vizijom kako da i najrazličitije od njih uklope u narativ, sa savršenom svirkom pa i dobrom, taman koliko je potrebno sirovom produkcijom. Sentence je, biću slobodan da kažem, skoro pa remek-delo:

https://epicturalproduction.bandcamp.com/album/sentence

Usporimo sada i pređimo na stoner, psihodeliju, doom itd. Australijski Jack Harlon & The Dead Crows svoj drugi album The Magnetic Ridge publikuju – između ostalog – putem izdavača Forbidden Place a što je praktično automatski najava kvaliteta. I, baš se to i desi. The Magnetic Ridge je briljantni konceptualni album o avanturama ovisnika o drogama na divljem zapadu, pa je mešavina sludge-dooma i blago country-folk intoniranih harmonija ne samo dobro stilsko osveženje već i podloga za zaprepašćujuće uspešne drame. Ovo je vrlo duboko proživljena muzika, koja svoj doom-county-metal uparuje sa tolikom količinom teskobe da joj samo ogromna količina gruva vadi prosek. Ovo je kao da stari Nick Cave džemuje sa Terminal Cheescake. Ovo je… da ne smaram više, ovo je odlično, maštovito i MOĆNO a bend daunnloud prodaje za svega jedan australijski dolar – Forbidden Place, kao i obično daju vama da odredite cenu – pa pohrlite u naručje Džeka Harlona i Mrtvih Vrana bez oklevanja:

https://jackharlon-dawsonthedeadcrows.bandcamp.com/album/the-magnetic-ridge

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/jack-harlon-the-dead-crows-the-magnetic-ridge

Iako kvartet Terraganja svoj sludge/ stoner metal nadevaju sa dosta južnjačkog gruva i šmeka, bend zapravo dolazi iz Kanade. Posle pola decenije rada, Terraganja su snimili album, ali ovo što danas slušamo je EP We Have Fun Here, sklopljen od starijih pesama za koje bend smatra da dobro predstavljaju njihov, jelte, identitet. I ovo jesu dobre i raznovrsne krljačke pesme koje će rado slušati i hardrokeri i pušači kanabisa i napaljeni klinci koji bi da se šutiraju. Vrlo dobro, a plaća se koliko sami poželite:

https://terraganja.bandcamp.com/album/we-have-fun-here-ep

Melissa je novi brazilski psihodelični horror-doom sastav osnovan ove godine a prvi album, Devil’s Mask zvuči baš kako očekujete: sporo, fazirano, hipnotički. Ovo je muzika koju čujete u svojoj glavi u četiri ujutro dok se posle tri neprospavane noći teturate prema skrovištu a nebo počinje da se kovitla u bojama koje nemaju imena. Melissa Rainbow, predvodnica ovog sastava je iskusna i veoma prolifična autorka, a Devil’s Mask za samo dolar nudi prelepu nisku psihodeličnih košmara koju ne treba propustiti:

https://melissadoom.bandcamp.com/album/devils-mask

Ukrajinski Mist Tower zvuči odlično na svom prvom EP-ju, Obsession sa pet pesama teških rifova i psihodeličnog zapevanja. Ovo je fina, dobro odmerena kombinacija doom metala i psihodelije u kojoj su pesme spore ali zvuče elegantno a psihodelični sadržaj se pomalja iz brojnih ponavljanja rifčina – sa blagim varijacijama – i dobro plasiranih vokala. Vrlo lepo:

https://misttower.bandcamp.com/album/obsession

Desde Marte su špansko-argentinski sastav čiji istoimeni debi album donosi „marsovski“ psihodelični rok. U praksi, ovo je dopadljiv, odmereno odsviran instrumentalni heavy psych koji nije pretežak i ne gazi previše po ušima ali elegantno kombinuje jaki fuzz i snažan ritam sa nežnijim, pa i emotivnijim melodijskim programom. Bend ima lep zvuk i dosta finih ideja, te izvedbu koja zvuči organski i spontano iako nisam siguran da su muzičari bili na istom kontinentu kada su ovo snimali. Lepo:

https://desdemarte.bandcamp.com/album/desde-marte

Rimski trio Io ima prvi album, Fire, i ako volite agresivni sludge-doom metal sa vrištećim vokalom ali i dobrim, teškim rifovima preko nervoznih bubnjeva koje krvnički mlati jedna Valeria, Io su dobar izbor. Njihova muzika uspeva da spoji abrazivnost sludge metala sa jednostavnom hipnotičkom dimenzijom doom metala, i ove četiri dugačke pesme čoveka okruže sa svih strana i drže u stisku dok ne vidi svetlost:

https://iosludge.bandcamp.com/album/fire

Stone Rebel jednu pesmu na svom novom albumu, Scenes Of A Dreamland posvećuje „najčistijoj duši u mom životu“. Neko nam se zaljubio? Svejedno, ovaj, već četvrti album projekta u ovoj godini se ne razlikuje supstancijalno od prethodnih, sa novom kolekcijom prijatnih psihodeličnih gitarskih sanjarija preko nežnog gruva. Sve je to standardni Stone Rebel i ko se nije zamorio od njegove uvek iste ali uvek ekstremno prijatne muzike će ovde naći još puno razloga za užitak:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/scenes-of-a-dreamland

Heavy Psych Sounds records ove nedelje ima drugi album portlandskih Hippie Death Cult i Circle of Days je očekivano izvrsna ploča sa hardrokerskim senzibilitetom i doom metal oštricom. Ovih pet podužih pesama uspevaju da zvuče i tvrdo i opušteno i psihodelično i kinetički u isto vreme (slušajte Hornet Party koja ima gotovo trešersku energoju majstorski izmešanu sa psihodeličnom izmaglicom), sa puno melodije i atmosfere ali uvek i energične svirke. Vrlo dobro, kako ste i očekivali:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/hippie-death-cult-circle-of-days

Da nam ne ostanu dužni tu su i fenomenalni kalifornijski Ripple Music čije je novo izdanje debi album hardrokerskih doom metalaca iz švedske, Wytch. Ovo je album koji još jednom podseća na Rippleovu reputaciju pronalaženja bendova koji kao da su iskočili niotkud, potpuno formirani, sa izuzetnim kvalitetom svirke ali i izgrađenim karakterom i Wytch na Exordium nude zvuk koji će pomiriti matore hardrokere koji vole bluz rifove i opasno dobro pevanje, ali i doom publiku koja želi da čuje da je to sve heavy i malo mračno. Bend ima sjajan, raznovrstan katalog pesama koje idu i do propisnog heavy metal krljanja (slušajte Evil Heart), odličnu produkciju koja se ne davi u prejakoj kompresiji ali najsvetlije oružje mu je pevačica Johanna Lundberg iz Vintersorga koja dominira zvukom i sigurno vodi bend kroz set moćnih rokenrol pesama. Ne propustiti:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/exordium

Nisam očekivao da novi Monster Magnet bude ovako solidan, ali A Better Dystopia je jedan dosta pošten napor, sa dvanaest pesama naglašene psihodelične dimenzije. Album, čak, i počinje govorom kakav je umeo da drži američii radijski didžej Dave Diamond koji je promovisao psihodelični rok onog vremena, da bi bend odmah posle toga uleteo u obradu Hawkwinda, „Born to go“. Mene su tu već kupili, pogotovo uz prilično dobar miks koji jeste malo natrpan u masteringu ali ipak postoji slojevitost i prostornost u ovom snimku. Ostatak ploče pošteno meša tvrdi rok i psihodeliju u vrlo uverljivom old school maniru i ovo je apsolutno obavezno slušanje za svakoga ko se imalo interesuje za stoner rok, hard rok, psihodelični rok, pa i rok muziku generalno:

https://monstermagnetofficial.bandcamp.com/album/a-better-dystopia

Nova Nadja je blagi odmak od tipičnih dron-ambijenata ovog dua i Luminous Rot ima i kraće pesme, aranžmane koji su po strukturi bliži „normalnoj“ pop pesmi, pevanje i tekstove. Da bi Nadja ipak ostala Nadja, sve je potopljeno u beskompromisne efekte, sa gitarama koje su fazirane do neprepoznatljivosti, vokalima snimljenim iz velike blizine i pretvorenim u hrskave teksture, jedva čujnim bubnjevima. Ovo može da vam zazvuči grozno na prvi udar – autor kritike na Angry Metal Guy je bio, recimo, veoma negativan – ali Nadja ovim albumom zapravo prolazi kroz svoju postpank/ šugejz/ koldvejv fazu i to ima dosta smisla ako ste u pravom raspoloženju, sa klasičnijim strukturama pesama koje služe samo da vas se zavara da slušate dugačke eksperimente sa teksturom i fidbekom. Meni zanimljivo:

https://nadja.bandcamp.com/album/luminous-rot

Jess and the Ancient Ones su finski occult rock bend koji albumom Vertigo uspešno rezurektuje zvuk sedamdesetih, ali ne onu njegovu mračnu, hororičnu stranu kakvu možda očekujete. Vertigo je nežna, pevljiva, jako melodična ploča na kojoj se laki ženski vokali divno uklapaju uz zvonke gitare i razigrane klavijature, dajući tom okultnom roku snažan pop naboj. Nije, dakle, mnogo metalski, ali je uglavnom jako dobro, sa odličnom ritam sekcijom, pametno aranžiranim gitarama i klavijaturama, moćnom pevačicom i zvukom koji je prozračan, pun dinamike, zdreaviji od 90% albuma koje ćete čuti ove nedelje. Fantastično:

https://jessandtheancientones.bandcamp.com/album/vertigo

King Witch su za ovu priliku izbacili Ep Worship the Riffs gde je na A strani Sabat, na B strani Metalika. Lep izbor iako su pesme za nijansu manje očigledni izbori. No, Children of the Sea je dobar komad za pevačicu Lauru Donelly, a The Thing That Should Not Be podseća koliko je Metalika volela da petlja sa rifovima u svojoj najboljoj fazi, praveći od svojih pesama male hromatske simfonije. King Witch obe stvari sviraju odlično, kao da to niste znali i sami:

Idemo na brže programe. Iako se zovu Lastboss, i imaju masu sintisajzera, momci iz Nagoje ne sviraju chiptune metal na svom pvom EP-ju naslovljenom R-35. Ovo je više nekakav gruverski thrash ili thrasherski groove metal sa dobrom atmosferom i energičnom srednjetempaškom svirkom, te semplovima i sintisajzerima da se sve simpatično osveži. Mosh is thrash etc.

https://lastboss052.bandcamp.com/album/r-35

Zna se da nisam neki obožavatelj nu metala ili groove metala ali moram da preporučim bankoški bend Uppercut i njihov – pretpostavljam prvi – album บังกรรม อำพราง. Svakako, ovo je utemeljeno u nu metal/ groove pristupu sa srednjim tempom, nabadačkim rifovima i tako to, ali je pevanje koje šalta između besnog laveža i melodičnih refrena onaj distinktni element koji meni ovu ploču čini zanimljivom, dajući Uppercutu osobeni karakter i prepoznatljivost.

https://uppercutbandthailand.bandcamp.com/album/-

Brazilski Rëstos je jedan momak koji je upravo snimio prvi demo sa dve pesme. Naslovna, Inhuman Holocaust je pristojan komad lo-fi thrasha, a druga je kaver Ratos De Porao. Prostački, sirovo i prelepo. Platite koliko želite.

https://restos.bandcamp.com/album/inhuman-holocaust-demo

Spid metalci Goat Rider dolaze pravo iz pakla (za koji tvrde da se nalazi u Kosta Riki) i njihov drugi album, Tsundere, iako ima Japanom inspirisano ime i omot, zapravo daje vrlo rokerski speed metal sa malo „black ’n’ roll“ začina svakome ko voli dobre rifove, šutku i vrištanje. Tematski, pesme se svakako dotiču Japana, ali i cyberpunka generalno, no muzički ovo je kao da slušate nekakav bend iz 1980. godine koji je upravo čuo Motorhead i odgledao filmski horor maraton u lokalnom bioskopu pa je muzika, prosta, rokerska, pankerska, ali neodoljivo gruverska, takođe, sa pristojnom produkcijom. Ume ovo da bude pomalo i monotono na momente ali Goat Rider uglavnom isporučuju prijatan, prljav a dovoljno uglancan metal za ljubitelje:

https://thrashingcultrecords.bandcamp.com/album/tsundere

Takođe iz Kosta Rike stižu Heavy Chains čiji drugi album, Red Reaper donosi disciplinovan, dobro produciran thrash metal spremljen po receptima starih majstora. No, nije ovo puki old school revival projekat niti nekakav Slayer/ Testament/ Sacred Reich tribute band, iako ima elemenata svega toga u zvuku. Heavy Chains su svoji i maštoviti, sa vrlo različitim pesmama i idejama koje ponekad odu i na neočekivane strane pa album ima i širi žanrovski zahvat nego što na prvi pogled deluje. Zanimljivo, raznovrsno i kvalitetno:

https://heavychainscr.bandcamp.com/album/red-reaper

Nizozemski Dark Omen su svoj demo The End of Rage apgrejdovali u pravo izdanje uz pomoć izdavačkog trijumvirata For The Passion Not The Fashion. Lepo. Ovo je prijatan, melodičniji thrash metal sa malo heavy metal elemenata, bez MNOGO svežih ideja ali sa solidnim zvukom i pristojnim gruvom. Previše para traže za četiri pesme ali nije loše da se čuje:

https://forthepassionnotthefashion.bandcamp.com/album/the-end-of-rage

Kostarikanski Paganist na slici poziraju u Slayer i Kreator majicama pa neće biti prevelio iznenađenje da je njihov prvi EP, Ritual of Hate muzički ukorenjen u thrash metalu sa prilično tipičnim vrištećim vokalima. Nema ovde puno mašte, rifovi su prostački, svirka korektna, produkcija takođe, i Paganist su prevashodno simpatični jer rade to što rade sa puno strasti i živosti, nudeći organske aranžmane i mladalačku energiju:

https://paganist.bandcamp.com/album/ritual-of-hate

Dortmundski spid metalci Vulture imaju novi album, Dealin’ Death i ovo je dosta verno ’80s predlošcima samo sa nešto modernijom produkcijom. Naravno, i na produkciju se pazilo pa, iako se ovde sve dobro čuje, snimak ne pati od prejake kompresije, instrumenti imaju lepu separaciju i album se može jako odvrtati a da vam se zvučnici ne raspadnu. Muzički, Vulture pokazuju jednu sazrelu dimenziju svoje muzike – ovo im je već treći album, na kraju krajeva – gde se klasični speed metal rifovi, falseto krici i pankersko nabadanje kombinuju u iznenađujuće složenim aranžmanima za muziku koja je ambicioznija i kompleksnija od prosečnog ’80s speed programa, a da ne napušta njegove estetske pozicije. Odlično:

Eulogy in Blood iz Kentakija na svom albumu Natural Selection donose dopadljivu kombinaciju metaliziranog hardkora, groove metala, beatdowna itd. Ne tipično nešto što bih ja slušao sa puno entuzijazma, ali Eulogy in Blood imaju solidne rifove, gruv im je poletan i ne smara mnogo i sve je prilično ekonomično i kreće se napred britkim korakom. Lepo:

https://eulogyinblood.bandcamp.com/album/natural-selection

I Big Deal iz Mičigena sviraju nekakav metalizirani, mošerski hardkor, koji bi bio skroz „kod kuće“ u 1992. godini. Ni tada nisam voleo ovakvu muziku, ne volim je ni sada, ali Great Deal of Pain, EP ove ekipe, ima taman dovoljno dobrih, metalskih rifova i kvalitetnu produkciju da mi bude simpatičan. Još i sami birate cenu:

https://big-deal.bandcamp.com/album/great-deal-of-pain

Odlične tri pesme haotičnog hardkora na EP-ju Burning Money for Warmth Floriđana Control System. Ovo je odlično producirano, matematički precizno odsvirano a opet ima dušu, sa jakom tenzijom, disonantnim rifovima i napetim ritmičkim celinama koje se razvijaju u eksplozije energije. Izuzetno, a samo dolar:

https://controlsystem.bandcamp.com/album/burning-money-for-warmth

Francuzi MIND YOUR HEAD!! Nazivaju svoju muziku i bullshitcore, ali iako je njihov album Hail to Stupidity produciran prilično jeftino, on ne samo da ima pristojan zvuk već i pričamo o maštovitom, energičnom grindcoreu koji ima zanimljiv harmonski opseg, odličnu gitarsku tehniku i programiranje bubnjeva te aranžmane koji opravdavaju pesme duže od dva minuta. Ovo se daje za onoliko koliko sami ponudite, a meni je veoma prijalo, pa urgiram da ga se posluša:

https://mindyourhead1.bandcamp.com/album/hail-to-stupidity

The Beautiful Child iz Atlante imaju lepo odmerena trajanja pesma na svom istoimenom albumu, pa tih devet komada energičnog grindcorea/ hardcore thrasha prolete za nešto više od četvrt sata. Ovaj, reklo bi se jednočlani, projekat nastupa u tradiciji emotivnijeg, disonantnijeg grindcorea na tragu, recimo, Discordance Axis ali sa malo sporijom, manje grčevitom muzikom i više srednjetempaških, mošerskih delova. Sve to zvuči vrlo solidno i preporučujem ga za slušanje:

https://beautifulchild.bandcamp.com/album/the-beautiful-child

Australijski Grindhead Records najavljuje debi album sastava 12Gauge Rampage singlom #killedmorecuntsthancovid. Slatko. Ovo je grindcore sa nešto dužim pesmama i kompleksnijim aranžmanima te dobrom produkcijom, čime me prilično podseća na legendarni Fuck… I’m Dead. Tematski ovo je svakako više za mlade nego za mene, ali kvalitetno je i rado ću poslušati i album kad izađe.

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/killedmorecuntsthancovid

Klasičan italijanski grindcore dobijamo na prvom albumu sastava Mass Coomer iz Monce. Naslovljen Me So Cagado Sburado e Sconregiado ne i Bandalogne II: Electric Boogaloo i sa adekvatnim omotom, album jeste u blagom riziku od memecore dekadencije, ali je muzički vrlo zdrav kanališući ljubav svojih autora ka horor filmovima, ali i američkom grindcoreu (kao uticaji navode se Insect Warfare i Nails) u devet ne prekratkih ali žestokih pesama, nadevenih semplovima i dobrom svirkom. Sami birate cenu pa budite domaćin:

https://masscoomer.bandcamp.com/album/me-so-cagado-sburado-e-sconregiado-ne-i-bandalogne-ii-electric-boogaloo

Američki Serration nudi dopadljiv, srednjetempaški, gruverski, mošerski death metal na EP-ju The Fortress of Fear. Ovo je sve u polomljenom gruvu, sa slemerskim rifovima koji pljuju flažolete svaki čas i zlim a prijatnim melodijama što ih smenjuju. Vrlo kompetentno odsvirano i ponuđeno za cenu koju sami borate, pa birajte pametno, ovo vredi adekvatno nagraditi:

https://caustichymnproductions.bandcamp.com/album/serration-the-fortress-of-fear

(U međuvremenu je album nestao sa Bandcampa ali osvrt ostavljam jer se možda jednom pojavi…)

Nijemci Eyemaster na svom Bandcamp  profilu kažu „No Hippies No Craft Beer No Fascists No Religion“. Ne znam šta imaju protiv hipika, ali demo Charcoaled Remains & Festering Slime je simpatičan komad švedskog HM2 metala, sa očekivano glasnim, abrazivnim zvukom, bez sad nekih preterano novih ideja ali sa sasvim dovoljno energije i brutalnosti, te ubedljive svirke da čovek uživa. Plaćate kolikogod:

https://eyemasterdeathmetal.bandcamp.com/album/charcoaled-remains-festering-slime

(I ovaj album je nestao sa Bandcampa ali… nek stoji…)

Reborn su vijetnamski melodeath sastav koji nije po mom ukusu – previše pop melodija i jakih klavijatura – ali oso vakako zvuči originalno i ko nije gadljiv na ovo što sam nabrojao vredi da posluša EP Inner War koji su upravo izbacili. Pevačica zvuči zastrašujuće:

https://rebornvn.bandcamp.com/album/inner-war

Ni italijanski duo Coiled Around Thy Spine nije baš skroz moj fazon – nominalno oni sviraju melodični death metal po uzoru na Children of Bodom – ali moram da priznam da mi je njihov drugi album, From the Ashes, prilično lepo legao. Ovo je žestok, vrlo znojav death metal koji ima taj element melodičnosti, ali ima i element nevaljalog neothrasha po uzoru na, recimo The Haunted i to je dobra kombinacija. Žestina i energija koji dolaze sa trešerske strane dobro se uobliče u kompleksnije aranžmane koje bend pametno pravi da svojim pesmama da prostora za disanje. Istina je da pesme uglavnom liče jedne na druge ali Coiled Around Thy Spine većinu vremena daju program ozbiljne, moćne svirke i dobre produkcije – mada jako nedinamičnog mastera, naravno – pa sam ovo sa, dosta iznenađenja, prilično voleo:

https://coiledaroundthyspine.bandcamp.com/album/from-the-ashes

Francuzi Swamp Terror ne sviraju, kako bi to čovek očekivao, nekakav močvarni doom/ sludge metal već death metal sa jakim horor korenima i na EP-ju Gathered for Carnage donose šest pesama atmosferičnog, mračnog, old school death zvuka sa prilično „filmskim“ štimungom. Hoću da kažem, Swamp Terror ne sviraju samo rifove – što je dobro jer u pojedinim trenucima njihova muzika je u riziku da se pretvori u nerazaznatljivu supu rifova – već imaju napadačku melodičnu gitaru koja glavne teme kompozicija gotovo non-stop podcrtava i razrađuje. Uz dinamičan zvuk i mišićave, maštovite pesme, Swamp Terror uspešno ovaploćuju taj VHS horror senzibilitet koji navode kao svoju glavnu inspiraciju i ovo vredi da se pažljivo posluša:

https://swampterror.bandcamp.com/album/gathered-for-carnage

Kopenhagenški Taphos sa dve pesme na singlu Blood Plethora izazivaju dosta pozitivnih emocija svojim energičnim death metalom, krljačkom svirkom, ljubavlju ka old school mošingu i jednim generalnim odbijanjem da se uključe u nekakavu moderniju estetsku struju, a da su im pesme odlično napisane i žestoke. Odlično:

https://taphos.bandcamp.com/album/blood-plethora

Brazilski Nightmare Slaughter na svom prvom albumu, Worm Kabbalah svira divljački, energični death metal koji u sebi ima dosta old school zlovolje. Ovo nije naročito „profesionalno“ sklopljena muzika, aranžmani su haotični i svirka zvuči kao da više ide po osećaju nego po dogovoru, ali to je samo stil kojim Nightmare Slaughter sviraju i ovo je dobro uvežbana, dobro odsvirana ploča koja naprosto preferira da zvuči neprirodno i da svaka pesma ima neki svoj put kojim ide, radije nego da se uklopi u ikakav prepoznatljivi format. Time je ovo pomalo i zamorno posle izvesnog vremena, ali Nightmare Slaughter su srčani i dobro sviraju i ovo vredi da se posluša, a ako slušanje inspiriše i kupovinu, plaćate koliko poželite. Vrlo fer:

https://nightmareslaughter.bandcamp.com/album/worm-kabbalah

Čim vidite da se album zove Dropping of the Human Wrath  znate da je bend iz jugoistočne Azije. I jeste, Tragedy Kereta Jenazah su Indonežani sa skoro dvadeset godina iskustva i ovo im je treći album koji demonstrira  koliko su daleko otišli u svojoj tranziciji od gotik metal benda do brutalnog death metala. Ovo ima klasičan indonežanski zvuk i pristup sa lakom rukom i malo folk inspiracije između brutalnog prebijanja. Pesme su sastavljene od mnogo petljanja sa komplikovanim rifovima koji se razvijaju preko blastbitova, ali bez pretenzije da ovo bude najsuroviji album ikada koji će vam spljeskati mozak. Tragedy Kereta Jenazah više vole da im čujete rifove i u njima uživate i utoliko su meni prijemčiviji za slušanje:

https://rottrevorerecords.bandcamp.com/album/dropping-of-the-human-wrath

Argentinci Sin Piedad nisu ništa snimili devet godina, ali novi EP, Resistencia je povratak u velikom stilu. Bend je ovde u tri pesme vidno više nagnut u death/ doom stranu deaththrash formule i produkt je tvrd a primamljiv zvuk sa jakim rifčinama i meljućim ritmovima nad kojima dominira životinjsko pevanje Javiera Minnitija. Naslovna pesma je odlična demonstracija kako spora muzika može da bude brutalna i uzbudljiva a EP ima i glasnu, nabijenu produkciju bez mnogo dinamike ali sa lepim zvukom.  Povrh svega, ovo se plaća koliko ko hoće da da. Lepo:

https://sinpiedad.bandcamp.com/album/resistencia-ep

Simpatičan, nenametljivo proggy death metal na novom EP-ju teksaških Malconstruct. Simulacrum ima četiri srednjetempaške, maštovite pesme koje drže lep gruv i svoje progresivne harmonske ideje dobro upliću uz stalno mutirajući ali postojani ritam. Bude to malo i jednolično, ali ako je čovek raspoložen, odlično ga vozi tih dvadesetak minuta uz solidnu produkciju i zvuk:

https://malconstruct.bandcamp.com/album/simulacrum-2

Italijanski izdavač I, Voidhanger ima reputaciju obljavljivanja avangardnog, neretko i eksperimentalnog ekstremnog metala, pa se Acausal Intrusion, novi projekat Jareda Morana (koji svira  u više bendova nego što je moguće nabrojati) sa Nythrothom, kolegom, iz Feral Lord, očekivao sa zanimanjem. Debi album Nulitas ispunjava većinu potreba slušaoca koji traži DRUGAČIJI ekstremni metal, pakujući technical death metal i taj neki (anti)kosmički blek metal u formu koja je uglasta, nepredvidiva, na momente sasvim polomljena. Ovo je producirano prilično bizarno, sa dosta dinamike u masteru ali i instrumentima koji su individualno komprimovani do besmislice, pogotovo Moranov bubanj, i pesme znaju da odu u onom „ubacuj sve, pa će valjda da zvuči zanimljivo“ smeru, što za moj novac znači da Acausal Intrusion nisu do kraja realizovali potencijal koji postoji u ovoj muzici. Drugim rečima, ovo nije baš sazrelo i nada se da će čista neobičnost pristupa biti dovoljna da kompenzuje povremeno sasvim nasumično aranžiranje. Za mene neće ali svakako poslušajte:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/nulitas

Šta možete dobro da očekujete od death metal benda koji se zove Anatomia? Japanski duo svira već skoro dve decenije i Corporeal Torment im je četvrti album, sav umotan u crninu, mutan, hermetičan skoro do neizdrživosti. Ovo nije muzika za šutke i mošing, barem ne za one koji to smatraju zabavom. Oni koji u nihilizmu, crnini i beznađu nalaze smisao života, pa, to su ciljni slušaoci za Anatomiu, koja će im na ovom albumu dati četiri pesme mučno ponavljajućih rifova, iznurujućeg ritma, doom metal sporosti dodatno usporene metadonom… Poslednja kompozicija, Mortem, traje skoro dvadesetjedan minut i predstavlja svojevrsni izazov slušaocu ili, u najmanju ruku, estetski test:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/corporeal-torment

Šveđani Armus sviraju prljav, težak death-sludge metal na kratkom i efikasnom EP-ju V-II. Tri pesme, lepljivi rifovi, spor, mučan tempo, užasan napukli vokal… Pravo uživanje za ljubitelje muzike koja vas udara bez milosti zato što vas voli:

https://armus08.bandcamp.com/album/v-ii

Takođe švedski Nihilistic Vision imenom obećavaju mučnu muziku ali njihov sludge metal je zapravo zdravo pankerski i sa puno gruva pa i brzih, trešerskih momenata idealnih za šutku. EP Abandoned je energičan i prijemčiv sa lepim zvukom i dobrim rifovima, pa se snažno preporučuje:

https://nihilisticvision.bandcamp.com/album/abandoned

yoo doo right su, očigledno, ime uzeli po pesmi Can pa i njihov album, Don’t Think You Can Escape Your Purpose ima u sebi dosta tog krautrokerskog, hipnotičkog kvaliteta koji to ime sugeriše. Ovo nije baš SASVIM eksperiment u stilu „šta bi bilo da su Can svirali metal“ ali jeste muzika koja ima dosta te motoričke, ritualističke, kul energije nemačkog benda, a sa dodatom dimenzijom jake distorzije i ljubavi prema buci. yoo doo right, inače Kanađani, time na ovom albumu postižu dosta idealnu ravnotežu za moj ukus, uspevajući da ponude i veoma svečane krautrokerske sanjarije, i napržen metal. Izvrsno!

https://yoodooright.bandcamp.com/album/dont-think-you-can-escape-your-purpose

Dan Baune’s Lost Sanctuary je bend nazvan po, jelte, gitaristi Danu Bauneu koga ne mogu da kažem da znam ali enciklopedije kažu da je svirao u bendovima poput Omicida, Fractera Eden ili Monument za koje takođe nisam čuo. Moje poznavanje nemačke scene tog nekog klasičnijeg i power metala je uistinu slabo. U svakom slučaju, zajedno sa bubnjarem Fractura Eden, Dan je snimio album Lost Sanctuary i ovo je pompezan, melodičan metal na razmeđu thrasha, power metala i „normalnog“ heavy metala. Kako to u nemačkoj izvedbi ume da bude, ovo je dosta cheesy, ali Baune se izrazito trudi oko aranžmana, ali i toga da pesme imaju osobene identitete i da ne zvuče kao jedanaest verzija iste ideje. Moram priznati da sam se posle izvesnog vremena dosta zagrejao za ovaj projekat. Ovo je radio-friendly muzika koja ipak ima dovoljno žestine za moje potrebe a onda i dovoljno epskog cheesea da mi ne smeta što žestine nema više. Dobro, druga pesma je skinut Antisocial od Trusta, ali lekcija je tu prosta: kad kradete, kradite dobro. Vrlo solidna ploča:

https://rockworld24.bandcamp.com/album/lost-sanctuary

S obzirom da Tabernacle dolaze iz Dubaija njihov prvi demo, Terror in Thrace sam poslušao sa dosta pažnje. Ovo je simpatičan heavy metal sa razigranim gitarama i interesantnim pevanjem koji zvuči i pomalo starinski na ime svoje jeftine – mada čiste – demo produkcije. Bend ne deluje sasvim sazrelo ali ovo i jeste donekle do produkcije, dok pesme pokazuju solidnu količinu ideja i Tabernacle imaju dosta potencijala:

https://tabernacle-hm.bandcamp.com/album/terror-in-thrace

Sluša vam se gusarski power metal a već ste izlizali Alestorm i Storm Seeker albume? Nemajte brige, italijanski Great Master su tu sa svojim petim albumom, Thy Harbour Inn i ovo je prepuno klasičnih, melodičnih, poletnih pomorskih poskočica i vesele svirke. Nisam neki VELIKI ljubitelj ovog podžanra, ali Great Master su odlični na ovom albumu, potencirajući melodičnost i dobro raspoloženje i dajući starim pesmama vrlo prijatan metalski premaz. Odlično:

https://greatmasterband.bandcamp.com/album/thy-harbour-inn

A Better Tomorrow iz Liona sebe nazivaju „heavy soul“ bendom što u praksi znači da spajaju  teže, distorzirane gitare sa muzikom utemeljenom u afroamerikom stvaralaštvu. Ako vam se učini da je to opis, pa, SVAKOG hard roka i hevi metala, u pravu ste. A Better Tomorrow svakako imaju malo više „soul“ vokale u izvođenju odlične pevačice Vanesse Ghisolfi ali generalno to ne odlazi toliko daleko od klasičnog hard end hevi izraza da bi zavređivalo potezanje čitavog novog podžanra. Je li, pak, minialbum Spiritual Crossing dobar? Solidan je. Pevanje sjajno, gitare kidačke, aranžmani prisojni, produkcija dobra i još sami birate cenu. Vredi čuti:

https://abettertomorrow1.bandcamp.com/album/spiritual-crossing

Novi Ice War? Već? Jo Capitalicide očigledno ne sedi skrštenih ruku, a što je dobro jer kapitalizam neće sam od sebe da se uruši! Elem, Sacred Land je još jedno podsećanje da Jo treba da nađe pevača. Mislim, sjajno je što on sve radi sam i njegove ploče su uvek izvor radosti ali vokali čine da zvuče blago amaterski a to je šarm ograničenog dometa. Sacred Gods je nešto sporija, meditativnija (!!) ploča od par prethodnih, puna i dalje epskog, gotivnog heavy/ speed metala koji stiže iz ledene pustoši Otave. Ko voli, nek ne propusti:

https://icewar.bandcamp.com/album/sacred-land

Za kraj: najbolji sludge album ove nedelje dolazi iz Tenesija i sa Relapse Records. Yautja već imaju jedan studijski, jedan živi album i masu EP-jeva, splitova i singlova a The Lurch je njihov debi za velikog izdavača i apsolutno ubitačna ploča brzog sludge metala koji se ukršta sa grindcoreom i jebe keve iz sve snage. Ovo je zvuk koji možda idealno sažima moderni Relapse pristup lišen metalskog cheesea i stilizacija, ali ne i metalske oštrine, težine i brutalnosti, sa pesmama koje imaju matematički savršen odnos tupog udaranja i oštre ofanzive, koje su okrutne ali ne na „žanrovski“ način već prosto, zato što život može da bude takav. Sjajan spoj benda napaljenog da pokaže šta sve zna i izdavača koji ovakav pristup metalu može naširoko da promoviše, te odličan album za svakog ko voli da mu, jelte, ne bude prijatno:

https://yautja.bandcamp.com/album/the-lurch

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 14-05-2021

Nije lako, udara kiša sa neba, toplota sa zemlje, snajperi sa zgrada, „Vulin se tresao, bukvalno se tresao od straha, ja sam mrtav hladan bez pancira izašao“. Da slušamo mi metal, sigurnije je:

Za početak, kao i uvek black metal ili, partikularno „epski black/ death metal“ koji svira BOUQ iz Jordana a koji nije sad nešto specijalno originalan, ali Muhannad Bursheh svakako ulaže mnogo rada u svoj projekat pa je i album Monument of Reclamation ploča vrlo prijatnog zvuka i solidnih pesama. Opsednut starim civilizacijama i mitologijom, Bursheh piše duže, složenije pesme koje se bave legendama i mitovima, ali ovo je uglavnom vrlo dobra, tvrda metal svirka koja ima i jak ritam i dobar rif, i upečatljivo, ekspresivno pevanje. Bursheh je onoliko dobar producent koliko i muzičar pa  BOUQ na ovom, drugom albumu zvuči miljama iznad nekakvog proseka za jednočlane blek metal bendove. Impresivno:

https://bouq.bandcamp.com/album/monument-of-reclamation

Zameraju nam da isuviše retko pišemo o hrišćanskim metal bendovima. Budale! Evo, recimo kompilacije Compilation For Eternity brazilskog projekta/ jednočlanog/ višečlanog black/ death/ hrišćanskog/ sociopolitičkog benda pod imenom Azbuk. Inače, to ime nema veze sa azbukom i potiče od Hebrejske reči za oprost. Bend je sa prekidima i u različitim postavama/ sa različitim liričkim dispozicijama radio od 1997. do 2020. godine a ova kompilacija pokazuje različite pristupe i tematike u evoluciji benda. Ništa od ovoga nije sad nešto FANTASTIČNO dobro za moje uši, ali Azbuk ima jednu ličnu, karakternu crtu koja se provlači kroz sve i utoliko su mi ove pesme draže:

https://blackenedlabelrecords.bandcamp.com/album/azbuk-compilation-for-eternity

Francuski sekstet Seth je aktivan već duže od četvrt veka, ali La morsure du Christ je tek šesti njihov album, no ovde se istovremeno čuju i iskustvo i osmogodišnja pauza koja je protekla od prošlog albuma a koja je rezultirala u materijalu prepunom ideja i različitih pogleda na blek metal. U celini, naravno, ovo je vrlo teatralno i kompleksno, ali na jedan prijatan, prijateljski način, sa blago vodviljskim dimenzijama u tom melodičnom, na momente simfoničarskom pristupu. Lepa ploča:

https://innomineseth.bandcamp.com/album/la-morsure-du-christ

Ildfar je solo projekat norveškog muzičara Thomasa Aamodta (aka Favn), osnovan još 1994. godine, ali sa prvim albumom koji je izašao tek ove. Som vinden farer vil, neiznenađujuće, i zvuči kao da je izašao 1994. godine, sa izrazito „second wave“ estetikom i sirovim zvukom koji opet ima tipično norvešku hladnoću i emotivnost. Favn je sklon korišćenju klavijatura da oplemeni sirovi gitarski juriš i to lepo funkcioniše. Svedena forma u kojoj Ildfar radi pomaže da se istakne lična komponenta ove muzike koja je – ta muzika – svakako epska po zahvatu i voli naglašeno emotivne melodije. Fin album povremeno skoro eksperimentalnih produkcijskih zahvata:

https://ildfar-northernsilence.bandcamp.com/

Isti izdavač za Jul sprema split album bendova Sinira i Arctos, A Spire Silent/Dawnless Twilight i ova ploča, već dostupna da se sluša na Bandcampu, nudi sjajan, vrlo upečatljiv blek metal. Sinira iz Teksasa nudi tri pesme pune sjajnih tema i svira brzo, poletno, precizno, sa lepom produkcijom tako da skoro ne primetite da se radi o jednočlanom sastavu. Arctos su kvintet iz Kanade i njihove tri pesme ovde su izvrsno producirane, žestoke, podugačke ali lepo napisane da se energija koju bend ima rasporedi kako treba. Izvrsno izdanje:

https://sinira-northernsilence.bandcamp.com/

https://arctos-northernsilence.bandcamp.com/

Mystic Ethan iz Sao Paola nemaju ni jednog člana koji se zove Ethan u svojoj postavi što je malo razočaranje, ali dobro. Njihov sirovi, old school blek metal, snimljen zapravo vrlo čisto i odsviran disciplinovano je sasvim dovoljan da mi album Misanthropic Symphony of Chaos bude prijatan. Nije ovo uopšte toliko haotično, naprotiv, Mystic Ethan sviraju uredno i ovo je ploča jednostavnih a efektnih pesama dobre produkcije i jakog stava:

https://mysticethan.bandcamp.com/album/misanthropic-symphony-of-chaos

Slithered Heavily like Snakes je prekomplikovano ime za jednočlani blek metal bend iz Lidsa, ali, mora se priznati, i upečatljivo. A što je okej jer je prvi EP ovog projekta solidan. The Grotesque Heaven kombinuje razne modernije pristupe metalu za muziku koja je fundamentalno black metal ali ima i dosta post-metal elemenata, sludge metala, hardcorea. Pesme su napisane tako da imaju nagle preokrete i grčevite gestove a da opet imaju i atmosferu i gruv i mada ovo ne bih nazvao sasvim sazrelim projektom, uz dobru produkciju i solidne izvođačke veštine, Slithered Heavily like Snakes se lepo sluša i svakako ima potencijala:

https://slitheredheavilylikesnakes.bandcamp.com/album/the-grotesque-heaven

Misteriozni black-death-doom sastav Fōr – ne znamo ni ko su ni odakle su – se posle četiri godine tišine vraća debi albumom The Life Feeding Flame i ovo je malo ambiciozno zvati albumom, s obzirom da pričamo o tri pesme koje zajedno traju manje od 24 minuta, ali dobro, to je samo stvar percepcije. Fōr ovde demonstriraju svoju posvećenost izrazito hermetičnom izrazu, sa muzikom koja je više „tvrdi ambijent“ nego niska prepoznatljivih rifova ili tema. Nije da ovde nema harmonija i ritmova, ali sve je potopljeno u kavernozni prostor i naglašeno zatamnjeno tako da slušalac ne može da se uhvati za pojedinalni detalj već da samo pluta u zvuku. Pokazuje se da je 23 minuta i 44 sekunde idealna dužina za ovako zahtevnu muziku a Fōr se udobno pozicioniraju na granici između metala i „čiste“ avangarde ovim izdanjem:

https://nihilisticnoisepropaganda.com/album/the-life-feeding-flame

Italijani Orve za svoj EP Venom and Iron (The Unrestrained Umbrian Effluvium Offensive) kažu da im je prvi iako na Metal Archivesu piše da imaju i jedan pre njega. Misterija koju verovatno nikada nećemo razrešiti… U svakom slučaju, Venom and Iron su četiri pesme (plus još jedna bonus pesma) označene rimskim brojevima i sa dosta teatra u svom glasnom metalu. Orve sebe nazivaju „umbrian black metal bendom“ pa im je i muzika takva, sva iz senke i iz uglova koje ne vidimo. Originalno i prilično kvalitetno:

https://orveband.bandcamp.com/album/venom-and-iron-the-unrestrained-umbrian-effluvium-offensive

Finski Svartheim dao je svom debi albumu vrlo bukvalno ime: Finnish Black Metal, a to su i prve reči koje ćete čuti na njemu. I, muzički, ovo je, neiznenađujuće – finski blek metal, hladan, oštar, jako melodičan ali mračan i sirov, kako se i očekuje. Sve je to možda za nijansu i preočigledno pravljeno po formuli za moj strogi ukus, ali Svartheim neće razočarati slušaoca koji želi da sluša iz srca izašlu, tr00 muziku što je hermetična a istovremeno jako komunikativna:

Njemački Leif sviraju vrlo umiljat i melodičan blek metal na svom lepo i uglancano produciranom prvencu Gateways. Ovo je ploča vrlo prijatnog zvuka i pesama koje se oslanjaju na harmoničnost sa korenima u evropskom baroku, ali producirana čvrsto pa Leif zapravo kombinuju melodični blek metal sa melodičnim death metalom na, usudiću se da kažem, najbolji način. Meni je njihova muzika taman: ni previše kičasta ni previše ozbiljna već baš gde treba da bude sa ljubavlju prema harmoniji ali i sa dosta čvrste svirke:

https://leif93.bandcamp.com/album/gateways

Ne znam ni gde da stavim Kanađane Sigil jer je njihova muzika kombinacija blek metala, post-metala, sludge metala… Nije ni važno, važno je da je novi album, Nether, prilično ubedljiva diskusija o tome kako se svi ovi stilovi mogu smisleno spojiti u izraz koji ima naglašenu tu „post“ dimenziju, pa odmah deluje pametno, ali i koji propisno kida kad do kidanja dođe. Sigil su vrlo maštoviti ali njihove ekscentrične ideje su spojene u odlične pesme koje, naravno, treba izdržati,  ali isplati se. Ovo je avangardno a opet iznenađujuće komunikativno pa i gruvi na momente. Vrlo lepo:

https://sigilcalgary.bandcamp.com/album/nether

Black Yen iz Graca na svom Bandcampu kaže „no ideals, no identity“. Pošteno. Muzika na debi albumu, Satori, mu je u skladu sa ovim budističkim referencama, er, pa, melodični, atmosferični post doom black metal. What? What? Ma nije važno, simpatično je ovo, sa dosta te melanholične „post“ atmosfere ali sa dobrim zvukom, dobrom svirkom i solidno napisanim pesmama. Ima ovde i brzine i sporine, i postrokerštine, solidno sasvim:

https://black-yen.bandcamp.com/album/satori

Blackened hardcore? Ako će da bude brz, i napaljen, dajte! Moskovski Morokh je, srećom, baš to, sa muzikom koja idealno spaja „uličniju“ dimenziju hardkora sa epskijim black metal zvukom. Album All the Darkness Looks Alive je njihov drugi, šest godina posle prvog i donosi vrlo sazrelu muziku punu atmosfere i ambicioznih aranžmana, ali i energije, poštene, znojave svirke, a sve to producirano odlično. Morokh su izvanredni i snažno preporučujem ovaj album svakome sa mrvom ukusa:

https://morokh.bandcamp.com/album/all-the-darkness-looks-alive

Brazilski Worship Him je vrlo pompezan na svom prvom albumu, Carmina Diabolicum Profana. Sve ovde puca od klavijatura i teatra, ali ovaj duo iz Belo Horizontea je zapravo i pored sve pompe i teatralnosti dovoljo sveden i fokusiran da se ne izgubi u simfonijskoj ambiciji i donese nam kolekciju zlih, satanističkih, prijatnih pesama. Produkcija nije IDEALNA, fali tu malo dinamike, bez obzira na svu grandioznost zvuka, ali je funkcionalna, a jedino se možda morate brinuti da li možete da izgurate čak 14 pesama ovakve muzike u jednom sedenju. No, Worship Him su izuzetno solidni:

https://worshiphimbr.bandcamp.com/album/carmina-diabolicum-profana

Kanadski Crépuscule je svakako isuviše „atmosferičan“ za moj partikularni ukus ali njegov drugi album, Le gardien des clefs, izašao čitavu deceniju nakon prvog bez sumnje ima dobrih elemenata koje mogu iz sve snage da pohvalim. Hoću reći, kada ne meditira u melodičnim mijazmatičnim maglama, David Verret pravi vrlo pristojan blek metal koji je disciplinovano odrađen i pun energičnih, napetih pasaža. Dobri rifovi, ukusno korišćenje disonance, odličan vokal, i generalno solidna produkcija (mada sa vrlo malo dinamike u masteru), Crépuscule se sa ovim albumom upisuje u vrh liste ovonedeljnih blek metal izdanja bez mnogo dileme:

https://avecrepusculi.bandcamp.com/album/le-gardien-des-clefs

https://pestproductions.bandcamp.com/album/le-gardien-des-clefs

Ako ste se pomalo umorili od crnine, možda će vam više odgovarati… da proverim… piše brown metal? Belgijski trio Lugubrum osnovan je pre skoro trideset godina i Bruyne Kroon im je četrnaesti album sa kojim se ekipa potvrđuje kao jedan od najčudnijih, najoriginalnijih glasova u modernom ekstremnom metalu sa kreativnom vatrom što je daleko od gašenja. Doduše, to je vatra koja nastaje od paljenja prdeža al kad ste ozebli svaka vatrica dobro dođe… Bruyne Kroon je album koji humor i ekscentrične teme Lugubruma nosi, što se kaže, na reveru, ali ne kompromituje muziku ni na koji način, pružajući nam između šaljivih trombona, skatoloških semplova i više od jednog glasnog prdeža gomilu dobrog, kvalitetnog, maštovitog blek metala. Odlična ploča uz sve svoje bizarnosti:

https://lugubrum.bandcamp.com/album/bruyne-kroon-2021

I španjolski Bamog su tu sa četvrtim albumom, Eve i ovo je još jedan opus odličnog, zrelog i ozbiljno satansko-okultno blek metala. Bamog već izvesno vreme kombinuju blek metal osnovu sa raznim pristupima, pa je i Eve koktel post-metalskih harmonija, psihodeličnih strategija, avangarde ali i poštene blek metal rokačine. Bamog nisu svaštari i njihove pesme su napisane sa puno pažnje da naoko egzotični elementi budu uzajamno podržavajući i daju funkcionalnu celinu a kada povremeno uleti klasična heavy metal linija, čoveka obuzme milina. Sjajno:

https://balmog.bandcamp.com/album/eve

Rumunski Dordeduh ima novi album, devet godina posle prvenca, i Har, kako se ploča zove, je smela, maštovita kombinacija uticaja i ideja koja će ovoj ekipi odcijepljenoj svojevremeno od Negură Bunget garantovati sopstveni identitet i dosta lepe reputacije. Har je utemeljen u blek metalu i ovde i dalje ima blastbitova i urlanja, ali to je samo jedan element kompleksnog pristupa benda u kome brojni folk – ali i gotik rok – elementi znače da pričamo o nečem sa ambicijom da bude prijemčivo značajno širem krugu slušalaca a da se ne izgubi artistička ambicija. Nisu Dordeduh bend po mom ukusu, da bude jasno, ali su kreativni i interesantni dovoljno da prevaziđem taj ukus i poslušam ih iz sve snage:

https://dordeduh.bandcamp.com/album/har

Brady Shady iz Foreshadowing Death ima i solo projekat, Brvdy Shvdy čiji je drugi album, Verbrennt in Hölle upravo dropovao i ovo je dopadljiva (pomalo kućna – bubnjevi su veoma lišeni dinamike, recimo) ploča black metala što se radosno ukršta sa grindcoreom, pankom itd. Autor piše prijatne, energične pank pesme koje profitiraju od agresivnog izođenja i blek metal harmonija i ovo, da se uradi u malčice skupljoj produkciji, bilo bi idealno. A i ovako je sasvim korektno i prijatno queer:

https://brvdyshvdy.bandcamp.com/album/verbrennt-in-h-lle

E, pa, makar nam je stigao i novi Djevel. Već sam opširnije pisao o ovoj norveškoj supergrupi povodom prošlog albuma, pa ovde samo valja ponoviti glavne poente: iskusni muzičari, vrlo proživljen materijal koji nikud ne žuri i donosi led i samoću severnjačkih pustoši, ali i jednu autentičnu radost koja se, jelte, ne može racionalno objasniti ali ćete je i sami osetiti slušajući album, ako ste pravilno baždareni. Djevel naoko bez napora još jednom pokazuju da nije fora ni u tome koliko si brz ili glasan, ni u tome koliko gaziš po pedali za narodnjake, već u tome koliko sve to zaista izlazi iz tebe. Tanker Som Rir Natten je, dakle, album dugačkih, melodičnih pesama odmerenog tempa i dostojanstvene svirke koji MORATE čuti. Šteta što je samo na JuTjubu pa morate da se borite sa reklamama, ali izdržite. Vredi:

Pređimo na sporiji deo ovonedeljne ponude, stoner, doom, psihodeliju, sludge… Švedski trio Taigan trese dopadljiv i prijatan sludge metal na novom EP-ju, Pure Manure koji na omotu prominentno nudi pola lica jednog opasnog divljeg vepra. Atraktivno! Bend je diskografski mirovao pet godina, ali Pure Manure je vrlo efikasna, vitka ponuda sa četiri pesme snažne bluz osnove  i žestoke, glasne svirke, od kojih je samo poslednja duža od tri minuta. Bend ima solidan gruv, razigrane gitare i horske refrene što svemu daje atmosferu proslave i ovo je vrlo prijatno za slušanje:

https://taigan.bandcamp.com/album/pure-manure

Kanađani Bodach mešaju vrlo rifaški, težak doom metal („Heavy riffs are our bread and butter.“) i blek metal na svom prvom EP-ju Contempt for the Moon. Kombinacija ne funkcioniše sve vreme, i ovde mnogo puta imate utisak da su pesme sklopljene od gomile ideja koje nisu nužno u vezi jedna sa drugom, ali bend ima neporeciv entuzijazam i dovoljno dobrh rifova da meni sve to bude makar  zanimljivo.

https://bodach2.bandcamp.com/album/contempt-for-the-moon

Finci Jerico su „dva kosmata hipika koja prave fazirane pesmice“ uglavnom džemujući u studiju i dolazeći spontano do neke finalne forme. Album Trip To Death And Back zaista ima tu jednu garažnu, relaksirano-spontanu atmosferu i zvuk, ali Jerico nisu na njega stavili bilo šta što se zateklo na harddisku, pa je ovo ipak zaokružen, „pravi“ materijal koji nudi psihodelični, fazirani rok za svakog ko uživa u prirodnijem, ili makar garažnijem zvuku i opuštenom tempu:

https://jericofinland.bandcamp.com/album/trip-to-death-and-back

King Gizzard & The Lizard Wizard su nas pošteno razmazili masom svojih recentnih praktično besplatnih živih izdanja pa sada kad se pojavio novi živi album, Live in Milwaukee ’19, a koji košta sedam dolara, čovek se malo trgne i zapita „čekaj, treba li mi ovo?“ I to i nije sasvim razmažena reakcija – poslednijh nekoliko živih albuma ovog fantastičnog benda sadrže snimke iz perioda 2016-2021. i deo materijala se svakako preklapa. No! Poređenjem Live in Milwaukee ’19 sa, recimo, Live In London ’19 koji je iz iste godine, vidimo da je broj pesama koje se ponavljaju na oba izdanja zanemarljiv (naime – dve) i da pričamo o dva sasvim različita koncerta, sa različitim setovima i, možda ključno, različitim zvukom. Naravno, čudni, psihodelični i matematički neobičan spoj metrika, harmonija, tehnika i akcentovanja u muzici ovog benda je i dalje prisutan, ali Live in Milwaukee ’19 je u punoj meri distinktan album, sjajnog zvuka i kao i praktično sve što King Gizzard & The Lizard Wizard prave – nezaobilazan. Kaseta bi trebalo da se pojavi uskoro, ali daunloud možete kupiti UPRAVO SAD i ne budite škrtica, ovo je besmisleno dobro:

https://bluehandedtapes.bandcamp.com/album/live-in-milwaukee-19

Šveđani Den Der Hale (njihovo ime znači dve različite stvari, kažu, u zavisnosti da li ga čitate na Švedskom ili na Danskom) sebe zovu post-psych bendom, što ne znam ni šta znači ali album Harsyra je ploča prelepog, dremljivog psihodeličnog roka i psihodeličnog popa, spojenih u jednu halucinantnu celinu, sa mnogo (neo)folk elemenata. U prevodu, ovo je muzika sa izraženom spontanošću u svirci – gotovo da mogu da se zakunem da je sve snimljeno odjednom – ali i dosta jakom ritualnom komponentom koja prirodno ide uz takav pristup, sirova, ali nežna, prijatna za uho ali vrlo duboka za duh itd. itd. itd. Vinil izlazi u Junu, ali se sve već može slušati. Izvrsno:

https://denderhale.bandcamp.com/album/harsyra

Novi singl omiljenih kanadskih psihodeličara, Lammping, a koji sadrži jednu pesmu, takođe nazvanu Lammping, je najava za drugi album, Flashjacks, koji izlazi na leto i idealan je da izmerite svoje uzbuđenje spram ovog albuma. Da li je ono ogromno ili neopisivo ogromno? Lammping su se svakako dokazali prethodnim izdanjima a ovo je relaksirana, prijatna pesma nežnog, hitoidnog psihodeličnog roka za sve generacije sa izvrsnim zvukom i prijatnim soliranjem:

https://lammping.bandcamp.com/track/lammping

Santa Planta za sebe kažu da su nastali „u dubinma Madrida“ i, evo ja čak i ne mogu, no na prvom, istoimenom EP-ju isporučuju solidan stoner-doom metal tako da nemam tu šta da kritikujem. Santa Planta vole dugačke pesme bez mnogo naglih zaokreta, vrlo hipnotički ustrojene, sa minimalističkom postavom i osloncem na rifove i psihodelične atmosfere. Solidan prvi rad:

https://santaplanta.bandcamp.com/album/santa-planta

Argentinski a danas losanđeleski The Crooked Whispers su prošle godine imali solidan album-prvenac, Satanic Melodies, pa je  i novi singl, Dead Moon Night u našem domaćinstvu dočekan sa mnogo optimizma. I ne bez razloga, The Crooked Whispers ovde donose dve pesme sjajnog, gruverskog, psihodeličnog, satanističkog doom metala koji sa jedanaest minuta samo čoveku razgori glad za još. Izvrsno:

https://regainrecords.bandcamp.com/album/dead-moon-night

Novi Onironaut – nova kolekcija progresivnih, psihodeličnih metal instrumentala za mlado i staro. Nisam potpuno zaljubljen u muziku koju pravi ovaj talentovani Španac, ali ne mogu da kažem da Spacefreak nema dobar gruv, mnogo poštene, znojave svirke, psihdelični pedigre i dobru produkciju. Vredi to čuti:

https://onironautband.bandcamp.com/album/spacefreak

Matt C White je mladi muzičar iz Njujorka ali njegov EP  Creepshow Peepshow: Act I pokazuje njegovo južnije poreklo i familijarnost sa southern groove zvukom. EP je tako lepa, atmosferična i solidno snimljena mešavina stonera, bluza, malo folka, faziranog grandža… White piše vrlo solidne pesme i mada produkcijski ovo nije na nekom izrazito skupom nivou, zvuk je sasvim dobar i Whiteovo maštovito aranžiranje sa korišćenjem različitih efekata i jakog stereo-miksa dolazi do izražaja. Snažna bas-gitara, dobro korišćene klavijatura, pristojno pevanje, mora se priznati da je White sebi isposlovao mnogo kredita ovim izdanjem i kreirao značajno interesovanje za Act 2.

https://mattcwhite.bandcamp.com/album/creepshow-peepshow-act-i

Nizozemski Karmic Seeds na istoimenom albumu nude garažni psihodelični stoner koji zvuči primereno sirovo ali simpatično. Ovo je stoner metal sa vrlo pankerskim pristupom i idealan je za žurke, a to što se bend ovim izdanjem oprašta od preminulog gitariste/ pevača ne znači da je muzika svečana i nežna već prevashodno lična i autentična:

https://karmicseeds.bandcamp.com/album/karmic-seeds

Britanski Oak su možda za nijansu premelodični za moj istančani ukus ali ovo su stvarno nijanse i njihov novi EP, Fin ima sladak intro i dve glasne, televizične pesme teškog a lepljivog stoner roka za ljude koji zapravo žele da čuju dobru produkciju i emocije koje se ne svode samo na depresiju, strah i bes. Dakle, stoner rok za ne-stonersku publiku? Da, tako nekako.

https://oakstoner.bandcamp.com/album/fin

Australijski Apollo80 tri godine posle debi albuma stižu sa novom pločom superteških rifčina i hipnotičkog gruva. Beautiful, Beautiful Desolation je iznenađujuće dobro ime za album koji je sav u mrvećim gitarama i teškim bubnjevima, sa bas gitarom koja pleše klizave piruete oko njih. Apollo80 su jako glasni (u masteringu i preglasni) ali ne sviraju sve vreme svom snagom i njihove pesme imaju određeni dinamički narativ što ih, jasno, čini još efikasnijim alatkama hipnoze. Naravno, u nekim momentima muzika pređe u gotovo čistu apstrakciju (Like Men gone at Sea / Corpse 65 gotovo da nema ritam), ali je posle toga povratak u psihodelični gruv još lepši (konkretno Black of the White. Odličan album i šteta da ga nema na Bandcampu:

Argentinski Limbo ima novi, četvrti album, EL ARTE DEL ENGAÑO, odnosno „umetnost prevare“ i ovo je vrlo lepo snimljen i odsviran stoner rok sa izletima u pank, treš i takote srodne žanrove. Dobar zvuk i dobra svirka u dobroj meri uspevaju da kompenzuju činjenicu da su aranžmani povremeno izrazito nabacani –slušajte prvu pesmu koja jao da je sastavljena od restlova svih ostalih pesama – ali treba i reći da Limbo znaju, kad hoće, i da napišu tečnu, gruvi stonersku himnu. Valja:

Heavy Psych Sounds Records su u plamenu. Hoću reći, izbacuju kultna izdanja jedno za drugim. Doom Sessions Vol. 5 je split odličnih High Reeper i Hippie Death Cult i ovo je pola sata psihodeličnog doom metala premijum kvaliteta. Ova dva benda već imaju reputaciju ali sjajno je kako izdavač ovom serijom splitova daje svojim muzičarima dodatnu promociju a nama još izvrsne muzike. Za ne propustiti:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-5-high-reeper-hippie-death-cult

Ubrzajmo! Pošten, radnički thrash metal dobijamo na EP-ju Wake Up! čileanske postave Slicer. Ovo su tri pesme žestine i ljutine, bez previše novih perspektiva – sve zvuči kao da je i dalje 1989. godina – ali sa puno dobre svirke i sasvim ambicioznim aranžmanima. Slicer su dobri muzičari i vidi se koliko vole surovu trešagiju, plus imaju jedan autentični ulični etitjud – što je zgodno jer izdaju za Street Metal Blasphemy – i ovaj lepi komad thrasha valja čuti:

https://streetmetalblasphemy.bandcamp.com/album/wake-up

Misfire su iz Čikaga i ovaj trio na debi albumu, Sympathy for the Ignorant svira kvalitetan, vrlo dobro produciran thrash. Ja ovu muziku volim kad je brza, a Misfire sviraju i brzo, ali i vole ulični gruv, te kvalitetne rifove i solaže pa je ovo, onako crowdpleaserski thrash vrlo zrelo napisan, besprekorno odsviran i vrlo profi produciran. Izuzetno solidna ploča za svakog ko voli thrash negde na razmeđi Slayera iz ’90-ih, Testamenta i recimo Pantere. Sve to a još i ovo plaćate koliko hoćete. Pa, razmaziće vas!

https://misfireofficial.bandcamp.com/album/sympathy-for-the-ignorant

Brazilci Arame na albumu Christophobia tresu ljut, distorziran i moćan crustpunk. Ovo je, dakle, sve u d-beat metrici, praktično istog tempa sa prostim, napaljivim pankerskim rifovima i vrištećim vokalima, ali spravljeno tako da zvuči moćno i autentično radije nego generički i amaterski. Jednostavne formule su, jelte, ponekad najteže za realizaciju jer treba umeti, ali Arame umeju. Meni fenomenalno:

https://arame.bandcamp.com/album/christophobia

Da ostanemo u latinoameričkom fazonu pomoći će meksički Deadly Ritual čiji debi album, Horrores De La Mente Humana nudi sirov, agresivan, jednostavan i prijatan deaththrash metal po receptima starih majstora i sa mnogo propisno kanalisane zlovolje. Ovo je sve u rifovima i inerciji, svirano brzo i bez kompromisa ali sa zrelim aranžmanima koji ostavljaju mesta za disanje i moshing. Dobri rifovi, malo sirovija produkcija, ali generalno jedan autentičan kvalitet:

https://deadlyritualmx.bandcamp.com/album/horrores-de-la-mente-humana

Problem sa italijanskim Burning Leather i njihovim istoimenim debi albumom je što je sve na MILIMETAR od toga da bude besprekorno, ali mu fali samo tih par promila energičnosti da me potpuno zadovolji. Hoću reći, bend kaže da je ovo „explosion of old school heavy and thrash metal!“ i pominje i Megadeth i Metaliku i Saxon i Judas Priest i sve je to na mestu, samo ovom fali samo malčice energičnija svirka ili makar pevanje. Meni sve ovo prija, mislim, ko ne voli old school speed metal? Only fucking assholes itakodalje, ali Burning Leatheru fali fatalnih  par džula da budu TAMAN.

https://burningleather1.bandcamp.com/album/burning-leather

Nisam siguran da li je grčki Bloody Chains jednočlani bend ili ima više muzičara, ali debi album, Last Will je vrlo dopadljiva, rifaški bogata i zabavna kolekcija thrash/ death pesama. Ovo je thrash metal u smislu gruverskih, lepih rifova i jedne komunikativnije crte u muzici, ali ima i death metal elemenata, prevashodno na nivou pevanja koje je sirovo i vriskavo. No, bend karakterišu dobro napisane pesme sa poletnim gruvom i mada Bloody Chains ne sviraju zaista brzo – pa se ovo može voditi i kao heavy metal – ovde nema smaranja i album ima puno energije. Zanimljiv debi:

https://bloodychains.bandcamp.com/album/last-will

TerrorDactyl je, naravno, super ime za thrash bend jer, eto, ljudi prstima sviraju gitare pa terorišu… ma, dobro, zaboravite. Ovi momci dolaze iz Denvera i prva pesma na demou Terror Rising zove se Thrash Attack tako da znate da su TR00. Ali jesu, ovo nije najtehničkiji niti najisproduciraniji thrash metal ikad, ali je pošten, znojav, autentičan, ekspresivan i pun lepih rifova, ali i dobrih solaža. Plus, meni se dopada i pevač. Vrlo lepo:

https://terrordactyl-official.bandcamp.com/album/terror-rising-demo

Italijani Krigere Wolf na novom EP-ju, Blazing in a purging fire udaraju jako i brzo. Ovo je žestok, stamen blackened thrash metal sa malo death metal elemenata a što je vrlo zdrava kombinacija, sva utemeljena na odličnim rifovima, jakom tempu, žestini. Krigere Wolf su razgovetni i komunikativni a da im je muzika sve vreme vrlo žestoka pa su mi vrlo prijali. Jednom rečju KIDANJE:

https://krigerewolf.bandcamp.com/album/blazing-in-a-purging-fire

Kompilacija puna zanimljivih metal bendova koju plaćate koliko želite? What’s not to like? Metal Mondays Compilation VOL 1 je delo kanadskog KronikNoise Promotions i donosi masu thrash, heavy, sludge, alternative metal bendova, i poneki bizarni sobni snimak. Kao i uvek ovde ima par apsolutnih bisera, pa poslušajte:

https://kroniknoise.bandcamp.com/album/metal-mondays-compilation-vol-1

Još jedna kompilacija, ovog puta sa cenom od pet dolara, ali i sa vrlo visokim kvalitetom muzike u ponudi stiže nam od američkog izdavača Slaughterhouse Records. SHRIII ima 18 pesama uglavnom ekstremnijeg metala, thrash, black ili doom provinijencije, ni za jedan bend niste čuli a naći ćete barem 5-6 koji će vam se dopasti. Poslušajte obavezno:

https://slaughterhouserex.bandcamp.com/album/shr-iii

I treća kompilacija u nizu stiže od Planet K Records i naslov već pojašnjava šta nudi. AA​.​VV. – Italian Thrash Annihilation ima osamnaest razbijačkih italjanskih treš bendova od kojih se ne zna koji je ljući i brži. Kad slušam ovo ponovo je kao da imam 13 godina ali sa muzikom koja je – neobjašnjivo – znatno bolje producirana od onoga što sam tada mogao da čujem. Izvrsno:

https://planetkrecords.bandcamp.com/album/aa-vv-italian-thrash-annihilation

Odličan thrash metal sa lepim dodatkom crossover začina cepaju Kanađani Solanum na svom drugom albumu, Ruled by the Cruel. Izašlaza HPGD, ovo je ploča sa devet pesama koje ne traju predugo niti prekratko, imaju prostora i za malo gruva, za opaku trešersku rifažu, brzinu i sve je jedna kompaktna celina koja je čak i producirana kao da je nekakav kraj osamdesetih, početak devedesetih sa jakim ali ne nedinamičnim zvukom. Ja naravno padam kao zrela kruška na nešto što je ovako tvrdo a poletno ali kogod da voli Nuclear Assault, DRI, Sacred Reich i slične bendove iz onog vremena, sa Solanum će se dobro udati:

https://hpgd.bandcamp.com/album/ruled-by-the-cruel

A Mutilated Mind je ime jednočlanog grindcore projekta iz Penslivanije koji, za razliku od sličnih preduzeća nije sobna stvar. EP A Mutilated Mind snimljen je u propisnom studiju i mada zvuči sirovo, to je dobra vrsta sirovosti, ona koja kanališe bes, frustraciju i energiju u inspirativan umetnički rad. Pet pesama na ovom snimku imaju jasnu i izgrađenu estetiku i dobar (loš) zvuk. Meni odlično:

https://amutilatedmind.bandcamp.com/album/a-mutilated-mind-ep

Brazilski trio Deuszebul je sjajan na Triunfo da Ignorância. Ove tri pesme, koje čine njihovu stranu split seveninčera sa Cachorro da Duença, donose energičan deathgrind u maniru Unholy Grave i slično, odsvirane odlično, sa veoma dobrim zvukom i puno energije. Treća pesma je, štaviše, obrada Nasuma i zvuči sjajno tako da, navalite:

https://deuszebul.bandcamp.com/album/triunfo-da-ignor-ncia-split-com-cachorro-da-duen-a

Dva teksaška grindcore benda imaju lep split singl sa osam odlično produciranih, sjajno odsviranih komada. Cryptic Void su nešto mračniji u zvuku i mrvicu bliži death metalu, ali sve što oni sviraju – a sviraju mnogo i žestoko – spakovano je u pesme od po minut, odlično aranžirane i pune opakih, pretećih rifova i brzine. Cognizant su, da bude jasno, još brži i nešto tehničkiji, sa brdom disonantnih i egzotičnih akorda, komplikovanih ritmičkih obrazaca i još boljom produkcijom. Izvanredna ploča i podsećanje na to kako grindcore može dobro da zvuči kad ga sviraju dobri, jako uvežbani muzičari:

https://rflrecords.bandcamp.com/album/cryptic-void-cognizant

Nijemci Morbid Mosh Attack su aktuelni album Miscast​/​Unfit snimili tokom pandemije i ovo je osam pesama odličnog grindcore/crusta. Kratke ali supstancijalne pesme, dobar zvuk, profi svirka, i snažno izvođenje puno energije i gneva – sve to čini Miscast​/​Unfit obaveznim štivom, pogotovo po ceni koju sami određujete. Da je više ovako drusnog, otresitog grajnda, pa nama bi svima cvetalo:

https://mmaorbooze.bandcamp.com/album/miscast-unfit

Još grindcorea? Može. HATE FOR HUMANITY/ NAKAY split je split album dva američka benda – Hate for Humanity iz Los Anđelesa i, jelte, Nak’ay iz Indijane ali na Bandcampu trenutno ima samo strana ovih prvih. No, Hate for Humanity su odlični i njihovih 14 pesama (ubačen je i ceo njihov prvi demo) su brze, energične, efikasne, ekonomične. Dobra svirka, odlična produkcija, pazarite. Što kažu ovi ljudi „play fast and die“:

https://hateforhumanity.bandcamp.com/album/hate-for-humanity-nakay-split

Gnargoyle je, očigledno, sjajno ime za old school death metal sastav, a ova dva momka iz Kalifornije imaju i dopadljiv prvi demo, nazvan prosto Demo 2021. Dve, dakle, pesme, primitivne u estetici ali korektno odsvirane i dobro snimljene, sve u prijatnim rifovima, odličnom gruvu i bez mnogo smaranja ili nekakvog pokušaja da se stil u kome bend svira bogznakako unapredi. Ovo je prost, jednostavan OSDM i iako su pesme, pogotovo prva, na nivou skica, on radi tačno šta treba da radi i po ceni od koliko date ispunjava svoju svrhu. Plesno, zabavno, seksi!

https://gnargoyle666.bandcamp.com/album/demo-2021

Hierarchical Punishment sviraju još od 1994. godine ali Psychotic Disorders im je tek drugi album. Bend nije bio diskografski neaktivan sve ove decenije, ali nije se ni, jelte, ubijao od snimanja, pa i ovaj album dolazeći sedam godina posle prvog, zvuči prilično sveže i napaljeno u izvedbi. Sama muzika je prilično old school, spajajući death metal i grindcore formule u deathgrind koji pre osvaja karakterom i stavom, nego sad nekim velikim stilskim inovacijama. Bend svakako voli lepe, mrveće rifove i dobar gruv i Hierarchical Punishment će nas dovoljno često počastiti simpatičnim, upečatljivim momentima da pesme ne zvuče previše slično. Uz solidan zvuk, ovih dvanaest pesama na Psychotic Disorders lepo procure i čovek se posle svega oseća osveženo:

https://hierarchicalpunishment.bandcamp.com/album/psychotic-disorders

Kubanski From the Abyss je prilično aktivan poslednjih godina, izbacujući, evo, već treći album za četiri godine. Chaos Supremacy je vrlo prijatna, elegantna ploča death metala starije škole, koji ume da bude melodičan ali ne na način blizak metalkoru kako je to danas uobičajeno. Ovo je muzika velikih rifova i lepog gruva koju trojica muzičara izvode autoritativno, vodeći slušaoca kroz svoje mračne ali slatke vizije bez žurbe. Pesme poput Death Always Prevails su praktično stvorene da budu hitovi (taj rif, taj melodični refren!), ali ceo album je pun lepih momenata i solidno produciran i apsolutno zavređuje svaku pažnju:

https://fromtheabysscuba.bandcamp.com/album/chaos-supremacy

Norveški jednočlani bend Lysjakt svoj debi album Ethereal Palace započinje pesmom Stranger Aeons koja NIJE obrada Entombeda i to je prvo razočaranje u vezi sa ovim izdanjem. Ali, da budemo fer, i jedino. Marius Ofstad je bezumno talentovan čovek i ovo je sjajno produciran i dobro napisan album koji kombinuje malo alternativnog pristupa metalu, malo progresivističkih aranžmana a malo i dobrog death gruva. Ja nisam najpravija publika za nešto što ima čak i malu količinu te neke modernije, blago „djentaške“ estetike u sebi, ali Ofstad je JAKO dobar i pesme mu uglavnom imaju masu dobrih ideja koje kompenzuju sve što mi se možda na prvu loptu ne dopadne. Projekat vredan svake pažnje:

https://lysjakt.bandcamp.com/album/ethereal-palace

Takođe norveški Nithe na svom prvom demo snimku, Cemetery Fever demo sviraju simpatičan, atmosferičan old school death metal koji se oslanja na lepe, povremeno i prilično trešerske rifova i ležeran gruv i tempo. Ništa revolucionarno, ali za prvi demo ovo je vrlo pristojan materijal koji na svojoj strani ima i soludnu produkciju i, možda najvažnije, autentičnost izraza:

https://nithe1.bandcamp.com/album/cemetery-fever-demo

Hormagaunt su iz Australije i, slično prethodnom bendu, imaju simpatičan demo Demo 2021 old school death metala koji zvuči prijateljski i sazrelo mojim ušima. Četiri pesme, energično ali ne preagresivno, dobro producirano, onako, momački samleveno, sasvim po meri:

https://hormagauntdeath.bandcamp.com/album/demo-2021

Dead and Dripping je jednočlani death metal projekat iz Nju Džersija, a drugi album, Miasmic Eulogies Predicating an Eternal Nocturne donosi zanimljivu varijaciju na sobni metal. Ovo je, iznenađujuće, vrlo dobro producirano i napisano sa očiglednom ljubavlju ka brutal death bendovima stare škole poput Cannibal Corpse. Evan Daniele koji sve ovo piše i svira je maštovit i ovde ima puno zanimljivih momenata. Naravno, s druge strane ima i pomalo sobnog ekscesa, ali sve se drži vrlo solidnog nivoa i, uostalom, bez eksperimentisanja nema ni napretka. Slatko:

https://deadanddripping.bandcamp.com/album/miasmic-eulogies-predicating-an-eternal-nocturne

https://frozenscreamsimprint.com/album/miasmic-eulogies-predicating-an-eternal-nocturne

Kako sam, za ime sveta, propustio novi Altarage??? Što mi niko nije rekao? Izvinjavam se i evo sada brze ispravke sa tri nedelje zakašnjenja. Španci na svom četvrtom albumu, Succumb, nastavljaju sa agresivnim death/ black zvukom koji zvuči kao zid buke ali sa zapravo taman toliko „događanja“ u muzici da ne bude monotona, low effort smaračina. Altarage generalno iz albuma u album uspevaju da pronađu tu dobru meru između otuđujuće, hermetične agresije i „normalnog“ sadržaja da me drže na udici i Succumb nije izuzetak, štaviše mislim da ovde bend uspešno pomera balans malčice više ka „ložačkim“ rifovima da pesme zvuče nešto različitije jedna od druge, a da se ne odriče blur-core osnove. Fino:

https://altarage.bandcamp.com/album/succumb

Ne znam šta izdavač Blood Harvest izvodi sa Bandcampom ali dobro, njihovo novo izdanje možemo čuti i na JuTjubu… Česi Sněť na svom prvom albumu, Mokvání V Okovech sviraju death metal kakav očekujete od ovog izdavača i ovo je dopadljiv album koji ne stiže ni do pola sata muzike sa svojih osam pesama. Sněť, da bude jasno, ne izmišljaju neku preteranu toplu vodu ovde i njihova muzika je svojevrsni spoj elemenata old school death metala na transverzali Autopsy, Cannibal Corpse, Morbid Angel i Immolation i mada, naravno Mokvání V Okovech nikada ne dobacuje do visina svojih uzora, lepo se to sluša. Solidan zvuk, lepi rifovi:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/mokv-n-v-okovech

Londonski Grave Miasma imaju drugi album osam godina posle prvog i Abyss of Wrathful Deities je poča u koju je uloženo dosta truda. Ovo je atmosferičan – možda i blago progresivan – death metal koji uspeva da ima i izrazito brutalnu komponentu ali i da slušaoca hipnotiše različitim, dinamički i harmonski kreativnim pristupima. Dopada mi se maštovitost koju bend ovde demonstrira i mada album ima aranžamanskih promašaja koliko i pogodaka, svakako cenim ambiciju i trud te prijatno dinamičan mastering na ovoj ploči.

https://gravemiasma.bandcamp.com/album/abyss-of-wrathful-deities

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/abyss-of-wrathful-deities

Finski deathgrinderi Cadaveric Incubator su konačno izbacili svoj drugi album, Nightmare Necropolis i ovo je vrlo dopadljiva ploča puna lepih rifova, dobre atmosfere i, naravno, brze svirke. Cadaveric Incubator razumeju format u kome sviraju veoma dobro i pesme su ekonomično napisane i aranžirane, da budu taman toliko dugačke koliko je neophodno, bez smaranja i prekomplikovanih aranžmana. Plus, produkcijski, ovo zvuči živo i STVARNO, čuje se da ovo sviraju pravi ljudi, na pravim instrumentima i to ušima veoma prija, a uticaji ranih Carcass (po čijoj je pesmi bend dobio ime) svedeni su na pravu meru. Odličan album:

https://cadavericincubator.bandcamp.com/album/nightmare-necropolis

Sluša vam se moćan, zakucavački brutalni death metal ovog vikenda? Imate sreće jer je hipertalentovani Indonežanin Januaryo Hardy izbacio treći album svog brutal/ slam projekta Perverted Dexterity, pod nazivom Alacrity for Contemptuous Dissonance i ovo je čist pokolj. Hardyja ste možda upamtili na ime njegovih odličnih atmosferičnih blek metal radova poput Lament,  ali Perverted Dexterity je, kako mu i ime sugeriše, perverzna i brza muzika koja forsira blastbitove, denflovane, granitno tvrde rifove na hromatskoj kali i sa puno flažoleta i iskrivljenih disonanci, duboke vokale, i  generalno program punokrvnog brutal death metala. Internet je, naravno PUN jednočlanih brutal death/ slam bendova koji kurtzu ne valjaju pa je ovde važno napomenuti da Ryo drži predavanje iz kompozicije, praveći distinktne pesme sa interesantnim temama i promišljenim rifovima, a da sve drži u najbržoj traci i nudi neumoljivu, udaračku muziku. Posebno valja istaći da ovo, za razliku od velikog broja sličnih projekata ima žive bubnjeve (well, „žive“ u smislu da je jedan čovek zaista sedeo za bubnjevima i svirao) i da ih svira ruski majstor Роман Тютин iz Nephilim Grinder i još mase brutal death bendova. I razlika se čuje. Odlično producirano i beskompromisno, a maštovito i pametno, ovo je obavezno slušanje za svakog brutal death/ slam frika:

https://pdexterity.bandcamp.com/album/alacrity-for-contemptuous-dissonance

Italijani Olamot sebe nazivaju slam/ brutal/ deathcore supergrupom, mada ja pojma nemam gde ijedna od ovih osoba svira. Al nije da ja pratim italijansku deathcore scenu nešto pomno, jelte. Enivej, prvi EP ove postave zove se Realms i ovo je, recimo, progresivniji slamcore gde se brza svirka i slemovi mešaju sa orkestarskim i horskim aranžmanima. Simpatično je to iako moram da priznam da mi produkcija ovog izdanja – sva napucana ali beživotna i bez dinamike – umanjuje užitak u slušanju. Pesme su ambiciozne i mada ovo nije napisano tako da bude posebno prijemčivo za moj ukus – previše elemenata, premalo povezivanja među njima – mora se priznati da je u pisanje i aranžiranje otišlo dosta truda. Svakako vredi da se čuje:

https://olamot.bandcamp.com/album/realms

Pa onda malo hevi metala! Summoning The Storm & The Lightning Singles nije album novog materijala ali nije da ste vi čileanski bend Raijin do sada slušali. Ova kolekcija sakuplja, dakle, pesme sa EP-ja Summoning The Storm iz 2019. godine i singlova u rasponu od 2017. do 2019. godine i u pitanju je heavy metal premijum kvaliteta. Raijin sviraju melodično i brzo smeštajući se negde između Iron Maiden, Helloween i raznih (neo) speed metal i (neo) NWOBHM bendova poput Skull Fist ili Tokyo Blade ili Riot City ili Metallian… Pesme su im izvrsne, melodične ali žestoke, epske ali ekonomične i Raijin na najbolji način – za moj ukus – spajaju brzinu i melodičnost, ostajući dosledno cheesy ali se ne daveći u ’80s poziranju. Vrhunska svirka, pristojan – mada ne skup – zvuk, album koji se mora imati:

https://electriceyesrecords.bandcamp.com/album/summoning-the-storm-the-lightning-singles

Moskovski pauer metalci Д. И. В. А. imaju novi EP. ДИВА & Hexen Hammer «Looking back» (EP) ima dve pesme od kojih je jedna onako, klasičan radijski cheesy heavy metal, ali druga je žešća i mošerskija pa mi je lepo legla. Naravno, dobra stvar je da je ta druga zapravo prva i naslovna. Юта Зубковская i dalje peva sa jakim ruskim naglaskom ali to je nekako i dalje supersimpatično:

https://divaband.bandcamp.com/album/hexen-hammer-looking-back-ep

Nijemci Inner Axis na singlu Steelbladed Avenger imaju jednu pesmu melodičnog heavy/ power metala koja je JAKO cheesy a ne preterano originalna, no može to da prođe. Ja više volim kada ovakvi bendovi imaju u sebi nešto mangupski, Inner Axis su suviše upeglani za moj ukus, ali može to da se čuje. E, sad, to što mi je omot bolji od muzike je jer sam ja ipak nezreo:

https://fastball-music.bandcamp.com/album/steelbladed-avenger

Antioch V je, da bude jasno, četvrti a ne peti album Kanađana Antioch, ali dobro. Ovo je himničan, energičan novovalni heavy metal koji ima u sebi trešersku čvrstinu ali je posvećen staroškolskijim harmonijama i temama, pevanju u vrištavom falsetu, šmekerskim rifovima… Dopadljivo je to ali album ima samo pet pesama – što nije problem – ali i užasno nedinamičan master što već jeste. Hevi metal, bar za mene, starog, umornog čoveka, MORA da zvuči živo, energično, džombasto a ne samo upeglano glasno kako Antioch ovde zvuče pa mi to malo kvari sreću. No, pesme su dobre i vredi se malo potruditi:

https://antiochmetal.bandcamp.com/album/antioch-v

Sluša vam se malo melodičnog, kalifornijskog feelgood glam metala? Pa, imate sreće, Sunbomb su konačno izbacili prvi album. Ovaj projekat u kome su glavna imena gitarista Tracii Guns (iz LA Guns) i pevač Michael Sweet iz legendarnih hrišćanskih glam metalaca Stryper je prvi album sasvim logično naslovio Evil and Divine, ukrštajući reputacije svojih lidera, ali i proizvodeći (ne toliko) iznenađujuće dobar heavy metal. Ovo je zapravo značajno žešće od očekivanog, manje klasični glam metal, više propisan heavy fazon, sa živom, znojavom svirkom i dobrim zvukom. Guns piše vrlo solidne pesme, pune lepih harmonija i sa prostorom da ritam sekcija odradi znojav, pošten posao, a Sweet zvuči veoma dobro, puštajući glas da zvoni i zavija kako se i valja. Donji link je plejlista prepuna reklama ali stavljam ga ako svetski moćnici ukinu onaj drugi link na Jutjubu:

Duo Oblivion Throne iz Sjeverne Karoline je svoj demo  Infernal Savage Demo 2021 snimio u prostoriji za vežbanje jednim mikrofonom i dokaz koliko ovi ljudi dobro sviraju je to da sam i pored činjenice da za takve snimke uglavnom nemam živaca, ovo poslušao sa apetitom. Mislim, ovo je solidan snimak sa probe, ali ipak snimak s aprobe, ali Oblivion Throne opako riljaju, svirajući heavy/ speed metal izvrsnog pedigrea. Nisu ove pesme, u ovim formama, možda sasvim konačne, ali su pune dobrih rifova, popaljivih refrena, energije. Vrlo dobro i plaćate koliko hoćete:

https://oblivionthrone.bandcamp.com/album/infernal-savage-demo-2021

Charlie Benante, bubnjar Anthraxa (i SOD) snimio je album džemova sa ortacima, rađenih tokom karantina i lokdauna. Naslov je Silver Linings i ovde ćete pored kolega iz Anthraxa naći i razne poznate likove poput Alexa Skolnicka iz Testamenta, Coreyja Taylora iz Slipknot, Carle Harvey iz Butcher Babes, Raa Diaza iz Suicidal Tendencies… Muzički ovo je jako šareno uz Benantea koji pokazuje svoj dar i za fank i za progresivu i za obrađivanje Iron Maiden, Run DMC, pa bogami i Massive Attack. Naravno da ovo nije ESENCIJALNA ploča ali je vrlo prijatno slušati vrhunske muzičare iz te neke ekstremnije struje kako se dobro provode i kreiraju malo lepe muzike:

Honest Comedy je ime EP-ja benda iz Konektikata koji se – nesrećno – nazvao Infinity Land, a što guglanje čini gotovo nemogućim s obzirom da brat gugl zna samo za album jebenih Biffy Clyro. Elem, Honest Comedy je odlična ploča ekspresivnog, vrlo teškog – emotivnog pre svega – i bučnog noise-metal-rocka sa elementima ekstremnih žanrova poput grindcorea. Zvuči napeto i jeste, Honest Comedy daje četiri paklene pesme za para koliko sami ponudite, pričajući, jelte, životne priče i urlajući iz sveg glasa između nervoznih recitacija i disonantnih rifova. Moćna ploča:

https://theghostisclearrecords.bandcamp.com/album/honest-comedy

Ruski Heavenscape je u odličnoj formi na singlu I Can Not. Prošle godine je ova ekipa iz Sankt Petersburga snimila prvi album a nova ploča sa dve pesme je sjajna demonstracija njihovog „regresivnog metala“ koji je zapravo dinamičan i maštovit post-metal/ blackened sludge sa ambicioznim aranžmanima i lepim zvukom. Iako glasni i žestoki, Heavenscape imaju uho za dinamiku i ove dve pesme sjajno tokom nešto od više minuta masiraju metal gangliju u svakom poštenom građaninu i ostavljaju ga gladnog za još, Platite koliko hoćete, ali poslušajte:

https://heavenscape.bandcamp.com/album/i-can-not

A za kraj: album koji sam kupio iako su za sada dostupne samo tri pesme od osam predviđenih, a koje ću, inšalah, da dobijem prvog juna. Le Cirque De Dieu je debi album francuskog avangardnog sastava Kandi Rüh i pričamo o postmodernističkom „everything and the kitchen sink“ pristupu popularnoj muzici gde se pet taktova svira džez, šest metal, pa onda psihodelični rok dva takta, pank tri takta, i tako ukrug. Ima ljudi koji mrze ovakav pristup muzici jer u njemu vide u najboljem slučaju laboratorijsku vežbu a u najgorem puku sprdnju, a ima i nas sa ukusom koji prepoznajemo da ovakvi bendovi, kao i svi drugi, treba da se cene po kvalitetu kompozicija ma koliko kompozicije naizgled bile „slučajne“. Kandi Rüh ne prave „slučajnu“ muziku – to je, uostalom, sasvim drugi žanr – i njihov jumpcut metod komponovanja je UVEK vođen metaidejom za svaku kompoziciju a što podrazumeva i gruv i energiju i mnogo radosti sa svakim komadom. Ljubitelji Johna Zorna i Naked City, Mikea Pattona i Fantomasa, ljubitelji Zu i Ground Zero će ovde biti na svom terenu, sa sasvim solidnom količinom metala između ostalih žanrova, a Kandi Rüh su SULUDO dobri muzičari i jako duhoviti. Remek faking delo, braćo i sestre:

https://kandiruh.bandcamp.com/album/le-cirque-de-dieu

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 8-05-2021

E, pa, iza nas je još jedna nedelja i još jedan Bandcamp Friday i… pa, bilo je tu mnogo uzbuđenja. Nadam se da će nauka pronaći način da ponesem sa sobom u grob svu ovu muziku inače ne znam na šta sam potrošio pare. Evo sad malo lepog metala:

Brazilski Outlaw su izbacili vrlo prijatan novi EP, Death Miasma, koji se, da stvari budu kepše, u daunloud formi prodaje za onoliko para koliko sami odredite. Dobrotu nekih ljudi je teško ignorisati, pogotovo kada pišu melodične (anti)kosmičke himne o beskrajnim noćima i zmijskim napevima. Ozbiljno, Death Miasma je fenomenalan, himničan a žestok blek metal pun vrlo znojave svirke ali i slatkih, preslatkih melodija i tema, sve producirano tako da zvuči živo i ako ne „sasvim prirodno“ a ono svakako dinamično i za uho prijatno. Izvrstan paket koji se završava autoritativnom obradom nizozemskih satanista The Devil’s Blood. Ne propustiti ovaj komad dobrog raspoloženja i testerišuće melodije:

https://outlaw218.bandcamp.com/album/death-miasma

Novi Wintaar? Već? I nema reč „Ural“ u nazovu? Šta se ovo događa? Enivej, ne znam, ali Tear You Down je ponovo vrlo prijatan zauralski, zdrav blek metal sa sada već odličnom produkcijom i pesmama koje se oslanjaju na pamtljive teme i dinamične aranžmane. EJC i ovde svira bubnjeve i sve je miksovao pa album zvuči veoma dobro, sa pesmama poput I Will Wait For You In My Hell koje imaju odličan odnos napucavanja i refleksivnijih deonica. Wintaar se vrlo brzo pretvorio u vrlo ozbiljnu ekipu i to što nove albume dobijamo na svakih nekoliko nedelja je za sada zapravo prednost ovog benda:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/tear-you-down

Francuski RüYYn je još jedan u masi jednočlanih blek metal projekata u kojoj se ceo svet davi već izvesno vreme. No, izvođača RüYYn i album istog naziva iz te mase izdvaja odličan kvalitet. Nema ovde sad neke neviđene vizije i originalnsoti, da se mi razumemo, ovo je moderni blek metal sa dosta atmosfere i malo „post“ elemenata, ali RüYYn ove četiri poduže pesme (plus autro) piše vrlo dobro a onda izvodi odlično, sa profi produkcijom i jednim kinematskim, atmosferičnim kvalitetom koji sugeriše da se radi o izvođaču sa iskustvom. Vrlo lepo:

https://ruyyn.bandcamp.com/album/r-yyn

Francuski duo Autarcie je tokom poslednje decenije bio vrlo aktivan pa je Apogée.Ivresse.Agonie njihov već sedmi album i ovo je odličan primer za to kako bend uzima blek metal matricu i dosledno je se drži a da muzika ipak ima jedan sasvim osoben duh i zvuk. Autarice imaju harmonije koje bi u tuđim rukama prizvale post-blek metal klasifikaciju, ali uz njih ovde ide prilično sirov, old school zvuk pun dinamike, koji stvari okreće u smeru autentičnijeg, „pravog“ blek metala. Naravno, pogoditi gde se bend tačno nalazi na nekakvoj zamišljenoj žanrovskoj skali je od sasvim sekundarnog značaja u odnosu na pesme koje su lične, ekspresivne i svaka ima svoju priču. Sa ovim bendom nikada nisam siguran da li je njihov naklon nacionalizmu u tekstovima previše za moju nežnu dušu, recimo pesma France Profonde prilazi preblizu lepenističkim stavovima za moj ukus, ali Autarcie makar muzikom zavređuju da im se posveti malo pažnje:

Levičarski, kvir blek metal, naravno, postoji, samo na to najčešće zaboravljamo jer… znate već, ovih drugih ima neprijatno mnogo. A i, naravno, gomila bendova na koje naletim a koji imaju antifašističke, pro-trans itd. parole zvuče kao smeće. Split album bendova Awenden​ i Feminazgul nazvan prosto Awenden​/​Feminazgul Split dolazi sa te neke levice koja je autonomaška i kvir feministička i transrodna itd. i, ovde svakako ima da se čuje dosta lepe muzike. Awenden imaju samo jednu pesmu od šesnaest i po minuta i u skladu sa činjenicom da bend svoje poreklo navodi kao kaskadijansko – guglujte – ovo je muzika koja zvuči kao odsecanje autonomne zone i povratak prirodi i sva je u melodičnim, snolikim, ali i bogami žestokim dimenzijama. Feminazgul su poznatiji sastav na ime svoje transrodno-feminističke identitetske osnove i oni ovde donose dve pesme blek metala koji bi se mogao nazvati eksperimentalnim, ali koji zapravo ima jaku ritualnu komponentu u sebi. Nije za svakog, ali ovde ima svašta zanimljivo da se posluša:

https://tridroid.bandcamp.com/album/awenden-feminazgul-split

Norveški Massemord je ponovo aktivan, ovog puta kao duo, reklo bi se i novi EP, Contra Legem Naturae donosi zanimljiv, osoben blek metal sa sirtovim zvukom, kvalitetnom svirkom i pesmama koje ne liče na ijedan tradicionalni norveški stil. Ovo je, naravno, mračna, hladna i strastvena muzika koja ne mora da se pravi da je „satanistička“ da bi zvučala zlo i onostrano. Vrlo solidno:

https://massemord.bandcamp.com/album/contra-legem-naturae

Jednočlana blek metal mašina sa Floride, Exorcism Wounds ima kompilaciju, Black Wilderness sa skoro sat  i po muzike i dvadesetjednom pesmom sirovog, ali kvalitetnog blek metala. Ovo je, naravno, idealna prilika da se upoznate sa opusom Iana Tomasa koji se sa ovim svojim projektom drži blek metala drugog talasa i konstantno proizvodi kvalitetne, pamtljive pesme upečatljivih tema i energične izvedbe. Black Wilderness generalno ima i dobru produkciju pa je ovo jedan udžbenički primer kako „kućni“, jednočlani blek metal može da bude zarazan i zabavan:

https://gnosisofthevoid.bandcamp.com/album/black-wilderness

Portlandski Hungers zvuči odlično na novom albumu naslovljenom Serpent Aeterne. Njihova kombinacija (blago „post“) blek metala i doom metala, sa teškim ali prozračnim, distorziranim ali umiljatim zvukom ovde ima vrlo sazreo kvalitet a da se bazična naivnost, emotivnost i spontanost njihove muzike nije izgubila. Sedam dugačkih pesama i puno bučne hipnoze:

https://hungers.bandcamp.com/album/hungers-serpent-aeterne

Česi Dark Seal na svom četvrtom albumu, Stvoření světa nastavljaju svoj melodični i epski opus obožavanja prirode. Ovde se to događa kombinacijom jakih, distorziranih gitara i lepih, himničnih melodija, sa sve povremenim horskim pevanjem da se istakne ta epska, monumentalna crta muzike. Dugačke pesme i srednji tempo nisu nešto što će ovakvu muziku meni približiti ali mislim da Dark Seal znaju kojoj se publici obraćaju i da će ona znati da ceni njihov odmereni nastup:

https://darkseal.bandcamp.com/album/stvo-en-sv-ta

БѢСЪ je, složićemo se, odlično ime za blek metal bend a jedini član tog benda, Дмитрий Лебедев je iskusan mladić sa puno prošlih i sadašnjih projekata pa onda nije ni čudo da novi EP, Чертополохъ zvuči ovako dobro i sigurno. Za razliku od nekog ruskog proseka, ovo je manje melanholično i više agresivno, bliže, recimo, švedskim predlošcima tipa Marduk i Dark Funeral, No, kad Lebedev umešno između zlih rifova uvali po neku lepu melodiju to je odličan ruski „potpis“, a druga pesma je i u celini himničnija i „ruskija“, a opet razbijačka. Vrlo dobar singl:

https://biese.bandcamp.com/album/thistle

Originalno blek metalci, danas Rusi Behrosth sviraju psihodelični rok sa blek metal vokalima i to je čudna smeša. Ne i neprijatna, EP Оазис donosi vrlo dobre, gruverske psihodelične pesme kojima satanističko pevanje daje određenu andergraund oštricu i pomaže da se ovo proda kao muzika koja u svakom momentu može da skrene pod pravim uglom pa i da ugrize ako ne pazite. Horski clean vokali su takođe lepo odmererni i mada Behrosth zvuče suviše hermetično za ikakav mejnstrim kontekst, ovo je svakako zanimljivo da se čuje:

https://behrosth.bandcamp.com/album/–3

Azerbejdžanski Violet Cold je interesantan post-blek metal/ blekgejz projekat koji na svom već desetom albumu (za šest godina), Empire of Love spretno spaja pop senzibilitet sa metal svirkom. Pre par godina sam pisao o albumu Kosmik istog projekta i tada je to zvučalo „eksperimentalnije“, ali sa Empire of Love je Emin Guliyev, reklo bi se, dostigao jednu zaokruženu formu muzike i napravio nešto što kao da lako miri „žensku“ i „mušku“ stranu ekstremnog metala, praveći istovremeno prelep shoegaze pop i žestok metal. Obavezno poslušati:

https://violetcold.bandcamp.com/album/empire-of-love

Teheranski Forelunar pravi monotonu ali zapravo hipnotičnu, prijatnu muziku koja smisleno formatira svoje dugačke kompozicije kroz mnoga ponavljanja i postepene varijacije. Forlorn in Despair je album sa četiri pesme koje su kombinacija žestokog ali melanholičnog atmoblek zvuka sa nešto dungeon synth elemenata koji su uglavnom iznad proseka onog što u prolazu čujem u ovom podžanru. Vredi poslušati:

https://forelunar.bandcamp.com/album/forlorn-in-despair

Stalno blatim britanski blek metal, ali, evo, Portent iz Londona i Južne Engleske su mi odlični. Black Humours & Sour Chasms je kolekcija dugačkih, osobenih kompozicija koje blek metal ne čitaju kao nužno sve vreme agresivnu formu i umesto toga daju nam reflektivne, kontemplativne kompozicije da kroz njih lutamo i izađemo kao bolji ljudi. Odličan zvuk, sjajna svirka i kvalitet u songrajtingu koji treba isticati drugima za primer:

https://portentuk.bandcamp.com/album/black-humours-sour-chasms

Njemački jednočlani projekat Skratte vredno radi već gotovo deceniju i konačno je dobacio do prvog albuma. Akt 1: Ein Feuer entfacht fino sažima sve što je bitno za ovaj atmosferični, melodični sastav inspirisan paganštinom i starim verovanjima. Bradati Hevnbrann ovde ima puno akustičnih momenata i melodičnih folk napeva ali je osnovni modus u kome muzika radi prilično mišićav i mada je ovo za moj lični ukus malo premelodično i presporo, mislim da mu dobra produkcija i distinktne pesme mnogo pomažu da bude po ukusu šire publike:

https://skratte-northernsilence.bandcamp.com/

Åskog su novi švedski projekat koga su nedavno zasnovala dva člana prošle godine raspadnutih Murdryck. Ovaj prethodni bend je u početku dosta koketirao sa ambijentalnom  muzikom da bi se kasnije transformisao do propisnog blek metala, ali Åskog na debi albumu Varþnaþer nemaju vidnijih žanrovskih meandriranja, ovo je švedski blek metal sa prepoznatljivim elementima – prevashodno u melodičnosti i ledenoj atmosferi koja ide uz čvrstu, disciplinovanu svirku i izvedbu. Pesme svakako imaju meditativniju dimenziju na ime svoje atmosfere i odmerenog tempa kojim idu ali ovo nije hermetična muzika i, naprotiv, puna je komunikativnijih detalja, dramatičnog recitovanja i melodičnog pevanja preko snolikih nedistorziranih pasaža. Vrlo pristojna demonstracija nordijske blek metal škole:

https://askog.bandcamp.com/album/var-na-er

Bogami smo podugo čekali novi album sjajnih Indonežana Vallendusk, ali Heralds of Strife je konačno pred nama. Album, doduše izlazi tek iduće nedelje, ali se cela ploča već može slušati preko omiljenog JuTjub kanala i ono što mi se dopadalo na prethodnoj ploči, Fortress of Primal Grace je prisutno i ovde samo u još boljoj produkciji i dotegnutijoj svirci. Vallendusk, naravno, i dalje zvuče kao da su pre negde iz centralne Evrope nego iz daleke Indonezije, sa pesmama koje melodični blek metal temelje na srednjevekovnim/ folk motivima ali se drže čvrstog električnog instrumentarija dajući nam fino odmerenu atmosferu i dovoljno energije. I na prošlom albumu pesme su bile podugačke a ovde je to maltene odletelo sa šina, pa album ima 63 minuta i mada to zvuči kao zaista previše, Vallendusk uspevaju da održe prijatnu i optimističnu atmosferu sve vreme:

https://vallendusk-northernsilence.bandcamp.com/

https://vallenduskmusic.bandcamp.com/album/heralds-of-strife-2

Brzo se vraćamo natrag u Švedsku za potrebe drugog albuma Wormlight, a koji se zove Nightmother. Wormlight su meni bili vrlo solidni i na svom prvom albumu a Nightmother nastavlja sa tom kombinacijom dužih, pažljivo pisanih pesama koje osciluju između kinematske atmosfere i energičnog nabadanja. Ovaj album ima dosta melodičnih tema i dosta blastbitova pa je u pitanju meni koji lako i prirodno miri različite čovekove potrebe u blek metalu. Dobra produkcija, klasičan švedski kvalitet rekao bih i još jedna solidna pobeda za Wormlight:

https://wormlightsweblacklion.bandcamp.com/album/nightmother

https://wormlightsweden.bandcamp.com/album/nightmother

Švedska je ove nedelje radila prekovremeno pa imamo i debi album projekta Jordfäst, naslovljen Hädanefter koji sa svega dve pesme nudi slušaocu vrlo razrađenu, vrlo duboku, meditativnu muziku koaj je i dalje propisan blek metal posađen na folklorne i mitološke osnove. Veoma dobro produciran i ambiciozno napisan, Hädanefter je primer zrelog, čak, jelte, naprednog blek metala koji se ne odriče osnovnih elemenata ovog podžanra ali ih koristi na vrlo kompleksne načine proizvodeći muziku koju je milina slušati i proučavati:

https://jordfast.bandcamp.com/album/h-danefter

I za kraj blek metal bloka, idemo u Norvešku, mada i ovde imamo jednog vrlo prominentnog Šveđanina u postavi. Nordjevel nam se vraćaju, dve godine posle sjajnog drugog albuma, sa pet pesama sakupljenih na EP-ju Fenriir. Vrlo skandinavska tematika, jelte, a muzika je, pa, mišićavi, žestoki nordijski blek metal sa jednim od najboljih bubnjara u ovom podžanru za volanom (Dominator, pominjani Šveđanin, bubnjar Dark Funeral), ali i sa malo više atmosfere i epike nego što nas je bend do sada navikao. Pogotovo je naslovna pesma himnična sa svojim srednjim delom i jasno je zašto bend sa njom predvodi juriš. Naravno, posle toga sledi pokolj pa je Gnawing the Bones apsolutno rasturački, razmetljivo moćni rafalni blek metal, a ostale pesme, bez obzira na to koliko Dominator brzo svira uspevaju da sve zazvuče osobeno i prepoznatljivo, završavajući sa zlom i melodičnom Det Ror og Ror. Sjajno izdanje i bend koji potpuno opravdava svoj status svojevrsne supergrupe:

https://nordjevel.bandcamp.com/album/fenriir

Idemo na stoner rok, doom, psihodeliju i ostale sporije forme: Stone Healer su bend koji je teško smestiti u žanr jer njihova muzika kombinuje stonersku progresivu sa žestokim, brzim blek metalom i to ne zvuči kompatibilno na papiru, ali ova momčad iz Konektikata uspeva da joj to proradi na ploči. Debi album, Conquistador je naprosto energičan i žestok, premošćavajući naizgled suprostavljene žanrovske filozofije u celinu koja možda nije SKLADNA ali ima smisla. Pomaže što su pesme poduže i Stone Healer imaju dosta vremena da svoje komplikovane ideje i teme razrade u nešto što kao celina ima dosta slojeva i facesta ali odaje nedvosmislen utisak te, jelte, smislenosti. Pomaže i što su u pitanju dva odlična muzičara kao i produkcija koja, iako ne nužno najdinamičnija na svetu, dosta profitira od vrlo dinamičnog masteringa. Svakako, ima ovde stvari koje neće funkcionisati za svakog slušaoca, ali Stone Healer imaju originalan i autoritativan pristup, sjajno sviraju i ne plaše se zdravog, dinamičnog zvuka, što su sve razlozi da se za njih jako navija:

https://stonehealer.bandcamp.com/album/conquistador

Kad znate da je novi EP novozelandskih Stone Angels naslovljen sa Satanic Smoke Ceremony – odmah znate koliko je sati. Naime, vreme je za pušenje. Mada, ovi ljudi čade, što se kaže, 24 časa dnevno pa je i svejedno. Elem, Satanic Smoke Ceremony ima tri pesme moćnog, teškog stoner metala sa naslovima pesama poput Shit Where You Eat ili Weed and Satan i mada njihova muzika nije preterano originalna i maštovita, izvedba je više nego ubedljiva i autentična. Mutno, ali snažno, vredi poslušati. Ako volite drogu i Satanu, naravno. A onda možete i da kupite jer plaćate koliko vam odgovara:

https://stoneangelsnz.bandcamp.com/album/satanic-smoke-ceremony

Cataclysm je drugi album kopenhagenških Rift Giant i ova dva Danca tresu lep stoner-sludge metal, sa mnogo mišićave, znojave svirke, napaljenim, vrištećim vokalom i povisokim tempom. Mogli su da se nazovu i Riff Giant što se mene tiče mada album nije baziran samo na dobrim, teškim rifovima. Ali ima ih! Bend ovde nudi kolekciju minucuozno aranžiranih pesama koje su energične ali nisu BAŠ sve vreme svirane svom snagom i imaju prostora da se malo diše i osvrne oko sebe, no zvuk je malo prenabijen za moj ukus i pesme traju dosta dugo ali Rift Giant sviraju vrlo ubedljivo i imaju dosta dobrih rifova da zadovolje i probirljivo uho. Ekstremni vokali ovde možda nisu najidealniji element recepta, ali bend svira vrlo dobro i lepo je produciran pa mi ovo nije previše smetalo. Odličan album:

https://riftgiant.bandcamp.com/album/cataclysm

Lost Relics su iz Denvera i njihov drugi EP, Now We’re Even donosi četiri pesme gruverskog sludge-stoner zvuka koji se ne ubija od neke originalnosti ali je korektan i energičan taman toliko da slušaoca gura napred ne dajući mu previše vremena da razmišlja. Sasvim korektno i vredi da se čuje:

https://lostrelics.bandcamp.com/album/now-were-even

Snail su trio iz Sijetla i njihova muzika je topli, prijatno fazirani, melodični i psihodelični stoner rok. Ne preteruje se ovde sa nekim sad izmišljanjem tople vode, a i produkcija je skromna (mada ponosita), ali bend ima ono najvažnije: upečatljive i pamtljive, melodične psych teme koje lepo leže uz krvavi fuzz pa se album, Fractal Altar prijatno posluša. Da je pevanje za nijansu energičnije, bend bi zvučao 50% jače, ali i ovako ima ovde lepih elemenata:

https://snailhq.bandcamp.com/album/fractal-altar

Škotlanđani Lucid Sins svoju muziku opisuju kao okultni AOR što je vrlo precizno jer se ovo ne trudi da bude „teško“, a opet operiše u tradiciji roka koji jeste zasnovan na ritmu i bluzu, i ima tu „težu“ konotaciju. Album Cursed! ima sve što treba za probirljivog slušaoca koji je odrastao na ovakvim bendovima sedamdesetih godina i nudi prijatnu, nostalgičnu ali ne gnjavatorski-retro muziku sa tipično „okultnim“ melodijama i stamenim ritmom, ali i pažljivo miksovanim i masterovanim snimkom da se čuju daire, akustične gitare, bas-gitara, orgulje… Vrlo autentično zvučeće i vrlo lepo, ovo je drugi album benda spreman punih sedam godina i odiše snažnom atmosferom i prijateljskim ambijentom. Ne propustiti:

https://lucidsins.bandcamp.com/album/cursed

Za još malo okultnog teškog roka tu su Book of Wyrms koje smo voleli pre par godina. Novi album, Occult New Age nastavlja u istom smeru, svirajući sabatovski gruv sa dosta okultnih preliva, sa jakim gitarama i energičnim bubnjevima ali bez previše gaženja po težini. Prija i lep, dinamičan master kakav je bend imao i na prošlom izdanju i zvučno pričamo o vrlo lepoj ponudi. Same pesme su, hm, pa, svakako stilski ujednačene i verne onome što bend radi, sa povremeno šarmantnim ekscentričnim idejama. Moja najveća zamerka Book of Wyrms ne ide na to da su pesme predvidive jer je ovo gruverska muzika i određena predvidivost se da očekivati, nego na miksovanje vokala koji su, pa… pomalo slabašni. Pevačica Sarah Moore Lindsey je i na prošlom albumu pevala stilom koji nije bio svakome po volji a ovde se povremeno gubi ispod naslaga gitara što, recimo, nije idealno. No, bend sa dobrim zvukom i srcem na pravom mestu svakako ima šta da ponudi:

https://bookofwyrms.bandcamp.com/album/occult-new-age

Predložio bih termin „sludgegaze“ za ovo što sviraju Italijani Apnea. Njihov EP, Stasi je ekstremno glasan i nabijenog, nedinamičnog zvuka, sa nemilosrdnim bubnjevima i opsceno distorziranim gitarama te urlajućim pevačem, ali njihov sludge metal ima i harmonije koje su bliske atmosferičnom shoegaze roku pa ako se osećate raspoloženo, navalite:

https://apneasludge.bandcamp.com/album/stasi

Wiskonsinski Shogun u trećem albumu za tri godine, Tetra nudi vrlo mišićav, energičan stoner metal koji se ne završava samo na dobrim rifovima – mada istih ima u izobilju – već nudi puniji paket. Ovo su pesme generalno postavljene na osnovi kvalitetnog gruva u kome učestvuje ceo bend, sa rifom koji kreira kompulzivnu vučnu silu, odličnom, lepršavom ritam-sekcijom i pevačem koji svemu dodaje esencijalnu treću dimenziju. Žestoko, seksi, bluzerski ali i metalski, pričamo o veoma dobroj ploči pogodnoj za širok spektar publike:

https://shogunwi.bandcamp.com/album/tetra

I Italijani Juke Cove nude fin stoner album sa Remedy. Ovo je možda za mrvu manje bluzerski, možda nešto više „postrokerski“ intonirana ploča ali je u pitanju i dalje vrlo gruvi, vrlo zdravo odsvirana kolekcija koja svakako ima i momente čiste „sabatovštine“ – poslušajte, recimo naslovnu pesmu koja je uzela bluzersku osnovu i trudi se da je malo razradi. Svakako, Juke Cove nude odlične, polivačke gitare, dobar gruv i solidno pevanje pa Remedy valja da se provrti:

https://jukecove.bandcamp.com/album/remedy

Hail to the Riff je živi album američkog benda Iron Man koji je, kako se iz imena da i naslutiti, svoj opus bazirao na omažiranju legendarnih Black Sabbath. Gitarista Alfred Morris III – preminuo pre nekoliko godina – je krajem osamdesetih ovaj bend i pokrenuo kao tribjut Sabatima, ali je u međuvremenu sve preraslo u autorski projekat koji je imao dugačku karijeru. Hail to the Riff nema ni jednu obradu na sebi ali ima skoro sat i po moćnog, faziranog hard roka sa bluz korenima, psihodeličnom nadgradnjom i metalskim stavom. Snimak je čist i mada sam zvuk benda potrebuje malo navikavanja od strane publike koja očekuje moderniji, komprimovaniji saund, Iron Man do kraja svakako osvoje kvalitetom pesama i izvedbe, pogotovo Morrisove. Ploča se završava neobjavljenom studijskom pesmom Black Morning koja pokazuje bend u nešto „produciranijem“ svetlu i podseća kakav je gubitak Morrisova smrt značila za celu scenu:

Ripple Music i ove nedelje ima odličan album u ponudi. Šveđani Moon Coven sa svojim drugim albumom, Slumber Wood nude skoro idealno formatiran okultni, psihodelični doom metal koji ima velike rifove i težak ritam ali i te tajnovite dimenzije koje prizivaju vizije šuma i rituala o kojima se ne priča… Ovakav doom metal je praktično idealan za moje potrebe jer je i melodičan i emotivan – pored toga što je težak i moćan – a da ne gnjavi sa nekakvom preglumljenom melanholijom i gotskim elementima koje ja nešto ne volim previše. Moon Coven čuvaju taman koliko treba bluza (i klasičnog metal, kad smo već kod toga) u svojoj muzici a da je to onda smisleno nadograđeno tim psihodeličnim i okultnim elementima. Ripple Music ne greše i još jednom ću ponoviti da je pretplata od pet dolara mesečno na njihov Bandcamp koja vam obezbeđuje svako novo izdanje (i sva stara) idealan način da uživate u katalogu jedne od najboljih firmi koje izdaju ovakvu muziku na celoj planeti:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/slumber-wood

Rumunjski Methadone Skies mi je bio simpatičan pre par godina pa sam rado poslušao i novi album, Retrofuture Caveman. Njihov post rok zvuk sa naklonima psihodeliji i space roku nije stilski evoluirao ali bend svakako pokazuje sazrevanje u pogledu kompozitorskih skilova pa su dugačke instrumentalne kompozicije na ovom albumu ujedno i vrlo fokusirane na svoje glavne teme ali i pune malih gestova koji oplemenjuju nešto što je moglo biti samo puko sanjivo prebiranje po džitrama. James Plotkin je ovo miksovao i masterovao pa je zvuk izvrstan a Methadone Skies se valjaju preporučiti svakome sa malo strpljenja i naklonošću ka lepim harmonijama:

https://methadoneskies.bandcamp.com/album/retrofuture-caveman

Šveđani Vokonis su mi takođe bili fini pre dve godine i novi album, Odyssey nastavlja u vrlo sličnom stilu, mešajući energični sludge zvuk sa nešto progresivnijim kompozicijama. Zvuk je napucan ali je master srećom ipak donekle dinamičan, a što je presudno da se ove raznovrsne, ideja i zaokreta pune pesme pravilno slušaju. Album iznenađenja i energije:

https://vokonis.bandcamp.com/album/odyssey

Kalifornijski Transylvanian Recordings je ove nedelje ponudio gomilu novih izdanja ali je mene najviše impresionirao drugi album njujorških Kosmodemonic. Ovo je blackened sludge/ doom metal koji se ne zamara nekakvom naglašenom hermetičnošću i glumom nego – roka. I to za sve pare. Liminal Light je ploča jakog, glasnog i napaljenog teškog roka koji kombinuje elemente ekstremnih metal podžanrova za muziku koja je neposredna, komunikativna i originalna. Skoro kao da slušate Jesus Lizard kako sviraju metal u nekim momentima! Angry Metal Guy je ovome dao jako nisku ocenu – a što me je veoma iznenadilo – no tim mi je važnije da naglasim da je ovo za mene odličan, vrlo svež album moćnog, zrelog metala. Poslušajte:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/kosmodemonic-liminal-light

Nešto mi je ober prijao kalifornijski Stone the Witch – koji ne treba mešati sa kanadskom postavom istog imena – na svom (prvom?) albumu Vol. 1. Ovo je prelepo izfaziran stoner metal sa nestašnim ženskim vokalom ali i vrlo organskom, vrlo gruvi svirkom gde gitara peva kao opijena radošću, a ritam sekcija lakonogo pleše no, vokali, promukli i moćni, veštičiji i zavodljivi su taj finalni detalj koji ovaj bend izdvaja od stoner proseka i lansira u orbitu produženog interesovanja. Vrlo mi je nejasno da o ovom bendu nema ni slovca nigde na internetu sem jednog jutjub videa gde pominju da su promenili ime, mada nije jasno što onda uzeše ime benda koji već postoji, no ovaj album je demonstracija izvrsne svirke, dobrih pesama i fine produkcije, a sve se prodaje po ceni koju sami odredite. Ne časite!!!!!!

https://stonethewitch.bandcamp.com/album/vol-1

Čak dva Psychedelic Source Records izdanja ove nedelje! We are not worthy. Highbay je trio koji je svoje  džemovanje snimio na kasetu pa prebacio u MP3 i eto nama albuma pod nazivom II. Ovo su jako dugački psihodelični džemovi sa srazmerno malo „događanja“ i povremenim prelascima u maltene čist ambijent. Prijatno. Drugo izdanje je kompilacija  In Search of Ancient Mysteries koja nudi novi presek radova Psychedelic Source ekipe i tu su uobičajeni ljudi i žene u bendovima Pilot Voyager, Highbay, Slight Layers, Predictions. Vredno, kao i uvek a, takođe kao i uvek, i ova se izdanja daju za koliko hoćete:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/ii

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/in-search-of-ancient-mysteries

Čak dva nova albuma omiljenog japanskog psihodeličnog stoner benda Boris! We are not worthy. Elem, u oba slučaja radi se o starim ali neobjavljenim snimcima. Live! Amplifier Worship nije tek živa verzija drugog studijskog albuma benda, već snimak sa tri koncerta iz 1998. godine gde se sviraju neke pesme sa ovog albuma ali se insistira na brutalnosti, distorziji, ritualnosti, abraziji. Moć. Kanau Re​-​master + Live je sa dva nastupa iz 1999. i ovo je kombinacija drone muzike i bučnog, fenomenalnog stoner panka iz dva stava pa ponovljeno dvaput. Lektira:

https://boris.bandcamp.com/album/live-amplifier-worship

https://boris.bandcamp.com/album/kanau-re-master-live

Italijani Bretus donose nam svoj peti album, Magharia. Pre dve godine je njihova prethodna ploća meni bila sasvim solidna, mada sam i tada rekao da se Bretus ne trude da se odmaknu predaleko od formule koja im dobro ide. Sa Magharia su stvari praktično na istim pozicijama, ali ne treba nimalo podceniti činjenicu da bend to što svira svira sa puno autoriteta i kvaliteta i da ovaj album zvuči odlično, prirodno i spontano a da ima vrlo pažljivo napravljene, jednostavne a opet efektne aranžmane. Dodajte nekoliko dobrih rifova tu i tamo, pomalo neasvršen ali karakteran vokal Marca Veraldija i ovo je doom metal album koji u okviru sasvim uskih granica radi puno toga i nudi uniformno prijatno slušanje. Dobri rifovi, energična svirka, lepa atmosfera, valjano.

https://bretus.bandcamp.com/album/magharia

Šveđani, kao što se i iz goreispisanog vidi, imaju danas neke od najboljih doom/ occult doom/ hard rock bendova na planeti, a Acid’s Trip iz Geteborga su još jedno podsećanje na ovu istinu. Njihov debi album, Strings of Soul je, uostalom, izašao za italijanski Heavy Psych Sounds Records a to je ipak automatska garancija vrhunskog kvaliteta i kada posle anđeoskog uvoda bend žustro krene u ’70s hard rock naslovne pesme i odmah vas podseti na Blue Oyster Cult, znate da vam se sprema nešto lepo. Ovo je divno napisana, odsvirana i miksovana ploča puna retro elemenata koji nisu svirani sa nekakvom nostalgičnom žalošću niti zvuče izlizano. Melodične gitare se mešaju sa sjajnim orguljama preko nestašno razigrane ritam-sekcije a preko svega idu izuzetni ženski vokali i bend u sećanje odmah priziva masu bendova iz sedamdesetih, od Lynyrd Skynyrd preko Mountain pa do Wishbone Ash, ali i pankerskijih imena poput, recimo Dead Boys ili The Stooges, kreirajući ukusnu i vrlo poletnu kolekciju pesama koje zvuče kao da vreme zapravo prolazi na potpuno drugačiji način u Geteborgu. Esencijalno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/acids-trip-strings-of-soul

Norvežani prihvataju izazov i duo Jordsjo na debi (?) albumu Pastoralia donosi najfiniji progresivni rok iz sedamdesetih godina dvadesetog veka samo napisan i izveden pola veka kasnije. Ovo je vrlo inspirisano folklornim motivima, ali i – u skladu sa pedigreom ovog podžanra – progresivnim džezom i džez-rokom, pa je Pastoralia besprekidno impresivna kolekcija fantastičnih motiva i divne razrade, flauta, klavira, melotrona i sintetičkih gudača, a sve preko sigurne ali nenametljive rok pratnje. Produkcijski ovo je izuzetno pažljivo snimljeno, miksovano i izmasterovano tako da muzika sačuva svoje esencijalne intimne dimenzije a da se sve čuje kako treba. Apsolutno impresivan album i obavezno slušanje za svakog ko voli ovakav zvuk:

https://jordsjo.bandcamp.com/album/pastoralia

Idemo sad ana brže stvari. Thrashing Death Squad je prilično generičko ime za split album, a na prvoj strani su Darkfall iz Graca. Ime je, pa, prikladno, za bend koji ne samo što je uzeo ime po kultnoj ali osrednjoj MMORPG igri, nego i svira vrlo korektno ali bez neke naročite inspiracije. Ovo je thrash metal sa malo black metala, sa dve originalne pesme, jednom obradom bečkih Mortal Strike – koji su, uzgred, na drugoj strani albuma – i jednom obradom Manowar. Solidna produkcija i vrlo profi svirka, tako da nemam mnogo zamerki na sve ovo. Naravno, ništa tu nije preterano originalno ili iznenađujuće, ali je fino. Mortal Strike sviraju srednjetempaški, solidan thrash metal koji ima navijački, mošerski kvalitet, pogotovo u drugoj pesmi, PTSD, koja se da podičiti nekim lepim rifčinama. Obrada Darkfalla je takođe tu, a svoju stranu Mortal Strike zsavršavaju sa stilom obrađujući Tankard i to solidno. Dobra produkcija, sve u svemu pristojno:

https://darkfallaustria.bandcamp.com/album/thrashing-death-squad-2

https://mortalstrike.bandcamp.com/album/thrashing-death-squad

Mančesterski Eye Licker već na ime dobijaju prelaznu ocenu a i njihov EP, Another Dose of Madness je sasvim solidnih pet pesama thrashcorea koji je momački izmetaliziran, ali čuva pankersku poletnost i šmek. Dobra, jeftina ali prijatna produkcija i vrlo autentična izvedba za bend koji se naslanja na tradicije, šta ja znam, Concrete Sox ili Stupids. Pozdravljam:

https://eyelicker.bandcamp.com/album/another-dose-of-madness-2021

Compilado a beneficio de las victimas del terrorismo de estado Colombiano je ime koje govori samo za sebe. Ali da pojasnimo: kompilaciju izdaje argentinski izdavač i na njoj je više od pedeset pesama kolumbijskih pank i hardkor bendova iz osamdesetih, devedesetih i dvehiljaditih, i sve se prodaje za koliko date. Neljudski je ovaj divni dokument propustiti:

https://cansinopunk.bandcamp.com/album/v-a-compilado-a-beneficio-de-las-victimas-del-terrorismo-de-estado-colombiano

Dendra iz Kalifornije zvuči vrlo prijatno na svom debi EP-ju, Deeper into Abyss. Ovo je thrash metal starije škole, sa malo heavy metal elemenata ali bez zapravo nekih vidljivijih napora da muzika zvuči retro i bude nekakav rivajvl ’80s zvuka. Dendra, naprotiv, vrlo prirodno sviraju u ovom stilu, pronalazeći originalan izraz u nećemu što je krajem osamdesetih doživeli svoj vrhunac, pa su mi stoga vrlo simpatični. Dobre pesme, osoben zvuk, prepoznatljiv vokal, odlična atmosfera, izdanje za svaku pohvalu:

https://dendraband1.bandcamp.com/album/deeper-into-abyss

Chaotic Hardcore iz Indijane? Može! Deathtax je lepo ime za bend a Are We Left No Other Choice, je vrlo dobar EP energične, vrištave muzike koja zapravo ne pati od haotičnosti onoliko koliko bi se očekivalo. Ovo je disonantno, grčevito i glasno, ali pesme su poduže, dobro aranžirane i sa ipak jednim spektrom atmosfera. Odlična ploča:

https://deathtax.bandcamp.com/album/are-we-left-no-other-choice

Momački veganski strejtedž hardkor na novom EP-ju portlandskih xcauterizex. EP se zove Blessed Flame i pun je dobrih metal rifova spakovanih u srednjetempaški ali dinamičan moshcore. Meni ovo vrlo fino, pogotovo uz dobru produkciju.

https://cauterizexvx.bandcamp.com/album/blessed-flame

Vice Squad obrađuju Motorhead u blues/ honkytonk/ jazz stilu na EP-ju Vice of Spades. Da li zaista IŠTA drugo treba da se kaže? Beki Bondage koja peva Bomber preko akustičnih gitara, drugari – dok to ne čujete, niste živeli.

https://vicesquad.bandcamp.com/album/vice-of-spades-ep

Bled To Submission su iz Nešvila a njihova muzika je (blackened?) sludge metal/ powerviolence. Gadno zvuči a i GADNO ZVUČI. Album Bury Them In The Graves They Dug For You je onoliko agresivan koliko mu ime sugeriše ali i dobro sekvenciran sa jednim jasno ispisanim narativom tokom čitavog trajanja, zanimljivim zvukom koji podrazumeva mnogo semplova i elektronike preko teških, jakih gitara i disciplinom potrebnom da se sve to iznese. Daunloud se plaća koliko želite (kod izdavača. Kod benda je 6 dolara) a treba da želite:

https://nervealtar.bandcamp.com/album/bury-them-in-the-graves-they-dug-for-you

https://bledtosubmission.bandcamp.com/album/bury-them-in-the-graves-they-dug-for-you

Švedski d-beat pankeri偏執症者 (Paranoid), naši stari prijatelji, imaju novi album, Cursed i ovo je još deset pesama sasvim predvidivog ali prijatnog hardkor nabadanja sa dobrom produkcijom i tipično švedskim kombinovanjem melodičnijih metal gitara sa d-beat minimalizmom:

https://pndftw.bandcamp.com/album/cursed

Švedski Sterbhaus imaju svoj zvuk. Ovaj projekat članova Shining, Ondskapt itd. kombinuje thrash i death metal sa malo groove metala već duže od deceniju a novi album je snimljen uživo u Stokholmu 2015. godine i prikazuje bend u vrlo ubedljivoj, mišićavoj formi. Necrostabbing at Göta Källare – Live in Stockholm ima devet energičnih a opet melodičnih pesama koje slobodno, i vešto spajaju te elemente (skandinavskog) death zvuka sa thrash i groove elementima za jednu komunikativu ali ipak višeslojnu muziku. Dobra produkcija i odlična svirka:

https://sterbhaus.bandcamp.com/album/necrostabbing-at-g-ta-k-llare-live-in-stockholm

Danski trešeri Artillery posle nepunih 40 godina karijere zvuče zdravo i poletno na svom desetom albumu, X. Ovo je sigurno napisana, odsvirana i producirana ploča metala koji ni ne pokušava da se trka sa mlađarijom ili – sem produkcijski – krade njihove trikove. Artillery umesto toga pišu pamtljive, melodične pesme heavy metala koji ide malo brže i žešće ali nije namenjen samo uskožanrovskoj publici i ima jednu sigurnu radio-friendly komponentu koja, naravno, neće biti draga hardkor trešerima ali hoće matorim metalcima nabaciti osmeh na lice. Artillery sviraju veoma dobro u ovoj osveženoj, podmlađenoj postavi gde je gitarista Michael Stützer jedini originalni član i mogu da računaju na publiku širokog spektra. Fino:

https://artillerymetal.bandcamp.com/album/x

Seizure su mladi bend iz Los Anđelesa koji na svom debi albumu, Born in the Dark, nudi izvrstan thrash. Ovo je thrash metal nešto starije škole, sa tragovima crossovera iz kasnijih osamdesetih i energičnom, poletnom svirkom. Mladost članova benda se u ovom slučaju ne manifestuje u nekakvoj nesigurnosti u svirci ili stilskoj nedorečenosti i Seizure zvuče vrlo profi i disciplinovano sa instrumentalnim kvalitetima koji ih stavljaju rame uz rame sa bendovima poput, recimo, Annihilator. Mislim, pa, slušajte solaže! Produkcija je dobra mada za nijansu previše čista ali to i nije nekakva ozbiljna zamerka. Sjajno.

Nema black thrasha dok ga ne dohvate Južnoamerikanci. Bömber iz Santjaga u Čileu sviraju više od deset godina i imau gomilu snimaka ali Black Ultra Anarchy im je prvi album i ovo je vrlo pankerski, ne zaista lo-fi ali jednostavan, sveden, neprskan „ulični“ metal kakav je nemoguće ne voleti. Mislim, jedna pesma se doslovno zove Street Meets Metal. I ima rif od koga čoveku spontano dođe da polomi sve po kući. Druge pesme se zovu „Kill the Sober“ ili „Satan’s Bike Power“.  Dakle, Black Ultra Anarchy nije muzika za kontemplaciju i filozofiju nego za šutku i dobro raspoloženje? Tako je. Ne propustiti.

https://thetruebomber.bandcamp.com/album/black-ultra-anarchy

U daljim vestima iz južnoameričkog black thrash zvuka, MunicioN je mnogo dobro ime za bend a ova ekipa iz Santa Fea ima prvi album i ako vas naslov, Fukk Off In Hell!, ne privuče ja ne znam koji je vaš problem. Ovo je šarmantan blackened thrash metal sa možda za nijansu isuviše čistim zvukom (!!!!) ali odličnim etitjudom i pesmama koje nisu možda sam VRH žanra ali su dobre, vrlo dobro odsvirane i raznovrsne a što nije čest kvalitet u ovom podžanru. Vredi!

https://municion1.bandcamp.com/album/fukk-off-in-hell

Teksaški Empty Shell ne svira neki mnogo pametan niti nadahnut deathgrind, naprotiv, njihova muzika je dosta generička i jedino što ih izdvaja je blago akcentiranje narkotika kao teme pa se i prvi albu zove Narconomics. No, ovo je i savršeno uredna, tehnički korektna a stilski divljačka muzika pa ako niste stalno u potrazi za nečim neuporedivim sa bilo čim drugim i volite dobro produciran, pomalo gruverski deathgrind, navalite:

https://emptyshelltxng.bandcamp.com/album/narconomics

Kolumbijski Dissonam, naprotiv, ima dosta zanimljivih ideja na svom albumu, Mazmorras de Fuego i Oscar Guerrero koji sve to piše može da bude ponosan i na svoju imaginaciju i na ostala dva člana benda, i na solidnu produkciju kojom je ovaj album obdaren. Blago se kolebam u vezi dužine pesama koje su, za moj ukus, mogle da budu duplo kraće pa bi time Oscarove ideje bile ubojitije ali ovo je bez obzira na sve zabavna i energična ploča deathgrinda koja se k tome prodaje za onoliko koliko date. A dajte, budite ljudi:

https://dissonam.bandcamp.com/album/mazmorras-de-fuego-2

Blacken iz Baltimora sebe taguju kao grindcore i powerviolence bend ali njihov album Deep Despair zapravo ima pesme od po preko tri minuta i mrveći, očajnički zvuk koji u sebi ima i „blackened“ komponentu i sludge težinu. Sve u svemu pristojna kombinacija ako ste raspoloženi za muziku koja će vas potopiti negativnim emocijama i energijom. Meni dobro:

https://blackenmd.bandcamp.com/album/deep-despair

Bestial Tongues su iz Nju Džersija i njihov debi EP, Deconsecrated prikazuje ih u dobrom svetlu. Ovo je u suštini grindcore sa dosta disonanci i progresivnih ideja koje im zarađuju poređenja sa Discordance Axis ali i sa nešto dužim pesmama/ gitarskim solažama/ kompleksnijim aranžmanima koji će biti važni ljudima što naprosto ne mogu ozbiljno da shvate grindcore. Bestial Tongues imaju dobar zvuk i sviraju izvrsno:

https://bestialtongues.bandcamp.com/album/deconsecrated

https://frozenscreamsimprint.com/album/deconsecrated

Empire of Pigs iz Finiksa u Arizoni imaju zanimljiv zvuk na debi albumu, Harrower. Hoću reći, ovo je delom death metal, delom thrash metal, sa malo hardcorea u svemu ali nije sklopljeno onako kako se to inače radi. Umesto nekakvog generičkog deaththrasha, Epmpire of Pigs više zvuče kao da je klasičniji thrashcore dobio infuziju death metala pa je muzika eksplozivna i spakovana u energične, ekonomično aranžirane pesme. Uz vrištav vokal, opake rifove i brz tempo, ovo se veoma lepo posluša:

https://empireofpigs.bandcamp.com/album/harrower

Mace iz Calgaryja se vode kao deathcore bend ali njihov zvuk je zapravo velikim delom baziran na nu metalu, a deathcore breajkdaunovi i beatdown proklamacije su više dodatak na tu nu metal osnovu. Ovo je, dakle, koloplet žanrova koji nisu baš neki moj prvi izbor kad slušam muziku, ali EP Suffocating ima nekoliko lepih momenata koje ne treba ignorisati, plus, produciran je vro solidno i u principu mi je bio bliži od većine modernog deathcora i nu-nu metala…

https://mace403.bandcamp.com/album/suffocating

Poljaci Trauma imaju novi EP i Acrimony je solidna ekstrapolacija njihovog death metal stila koji još malo pa će napuniti tri decenije službe. Ovo su pesme koje brutalnu death metal matricu umešno nadograđuju kontemplativnijim sadržajem tako da se ne izgubi energija i agresivnost stila, ali da se dobije ona proverbijalna treća dimenzija. Tri vrlo dobre autorske pesme, sa raznovrsnim i uglavnom dobro promišljenim idejama plus obrada jedne od boljih Gorefestovih pesama za kraj (Reality When You Die) – nemam zamerki:

https://traumadeath.bandcamp.com/album/acrimony

Rimljani Screaming Banshee imaju drugi album i ovo je vrlo egzibicionistički nastrojen progresivni death metal sa aranžmanima koji su puni ukrasa i truda da se dinamizuje muzika koja je, da budemo pošteni, jako energična i agresivna. Ume to da bude malo po, jelte, formuli, ali Pierceive (kakva igra reči!!) ima dobre rifove i jednu ipak organsku dimenziju u izvođačkoj ravni koja ploču spasava od toga da je percipiramo (da ne kažem ispirsujemo) kao nešto sklopljeno „u kompjuteru“. Cenim to:

https://screamingbanshee.bandcamp.com/album/pierceive

Anharat su kavernozni death doom iz Nju Džersija a EP Blood Sorcery ima tri pesme crne, gušeće, snažne metalčine samo za najnapaljenije. Kaseta košta kolko košta al se daunloud daje za koliko date, pa poslušajte:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/anharat-blood-sorcery

Mađari Mephitic Grave na svom debi albumu Into the Atrium of Inhuman Morbidity zvuče kao da su se okretali i mrvili u đubretarskom kamionu tokom snimanja. Vaše uživanje u ovom albumu biće upravo funkcija toga da li ovo shvatate kao kompliment ili kritiku. Mephitic Grave su svakako dosledni old school death metal senzibilitetu i meni je to blisko i prijatno, ali ovaj album zvuči kao demo sa svim pozitivnim i negativnim konotacijama koje to nosi:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/into-the-atrium-of-inhuman-morbidity

Kardashev se vode kao progresivni death metal bend ali novi EP, The Baring of Shadows jedva da ima ikakve spone sa ekstremnim metalom i ovo je prevashodno melanholični, emotivni shoegaze-post-metal (postgaze?) sa četiri raspevane, ranjive pesme koje meni ne znače bogznašta, ali imaće svoju publiku:

https://kardashev.bandcamp.com/album/the-baring-of-shadows-2

Kataan iz Nju Hempšira su u sličnom čamcu ali njihova muzika je ipak nešto energičnija i mišićavija na eponimnom debi EP-ju. Ovde su sačuvani elementi blek metala i mada bend vrlo ambiciozni nastoji da proširi harmonsku paletu, utemeljenje u blastbitu i ekstremnom vokalu dobro dođe. Četiri solidno napisane pesme, miks meni ružnjikav ali primeren podžanru, fino:

https://kataan.bandcamp.com/album/kataan

Kolumbijski Sol de Sangre je simpatičan na EP-ju Despair Distiller sa death metalom stare škole, jednostavnih, pravolinijskih aranžmana i dobre produkcije. Ovo je muzika koja se trudi da kompozicije imaju distinktne karaktere, prevashodno kroz atmosfere kojima su podređeni i rifovi i ritmovi i harmonije. Ni previše agresivno, ni premekano, ni prekomplikovano, ni jednostavno, ovo udobno sedi u sredini gde nećete upamtiti pojedinačne teme i rifove ali hoćete imati prijatan, topao osećaj masaže moždane kore masivnom, ali pažljivom muzikom:

https://soldesangre.bandcamp.com/album/despair-distiller

Coffin Rites iz Minneapolisa imaju simpatičan živi album abrazivnog deathgrind zvuka prosto nazvan Live @ Lee’s 2019. Bend je  pod uticajem Carcass, Goatwhore itd. i ovo je vrlo disciplinovano odsviran a opet divljački i nepoćudan death zvuk sa solidnom produkcijom i uverljivom živom energijom. Sviđa mi se i što bend ovo priodaje za onoliko para koliko ste spremni da platite pa ovo izdanje ne treba propustiti ako volite ovakav metal:

https://coffinrites.bandcamp.com/album/live-lees-2019

Uvek se poradujem novom izdanju Fucking Kill Records jer ovaj mali nemački izdavač uglavnom izvlači bisere iz dubokog podzemlja. Syzygial Slime Worlds je split album kanadskih Perihelion Gnosis i američkih Wharflurch i ovi prvi nude elegantan a sirov old school doom death metal, dok su ovi drugi (nama već poznati) old school (blackened) doom death metal (!!!!) koji KIDA. Fizičke kopije izlaze tek u Avgustu ali daunloud možete kupiti odmah!

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/perihelion-gnosis-wharflurch-split

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/syzygial-slime-worlds-split

Bostonski Led To The Grave imaju singl finog deaththrasha za HPGD i mada ovo stilski samo malčice odstupa od proseka katalloga inače grindcoreu, goregrindu i prljavom death metalu posvećenog izdavača, Pray For Death je eminentno slušljiva ploča sa dve pesme energičnog i komunikativnog zvuka prepunog lepih rifova i dobrih ideja. Kvalitetna produkcija i sve što treba, još jedan bod u gostima za Horror Pain Gore Death Productions.

https://hpgd.bandcamp.com/album/pray-for-death

https://ledtothegrave.bandcamp.com/album/pray-for-death

Nazvati bend Violence je skoro pa neukusno, ali ovaj francuski industrial metal projekat svakako ne može da se pohvali dobrim ukusom kad među gostima ima Billyja iz Biohazard. Šalim se, šalim se, mada je ovo svakako vrlo ’90s zvučeći industrial metal sav u revolucionarnim parolama i rifovima koji imaju po dva tona i mada mu jako nedostaje originalnost ili nekakav jači identitet, svakako može da ispuni prazninu i zadovolji konkretnu potrebu za ovakvom muzikom. Hoću da kažem, Opus I, konceptualni album o buntu i revoluciji je solidno napravljen i nema sumnje da će publici koja ovakvu muziku voli biti zanimljiv:

https://violence-project.bandcamp.com/album/opus-i

Déhà ima novi album a koji zapravo sadrži tri kompozicije improvizovane uživo tokom tri Twitch strima u Aprilu i ovo je prijatan, bučan „dream pop“ sa metal oštricom, za sve te neke sanjare koji vole distorzirane gitare i povremeni blastbit. A Luminous Constant, kako je naslov ovog albuma, je možda i „nepotrebno“ solidifikovanje događaja u produkt ali zvuči lepo i prodaje se za koliko date:

https://deha.bandcamp.com/album/a-luminous-constant

Whoa, nisam očekivao da se od svih bendova Bile vrate u rotaciju! Legendarni njujorški industrial metal projekat je danas sveden samo na Krztoffa, koji je na Sharks And Covid, Vol​.​1 uradio sve instrumente i programiranja (sem par gostujućih momenata) i ovo je, u skladu sa činjenicom da je on ionako pisao većinu muzike i u devedesetima, sasvim na liniji Bile zvuka. Dakle, haotično, bučno, prljavo, šarmantno. Problem sa Bile je što su brzo posle legendarnog prvog albuma pesme postale hrpe semplova i bučnih efekata bez jasnih individualnih karaktera pa je tako i na ovom EP-ju, ali ako se posluša pažljivije, ima u njima mnogo simpatičnih detalja koje vredi overiti:

https://bile.bandcamp.com/album/sharks-and-covid-vol-1

Odličan par kompilacija od strane Cave Dweller Music pod naslovom  Mind Over Metal – Volume 1 i 2 sakuplja malo više od pedeset bendova različitih stilskih usmerenja, ali sa prepoznatljivom vernošću underground estetici i ekstremnijim estetikama. No, ovde su kvalitet svirke i produkcije uglavnom na visokom nivou pa ovo nije puka kolekcija muzike gomile ortaka nego pažljivo prosejana prezentacija interesantnog dooma, thrasha, death, black metala itd. Košta al vredi:

https://cavedwellermusic.bandcamp.com/album/mind-over-metal-volume-1

https://cavedwellermusic.bandcamp.com/album/mind-over-metal-volume-2

Acid Blade zvuči kao neko oružje iz RPG kampanje a što sugeriše da je bend koji je sebe ovako nazvao sastavljen od samih nerdova. Ništa novo za metalce, rekao bih, naprotiv, to je nešto čime se ponosimo. Elem, istoimeni bend iz Drezdena prvim snimkom, koji se zove jednostavno Demo 2021 donosi tri lepe pesme u NWOBHM stilu sa sve falseto vokalima, razularenim soliranjem i solidnim rifovima. Za demo, ovo je vrlo pristojno producirano – bend najavljuje album za kasnije u toku godine – a ako baš mora da se nađe zamerka to je da su sve tri pesme u sličnom tempu – bržem srednjem – a to nije neka ozbiljna zamerka. Acid Blade nude ovaj demo za onoliko koliko ste voljni da platite, pa izvolite:

https://acidblade.bandcamp.com/album/demo-2021

Legendarni(ish) italijanski heavy metal kvartet Metal Force je reizdao svoj demo iz 1982. godine na Bandcampu i to, bogami, vredi čuti. Iako je naslov Heavy Concert, ovo je studijski snimak, ali solidan za ono vreme, sa energičnim, rokerskim metalom koji vozi brzo i dinamično, spajajući na idealan način klasičniji ’70s  zvuk sa novim talasom metala što je u to vreme uveliko harao. Osam pesama, mnogo svežine, ne propustiti:

https://metalforce1.bandcamp.com/album/metal-force-heavy-concert

Kad smo već kod legendarnih bendova iz osamdesetih, losanđeleski (kasnije njujorški…) Savage Grace su se reaktivirali pre malo više od godinu dana i njihov sajt pominje da su planirali da sviraju po Južnoj Americi. Eh, loša sreća i sve to, ali nije sve tako crno pa smo upravo dobili New York Daze, kolekciju snimaka iz njihove njujorške faze… … a koja neće biti po volji ljubiteljima „klasičnog“ Savage Grace zvuka. Bend je u svoje vreme svirao vrlo solidan melodičniji speed metal koji se nije odrekao svojih rock/ blues korena, ali ova kompilacija sastavljena je od snimaka iz kasnije faze, sa početka devedesetih, od pesama što su bile po B-stranama i kompilacijama i koje su bliže klasičnom hard rock/ glam metal zvuku što spremnije vezujemo za Los Anđeles odakle bend potiče. Deo ovog smo već čuli na CD verziji drugog albuma benda, After the Fall From Grace, u vidu bonus materijala i utoliko je New York Daze manje esencijalno izdanje, ali kako je bend već izvesno vreme u bifu sa svojim starim izdavačem, slutim da je ovo samo manevar u dugačkom iznurujućem ratu. Sve to ne treba da skrene pažnju sa činjenice da su ovo odlične pesme, odsvirane izvrsno i da ljubitelji klasičnog kalifornijskog heavy zvuka ovde dobijaju deset odličnih komada koji zvuče vitalno i zdravo – bez preproduciranosti koja je mučila tu scenu krajem osamdesetih – uz koje je lako pretvarati se da opet imate 16 godina i da je sve OK:

https://savagegrace1.bandcamp.com/album/new-york-daze-2

Pulverazor na svom prvom singlu, Swamp Demon Stomp zvuče toliko ’80s da ste par minuta u dilemi da li je u pitanju parodija. Nije, ali nije bitno, kome je muzika gde su svi vokali u falsetu i između svaka dva stiha ide solaža smešna po definiciji ionako neće verovati kad mu kažete da je ovo ozbiljno. Je li i dobro? Pa… mislim, ovde ima cheesa više nego što naprave u celom Imleku za nedelju dana, ali ima i žestinu, sirovost i jednu autentičnost koju, pored svog mačopoziranja i primitivnosti ne mogu da ne volim i ne cenim:

https://pulverazor.bandcamp.com/album/swamp-demon-stomp

Emerald iz Arizone imaju novi mini LP  i Emerald AD 2021, kako se ova ploča zove, donosi pet pesama vrlo solidnog heavy metala klasičnog zvuka i epskih tema. Kill the Unicorn koja ploču otvara je skoro sedam minuta srednjetempaškog, moćnog metal nabadanja kakvo bi svako mogao samo da poželi. Pesme su jako dugačke za ono što bend radi, ali ova dva iskusna momka nemaju problem da klasične heavy metal komade razvuku na šest i sedam minuta i da to bude smisleno i održi pažnju sve vreme. Bend je originalno radio osamdesetih godina ali su snimci počeli da se nižu tek nakon reujedinjenja 2014. godine i nakon četiri albuma ovaj mini LP je neka vrsta krune ove faze karijere benda, sa jako solidnom interpretacijom klasičnih heavy metal postulate za novo doba, bez fokusa na cheese i sa puno karaktera. Jake preporuke:

https://emeraldmetalusa.bandcamp.com/album/emerald-ad-2021

U daljim vestima iz klasičnog heavy metala, grčko-italijanski Sinner Guard imaju novi album i novog pevača. Vincenzo Turitto UŽASNO podseća na Brucea Dickinsona kada malo pusti glas pa je to vrlo jak adut na strani benda koji, srećom, piše odlične pesme i ne ide na puko kopiranje Iron Maiden. No, da ne bude zabune, album War is the father of all je pod velikim uticajem Maidena i drugog metala te generacije sa blagim proggy elementima u svojim pažljivo pisanim aranžmanima. Sa dobrom svirkom i odličnom produkcijom Sinner Guard se od ostatka čopora zaista izdvajaju na ime Turittovog sjajnog, karakternog pevanja i ovo je heavy metal kakav mogu da slušam u svako doba dana. Sjajno:

https://sinnerguard.bandcamp.com/album/war-is-the-father-of-all

Denverski Immortal Sÿnn imaju možda najgori omot koji sam video ove godine (a video sam svašta) za svoj drugi album, Force of Habit. No, njihov melodični, ekspresivni heavy metal koji kombinuje trešersku čvrstinu/ disciplinu sa klasičnijim, više radio-friendly temama zvuči mnogo bolje nego što omot sugeriše. Da su Anthrax 1984. godine skrenuli levo kod Albukerkija zvuali bi kao Immortal Sÿnn, a ovaj bend zavređuje pažnju svakog ko voli pravi heavy metal.

https://immortalsynn.bandcamp.com/album/force-of-habit

Francuzi The Losts spajaju isto taj neki klasičniji heavy metal zvuk sa dosta Maidena u svojoj srži sa modernijom produkcijom i nešto savremenijim sviračkim pristupom. Drugi album, Mystery Of Depths zapravo je pun vrlo dobro napisanih pesama koje spajaju moćnu melodičnu mejdnovštinu i tvrđe trešersko trešenje i meni se to, sem produkcije, prilično dopada. Malo manje napucan, topliji zvuk bi bendu, mislim, doneo dosta kvalitea ali i ovako ovo je izuzetno šarmantna ploča prepuna iznenađenja i eksperimenata tamo gde ih ne očekujete:

https://thelosts.bandcamp.com/album/mystery-of-depths-2021

Šveđani Tyrann su trio sastavljen od bivših i sadašnjih članova Tribulation, Enforcer, Corrupted itd. i debi album, Djävulens Musik (prevod vam ovde svakako neće biti potreban) je sviran u klasičnijem heavy metal stilu sa nešto okultnog začina i ovo je vrlo dopadljiva ploča koja uspeva da zaobiđe modernu produkciju i izlizane fore i zazvuči i sirovo i autentično. Neće svakom biti po volji sve na ovoj ploči – pevanje je svakako nešto što zahteva malo navikavanja, ali Tyrann imaju dosta štofa i očigledne ljubavi ka heavy metalu:

https://intirecords.bandcamp.com/album/dj-vulens-musik

Za kraj: pre par nedelja smo imali novi Cannibal Corpse a sada se i još jedan (polu)legendarni bend iz iste generacije pojavio sa novim albumom. Solstice su pripadali udarnoj grupi bendova sa Floride sa početka devedesetih kada je ta scena definisala veliki deo modernog death metal zvuka, ali su imali taj hendikep da su im veći bendovi brzo pokupili članove pa je Solstice posle dva albuma sveden na povremeni projekat koji se radi kad se ima vremena. Pošto je jedan od osnivača, Rob Barrett, danas ponovo, i vrlo investirano, u Cannibal Corpse, nova postava Solstice se već nekoliko godina za pevanje i ritam gitaru oslanja na doprinos vrlo talentovanog mlađeg muzičara Ryana Taylora iz Atomik i Combat, sa kojim je bend, ako se ne varam, onomad nastupao i kod nas. Novi album, Casting the Die ipak zadržava dvojicu od trojice osnivača, odličnog Dennisa Munoza na solo gitari i čudesnog Alexa Marqueza na bubnjevima, pa je ovde, što se zvuka i osećaja tiče, Solstice veoma veran inicijalnoj viziji. Ta je vizija još na prvom albumu bila da se izmeša aktuelni death zvuk sa Floride sa dosta thrash elemenata i sve umota u popaljiv groove koji je Marquezova specijalnost pa i ovaj album pametno rezurektuje ovu formulu. Marquez ovde više ne mora da svira brze blastbitove koji mu nikada nisu bili jača strana, već njegov vrlo gruverski, vrlo fanki bubanj šalta između trešerske brzine i odmerenog blastovanja koje se odlično uklapa sa rifovima i generalnom atmosferom pesama. Bend ima vrlo zdrav, tradicionalno čist a energičan zvuk koji se oslanja na fino odmeren odnos razgovetnosti i žestine, a pesme su sasvim u skladu sa Solstice formulom sastavljene od dobrih rifova i Marquezovog organskog ritma. Taylor svakako pokazuje koliko je važno imati harizmatičnog frontmena, pa je njegovo pevanje u velikoj meri onaj presudni element koji Solstice danas izdiže iz prostog revival benda u nešto što zvuči autentično i mada ne inovativno, dostojanstveno utemeljeno u stilu koji u svoje vreme nije stigao da bude izlizan. Ja sam prilično zadovoljan:

https://emanzipation.bandcamp.com/album/casting-the-die

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 1-05-2021

E, pa da se prekrstimo i setimo da je danas praznik rada, preciznije radnika, i dalje jedine klase na ovom svetu koja istinski prozvodi vrednost bez koje ne bismo mogli da živimo. A mi je tretiramo kako je tretiramo. Rasplakao bih se ali izašao je novi, živi album Pig Destroyer i… čekajte, pa i od njega mi se plače. A izašao i novi album Gojire… Dobro, poslušajmo šta smo imali:

Krenimo blek metalom, i to sa crnog kontinenta. Egipatski simfonički blek metal duo Osiris posle više od dve decenije rada dobacio je do prvog albuma i  mada njihova svirka nije nužno namenjena baš meni, svakako treba pohvaliti bogatstvo aranžmana i produkcije. Isfet i Scott na albumu Meanders a Soul​.​.​. nude vrlo tvrdo produciran, i jako disciplinovano odsviran melodični blek metal sa elementima bliskoistočnih harmonija i aranžmanima koji podrazumevaju simfonijske slojeve između energičnih gitara. Tematski orijentisani na istoriju i mitologiju, momci iz Osirisa svakako izlaze u susret svojoj publici materijalom koji je više nego ubedljiv i ambiciozno, a sigurno, aranžiran:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat325-osiris-meanders-a-soul-2021

Brazilski jednočlani Nöldr je baš onako „pravi“ jednočlani blek metal bend, sav u sirovoj emociji i ekspresiji, bez previše komplikacija u aranžmanima. No, s obzirom da je 90% ovakve muzike na internetu neslušljivo, Lord Deathlaff mora da dobije komplimente za tehničku korektnost debi EP-ja Misanthropic Forest koji se sastoji od šest podugačkih, sasvim solidnih pesama u kojima je određena monotonost deo estetike a ne znak muzičkog neiskustva.

https://noldrofficial.bandcamp.com/album/misanthropic-forest

Dosta pristojan prvi album za poljski jednočlani projekat Aeon of Eternal. Ovo je, u skladu sa visokim standardima poljske blek metal scene, vrlo kvalitetna i dobro producirana ploča, na sasvim drugoj planeti od prosečnog one man black metal sastava na kakve nalećete u prolazu, a muzički The Wanderer nudi melanholičnu muziku koja ima i shoegazerski, atmosferični identitet ali i nabadačkiju blek metal svirku:

https://aeonofeternal.bandcamp.com/album/the-wanderer

Argentinski Nag Witralen je jednočlani projekat koji, uprkos nekim boljkama tipičnim za jednočlane blek metal bendove – dugačke pesme koje prosto vrište da budu malko editovane – demonstrira vrlo visok kvalitet na albumu jednako naslovljenom Nag Witralen. Ovo jeste muzika koja treba da bude malo monotona, pa su ujednačen ton, dinamika i puno ponavljanja naprosto gradivni elementi estetike, ali momak koji ovo pravi ima uho za rif i dramu i odlično svira, pa sve to svakako vredi čuti:

https://nagwitralen.bandcamp.com/album/nag-witralen

Rumuni Genune imaju samo četiri pesme na svom drugom albumu, Inert & Unerring, ali one, bogami, traju. Opet, ovo je ploča jedva nešto duža od pola sata pa to trajanje nije nerazumno razvučeno. Za post-blek metal stil koji Genune provlače, pričamo o sasvim korektnim kompozicijama punim atmosfera i emocija, a opet disciplinovano odsviranim i solidno produciranim. I tematski je ovo zanimljivo, sa, recimo, poslednjom pesmom koja se bavi brigama istočnoevropskih građana u ovom osetljivom povijesnom trenutku u kome živimo (a nije u pitanju nekakva ksenofobna tirada o „migrantima“, naprotiv). Vredi poslušati:

https://genune.bandcamp.com/album/inert-unerring

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/genune-inert-unerring

Supersimpatične dve pesme melodičnog, malo i narodnjačkog, ali oštrog i brzog blek metala na snimku Promo budimpeštanskog Lidérc. Slutim da je ovo jednočlani projekat i svakako ovaj demo zvuči jednostavno i jeftino producirano, ali pesme su užasno solidne sa pamtljivim, upečatjivim melodijama i robusnom izvedbom.

https://liderc-music.bandcamp.com/album/promo

Asunojokei (aka明日の叙景) je japanski post-blek metal bend iz Tokija i Wishes je zapadnjačka verzija EP-ja koji je izašao pod naslovomすべてか弱い願いu Japanu Decembra prošle godine. Ovo je, očekivano, vrlo emotivno i melodično, čak prozračno i popi, ali za moj ukus sa više nego dovoljno krljanja i energije između nežnih razlaganja i emotivnog šapata. Posebno mi se sviđa produkcija koja zvuči mnogo prirodnije i intimnije od inače često prenapakovanih post-blek ploča koje čujem u prolazu. Lepo:

https://dogknightsproductions.bandcamp.com/album/dk151-asunojokei-wishes-mlp

Ne ložim se mnogo na no-fi blek metal, ali kanadski jednočlani Illicit Contempt me je šarmirao svojim totalno garažnim senzibilitetom. Njegov debi album  (demo?), Illicit Contempt je praktično pank, samo je istovremeno blek metal. Sirovo, energično, baš onako ljudski a ima i lep omot. Lepo je:

https://illicitcontempt.bandcamp.com/album/illicit-contempt-2

Tu su i meksički Scumdogs koji mešaju sirovi blek metal sa d-beat pankom (a na Metal Archivesu se vode kao grindcore…) i njihov ovogodišnji EP, Futuro Es La Guerra ima četiri pesme ne naročito skupo producirane ali poletne, zdravo ružne muzike. Jednostavnost, ali energičnost i uverljivost su aduti ove tročlane ekipe koja sa lakoćom prelazi zamišljene granice između panka i metala:

https://whoreandcuntrecords.bandcamp.com/album/futuro-es-la-guerra

Takođe meksički Astral Evocation ima vrlo solidan prvi album, Mantra Obscura sa devet mišićavih, brzih blek metal pesama mračne, okultne atmosfere i energične svirke. Ovo je savremen blek metal, ali zapravo bez melodične/ melanholične dimenzije koja se u naše vreme nametnula kao sastavni deo ove muzike. Astral Evocation imaju i melodije, naravno, ali muzika je sklonija disonantnim zvukovima i tamnom štimungu. Vrlo tehnički pristojno, vrlo energično, odličan debi:

https://astralevocation.bandcamp.com/album/mantra-obscura

Norveški Nattverd stiže sa trećim albumom, Vandring i ovo je vrlo epski ali i vrlo momački odsvirano. Meni se, sećamo se, i prethodni album dopadao, pa sam i ovde bio korektno uslužen energičnim, autentičnim zvukom i svirkom. Nisam superljubitelj napucanog masteringa koji ovu i inače bučnu muziku pretvara u još bučniji izazov za uši ali ekipa makar piše upečatljive, epske pesme sa dosta melodije i atmosfere ali sa izraženim borilačkim šmekom. Poslušati:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/vandring

Ereshkigal sebe taguju kao „true Mexican black metal“ a kako sviraju od polovine devedesetih, to ima dosta utemljenja. Novi EP, Mortem je simpatičan mada možda isuviše „atmosferičan“ za moj ukus ali svakako pun karaktera i raznih nesvetih melodija. Tri pesme i puno zlovolje:

https://ereshkigalmex.bandcamp.com/album/mortem

Gloomy Grim je, na moje iznenađenje, pravo ime za pravi bend. Ovi Finci sviraju od polovine devedesetih i Agathonomicon je sedmi album i, znate šta, dobar je! Ovo je bučan, distorziran blek metal srednjijeg tempa sa low-key simfonijskim dodacima u aranžiranju i nešto mi je lepo legao. Sirovost i jednostavnost ove muzike se zapravo sjajno uklapa sa orkestracijama koje joj samo dodaju dimenziju cheesa i nisu „glavni“ element muzike. Vrlo zabavan album:

https://gloomygrim.bandcamp.com/album/agathonomicon

„Kosmički blek metal“ je obično šifra za „mnogo disonance i aranžmani koji deluju kao da su pravljeni na esidu“. Australijski Plasmodium zvuče BAŠ tako na svom drugom albumu Towers of Silence i to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Ovo je avangardna, atmosferična muzika koja verovatno ni sama ne zna kuda ide a slušaocu će baciti samo najminimalniju količinu udica da se ne izgubi. Amorfno, ali ne i neusmereno, često atonalno ali opet sa atmosferom, daleko od toga da se drži ikakvog žanra ali sa dovoljno black/ death metal elemenata da ne bude puka „eksperimentalna“ muzika, ovo od mene dobija solidnu preporuku za najmanje jedno slušanje:

https://plasmodiumdeath.bandcamp.com/album/towers-of-silence-cosmic-black-death-metal

Ifrinn je škotska reč za pakao a i ime jednočlanog benda koji dolazi odande i na prvom EP-ju, Caledonian Black Magick RAZBIJA. Ako ste od Škota naučili da očekujete hipnotički, folkom ofarbani a opet sirovi blek metal, Iffrin nema mnogo folk detalja, i siroviji je, ali, da, to je tu negde, slična priča. Ovaj EP ima tri pesme u skoro 25 minuta i vrlo je ekspresivan, vrlo ličan i moćan. Odličan, očajnički vokal, i vrlo dobra produkcija.

https://ifrinnscotland.bandcamp.com/album/caledonian-black-magick

Inferno je, dalje, ime za pakao na Latinskom, a i ime češkog benda koji svira još od polovine devedesetih. Njihov osmi album, Paradeigma (Phosphenes of Aphotic Eternity) je vrlo hipnotičan, sa mutnim zvukom ali vrlo ozbiljnom svirkom koja atmosferični, satanistički metal proizvodi uz maksimum efekta i minimum nekakve ispozirane meditativnosti. Ovo su naprosto mračne, konceptualno jednostavne pesme koje obaraju s nogu izvođenjem što plasira zaista uznemirujuće zvučne slike i atmosfere. Nije za najmlađe, što bi se reklo, ali je odlično:

https://pureinferno.bandcamp.com/album/paradeigma-phosphenes-of-aphotic-eternity

Disfellowship je bizarna teksaška postava koja meša blek metal sa psihodeličnim rokom ali i shoegazepop-izrazom u pesmama koje su pune gorkoslatkih melodija i klavijatura. U principu, vokali i opšta hermetičnost zvuka su jedine „stvarno“ black metal komponente, ali meni je ova salata – eponimni album – zapravo zanimljiva, sa pesmama koje u monotonosti uspevaju da pronađu hipnotičnost, ali vole i dobar gruv:

https://disfellowship.bandcamp.com/album/disfellowship

Nisam fan ni gotskog ni simfonijskog blek metala ali treba pohvaliti ovo što radi mlada Solunka Maria BRKC u jednočlanom projektu Moonscar. Prvi album, Blood Moon nije sad nekakvo POTPUNO OTKROVENJE ali uspeva da spoji epiku i monumentalnost simfonijske gotike sa svedenim, fokusiranim aranžmanima koji muzici daju korektnu, ličnu, ekspresivnu crtu. Vredi da se čuje:

https://moonscargr.bandcamp.com/album/blood-moon

Brazilski Pralaya imaju neljudski dugačke pesme na EP-ju Katabasis – Descida ao Abismo Interior Retificando a Amorfa Chama da Dissolução. Mislim, već se iz naslova vidi da postoji problem sa, jelte, dužinom. Tri pesme u skoro pola sata je, da prostite, mnogo, ali kad se to apstrahuje, ovo zvuči dobro i nekako simpatično sa ekspresivnim, snažnim izrazom kome samo treba malo editovanja. Inače su melodije dobre, pevanje simpatično, ritam jak:

https://pralayabm.bandcamp.com/album/katabasis-descida-ao-abismo-interior-retificando-a-amorfa-chama-da-dissolu-o-2

Ninkharsag su Britanci i sa svojim drugim albumom, The Dread March of Solemn Gods, manje-više potvrđuju moj standardni stav o britanskom blek metalu. Ovo je vrlo korektno urađeno na tehničkom planu i ima dobar zvuk i energične izvedbe, ali me ne oduševljava samim pesmaama. Daleko od toga da su Ninkharsag ikako loši, naprotiv, vrlo su dobri u ovome što rade, i ovo se u dozi od dve-tri pesme vrlo rado posluša. No, album ima devet pesama u nešto više od 40 minuta i mada ovo nikako nije nekakav ekstravagantan format, Ninkharsag naprosto nemaju dovoljno svežine da meni zadrže pažnju svo to vreme. Album se u dobroj meri oslanja na skandinavske predloške iz devedesetih i sa početka ovog veka i to je meni, jasno, vrlo drag zvuk, ali Ninkharsag mi nekako nikada ne dostižu nivo ekscesa i energije koje vezujem za Watain i slične postave. No, vredi da se čuje ako volite energičan a opet melodičan, dobro produciran blek metal:

https://ninkharsag.bandcamp.com/album/the-dread-march-of-solemn-gods

Francuski duo Hanternoz na svom drugom albumu (snimljenom punih trinaest godina posle prvog) nude supersimpatičan, raspevan keltski folk ukršten sa blek metalom. Ovo je energično i sirovo ali se oslanja na melodičnost i himničnost folk tema koje se rabe i, ako problema mora biti, oni su u ekstremnoj dužini pesama i albuma koji kuca više od 63 minuta. No ako količina ideja i nije dovoljna da POTPUNO opravda ovoliko trajanje, Hanternoz bez sumnje pružaju đavolski dobar pokušaj:

https://hanternoz.bandcamp.com/album/au-fleuve-de-loire

Mikko Aspa iz Deathspell Omega ima novi album svog dugovečnog solo projekta Clandestine Blaze. Secrets of Laceration je lepo ime za finski blek metal album, nema tu zbora, ali moram priznati da mi sama muzika na kraju zvuči prilično „by numbers“. Naravno, svi elementi koje volim su tu, hladnoća, agresivnost, sirovost i jedna fokusiranost na viziju ali mi muzika deluje prilčično mehanički sklopljena – iako izvedena vrlo ubedljivo – a i produkcija je malo hermetična za moj ukus. No, ovo je već jedanaesti album ovog projekta za više od dve decenije, pa je malo i za očekivati da krene ponavljanje. U svakom slučaju korektno:

Rimljani Dyrnwyn na svom drugom albumu, Il culto del fuoco podcrtavaju svoja interesovanja za folk prominentnim korišćenjem drvenih, tradicionalnih instrumenata kao što su keltska harfa i razne vrste frule. Nešto od toga je, jasno, sintetizovano, nešto nije, ali muzika se u punoj meri oslanja na međuigru narodnjačkih melodija sviranih na ovim instrumentima i jakih gitara. Ima ovde puno kiča, naravno, ali je u celini Il culto del fuoco prijatna, prijemčiva ploča žestoke muzike i nežnih narodnjačkih tema:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/il-culto-del-fuoco

Švajcarski Ungfell mi je bio vrlo prijatan i na prošlom albumu, pa ću sa zadovoljstvom reći da je ovaj projekat sa rotirajućom postavom, centriran na multininstrumentalistu Menetekela, na svom trećem albumu, Es grauet još bolji. Ovo je i dalje vrlo raznovrstan blek metal sa puno folklornih motiva ali i jednom izrazito teatralnom dimenzijom koja se ne iscrpljuje u prostoj povišenoj (melo)dramatici već naglašava narativnu crtu muzike i kroz lepe, pamtljive teme i interesantno sekvenciran album, proizvodi jedan „zvučni film“, ili, tačnije, pozorišnu predstavu koje vredi ispratiti:

https://ungfell.bandcamp.com/album/es-grauet

Norvežani Vreid – nastali početkom veka od Windir nakon smrti frontmena Valfara – na svom već devetom albumu, Wild North West pružaju prilično intrigantan koncept i raznovrsnu muziku. Koncept, pošto je ovo konceptualni album, se bavi „ratom, strahom, izdajom, gubitkom, anksioznošću i ludilom, koristeći intrigantne tekstove koji se bave ljudskom prirodom“, što je sasvim na nivou onog što očekujemo od norveškog blek metal benda sa ovolikom kilometražom, no muzika je ono zaista intrigantno ovde, sa sjajnom kombinacijom između psihodeličnog, epskog roka, propisnog, mada „mekšeg“ blek metala, te folk/ vikinških motiva. Album ima dosta topao zvuk – sa dosta dinamike, čak, mada je to moglo i ekstremnije – a pesme su legitimno nadahnuto pisane, sa čestim umicanjem predvidivim formulama i puno dobrih tema koje ostaju sa slušaocem nakon što muzika stane. Jako melodično, ali dostojanstveno, mistično ali komunikativno, ovo je kako ja zamišljam da blek metal može da sazreva a da se ne odrekne svojih karakterističnih oruđa. Vrlo dobro:

https://vreidsom.bandcamp.com/album/wild-north-west

Idemo sada na doom, stoner, psihodeliju i sve te lepe spore stvari. Prvi album finskog dua Desolate Realm, takođe naslovljen Desolate Realm me nije oborio s nogu, ali momci svakako znaju da sviraju. Njihova kombinacija doom i heavy metal pristupa materijalizuje se kroz osam pesama mišićave svirke ali i osećajnijeg, melodičnijeg a opet „mračnog“ pevanja i tema. To što je sve to nekako ni tamo ni vamo mi možda smeta više nego što bi trebalo jer neko normalan uopšte neće razmišljati da ovo možda treba da bude sporije ili možda još više cheesy nego će naprosto uživati u solidnim rifovima, upečatljivim melodijama itd. Lep, dinamičan master mi se svakako dopada:

https://desolaterealm.bandcamp.com/album/desolate-realm

Bog Mönster iz Melburna su glasni i superteški na EP-ju Hell is Full, valjajući korz dvadesetak minuta četiri moćne doom metal pesme pretećih atmosfera i abrazivnih tekstura. Dobri rifovi, brutalno pevanje i zvuk koji zvuči jako opresivno – ovo nikako nije muzika za opuštanje i žurke ali prave metalce će raditi iz sve snage. Moćno! Plus sami birate cenu za daunloud:

https://bogmonster.bandcamp.com/album/hell-is-full

Doom koji sviraju Rumuni Olympus Mons nije po mom ukusu, ali za album Healer su uspešno regrutovali Aarona Stainthorpea da im recituje na nekoliko pesama pa pretpostavljam da će biti zanimljivi publici My Dying Bride i sličnih gotskih i romantičnih projekata. I ja u principu volim My Dying Bride pa nije da su mi Olympus Mons sad kao nešto odbojni. Samo mi je njihov spori, tužni doom možda premelodramatičan i nema preterano mnogo osobenih karakteristika, ali da je tehnički kvalitetan – jeste. Poslušajte:

https://olympusmons-doommetal.bandcamp.com/album/healer

Oryx iz Denvera na svom albumu, Lamenting A Dead World, gaze iz sve snage. Njihov mračni sludge-doom ovde dolazi u jako komprimovanom, tvrdom zvuku, ali muzika ima fin gruv i mesta za melodičnije, emotivnije momente između brutalnog nabadanja pa sam bio prilično zadovoljan albumom koji je težak za uši ali ne neprijatan za dušu pored sve tučnjave. Oryx uspešno kombinuju agresivnost sludge muzike sa emotivnošću i melanholijom doom metala za paket koji je uzbudljiv i konfrontativan a opet umirujuć i prijateljski:

https://oryx.bandcamp.com/album/lamenting-a-dead-world

Posle škotske, na red je došao Kolorado. Doomed & Stoned in Colorado je najnovija kompilacija vrednog doom/ stoner rock kolektiva koji neumorno iskopava bendove za koje niste čuli na različitim lokacijama u svetu i pruža vam mogućnost da dobijete presek čitavih scena po ceni koju sami odredite. I ovaj album ima 50 bendova, iz, jelte, Kolorada, i ogroman raspon tumačenja doom i stoner predložaka. 909, recimo, koji album otvaraju, sviraju praktično grindcore verziju doom muzike, a odmah iza njih idu Abrams sa southern groove uvodom. Neki favoriti ovde su Burial Rites sa lepljivim sludge doomom, zatim još jedan grindcore bend koji uspeva da nađe sponu sa doomom. Crotalus, pa moćni hardrokeri, Falcon Haptics. Ako ne pratite rad Doomed & Stoned na velikom ste gubitku:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-colorado

Cometa Negra je sjajno ime za bend a ovaj njujorški duo na istoimenom, er, materijalu sira dopadljiv, garažni, psihodelični, recimo stoner-noise-rock. Da li je ovo album, EP ili demo je jednako lako reći kao i postaviti ovaj bend u čvrstu žanrovsku fioku pošto Cometa Negra tresu vrlo pankerski ali imaju zvuk koji je bliži psihodeličnom metalu pa je najbolje ne pokušavati i samo uživati u ovoj lo-fi proslavi buke i negativnosti. Kaseta je osam dolara, ali se daunloud daje po ceni koju sami odredite i Cometa Negra, svojom autentičnošću makar, zaslužuju da im se posveti malo pažnje. A i druga pesma im se zove „Tito“!

https://cometanegra.bandcamp.com/album/cometa-negra

Floriđani Miasma Theory su vrlo simpatični na svom istoimenom debi albumu koji nudi raskošniji, melodičniji doom metal od proseka, malo ga mešajući sa NWOBHM matricom i proizvodeći dopadljive, blago cheesy ali pravoverno svirane pesme. One su dosta dugačke, kako je u doomu i standard ali su dinamične, pogotovo sa veoma dinamičnim masteringom koji muzici daje jedan pomalo sirov kvalitet uz prilično jeftin miks koji bend ima. Ali nekako ta skoro garažna produkcija i razigrana svirka svemu daju jednu simpatičnu, autentičnu notu i pošto su pesme lepo napisane, ne mogu da se žalim. Voleo bih da inače vrlo solidna (i vizuelno veoma upečatljiva) latvijska pevačica Māra Lisenko ima malo bolje mesto u miksu, naravno, ali dobro, ima vremena do narednog albuma. Do tada, ovaj prvi projekat benda (koji se, da bude jasno, u verziji osnovnog trija zove Northern Crown i dopali su nam se prošle godine) ostavlja prilično povoljan utisak i, zatvarajući se uspelom obradom Candlemassa, vredi da se posluša:

https://miasmatheoryband.com/album/miasma-theory

Ah, novi singl sjajnih Italijana Black Spell? Može, dajte! Walpurgis Night se prodaje po ceni koju sami dortedite a nudi lo fi ali vrlo kinematičnu naslovnu pesmu hororičnog, psihodeličnog doom roka koji je sav u iskrivljenim solažama i efektima. Sjajno. Na drugoj strani je obrada Electric Wizardove Doom Mantia, i, prosto je, sa ovim ne možete pogrešiti:

https://blackspell1.bandcamp.com/album/walpurgis-night

Španski Se Permiten Submarinos na svom drugom albumu, a koji se zove isto kao i bend, meša flamenko i psihodelični stoner rok. Kombinacija nije izvedena baš „organski“ pesmama koje su „čist“ stoner i „čist“ flamenko, plus bend ima neuredan, maltene garažni zvuk. No, ovo ima dosta dobrih ideja i zanimljivih psihodeličnih ekskurzija da zavredi slušanje:

https://sepermitensubmarinos.bandcamp.com/album/se-permiten-submarinos

Već smo više puta pričali sve najpozitivnije o švedkom sludge-doom metal sastavu Domkraft, pa evo sada i da kažemo da im je treći album, Seeds, jako dobar. Ovo je ponovo teška, rifaška, ali zrela muzika koja ne ume da se zadovolji prostim ponavljanjem doom klišea, mada dobro razume i pametno koristi mnoge uobičajene doom elemente. No, pored kanonade rifova i neumoljivih udaraca bubnja, Domkraft uspevaju da svojim pesmama daju dodatne dimenzije, delom kroz pevanje odličnog basiste Martina Wegelanda, delom kroz vešto aranžiranje kompozicija da se jednostavne teme razviju u nešto sasvim epski. Slušajte Wegelandove napeve u Perpetuator, recimo – tako jednostavno a tako moćno. Ili slušajte gitarsku bakljadu u prvom minutu Into Orbit posle koje Wegeland zaista izbacuje celu grupu u orbitu. Album ima vrlo težak, glasan zvuk i to malo ume da umori uši, sa sve podugačkim pesmama, ali kvalitet je ovde toliko visok da ne mogu da kažem bilo šta drugo do da je Seeds praktično remek-delo:

https://domkraft.bandcamp.com/album/seeds

Electric Yawn, jednočlani psihodelični instrumentalni projekat iz Sidneja nastavlja da izbacuje ploče velikom frekvencijom, pa je ono što čujemo na novom albumu, Dopamine Farm praktično zvuk čoveka koji uči na poslu. U odnosu na prethodni album, koji sam pohvalio pre nekoliko meseci i rekao da ima još dosta prostora za rast i razvoj, Dopamine Farm je zrelija, sigurnija kolekcija instrumentala, koja se kreće vrlo odmerenim tempom ali ne odaje utisak da ne zna kuda će niti da pesme traju duže nego što treba. I dalje je to sve na nivou jako dobrog demo snimka, ali se zaista kreće u respektabilnom smeru. I vrlo je prijatno za slušanje, a kom se svidi, plaća koliko hoće:

https://electricyawn.bandcamp.com/album/dopamine-farm

Steve Von Till ima novi album i naravno da ovo nema mnogo veze sa metalom – pa on ni matični Neurosis ne smatra metal bendom – ali A Deep Voiceless Wilderness nije ni folku naklonjeni akustučni rad kakav bismo od njega očekivali. Umesto toga ovo je vrlo lepa ploča koja najviše podseća na rad modernijih kompozitara poput recimo Gavina Bryarsa ili Michaela Nymana, sa nemalim zahvatom u rad Briana Enoa. Lepo! Ovo je prva ploča koju Von Till radi bez gitare, odlučujući se pre svega za analogne sintisajzere, a onda i melotron, violončelo pa i klavir i rezultirajuća kolekcija nežnih meditacija nam donosi jedan od njegovih najnaivnijih ali time i najtoplijih radova.

https://stevevontill.bandcamp.com/album/a-deep-voiceless-wilderness

Ober se poradujem kad mi stigne mejl da je Psychedelic Source Records izbacio novi snimak džem sešna jer ovi Mađari zaslužni su za barem 60% psihodelične muzike koju slušam poslednjih godinu-dve. Za ovu priliku „bend“ se zove nepaal a album  Black Batik I, II, ali sve su to naši stari poznanici – Krisztina Benus i Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs, Ákos Karancz iz Pilot Voyager i njihovi ortaci. Po običaju, ovo je snimak dugačkog sešna, sa smislenim editovanjem tako da dobijemo maksimum užitka uz minimum smaranja, pa je ovde najkraća pesma tek nešto ispod deset minuta ali najduža je malo jača od petnaest. Kao i obično, na programu je vrlo mantrični, vrlo moćni psihodelični rok koji mogu da slušam bez prekida danima. A pošto se i ovo, kao i sva ostala izdanja prodaje za koliko date – možete i vi. Ne propustiti ovu moć:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/black-batik-i-ii

Idemo na brže sadržaje. Kanzaški One Finger Discount su istoimeni album snimili 2017. godine za sto dolara, ali su pesme iz perioda 2000-2003. No, bend zvuči kao da je 1984. godina sa svojim razobadanim hardcore punkom koji u sebi ima tek malo thrash elemenata da ne bude baš ČIST pank. No, meni je ovo supersimpatično i zabavno sa svojom kombinacijom brzine i energije, a još se daje i za pare koje sami odredite:

https://onefingerdiscount.bandcamp.com/album/one-finger-discount

Slug Hammer iz Portlanda su u suštini pank rok bend sa tekstovima o sisama, ortacima, nezgodama u domaćinskom okruženju, ramenu itd. ali muzički imaju puno hard-rokerskih i hevi metalskih rifova, kombinujući bluz, pa i malo folka u svojoj muzici sa jednim energičnijim izrazom. Fino to biva ako volite pank bendove koji imaju dobre gitare i visok tempo a čiji pevač, pa, jedva da zna da peva. Meni je to okej, mada, da budemo fer, ja sam se primio čim sam video ime benda:

https://slughammer.bandcamp.com/album/slug-hammer

Centralized Warfare dolaze iz Pensilvanije i sviraju nabadački hardcore koji kao da misli da je danas, recimo, 1991. godina. Ali što da ne, njihov Demo 2021 je snažan, energičan i zapravo vrlo solidno produciran i ako volite srednjetempaški, metalizirani moshcore sa jakim gitarama i urlajućim pevačem, ovo će vam biti taman. Platite koliko želite:

https://centralizedwarfare.bandcamp.com/album/2021-demo

Flesh To Dust iz Nevade su negde između nabod-hardkora i death i thrash metala što se na EP-ju Promo 2021 zapravo na kraju realizuje kroz šest lepih pesama koje imaju snažne, pokretačke rifove i mošerski ritam.  Materijal je i veoma dobro produciran sa energičnim a opet ne prenapucanim zvukom instrumenata a vokali, mada umeju da budu pomalo monotoni, emituju solidnu količinu energije i promuklosti. Ima ovde svega, dakle, od Slayera (slušajte početak Ripping Death) do Agnostic Fronta. S obzirom da ovo, ako vam se dopadne, a što ne bi, plaćate koliko poželite, Flesh To Dust apsolutno zavređuju da se poslušaju:

https://fleshtodust1.bandcamp.com/album/2021-promo-ep

Izaguf je, očigledno, obrnuto od Fugazi a imenovani propjekat NIJE zasnovan na sviranju Fugazijevih pesama unazad, što znači da je jedini njegov član, Aaron DC Edge iz benda Nelvetika – kukavica. No, Not So Sweet and Still Low je zapravo sasvim solidna ploča sa devet obrada Fugazija sviranih duplo sporije od originala, sa vrištećim vokalima. Prekomponovanje ikoničnog post-hardcore benda u nekakav i dalje prilično sladak sludge metal je makar zanimljivo kao koncept a i Edgeova egezukcija je sasvim solidna i ovo vredi čuti. Waiting Room mi se zapravo više sviđa u ovoj verziji, a album ima i instrumentalne mikseve svih pesama „za metalce“:

https://izaguf.bandcamp.com/album/not-so-sweet-and-still-low

Vreme je za novu porciju beatdowna. Već? Pa, da, nemački 164 Beatdown Crew je objavio novu kompilaciju, Slam’n’Co. Around The World, sa stotinu bendova sa raznih, jelte, meridijana, a ovo nije toliko orijentisano BAŠ na beatdown hardcore, koliko je on jedna od žanrovskih komponenti među nekoliko srodnih. Već naslov sugeriše da je ovde slamming death metal u prvom planu pa album i počinje „čistom“ slam pesmom (sa sve mizoginim horor uvodom) a do kraja ćete čuti i slamcore, deathcore, beatdown itd. Venčanje brutalnog death metala i moshcorea je odavno zvanična stvar, jelte, a ovakvi projekti donose puno zanimljivog materijala koji će vam bez ikakve sumnje poslužiti i za dalja istraživanja mesta na globusu na koja inače nikad ne biste zašli. 164 Beatdown Crew su fini ljudi koji sav ovaj metal daju na raspolaganje po ceni koju sami odredite, pa, zaista, ne propustite:

https://164beatdowncrew.bandcamp.com/album/slamnco-around-the-world

Pariski DOOMSCIZOR je studijski projekat nekih relativno pedigriranih muzičara i odmah se na EP-ju Slave new world čuje sigurnost i profesionalizam. Ovo je nominalno thrash metal ali bi sasvim korektno bilo i da se kaže da je u pitanju amalgam thrash metala, industriala, groove metala itd., kao nastao polovinom devedesetih, sa zvukom i senzibilitetom koji mene podsećaju na tadašnju Sepulturu, Nailbomb, Misery Loves Company, Ministry itd. Ničeg lošeg u tome, jelte, nema, pa DOOMSCIZOR mogu starijoj ekipi da pruže lepih 25-6 minuta uživanja i penzionerskog mošinga. Dobar zvuk, provereno funkcionalni rifovi, dobar tempo, dobra muzika:

https://doomscizor.bandcamp.com/album/slave-new-world-2

Moskovski Kruger postoji još od 1989. godine, što je prilično impresivno dostignuće, i vrlo je aktivan poslednjih godina. Аномалия im je osamnaesti album (!!!!) i nudi izuzetno ubedljiv, vrlo kvalitetan thrash metal odlične produkcije i ubitačne svirke. Kruger ovde zvuče bješnje i oštrije od upola mlađih bendova spajajući vrlo moderan zvuk sa stilskom orijentacijom koja ima jasne korene u osamdesetima, ali bez nekakve nostalgične, retro zagledanosti u bolju jučerašnjicu. Ovo je još impresivnije kad znate da se radi o albumu na kome su ponovo snimljene stare pesme benda, neke od njih stare i po trideset godina. Rezultat je brza, energična ploča koja podseća na klasične albume Kreatora i Sepulture sa kraja osamdesetih ali ubačene u višu brzinu i sa neverovatnim nivoom discipline u izvođenju. Jedino što me sprečava da Kruger preporučim bez rezervi je to da su u kasnijoj fazi ljudi postali izuzetno nacionalistički nastrojeni, sa tekstovima koji se graniče sa fašističkim u nekom momentima. Ovaj album uglavnom izbegava najgore od ovakvih pesama (poput onog sa albuma Только для белых душою) pa sam ipak sklon da ga, uz oprez, preporučim:

https://krugerhamer.bandcamp.com/album/–6

Manje moralno problematični su Šveđani Insane na svom drugom albumu, Victims. Ovo izdaje Dying Victims, pa se odmah zna da se radi o kvalitetu, a i uklapa se da umiruće žrtve izdaju žrtve. Victims ima deset pesama u četrdeset minuta prvoklasnog thrash metala vrlo stare škole, sa melodičnim solažama, ubojitim tempom i odličnim rifovima. Na sve to ide i zdrava, prirodna produkcija miljama daleko od modernog komprimovanog zvuka. Prelep album i siguran hit za etiketu koja u poslednje vreme ubija sa svakim izdanjem:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/insane-victims

Sepulchral je split EP tri latinoamerička jednočlana benda i primer divnog, ali jako prljavog, lo-fi thrash metala. Katrinaz iz Meksika otvaraju izdanje sa dve odlične, zakivačke pesme stare škole i surove distorzije, ali i neočekivano suptilnih harmonija. Phronexis je iz Bolivije i produkcijski zvuči bolje, a njegov thrash je pun sjajnih rifova i hardkoraškog, napaljivog pevanja. Konačno, Grinderfuck je iz Kostarike i njegove pesme su najduže i najsporije pa nekako i shvatam što su ga stavili na kraj. No, i kod njega ima lepih momenata a prva dva benda su već dovoljna da čovek u ovome uživa i odreši kesu:

https://katrinazmetal.bandcamp.com/album/sepulchral-split

HellGrazer iz Portlanda su trio sa velikom ljubavlju prema jednostavnom, zapaljivom metalu, pa nam – po ceni koju sami odredimo – nude dve pesme kao predujam za svoj prvi album. Pre-Release je, dakle, nekih šest minuta pankerskog metal čukanja u muzici koja je kombinacija Motorheada, black metala i panka. Pa mislim, lepo:

https://hellgrazerpdx.bandcamp.com/album/pre-release

Kad smo već kod pankerskog metala, Ewig Frost su iz Beča i njihov novi album, Aïn’t No Saïnt je dobar primer za to kako oni spajaju masne gitare, brz tempo, himnične refrene i puno distorzije u muzici koja nije puki troakordni rok odsviran malo brže već koja ima veći raspon raspoloženja, atmosfera i ambicija. Ovo je već četvrti album trija i čuje se tu jedan razrađen stil i bogatstvo ideja u pisanju pesama a i produkcija je vrlo, vrlo dobra. Mislim, Bad Beat Boogie (all bark no bite) ima perfektno ubačen i snimljen klavir da sugeriše tu bugi atmosferu. Odlična ploča:

https://ewigfrost.bandcamp.com/album/aint-no-saint

https://discosmacarras.bandcamp.com/album/aint-no-saint

Troncale iz Los Anđelesa izgledaju kao da su se zajebavali sa dizajnom omota, ali na tom svom prvom snimku, Promo 2021, tresu vrlo ubedljiv, stamen thrash metal koji nije od one sasvim savremene sorte ali nije ni prosta, pravolinijska muzika koja emulira rane osamdesete. Rekao bih da se ovde najpre može pričati o ambiciji da se imaju kompleksniji aranžmani po uzoru na kakav Testament i slično i Troncaleu to sasvim polazi za rukom. Odlična svirka i zvuk koji je mnogo usrednjen za moj ukus ali nije rđav:

https://troncale.bandcamp.com/album/promo-2021

Njemački Lucifuge je počeo kao solo projekat gitariste Equinoxa ali su za tri godine i četiri albuma izrasli u „pravi“ bend koji se, takođe, malo pomerio od sirovog blek metala ka blackened speed/ thrash stilu. Infernal Power je, tako, očekivano, mućkalica sa malo Bathoryja i Venoma, ali i malo „novijih“ blek metal gestova između generalno vrlo zdravog thrasha. Najgore što mogu da kažem za ovaj album je da je predvidiv i da koristi sve uobičajene blackened thrash fore, ali neke od pesama iznenađuju inspirisanim idejama i uz vrlo solidan zvuk ovo je jedno od meni zabavnijih izdanja ove nedelje. Dying Victims se zaista pretvaraju u firmu koja ne zna za grešku:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/lucifuge-infernal-power

Isti izdavač i isto black thrash: italijanski Bunker 66 ima vrlo zabavan četvrti album, Beyond the Help of Prayers. Ovo je zdrav, drusan metal koji se ne loži na raspadanje i andergraund do mere da bi smatrao da je loš zvuk znak autentičnosti, pa je Beyond the Help of Prayers zdravo producirana, za uho prijatna ploča gde se sve lepo čuje, počev od prirodnog bubnja, glasnog, zvonkog basa, pa do fino snimljenih gitara i jedini ustupak „tr00“ estetici je kratki reverb na vokalu. Dalje, svirački i kompozitorski ovo je klasična cepačina sa dobrim rifovima, ali i odlično ubačenim melodičnim delovima i solažama iz Thin Lizzy/ Iron Maiden šinjela, sve odsvirano energično, brzo i sa ukusom. Odlična ploča sa svake strane i još jedan veliki poen za Dying Victims.

https://bunker66.bandcamp.com/album/beyond-the-help-of-prayers

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/bunker-66-beyond-the-help-of-prayers

Hadersfildski Evile imaju peti album, Hell Unleashed i njihov thrash metal ovde zvuči vrlo disciplinovano, pažljivo producirano i profi. Zvuk jeste malo previše ulickan, ali najviše u masteringu, ne mogu da se žalim na individualni zvuk instrumenata i miks – gitare opasno režu, bas junački zvoni a bubanj iako nema dinamike, ima dovoljno zdrav zvuk. Evile sada vole duže pesme gde se njihov stameni thrash juriš – skoro svuda istim tempom – temperira uvodima, međudelovima itd. pa je ovo moderniji thrash od onog što su do sada svirali, sa malčice naklona gruverskom delu spektra. No, načelno ovo nije rđavo i sadrži dovoljno zakucavanja za moj ukus a simpatično je i da je bend jednu od najboljih pesama, napisanu po Carpenterovom kultnom filmu i doslovno naslovio The Thing (1982). Vredi čuti:

Wyld Timez je bend iz Ohaja koji izgleda misli da je i dalje 1988. godina kad su i sebi i albumu dali ovakvo ime. Da ne pominjem da album otvara pesma nazvana Can’t Kill Rock’N’Roll. No, muzički je ovo vrlo prijemčiv rokerski thrash metal/ speed-punk, sa himničnim refrenima i brzim d-beat tempom. Nema ovde mnogo filozofije, već samo pića, šutke i cepačine, i mada je zvuk glasan, pa zamara uši, pričamo o vrlo solidnoj, ako već ne nešto kreativno preambicioznoj ploči. Ponekad pank i metal treba da budu jednostavni i iz srca.

https://wyldtimez.bandcamp.com/album/wyld-timez

Kalifornijski Warish nisu baš metal, ma mislim, ovo je čist pank, ali album Next to Pay je onaj pank koji vole metalci, prljav, sa ogromnom količinom faza, pesmama koje su lepljive, zarazne, pune pamtljivih rifova i refrena što ih pijano, promuklo vrištite zajedno sa bendom dok se šutirate. Bend sebe opisuje kao spoj Nirvane iz Incesticide i Misfitsa iz Static Age faza i, da, to je to. A ako to nije metal, ja ne znam šta je. Sjajna ploča odličnog zvuka:

https://warish.bandcamp.com/album/next-to-pay

Punk is Love je, pretpostaviću, estonska kompilacija pank i hardcore thrash bendova za koje nikad niste čuli a treba. Mislim, ovo je sasvim staromodno, ali toliko sirovo, autentično i iz srca da ne treba da živite bez njega. Slušajte Yoga Sniffers koji zvuče kao pank bend iz 1980. godine i JEBU KEVU, ili Saint Cheatersburg sa njihovom rezurekcijom Dead Kennedys zvuka u vreme kada nam se „novi“ Dead Kennedys s pravom gade. Gomila bendova, kao, recimo Flaška Visočini zvuči kao da je ispala sa kultnih finskih hardkor kompilacija iz osamdesetih samo sa malo boljim zvukom i, pa, ovo vam je potrebno u životu, zaista:

https://punkislove.bandcamp.com/album/punk-is-love-2

Prošle nedelje nas je Horror Pain Gore Death Productions mnogo obradovao a i ove imaju sjajno izdanje u formi albuma Death is OK italijanske trojke Dukov. Ovo je, kako izdavač kaže „a dirty mix of scum Punk Rock, Grind and Noisecore“ na transverzali „Abscess, Anal Cunt, GG Allin, Impetigo, Rupture i Sore Throat“ i, to je legitimna deskripcija. Sa devet pesama u tek nešto više od deset minuta muzike i vrlo solidnim zvukom, te naslovima kao što su „Soviet Psycho“ i „I Had A Fucking Stagedive At My Cousin’s Bar Mitz Vah“, te jednom obradom GG Allina, Dukov su ovde da se zabave pa makar im bilo poslednje. Mislim, pomenuta pesma o stejdždajvingu na bar micva proslavi svirana je na melodiju Hava Nagila… Vrlo lepo:

https://hpgd.bandcamp.com/album/death-is-ok

Al Grci Konsensus odvaljuju na svom prvom izdanju, New Age Of Terror sa šest pesama koje kombinuju thrash metal oštrinu i rifčine sa grindcore nervozom i brzinom. Idealna kombinacija, naravno, ali Konsensus nisu samo našli dobar koncept nego i imaju odlične rifove, dobro uho za jednostavne a opet dovoljno bogate aranžmane da njihove kratke pesme zvuče puno i zaokruženo, plus dobru produkciju. Za jedan jedini evrić ovde dobijate puno prvoklasnog metala, a sve pravio jedan čovek. E, kako je lepo biti mlad i talentovan:

https://konsensus.bandcamp.com/album/new-age-of-terror-2

Odličan grindcore stare škole nude Sicilijanci Eraser na split Ep-ju sa Your Kid’s On Fire a koji se zove Siege By Machinery. Ovo je negde između jednostavnosti Agathoclesa i gruva Dead Infection i jasno je da je neodoljivo. Tri pesme, a moglo bi i triput toliko da se uživanje produži. Daunloud plaćate koliko želite.

https://erasergrind.bandcamp.com/album/split-w-your-kids-on-fire-siege-by-machinery

Za malo powerviolence ukusa će nam ovog prazničnog dana poslužiti britanski Nothing Clean. Ekipa iz Leicestera je album Disappointment snimila još pre dve godine, prošle godine ga miksovala i sad je tek izašao za češki Psychocontrol records. E, sad, nije ovo neko ekstraordinarno izdanje, ali jeste u pitanju vrlo korektan zvuk sa 34 kratke, brze pesme besnog nabadanja. Lesterani dobro sviraju, imaju karakter i dobar zvuk pa je u pitanju možda ne ploča za powerviolence udžbenike ali ploča koja sasvim lepo može da stoji i u poređenju sa nekim od klasika žanra. Hoću da kažem, iskrena je i jaka:

https://psychocontrolrecords.bandcamp.com/album/psycho-091-nothing-clean-disappointment-lp

Animal Schoolbus je neodoljivo simpatični grindcore bend oca i ćerke pod pseudonimima Charlie Sad Eyes i Princess Beast i mada je jasno da je ovo u dobroj meri humoristička postavka, muzika koju duo proizvodi je sasvim korektna i karakterna. Going To Grammy’s House​!​? 2021 Remix je kolekcija do sada izašlih snimaka, ali remiksovana tako da sve zvuči kao jedan konzistentan album i, pa, ovo je vrlo solidno. Charlie piše vrlo pristojne, atmosferične i maštovite grindcore pesme i odlično ih svira a klinka peva fenomenalno (prvih 14 pesama je snimljeno kada je imala dve godine!!!!). Ne propustiti:

https://animalschoolbus.bandcamp.com/releases

Živi albumi danas nemaju onu težinu i unikatnost kakvu su imali kada sam ja bio klinac, ali evo, ponekada i imaju. Pig Destroyer nam donose Pornographers of Sound: Live in NYC i mada smo videli milion njihovih snimaka uživo na JuTjubu, drugo je to kad se sam Scott Hull iscima oko zvuka, miksa, i masteringa. Snimak je iz 2019. godine, te kultnog njujorškog kluba St. Vitus a 23 pesme prolaze kroz najveći deo karijere ovog važnog grindcore benda, dajući nam na neki način „konačne“ verzije ubitačnih komada kao što su Scarlet Hourglass ili Rotten Yellow ili Deathtripper, ili Jennifer, ili Gravedancer ili Cheerleader Corpses ili… Pig Destroyer nikada nisu bili kraljevi aranžiranja ali u živom kontekstu njihovo agresivno lepljenje rifova jedan za drugi ima potpuno drugu dimenziju a smeša ubitačnog zakucavanja i malo (southern) groove momenata je pozitivno impresivna. Povrh svega, ovo su zaista neljudski dobre izvedbe sa bubnjarem Adamom Jarvisom koji ima i brzinu i eksplozivnost i preciznost da prati Hullov gruv i nabadanje i sa pevačem J.R. Hayesom koji sad ladno može da se sahranjuje. Esencijalno:

https://pigdestroyer.bandcamp.com/album/pornographers-of-sound-live-in-nyc

Mortuary Spawn iz Lidsa na EP-ju Spawned from the Mortuary pružaju prijemčiv, staroškolski death metal zvuk. Ovo se prodaje, makar u digitalnom obliku, za onoliko para koliko biste da sami date (ima i kaseta koja se plaća fiksno), ali to nije znak nekvaliteta. Mortuary Spawn nisu originalni ali taj neki post-Autopsy zvuk koji baštine oni dobro razumeju i prezentiraju kroz pet pesama koje imaju i sirovost i gruv i malo melodije i malo blastbitova, sve što treba. Dobro snimljeno i pravoverno.

https://mortuaryspawn.bandcamp.com/album/spawned-from-the-mortuary

I Španci Intollerance cepaju old school death metal na svom EP-ju Laments from the Dripstone Cave. Ovo je sigurno odsvirano i verno OSDM postulatima truleži, propasti i estetske primitivnosti i mada produkcijski ne pričamo o nekom skupom snimku, Intollerance imaju taman dovoljno dobar miks da zvuče prijanto za uho i da njihovi generički ali udobni rifovi i aranžmani čoveka uljuljkaju u osećaj smirenosti i blaženstva:

https://intolerancedhr.bandcamp.com/album/laments-from-the-dripstone-cave

Za old school death metal triptih dobro dođu Rimljani Helslave koji su, istina je, počeli kao melodičniji death metal sastav, ali drugi album, From the Sulphur Depths čuva melodičnost tek toliko da malo oplemeni teške, abrazivne rifove i mračnu atmosferu. Helslave ovde zvuče prilično skandinavski, što nije naročito iznenađenje ako znamo da je ovo miksovao i masterovao Dan Swanö, ali ne bi to zvučalo tako solidno da Helslave nisu izbrusili songrajting do visoke oštrine, nudeći masu memorabilnih rifova i efektnih, ma koliko suštinski jednostavnih, organskih aranžmana. Odličan album:

https://helslave.bandcamp.com/album/from-the-sulphur-depths

Britanski Plague of Machines dobro treska na svom prvom demo snimku. Demo 2021 nudi četiri pesme industrijalizovanog death metal zvuka ili odeathmetaljenog industrial metala – u svakom slučaju, ovo je death vokal, plus puno mračnih rifova sa ritam mašinom i lošim stavom. Fino je na jedan vrlo andegraund, mid-fi način i ima dosta kul rifova ako uspete da ih čujete. Sami birate cenu:

https://plagueofmachines.bandcamp.com/album/demo-2021

Pretpostaviću da u njemačkom bendu Hunting the Heritage svira neko naš jer mu se prvi album zvao „Proklet“. No, drugi album se odaziva na Catastrophic Dawn i meni je ovaj pomalo „kućni“ black death metal simpatičan. Hoću da kažem sve to zvuči blago amaterski, pogotovo na nivou samog zvuka (bubnjeva itd.), ali je ekspresivno i ima ideja (orkestracije!!) i možda nije te ideje u punom smislu realizovalo, ali ima šmeka, vredi da se odvoji uvo:

https://hunting-the-heritage.bandcamp.com/album/catastrophic-dawn

The Final March je kompilacija svih snimaka benda Massive Retaliation iz Nju Džersija između 2014. i 2020. godine i ako volite umrljan, lo-fi ali vrlo ubeđen, vrlo andergraund black-death metal, ovo je za vas. Massive Retaliation se ne lože da budu zvezde čak ni u andergraund okvirima, ali vole grdne rifove, brz tempo i neljudske vokale i meni je teško da ih ne volim.

https://massiveretaliation.bandcamp.com/album/the-final-march

Rusi Slice of Sorrow u principu sviraju melodični death metal, ali i sami napominju da im je drugi album, Egothrone vrlo „diverse“ pa se ovde da čuti raznih metal elemenata, od heavy i thrash ideja, pa do melodičnih, himničnih momenata. Ima to sve dosta šmeka, mada me produkcija albuma apsolutno odbija. Gitare su još pomozi bože, ali vokal i pogotovo bubanj su toliko lišeni dinamike da je meni ovo maltene neslušljivo.

https://sliceofsorrow.bandcamp.com/album/egothrone

Kad smo već kod melodičnog death metala – francuski Akiavel se men, naravno, ne dopadaju, ali verujem da njihov drugi album, Væ Victis može da nađe svoju publiku. Zašt mi se ne dopada? Pa, ovo je kao Arch Enemy za publiku sa jeftinijim ulaznicama, a ja, da bude jasno, i Arch Enemy smatram dosta lošom idejom. Akiavel imaju tu pozu – tri ozbiljna muškarca u srednjim godinama i skupim odelima i jedna fatalna gotik cura koja u mikrofon bljuje vatru – ali nemaju pesme, ovo je sve izaranžirano mehanički i bez duše, kao da je aranžmane pisao softver ali u demo verziji jer je bendu bilo skupo da plati ceo paket. Zašto ipak mislim da ovo može da nađe publiku? Pa, produkcija je, uprkos brutalnom odsustvu ikakve dinamike u masteru, generalno dobra, ima dobrih rifova na albumu i pevačica Aurélie Gérard razara, pa ako je to dovoljno, poslušajte:

https://akiavel.bandcamp.com/album/v-victis

Argentinci Craft Sword su mnogo simpatični sa svojom verzijom ’80s metala koja je žestoka, negde između ranih thrash bendova i melodičnije ponude na transverzali W.A.S.P., Manowar i, šta ja znam, Onslaught? Ove četiri pesme na EP-ju The Furious The Savage The Wild su epske, energične i odlično odsvirane a nešto tanja produkcija zapravo svemu daje patinu koja sugeriše još veću autentičnost u izrazu. Odlično.

Francuski kraljevi progresivnijeg metala, Gojira dobrih šest godina nisu snimili novi album, ali post se završio i to baš na Veliki Petak! Fortitude je sedmi album znamenite ekipe i Gojira sada već vrlo ubedljivo sviraju nešto što ima jako naglašenu radio-friendly groove dimenziju i gde je progresivna komponenta više u pozadini, da bi se sačuvao karakter benda. Da se razumemo, bez obzira što su rani radovi imali prominentniji death metal miris, Gojirin stil nikada i nije bio utemeljen na nekakvoj naglašenoj hermetičnosti i otuđivanju slušalaca pa je Fortitude tek nešto skuplje producirana, mejnstrimskije zvučeća realizacija manje-više istih ideja koje bend baštini već dve decenije. Ima ovde vrlo dobrih momenata a ima i, među jedanaest komada na albumu, i sasvim srednjaške „prog“ svirke koja uđe na jedno uvo i izađe na drugo. Čini se da je sa prošlom albumom, Magma, bend našao taj balans između progresivnije metal svirke i glavnom toku bližeg rada i Fortitude je jasan naredni korak u istom smeru:

The Valley Ritual iz Orlanda u Floridi sebe zovu i progresivnim metal bendom i nekakvim stoner metal bendom, ali novi EP, Luminara I je naprosto brz, zabavan, melodični death metal koji bih preporučio ljubiteljima The Black Dahlia Murder i metalcore publici koja voli da njihov stil malo više okrene u death stranu. The Valley Ritual su vrlo dobri i ubedljivi na ovoj ploči sa tri podugačke ali lepe pesme koje su čak i mene, gadnog hejtera, prilično osvojile:

https://valleyritual.bandcamp.com/album/luminara-i

Nisam do sada slušao bend Basilica iz Severne Karoline, ali ove godine im je izašao prvi album koji se na Bandcampu ne da čuti u celosti, no, novo izdanje, živi album Basilica Live je veoma koljačka ploča. Sludge/ metalcore kombinacija koju ovaj bend provlači je u ovom slučaju ekstremno agresivna, mračna i enormno HEAVY pa valja prepoznati da bend uživo zvuči impresivno i poslušati ovaj album sa pripremljenim paketom za prvu pomoć:

https://basilicahairslam.bandcamp.com/album/basilica-live

I bristolski The Malefic Grip drmaju gadan sludge metal i njihov debi album, Yesterday’s Problems, Today! zvuči simpatično – besno, ali i zarazno, sa pesmama koje se zovu Incel Jesus ili Piss Hassle. Ovo je sve poluamaterski rad, da ne bude zabune, sa ritam mašinom i nesvetom količinom distorzije ali bend uspeva da zazvuči taman prljavo i leftfield kako treba:

https://themaleficgrip.bandcamp.com/album/yesterdays-problems-today

U principu slabo divanom alternativne metal bendove ali londonski Them Bloody Kids zvuče odlično na albumu Radical Animals. Ovo je maštovito, energično i sa pesmama koje se značajno razlikuju međusobno, kombinujući metal i pank na način koji je istovremeno prijemčiv i gotovo „mejnstrim“ a opet i prilično inteligentan i intrigantan. Zanimljivi likovi:

https://thembloodykids.bandcamp.com/album/radical-animals

Danci Steelbourne su vrlo simpatični na albumu A Tale As Old As Time, pružajući jedan epski, propisno raspevan heavy metal ali sa nešto progresivnijim, naprednijim aranžmanima. Ovo dakle nije puka NWOBHM re-interpretacija – iako se veliki deo zvuka zasniva na njegovim tropima – već smislena evolucija uvođenjem složenijih aranžmana i simpatičnih dimenzija epike i bajkovitosti. Lepo:

https://steelbourne.bandcamp.com/releases

Poljski Ironbound se VEOMA lože na Iron Maiden iz, recimo, perioda 1986-1988. godine. Što nije rđavo jer se radi o jako dobrom periodu. Prvi album poljskog kvinteta iskusnih muzičara, The Lightbringer, dakle, donosi odličan NWOBTHM zvuk sa blagim progresivnim ekskurzijama. Kod Mejdna je ta progresivistička težnja prevashodno značila proširivanje aranžmana kroz postepenu razradu melodičnih tema i Ironbound rade praktično isto, a imaju i dobru osnovu u tvrdom, upečatljivom heavy metalu koji perfektno meša „riftastičnost“ i melodičnu himničnost koju povezujemo sa klasičnim Mejdnom. Album je produciran veoma dobro, a bend na svakoj poziciji ima odlične muzičare, zaključno sa pevačem Łukaszom Krauzeom koji, ako i dalje pričamo u Iron Maiden terminima, najviđe podseća na Blazea, ali sa nešto više energije u izvedbi. Sve u svemu, sjajan debi za momčad iz Rybnika i obavezno slušanje za sve klasične metalce među nama:

https://ironboundpl.bandcamp.com/album/the-lightbringer

Nizozemci Vortex postoje još od kraja sedamdesetih i mada nisu bili ujednačeno diskografski aktivni – većina muzike im je izašla u ovom stoleću – ipak je impresivno videti da i dalje svriaju. Horrible Dolls je singl sa dve pesme od ojih je jedna živi snimak od pre dve godine koji je previše lo-fi da bi se mnogo slušao, mada je u pitanju solidna NWOBHM pesma. Naslovna numera je nova, studijska, dobro odsvirana i predstavlja solidan NWOBHM sa dosta kičastom estetikom ali i sa dosta srca. Ko voli, mora da čuje:

https://vortex15.bandcamp.com/album/horrible-dolls-2021

Finci Bloody Hell nazvali su svoj drugi album The Bloodening što je simpatična estetika, pa sam rado poslušao materijal koji je energičniji heavy metal negde na tragu novijih Judas Priest i nekakvih proto thrash formula. Time hoću da kažem da je ovo surovo, rifaški i energično (sliušajte ubitačnu Hangover Rider koja album otvara), ali i da voli melodije i himničnost. Dvanaest pesama je previše za album koji ima ovako bučan master (mada su mu na Angry Metal Guy izmerili DR osam iako mojim ušima zvuči kao da je najviše 5, ali možda je to Youtube kompresija…) ali Bloody Hell pišu dobre rifove i dopadljive heavy metal pesme koje mi je teško da ne slušam uz osmeh:

Kolumbijski trio Steel Hammer svira vrlo dopadljiv heavy metal na EP-ju Forged in Hell. Jaki rifovi, razigran bas, visok tempo, vrištav voka, plus horsko pripevavanje iz drugog plana – sve mi se dopada. Steel Hammer nemaju ni preskupu produkciju ni sad nešto mnogo originalnosti ali imaju dobre pesme i puno srca i teško je ovo ne voleti:

Drugi album austrijskih Küenring zove se Neon Nights, mada bend zvuči više kao, hmm, Scorpions nego kao Black Sabbath. Mislim, ne zvuče ni kao jedni ni kao drugi, ali pevač (i basista) Stefan Gutenthaler ima donekle sličnu boju glasa kao Klaus Meine a muzika jeste nekakav staromodniji ali pošteno i srčano odrađeni heavy metal koji ne bi zvučao neobično polovinom osamdesetih., smeštajući se negde između radio-friendly produkcije i nešto srčanije andergraund ponude. Mutniji zvuk zapravo daje više autentičnosti Neon Nightsu i ja sam zadovoljan:

https://kuenring.bandcamp.com/album/neon-nights

Kuku, švedski heavy metalci Axewitch se vraćaju posle doslovno 35 godina novim albumom i Out of the Ashes into the Fire zvuči kao da ni jedna godina nije prošla. Osim produkcijski – album ima moderan i prilično kvalitetan zvuk – ovo je metal koji nastavlja tačno tamo gde je stao na polovini osamdesetih godina prošlog veka i pruža izvrsnu partiju na potezu, recimo, Saxon-Accept-Judas Priest. Axewitch su vrlo solidni i izvođački i kompozitorski i mada im je muzika nominalno retro, a oni imaju mnogo godina, svirka je ubedljiva i bez nostalgičarskih klopki. Dvanaest pesama je mnogo, ali pošto ljudi nisu snimali tri i po decenije, i to se može razumeti. Vrlo dobro izdanje uobičajeno fantastičnog Pure Steel Records:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/out-of-the-ashes-into-the-fire

Da se ne misli da ne volim power metal: za kraj imamo italijanske power metalce Frozen Crown koji su izbacili vrlo solidan treći album, Winterbane. Ovo je napadački i nabadački power metal visokog tempa, dobrih rifova i epskih, cheesy melodija, tako da ima sve što je potrebno da se uživa bez krivice. Volim bendove koji shataju da je bitno imati dobre, pamtljive teme i da pesme budu aranžirane oko njih umesto da se na već neupečatljivu osnovu kači gomila ukrasa. Federico Mondelli ima osećaj za komponovanje i aranžiranje a i odsvirao je praktično sve instrumente na ovom albumu – ostatak instrumentalista je ušao u bend nakon snimanja – što govori u prilog kvalitetne vizije ovog čoveka. Naravno, pevačica Giada „Jade“ Etro je važan element formule sa svojim kvalitetnim, upečatljivim izvedbama i ukusnim multitrekovanjem. Vrlo lepo, sa sve odličnom Priestovom obradom (Night Crawler), velike preporuke:

https://frozencrown.bandcamp.com/album/winterbane

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 24-04-2021

Kao i svake godine, svetski dan kanabisa (u međuvremenu su nas podsetili da je „marihuana“ u principu rasistički, uvredljiv izraz korišćen da poveže ovu biljku sa Meksikancima kao, jelte, kriminalnom nacijom koja truje poštene Severnoamerikance) je porodio neizdrživo veliki broj izdanja stoner rok bendova koji su svi morali da se oglase ovom prilikom. Ne branimo, probralo se tu dosta lepih ploča. Plus, naravno, ni ostali nisu sedeli skrštenih ruku pa je izašlo apsurdno mnogo dobrog metala. Ja ne znam otkud ovim ljudima para i entuzijazma da sve ovo snimaju, ali eto…

Trebalo mi je otprilike pet sekundi prve pesme prvog albuma švedskog Vargaskri da skočim, podignem rogove u zrak und povičem kako je taj album, Hyllningskväden, sjajan. E, sad, posle tih pet sekundi ovde se svašta događa i ovo je vrlo neobično izdanje, netipičan blek metal album, ali svakako impresivno svež i intrigantan. Ima tu svakakvih lepota, na primer, kako bubnjar voli da ukrašava ionako guste aranžmane raznim malim gestovima, pa kako su gitare melodične i umiljate, zapravo vrlo tanke u miksu a da muzika zvuči sirovo i energično, kako klavijature oplemenjuju ionako lepe pesme. Najupečatljivije su svakako teme koje odišu foklornim šmekom i mada Vargaskri ima pomalo neobičnu produkciju, ona je, sa svojom dinamikom svakako mojim ušima daleko prijatnija od današnjeg trenda komprimovanja svega do granice nuklearne fuzije. Vargaskri je dah svežine u tom nekom vikinškom ogranku blek metala, sa albumom koji je izuzetno melodičan, ali i naglašeno sirov i mora da se čuje. Najluđe od svega je što se ovo prodaje po ceni koju sami birate:

https://vargaskri.bandcamp.com/album/hyllningskv-den

Debi EP španskog jednočlanog projekta Sordidum je iznenađujuće šarmantan. Ne sad da nema dobrih jednočlanih blek metal bendova – ima ih onoliko – nego muzika na ovom izdanju kako pesme idu jedna za drugom postaje sve bolja, sigurnija, i za moje uho prijemčivija. Wilhelm Deafdead koji sve ovo svira i peva voli black metal nešto starije škole pa i njegova muzika ima određenu primitivnost koja joj daje lep, šmekerski imidž i pomaže da EP Human Self Decay odskoči od mora modernijih, melanholičnijih blek izdanja. Opet, ovo nije karikirani, vrištavi „žanrovski“ izraz već i dalje lična muzika, a i produkcija je iznenađujuće dobra sa jakom, moćnom bas-gitarom. Vrlo lepo:

https://colectivobilis.bandcamp.com/album/sordidum-human-self-decay

Nije loš ni nemački jednočlani projekat Ritualia Hominis. Na EP-ju Per Aspera ad Astra jedini član ovog projekta, Ole Sören pravi relativno jednostavan, ali izražajan, prijatan blek metal koji svoju sirovost i jednostavnost pretvara u prednosti valjajući se napred u hipnotičkom gruvu koji čoveka uvuče i ne pušta:

https://ritualiahominis.bandcamp.com/album/per-aspera-ad-astra

Možda je ovo nedelja za dobre jednočlane blek metal projekte? Drugi album finskog projekta Riivaus zove se Hehkumaton i prvo se primeti koliko je ovo pristojno producirano sa zdravim, zvonkim zvukom gitara, prirodno zvučećim bubnjevima i dinamikom koje nam danas svima nedostaje. No, Advorsvs, autor i izvođač sve ove muzike pritom ume da piše i dobre pesme i ovo je upečatljiv, razobadan blek metal sa dosta melodije, ali i sa surovim, sirovim gitarčinama i potpuno razlemjenim vokalom. Solidno napisane, raznovrsne pesme, jedan ličan, ekspresivan stil, vrlo lep album:

U istom smislu, tu nam je i treći album nemačkog jednočlanog benda Melkor. Patrick Baumann već ima iza sebe dosta kilometraže i njegov blago folki, ali i dalje žestoki, nabadački srednjetempaški blek metal zvuči sazrelo na albumu Brandmale. Ovo je, za moj ukus, za mrvicu previše introspektivno i sa jako duačkim pesmama, ali ja sam star i potrošen čovek i verujem da će boljoj publici Melkor biti taman po meri:

https://thecrawlingchaosrecords.bandcamp.com/album/melkor-brandmale

https://melkor.bandcamp.com/album/brandmale

I još jedan impresivan jednočlani blek metal bend koji ima dobar debi album. Black Locvst je nemački projekat koji na blek metal osnovu stavlja svašta drugo iz raznih drugih podžanrova ekstremnog metala, uključujući death metal i deathcore. Finalni rezultat, album Forest, je dosta srećna mešavina „organskije“ svirke i „mehaničke“ discipline. Ovo je producirano čvrsto, moderno, komprimovano, ali muzika ima dosta atmosfere i dinamike i rekao bih da Black Locvst ima dobitnu formulu za 2021. godinu:

https://blacklocvstofficial.bandcamp.com/album/forest

I, u daljim vestima o jednočlanim bendovima, ako ove nedelje poslušate samo jedan atmosferični blek metal album, sasvim je u redu da to bude Frostwinter, prvenac ruskog projekta Nordgeist. Kako joj  se prethodni snimak, split album sa Vinterkultom zvao Nordwinter, jasno je da enigmatična T voli zimu a što nije ni čudo jer dolazi iz srca Sibira. U tim smislu je i lako pogoditi kako Nordgeist zvuči i bez slušanja te ako volite vrlo atmosferične, monotone ali umirujuće harmonične, jako distorzirane ali miksovane tako da zvuče kao talasi nekog ledenog oceana, ili, pošto je Bratsk iz kog T dolaziu daleko od mora, onda udari ledenog vetra, zvuke, jelte, spakovane u pesme od po petnaest minuta, Frostwinter je vrlo dobra ponuda. Ako ne, smorićete se za sve pare. Ja ne mogu da slušam previše ovakvih ploča, ali Frostwinter je vrlo korektan proof of concept sa svim dobrim i lošim stranama ovog podžanra istaknutim da se lepo vide:

https://nordgeistofficial.bandcamp.com/album/frostwinter

JOŠ jednočlanih projekata? Naravno. Grčki Spectral Lore je i prethodnim izdanjima pokazao da je vredan pažnje (recimo ovde) pa je Aylossov peti album pod ovim imenom, Ετερόφωτος nastavak saradnje sa izdavačem I, Voidhanger, specijalizovanim za avangardne, eksperimentalne i na druge načine „drugačije“ albume blek metal muzike, i, da se razumemo, vrlo zanimljiva ploča. Ovo su sada već jako dugačke kompozicije – album otvara komad od skoro trinaest minuta – čija hermetičnost stoji u zanimljivoj opoziciji sa čistom količinom svirke koja se ovde čuje. Alyssos se izrazito trudi oko aranžmana pružajući nam energične, dinamične desetominutne pozorišne predstave koje imaju i „čist“ blek-metalski šmek sa lepim melodijama i epskom atmosferom a onda i puno eksperimentisanja sa izrazom. Odlična ploča koju samo malo kolje previše muljav zvuk. Ali odlična, zrela, zanimljiva sa mnogo interesantnih ideja i mudro kombinovanih stilksih elemenata.

https://spectrallore.bandcamp.com/album/-

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/–3

Bihargam su blek metal bend iz Kentakija i samo kucanje ove rečenice me podseća u kako neobičnom vremenu živimo. Elem, ova ekipa, tematski upućena na naučnu fantastiku generalno i Metabarone partikularno snimila je živi album (doduše bez publike) i Blood in the Temple ih predstavlja u dosta dobrom svetlu. Ovo je čvrst, disciplinovan black metal zvuk koji ima dosta thrash metal elemenata u svojim rifovima i mošerskom gruvu. Bend je odlično uvežban i materijal je energičan, pa mi prosto žao da je ovo snimano samo kao live stream jer je uz ove pesme lako videti publiku koja se ubija od šutke. Fino a i ovo je prvi ali ne i poslednji omot ove nedelje na kome ćemo videti bradavicu:

https://bihargam.bandcamp.com/album/blood-in-the-temple

Janaza je solo projekat Anahite iz iračkog black metal benda Seeds of Iblis i album, prvi posle jednog demo snimka, Quranic Plague je vrlo sirov, vrlo blasfemičan blek zvuk koji bezbožničkoj estetici dodaje dobrodošle bliskoistočne mirise. Nije ovo neka preterano sazrela muzika, naprotiv, na momente odiše sasvim amaterskim duhom ali ima ovde mnogo srca i vredi da se čuje:

https://seedsofiblis.bandcamp.com/album/quranic-plague

Još jednočlanog blek metala? Nema problema! Dusk In Silence je projekat indonežanskog muzičara po imenu Bangoen, bubnjara death metal sastava Inverted i njegov prvi album pod imenom Dusk In Silence je kolekcija vrlo autoritativnih, vrlo solidno produciranih pesma u atmosferičnom/ post-blek ključu. Beneath the Great Sky of Solitude je, da ne bude zabune i žestoka, glasna ploča sa brzim tempom, energičnim gitarama i pevanjem i samo to što ima slatke shopegaze melodije ne znači da nije u pitanju „pravi“, zakucavački metal. Pa još taj omot koji je vrhunac (dobrog) kiča! Jake preporuke:

https://duskinsilence.bandcamp.com/album/beneath-the-great-sky-of-solitude

Njemački sad već veterani Odal su odlični na svom petom albumu, Welten Mutter. Pored meni sjajnog omota, ovde imamo i odličnu muziku koja se drži melodične, hipnotične blek metal matrice, ali uz maksimum energije, čvrstine i brzine, kombinujući gorkoslatke gitarske teme sa vrlo snažnom svirkom i kvalitetnom produkcijom. Da je ovo masterovano malo dinamičnije bilo bi i bolje, ali Odal prave muziku koja treba da čoveka malo pritisne, pa i opčini stalnim ponavljanjem i sporim uvđenjem varijacija te tu i ovaj jako koprimovani master pomaže. Odlična ploča:

https://odal-horde.bandcamp.com/album/welten-mutter

Čileanski kvartet Llankazo najavljuje album promo demo snimkom od dve pesme. Prtetpostavljam da plaćanje sedam dolara za ovaj materijal kasnije daje i pun album jer bi inače stvari bile malo preskupe. No, te dve pesme su odlične, nudeći razgnevljen ali ličan, emotivan black-death metal kome razgovetnije pevanje daje dimenziju „realističnog“ a sjajni rifovi ispod – epskog.

https://llankazo.bandcamp.com/album/promo-advance

Kada sebe nazovete Goat Kommander a svoj EP Bestial Torment, gradite u slušaocu – konkretno meni – očekivanja koja gotovo da je nemoguće ispuniti. Ipak, brazilski (jednočlani?) projekat pod ovim imenom me je eminentno zadovoljio sa pet pesama divljačkog, primitivnog, ali tehnički više nego kompetentnog blek metala. Ovo je svakako lo-fi ali zvuči pravično i moćno. Stara škola do bola:

https://goatkommander.bandcamp.com/album/bestial-torment

Vrlo dopadljiv black-death metal na trećem albumu poljskih siledžija Occultum. Apokatastasis je pripreman tri godine i ovo je zaista dobra kombinacija blek metalske epike i death metal grubijanstva. Zvuk je nesavršen, sa bubnjevima koji dosta odjekuju i gitarama koje se stapaju jedne sa drugima, pogotovo u bržim delovima ali ovo Occultumu samo daje jednu dodatnu dimenziju šarma, životnosti, „tr00“ šmeka. Dobre pesme, divljačka izvedba, preporuke.

https://oldtemple.bandcamp.com/album/occultum-apokatastasis

Glass Coffin iz Leksingtona (grada u Kentakiju, ne benda iz Srbije) i Oppressive Descent iz Portlanda su dva lo-fi benda sa lepim split albumom od sedam pesama. Glass Coffin je jednočlani „black punk“ sastav i to je sirovo, agresivno, ali sasvim korektno. Oppressive Descent su bliži klasičnom black metal izrazu i imaju duže i hermetičnije pesme ali su u stanju da naprave dobru melodiju i atmosferu. Meni ovo dobro:

https://oppressivedescent.bandcamp.com/album/glass-coffin-oppressive-descent-split

https://glasscoffin.bandcamp.com/album/glass-coffin-oppressive-descent-split

Rumunske komšije Autumn, Leaves, Scars na svom novom albumu, Unter dem Füße der trauerd Winde zvuče vrlo dobro, razvijajući svoj depresivni, malo i „post“ zvuk u dobrom smeru. Ovo su sigurno napisane, razgovetne pesme uglavnom sporijeg tempa (ali sa blastbitovima kad zatreba) koje se ne rasplinjavaju previše u shoegaze maštarijama već uglavnom drže „tvrđu“ liniju te depresivne muzike. Vrlo solidno izdanje za bend koji svira duže od decenije i izgradio je jasan profil i identitet:

https://autumnleavesscars.bandcamp.com/album/unter-dem-f-e-der-trauerd-winde

https://satanath.bandcamp.com/album/sat323-autumn-leaves-scars-unter-dem-f-e-der-trauerd-winde-2021

Death Shroud su iz, čekajte da proverim, Virdžinije, i, da, sviraju vrlo solidan blek metal. Sviđaju mi se ovi bendovi koji ne dolaze iz utemeljenih blek metal „škola“ i imaju svoj zvuk koji nije izgrađen na emuliranju prepoznatljivih uzora. Pritom, kad smo već kod zvuka, Death, Slavery and the Pursuit ov Sadness, drugi album ovog sastava, ima odličan, čist, jasan a energičan saund koji vrlo lepo paše kompleksnijim, epskim a opet, zakucavačkim pesmama. Šlag na torti je da se grad iz koga ova dva momka dolaze zove Blacksburg. Ponekad se stvari savršeno nameste pa veoma preporučujem Death, Slavery and the Pursuit ov Sadness, možda ne kao stil života koji treba usvojiti ali svakako ako album odličnog, moćnog blek metala:

https://deathshroud.bandcamp.com/album/death-slavery-and-the-pursuit-ov-sadness

Švajcarski Cold Cell ne spadaju „zvanično“ u post blek metal iako je tematski bend okrenut modernim temama a i muzički koriste semplere i vrlo savremeno zvučeće atmosferične pasaže. Njihov četvrti album, The Greater Evil je zbilja definisan atmosferom napetosti, pretnje, najavom propasti itd. i bend se dobro snalazi kombinujući moderniji, „post“ zvuk i tehniku sa tradicionalnijim blek metal nabijanjem. Ceo album ima jednu apokaliptični dimenziju a koja zvuči futuristički radije nego „klasično“ i to je fino osveženje:

https://cold-cell.bandcamp.com/album/the-greater-evil

Naravno, kao čovek slab na norvešku školu, zasladio sam se ove nedelje prvim albumom norveškog kvinteta Ulvehyrde a koji se zove Englemakersken. Ulvehyrde su ekipa koja je spinofovana iz Vulture Lord i Beastcraft i fokusirana na tradiciju, kako u tekstovima, tako i u muzici koja je oštra, hladna, svečana i žestoka. Englemakersken je izvrsno producirana, mračna i preteća ploča sa pesmama koje imaju jedan obredni kvalitet iako su, da ne bude zabune, formatirane kao klasični black metal komadi, ali sa zaista vrhunskim osećajem za dramatično. Izvrstan debi:

https://dusktone.bandcamp.com/album/englemakersken-2

Idemo sad na ovonedeljnu ogromnu ponudu stonera, dooma, psihodelije… Brethren Hogg su iz Nju Orleansa i njihov istoimeni album donosi malo daha južnjačke močvare sa svojim teškim rokom. Brethren Hogg su negde između stoner, sludge i doom metala, oslanjajući se na žestoke rifove, težak ritam i karakterne vokale, sa pesmama koje imaju prepoznatljive bluz korene ali i nadgradnju u vidu naglašenije metal elemenata. Sa odličnom produkcijom i dosta svežih ideja, moram da kažem da me je album koji je u prvom momentu zvučao pomalo hermetično, osvojio posle par pesama. Poslušati sa zanimanjem!

https://brethrenhogg.bandcamp.com/album/brethren-hogg

Ruski Dark East Productions je izbacio kompilaciju koja se zove Doom metal Compilation – Volume 1 sa dvadeset bendova koji svi u nekoj dimenziji zaista pripadaju doom metal podžanru. No, ovde zapravo ima jako mnogo raznovrsne muzike – recimo sastav koji album otvara, Tholing the Void je više death metal nego doom, dok su The Agony Column koji iza njih slede toliko raspevani i melanholični kao da dolaze iz sasvim drugog univerzuma. Dakle, imate ovde različite poglede na tempo, zvuk, harmonije itd. mada, pošto su Rusi u pitanju, dobar deo muzike ima tu neku prepoznatljivu emotivnost pa postoji nit koja se provlači od početka do kraja. Kako je ovo samo daunloud izdanje (i plaćate koliko sami želite) nema ograničenja u pogledu trajanja pa neki bendovi imaju pesme i od po dvadeset minuta. Navalite:

https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/doom-metal-compilation-volume-1

Iron Rider su trio iz Bruklina i njihov stoner-doom je simpatičan pa i pomalo hipnotičan na EP-ju One Day Someone’s Gonna Kill You. Sve je to vrlo organski odsvirao i puno dobrih hard-bluzerskih rifova, a mada je produkcija malo muljava, to u jednoj meri doprinosi hermetičnosti atmosfere, pa je u neku ruku i integralni deo zvuka benda. Puno rifčina i sporog zakucavanja:

https://ironrider.bandcamp.com/album/one-day-someones-gonna-kill-you

Australijski The Ugly Kings su krajem 2019. godine snimili svoj nastup u melnburnskom Cherry Bar lokalu, koji samo što se bio ponovo otvorio. Naravno, posle je došla pandemija i sve to pa je ovaj snimak time još vredniji. Elem, Killing Time at Cherry Bar je, dakle, živa, energična kolekcija moćnih, masnih hard rok pesama u kojima nema laži i prevare. The Ugly Kings su dobri u rifovima, ali još bolji u aranžmanima, puštajući prazan prostor da radi koliko i sam zvuk u njihovoj vrlo bluziranoj, ali vrlo heavy muzici. Pritom, pesme su dobrodošlo raznovrsne i sa naglašeno karakternim pevanjem pa je ovo, a pogotovo po ceni koju sami određujete, nezaobilazno i obavezno:

https://theuglykings.bandcamp.com/album/killing-time-at-cherry-bar

Danci Måneskjold na svom albumu (snimljenom najvećim delom odjednom), Sølvhjerneskaller sviraju simapatičan, faziran psihodelični rok koji ima čvrstinu i razgovetnost „normalnijeg“ teškog roka, a što ga može preporućiti i publici koja sa sumnjom gleda na sve te svemirske i psihodelične reference. Ovo je melodično, raspevano i prijatno sa taman toliko koncepta da ne zvuči kao grupica ortaka iz lokalnog bara, a sa opet lepo zaokruženim rok pesmama i ukusno dodatim ukrasnim detaljima. Fino:

https://maneskjold.bandcamp.com/album/s-lvhjerneskaller

Na sasvim drugoj strani su Kanađani Spacebag Poopsock koji za sebe kažu da su „SHITTY AND DERIVATIVE AS HELL STONER METAL, NOT TO BE PLAYED QUIETLY“. I sve pogađaju. Četiri pesme na eponimnom EP-ju zvuče kao da su snimljene u podrumu u devetom satu celodnevne narko-seanse, sa previše faza, dima i halucinacija u malom prostoru. Plus, predugačke su. Ali opet, nekako su neodoljive:

https://spacebagpoopsock.bandcamp.com/album/spacebag-poopsock

No, zato češirski stoneri 1968 zvuče spremni da osvoje svet na svom drugom albumu, Salvation If You Need. Ovo je kolekcija moćnih rokerskih himni utemeljenih u klasičnom heavy blues pristupu, sa puno velikih rifova i melodičnim, ali energičnim pevanjem. Miks je glasan, možda za nijansu siroviji nego što bih voleo, ali ove gitare, ova moć zvuka, to se ipak ne sreće svaki dan. Pesme su ekonomično napisane i pune faziranog etitjuda i 1968 su sa ovim albumom napravili izuzetan, a opet vrlo garažni, omaž klasici:

https://1968band.bandcamp.com/album/salvation-if-you-need

Rimljani Circle of Rhinos su malo suviše „tehnički“ za moj ukus jer je njihov EP, Crossroads Breed neka vrsta progresivnog, instrumentalnog stoner metala u kojoj ima previše svirke a premalo gruva, ali dobro je to producirano, dobro odsvirano i ne mogu da kažem, ima šmeka:

https://circleofrhinos.bandcamp.com/album/crossroads-breed

Green Warlock on Opium Hogs je split singl njujorških Green Hog Band i praških Opium Warlock. Green Hog Band nude jednu sporu, lepljivu stoner-doom pesmu koja je skoro savršena u svom hipnotičkom valjanju skoro pa jednog jedinog rifa i promuklom pevanju sa teškim ruskim naglaskom. Šest i po miuta ovakvog  blagoslova je malo. Opium Warlock su još sporiji, distorziraniji i disonantniji i nude skoro dvanaest minuta vrištećeg psych-dooma sa sve semplovima i psihodeličnim gitarama. Izvrstan singl a koji kupujete po ceni koju sami odredite:

https://opiumwarlock.bandcamp.com/album/green-warlock-on-opium-hogs

A ako vas je prethodno izdanje ostavilo žednim za još supersporog, hermetičnog a zavodljivog dooma, Gravity Kong nam se vraćaju sa EP-jem Disconnect i ovo je osamnaest i po minuta pakleno sporog, teškog ko crna zemlja, jako distorziranog i mučnog doom metala koji svejedno zadržava kompulzivni gruv i inerciju kretanja napred sa mnogo energije. Ovako spora muzika ne bi trebalo da ovako dobro, da prostite, diže, ali – diže. Uprkos vrlo sirovom zvuku. Moćno:

https://gravitykong.bandcamp.com/album/disconnect

Da ostanemo u temi, Kong Lives su velški post-metal/ doom bend i njihov album, Thy Kingdom Kong je, uprkos memetičnom humoru i igrama reči zapravo fina i dovoljno ozbiljna kolekcija sporih, meditativnih, a često glasnih i vrišteći emotivnih pesama koje imaju odlične vokale i još bolje gitare. Abrazivan zvuk, ali vrlo dobre pesme i puno melodije koja samo zvuči još potentnije preko ekstremnih distorzija. I još plaćate koliko hoćete. Pa, izvolite:

https://konglives.bandcamp.com/album/thy-kingdom-kong

Kad smo već kod „post“ zvuka, Kanađanke Big | Brave imaju novi album za Southern Lord, Vital, i ovo je fantastično ubedljiv, veoma teški, mračni a opet melanholični, višeslojni post-metal-doom sa izuzetno lepo snimljenim distorziranim gitarama, izvrsnim vokalom, generalno jako zdravim zvukom. No, muzika je ono što zaista impresionira. Big | Brave su negde između Swans iz devedesetih i Neurosis iz, eh, isto devedesetih, dajući nam spore, teške, ali melodične, ritualne komade od po sedam, osam, devet minuta, sa gitarama koje često samo prave preteću buku a basom i bubnjem koji „zaista“ sviraju. Kada se odozgo obruši Robin Wattie svojim folki, naričućim pevanjem, ovo se stvarno pretvara u ritual. Fantastično.

https://bigbravesl.bandcamp.com/album/vital

Stoner-rok moćnici, Kosmonaut iz Ohaja, naši stari prijatelji, su ga baš drastično usporili za ovogodišnji praznik. Sativa (odnosno  s A t I v A)  je singl sa dve pesme koje su jako teške, ali i zapaljive, sa zaranim melodijama i šmekerstvom koje prozire kroz valove distorzije. „Srećan vam 420“, kažu Kosmonaut „i neka vas sahrane u dimu“. Sami birate cenu:

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/s-a-t-i-v-a

I Howling Giant iz Nešvila su nam poznati, a novi EP, Alteration je dopadljiv i, za stoner rok pomalo i nekarakteristično, veseo. Bend svira raspoloženo, sa dosta durskih harmonija i svetlim zvukom, energijom koja ne zvuči rušilački već naprosto – radosno. Nazvati ovaj EP progresivnim zvuči kao preterivanje, ovo je samo četiri komada raspoloženog, instrumentalnog stonera koji se raduje proleću i životu. Dovoljno:

https://howlinggiant.bandcamp.com/album/alteration

Da biste kupili download verziju EP-ja Ruin francuskog sastava Cult of Occult morate da kupite kasetu jer se daunloud ne prodaje odvojeno. No, ovde za šest evra dobijate četrdesetak minuta svirke. Ruin, naslovna pesma, je skoro 22 minuta brutalnog, sporog i hermetičnog sludge doom metala koji zvuči kao samrtni ropac u slow motionu. Sa druge strane je „ambijentalni“ remiks iste pesme, nuiRe, koji je još strašniji. Odlična ponuda:

https://breatheplastic.bandcamp.com/album/ruin

Sličan stil nude naši stari znanci, kalifornijski Body Void. Novi album, Bury Me Beneath This Rotting Earth, ima četiri pesme od kojih ni jedna nije kraća od dvanaest minita niti brža od kornjače kojoj su polomljene bar dve noge. Body Void ipak demonstriraju veoma dobar pristup materijalu, praveći od nečeg što je stalno na granici karikature, napetu i dramatičnu muziku. Ova vrsta sludge-doom metala koju su, hajde da kažem, „promovisali“ Khanate, ume da bude veoma smaračka jer se programski trudi da ne bude, jelte, prijatna, da sve u vezi sa njom bude abrazivno, počev od zvuka punog distorzije, mikrofonije i disonance pa do „tema“ koje su nemelodične, ritma koji skoro da stoji i pevanja koje je vrištanje sve vreme. Ali dobri bendovi u ovom stilu uspevaju da od toga naprave skuplturu koncentrisane ružnoće od koje je na kraju nemoguće odvratiti pogled. Bury Me Beneath This Rotting Earth je jedna takva skulptura:

https://bodyvoid.bandcamp.com/album/bury-me-beneath-this-rotting-earth-3

Naravno, svetski dan duvke je i idealan datum za izlazak novog albuma viskonsinskih Bongzilla. Duhovito nazvan Weedsconsin, ovaj 43-minutni opus donosi sasvim očekivane sludge rifove i doom sporost, promukle, urlajuće vokale i jednu generalnu opijenost kanabisom, uobličenu u muziku koja je i abrazivna ali i topla i prijateljska u isto vreme. Skoro da je neverovatno da do sada niste nikada čuli Bongzillu – pa verovatno i znate da li vam se ovo sviđa ili ne i bez slušanja – ali ako niste, Weedsconsin je perfektan za prvo iskustvo sa ovom ekipom:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/bongzilla-weedsconsin

Isti izdavač, italijanski Heavy Psych Sounds je u istoj nedelji izbacio i novi Doom Sessions, i ovo je split Bongzille i Italijana Tons. DOOM SESSIONS VOL​.​4 – Bongzilla // Tons za razliku od prethodnih splitova u ovom serijalu sadrži isključivo nove pesme i mada verovatno znate Bongzillu, Tons možda do sada niste slušali a oni, kakav preokret, totalno kradu šou na ovom izdanju. Meni se i njihov prošli album za Heavy Psych veoma dopao, pa sam očekivao da ovo bude dobro i – dobro je. Sporo, moćno, teško, hipnotično, i značajno bolje producirano od Bongzille, tako da, navalite:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-4-bongzilla-tons

Dragumite iz Indijane na EP-ju Empty Bottles valjaju četiri pesme moćnih rifova i melodičnog pevanja. Ovo je stoner rock/ heavy rock sa malo grunge mirisa (najpre u pevanju koje vuče na Pearl Jam) a koga su meni najbolje prodali dobri rifovi i odličan zvuk. Rokenrol!

https://dragumite.bandcamp.com/album/empty-bottles

Stone Gnome su dva lika iz San Franciska koja se slikaju sa kamenim patuljkom za svoje promo slike, ali i koja sviraju glasan, pristojan sludge/ stoner metal. Album  The Algorhythm, njihov debi, je kombinacija jakih rifova i promuklog a opet melodičnog pevanja, sve kreirano da zvuči atmosferično, ali i sa dosta gitarskog rada i kompleksnih solaža. Da budem iskren, Stone Gnome su i za nijansu prehaotični za moje uši – da ne pominjem jako glasan mastering – ali ima ovde dosta dobrih momenata:

https://stonegnome.bandcamp.com/album/the-algorhythm

Hrad Vallis iz Mineapolisa svoju muziku nazivaju New Wave of Martian Desert Metal, pa je tako i prvi album naslovljen NWOMDM. I to je, dakle, desert rock/ metal sa malo psihodelije, ali i dosta žestine jer koristi energične rifove i militantan ritam, ali ih onda preseca melodičnim pevanjem. Zvuk i aranžmani koje nam Hrad Vallis nude su dosta raznovrsni – na momente možda i prenaglašeno – ali imaju dosta šarma a treba i pozdraviti dosta dinamičan mastering:

https://hradvallis.bandcamp.com/album/nwomdm

Conclave iz Masačusetsa na svom drugom albumu, Dawn of Days sviraju doom/ sludge metal koji nema baš preterano mnogo originalnosti i uglavnom igra na sigurno, ali je uvek tehnički korektan i dobro produciran. Ako volite, teški, glasnu, emotivnu, pomalo i epsku metal muziku, Conclave su vredni da se poslušaju:

https://conclave1.bandcamp.com/album/dawn-of-days

Litvanski Goat Metamorphosis na EP-ju Bonged Out of Existence nudi lo-fi, vrišteći stoner metal koji u potpunosti uspeva da ostvari zacrtani cilj hipnoze i uvlačenja slušaoca u jedno transcendentno iskustvo time što ima tečne, moćne rifove koji prekrivaju sve, kao lava koja ističe iz vulkana. Pet pesama sjajnog gruva, sami birate cenu, prejak rad:

https://goatmetamorphosis.bandcamp.com/album/bonged-out-of-existence

Bruklinski Free Whenever objavio je dvoiposatni snimak svog džema nazvan Jam Junkies – koga nažalost, za sada nema na njihovom Bandcampu. Zašto? Ne znam. Ovo je jako dobar psihodelični/ space rock snimljen veoma kvalitetno i sa velikom sigurnošću u improvizovanju. Džem je podeljen na devet distinktnih delova i bez obzira što sve to jako dugo traje jasno je da su iz jednog još dužeg snimka izvađeni svi najbolji delovi. Moćno, tripozno, jako dobro:

Vermian iz Irske je studijski projekat dva momka koji su sve snimili na, jelte, kućnoj opremi, razmenjujući fajlove preko interneta i dovodeći masu gostiju za potrebe debi albuma, All That Is Holy Must Be Undone. Rezultati su impresivni s obzirom na „kućnu“ prirodu ovog projekta i mada njihov doom metal svakako neće osvojiti oskara za originalnost, on ima dosta šarma i lepih melodija, dobre atmosfere, te prihvatljivo dobru produkciju da vredi da se čuje:

https://vermian.bandcamp.com/album/all-that-is-holy-must-be-undone

Bristolski Thorth na EP-ju The truth that I despise daje solidnu odbranu koncepta doomgaze metala. Dakle, ovo je sporo, dosta heavy ali zatim i veoma nežno, harmonski popično, obdareni sanjivim, melanholičnim vokalima. Kombinacija koja će, siguran sam, pronaći svoju publiku a bend ima sasvim dovoljno štofa da meni bude zanimljiv ovih šest pesama, plus sve nudi za cenu koju sami odredite. Odredite pravično:

https://throth.bandcamp.com/album/the-truth-that-i-despise

Imamo bendove koji u imenu kombinuju reč Wizard sa različitim bojama, pa je sasvim legitimno da smo sada dobili i Red Wizard. Ovaj stoner sastav iz San Dijega se vrlo lepo prikazuje sa singlom Power Slop koji nudi dve masne, psihodelične, maštovite stoner/ doom kompozicije, adekvatnu količinu fuzza, odlično, grubo pevanje, poletne ritmove i solidan zvuk. Sjajno:

https://redwizard.bandcamp.com/album/power-slop

Ripple Music nas je i ove nedelje obradovao odličnim izdanjem. Void Vator iz Los Anđelesa na svom debi albumu, Great Fear Rising sviraju, pa, heavy metal. Ovo je negde između klasičnog metala i malo „stonerskije“ muzike bliže Rippleovom uobičajenom zvuku i to je zdrava kombinacija. Void Vatori imaju dobre rifove, jak gruv, ali i tempo i malo melodije i cheesa koji su bliži klasičnom metalu. Ripple Music bendovi uvek imaju kvalitetnu produkciju pa je i ovde to slučaj, ali bend pored svega ima i vrlo karakteran, prepoznatljiv zvuk koji zaista kupi najbolje od ’80s metala i stonera. Sjajno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/great-fear-rising

Kad nazovete bend Santa Sangre gradite kod slušaoca možda i nerealno visoka očekivanja. Srećom, ovi Meksikanci većinu očekivanja pravdaju svojim prvim demo snimkom. Demo 2021 je trajanja jednog pristojnog albuma od 35 minuta a muzika je sirovi, lo-fi psihodelični stoner-sludge rok, sa hipnotičkim ponavljanjima, neljudskim nivoom distrorzije i sakralnim gruvom. Bend sve svira sa jako dobrim osećajem, dajući hiperdistorziranoj sabatovštini obrednu dimenziju a sve se završava moćnom obradom baš Sabbathove Snowblind. Ne propustiti, ako su vam uši navikle na mrak. A oči na bradavice:

https://santasangre666.bandcamp.com/album/demo-2021

Bečlije Liquid Maze sviraju progresivniji teški rok koji, svakako, voli bluerske harmonije, dobar rif i faziranu gitaru (čuju se tu omaži Hendriksu itd.) ali voli i da ih upetlja u složeniji aranžman. Naravno, ne bih se ni trudio da ih slušam da album Snake Jazz (koji nema baš mnogo džeza, da se razumemo), ipak nije napravljen tako da gruv bude u prvom planu. Ovako kako jeste, pesme jesu kompleksnije ali su radio-friendly i mogu da se puštaju za relaksaciju. Bend svira odlično i kombinovanje orgulja sa jakom gitarom mojim ušima veoma prija:

https://liquidmaze.bandcamp.com/album/snake-jazz

Ruski Lunar Funeral je sjajan na drugom albumu, Road to Siberia koji izlazi tek u Julu ali se već sada može ceo čuti i priorderovati. Ovo je spor, težak doom metal koji uspeva da izbegne najveći deo za doom metal tipičnog programa, zvučeći više kao post-pank ekipa koja je usporila na 16 obrtaja nego kao tipičan naduvani hevi+bluz+gotika sastav. Ovo je hipnotično i zapravo prilično „pop“sa prozračnim, ali teškim zvukom, lepljivim ali nenametljivim rifovima i odličnim osećajem za pravljenje dugačkih aranžmana koji zvuče sasvim organski i prirodno. Kad krenu psihodelične solaže ja se malo bogami i rasplačem od sreće. Odličan program za Helter Skelter Productions i Regain Records:

https://regainrecords.bandcamp.com/album/road-to-siberia

Izvukosmo se nekako iz najsporijeg dela današnjeg pregleda. Idemo dalje! Prickrott je nizozemski nihilistički, ali dosta zabavni projekat koji spaja grindcore, industrial i black metal u jednu zapravo sirovu smešu koja, ipak, ima potrebnu količinu dobrih rifova i popaljivog gruva. A Journey Into the Depths of Nihilism je njihov split album sa nekim (nečim) po imenu Von Mollestein i njihova strana ima četiri metalizirane i zanimljive pesme dok je druga strana više EBM/ industrial tipa ali sa distorziranim gitarama i urlanjem. Na gomili sve to ima jednu ’90s energiju i sirovost koja mi je simpatična:

https://prickrott.bandcamp.com/album/a-journey-into-the-depths-of-nihilism

Metal Message je nemačka PR agencija koja promoviše metal. Ne zvuči baš seksi ali njihova osma promo-kompilacija, VIII • Immortal Euphoria! je zapravo odlična. Odve imamo petnaest bendova različitih stilskih usmerenja ali uglavnom vrlo dobrog kvaliteta, od, recimo, sirovih a melodičnih spid metalaca Under Siege, preko gotskog duma Cult of Salem, epskih blek metalaca The Fifth Horseman pa do energičnog thrash metala koji isporučuju Taskforce Toxicator. Kako i nagađate, ova se kompilacija nudi za pare koje sami odredite i veoma je vredno čuti je kao skup smernica za dalje istraživanje:

https://metalmessage.bandcamp.com/album/viii-immortal-euphoria

A kad smo već kod kompilacija koje se nude za novac koji sami odedite i sklopljene su s pažnjom i ljubavlju, pa, Global Thrash Attack se vraćaju i donose nam 13 odličnih komada na kolekciji Spanish Thrash Attack. Ko je čitao ova moja pisanija prošle godine pamti da sam dosta hvali prethodne kompilacije ove ruske inicijative jer je prosečni kvalitet materijala na njima neuobičajeno visok a i ovog puta to je slučaj. Ovde nema mnogo poziranja i izmišljanja tople vode i bendovi krljaju napred sa uverenjem i mahom vrlo dobrim zvukom. Thrash til death ili tako nekako:

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/spanish-thrash-attack-compilation

Finski Templar i japanski Barbatos imaju split singl koji trenutno postoji samo u formi JuTjub videa, a vinil izlazi na leto. No, ovo je toliko nabadački, sirovo i moćno da veoma vredi da se sad čuje pa da se zabeleži za kupovinu kad izađe. Barbatos su već poznati na ime svog sirovog thrash-punk-metal jurišanja koje traje već duže od dve decenije, i dve pesme koje nude smo već čuli na albumu Straight Metal War iz 2015. godine. Odlične su, naravno, na svoj pomalo dementni, razulareni način, ali Templar su ovde otkriće nedelje sa svojim sirovim, lo-fi napadom na uši od koga može da se rikne u najpozitivnijem smislu. Ne propustiti:

Indijski multiinstrumentalist Vasu Chandran pod imenom Hell Hordes pravi dopadljiv death-thrash metal. Njegov novi EP, Hell Hordes ima pet pesama koje su pod jasnim uticajem ranog Morbid Angel, a što je sasvim legitimno, te odsvirane kvalitetno i ubedljivo. Ne preterano originalno ali besno, žestoko i puno zlih rifova, rekao bih da Chandran ovde ima sasvim dobitnu formulu:

https://hellhordes.bandcamp.com/album/hell-hordes

Black Light su iz Košica u Slovačkoj i kažu za sebe da sviraju „fresh thrash metal“. E pa lepo! No, Firestealer EP je zapravo sasvim solidan i svež u smislu da je ovo thrash koji je svestan koja je godina, ne imitira bendove osamdesetih i zapravo ima aranžmane bliže death metalu, sa grinderskim ispadima. No, ovo je rifačški veoma ubedljivo, dobro producirano i energično a istovremeno razgovetno i napaljujuće. Lepa ponuda iz bratske Slovačke:

https://blacklightthrash.bandcamp.com/album/firestealer-ep

Lepa brazilsko-kanadska saradnja na split EP-ju bendova Whipstriker i Ice War. Whipstriker na svojoj strani imaju tri pesme epskog thrash metala koji se dosta oslanja na heavy metal ideje i atmosferu, ali zna i da zavari pošteno, posebno na poslednjoj pesmi – Morphine Soldiers. Ice War već znamo (osvježimo sjećanje) i njegov antikapitalistički, pankerski thrash/ heavy metal ovde nije vidno dobio na „profesionalnosti“ ali nije ništa ni izgubio na kvalitetu. Štaviše, svirka je sjajna, sa moćnim, brzim pesmama, melodičnim, napaljujućim rifovima i dobrim solažama i jedini i dalje malo problematični element je Joovo pevanje. Ali, jebiga, ima to šarma:

https://helldprod.bandcamp.com/album/whipstriker-ice-war

Mephobia su iz Beča i sviraju dobar, vrlo kvalitetan i glasan thrash metal sa malo groove metal elemenata koji, za moj groš, ne kvare zabavu. Ima tu i malčice death metal elemenata, kad smo već kod toga, ali u prvom planu je nabadački, besan thrash metal koji malo vuče i na The Haunted u mojoj glavi. Bend je osnovan pre dve godine a tek ove su krenuli da snimaju i Reign of the Degenerates je, ime na stranu, onako dobar debi album kakav samo možete da poželite sebi. Zrelo, besno, kvalitetno, poslušajte:

https://mephobia.bandcamp.com/album/reign-of-the-degenerates

Brimstøne je jednočlani hrišćanski metal projekat iz Sjeverne Karoline i znam kako to izgleda na papiru, ali moram da priznam da me je prijatno iznenadio kvalitetom muzike. Mislim, ovo je sirova, kućna produkcija ali sasvim dobrog kvaliteta a pesme su besne, rifaške kritike crkvene koruptivnosti negde između panka, treš metala i stonera. Mislim, jedna pesma se zove Christofascist, pa kako to ne voleti? Moment of Silence je EP sirove ali autentične energije i vredi da se čuje, a, pošto cenu određujete sami, i da se pazari:

https://brimstonehvnchc.bandcamp.com/album/moment-of-silence

Ne znam da li su Blu Blaz svoje ime bazirali na omiljenoj igračkoj franšizi BlazBlue, ali njihov Demo ’21 je odvaljivački, moćno mošerski metaliziran straight edge hardcore iz Portlanda. Blue Blaz ne samo što imaju opasne rifove, ubistven ritam i razjarene, pravoverno besne vokale, nego su im i tekstovi posvećeni policijskoj represiji, kapitalističkom paklu i proleterskoj Golgoti. Sjajno:

https://blublaz.bandcamp.com/album/demo-21

Recluse iz Luizijane krljaju glasan, energičan, recimo sludgecore na svom EP-ju Long Gone Light. Ovo su četiri pesme moćnih, povremeno i epskih rifova, snažnog vokala, i uglavnom vrlo zakucavačkog srednjetempaškog ritma. Ima tu i bržih momenata ali za mene je glavni element muzike ovog benda zastrašujuće pevanje Ryana Ashmorea koji zvuči kao da mu celo telo izlazi kroz usta kad se dere. Izvrsno!

https://reclusenola.bandcamp.com/album/long-gone-light

Kad smo već kod Luizijane, Capra imaju novi album za Metal Blade i In Transmission je lep paket energičnih rifova, dobrog tempa i razgnevljenih ženskih vokala. Metalizirani hardkor ne mora uvek da bude testoteronsko-mošerskog tipa i Capra pružaju program koji je dovoljno „metalan“ i „profi“ za mejnstrim publiku a da ipak imaju uzvitlan tempo i bes koji su obeležja auteničnosti:

Splatz iz Ilinoisa sviraju, pa, recimo „čist“ hardcore punk koji bi zvučao sasvim prirodno 1986. godine. Dakle, ima ovde metala koji smo čuli kod Attitude Adjustment ili Agnostic Front u ono vreme, a sve je bazirano na tečnim, prostim rifovima, brzom tempu i karakternom pevanju. Meni je ova kolekcija demo snimaka (svega četiri pesme, plaćate koliko hoćete) odlična:

https://splatz.bandcamp.com/album/the-demos

Nema grindcorea dok ga ne zasviraju Južnoamerikanci, jel’ tako? Meconio iz Čilea su ovde da potvrde tu poznatu maksimu i njihov istoimenu debi-album ima šesnaest pesama besnog, socijalno osvešćenog prženja. Samo dve pesme su ovde duže od dva minuta, dok se ostale pakuju u kraće forme i mada se Mecanio ne mogu pohvaliti dobro produciranim materijalom, on je izvođački ubedljiv i sklopljen od agresivnog i poletnog grinda, te besnih socijalnih kritika. Sva ta tuča samo za dolar!

https://meconiogrindcore.bandcamp.com/album/meconio

Čikaški Flash in the Pan stavlja sliku vrlo nezdravog obroka na omot svog EP-ja Gameshow Messiah ali muzički je ovo mišićav deathgrind sa pesmama oko tri minuta i kvalitetnom, energičnom svirkom. Plaćate koliko želite, a i vredi jer je ovo DALEKO iznad ikakvog grindcore proseka na Bandcampu, sa pesmama koje su solidne i dobrim zvukom. Žestina, nabod, produkcija, sve što treba, istina je, hladno (i vetrovito) u Čikagu, ali STANDARD:

https://flashinthepan.bandcamp.com/album/gameshow-messiah

Ako ove nedelje kupite samo jedno grindcore izdanje (mada sam ja kupio tri, greota ne kupiti po ovim cenama) to bi trebalo da bude album Monnier sastava Monnier izašao za pouzdani Horror Pain Gore Death Productions. Sem, naravno, ako već nemate njihova prethodna dva EP-a, nazvana Monnier i EP2, jer je ovaj album zapravo njihovo spajanje u jednu celinu. Ali ako nemate, ALA ĆETE DA SE PROVEDETE. Monnier su duo na transverzali Belgija-Japan, sa Jasperom Swertsom, najpoznatijim po ilustracijama za omote neprebrojnih ekstremnih metal bendova, na gitarama i bubnjevima i sa Sudom Makiko iz tokijskih Flagitious Idiosyncrasy in the Dilapidation na vokalima. Čuj mene „vokalima“, ovo je više direktan prenos nuklearne ekplozije nego pevanje, da se mi razumemo. Monnier su blago metaliziran grindcore sa pesmama koje su tehnički kvalitetne i odsvirane vrhunski i samo u retkim trenucima prebacuju dva minuta, sa ubitačnim tempom, zloslutnim rifovima i apsolutnom zveri iza mikrofona. Makiko je, naravno, inače u svom matičnom bendu jako upečatljiva ali Flagitious Idiosyncrasy In The Dilapidation su za nijansu više deathgrind orijentisani i imaju za mrvicu veći opseg atmosfera pa je i njeno pevanje tamo kombinacija dubokih „pećinskih“ vokala i vrisaka, kako je i red, sa nešto odmerenijim deliverijem. I ovde imamo obe tehnike, ali pesme su kraće i Makiko se mnogo više forsira i, pogotovo na starijem materijalu, ovo je kao nekakav tajfun žileta koji znate da nećete preživeti ali je veličanstveno dok traje. Za ljubitelje Gridlink, Discordance Axis i slično, obavezno slušanje:

https://hpgd.bandcamp.com/album/monnier

Beastial Piglord ima novi EP, nazvan jednostavno Bullshit i ovo je jedna tipično eklektična, malo i haotična ali na kraju dana i dalje lična, ekspresivna smeša lupova, gitara, somnabulnih vokala, raznih efekata i muzike koja gotovo da se može nazvati proizvodom toka svesti. No Beastial Piglord je odavno dokazao da je značajno ispred prosečnog internet-avangardiste, dajući svojoj muzici slobodne ali dovoljno čvrste forme da uvek bude zanimljiva a neretko i nezaobilazna. Bullshit je jedno od fokusiranijih, jačih izdanja koje je ovaj momak iz Sjeverne Karoline izbacio u poslednje vreme, a plaćate koliko sami poželite. Ne propustite da makar poslušate:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/bullshit

Da pređemo na death metal. Zagrepčani Cryopathic Thanatology su šarmantni na prvom EP-ju, Untold Stories of the Morgue, donoseći nam četiri pesme old school death metala koji oni nazivaju „stenching death metal“, kao da reč „stenching“ postoji. Ali ako i ne postoji, Englezi treba da je dodaju u rečnik jer je ovo vrlo solidan materijal sa razigranim gitarama, dobrim rifovima, energičnim ritmom i meni vrlo simpatičnim pevanjem koje me podseća na neprežaljeni kragujevački Mortuary. Dobra svirka, aranžmani koji su kompleksni i „tehnički“ a da ne smaraju nekakvim egzibicijama, pa još i solidan studijski zvuk i cena koju određujete sami, sve u svemu lep paket i dobra ponuda. Poslušajte Cryopathic Thanatology, nećete zažaliti:

https://cryopathicthanatology.bandcamp.com/album/untold-stories-of-the-morgue-ep

Nisam siguran šta Isolated A.D. iz Sjeverne Karoline misle da ovo „A.D.“ u njihovom imenu znači ali dobro, death metal je tu da krši sva pravila. A EP No King to Conquer je simpatičan death metal srednjeg tempa, sa samo malo metaliziranog hardcorea u svojoj srži, što mrvi sve pred sobom teškim rifovima, jakim udarcima bubnja i brutalnim vokalom. Lepo to zvuči, naštimovano toliko nisko da se žice verovatno vuku po patosu, i bend zapravo ima više ideja nego što na prvi pogled izgleda, sa nekim finim aranžmanskim trikovima. Opet, glavna snaga ovog izdanja je gruv kome doprinosi i dobra produkcija. Ja zadovoljan:

https://isolatedad.bandcamp.com/album/no-king-to-conquer

Slovenci Sovrag sviraju simpatičan, malčice old school ali i vrlo minuciozno aranžiran, pa i srazmerno melodičan death metal (sa malčice black ukrasa) na EP-ju Tribute to Death. Moram da priznam, prijaju mi lepo napisane, karakterne pesme koje imaju jednu trešersku, mošersku dimenziju sa zapaljivim rifovima i ritmovima kao stvorenim za proizvodnju šutke na koncertima kad ih jednom ponovo bude. Takođe mi se dopada da Sovrag imaju miks koji je razumno prostoran i detalji sviranja se ne gube u prejakoj kompresiji. Odličan debi za ekipu iz Ljubljane:

https://sovrag.bandcamp.com/album/tribute-to-death

Ne znam gde se momak po imenu Liam D krio do sada, ali dobro je čuti ovako talentovanog muzičara na autorskom materijalu. Njegov solo projekat Mortal Vessels na istoimenom debi-EP-ju prži energičan, snažan death metal sa taman toliko black metal elemenata da muzika ide napred i gazi sve pred sobom bez mnogo vučenja nogu i istraživanja gruva. Nije da ovde nema gruv-elemenata, ali Mortal Vessels uglavnom čuka i zaintersovaniji je za dobre rifove i aranžmane koji grade ozbiljno dramatične narative nego za puki moshing. I odlično to zvuči, sa pesmama koje su brze, energične, ali i nabijene nervoznom energijom, sve to producirano veoma dobro i sa puno simpatičnih malih ideja koje osvežavaju materijal. Vrlo dobar hello world.

https://mortalvessels.bandcamp.com/album/s-t

Obsolete su iz Mineapolisa i njihov debi album, Animate// Isolate prikazuje ih u solidnom svetlu. „Tehnički death thrash“ zvuči kao nepotrebno preterano podžanrovsko kvalifikovanje, ali eto, tako je to u svetu ekstremnog metala. U svakom slučaju, Obsolete sviraju brzo i žestoko, sa „tehničkom“ dimenzijom koja je tu najviše da bi se napravili zanimljiviji, dinamičniji aranžmani, ne da se insistira na virtuoznosti. No, thrash element ovih kompozicija sve drži u dobrodošlo jednostavnoj, fokusiranoj formi pa su Obsolete dobri za mošing i ne smaraju preterano egzibicijama:

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/animate-isolate

Malformity iz Atlante na debi albumu Monumental Ruin kanališu svoje uticaje iz domena švedskog death metala i death metala sa Floride u nešto što meni zapravo najviše zvuči kao death metal poreklom iz države Njujork. Dakle, ja ovde najviše čujem Immolation, Baphomet/ Banished i slične bendove. Što je okej, volim ja tu hororičniju, mračniju inačicu pravca. E, sad, Malformity ne preteruju baš sa originalnošću niti sa svežim idejama, ali im je muzika makar pristojno producirana i atmosferična. Može to da se lepo sluša:

https://malformity.bandcamp.com/album/monumental-ruin

Meksičko-španska saradnja bendova Rotting Grave i Leprophiliac dala nam je pristojan EP mračnog old school death metala  Profecias De Condenacion Y Carrona. Ovo je tvrdo, hermetično, ali dobro producirano i treska kako treba, sve kao ispalo iz podsvesti članova Autopsy. Osam dolara je jaka cena za četiri pesme ali dobre su to pesme:

https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/profecias-de-condenacion-y-carrona

Sjajan death metal od strane, slutim, jednog čoveka na EP-ju Eyes of the Deceiver projekta Kolossai iz Kalgarija. Ovo je, recimo, melodičniji death metal, ali najviše jer voli malo atmosfere i razgovetnosti usred nabadanja tako da ovde nema metalcore preterivanja i Kolossai malo više vuče na black i thrash u svom death metalu. Solidno napisano, solidno producirano, solidno u svakom smislu:

https://kolossai.bandcamp.com/album/eyes-of-the-deceiver

Kanađani Axedra imaju debi album, Mass Deception i ovo je vrlo četvrtast, vrlo predvidiv death metal, ali urađen korektno, sa dobrom produkcijom i uz dovoljno svesti da je potreban pravi omjer razgovetnosti i hermetičnosti da biste imali šansu da vas sluša više od petnaest ljudi na svetu. Osam pesama, dosta žestine, fino:

https://axedra.bandcamp.com/album/mass-deception

Njemački Betrayal su karakterniji i maštovitiji na svom drugom albumu, Disorder Remains, sa čak dvanaest death metal pesama u kojima ima dosta „rada“ tako da se ne svedu samo na ređanje rifova. Ima, dakle, ovde i melodije i atmosfere i jedne epike koja lepo leži Betrayalu i rekao bih da se čuje zašto je album spreman punih pet godina. Dvanaest pesama i pedeset minuta je ipak pogolem paket da se iskonzumira materijal koji ima puno ideja ali ne previše vidnih klimaksa, no, nije to neprijatno za slušanje:

https://betrayal.bandcamp.com/album/disorder-remains

No, litvanski Crypts of Despair na svom drugom albumu, All Light Swallowed, kombinuju brutalni death metal sa zakucavačkim black metal pristupom za produkt koji zvuči divlje, besno i opasno. I prilično neodoljivo. Ovo je bend čije brze pesme (a sve su brze) zvuče tako energično i razbijački da je manje bitno to što su u principu nalik jedna na drugu. Naprosto, Crypts of Despair imaju taj napadački stav, sa jakim rifčinama, pravim odnosom između melodije i disonance, da je sam njihov zvuk veoma zdrav, a povrh toga se primećuje i napor da se pesmama ipak daju distinktni identiteti i karakteri. Fantastična ploča koja se, u daunoud verziji, neobjašnjivo, prodaje za koko date. Ne propustiti:

https://cryptsofdespairdeath.bandcamp.com/album/all-light-swallowed-death-metal

Dobri su i kostarikanski Inhuman na novom EP-ju, Naked. Ovo je „zvanično“ tehnički death metal, ali Inhuman se drže jedne dosta jednostavne forme gde se „tehničnost“ njihove muzike odražava pre svega u ređanju gomile rifova jednog za drugim a ne u nekom preteranom harmonsko-ritmičkom teoretisanju. EP sadrži i nekoliko starih demo/ proba snimaka koji su, pa, hajde, informativni, ali dve propisne studijske pesme, dakle naslovna i druga koja EP zatvara i verzija je jedne već uvršćene u demo inačici – te dve pesme su odlične, nabadačke i vredne slušanja:

https://inhuman1.bandcamp.com/album/naked-ep

Ashen Earth iz San Dijega su progresivni death metal sastav koji kombinuje melodične, epske teme sa znojavom, tvrdom svirkom. Album  Oceans Above je fino odsviran i snimljen i mada ovde ima dosta petljanja – možda i previše za moj ukus – sa puno ponavljanja rifova i tema koje misle da su zanimljivije nego što jesu, nema nikakve sumnje u to da Ashen Earth nastupaju ubedljivo i da imaju pristojan zvuk:

https://ashenearth.bandcamp.com/album/oceans-above

Distant Shapes iz Slovačke su projekat nekih članova Aeon Winds i njihov prvi album, Life Forsaken je zanimljiva, ali jako bučna kombinacija post metala, death metala i doom metala. U praksi, ovo je melodično, emotivno, ali i apokaliptično i mračno, kako i valja da bude i mada mastering ovog albuma aktivno vređa moje uši, Distant Shapes imaju zanimljiv, atmosferični pogled na ekstremnu muziku sa dosta štofa:

https://aeonwinds.bandcamp.com/album/life-forsaken

Paket užasnog, prljavog, podzemnog death metala stiže na split EP-ju Greased Then Released teksaških bendova Kombat i Torture Tomb. Kombat su više lo-fi i njihova svirka se svodi na cunami buke iz koje izleću note i stihovi, dok su Torture Tomb producirani ozbiljnije, sa jako teškim, HM2 zvukom i malo slamming death metal fora. Ništa revolucionarno, ali tr00 i pravo iz podzemlja:

https://kombatdeathmetal.bandcamp.com/album/greased-then-released

https://torturetombtx.bandcamp.com/album/greased-then-released

Bodom After Midnight nisu moja furka (jer… dobro, znate već), kao što nisu bili ni Children of Bodom, ali da ispoštujemo seni pokojnika, tu je vrlo upečatljiv EP Paint The Sky With Blood. Ovo je trebalo da bude početak nove avanture za Alexija Laihoa i kolege, ali smrt je, kako se to obično kaže, bila brža i za uspomenu ostaje kolekcija pesama koje su glasne, energične, melodične i koje bi verovtano zaista bile početak novog fenomena:

https://bodomaftermidnight.bandcamp.com/album/paint-the-sky-with-blood

Iako je Lemmy mrtav, evo, već duže od pola decenije, to ne znači da se dovitljivi izdavači neće snalaziti za nove albume jednog od najvažnijih bendova u istoriji metal i rok muzike. Motorhead su ipak bred za sva vremena. Louder than Noise… Live in Berlin je snimak koncerta iz 2012. godine, dakle iz faze kad je Lemmy već bolovao, ali se još uvek dovoljno dobro držao da zna koja je koja pesma i da muzika ne bude previše usporena. Da budem iskren, jako me je bolelo kada sam slušao posthumno izdati Clean Your Clock iz 2016. godine koji je snimljen svega mesec ili dva pre nego što je Lemmy umro i gde se čulo da se čovek jedva drži na nogama. Opet, ako je iko morao da ode s ovog sveta maltene direktno sa bine, to je svakako bio Lemmy. Enivej, dakle, Louder than Noise… Live in Berlin nije najuzbudljiviji i najbolji Motorheadov živi album i čuje se ovde da je Lemmy malko rovit, najpre u pevanju, ali trojka pruža vrlo pristojan program, sa izborom pesama koji nije „best of“ ali ima sasvim dovoljno sigurnih hitova da se i mi najmatoriji zadovoljimo (Metropolis, Stay Clean, naravno Ace of Spades, Overkill…) a bend svira ubedljivo. Još jednom se, posebno uz vrlo pristojan miks, mora reći da je Phil Campbell imao i zvuk i tehniku da parira neuništivom Kilmisteru a da je Mikkey Dee bio zaista jedan od retkih bubnjara sa dovoljno agresivnosti ali i gruva da drži ovo radno mesto toliko godina. Završnica ovog albuma sa Overkill u kojoj gostuju i Anthrax je lep susret na, jelte, vrhu, kakav možda nismo zaslužili da čujemo u 2021. godini ali kakav nam je apsolutno bio potreban.

https://music.youtube.com/watch?v=V1WLNgxpCvU&list=OLAK5uy_mNMaDPtURsQv-Sc6La1lXSLc9e1iFGiWQ

Ljubitelji piratskog metala mogu da se provesele uz novi, živi album australijskih Lagerstein. Live in Brisbane ima dobrih dvadeset pesama violina, harmonika, distorziranih gitara i radosnih napeva. Naravno ovakva muzika je samo korak ili dva iznad „memecore“ zajevancija, ali Lagerstein sviraju dobro i, pogotovo u živom kontekstu umeju da naprave dobro raspoloženje:

https://lagersteinau.bandcamp.com/album/live-in-brisbane

Šteta je da čileanski Lunacy nemaju samo malo sigurnije pevanje jer je materijal na debi-albumu Obscure Introspection zanimljiv i prijatan heavy metal sa blagim progresivnim naklonom. Basista Lunatik pogađa note kad peva ali zvuči prilično tanušno i nesigurno a što naravno dosta oduzima na kvalitetu doživljaja. Ako se uspešno apstrahuje pevanje, ostaje muzika puna kul energije i organski napravljenih a opet progresivnih kompozicija sa puno atmosfere i prijatnim, ne preglasnim miksom i masteringom. Vredi poslušati:

https://txhxoxnxrecords.bandcamp.com/album/obscure-introspection

Njemački Alsion sviraju power metal koji je, pa, za moj ukus dosta osrednji. Sve je to vrlo korektno i na mestu ali je problem što u power metalu valja slediti pravilo „go big or go home“. Album The Darkest Hour, četvrti u ovom stoleću za ovu ekipu je meni kao nekakav obećavajući demo benda koji tek ispipava staze u ovom podžanru, pa je sve sastavljeno od urednih rifova, urednih solaža, pristojnog pevanja i čiste produkcije, ali bez malo operetskog ludila, preterivanja i smelijeg cheesa. E, sad, ja svakako nisam prava publika za ovakvu muziku pa naravno da ne treba moju reč uzimati kao gospel i moguće je da se publici kojoj je ovo namenjeno Alsion dopadaju mnogo više nego meni. Poslušajte:

https://alsion.bandcamp.com/album/the-darkest-hour

Švedi Stygian Fair su svakako simpatični na trećem albumu, Equilibrium, nudeći nam svoju epsku heavy metal muziku sa melodičnim elementima dooma i malo Iron Maidena u kombinaciji. Sve je to slatko i simpatično, osim što mi je pevanje nedovoljno „metalsko“ ako tako smem da kažem, sa čistim, prijatnim vokalom koji ipak nema onu energiju i dramu kakvu bih ja priželjkivao od metala. Al opet, šta ja više pa znam, nabio sam skoro pedeset godina u dupe i nije da me treba slušati. Poslušajte Stygian Fair umesto toga:

https://stygianfair.bandcamp.com/album/equilibrium

Generalno ne padam na „shred“ abume, ali španski gitarista Héctor Isunza je isuviše dobar sa svojim triom na albumu Hymns to the Night. Ovo je vrlo robusna, instrumentalna, IZUZETNO odsvirana malmstinovština koju tri Španca KIDAJU sa svim potrebnim neoklasičnim elementima koje možete da zamislite i vrlo pristojnom produkcijom. Ponekad je virtuoznost sama sebi svrha a ponekada je TO upotrebljeno u prave svrhe. Ovaj album je primer:

https://hectorisunza.bandcamp.com/album/hymns-to-the-night

Zadovoljstvo je videti da južnoafrički hevimetalci Deadline imaju novi EP, Abigail’s Crypt. Njihov prošlogodišnji album je nudio vrlo solidan program klasičnog, ’80s cheesa i energije, a ovaj materijal je kombinacija novih pesama, obrada (Rebel Yell od Billyja Idola dobija jako dobar metal tretman, što pesmu čini dvestasedamanest posto boljom od originala a tu je i Diov Holy Diver) i remiksa. Ovo poslednje je posebno zabavno jer hitčina High-Tops & Bullet Belts sa prošlog albuma dobija sladak sintisajzerski remiks koji, što se nekad govorilo, može da pomiri šminkere i metalce. Odlična svirka, produkcija za desetku, i jedan generalno ozbiljan, odgovoran a zabavan pristup heavy metalu. Volim ove ljude, volite ih i vi:

https://deadlinehmc.bandcamp.com/album/abilgails-crypt

Za kraj, faaak, novi Neptunian Maximalism? Aj dont majnd if aj du, što bi rekli u Engleskoj. Belgijanci su nas prošle godine pošteno protresli albumom koji je spojio drone, metal, slobodnu improvizaciju i ritualnost a sada se vraćaju sa albumom Solar Drone Ceremony, koji ih sve pakuje u jednu neprekinutu kompoziciju od 53 minuta odrađenu pred publikom u studiju. „Živa“ dimenzija ove muzike je važna jer je ceremonijalna dimenzija ove muzike važna pa iako je ovakav album,možda, mogao da nastane i kao studijski rad sa nasnimavanjem i lepljenjem, on ne bi zvučao autentično. Solar Drone Ceremony, ako ništa drugo, ZVUČI autentično, sa debelim, gustim slojevima psihodeličnih talasa koji se na slušaoca obrušavaju bez obzira može li on sve to da izdrži ili ne. No, Belgijanci svakako znaju šta rade i ovo je muzika koja, ako joj posvetite pažnju i prihvatite njen prilično beskompromisni intenzitet, nosi u sebi tu hipnotičnu, ritualnu energiju koja će vas uhapsiti i držati mnogo duže od tih skoro sat vremena. Bend, pritom, ovo masteruje sa dosta dinamike i mada još uvek nismo dobili od Neptunian Maximalisma onaj sveti gral koji očekujemo – dakle, da ovo ZVUČI kao Miles Davis iz On the Corner faze ali da koristi metal elemente – Solar Drone Ceremony je veoma dobar pokušaj:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/solar-drone-ceremony

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-04-2021

Well, jasno je da je ove nedelje najvažnije izdanje novi album Cheap Trick. Šalim se, novi album Cannibal Corpse, ali da bismo se do njega probili, valja čuti mnogo drugog, iznenađujuće interesantnog metala (i ovde se šalim, pa niste glupi, skrolujte do kraja ako ste nestrpljivi).

Blek metal za početak!!!! Finski Malum (a ne Maloum, zlobnici!!!) su bili vrlo dobri i na prošlom albumu, a novi, pompezno nazvan Devil’s Creation donosi odličan, drusan blek metal koji spaja melodičnost sa sirovošću i žestinom na ugodan način. Podugačke pesme na ovom albumu sve zvuče kao praktično himne i borbeni marševi, upečatljivih, melodičnih tema i demonskog, vrištećeg vokala. Malum zvuče podjednako zlo i zavodljivo i u bržim i u sporijim pesmama i ako Đavo zaista pravi ovako solidnu muziku možda on i nije tako loš ortak:

https://malumfin.bandcamp.com/album/devils-creation

Belgijsko- špansko-nizozemski Saille su mi bili vrlo zabavni na svom petom albumu, V. Ovo je nominalno simfonijski blek metal ali, zapravo, radi se o samo malo kompleksnije napisanom blek metalu koji se ne loži preterano na orkestracije (mada voli klavir i sve te stvari) i ide uglavnom jako brzim tempom. Štaviše, prva asocijacija dok sam ovo slušao mi je bio skandinavski blek metal najbrže provinijencije (tipa Marduk ili Nordjevel) i kombinacija takvog čukanja sa melodičnijium, epskijim zvukom mi je na kraju veoma lepo legla:

https://saille.bandcamp.com/album/v

Argentinci Crow Dominions RAZBIJAJU na prvom albumu, Emerging Holocaust. Ovaj duo je pesme prikupljao i pripremao poslednjih deset godina pa je album em ubedljiv em raznovrstan u onome što nudi, kombinujući brz, agresivan, razbijački blek metal sa epskijim, teatralnijim aranžmanima u kojima ima puno orkestracija i simfonijskih momenata. Produkcija sasvim solidna, vrlo prijatno iznenađenje:

https://crowdominions.bandcamp.com/album/emerging-holocaust

Dopadljiv finski blek metal na albumu Deity Embers pretpostaviću jednočlanog Kirottu. Ovo je vrlo dobro producirano i sa dosta te neke epske atmosfere a da opet zvuči dovoljno svedeno i fokusirano za moj ukus. Kirottu voli dugačke deonice u kojima se tema lagano razvija preko skale, ali se ne gubi u nepotrebnim ukrasima pa muzika zvuči svečano i ozbiljno:

https://kirottu.bandcamp.com/album/deity-embers

Nemam pojma kako se izgovara ime benda Angrrsth, pa ni njihovog debi albuma, Donikąd, ali ovo je još jedan sjajan primer za kvalitet i zdravlje poljske blek metal scene. Kako već od Poljaka i očekujete, ovo je raskošno odsviran, dobro produciran opus, melodične a oštre i žestoke muzike gde su aranžmani prirodno kompleksni i duboki a bend se drži jedne zrele estetike i, ne manje važno, Poljskog jezika u tekstovima. Jako kvalitetno, jako dobro, ne propustiti:

https://angrrsth.bandcamp.com/album/donik-d-full-lenght-album

Ali Poljaci apsolutno haraju, pa tako ove nedelje dobijamo i treći album postave Sznur koji je isto odličan. Dom Człowieka je moderan poljski blek metal, sa dužim, složenijim aranžmanima i jednakim količinama atmosfere i surove, znojave svirke. Naravno, Sznur uz sve imaju i dobar zvuk i profi miks pa je ovo još jedna nezaobilazna ploča iz države koja suvereno vlada blek metalom u Evropi:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/dom-cz-owieka

Gate Master i Reign su dva britanska blek metal projekta što su udružila snage za split EP i ovo je iznenađujuće zanimljivo i kvalitetno. Mislim, u suštini oba benda sviraju siroviji blek metal ali sa neočekivano puno nijansi i osećaja za kompozicije i atmosfere. Produkcija takođe vrlo pristojna. Zaveli me bez najave a vi platite koliko poželite:

https://gatemaster.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split

https://thetruereign.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split

Jermenski Ildaruni započinju svoj debi album, Beyond Unseen Gateways introm koji traje više od tri i po minuta i mada je to u principu neoprostivo, njihov paganski blek metal je u velikoj meri baziran na foklornim motivima pa se ova kompozicija i koristi da to dovede u prvi plan. Dobro. Kad bend zasvira „zaistinski“, to je i dalje melodična, vrlo narodnjačka muzika sa klavijaturama, frulicama i gajdama na strateški odabranim mestima, da sve zazvuči bogatije i zanimljivije. Album je svakako interesantan, sa mnogo cheesy elemenata ali u principu dobrom svirkom i upečatljivim temama. Produkcijski ovo nije rđavo, mada mu, naravno, fali malo dinamike, ali to je valjda normalno u 2021 godini.

https://ildaruniblacklion.bandcamp.com/album/beyond-unseen-gateways

Prošli album Montrealskih Spectral Wound mi je bio okej, pa sam i novi poslušao sa zanimanjem. A Diabolical Thirst je vrlo dobro odsviran, naravno, i ovde se sada čuje i to da bend razmišlja o sekvenciranju ploče, aranžirajući pesme da imaju distinktne identitete i da muzika ima dinamiku i nekakav narativ tokom trajanja albuma. Što je vrlo dobro, s obzirom da sam zvuk dinamiku gotovo nema. Lepe su ovo pesme, sa puno melodičnih tema odrađenih žestoko, pržački, u visokom tempu i meni je teško da povremeno ne opsujem i kažem da momci mnogo dobro sviraju, ali taj zvuk, tako napucan, zaravnjen i betoniran znači i da je meni vrlo teško da odsedim do kraja albuma u jednom cugu. Možda se jednom trend preokrene i svi ovi bendovi krenu da izbacuju full dynamic range remastere svojih ploča, ali do tada, za Spectral Wound vredi uložiti napor. Odlični su:

https://spectralwound.bandcamp.com/album/a-diabolic-thirst

Stoner! A prvi na redu je vrlo talentovani multiinstrumentalista Zac Crye čiji debi album, All the Same vozi u sporijoj traci i donosi pet pesama vrlo prijatnog psihodeličnog heavy blues zvuka. Rye nije jednako idealan na svakom instrumentu – pevanje mu je najslabije – ali je vrlo nadaren za pisanje prirodnih, klasičnih hard rok komada koji su i solidno snimljeni na ovoj ploči. Uostalom, možete slušati ovo ili novu Gretu Van Fleet koja je upravo izašla, a vi vidite šta je časnije. Valjan početak:

https://zaccrye.bandcamp.com/album/all-the-same

Argentinci Sahara sviraju prljav, vrlo garažni ali i vrlo šarmantan psihodelični teži rok. Ovo je muzika koja nastaje u podrumima ali iz njih izlazi kompletno formirana, dakle, i sa zvukom i sa pesmama, temama, tekstovima, melodijama i refrenima, kao jedan lepo zaokružen paket od koga sirovija produkcija ne treba da nas odbije. Kaseta The Curse je snimljena uživo i predstavlja bend u vrlo dobrom svetlu:

https://saharadoom.bandcamp.com/album/the-curse

Os Três Odiados su bukvalno tri lika iz Brazila koja sviraju gruvi instrumentalni psihodelični stoner rok. I mislim, skoro da ništa ne treba dalje ni da se priča. Znamo se. No, čisto u tehničkom smislu, Sobriedade Mórbida je EP sa pet pesama odličnih rifova i meljućeg basa i jedina zamerka ide na (digitalni?) bubanj koji ne zvuči dovoljno „živo“ i dinamično za moj ukus, ali dobro, i ja sam picajzla. Gitare su zato vrlo dobre i Os Três Odiados za samo dva dolara pružaju  puno sreće i hipnoze:

https://os3odiados.bandcamp.com/album/sobriedade-m-rbida-ep

Vrlo mi je prijao EP GLöD istoimenog švedskog benda koji, sa svoje četiri pesme donosi gotovo sve što je čoveku potrebno od teškog psihodeličnog roka. Ovde imate jake rifove, masne, fazirane gitare, jednostavne a efektne solaže, gruv i samo malo metalskog cheesa. Pritom, Šveđani ovo daju za onoliko para koliko sami ponudite (ladno, jebiga, al standard) i GLöD je apsolutno nezaobilazan biser teškog roka za ovu nedelju:

https://glod.bandcamp.com/album/gl-d

Španski Gangrened imaju album mračnog sludge-doom zvuka pod nazivom Deadly Algorithm. Malčice me ovde odbija što sve zvuči kao da je snimljeno u nekakvom metalnom rezervoaru sa mnogo prostora i jeke, ali Gangrened sviraju dobro, čak i malo psihodelično, nudeći dosta materijala za kontemplaciju dok tresete glavom i tapkate nogom. Lepo:

https://odiosonoro.bandcamp.com/album/gangrened-deadly-algorithm

Njemački bendovi Hellamor i Red Stone Chapel imaju odličan split album, Major League Heavy​-​Rock Ovo je zaista heavy rock, sa dosta bluza u svojoj osnovi, ali nije retro, i oba benda su vrlo svesna svega što se u hard roku i metalu dešavalo poslednjih pedeset godina pa njihova muzika ima savremenu oštrinu uz taj klasični, rokerski etitjud. Plus, produkcija je topla, ne prenapucana kako se to često danas čuje i ovo je kolekcija vrlo prijatnih rok pesama za svačije uši:

https://godownrecords.bandcamp.com/album/major-league-heavy-rock

Gora Mama iz Švajcarske sebe nazivaju tribalnim stoner rok bendom i istoimeni EP je sasvim prijatno slušalačko iskustvo iako ja tu ne čujem sad nešto mnogo tribalnog zvuka. No, Gora Mama vole pesme koje drže isti ritam, dinamiku i ponavljaju jednu istu temu mnogo puta pa se da govoriti o izvesnoj ritualnoj dimenziji njihove muzike. Iako je ovo pre svega dobro produciran, zdravo zvučeći teški rok sa ženskim vokalom, gruv koji Gora Mama vrte odlazi i u psihodelične širine pa urgiram da se album čuje jer ovo nije tek još jedan stoner sastav:

https://goramama.bandcamp.com/album/gora-mama

LáGoon su iz Portlenda i, kao i zabrinjavajuća količina bendova iz Portlenda, odlični su i to na neki svoj, osoben način. Album Skullactic Visions nudi teške rifove i opojne stonerske atmosfere, ali uz interesantnu dimenziju noise rock ekscentričnosti preko svega toga. Treba se malčice navići na neobično pevanje preko žestoke stoner svirke, ali generalno bend pruža jak rokerski program, težinu i moć:

https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/skullactic-visions

Teksašani White Powder nude vrlo umiljatu kombinaciju psihodeličnog roka (al onako, osunčanog) i post roka na svom prvom albumu, Blue Dream. Ovo je kolekcija instrumentanih, hipnotičkih komada sa lepim raspoloženjem i pozitivnom dispozicijom, kao stvorena za prolećne dane:

https://whitepowder.bandcamp.com/album/blue-dream

Znam da kad se bend zove Krave to deluje kao nekakva šumadijska pank-rok zajevancija, ali treba razmišljati internacionalno i radi se o bendu iz Brizbejna u Australiji, a EP Self Exposure je nekakav moderniji heavy rock/ televizijski metal koji bi zvučao relativno sveže u 2002. godini. E, sad, niti to danas zvuči naročito inovativno niti je to muzika po mom ukusu, ali su Krave tehnički korektni i dobro producirani pa uz kvalitetnu pevačicu zavređuju pažnju ako vam je ovakva muzika u principu zanimljiva:

https://krave1.bandcamp.com/album/self-exposure-ep

Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ima album prelepih prolećnih meditacija na gitari i bendžu nazvan Gardenside Ambient Sessions I i ovo je snimljeno „u bašti“ pa se čuju ptice, živina, čak i jedno kuče (a čuje se i Krisztina iz LFS, koja dodaje klavijature i samo malo glasa). Ambrus je sjajan gitarista i njegovi džemovi su izrazito prijatni za uho i duh i mogu se slušati praktično beskrajno. Kao i kod svih drugih Psychedelic Source Records izdanja, cenu određujete sami, pa odredite pravično:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/gardenside-ambient-sessions-i

Irski Soothsayer su mi se dopali pre par nedelja na živom albumu Live in Malta, a sada imam zadovoljstvo da prijavim da im je i prvi studijski album, Echoes of the Earth, vrlo prijatan za slušanje. Mislim, „prijatan“, ako volite, mučni, napeti sludge-doom zvuk koji, moram da priznam, mene malo asocira čak i na Godflesh i slične bendove sa kraja osamdesetih. Hoću reći, ovaj sludge metal ima u sebi malo postpanka i njegova se melodična emotivnost lepo uklapa sa brutalnim rifovima i veoma teškim zvukom Soothsayera. Dugake pesme, spora, mrveća muzika, ali i solidno dinamičan mastering – Soothsayer imaju prvenac kojim mogu da budu vrlo zadovoljni:

https://soothsayer.bandcamp.com/album/echoes-of-the-earth-atmospheric-doom-sludge-metal

Brazilski power trio The Dharmas nudi dve masne pesme noise rock/ heavy rock kombinacije na EP-ju Epilepsia​/​1000Miles. Epilepsia je kraća pesma, nešto brža i, jelte, „hitoidnija“, dok je 1000Miles više spora stonerska meditacija. Obe su dobre. Sirovo i ljudski.

https://thedharmas.bandcamp.com/album/epilepsia-1000miles

Nažalost, Swamp Records nisu svoju kompilaciju Swamp Sabbath – The Swamp Records Tribute to Black Sabbath okačili na Bandcamp, ali nadajmo se da hoće jer ovo je divna kolekcija pesama koju svira divna kolekcija bendova. Mislim, Froglord koji svira Into the Void? Miruj srce ludo!!!!!! CIA Hippie Mind Control KASAPE Die Young? Zašto da ne! U svakom slučaju, ovde imate neke od najboljih heavy rock i metal pesama odsviranih sa puno srca i duše. Dos Brujos koji Hole in the Sky pretvaraju u Jam in the Sky je, čini mi se dobar sažetak duha ove kompilacije. Poslušati:

Šveđani Left Hand Solution nam donose još svog prijatnog doom rocka na EP-ju Dead of Winter. Ne znam ima li smisla da se ovako naslovljeno izdanje pojavljuje baš u proleće, ali dobro, to su sitne zamerke a muzika je dobra. Left Hand Solution su bliži gotskom doom metalu nego što ja volim, no, kome to ne smeta, ovih šest pesama su lepe, himnične, melodične, sa dosta emocija, ukusno ubačenih folk motiva i dinamičkim rasponom koji je prijatno čuti. Dobra produkcija i uobičajeno prijatno pevanje Mariane Holmberg zaokružuju paket pa ako ste od onih što vole, probajte:

https://lefthandsolution.bandcamp.com/album/dead-of-winter

Sedmi album španjolskih doom-death metalaca Graveyard of Souls nije po mom ukusu ali nije da bi ova melodična, svečana dooim muzika ikada i mogla to da bude. No, bend svakako zna šta voli i to što voli dobro i izvodi pa je Infinity Equal Zero primereno ubedljiva kombinacija raspevanih sintisajzera, odjekujućih gitarskih tema i grubog vokala. Ko voli Paradise Lost ali da je malo sirovije, zna šta treba da radi:

https://graveyardofsouls.bandcamp.com/album/infinity-equal-zero

Al zato je italijanski Shamael ozbiljno spor i težak funeral doom metal samo za najizmučenije među nama. Raffaele Galasso iz Gardenije je na EP-ju Melancholie der Engel (na Bandcamp stranici pogrešno piše „Engels“) odsvirao sve instrumente i napravio u četiri pesme više od četrdeset minuta svečane ali i hermetične muzike koja ne probija neke nove granice u funeral doom žanru ali će verovatno lepo poslužiti da se uz nju drema ljudima koji vole da budu tužni na taj neki dostojanstven ali i cheesy način:

https://shamael1.bandcamp.com/album/melancholie-der-engels

Kanadski Witchrot ima prvi album, Hollow i to je osam pesama teškog, distorziranog psihodeličnog roka kakav može da bude i lekovit ako ste bolesni. Svirka je hipnotička i izaziva halucinacije, sa masivnim rifovima i višeslojnim temama, ali pevanje klavijaturistinje Lee Alyssandre Reto je verovatno najupečatljiviji element jer ova žena ume od gotovo somnabulnog mumlanja da se lansira pravo u orbitu moćnim, autoritativnim vokalom. Apokaliptično!!!!

https://witchrot.bandcamp.com/album/hollow

Odličan stoner-doom stiže nam iz Švajcarske ljubaznošću trija Mystic Sons. Njihov drugi album, Curses And Spells ima sve što jedna ovakva ploča treba da nudi: spor, valjajući tempo, hipnotičke pasaže svirane bez mnogo distorzije i buke, pa onda rifčine ko kuća i krljanje ali i melodično, upečatljivo i karakterno pevanje. Najvažnije od svega, pesme su dobro napisane i ovo nisu samo bluz-džemovi već spontano zvučeće ali promišljeno aranžirane rokenrol himne. Sjajno:

https://mysticsons.bandcamp.com/album/curses-and-spells

Beloruski Trollward je instrumentalni polka-folk-metal bend. Što deluje kao nekakva pošalica, ali su tri pesme na demou Humppa​-​Troll Metal sasvim pristojne uzevši u ibzir da su snimane na, verovatno, kućnoj opremi. Kombinacija brzog tempa, razigrane harmonike i dobrih gitara ovde vrlo lepo leži i ovaj EP je dovoljan da čoveka zainteresuje i ubaci ga u maštarije šta bi bilo da ovaj bend ima samo malo više resursa na raspolaganju:

https://metalgemsrecords.bandcamp.com/album/humppa-troll-metal

Italijanski death’n’roll bend Carcharodon ima novu kolekciju živih snimaka. Late Night Cockfights : Bootlegs and Rarities sastoji se od materijala prikupljenog tokom godina, počev od 2006. i mada Carcharodon nsu meni nešto superomiljeni, ovo je karakterna i šarmantna kompilacija teškog, vozačkog roka koju vredi poslušati:

https://carcharodon.bandcamp.com/album/late-night-cockfights-bootlegs-and-rarities

Brazilci Scumbag imaju šarmantan EP karakternog thrash metala sa dosta pank i heavy metal elemenata. Return Ritual, pt. 1 nije puki sprint kroz neke klasične rifove već kolekcija pesama koje deluju utemeljene u, jelte, ličnim iskustvima i emituju auru autentičnosti. Solidan zvuk i zanimljiva muzika:

https://scumbaghc.bandcamp.com/album/return-ritual-pt-1

Finski duo Bhikshu nije rđav na svom prvom EP-ju  The Fate of Monarchs. Ovo je oštriji, abrazivniji thrash metal sa malo death metal i grindcore začina, ali sa odličnim rifovima, maštovitim aranžiranjem i upečatljivim temama. Produkcija takođe nije rđava i uz ovo se vrlo lepo hedbenguje:

https://bhikshu.bandcamp.com/album/the-fate-of-monarchs

Australijski Decharot je dopadljiv na EP-ju Cannibal Island​/​Blood River, pružajući dve pesme žestokog, šmekerskog thrash metala sa malo pank i malo death metal elemenata. Muzika, je, dakle, disciplinovana i dobro producirana ali je pevanje onako, mangupsko i ovo je lepa, sveža i prijatna kombinacija uz koju se fino trese glavom i uživa.

https://decharot.bandcamp.com/album/cannibal-island-blood-river

Čileanci Sigma (aka Sigmamosh) su izdali živi EP usred pandemije i, pa, Pandémica irrealidad je sirovije snimljena ali vrlo šarmantna ploča klasičnog, old school thrashcore zvuka sa brzim rifovima, moćnim mosh delovima i karakternim pevačem. Ovde nema modernih trešerskih fora i produkcijskih blagodati ali Sigma sviraju izuzetno uverljivo i ovo je pet kratkih, ubitačnih, moćnih komada po ceni koju sami odredite, pa nemojte zaobići njihovu ponudu:

https://sigmamosh.bandcamp.com/album/pand-mica-irrealidad-live-2021

Švedski veganski straight edge hardcore bend Times of Desperation pruža vrlo energičan, dobro produciran program na EP-ju Gaia Bleeds. Ovo je kako ovakva muzika treba da bude (bar po mom ukusu), sa vrlo metaliziranim rif-radom i zvukom ali uz dovoljno kratke i ekonomične pesme da se ne izgubimo u širini ideje. Prijatno:

https://timesofdesperation.bandcamp.com/album/gaia-bleeds

Još veganskog straight edge hardcorea? Nema problema. Rechazar su Čileanci i kaseta im se doslovno zove Vegan Straight Edge. Bend nije naročito originalan ali je kompetentan i kogod voli Earth Crisis i njihove derivate ovde će naći puno izmučenih vokala, srednjetempaškog naboda i solidnih rifova:

https://medusaslair.bandcamp.com/album/mlr001-vegan-straight-edge

Kad već udaramo po panku, vredi čuti i bruklinski Chain Gang Grave čiji je album Cement Mind u podrumu snimljenih pola sata nabadanja, superprejakog faza, haosa, buke i zapaljivih tema. Ovo nije „čist“ pank, u smislu da Chain Gang Grave nećete pomešati sa Ramonesima i u njihovoj muzici ima dovoljno postpank i nojz rok elemenata da budu toliko bliski metalu da se ne osećam glupo što ih ovde uvršćujem. Plus, album je kidanje:

https://chainganggrave.bandcamp.com/album/cement-mind

Kanadski Incision na istoimenom EP-ju nudi besan, energičan metalcore starijeg tipa, sa trešerskim rifovima i srednjetempaškim, mošerskim senzibilitetom. Rifovi su dobri, kao i produkcija i ovde nema modernijih fora sa monotonalnim breakdown pasažima i melodičnim refrenima, pa dobijamo samo propisno old school nabadanje. Odobrava se, naravno:

https://incision604.bandcamp.com/album/incision

Australijski ExtinctExist sviraju vrlo prijatan metalizirani d-beat hardcore na svom prvom albumu, Anthropocene. Ovo je puno finih trešerskih deonica ali i neodoljivo zapaljivog d-beat punka, sa solidnom produkcijom, dobrim, grubim vokalima i generalno visokim nivoom kvaliteta i u pogledu svirke ali i ideja. Odlično:

https://extinctexist.bandcamp.com/album/anthropocene

Još metaliziranog hardkora stiže nam iz Leedsa u formi EP-ja Block Out The Sun grupe Block Out The Sun. Šest pesama odlične svirke i dobre produkcije, a stilski je ovo između onog više „uličnog“ hardcore zvuka i D-beata, nekako kao, recimo, Cro-Mags, pa ko voli, poslužiće se, pogotovo jer cenu određuje sam:

https://blockoutthesun.bandcamp.com/album/block-out-the-sun

Rusi Pervanal sebe opisuju koristeći i ovakve klasifikacije: „progressive nu metal“ i „experimental“ i „grindcore“. Album Зукмфтфд je zaista čudna ali i zabavna smeša grinderskih elemenata, elsktronskog gruva, metal rifova i vrištanja, a producirana iznenađujuće ubedljivo. Nisam siguran kome je tačno namenjen ovakav album, ali em ga plaćate koliko hoćete em ovde ima dobrog, a bizarnog metala.

https://pervanal.bandcamp.com/album/–10

Oklendski Violent Opposition je suluda ali nekako neodoljiva kombinacija grindcorea i Franka Zappe. Autor kaže da su Zappa i grind bili osnovni gradivni elementi, ali su West Coast hardcore i kanadski fastcore takođe uticali na finalnu formu projekta. Kako god bilo, album WorldGrind je iznurujuća ali zabavna kolekcija kompleksnih, ali stalno brzih i energičnih kompozicija koje od grindcorea uzimaju kratka trajanja pesama i blastbitove ali onda od Zappe preuzimaju interesantan harmonski raspon i rokerske orkestracije. Vrlo interesantno i vredno svake pažnje, s obzirom da je ovo kućni projekat koji bi svako od nas mogao da napravi samo da ima talenta:

https://violentopposition.bandcamp.com/album/violent-opposition-worldgrind

Ništa kao malo old school grindcorea da čoveku ulepša dan. Split EP grčkih Corrodent i Brazilskih Kebranti je ulepšavajući agens u ovom slučaju, sa četiri pesme prljavog, starinskog deathgrinda kod Grka i pet pesama za nijansu pankerskijeg ali zapravo produkcijski i svirački još čvršćeg grajnda kod Brazilaca. Sami birate cenu a ovo je jako dobro:

https://corrodent.bandcamp.com/album/split-w-kebranti

https://kebranti.bandcamp.com/album/kebranti-x-corrodent-split

Deprive su bend iz Pekinga ali u kome, ako dobro shvatam ovo što je napisao kineski izdavač Dying Art Productions, sviraju stranci. U svakom slučaju istoimeni album je kolekcija finog hardcore thrasha/ fastcorea kao iz veselih osamdesetih godina. Brzo, sirovo, prijatno i još i vepar-metalac sa Molotovljevim koktelom na omotu. Mislim, ZAŠTO da ne:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/deprive

Bodybox iz Orlanda u Floridi su nekakva kombinacija slamming death metala sa grindcoreom i sve to dopunjavaju obožavanjem kanabisa. EP Through the Bongfire nudi iznenađujuće dobar i zaokružen materijal solidne produkcije i pesama koje imaju lep gruv i žestinu i slutim da dobro prolaze na koncertima ako ih ovaj bend uopšte svira u ovom nesretnom istorijskom trenutku u kome živimo. Sami birate cenu:

https://bodybox.bandcamp.com/album/through-the-bongfire

Merilendski grajnderi Full of Hell su izdali novi živi album, Auditory Trauma: Full of Hell Isolation Sessions i on, naravno, kida. Ne znam koliko je ovo „živo“, u smislu „pred publikom“, verovatno ne, ali bend pruža pravi koncertni set razbijačkih pesama dopunjenih raznim lupovima i harsh noise semplovima koji služe kao tranzicije između kompozicija. Naravno, Full of Hell su veoma dobri u onome što rade pa je Auditory Trauma za fanove obavezna lektira a za publiku koja ih ne poznaje odličan način da se upozna:

https://fullofhell.bandcamp.com/album/auditory-trauma-full-of-hell-isolation-sessions

Hatemonger iz Čikaga na EP-ju The Vile Maxim melju sve ispred sebe izuzetno teškim deathgrindom. Ovo je onaj jako nisko naštimovani, jako komprimovani zvuk kakav je čest kod skandinavskih bendova, ali ga Hatemonger vrlo lepo prilagode svojim dužim, kompleksnijim pesmama koje i dalje čuvaju svu potrebnu agresivnost i brzinu deathgrind stila. Surovo:

https://hatemonger.bandcamp.com/album/the-vile-maxim

Monarch iz Kalifornije sa svojim drugim albumom, Future Shock imaju da ponude interesantnu smešu stilova. U osnovi ovo je sve thrash metal, ali pesma koja album otvara, Blast the Seed je brz, pankerski komad, koga sledi Khaos Warrior sa melodičnim, vrlo cheesy temama koje imaju i samo malo neoklasičarkosg šmeka (gitarista i pevač, Matt Smith ima klasičnu naobrazbu). Solaže su ovde složene i zvuče kao da su ispale sa nekog Judas Priest albuma sa kraja osamdesetih, što je pohvala kakvu retko dajem. Materijal na albumu je vrlo raznovrstan i muzika je generalno veoma prijemčiva, jakog tempa, bez previše gruva (mada ima i toga, taman koliko treba) i Monarchu devojačku sreću u teoriji kvari samo produkcija koja nije idealna za ovakvu muziku, i povremeno preterivanje u gluposti kad su tekstovi u pitanju (Swarm of the Whorenet??? WTF, momci?). No, svakako dajem velike preporuke za album koji se ne stidi da bude apsolutno headbangerski, „glupi“ metal ali i da treš formulu oplemeni gdegod vidi zgodno mesto. Udri:

https://monarchmetal.bandcamp.com/album/future-shock

Za brutalniji thrash izraz moramo u Teksas. Takva su pravila, nisam ih ja izmislio. Aggravator su iz San Antonija i njihova trešagija ima u sebi dosta death elemenata, prvenstveno u rifovima koji povremeno pređu u death metal hermetičnost nalik na, pa, Death, i u vokalu koji je neka mutiranija verzija Kreatorovog Mileta Petrozze. No, žestoka svirka, eksplozivan zvuk i jak stav svakako drže Aggravator čvrsto sa thrash strane te neke zamišljene ograde. EP Unseen Repulsions je veoma dobro produciran i sa svojih šest pesama zvuči kao najbolja ploča iz 1990. godine koju nikada niste čuli, smeštena između Death, Sadus, Bloodcum i Kreator. Izuzetno:

https://aggravator.bandcamp.com/album/unseen-repulsions

Španski Wrathnoise je spojio svoja dva EP-ja na izdanju The Progeny of Nyx, nudeći nam osam pesama čukačkog, brzog ali i melodičnog death-thrash zvuka koji, uprkos samo malčice „digitalnoj“ produkciji meni zvuči prilično šarmantno i zabavno. Kombinacija žestokih thrash rifova, brzog tempa i grubih death vokala ovde uglavnom stalno pali i Wrathnoise pružaju pristojan metalski program po ceni koju sami odredite:

https://wrathnoise.bandcamp.com/album/the-progeny-of-nyx

Ophidian Memory je solo projekat muzičara po imenu Blake Lamoureux, a koji svira u bendu Kobra o kome ništa ne znam, no EP, takođe naslovljen Ophidian Memory, je prilično impresivna ploča melodičnog death metal zvuka koji se ne rasipa preterano u nekakve metalcore strane, već je, onako, intimniji, ličniji i solidno produciran. Pet pesama i jedan instrumentalni interludij, vrlo obećavajući materijal:

https://ophidianmemory.bandcamp.com/album/ophidian-memory

Škoti Satiracy su vrlo solidni na singlu In Cinere koji donosi dve pesme tehničkog, proggy, pa i solidno melodičnog death metala. Ovo je možda i previše melodično za moj ukus, ali Satiracy demonstriraju ne samo visoke tehničke kvalitete već i ozbiljan trud da pesme ipak nekud idu uz sve te komplikovane pasaže, ukrase i ideje. I uspeva im u dobroj meri:

https://satiracyband.bandcamp.com/album/in-cinere

The Dead Cold, internacionalni death metal projekat i jedan od milion projekata švedskog renesansnog death metalca po imenu Rogga Johansson izbacio je prošlog meseca već jedan EP, a sada nam daju još tri pesme na EP-ju The Harsh Reality: B Sides. Ovo su, dakle, pesme sa nekih stariih izdanja koje su bile na ovaj ili ona način skrajnute i kad se preslušaju to su tri solidna deathgrind komada sa napucanom produkcijom i dobrom svirkom. Ništa revolucionarno, ali kvalitet je tu:

https://thedeadcold.bandcamp.com/album/the-harsh-reality-b-sides

Turci Booze Serpent sviraju, o iznenađenja, death metal. Ali dosta karakteran. Album  Slices Of Death ne zvuči kao imitacija drugih, poznatijih bendova već kao jedan pankerski, idiosinkratični žanrovski uradak u kome ima i dobrih rifova i gruva i srčanosti.

https://boozeserpentbchr.bandcamp.com/album/slices-of-death

Čileanci Worship Death sviraju prljav, haotičan death metal stare škole i njihov najnoviji EP, Worship Death mogao je biti snimljen i početkom devedesetih, što se tiče stila i izvedbe. No, sam zvuk je ipak za nijansu moderniji sa brutalno distorziranom bas-gitarom i jednom napucanošću celokupnog mastera koja ipak pokazuje da je ovo svežijeg datuma. Svakako valjane dve pesme plus obrada Autopsy za kraj – nemam nikakvih zamerki:

https://worshipdeathmetal.bandcamp.com/album/live-death

Metal Blade ove nedelje ima, kako smo već najavili, novi Cannibal Corpse – o kome malo niže – ali su izbacili i novi, treći album njemačkih Endseeker i ako slučajno osećate nedostatak klasičnog švedskog death metala u životu, Mount Carcass će zalečiti TU ranu. Endseeker su veoma pažljivo izučili lekcije ostale iza pre svega Dismember – mada se ovde čuju i Entombed, Firespawn, Bloodbath i slična bratija – i ovih devet pesama melju najtežim zamislivim zvukom, ali i kidaju rifčinama, miluju melodijama i reže besnim vokalima. Nije da u Švedskoj danas nema bendova koji ovaj klasični stil sviraju vrhunski – videti pod Lik, recimo – ali zaista je predivno da je taj stil odavno postao globalna stvar i da bendovi poput Endseeker ponosito – i spretno – pronose baklju swedeath slave svuda kuda stupe. Sjajna ploča:

https://endseeker.bandcamp.com/album/mount-carcass

Ako ste ipak sofisticiranija osoba od, recimo, mene, interesantniji će vam biti drugi album kanadskih progresivnih death metalaca Intonate. Ova ekipa radi sve ono što NE rade klasični prog bendovi (videti šta niže piše za Liquid Tension Experiment), pa je njihov album, Severed Within jedna očigledno konceptualna ploča sa filozofskim tekstovima i kompozicijama koje su praktično delovi jedne veće celine u mnogo izraženijem obimu nego kod „normalne“ rokenrol ploče. No, mislim, meni se ovo uglavnom dosta dopada. Intonate umeju da odu i malo u smeru presviravanja – što nije neočekivano za progresivu – i neke pesme bi svakako mogle da budu i kraće, no album je u celini ozbiljna, ambiciozna priča i ovde je tehnički naprednija svirka podređena višoj formi. Respekt:

https://intonate.bandcamp.com/album/severed-within

Njemački Inner Axis već imaju dva albuma a sada smo dobili i singl Midnight Hunter koji njihov melodični, napaljeni heavy metal spaja sa jakim ’80s-’90s šmekom. Mislim, omot je dizajniran kao poster za film, ili, još tačnije, televizijsku seriju iz tog vremena, ali muzika je samo za nijansu savremenija, sa dobrom, modernom produkcijom i bendom koji uspeva da ne zvuči retro a da opet ima sav potreban cheesy šarm klasičnog Top-40 heavy metala. Lepo:

https://fastball-music.bandcamp.com/album/midnight-hunter

Cheap Trick ima novi album. Razmislite malo o tome. Ovaj bend je sedamdesetih godina prošlog veka bio OGROMAN, jedan od najpopularnijih na toj osetljivoj granici između stadionskog roka, radijskog popa i hevi metala širokog zahvata i to da imaju novi album 2021. godine je meni nekako neverovatno. Ali Robin Zander očigledno ne namerava da stane dok ga ne sahrane, pa je  In Another World pred nama i, pa, The Summer Looks Good on You, koju smo kao singl čuli još pre tri godine je fenomenalan otvarač, sa svojim energičnim zvukom, melodičnim pop-refrenom i suludim orkestracijama umesto gitarske solaže. Album ima još bar dve-tri odlične pesme ali, moam da kažem, da materijal u globalu zvuči zdravo i mnogo bolje nego što bih ja očekivao. Cheap Trick na In Another World uspevaju da zvuče neusiljeno optimistički, energično i klasično a bez upadanja u nekakva retro-šmiranja. Video sam prikaze koji su ih kritikovali da ovde nema nikakvih inovacija i da je ovo praktično kao da slušate Cheap Trick sklopljen po formuli, ali, nekako, ovaj bend nikada nije bio nekakav dubok, filozofski projekat pa mi se čini da je paket dobrog raspoloženja koje donose sasvim dovoljan od Zandera i ekipe u 2021. godini.

Fangs Volume 3 je kompilacija južnoafričkih (tj. JAR-ovskih) metal bendova koju je kao i prethodne sastavio Mongrel Records iz Johanesburga i ovo ne samo da je izvrstan bleferski vodič za težu muziku sa najjužnijeg dela kontinenta, nego je i veoma zanimljiva ploča bez ikakvih dodatnih kvalifikacija. Fangs Volume 3 nam daje pesme takvih majstora kao što su ovde već hvaljeni Ruff Majik (vrhunski stoner rock), Acid Magus (takođe), Mythos (brutalni death metal), Amenta (epski doom), Evert Snyman (bučni, metalizirani noise rock) ili Your Cynical Sanity (slamcore), ali i gomila onoga što se meni manje sviđa je zapravo vrlo dobra i samo je pitanje toga da li vam se dopada odabrani stil. Stilska raznovrsnost je istovremeno i najveća „mana“ ali i prednost ovog izdanja pa ga u najmanju ruku poslušajte:

https://mongrelrecords1.bandcamp.com/album/fangs-volume-3

Portlandski Bewitcher nastavljaju tamo gde su stali pre dve godine, samo što sada izdaju za Century Media pa njihov treći album, Cursed Be Thy Kingdom zvuči čistije i uslovno rečeno komercijalnije. No, njihov „heavy metal at the speed of Satan“ je ionako uvek trebalo da bude veseo, hedonistički i prijemčiv pa mu ni ne smeta nešto upeglaniji zvuk. Bewitcher su i dalje energični, rokerski i, uprkos svim „pretećim“ naslovima pesama, tipa Death Returns ili Satanic Magick Attack, jasno je da je ovo muzika za pijane žurke a ne za mračne seanse. Na pola puta od Motorheada do Hellrippera, Bewitcher pružaju kolekciju zabavnih, poletnih metal pesama koje ne smaraju pozerajem i samo rokaju:

Nijemci Helltrail za sebe kažu: „DRUMS, BASS, GUITAR,o.k. another GUITAR and a SHOUTER, what else you need to drive a rockband?“ i to je pošteno, ali oni nisu baš skroz običan rok bend jer njihova muzika smešta se na udobno mesto imzeđu klasičnijeg hard rok i hevi metal zvuka sa jedne i nešto ekstremnijih formi sa druge strane. Recimo, prva pesma na EP-ju Always Shoot Twice je praktično trhash metal. No, ovo je u globalu himničan, energičan teški rok koji je usvojio lekcije ekstremnijih žanrova a onda se vratio korenima i to zvuči prilično dobro – možda bi opuštenija Pantera bila najbolja komparacija, ali svakako ovo poslušajte:

https://helltrail.bandcamp.com/album/always-shoot-twice

Nema power metala dok ga Kinezi ne zasviraju, kaže stara poslovica pa ćete za njenu potvrdu poslušati novi, četvrti album sičuanskih najboljih sinova, Barque Of Dante. Legend of the Great Wall je, o iznenađenja, romansirana, fantazijska priča o velikom kineskom zidu i mada pričamo o power metalu za nijansu previše melodičnom i epskom za moj ukus, jasno je i da sam ja daleko od ciljne grupe. Barque Of Dante znaju šta rade i ovo je puno mini-orkestracija, horova, superepskih refrena od kojih bi Michaelu Kiskeu krenule suze ali i dobrog tempa, koketiranja sa jazz-fusionom i jednog poštenog metal-stava. Jedini problem koji mogu da identifikujem sa ovim albumom je da ima samo pet pesama (koje se dalje ponavljaju kao instrumentali), no ako ga posmatrate kao EP, to i nije STVARNO problem. Vrlo dobro:

https://barqueofdanteofficial.bandcamp.com/album/legend-of-the-great-wall

The Chris Rolling Squad je žestoki rokenrol projekat Chrisa Rollinga koji je, po svemu sudeći Francuz. No, i Francuzi umeju da zaprže svom snagom pa je album Cannonbal Holocaust lep omaž grindhouse estetici ali i glasnom rokenrolu koji se ne zamara teorijom i smešta se na finu zlatnu sredinu između panka i metala. Četrnaest pesama glasnog rokanja, garažne estetike ali i dobre produkcije, lepih melodija i rifova – ovo je speed-blues za sve koji vole Motorhead, Zeke i slične treskajuće bendove:

https://chrisrolling.bandcamp.com/album/cannonball-holocaust

Treći album prog-metal supergrupe Liquid Tension Experiment, nazvan prosto LTE 3 stiže dostojanstvene dvadesetdve godine posle prethodnog i Mike Portnoy se ovde vrlo lepo slaže sa ex-kolegama iz Dream Theater i basistom Tonyjem Levineom koji je svirao svuda gde je trebalo, uključujući King Crimson. Liquid Tension Experiment su za moje uši old school progresiva, sa instrumentalnim kompozicijama koje insistiraju na pojedinačnoj virtuoznosti i dostižu svoj apeks u momentima kada se ukrste virtuoznosti nekoliko članova odjednom. Što je za mene i najdraži prog – ovde ima puno sviračkih bravura, „avangardnih“ aranžmanskih momenata, razigranog džeza (uključujući Geršvinovu Rapsodiju u plavom aranžiranu u više od trinaest minuta furiozne svirke) a nula nekakvih visokih koncepata i pokušaja da se album podredi nekakvom narativu i prikaže kao nešto više od kolekcije pesama u kojima vrhunski muzičari pokazuju kako vole da jedan drugog iznenađuju bravurama. Podugačko i nije za svakoga ali meni prijatno:

Album nedelje je svakako novi, PETNAESTI album death metal veterana Cannibal Corpse. Ono što je pre više od tri decenije delovalo kao omladinski eksces, prolazna provokacija klinaca navučenih na kanabis i VHS horor na kraju je, znamo, transformisano u metal instituciju važnu za istoriju žanra koliko i AC/DC ili, hej, zašto da ne, Motorhead. Naravno, poslednjih godina Kanibali albume snimaju manje-više po formuli i ni sa Violence Unimagined ne treba da očekujete nekakva radikalna skretanja i inovcije, ali ono što je kod ovog benda zgodno je svakako to da je formula DOBRA i čak i kada ekipa snima sasvim generičke albume, oni imaju jednu zdravu srž. Violence Unimagined je i prva ploča snimljena posle odlaska gitariste Pata O’Briena koji je bendu dao dosta godina života, ali je na njegovo mesto uleteo vrlo pedigrirani Erik Rutan i gitarski juriš na ovom albumu je možda najžešći u poslednjih desetak godina, barem što se tiče zvuka i gruva. Generalno, bend zvuči raspoloženo i napaljeno, sa Mazurkiewiczem koji svoje bubnjeve odvaljuje žešće nego ikad, kiteći srazmerno jednostavne aranžmane sa dosta ukrasa i Georgeom Fisherom koji i dalje suvereno drži titulu najharizmatičlnijeg frontmena u death metalu (mislim, pošto Frank „The Tank“ Mullen više nije u biznisu, jelte). Naravno, onda presuda o „dobroti“ albuma počiva na kvalitetu pesama i ovde nismo tako loše prošli. Violence Unimagined kao i većina albuma iz poznije faze benda koristi uobičajene ideje i trikove, i ovde zaista nećemo čuti ništa što bend nije odsvirao već milion puta ali čuje se jedna inspirisana energija u većini onog što bend radi i album generalno zvuči zrelo i kao da ima jasan cilj i svrhu. Glavni problem je verovatno dužina i sa jedanaest pesama Violence Unimagined je možda 25% predugačak i gubi dah pred kraj sa pesmama koje svakako imaju lepe momente ali su te ideje mogle da budu iskorišćene i drugde. No, to je valjda kletva modernog doba u kome se album snimljen posle četiri godine ne bi smatrao „pravim“ da ima samo osam perfektnih komada pa moramo da dobijemo i salatu u vidu nekoliko ne baš filera ali svakako ne esencijalnih pesama. U svakom slučaju, Kanibali u svoju četvrtu deceniju aktivnosti ulaze glasno, raspoloženo i ubedljivo i to je činjenica koja mi izrazito greje srce:

https://cannibalcorpse.bandcamp.com/album/violence-unimagined

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-04-2021

Još jedna nedelja, još mnogo dobrog metala. Ne znam kako se svim ovim ljudima isplati da i dalje sviraju u ovakvoj, jelte, klimi, ali hvala im na tome.

Blek metal kao aperitiv! Argentinci Non Aeon su sjajni na svom drugom EP-ju, Incluso el Infierno tiene sus Heroes. Njihov black-death metal je ovde ne samo odlično produciran i odsviran vrhunski nego pričamo i o konstantnom dotoku dobrih, svežih ideja koje ne razblažuju osnovni krljački program. Ovo je, koliko mogu da razumem, studijski projekat pa ova tri mladića koriste sve prednosti ovakve postavke da kreiraju intrigantnu, kompleksnu muziku koja ipak ima sve potrebne mošerske komponente. Vrlo lepo:

https://nonaeon.bandcamp.com/album/incluso-el-infierno-tiene-sus-heroes

Morbid Sphere iz Njujorka imaju dobar zvuk na svom drugom demo snimku i načelno vrlo zdrav balans između blek metala i htonskog death metala. Problem su možda veoma dugačke pesme koje posle određenog vremena u mojoj glavi pređu u čist ambijent, gde ne uspevam da upratim ni priču ni dinamiku. Ali možda sam samo bio ekstra nepažljiv. Ovo svakako vredi čuti jer kad obratim pažnju na detalje, Morbid Sphere uvek zvuče dobro:

https://morbidsphere.bandcamp.com/album/demo-ii

Jednočlani američki blek metal projekat Impious Throne je vrlo agresivan na svom debi albumu, Scourge. Ovo je blek metal vrlo posvećen brzini i energiji, sa, ipak, malo atmosfere i razliitih raspoloženja. No, u centru je svakako nabadačka, brza, zla muzika sa zujećim rifovima i mitraljeskim blastbitovima. Nije što sam ja slab na ovakav pristup, ali Impious Throne pruža odličnu partiju sa solidnom produkcijom i dosta napaljujućih a disonantnih rifova da mi srce bude na mestu:

https://impiousthrone.bandcamp.com/album/scourge

Antrisch su novi projekat nekih članova davno raspadnutih nemačkih viking-metalaca Kromlek i njihov prvi EP, Expedition I: Dissonanzgrat nije baš toliko disonantan koliko naslov sugeriše. Zapravo ovo je prilično simpatičan atmosferični blek metal sa vrlo lepim zvukom i kreiranjem atmosfere kroz interesantne teme i melodije, radije nego samo kroz ređanje šugejzerskih akorda do u nedogled. Antrisch jako dobro sviraju i imaju impresivno raznovrsne kompozicije koje, opet, imaju jedan unificiran identitet i senzibilitet. Vrlo dobro:

Italijani Ad Omega na svom debi albumu, Tenebris Templum kreiraju vrlo teatralan, epski-zvučeći blek metal. No, Ad omega su satanisti i skloni filozofiranju pa je ovo muzika koja manje priziva B-horor trope, a više se upriličava za jedan kontemplativniji pristup slušaoca. Ume to da bude dosta iznurujuće, jer je zvuk agresivan i sa vrlo malo dinamike, ali ima ovde i hipnotičkih dimenzija koje vrede:

https://adomega.bandcamp.com/album/tenebris-templum

Nisam do sada slušao hrvatski jednočlani black metal projekat Petrale, a što i jeste neka moja sramota budući da je momak do sada snimio već pet albuma za malo manje od pola decenije. Najnoviji, Mirabilis Jalapa je kolekcija hermetičnih, zrelih kompozicija koje su odsvirane i producirane vrlo sigurno. Nije ovo muzika za odmor ili hedbeng, disonance i odsustvo jasnih tema obezbeđuju da sve slušate kao jedan avangardan, prilično tuđinski muzički artefakt, ali Petrale je dobar u tome kako i muziku lišenu jasnih „udica“ za slušaoca pakuje u dugačke ali zanimljive kompozicije koje imaju dobru dinamiku i vuku slušaoca za sobom. Pored devet dugačkih autorskih pesama tu je i obrada Smaka (Tegoba) i ovo je interesantan dodatak kolekciji. Petrale pritom sve ovo naplaćuje koliko sami hoćete da date i svakako vredi da se čuje:

https://petrale.bandcamp.com/album/mirabilis-jalapa-2

Bendova koji se zovu Hellfire ima opsceno mnogo, naravno. Danas pričamo o ukrajinskim blek metalcima čiji debi album, Lobotomized by Holy Crucifix već naslovom sugeriše zlo, satanizam, dobru zabavu. I tako i jeste. Ovo je prijatna, dobro producirana ploča zlih rifčina i uniformno žestoke svirke. No, Hellfire nisu jednodimenzionalni i njihovi aranžmani imaju dosta dinamike i raznovrsnosti pa je pravi užitak voziti se od blago death-metalske Total Human Nullification preko Demonic Possesion koja ima malo thrash elemenata sve do Buried In A Cemetery koja izaziva slušaoca da postavi najlogičnije pitanje: a gde biste VI da se sahranite?? Odlična svirka, sa taman toliko avangardnih elemenata da prijatno zamirišu i veoma dobar, izvrstan debi:

https://hellfire-band.bandcamp.com/album/lobotomized-by-holy-crucifix

Finski Essedum nudi vrlo lepu vizit-kartu ljubiteljima black metala svojim prvim EP-jem Tír na nÓg. Ovo je uredan, vrlo pristojan black-death zvuk koji ima i energiju i brzinu ali i mračnu atmosferu, i dobre rifove i upečatljive solaže. Finci su i inače u blek metalu poslednjih godina jedna fontana kvaliteta i raznovrsnosti a Essedum nude najbolje od svetova black i death metala pa vrede da se čuju:

https://essedum.bandcamp.com/album/t-r-na-n-g

Brazilski rodno mešoviti sastav Profane Souls proslavlja četvrt veka postojanja izlaskom prvog albuma. Ovaj bend je poslednji put nešto izdao još 2013. godine i čini mi se da je izbacivanje prve dugosvirajuće ploče fin način da se obeleži jubilej, posebno kad pričamo o bendu čija je muzika vrlo obredna, vrlo zainteresovana za (blasfemične) rituale. Utoliko, Ritual de blasfêmia, kako se ova ploča zove je vrlo teatralan materijal – ne sasvim po mom ukusu, da se razumemo, ali vrlo karakteran i sklon da slušaoca uvuče u svoje dubine postojanim ponavljanjem tih ritualnih tema. Atraktivno, svakako:

https://profanesouls1.bandcamp.com/album/ritual-de-blasf-mia

Ekvadorski Malignvs se sveo na duo za potrebe snimanja drugog albuma, Soul Metamorphosis, ali barem zato imaju mnogo gostiju na snimanju pa se to kompenzuje. I generalno, Soul Metamorphosis je prilično ambiciozna ploča čiji razrađeni aranžmani i raskošne teme treba da u fulu prenesu ezoterična interesovanja članova za klifot i slične teme. Ako kažem da bend ovaj album opisuje rečima „’Soul Metamorphosis’ je transformacija energije bezdana u mračne melodije“ to valjda pomaže da znate da li vam se ovo sluša ili ne. Malignvs nisu nužno baš sve vreme po mom ukusu ali ovaj album je očigledno odrađen iz dubokog ubeđenja i sa mnogo posvećenosti i vredi da se presluša:

https://malignus1.bandcamp.com/album/soul-metamorphosis

Ruski Wintaar se baš drži uralske tematike, prošli album mu se zvao Ice Heart Of The Urals a aktuelni je naslovljen From Darkness Of Ural Forests. Ne mari jer je muzika svakako konzistentna sa ledenom, divljom temom koja se sugeriše naslovima, a i jer je Wintaar postao pravi bend i prilično dobar poslednjih pola godine, sa kvalitetnijim pesmama, sigurnijom atmosferom i boljom muzikom. Zane Young iz Elegiaca i ovde svira bubnjeve i sve zvuči kako treba, old school ali i originalno i emotivno na pravi način:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/from-darkness-of-ural-forests

Emotivan, melodičan blek metal dobijamo na EP-ju The Chosen One bečkog jednočlanog simfo-blek projekta Ancient Mastery. Nema ovde mnogo simfonijskih aranžmana, da bude jasno, i ovo je prilično sirov i lo-fi snimak u odnosu na ono što čovek očekuje, ali je muzika emotivna i kičasta na prave načine pa sam je sa simpatijama poslušao. Da ima malo više dinamike u masteringu, ovo bi bilo i kudikamo bolje, ali svakako pričamo o lepom izdanju:

https://ancientmastery.bandcamp.com/album/the-chosen-one

Poljaci Mānbryne imaju odličan debi album, Heilsweg: O udręce ciała i tułaczce duszy („o telesnoj patnji i lutanju duše“) i ako vam se baš sluša odlčan, kvalitetan poljski blek metal, imate sreće, pošto je ovo upravo to. Nemam pojma ko su Mānbryne i koliko iskustva imaju u prethodnim bendovima ali ovo je veoma zrela, veoma dobra muzika, napisana sa dušom i izvedena srčano. Pričamo o pet dugačkih pesama, produciranih veoma dobro, sa svim najboljim u modernom blek metalu spojenim na jednom mestu: melodija, atmosfera, ali i žestina, brzina, energija, pa onda i ambiciozni aranžmani. Mānbryne imaju sve i ako ne budu neka vrsta zvezda, makar u ovom našem ograničenom svemiru metala i ekstremnosti, na ovom svetu nema ni malo pravde:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/heilsweg-o-udr-ce-cia-a-i-tu-aczce-duszy

Isti izdavač, norveški Terratur Possessions ima i debi album takođe norveških Syning. Nazvan isto Syning i sa svega tri pesme u nešto jače od pola sata, ovo je jedan prilično fascinantan muzički artefakt, veoma udobno smešten u svoju hermetičnu, nekomunikativnu čauru i zadovoljan da tamo meditira. Syning, dakle, nije ploča za žurke i provode i nisam siguran ni da li ova tri veoma iskusna muzičara (sa CV-jem koji obuhvata Whoredom Rife, Gorgoroth, Manes…) imaju nameru da ovo ikada izvedu na bini, pred publikom, ali za slušanje u jednom posvećenom, ličnom prostoru, Syning je opasna ploča. Poslušajte:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/syning

Stoner! A prvi na redu su Finci The Moonhaze sa EP-jem  Emotional Emergency koji zapravo meša klasičniji stoner gruv sa malo „pravog“ heavy metal ugođaja. Ništa preterano, ali ovde su gitare svakako kompleksnije i harmoničnije od uobičajenog heavy blues menija koji dobijamo od „normalnog“ stonera. Dodatno, muzika je prilično atmosferična i, uz dosta promena tempa i jake dinamičke razlike, može da se priča o teatralnosti koja prevazilazi granice stonera. Svakako dobra ploča, vredna pažnje:

https://themoonhaze.bandcamp.com/album/emotional-emergency

Uskrs u ljudima inspiriše ono najbolje (i najgore ako gledate sa prave strane) pa su tako Kanađani Satan’s Children izdali album Abstract Expressionism i ovo je, recimo, kombinacija psihodeličnog roka, fuzz rocka, doom metala i stoner roka… Satan’s Children imaju, mora se primetiti, osoben pristup kompozicijama sa primetnim obrednim elementima u muzici a koji se lepo uklapaju u u suštini bluzersku osnovu njihovog zvuka. Ima ovde okultne drame i satanističkog rituala, ali sve je na kraju umotano u prijatan heavy rock omotač da bude prijateljski i poznato. Zanimljiva ploča:

https://satanschildren.bandcamp.com/album/abstract-expressionism-2

Mađari okupljeni oko Psychedelic Source Records su toliko dobri i izdaju toliko mnogo albuma da je sreća da se svi plaćaju onoliko koliko poželite inače bi jedino Jeff Bezos mogao da ima kompletnu kolekciju. Posle prošlonedeljne kompilacije nekoliko bendova iz ovog kolektiva, dobijamo i pojedinačne albume snimljene na ovim sesijama a prvi na redu su fenomenalni Pilot Voyager. Izuzetni Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ovde svira bas i radi miks, a gitaru, koja je u prvom planu svira EKSTREMNO rasploženi Ákos Karancz. Bud Fascination je kolekcija dugačkih, veoma tripoznih džemova gde Ambrus i bubnjar Márton Kása prave tvrdu, stabilnu podlogu za Ákosovu pirotehniku i ovo je gitara koja od prozračnih atmosfera brzo stiže do urnebesnih erupcija pregrejane lave i nosi slušaoca sve do izmenjenog stanja svesti a onda i dalje u svemir. Sedam džemova, značajno više od sat vremena svirke, odličan zvuk, nipošto ne propustiti ovaj biser spontanog panonskog space rocka:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/bud-fascination

Ponekad vam se samo sluša normalan, običan hard rok. Za takve potrebe, obratićete se čikaškim GhostSigns čiji istoimeni debi album, i pored naslova pesama kao što su Play Your Guitar, Out of Control ili The World’s On Fire nisu TOLIKO staromodni. Recimo da je ovo najviše nalik na ’90s rivajvl hard roka i za moje uši, sasvim prijatan u svom kombinovanju energičnih bluz osnova, poletnog tempa i himničnih refrena. Koliko tu ima supstance? Pa, sad, nisam doktor i ne bih da gledam, meni je već i većina ’90s autputa bila malo predaleko od ’70s predložaka, ali ja sam suviše analna osoba. GhostSigns sviraju prijatnu, kvalitetnu muziku i to je dovoljno:

https://ghostsigns1.bandcamp.com/album/ghostsigns

Za iste potrebe možete poslušati i album Nova Koloso istoimenog dua iz Baltimora, a koji kaže da je album snimljen kod kuće tokom lokdauna. Da prvo izrazim puno divljenja za kvalitet produkcije koja nije samo studijskog kvaliteta već ima i toplinu i dinamičnost koju danas isuviše retko čujemo u bilo kakvoj težoj rok muzici, a onda i da kažem da je ovo autoritativan, proggy materijal koji vuče malo i na klasičan hard rok ali se ne stidi ni ’90s zvuka, negde između noise rocka i hard rocka. Pevač, čak, dosta podseća na Briana Molka iz Placebo, pa je ovo album koji može da pomiri padavičare raznih profila:

https://novakoloso.bandcamp.com/album/nova-koloso

Njemački Wheel, nažalost nije tajni projekat Radomira Mihajlovića-Točka, ali jeste sada već vrlo solidno pedigriran doom metal sastav iz Dortmunda čiji treći album, Preserved in Time donosi vrlo pristojan i umiven doom/ hard rock za ljude koje ne zanima da se muče sa kojekakvim ekstremistima, nego vole lep rif, prijatnu melodiju, dobar zvuk. Sedam pesama na ovom izdanju su spore i dugačke, ali bez pornografskog fokusiranja na ove elemente doom instrumentarija, pa se može govoriti da su prvo nastali rifovi i vokalne melodije a da su tempo i dužina aranžmana prirodno ispredene iz njih. I to je dobar pristp, Wheel imaju upadljivo dobre i pamtljive teme, prijatne harmonije i lep, topao zvuk – sa dosta dinamičnim masteringom!!! – koji im odlično stoji. Užitak:

https://wheeldoom.bandcamp.com/album/preserved-in-time

Vreme je za malo gitarskih pejsaža. Kuan su iz Firence i ova dva mladića imaju singl Koi Pond koji traje puna 22 minuta. Nije baš radio-friendly, da se razumemo, ali ova jedna kompozicija koja se sva sastoji od distorziranih gitarskih tonova i mikrofonije je zapravo veoma prijatna i ubedljiva ekskurzija u soundscape teritoriju, sa taman toliko harmonija i tema da ne bude potpuno amorfna ali i sa preovlađujućim akcentom na samom zvuku i aleatornim svojstvima ovakvog pristupa sviranju. Kao nekakav shoegazerski Sunn0))), pitate sad vi, a ja kažem da to i nije loš opis. Vrlo dobro:

https://kuan.bandcamp.com/album/koi-pond

Ne znam zašto baš Francuska obiluje mekanim instrumentalnim psihodeličnim bendovima koji štancuju albume na svakih par nedelja, ali evo nam novog Octopus Divera. Smoking Souls je opus od osam pesama, uglavnom veoma prijatnih maštarija na vrlo malo distorziranoj električnoj gitari uz jedva naznaku ritma i mada uz ovo svakako nećete praviti pijane žurke i šutirati se, teško da se nećete osećati blaženo dok ga slušate:

https://octopusdiver.bandcamp.com/album/smoking-soul

I, kao u potvrdi ove priče o Francuzima i mekanim, prijatnim, instrumentalnim psihodeličarima sa sumanutim tempom izbacivanja nvoih izdanja, Stone Rebel su izbacili novo. Ovog puta je u pitanju „samo“ EP sa dve pesme ali Timeless Journey traje solidnih petnaest minuta i iako se Stone Rebel ne mrdaju ni milimetar od svoje uobičajene formule nežnog gruva i umiljatih gitarskih eksploracija – to i dalje zvuči sasvim neodoljivo. Platite koliko želite:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/timeless-journey

Grci Hazy Sea su instrumentalni psihodelični stoner bend iz Kavale i, za razliku od gorepomenutih Francuza, njihova muzika podrazumeva i više distorzije i više žestine, ali i forme bliže bluz-predlošcima. Naravno, Grci su u proseku jako, jako dobri u stoner roku pa su i Hazy Sea odlična ponuda na albumu The Journey Collection koji je kako mu i ime kazuje kompilacija sastavljena od pesama sa prethodnih izdanja. Idealno za upoznavanje sa opusom ovog benda, rekao bih jer The Journey Collection u kompaktnoj formi daje gomilu različitih aspekata ovog prolifičnog sastava i slušaoca kvalitetno informiše ima li potrebe da se upušta u dalja istraživanja opusa benda. Što se mene tiče – ima, jer su Hazy Sea vrlo lepo uklopili bluz sa psihodeličnim gruvom, te malo egejskih harmonija i nude prijatan, konstantno zanimljiv program:

https://hazysea.bandcamp.com/album/the-journey-collection

Francuski Wormsand spaja nekakav post-metal i post-rok sa doomom na albumu Shapeless Mass i mada je ovo pomalo zaista kao ta bezoblična masa iz naziva, nije rđavo za slušanje. Osnovni „problem“, ako hoćete ovog albuma je što je sav sastavljen od pesama maltene istog tempa i rifova koji svi nalikuju jedan drugom. No, to je Wormsandov pristup i kroz 47 minuta oni ubacuju i upečatljivije melodije i teme koje razbijaju hipnotičku monotoniju. Da li u dovoljnoj meri da vam ovo bude dobro? Rekao bih da da. Poslušajte:

https://wormsand.bandcamp.com/album/shapeless-mass

Britanski Old Horn Tooth ima EP True Death koji će vas sa pravom smrću upoznati kroz 21 minut sporog, teškog valjanja moćnih, hipnotičkih rifova, a sve u okviru jedne, naslovne pesme. Dobro, ovo je kompozicija koja ima i orguljaški uvod, nije baš SVE u rifovima, ali svakako pričamo o doom metalu baziranom na rifu i ponavljanju. I dobro to ide. Old Horn Tooth kažu da je ovo „mračna predstava usamljenosti, borba sa duševnom teskobom gde je jedini beg ’Prava smrt’. Pesma puna emocija i bola, napisana je kao putovanje prazninom postojanja predodređenog za prerani kraj“ i, mislim, ako vam to zvuči kao dobar utrošak vašeg i njihovog vremena, navalite, nećete se razočarati. Nema pevanja a to celu kompoziciju čini još hipnotičkijom.

https://spectralhoundrecords.bandcamp.com/album/true-death

Lajpciški Kyning zvuče vrlo zdravo na svom debi albumu, Ān. Ovo je mišićav, vrlo heavy stoner rok sa puno dobrih rifova i malo psihodeličnih efekata u pesmama koje su energične i dosta jakog tempa, tako da su dobre za klupski provod i slušanje u društvu. Johannes Vogel, gitarista i pevač ima interesantan, svakako ne savršen glas i pristup pevanju ali ovo u dobroj meri daje Kyningu njegov identitet i odvaja ga od konkurencije. Svakako poslušati:

https://kyning.bandcamp.com/album/n

The Limit su zanimljiva supergrupa vrlo old school muzičara, sa kultnim njujorškim rokerom Sonnyjem Vincentom na gitarama (gledao sam ga negde početkom veka u beogradu i bio je fantastičan), Bobbyjem Lieblingom iz Pentagrama na vokalu i Jimmyjem Reccom iz Stoogesa na bas gitari. Naravno, sa ovakvim pedigreom od prvog albuma The Limit očekujete dosta i Caveman Logic svakako vredi da se čuje. Ovo je rokčina negde na sredi između panka i garaže po kakvima su Vincent i Recca poznati, ali i teškog roka koji je Lieblingova specijalnost. Uz uglavnom kratke i efikasne pesme, dobar zvuk i pregršt šmekerskog etitjuda, moram da priznam da su The Limit apsolutno ispunili očekivanja i pružil još jedan dokaz tezi da bez starca nema udarca.

https://the-limit.bandcamp.com/album/caveman-logic

Desert rockeri će dobiti svoju porciju užitka sa prvim albumom mladog umetnika iz Arizone po imenu Lucust French a koji muziku kreira pod nadimkom Lazer Beam. Lazer Beam je ime i albuma koji je pun faziranih, psihodeličnih rokerskih himni i mada pričamo o muzici koja treba još da sazreva i razvija se, ovih dvanaest komada lepo čoveka pomere iz mesta, privuku mu pažnju i iznenade više nego jednom neočekivanim rešenjima. Opet, nisu sva ta rešenja idealna, i otud i ta priča o sazrevanju itd. ali Lazer Beam pruža izuzetno zdravu osnovu i zaveštanje za buduće radove:

https://lazerbeam.bandcamp.com/album/lazer-beam

Po hiljaditi put ću podsetiti da nisam baš prava ciljna grupa za gotski metal ili rok, ali Norvežani Årabrot deset godina rada proslavljaju albumom Norwegian Gothic i, pa, ovo svakako vredi da se čuje. Ovaj opus od čak šesnaest pesama nudi gomilu odličnog rokenrola koji, svakako ima elemente gotik (pa i industrial) roka iz osamdesetih i devedesetih, jasne uticaje Mikea Pattona, ali i odlične, ODLIČNE pesme, autoritativan performans i prilično zanimljiv zvuk. Ni ja, da mi se sve to nabroji, ne bih nužno skočio da ovo poslušam, ali Årabrot potpuno osvajaju jednom lepom kinematičnošću, pretvarajući svoje pesme u fine gotske pozorišne komade a da se energični rokerski vajb nikada ne izgubi. Preporuka:

https://arabrot.bandcamp.com/album/norwegian-gothic

Lake Drinker je fenomenalno ime za album a Šveđani Horndal na njemu pružaju izvrstan program energičnog, teškog ali ipak slojevitog sludge metala koji ima (well, kakav-takav) osećaj za dinamiku i ne ide iz sve snage sve vreme. Horndalu je ovo drugi album i imaju veoma izgrađen, moćan zvuk ali i veštinu da pesme ne pobegnu od tih osnovnih ćelija kompozicije sadržanih u rifovima i gruvu a da ipak imaju razrađene, inteligentno napisane aranžmane. Jak rad:

https://horndal.bandcamp.com/album/lake-drinker

Ahh, Heavy Feather su bend kao napravljen za mene, spajajući klasični bluzerski AOR zvuk iz sedamdesetih sa teškorokerskim tendencijama koje neguju i dobar rif, ali i lepe harmonije, melodične refrene… Album Mountain of Sugar je pravi spektakl pentatonskih solaža, moćnih bas-linija i bluzerskog pevanja pevačice koja zvuči autentično i moćno. Naravno, ovakav bend danas MORA da dođe iz Skandinavije a ne iz SAD i, tako je, pričamo o švedskoj postavi čiji je drugi album kao da ste u blender ubacili Mountain, Janis Joplin, Ten Years After, malo Hendrixa, sve lepo izmešali i popili na eks. Premoćno:

https://heavyfeatherofficial.bandcamp.com/album/mountain-of-sugar

The Lion’s Daughter iz Sent Luisa u Misuriju na Metal Archivesu opisuju kao „blackened sludge“ ali sasvim je fer reći da novi album, Skin Show, inače njihov peti, prevazilazi granice ova dva žanra, pa i metala generalno, nudeći žestoku rok muziku koja, svakako, čuva i tu svoju ekstremnu oštricu ali se baca u različite strane, dajući nam i psihodelični i praktično proto-industrijski zvuk gde se Black Sabbath, Killing Joke i Venom spajaju u nesvetoj alijansi i nude deset interesantnih pesama:

https://thelionsdaughter.bandcamp.com/album/skin-show

Indonežani Spellforger pružaju dopadljiv, energičan thrash metal na EP-ju Upholders Of Evil. Ovih šest pesama nude solidnu produkciju i dobru svirku, te songrajting koji je utemeljen u starijim thrash/ speed formulama, ali osavremenjen, bez gubljenja eksplozivnosti i oštrine. Besna svirka, zli rifovi, brzina – vrlo prijatno:

https://spellforger.bandcamp.com/album/upholders-of-evil

Rusi Slaughter Charge su snimili živi album u rodnom Petrogradu i Live Action Bootleg ih predstavlja u prijatnom svetlu. Slaughter Charge čukaju solidan thrash metal i uživo su vrlo ubedljivi i mada njihova muzika ne pati od previše originalnosti, treba istaći vrlo dobar kvalitet svirke, ali i kombinaciju rifova i melodičnijih solo-tema koje osvežavaju program. Pevanje je možda najmonotoniji element jednačine ali uživo, u šutki, to i nije neki problem:

https://slaughtercharge.bandcamp.com/album/live-action-bootleg-2

Čileanski Hexen Hammer ima novi EP, Destructo Máxima i njihov blackened thrash metal ovde zvuči zdravo, poletno i zabavno. Pet pesma ovde (od kojih je prva instrumentalni i napaljujući intro) nude zapravo neočekivano dobru produkciju ali i raznovrsnost aranžmana koji imaju prostora za gruv i atmosfere pored klasičnog jurišanja napred (slušajte Trauma). Ukusno, prljavo ali ne glupo, sa masom lepih rifova i srcem na pravom mestu:

https://hexenhammer.bandcamp.com/album/destructo-m-xima

Takođe iz Čilea su Necrobastard, bend koji do sada, tokom nekih četrnaest godina karijere nije uradio ništa jače od kasete. No, Deadly Resurrection je upravo kolekcija njihovih dosadašnjih demo-kaseta i ovo je simpatičan, lo-fi ali kvalitetan lo-fi death-thrash metal sa prostačkom, dispozicijom ali puno srca:

https://diabolicalsummoningrecords.bandcamp.com/album/necrobastard-deadly-resurrection-the-tape-collection

Pit Viper su thrash kvartet iz Njemačke koji je svoje prvo izdanje, da ne kažem demo, nazvao The Virus Tapes. Valjda je to neka aluzija na virus korona? Da sam odmah bio svestan verovatni ne bih ni kliknuo, ali dobro je da jesam jer su Pit Viper šarmantan thrashcore sa distinktnim pozne-osamdesete mirisom. Ovo je onako, za šutke, zezanje, omladinski i energično, a dovoljno kvalitetno da se ne zaboravi lako:

https://pitviperofficial.bandcamp.com/album/the-virus-tapes

Surreality iz Pensilvanije zvuči vrlo old school na svom prvom EP-ju, Artificial Degeneration. Ovo je solo projekat momka po imenu Caleb Warren ali pored novih pesama ima i nove varijante pesama njegovog starog benda, Fatal Agent. Sve to zvuči, zaista, kao da je snimljeno 1987. godine, sa prijatnim lo-fi kvalitetom, ali i solidnim sviračkim skilovima. Warren ima uho za dobar rif i trešerski gruv i meni je ovo izuzetno prijalo:

https://surreality2021.bandcamp.com/album/artificial-degeneration

Danny Trejo -Venice- su sekstet koji je baziran u Veneciji ali uključuje članove iz raznih italijanskih pa i šire evropskih hardcore thrash postava. Dakle, pričamo o supergrupi i, kako se onda i očekuje, i muzika na albumu Distorted Reality je vrlo dobra. Nije ovo „suvi“ thrashcore i različite kompozicije pokrivaju čitav opseg od klasičnog, čukačkog thrasha pa do odličnog, vrlo zapaljivog heavy metala. Osam kratkih pesama, izvrsna svirka i produkcija, puno šutke i moćnih refrena – raj!

https://dannytrejohc.bandcamp.com/album/distorted-reality

Portorikanci Kjaebola skupili su sve svoje snimke iz proteklih pola decenije na kompilaciji Kjaebola i ovo je dobro produciran, gruvi thrashcore koji će bolje leći ljudima koji vole srednji tempo i recitovanje nego meni koji više volim brzinu i dranje, ali sasvim je to korektno. Uz cenu koju sami odredite ovo je vrlo pristojna urbana, ulična muzika za ljude kojima to treba:

https://kjaebola.bandcamp.com/album/kjaebola-2

Damage Done su strejt edž hardkor bend sa Floride a njihova istoimena kaseta nudi deset brzih, eksplozivnih pesama koje nikada ne dosegnu trajanje od dva minuta i pucaju od energije i besa. Vrlo dobra produkcija i atmosfera, vrlo preporučljivo čak i ako volite da tu i tamo popijete:

https://damagedone413.bandcamp.com/album/damage-done

Jerusalimski Karkait su fantastični. EP nazvan Yevul ima četiri pesme disonantnog, nervoznog grindcorea sa mathcore tendencijama, pakujući u kratke komade mnogo energije, mnogo napetosti  ali i mnogo muzike koja je stilski konzistentna ali i dalje raznovrsna. Poslednja pesma, posle prve tri koja ulete, naprave haos i zapale, traje skoro pet minuta i Karkait i ovde savršeno vladaju formom i tenzijom. Obavezno:

https://karkait.bandcamp.com/album/yevul

Yatsu iz Dalasa su odlični na EP-ju The One with the Mosh Riffs – sjajno sviraju, dobro su snimljeni i nude eksplizivan grindcore/ metalizirani powerviolence. Jedina stvar koja nedostaje su vokali. Instrumentalni grind? Šta još neće smisliti? No, iako je fakat da ekstremno pevanje u dobroj meri definiše grindcore i da mi ono nedostaje kod Yatsua, istina je i da je ovo dobra muzika koja pomera čoveka i vredi da se čuje, a po ceni od „daj šta daš“ i da se kupi:

https://yatsu.bandcamp.com/album/the-one-with-the-mosh-riffs

Sa imenom kao što je Defecrator jasno je da od kalifornijskog trija treba očekivati grindcore i gadosti. No, kompilacija Unholy Hymns of Bestial Warfare pokazuje ovu ekipu – sveže raspadnutu posle nekih šest godina rada – kako umešno kombinuje death metal, black metal i grindcore za prijemčivu i agresivnu mešavinu koja samo zvuči primitivno i lo-fi a zapravo se odlikuje dobrim idejama, odličnom svirkom i na kraju krajeva i sasvim solidnim zvukom. Daunloud se prodaje po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo preporučljivo za ljubitelje ekstremnog, a kvalitetnog andergraund zvuka:

https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/unholy-hymns-of-bestial-warfare

Marak iz Sankt Petersburga su nekakva kombinacija chaotic hardcore, metalcore, sludge itd. podžanrova, ali je kod njih karakteristično, barem sudeći po EP-ju Hit & Love, da vole da pišu dugačke pesme. Naslovna stvar traje skoro šest minuta a druga pesma, Price of Freedom skoro devet, pa se možete istovremeno i diviti Maraku kako pravi ipak smislene aranžmane za dugačke pesme u žanru koji uglavnom forsira ekonomičnost, ali i unapred plašiti napada na uši koji dolazi uz brutalan zvuk i vrištanje. Dosta dobro, reći ću:

https://marakband.bandcamp.com/album/hit-love

Glassblower sa Novog Zelanda na albumu Younger Than Old Money miksuju metalizirani thrashcore i grindcore za energičnu, jako dobro prpduciranu muziku što kroz deset pesama šalje „ljubavno pismo svima koji su se ikad osećali izolovani, objektifikovani, viktimizovani, obezbređeni ili ugroženi“. Niste sami, kažu Glassblower, iza vas je armija. Posle ovakvog uvoda očekivao bih „osećajniju“ muziku sa shoegaze akordima i prozračnijim miksom ali ne, Glassblower biju opak thrashcore sa pesmama koje govore o rezanju buržujskih grkljana i sličnim bogougodnim temama. Besno, kvalitetno, antikapitalistički, sve preporuke:

https://glassblower.bandcamp.com/album/younger-than-old-money

Cryptic Void iz Hjustona posle četiri godine razbijaju diskografsku tišinu opasnim EP-jem, Post-human Godhood. Ovo je grindcore sa jednim teškim, debelim zvukom, na nekoliko koraka od deathgrind i goregrind formula, ali i sa osobenim pristupom atmosferi. Naučnofantastična tematika EP-ja je podcrtana i izborom harmonija i gruv delovima koji se smeštaju između instanci grajnderskog krljanja a uz odličnu produkciju ovo je izdanje koje ne treba preskočiti:

https://crypticvoid.bandcamp.com/album/post-human-godhood-ep

Kalifornijski Human Obliteration su razmetljivo dobri na split albumu sa Vile Species. Njihovih sedam pesama su izvanredno odsvirani, jako dobro napisani grind/ death metal sa gomilom svežih ideja i avangardnih elemenata koji nikako ne stoje na putu ozbiljnom čukanju. Ovo je agresivna, ali zapaljiva muzika, sa pesmama koje nikada ne dosežu dva minuta ali pakuju mnogo raznovrsnog materijala u svoje kompaktne formate. Vile Species nude klasičniji grindcore na svojoj strani  i to je odličan kontrapunkt, sa tim gritty ’90s zvukom i jednostavnošću:

https://humanobliterationgrind.bandcamp.com/album/split-w-vile-species

https://vilespecies.bandcamp.com/album/split-w-human-obliteration

Opasan grindcore dobijamo na split-albumu tri benda Immersed in the worst. Amerikanci Berated je otvaraju sa tri pesme vrlo agresivnog, tehnički kvalitetnog grinda, samo da bi Česi Impulsealer prihvatili štafetu i POKIDALI sa svoje tri pesme. Ovo je grindcore novije škole, dakle, baziran pre svega na čvršćim, tehničkijim matricama koje su normalizovali Skandinavci poput Rotten Sound ili Gadget. Argentinci System Destroyer zatvaraju album sa svoje tri pesme i njihov zvuk je za mrvu siroviji sa klasičnijim vokalima, podsećajući nešto više na predloške devedesetih. Sve u svemu izvrsno i za ljubitelje grindcorea nezaobilazno:

https://berated.bandcamp.com/album/immersed-in-the-worst-3

Portorikanci Radio Muerte su na istoimenom albumu skupili sve svoje dosadašnje demo, EP i singl snimke i ovo je dopadljiva i zapravo fino producirana kolekcija prljavog, jednostavnog ali zaraznog zvuka koji meša grindcore, hardcore, death metal i thrash metal. Radio Muerte su, da bude jasno, bend pre svega gruva i ove pesme nisu ni preterano brze ni preterano agresivne, već iznad svega prijatne za slušanje ako volite distorzije i viku. Sami birate cenu (inače, primetiti da goreopisani Kjaebola, takođe iz Portorika, za svoj album koji je takođe kompilacija prethodnih snimaka, imaju vrlo sličan omot. Portorikanska ZAVERA!!!):

https://radiomuerte1.bandcamp.com/album/radio-muerte

Putrid Evil iz Gdanjska nose baklju tradicije odličnog poljskog grindcorea. Njihov EP Worm Infestation ima sve što želite: dobar, debeo zvuk, odličan gruv, brzu i zaraznu svirku, jedan opšti kvalitet izvedbi. Putrid Evil se ne trude da smisle nešto specijalno novo u deathgrind podžanru ali su vrlo verzirani u pravljenju dobrih, pamtljivih rifova i dvominutnih pesama koje ih lepo koriste. Još i završavaju obradom Repulsion. Carevi:

https://putridevil.bandcamp.com/album/worm-infestation

Kanađani Expunged veoma vole zvuk klasične HM2 pedale pa su distorzije na njihovom split EP-ju sa Immortal Force prepoznatljivo debele i masivne. Same pesme su zapravo možda malo bliže hardkoru/ moškoru nego što bih ja voleo, pogotovo jer Expunged sebe opisuju rečima „sick, rotten, coated in filth death metal surrounded by a sea of darkness“, ali nije ovo neprijatno – death metal koji je spor i gruvi sa dosta prijatnog gitarskog rada svakako nije najgora ponuda koju sam danas čuo. Kanadske kolege Immortal Force su pak sa druge strane bliski hardcore formulama i u svoje tri pesme prže prljav, jednostavan, šarmantan deathgrind koji skoro da je mogao da bude snimljen i 1990. godine. Ništa, dakle, originalno ili novo ali ima ovde puno tog nekog andergraund šarma. A tek taj omot:

https://expunged.bandcamp.com/album/expunged-immortal-force-split

Meksički Omniscience su mi bili simpatični na svom, pretpostaviću prvom EP-ju  Dystopian Discourse a koji je death metal sa dosta melodičnosti i praktično heavy metal elemenata (slušajte Spiral). Ja u principu volim brz i energičan death i Omniscience pružaju i to ali njihova muzika je kompleksnija i ličnija i mada nije sva baš ono što ja želim, zapravo se karakternošću prilićno nameće. Simpatično:

https://omnisciencemetal.bandcamp.com/album/dystopian-discourse

Kad smo već kod latinoameričkog death metala, Peruanci North Profaned su tačno po mom ukusu. Ovo je gadan, grdan death metal starije škole, sa zvukom i kompozicijama koje dosta podsećaju na rane devedesete i EP Vomited and Dead je snimljen odlično sa četiri četvrtaste, mošerske pesme koje razumeju koncept gruva i koncept rokanja i pružaju vrlo prijatan program za svakog ko voli starije i prljavije:

https://jamonrecords.bandcamp.com/album/vomited-and-dead

Kad se zovete Corpse Worship a debi album vam je Horror Chronicles, to je praktično kliše koji jaše kliše, pa su Rusi Corpse Worship, srećom, makar spremni da dobrom svirkom i produkcijom brane svoje pozicije. Ovo je, naravno, death metal, šta bi drugo, negde na razmeđi old school pristupa koji me malo podseća na psihodeličnije momente Immolation, i malo modernijih, melodičnijih tendencija. No, Corpse Worship prevashodno nude naglašen rifaški program, sa harmonskim proširenjima koja se pomaljaju prevashodno u solažama pa je lako opustiti se uz ovaj mošerski, čvrsti death zvuk:

https://corpseworship.bandcamp.com/album/horror-chronicles

Chasmdweller iz Ontarija su prolifičan bend sa dva albuma i nekoliko EP-jeva samo u poslednje dve godine. Novi EP, Fossilized ih prikazuje u dobroj formi sa četiri pesme brutalnog, old school ali gruvi death metala koji na momente ulazi u slamming death metal teritoriju i nudi bolesne, polomljene plesne delove. Lepa andergraund produkcija i robusne sviračke veštine, te naslovi pesama poput Mauled Sadistically ili Liturgy of Raw Flesh. Što se kaže, zapakujte meni pola kile:

https://chasmdweller.bandcamp.com/album/fossilized

Još jedan Beastial Piglord? Pa jel’ taj čovek ikad spava? Songs For Dogs je manje atraktivna ploča od poslednjih nekoliko jer se prevashodno drži nekakvog sporog, psihodeličnog industrijskog zvuka i mada tu svakako ima dosta dobrih momenata, zvučna i dinamička ujednačenost znaju da budu i malo monotone. No, svakako, cenim muziku koja ne želi da hvata pre svega na volumen i Piglordovo eksperimentisanje sa formom ovde dolazi u prvi plan a što je sasvim na mestu:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/songs-for-dogs

Da metal doslovno ne poznaje granice svedoči i to da vikinški metal koji peva o zimi i snjegovima prave, između ostalog, u Španiji. Ulfsark su bend iz Madrida, a njihov EP Winter Tales ima tri pesme cheesy, melodičnog metala sa ugodnim hrapavim vokalima i mnogo klavijatura, te epskim temama koje asociraju na te neke ledene pustoši i heroizam potreban da se pretekne u takvom okruženju. Slatko. Ne po mom ukusu, ali slatko:

https://ulfsark.bandcamp.com/album/winter-tales

Švedski sastav Johan Kihlberg’s Impera uredno štancuje albume od 2012. godine pa je Spirit of Alchemy njihova šesta dugosvirajuća ploča za , evo, manje od deset godina. Dokaz, valjda, da publike za klasičan heavy metal, što bi neki rekli „hair metal“ i dalje ima. Naravno, ne bi bend izgurao ovoliko da ne valja i Spirit of Alchemy je robusna, dobra ploča kvalitetnog middle of the road metala kao iz sredine osamdesetih, sa dovoljnim radijskim potencijalom i pop-oštricom da bude prijemčiv publici šireg spektra. Naravno danas su mejnstrim metal bendovi Slipknot i 3 Inches of Blood tako da Johan Kihlberg i njegov projekat ipak spadaju u nostalgičnu tržišnu nišu ali ako volite stvari koje su radili Def Leppard, Van Halen i slični bendovi u osamdesetima, ovo je za vas:

Ha sličnoj su valnoj dužini i njemački Motorjesus čiji je šesti album, Hellbreaker, proslava „vozačkog“ heavy metala, sa energičnim i vrlo cheesy nastupom, pesmama koje su glasne, bazirane na ubrzanim i „otežalim“ rokerskim rifovima kakve su osamdesetih voleli Scorpionsi i slične pojave, melodičnom ali žestokom pevanju, horskim refrenina…Motorjesus su vrlo dobri u ovome što rade i kod njih cheese nije toliko naglašen da zaguši energičnu rokersku osnovu. Poslušajte:

Estonski Kauan su nominalno post metal, ali ovo je možda i tačnije nazvati „tvrdim shoegazeom“ jer je album Ice Fleet pre svega serija atmosferičnih, emotivnih, nežno kontemplativnih komada koji, istina je, koriste distorzije i hrapave, „lažne glasne žice“ vokale. Ne kažem da to nije jako dobro sklopljeno i ako volite ovakav zvuk, Kauan nude pun program svirke koja je živa i ubedljiva a opet hladna i dovoljno apstraktna. Ne nužno moja šolja mleka od soje ali impresivan album:

https://kauan.bandcamp.com/album/ice-fleet

Za kraj: pitsburški Zao ima novi album i Crimson Corridor je mučna, teška ali fantastična ploča mračnog, zrelog metala koji govori o mentalnim oboljenjima iz perspektive nekoga ko se sa njima legitimno nosi čitavog života (notabilno pevač Dan Weyandt). Ovde, dakle, ne pričamo o klasičnoj metalskoj kolokvijalnoj upotrebi „ludila“ kao šok-elementa u muzici već o odmerenoj i odrasloj eksploraciji koncepta narušenog mentalnog zdravlja kroz pesme koje su najbliže sludge metal i metalcore formulama ali imaju spektar atmosfera i tehnika koje izmiču žanrovskim međama. Ne treba ni da kažem da ovo nije laka ploča, pričamo o sat vremena muzike koja je prijemčiva isto koliko je i hermetična, ali Zao su ovde zaista dobacili do naredne razine u svom muzičkom razvoju nudeći fantastičan materijal, odlične izvedbe i jako dobru produkciju. Ne propustiti:

https://officialzao.bandcamp.com/album/the-crimson-corridor

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-04-2021

Juče je bio još jedan Bandcamp Friday i… ove stvari će me oterati na prosjački štap. Kako je to fer da u vreme najveće krize koju svet proživljava u poslednjih sto godina izlazi ovoliko dobre muzike?

Pretpostaviću da je njemački Wiedergänger jednočlan bend ali ako jeste, debi album ovog projekta, Cult Of Extinction prilično odskače od prosečne jednočlane blek metal ponude bilo koje nedelje. Album je preterano pripljeskan u masteringu i zbog toga se teško sluša, ali je muzika zapravo zanimljiva sa atmosferičnim blek metalom koji ima jedan spektar atmosfera, što ide znatno dalje od pukog shoegazea sa blastbitovima. Bend ima i svoj karakter i identitet, a koje u dobroj meri kreira i zanimljiv pristup pevanju i da ovo nije masterovano ovako glasno, slušao bih ga mnogo više. Zaslužuje pažnju:

https://wdrgngr.bandcamp.com/album/cult-of-extinction

Indonežani Choria su otišli još korak ili dva dalje u smeru post-blek metala na novom albumu, A Dismal Repertoire i svakako možemo pričati o sazrevanju u odnosu na njihov prvi album od pre par godina. Kompozicije ovde jesu zrelije, nabijene emotivnom dramom i šugejzerskom atmosferom, ali produkciju nisam siguran da baš volim. Choria su ovde jako komprimovani i mada to muzici daje snagu, odsustvo dinamike meni naprosto isključuje uši posle vrlo kratkog vremena. Ako niste tako nezgodni kao ja, poslušajte, Choria svakako imaju šta da ponude:

https://choria.bandcamp.com/album/a-dismal-repertoire

Češki blek metalci Stíny plamenů su snimili demo sa gomilom starih pesama (dobro, pet starih pesma) i nazvali ga Staré skladby. Bend postoji od kasnih devedesetih i ove pesme svakako imaju taj malo starinski, naiviniji ali simpatičan pristup blek metalu, ali uz sve benefite današnjeg visokog nivoa sviračkih veštona članova i pristojnu produkciju. Bend ovo naziva „eksperimentalnim“ demom, valjda da vidi da li ima interesovanja za ove stare pesme u novom ruhu, pa, evo, budite deo eksperimenta:

https://stinyplamenu.bandcamp.com/album/star-skladby

Rusi Хандра kažu da je za sve nas rezervisano mesto u kazanu, a i album im se zove Место В Котле, pa ne treba previše mašte da se ovo prepozna kao satanistički blackened thrash metal sa malo death metal začina. Хандра se dosta snalaze u ovoj kombinaciji, nudeći muziku sa lepim rifovima i raznovrsnim aranžmanima a to da im u zvuku – pogotovo kod bubnjeva – fali malo življe dinamike nije tako strašno. Meni se ovo veoma dopada sa svojim naglašeno zlim stavom i srazmerno razgovetnim pesmama:

https://handra.bandcamp.com/album/-

Belgijaski Perkolator sviraju „black’n’roll“ a koji se od blackened rock’n’roll zvuka razlikuje time što je više metal, ali i više pank. Zbunjujuće? Možda na papiru ali kad čujete Demo (2021) shvatite odmah da je ovo blek metal koji voli da se zeza i da ide na žurke, gde će da uvaljuje nepristojne ponude i ženskom i muškom, radije nego da kontemplira o samoubistvu. Na tim žurkama se, sudeći po naslovima pesama (Necrowhisky, Burned Exhaust Prick) rade strašne stvari ali ova kombinacija Motorheada, Bathory i skandinavskog hardkora je meni vrlo prijala:

https://thetrueperkolator.bandcamp.com/album/demo-2021

Skoro su četiri godine otkada je švajcarski jednočlani projekat Pure izdao poslednji album, pa na novoj, takoreći povratničkoj ploči, Seeds of Despair treba očekivati osvežen zvuk i novu energiju. I svakako, čuje se da Sergio Da Silva ovde pravi značajan napor da poveže sirovi blek metal sa modernijim, atmosferičnim tendencijama i da pesme imaju svoje identitete i različite pristupe. Respekt, mada je za mene sam zvuk previše bučan da bih ovo mogao da duže slušam, ali neću Pureu zanijekati identitet i energiju:

https://pureblackmetal.bandcamp.com/album/seeds-of-despair

https://satanath.bandcamp.com/album/sat308-pure-seeds-of-despair-2021

Hinterkaifeck su iz Australije i mada nominalno sviraju blek metal, njihova muzika, na prvom albumu Iniquitous Foul, pored divljačkog blek metal prebijanja nudi i dimenziju sludge i hardcore punk senzibiliteta. Moram da priznam da su me osvojili posle svega par minuta jer je Iniquitous Foul, kad uhvati zalet, kao da slušate neki britanski hardcore thrash bend iz osamdesetih (Concrete Sox, Heresy, Electro Hippies…) kako otkriva blek metal i nastavlja da jebe kevu bez stajanja. Odlična atmosfera, prljav ali idealan zvuk, dobri rifovi i pesme, veoma, veoma dobro, a još i sami birate koliko biste da platite. Ko ovo ne kupi stvarno treba da razmisli o svojim životnim prioritetima:

https://hinterkaifeckbm.bandcamp.com/album/iniquitous-foul

Mondocane je švedski blek metal projekat – iako bi se po imenu nagađalo da je italijanski. Muzika je, kako to kod jednočlanih bedova vog tipa ume da bude, jednostavna, ali na prvom EP-ju, takođe nazvanom Mondocane, sasvim pristojna. Autor ovom daje etiketu „mauling black metal“ i zaista se radi o blek metalu koji piči napred i bije. Monotono, ali slušljivo, a treća pesma je i najkompleksnija i najambicioznija:

https://mondocaneofficial.bandcamp.com/album/mondocane

Brazilski antifašistički blek metal projekat Tiffo ima dopadljiv singl sa dve pesme, Mito, você é o próximo​.​.​. S obzirom šta se u Brazilu trenutno događa, čovek ne može da saoseća sa njima, a muzika je ovde dobra, melodična i emotivna, ali žestoka i brza. Sami birate cenu a ovo je vrlo lepo:

https://tiffocrust.bandcamp.com/album/mito-voc-o-pr-ximo

Norveški Nocturnal Breed ima novu kompilaciju, The Whiskey Tapes Poland sa čak 16 pesama (dobro, jedna je intro koji ćete uvek preskakati) prirodnog, neprskanog blackened thrash metala koji obrađuje neke metal klasike. Ovo je razovrstan i dosta zabavan materijal koji se u dobroj meri preklapa sa ranijim Whiskey Tape kompilacijama, ali je uvek lepo čuti kako Nocturnal Breed sviraju metal Church, Nazareth, W.A.S.P. ili Anthrax. Ako do sada niste slušali Nocturnal Breed u trubjut modu, ovo je obavezno:

https://nocturnal-breed.bandcamp.com/album/the-whiskey-tapes-poland

Paezor iz Sjeverne Karoline su na novom EP-ju, Cursed Abominations vrlo solidni. Ovo je sirov, energičan blek metal (na ivici grindcorea, slušajte Bringer of Eternal vengeance and Fire) bez mnogo filozofije, uzimajući skandinavske predloške kao polaznu osnovu a onda sve umotavajući u jednostavne ali ne primitivne aranžmane. Čukački, brzo, žestoko, sirovo, za moj ukus idealno, a pošto su prva i poslednja pesma intro i autro, naplaćivanje svega dva dolara za sve propisne pesme je sasvim kul (edit, u međuvremenu je cena promenjena na „daj šta daš“ a što je još bolje):

https://paezor.bandcamp.com/album/cursed-abominations

Brazilci Amplexus Mortem svoju muziku zovu „Occvlt Extreme Black Metal“ ali nije ovo toliko esktremno i više vuče na tu okultnu stranu. Hoću reći, prvi album benda, posle gomile singlova i EP-jeva u poslednje dve godine, The Eleven Seals of Azerate je kolekcija disciplinovanih i kinematičnih blek metal komada sa tom okultnom dimenzijom i mada to zna da bude i melodičnije nego što ja preferiram, sasvim je korektno:

https://amplexusmortem.bandcamp.com/album/the-eleven-seals-of-azerate

Zato je španski jednočlani bend Gzekhratüs vrlo ambiciozno nastrojen na EP-ju Enter the Morbid Obscurity. Ovo su samo dve pesme, ali enigmatični M. uspeva da se prošeta širokim spektrom blek metal pristupa, od energičnog zakucavanja do emotivne, atmosferične ode samom Luciferu u drugoj pesmi. Sami birate cenu. Fino.

https://triangulumignis.bandcamp.com/album/enter-the-morbid-obscurity

Unmoral su još jedan melodičan a pomalo sirov blek metal duo, ovog puta iz nemačke. EP „I“ kojim započinju svoju diskografsku karijeru nema bogznakako mnogo originalnih elemenata ali nudi taj neki savremeni, emotivni blek metal zvuk bez upadanja u baš totalni shoegaze, sa iznenađujuće prominentnom bas-gitarom u miksu i kvalitetnom svirkom. Ovakvih bendova, istina je, danas ima kud god se čovek okrene ali Unmoral su sasvim solidni:

https://unmoral.bandcamp.com/album/I

First Strikes je kolekcija prva dva EP-ja teksaških blek metalaca Sadistic Force i kako je ovo zapravo dobra i maštovita kombinacija black metala i thrash metala, vrlo je vredno slušanja za svakog ko voli zle, napaljene rifove, ali i nešto atmosferičnije melodije. Sadistic Force su zapravo vrlo prijemčivi i imaju mnogo lepih tema a ovo izdanje sadrži i obrade Judas Priest i Turbonegro, da bude jasno u kom se opsegu kreću interesovanja Teksašana:

https://mercenarypress.bandcamp.com/album/first-strikes

Rusi Mescera su melodičniji i prijatniji u nekom konvencionalnom smislu, a njihov blek metal na EP-ju And Then Disasters Came In The Fog spakovan je u tri dobro napisane, melodične ali energične pesme sa odličnom produkcijom. Veoma primamljivo:

https://mescera.bandcamp.com/album/and-then-disasters-came-in-the-fog

Salcburški Plaguepreacher sebe nazivaju mizantropima, kažu da su bend osnovali da izraze svoje „totalno gađenje nad ljudskom rasom i njenim perverzijama“ ali muzika na EP-ju Terracide je zapravo prijatan, disciplinovan blek metal koji niti preteruje sa ekstremnošću niti je posebno originalan. Ovo je naprosto simpatično, uredno, ne sad nešto izuzetno maštovito ali korektno i lepo producirano:

https://plaguepreacher.bandcamp.com/album/terracide

Rusi Olhava samo štancuju albume. Prošli smo slušali u Novembru, a novi, Frozen Bloom, je upravo izašao i počinje pesmom od dvadeset minuta. Atmosferični post-blek metal je i dalje ime igre i koliko god da je ovo meni preslađeno, moram da ponovo ispoštujem ljude za kvalitet, posvećenost, žanrovsku doslednost. Frozen Bloom je ploča u kojoj je lako izgubiti se, lutati satima među tim ledenim shoegazerskim harmonijama i ništa ne misliti. Lepo, nežno, ali i žestoko:

https://olhava.bandcamp.com/album/frozen-bloom

Phreneticum je projekat iz, kako kaže izdavač, Satanath Records, „najdubljeg dela istoka Nemačke“. Praktično Rusi! Album Der Stille Zerfall kojim nam se bend predstavlja je odličan primer atmosferičnog blek metala koji se ne oslanja sasvim na šugejzerske melanholije i nežne harmonije već ima u sebi i malo zla. Tek toliko da zamiriše, rekao bih, no i to je dovoljno pa je Der Stille Zerfall ploča koja uspeva svoju monotoniju i dinamičku zaravnjenost da stavi u službu muzike što ipak ima nešto više od jedne dimenzije:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat310-phreneticum-der-stille-zerfall-2021

Srećom, za mene koji više volim siledžijski nego osećajni blek metal tu je novi Wode. Burn in Many Mirrors je izašao za 20 Buck Spin i to je, po običaju, garancija ne samo kvaliteta već i jednog svežeg, nestandardnog pristupa ekstremnom metalu. Izdavač je par meseci unazad hajpovao ovaj album i ne bez razloga jer su Wode ovde veoma dobri. Ovo je blek metal koga zabole ćuna za žanrovsku lojalnost i njihov blek metal je ovde divljačniji, ali i neposredniji a onda na momente i „heavymetalskiji“ od onog što u proseku nude kolege. Wode se vode idejom da ne treba komplikovati kad je jednostavno zapravo savršeno efektno ali njihove pesme nisu samo ređanje žanrovskih klišea već zvuče kao da izlaze iz podsvesti i svaka će imati po jedno ili dva iznenađenja koje će na prvo slušanje sasvim resetovati sve što ste do tada mislili o albumu. Jako dobro, kako smo i očekivali i podsećanje da 20 Buck Spin drže nestvarno visok nivo kvaliteta.

https://listen.20buckspin.com/album/burn-in-many-mirrors

Hajdemo sada na sporije, teže, psihodeličnije muzičke forme: stoner, doom, heavy psych itd. Abel Blood iz Nju Hempšira na EP-ju Keeping Pace with the Elephants nudi vrlo prijatan lo-fi stoner rok. Ništa ambiciozno ili komplikovano, ovo je kolekcija pet lepih faziranih komada koji ne idu dalje od nekih svojih inicijalnih ideja, ali su dopadljive, simpatično psihodelične i lepo cure. Na omotu su slonovi a trenutno je cena setovana na „koliko date“ pa požurite:

https://abelblood.bandcamp.com/album/keeping-pace-with-the-elephants

A Poljaci  o.d.r.a ga ODRAŠE. EP Duhgör ima samo tri pesme ali ovo su tri odlične pesme teškog doom metala izmešanog sa melodičnijim post-pank zvukom.  o.d.r.a su maštoviti i vrlo lepo kombinuju različite uticaje za zvuk koji je prepoznatljiv, blago i nostalgičan na momente – slušajte drugu pesmu kako je melanholična i jednostavna, a bend se onda vraća preteškom metalu u trećem, epskom komadu dužem od četrnaest minuta. Sve ovo je odlično napisano i prepuno odlične dinamike, tenzija, opuštanja, krešenda… Izvrsno:

https://odra.bandcamp.com/album/duhg-r

Liquid Sound Company je odličan teksaški psihodelični projekat gitariste Solitude Aeturnus, Johna Pereza. Ovaj projekat radi već četvrt veka a Psychoactive Songs For The Psoul je njegov četvrti album i jedna lepa, mekana i prijatna ploča gitara koje pevaju i glasova koji pevuše. Ako slučajno nije bilo jasno iz imena benda, ovo je muzika koja se u velikoj meri oslanja na psihodelična iskustva izazvana, jelte,  „esidom“ i time se uključuje u decenijsku tradiciju koja je porodila neke od najvoljenijih ploča rokenrola. Liquid Sound Company rade sjajan posao i Psychoactive Songs For The Psoul je zrela, vrlo dostojanstvena ploča prelepog gitarskog rada ali i vrlo umešno napisanih rok pesama koje orijentalne motive koriste na najbolji način. Prelepo:

https://liquidsoundcompany.bandcamp.com/album/psychoactive-songs-for-the-psoul

Nemački Servants To The Tide na svom prvom, istoimenom albumu nudi tužan, ali epski doom metal koji, kako i deskripcija na Metal Archives kaže, kontemplira o tmini, očaju, samoći… Sve je to vrlo dramatično i tužno ali na jedan teatralan, pompezan način i ovo je simpatična, vrlo „žanrovska“ ploča za ljubitelje Candlemass ili Atlantean Codex. Ima ovde dosta te nemačke kič-dimenzije koja će nekome biti previše cheesy a nekome zapravo glavni element privlačnosti Servantsa. U svakom slučaju ovo je iskreno i korektno urađeno sa dosta folk detalja koji su simpatični:

https://servantstothetide.bandcamp.com/releases

Švedski sludge-doom nasilnici Iron Pike imaju lep presek svog rada na kompilaciji Hell Will Always Find Its Way Home. Bend ima jako tvrd, za moje uši i pretvrd zvuk sa gitarama koje su iskompresovane u betonske blokove, ali su pesme zapravo vrlo raznovrsne i zanimljive, predstavljajući Iron Pike kao interesantan entitet sa više lica i promišljenim spajanjem melodije i težine. Cena je za sada koliko date:

https://ironpike.bandcamp.com/album/hell-will-always-find-its-way-home

CZARUSn su tri momka iz Arkanzasa koja, uprkos bizarnom imenu za svoj bend, sviraju prilično dobar rokenrol. Whiskey for the Funeral E​.​P. 2021 je dobra demonstracije njihovog kombinovanja stoner roka, psihodelije i panka, pa se ovim materijalom pokriva publika u rasponu od Black Sabbath do Misfits. A to je prelep raspon. CZARUSn ne mogu da se pohvale sad tu nekom skupom produkcijom, ali njihova muzika ima puno karaktera i milina ju je slušati:

https://czarus1.bandcamp.com/album/whiskey-for-the-funeral-e-p-2021

Pravi užitak za moje uši predstavlja eponimni debi norveškog prog-doom benda Draken. Ovi momci zvuče istovremeno prljavo i spontano a da su pesme zapravo suptilno komponovani komadi dobrog rokenrola koji ima i gruv i teme i zanimlive atmosfere, i dobar tempo… Sve! E, sad, što se tiče samog zvuka, Draken nekako uspevaju da budu i glasni i tihi u isto vreme, i to u najgorem smislu, nudeći miks u kome je gitara pretiha ali i master koji nema baš puno dinamike. Da pesme nisu ovako dobre, ne bih se trudio, ali jesu, dođavola, jesu:

https://drakentheband.bandcamp.com/album/draken

GBVRH su rodno izmešana doom ekipa iz Moskve a njihov novi singl, Sacrifice ima dve lepe pesme. Naslovna je autorski komad i nudi malo manje od pet minuta šmekerskog doom metala, dok je sa druge strane odlična obrada Danzigove Am I Demon. Ne znam baš da li bih dao sedam dolara za dve pesme ali lepe su:

https://gbvrh.bandcamp.com/album/sacrifice

Uncle Woe imaju šašavo ime, ali takvi su kanađani, šašavi. Ovo je inače vrlo solidan studijski stoner-doom projekat a što ćete potvrditi slušajući najnoviji EP, Don’t Look Down. Ovo je masivan produkt, sa tri pesme koje u sumi traju oko 25 minuta a od kojih je srednja, instrumentalni, vrlo kinematski interludij, That’s Not the Sun, sama dugačka skoro tri i po minuta. Uncle Woe su bend sa dosta suptilnosti i supstance i nisu samo mašina za rifove, ali se i paze da se ne izgube u širini vizije pa su im pesme, bez obzira na dužinu i slojevitost bazirane pre svega na kompulzivnosti gruva i žalosnoj, ali dostojanstvenoj atmosferi. Lo-fi užitak za koga sami određujete cenu ako se odlučite na kupovinu:

https://unclewoe.bandcamp.com/album/dont-look-down

Iako Rusi Doomswagger imaju „doom“ u imenu, njihov prvi EP, Mental Corrosion je više stoner/ desert rock/ southern groove nego doom. Ne da je to nešto negativno, ovo su četiri poletne, a heavy pesme dobrih rifova i solidnog kvaliteta svirke i produkcije. Doomswagger se ne gađaju nekakvim avangardnim ambicijama već vole da sviraju glasno i energično i to je sasvim korektno:

https://doomswagger.bandcamp.com/album/mental-corrosion

Stone Rebel nam prvi April čestitaju kolekcijom Crystal Collection. Ako do sada niste kupili ni jedan album ovog francuskog psihodeličnog, instrumentalnog projekta, ovo izdanje, a koje se nudi po ceni koju sami odredite, je sasvim idealna polazna tačka. Ljudi ionako izbacuju albume svakog meseca, pa je ovo svakako lep način da poslušate šta se tu dešava i odredite koliko je bitno da pratite njihov rad. Meni Stone Rebel uvek prijaju i ovo je bez sumnje esencijalno slušanje:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/crystal-collection

Ruski КНУТ nema veze sa metalcore bendom Knut iz Švicarske. Ovaj КНУТ je ćiriličan i na svom demu, isto nazvanom КНУТ ima dve pesme glasnog, lepog stoner roka. Ne mnogo komplikovano ali sa dosta dobrih ideja i izvedbom koja je energična i ubedljiva, КНУТ nam se preporučuju po ceni koju sami odredimo i vrede da se zabeleže i za ubuduće:

https://knutstm.bandcamp.com/album/-

Space Huns su, očigledno, Mađari i sviraju poluimprovizovani space-rock. Dakle, psihodelični džemovi kakve smo već navikli da volimo kod Mađara? Apsolutno. Tales of Huns je EP sa tri pesme i dvadesetak minuta solidne instrumentalne muzike koja ima lepu psihodeličnu atmosferu i prijatan, topao zvuk. Sami određujete cenu za ovaj komad rasviranog spejs roka:

https://thespacehuns.bandcamp.com/album/tales-of-huns

Irski atmosferični doom metalci Soothsayer imaju solidan živi album ove nedelje. Live in Malta je snimljen pre dve godine i mada se ne radi o najčistijem živom snimku svih vremena, hipnotički elementi muzike ovog benda su netaknuti i možda čak i pojačani malo mutnijim zvukom. Četiri pesme, mnogo jeke, odlično:

https://cursedmonk.bandcamp.com/album/live-in-malta

Već sam više puta rekao da nisam baš primarana publika za gothic doom, pa Sinamort iz Litvanije nisu svoj prvi album, The Idle Veil namenili meni, ali ako više od mene volite melodične gitarske teme i muškarce koji zvuče kao da plaču dok pevaju, verujem da se na ovom albumu ima šta čuti. Ima ovde i „ekstremnijeg“ zvuka, sa jasnim naklonima death doom smeru i to je meni odmah bliže i prijatnije za slušanje. No, Sinamort svakako imaju ambiciju da se ne zabiju u jedan žanrovski ćošak i njihov album pokriva različlite teritorije i oblasti. Poslušati:

https://sinamort.bandcamp.com/album/the-idle-veil

Još Mađara? Naravno! Psychedelic Source Records i ove nedelje imaju novo izdanje a The Mo’some Sessions je zapravo kompilacija sa različith sešnova koje su radili bendovi povezani sa ovom ekipom. Dakle, ovde dobijamo pet komada psihodeličnog spejs roka i džemovanja od strane grupa kao što su Satorinaut, Lemurian Folk Songs, Pilot Voyager itd. i valjda je već jasno da je ovo esencijalno da se sluša i kupi po ceni koju sami odredite. Psychedelic Source Records konstantno nude odličan materijal po praktično nikakvoj ceni i ispunjavaju mnoge moje potrebe za tripoznom, spontanom muzikom. Srećan sam što postoje:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/the-mosome-sessions

Čileanci Arteaga su bili vrlo dopadljivi i na prethodnim izdanjima (ovde i ovde) pa je i na Season of the Witch Chapter Two njihova kombinacija fuzza, gruva, psihodelije i teškog roka potentna i prijemčiva. Ovo izdanje sada ima šest pesama i traje, bogami, duže od sat vremena. Nije to malo ali Arteaga uglavnom uspevaju da opravdaju poduža trajanja pesama i ponude prijatan, udoban psihodelični stoner program. Gitare su i dalje znatno bolje od pevanja ali to pevanje bendu daje i određeni karakter. Poslednja pesma, Holocausto Cannibal je osam i po minuta prelepe kinematske psihodelije sa sve saksofonom. Fino:

https://arteaga.bandcamp.com/album/season-of-the-witch-chapter-two

Da ostanemo u Južnoj Americi pomoći će nam White Canyon & The 5th Dimension. Ovaj duo iz Brazila na svom novom albumu, Spectral Illusion nudi izuzetnu psihodeliju, spajajući pop senzibilitet sa bučnim, avangardnim dronovima, umešno ubacujući u mešalicu Velvet Underground, Cowboy Junkies, space rock, pa i malo shoegazea, a da se ne zaboravi sasvim na stoner komponentu pomažu pesme poput monumentalne Endless Sea. Da budem iskren, meni je već dovoljno da čujem gitaru Léa Gudana kako se ugiba pod masom efekata koju je na nju stavio i da budem u Nirvani i zaista se čuje da je ovo studijski projekat koji počiva na eksperimentisanju i jednom gotovo ritualnom hvatanju u koštac prevashodno sa zvukom a onda i sa njegovim konstruktima. Prelepo. Obavezno:

https://whitecanyon5thdimension.bandcamp.com/album/spectral-illusion

Rusi Crust sami kažu da ne haju preterano za žanrovske međe pa je njihov novi album, Stoic, što se kaže, posvuda. Ovo je i moćan, težak sludge metal, i melanholičniji ali i dalje težak doom metal, i užurbani blek metal… Ima tu zaista svega ali bend uspeva da album ne zvuči kao nekakva kompilacija, povezujući sve prepoznatljivim karakterom i zvukom. Pritom, iako je u zvuk, u tehničkom smislu, jako nabudžen i glasan, ploča ima slojevitost i dinamiku. Crust su jako, jako dobri na ovoj ploči i zaslužuju mnogo pažnje:

https://crustband.bandcamp.com/album/stoic

A tu su i Francuzi Los Disidentes Del Sucio Motel čiju je kombinaciju stilova unutar neke šire definicije modernog roka teško obuhvatiti jednom rečju ali „progresiva“ mi se čini kao najmanje pogrešna. Novi album, Polaris, je kao da ste uzeli neki teški nafazirani stoner bend, Kyuss ili štogod, pa ga ukrstili sa nekim klasičnim grunge radom iz devedesetih (Pearl Jam, recimo), pa na to nakačili progresivne tendencije jednih Tool, zamešali malo Melvinsa i sve tako. Deluje frankenštajnovski ali Los Disidentes Del Sucio Motel ne zvuče kao da izvode laboratorijski eksperiment i njihova muzika pored sve te progresivne ambicije ima sasvim prirodan, nimalo usiljen senzibilitet. Generalno, ovo je suviše „melodično“ i „grandži“ za moj ukus, ali ima tu mnogo jako zdrave svirke i odlične atmosfere pa podstičem na slušanje:

https://lddsm.bandcamp.com/album/polaris

Za najizdržljivije, tu su Italijani Fuoco Fatuo sa svojim trećim albumom, Obisidian Katabasis. Fuoco Fatuo spajaju najsporiji, najmučniji (funeral) doom metal pristup sa death metal abrazivnošću za death-doom koji je veoma naporan za uho ali, mora se odmah priznati, i izuzetno impresivan. Ovo je muzika napravljena da vas natera na kolena i smrvi vam intelektualne brane jakim nasrtajem na čula kako biste u svoj tmini što je Fuoco Fatuo nude u šest dugačkih pesama na kraju nazreli belo svetlo. Veoma dobro:

https://fuocofatuo.bandcamp.com/album/obsidian-katabasis

Ubrzajmo sad. Dugovečni njemački trešeri Necronomicon – bend je aktivan još od polovine osamdesetih mada je gitarista i pevač Volker „Freddy“ Fredrich ostao jedini iz te postave a ostali muzičari trenutno u bendu su svi upali u poslednjih desetak godina – imaju deseti album, The Final Chapter i ne znam da li dramatični naslov ozvaničava kraj rada benda ili ne, ali ovo je sasvim pristojna ploča. Nema The Final Chapter sad neka velika iznenađenja da ponudi i ovo je uglavnom tehnički korektan, prijatan, pa i melodičan thrash metal sa mentalitetom osamdesetih (u pozitivnom smislu) i tehnologijom dvehiljadedvadesetih (takođe u pozitivnom smislu). Dakle, kvalitetno i dostojanstveno ako već ne naročito inovativno i sveže. Album ima čak dvanaest pesama i ko voli zvuk Necronomicon ima da se nauživa:

Devasted iz Kolumbije na svom drugom albumu, Demencia y Caos imaju ne samo dobar zvuk i napaljenu dispoziciju već i suludo brojnu reprezentaciju gostiju iz mase kolumbijskih metal bendova. To čini Demencia y Caos albumom koji je više od dobre thrash metal ploče jednog benda – ovo je i neka vrsta preseka stanja u kolumbijskom andergraundu u ovom momentu. I stanje je zanimljivo. Devasted imaju osoben zvuk i ne sviraju „thrash iz konzerve“ već muziku sa identitetom i karakterom. Dobra svirka, dobra produkcija, tipično južnoamerička energija, veoma dobro:

https://devastedthrash.bandcamp.com/album/demencia-y-caos

Rvački blackened thrash metal je već, jelte, žanr za sebe. Atomic Drop se za ovu priliku udružio sa Tongan Death Grip koji donosi masu rvačkih semplova i pankerski blek metal. Split album Extinguishing Hot Tags je brza, jeftina i prostačka zabava, kao i samo rvanje i vredi da se posluša:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/extinguishing-hot-tags

Finski Disembody su mnogo zabavni na svom prvom albumu (posle jednog EP-ja od pre dve godine), Reigniting Hellfire. Ovo je blackened thrash metal sa mnogo teatra i epske drame, slušajte samo prvu pesmu, Out for Blood, i Disembody zvuče veoma autentično sa zapaljivim rifčinama (Black Magic Doom!!!!!) i zvukom koji je, onako, prirodan, bučan, neupeglan i neprskan. Ovo je kao da Slayer u estetskom smislu nikada nisu napravili korak napred od svojih prvih demo snimaka, ali da su postajali sve bolji muzičari i meni je to, razume se, neodoljivo. Pesme su možda duže nego što bi trebalo ali su veoma dobre i ne mogu da se žalim. Ne propustiti:

https://disembodyband.bandcamp.com/album/reigniting-hellfire-2

Teksašani Steel Bearing Hand na svom drugom albumu, Slay in Hell imaju dobar zvuk i dobre rifove, umešno spajajući trešersku (pa i pankersku) komunikativnost sa malo death metal ekstremnosti. No, nakon prve dve pesme koje su baš hitovi, album ima ambiciju da kreira kompleksnije i duže komade i slušalac treba da bude spreman da se prebaci u „kompleksniji“ mod slušanja. Muzika je i dalje vrlo solidna a produkcija dobra samo se treba navići na ideju da nisu sve ostale pesme namenjene pijanoj šutki, pogotovo poslednji komad koji nudi više od 12 minuta doom-death bambusanja. Neujednačena ali interesantna ploča:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/slay-in-hell

Hightower iz San Franciska je negde između thrash metala, panka i stoner roka na svom prvom, istoimenom albumu. Ovo je interesantna kombinacija jer bend zvuči vrlo prirodno i ne drži se nekakvog žanrovskog čistunstva. Pesme su karakterne, energične i dobro producirane i bend vredi poslušati:

https://hightower.bandcamp.com/album/hightower-2

Poljaci Gotar su posle deset godina rada izbacili debi album i Cywilizacja śmierci je jedan pristojan, možda za nijansu i prepristojan thrash metal album kvalitetne, disciplinovane svirke i razgovetnog pristupa izvođenju. Kažem da su Gotar možda previše pristojni jer je ovo muzika u kojoj se jako pazi na tempo, na preciznost rifova, na svaki bubnjarski prelaz i ukras – ja to volim malčice brže i luđe ali pričamo o zaista malim nijansama. Gotar rade u sličnom modusu kao Testament (mada nemaju Testamentovu avangardističku glad) i uz vceoma dobru produkciju njihov debi je impresivna ploča:

https://gotar.bandcamp.com/album/cywilizacja-mierci

Kanadski Aphrodite su mi bili simpatični i na prošlom albumu, pa sam tako sa dosta pozitivne anticipacije čekao i na novi, pogotovo jer je naslovljen Orgasmic Glory. Mislim, spid metal PLUS orgazmi? Što bi rekli u onoj reklami – neprocenjivo. Pevačica Tanza Speed i dalje ima jedan karakterističan stil na koji se morate navići jer njen glas zvuči mekano i uvek na ivici falša a što daje svemu jednu pankersku notu. A koja se opet lepo uklapa uz melodične, brze pesme što ih piše Jo Speed. Ovde je svirka još žešća nego na prošloj ploči i mada sam i tada pisao o vokalu i pitao se da li će Tanza da se popravi na idućem ne bi li ga izdigla na nivo klasika, sada znamo da neće ali i da to više nema mnogo veze. Orgazmična slava je takva kakva jeste, nesavršena ali draga:

https://aphroditemetal.bandcamp.com/album/orgasmic-glory

Vrlo solidan D-beat pank sa malo metal preliva stiže nam iz Brajtona sa EP-jem Apoplectic Now sastava Ferox Fucking Ferox. Ovo je vrlo lepo utemeljeno u tradiciji britanskog D-beata sa jasnim dugovima bendovima poput Doom i Hellbastard, zvuči autentično i lepo se potroši. A sami birate cenu:

https://feroxfuckingferox.bandcamp.com/album/apoplectic-now

Kad smo već kod D-beata, vankuverski Konform na albumu (EP-ju?) Konform nude vrlo tipičan D-beat pank, koji zvuči kao da je mogao nastati bilo kada u poslednjih trideset godina. Ali prevashodno kao da se rodio negde devedesetih, između radova Discard i Disfear. A što je sva preporuka koja je potrebna. Kanađani-koji-zvuče-kao-Šveđani su ovaj album snimili još pre pola decenije al tek sad je smiksan i evo ga, za pare koje sami odaberete:

https://konformcrust.bandcamp.com/album/konform-2

Glitter Grave su projekat na kome sarađuju „članovi UK hardcore scene“ a za potrebe sakupljanja para za feminističku organizaciju Sisters Uncut koja se bori protiv seksualnog nasilja i slično. Častan posao, a Glitter Grave na EP-ju We Are The 97% nude besan, razvikan hardcore thrash koji ima energiju ’80s anarhističkog panka ali i savremen zvuk i tehnike. Meni lepo:

https://glittergrave.bandcamp.com/album/we-are-the-97

Kad smo već kod panka, hardkora i d-beata, Brazilci Crush All Tyranny imaju singl sa dve pesme, Amerikkka, i ovo je kao da slušate nešto iz 1986. godine. U najboljem mogućem smislu. Energično, bučno, moćno, razjareno, jednostavno, savršeno. Plaćate koliko poželite:

https://crushalltyranny.bandcamp.com/album/ep-amerikkka

Čim vidite ime Gastric Phantasm znate da je u pitanju goregrind. Ovaj sastav iz Denvera ima svoj prvi demo, takođe nazvan Gastric Phantasm i ovo su solidne četiri pesme mrskog prebijanja i užasnih vokala. No, Gastric Phantasm znaju da sviraju i nešto mutniji zvuk nije prepreka da se ovde ipak čuje da postoje rifovi, distinktne pesme i potencijal. Cenu, za sada birate sami:

https://gastricphantasm.bandcamp.com/album/gastric-phantasm-demo

Odličan grindcore iz Češke stiže na split albumu GRIDE / SKIPLIFE split LP bendova Gride i Skiplife. Gride pamtim još iz devedesetih, čak su se pojavljivali na istim komplacijama kao i mi i još tada su bili odlični, a na ovom albumu zvuče fantastično sa blago progresivnim elementima u svom i inače izuzetno kvalitetnom, tehnički impresivnom grindcoreu. Pesme sve kraće od dva minuta, neke i od minut, i nude dosta raznovrsnosti pored svog tog odvaljivanja koje je glavno na meniju. Slušajte recimo Vymrdanej xicht koja za svega jedanaest sekundi uspe da ispriča autentični muzički narativ. Sjajno. Skiplife prvi put slušam, ali su bogami odlični. Ni jedna njihova pesma nije duža od 51 sekunde na ovom izdanju ali i oni pokazuju ne samo izvrstan tehnički nivo nego i talenat za pisanje kratkih a karakternih pesama. Vrhunski grindcore, ne propustiti:

https://insanesocietyrecords.bandcamp.com/album/gride-skiplife-split-lp

https://gride.bandcamp.com/album/split-12-ep-w-skiplife

https://skiplife.bandcamp.com/album/split-lp-2021

Codex Obscura je toliko dobar projekat da gotovo samostalno legitimizuje te neke moderne podžanrove ekstremnog metala prema kojima gajim zdravorazumsku sumnjičavost. Novi singl, dead weight, je sjajna demonstracija kako možete imati i elemente deathcorea i djenta a da to meni ne smeta jer je pesma sklopljena sjajno, uz izvrsnu atmosferu, moćne rifove, ali i dobar narativ i zapravo odličnu produkciju s obzirom da pričamo o jednočlanom bendu koji radi u orbiti jako iskomprimovanog metala. Plaćate koliko hoćete, dobijate odličnu muziku, učestvujete u životu jedne fine i talentovane osobe – ja stvarno ne znam šta biste još hteli. Pig Destroyer, da kažemo tako, imaju idealnog naslednika:

https://codexobscura.bandcamp.com/track/dead-weight

Trio Aüscülta iz Brazila za sebe kaže da svira death metal i grindcore ali njihov prvi EP je više thrash metal sa elementima death metal i grindcore stilova. Hoću reći, ovo je gruvi i prilično komunikativno, uprkos dubokom vokalu i povremenim blastbitovima. Aüscülta pišu pesme od tri i četiri minuta i naglašavaju dobre rifove i gruv a Descarte Humano je i solidno producirana ploča koju vredi poslušati:

https://ausculta.bandcamp.com/album/descarte-humano

Internal iz Finske je zato na istoimenom albumu sama definicija svedenosti: 24 pesme ovde traju svega desetak minuta, smenjujući spore, mrveće rifove sa eksplozijama blastbitova i vrištanja. Internal su maltene pa stereotipni powerviolence bend čija bi kaseta trebalo da stoji u muzeju da ljudi za par decenija, kad budu želeli da znaju šta je powerviolence, mogu da mu pristupe. Ali Internal su i jako dobri i ovo digitalno izdanje vredi tri Evra koliko se ceni:

https://ironcorpse.bandcamp.com/album/internal

Japanci Mortify su prvi album bili nazvali Stench of Swedish Buzzsaw i to je onomad izdao Fucking Kill Records. Mislim, ima li bolje kombinacije? Skoro da ima. Novo izdanje Mortify izbacuje Horror Pain Gore Death Productions i u pitanju je EP pod nenadjebivim nazivom Grotesque Buzzsaw Defilement. Moretify su ovde u odličnoj formi, potvrđujući da se zaista radi o deathgrind supergrupi, nudeći trinaest ubistvenih pesama sa tipično švedskim „cirkular“ zvukom ali i tom grind jednostavnošću koja im lepo pristaje. Jedna od pesama je obrada Agathoclesove pankerice „No!“ i teško je ovde ne biti srećan i zadovoljan. HPGD zna šta radi:

https://hpgd.bandcamp.com/album/grotesque-buzzsaw-defilement

Ne znam ni šta bi Metaphobic značilo, ali ovaj bend iz Atlante, sa članovima Paladin, Malformity i Obsolescence ima odličan prvi demo mračnog, energičnog death metala. Iako je zvuk takav da sve zvuči zlo i htonski, svirka je vrlo dobra, ne preterano „tehnička“ da se izgubi sva duša ali aranžmanski sveža. Metaphobic uzimaju old school death metal kao osnovu pa na njoj grade za sada vrlo smisleno i prijatno. Odličan početak:

https://metaphobic.bandcamp.com/album/demo-2021

Nerlich iz Finske rade još od 2003. godine, ali nisu sem jednog albuma iz 2007. godine snimili mnogo toga sem gomile demo-radova. Prošlo izdanje im je bio EP iz 2008. godine, a upravo su izbacili i novi EP, Eternitys Gate za koji smatraju da je njihov najzreliji materijal do danas. Stilski, ovo je spoj klasičnijeg, starijeg finskog death metala i zvuka bendova sa Floride iz devedesetih godina prošlog veka. Nije to rđavo i Nerlich profitiraju od zanimljivog songrajtinga, živahne produkcije i dobro odrađene obrade starih finskih Cartilage. Nije ovo najuzbudljiviji, najeksplozivniji death metal koji ćete ikad čuti, ali ima karakter i dobro zvuči:

https://nerlich.bandcamp.com/album/eternitys-gate

I čikaški Fleshgrind bacaju se u old school smeru na svojoj kompilaciji Demo Days. Bend ne postoji več deceniju i po, a ovo je kolekcija njihovih demo snimaka iz devedesetih i jedan izuzetno prijatan program za starije slušaoce koji će uživati u jednostavnom i simpatičnom deathgrind programu i jeftinom ali adekvatnom zvuku. Vrlo lepo:

https://burningdogmarecords.bandcamp.com/album/demo-days

Asphyxiate su iskusan indonežanski brutal death metal sastav koji radi još od kraja devedesetih, kada su ga osnovala trojica ortaka iz srednje škole. Sa Altar of Decomposed bend izbacuje svoj četvrti album i ovo je vrlo zrela, vrlo masivna brutal death svirka u maniru koji je bio na svom vrhuncu negde početkom ovog veka. Ako volite non-stop blastbitove, rifove koji su najveći deo vremena krvoločno denflovane hromatske note, bolesne flažolete, brz tempo i muziku koja je podešena da čoveku probije lobanju i zatim stepuje po mozgu, sa samo povremenim spuštanjima u sporiji tempo i mošerski gruv, Asphyxiate nude klasičan i kvalitetan program. Treba, naravno, izdržati deset pesama ovakvog pokolja, ali ko voli, voleće a za sada je ovo još uvek „plati koliko hoćeš“:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/asphyxiate-altar-of-decomposed

Isti izdavač, američki New Standard Elite izdao je i prvi album ruskih Dispersed, nazvan Where Silence Reigns i prodaje ga po ceni koju sami odredite još neko vreme. Ovo je, ponovo, brutal death metal sa fokusom na ružnoći i izopačenosti i samim tim pesme su sklopljene od rešetajućih blastbitova i blesnih srednjetempaškh moš-delova. Ima ovde dobrih rifova ali se neće mnogo toga čuti u ovakvom zvuku. No, Dispersed će prijati onom delu publike koji se pali kad je brutal death metal BAŠ primitivan u estetici a da ipak ima određen nivo tehničkog kvaliteta, i vredi ih čuti:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/dispersed-where-silence-reigns

I opet isti izdavač, po istoj ceni, sa promo singlom za ekvadorski Infectology. 2021 Promo ima dve pesme zakivanja iz sve snage i ovo je dosta zbrljano u miksu sa gitarama koje većinu vremena samo lome i jedva da čujete ijedan distinktan rif. Ali opet, brutal death metal radi posao i kada se malo toga zaista razume:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/infectology-2021-promo

New Standard Elite su ove nedelje izbacili MASU izdanja a ja samo biram bolja među njima. Metharoma je svojevrsna interkontinentalna death metal supergrupa, sa članovima koji sviraju ili su svirali u Defeated Sanity, Sarcophagy, Horrific Demise i još milion nemačkih i američkih bendova. Pipe Dreams (Through the Alley), prvi album ovog sastava je, očekivano, kolekcija modernih brutal death metal pesama koje urnišu uši i mozak, ali koje imaju i dosta elegancije na nivou komponovanja i aranžiranja. Metharoma znaju da variraju i rifove i tempo tako da njihov juriš od dvanaest neumoljivih pesama ipak ima određene varijacije što slušaoca drže investiranog i ovo je vrlo solidan album, dobrog zvuka i miksa (naravno i vrlo glasnog masteringa ali to svakako ide uz ovu teritoriju). Za sada sami birate cenu:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/metharoma-pipe-dreams-through-the-alley

Da se malo predahne od sve te brutal death metal masaže, evo nama prvog EP-ja mađarskih Spreading. Ovaj bend na EP-ju Saints and Wild Angels svira dopadljiv death metal smeštajući se udobno između old school death metal, melodic death metal i deaththrash formula. Bude to zanimljivo i mada mi se ne sviđaju sve ideje koje Spreading imaju, veoma cenim njihov napor da uvedu inovacije u klasični death metal zvuk. Plaćate koliko želite a ovo je vrlo solidno:

https://spreading.bandcamp.com/album/saints-and-wild-angels

Čileanci Phantasmagore na svojoj bandcamp stranici uslužno kažu „EXPECT ONLY SICK DEATH METAL!!“ i baš to i dobijamo na njihovom EP-ju Insurrection or Submission. Funkcionalni dve godine unazad, ova dva momka vole lavkraftovsku atmosferu i sirovu svirku pa su im pesme pune velikih rifova i mrvećeg ritma. Sve je kako treba, neprskano i organski i mada se ne radi o nekom skupo produciranom materijalu, Insurrection or Submission zvuči veoma zdravo i zabavno. Velika preporuka:

https://phantasmagore.bandcamp.com/album/insurrection-or-submission

Unflesh uz Nju Hempšira su sasvim na drugoj strani death metal spektra. Njihov drugi album, Inhumation je visokotehnička demonstracija kako death metal može da bude žestok, napucan, ali melodičan. Ovo je nominalno tech death, ali Unflesh zaista vole i da povremeno kreiraju melodeath pasaže koji ne bi bili strani savremenoj metalcore publici. Utoliko, ja nisam najsrećniji spram ove ploče jer imam utisak da dosta vremena troši na momente koji meni nisu preterano zanimljivi ali se Unfleshu sa strane tehničkih kapaciteta nema šta zameriti, veoma dobro sviraju i imaju vrlo solidnu produkciju:

https://unflesh.bandcamp.com/album/inhumation

Astral Chaos iz Feniksa svoj melodični death metal zapravo pakuju u meni sasvim primamljivu formu. Njihov debi album (posle nekoliko kraćih izdanja prošle godine), Infectious Shrines je negde između hardkora i death metala, sa dosta dobrog rif-rada i bez preteranog preterivanja u melodičnosti. Ova muzika je dosta „plesna“, kao stvorena za festivalske, bezbedne mošpitove, sa svojim srednjim tempom i naglašenim gruvom ali rifovi su zaista dosta dobri i bend zvuči zdravo:

https://astralchaos.bandcamp.com/album/infectious-shrines

Onda imamo i bostonski melodični, progresivni tech death sastav/ multimedijalni projekat The Beast of Nod sa novim albumom – Multiversal. Ovo je vrlo ambiciozno sa naučnofantastičnim konceptualnim narativom i kompozicijama koje su pune orkestracija i horova i mada se meni ne dopada, vredi da se čuje kao tehničko dostignuće. Zašto mi se ne dopada? Pa, uglavnom jer su mi kompozicije nabacane i bez previše reda u tome kako smenjuju svoje raznovrsne elemente, ali ja sam čovek koga je jako teško zadovoljiti. Ako niste kao ja, a bolje bi bilo da niste, plus želite da čujete gostovanja mase pedigriranih likova kao što su Sanjay Kumar pa i svetac zaštitnik shreda lično, Joe Satriani, svakako poslušajte:

https://thebeastofnod.bandcamp.com/album/multiversal

Jednočlani Islandski Hush kreira vrlo bučan, glasan death metal a novi album, Body, se bavi pitanjima i problemima transrodnih osoba. Autorka, Elía Karma Daníels je, sasvim očigledno vrlo strastveno vezana za danas popularna pitanja socijalne pravde, sa pesmama poput Visible Existence ili TERF Obliteration, ali nezavisno kako gledate na tematsku orijentaciju ovog albuma – hrabar potez za pomalo konzervativni death metal žanr ili samo kačenje na najnovije tviter-trendove – muzika je prilično jebokevna. Ne i nešto superoriginalna ili preabiciozno napravljena, ali ovo je bučan, besan death metal sa etiutjudom blek metala i fokusom na razvaljivanju i kidanju radije nego na nekakvim meditacijama. A ja sam čovek koji je na takve stvari ekstremno slab, pa mi se ovo dopada. Dakle, ko vodi evidenciju, ovo je ove nedelje već drugo izdanje transrodne osobe koje oduvava gotovo sve drugo u ekstremnom metalu:

https://hushband.bandcamp.com/album/body

Britanski Seven Doors je jednočlani death metal projekat koji se dosta loži na ’90s zvuk (navode se Gorguts i Asphyx, Skeletal Remans i Death) ali i na horor filmove sedamdesetih i osamdesetih, no, iznenadilo me je koliko autor, Ryan Wills zapravo ima kvalitetne pesme, sa dobrim rifovima, vrlo profi aranžmanima i odličnim zvukom. Ovo definitivno nije lo-fi death metal iako je „primitivna“ estetika svakako u prvom planu, ali odrađena tehnički impresivno i kvalitetno. Kasetu plaćate više od sedam funti, ali se daunloud može uzeti za koliko date:

https://sevendoors-uk.bandcamp.com/album/the-gates-of-hell

Connected je ime što ne zvuči mnogo death metalski ali ovaj finski sastav kaže da „donosi energiju death metala stare škole novoj generaciji“. Na prvom albumu Connected zapravo uopšte ne zvuče toliko old school i ako ste očekivali osam pesama koje obožavaju Grave, ovo nije to. The Degeneration je melodičnija i raznovrsnija ploča i mada ovo ne bih nikako nazvao melodeath muzikom, fakat je da mladi Finci vole melodiju isto koliko i old school rifove. To bude na kraju sasvim lep program mošerskog a opet komunikativnog death metala koji je produciran lepo i razgovetno.

https://connected1.bandcamp.com/album/the-degeneration

Infinite Impermanence iz Mičigena su dva momka u majicama sa nerazaznatljivim logotipovima pa je i njihov death metal na EP-ju Never Ending Cycle Of Death dosta neproziran i hermetičan. Ovo nije toliko zbog same muzike koja zapravo ima svu silu melodičnih rifova i bogat harmonski program sa puno toga što ne bi zvučalo strano bendovima koji sebe stavljaju u melodeath podžanr, već zbog zuka koji je podrumski, mutan, distorziran i pogotovo su bubnjevi (snimani u Brazilu) bučni i klipuju. No, muzika je dobra a bend ovo nudi po ceni koju sami odredite i svakako vredi odvojiti uho:

https://infiniteimpermanence.bandcamp.com/album/never-ending-cycle-of-death-2

Finci Baron su jako mračni na demo snimku Hellspawn. Ovo su tri dugačke, teške pesme tipično skandinavskog, zapravo najviše švedskog zvuka sa predrkanim HM2 distorzijama i rušećim bubnjevima. Za demo ovo ima vrlo solidan zvuk i pesme su dobre, karakterne, a opet žanrovski verne. Fino:

https://baronhki.bandcamp.com/album/hellspawn

Ischemic iz Toronta su zanimljivi ne samo zato što su drugi album nazvali isto kao bend (što je relativno retka praksa) već i zato što je njihova muzika dosta ambiciozna mešavina death metala stare škole, sirovog blek metala i doom metala. Rekao bih da je ovo zvuk nalik onome što smo navikli da očekujemo od bendova koji, recimo, snimaju za 20 Buck Spin a pošto ja takav zvuk zaista volim, Ischemic su mi prijali. Ono što ovaj bend svakako malčice obeležava je ambicija da se pišu jako dugačke pesme – poslednja je duža od 22 minuta – a da za to ipak treba imati materijala. Ischemic nemaju konzistentno dobar materijal pa su svakako neke pesme mogle da budu i kraće i efikasnije, ali dobro, cenim ovu vrstu truda i pogotovo cenim prijatno dinamičan master koji znači da se ovo može odvrnuti veoma glasno i uživati. Nesavršeno, ali pozitivan utisak:

https://ischemic.bandcamp.com/album/ischemic

Fucking Kill records nastavlja sa izvlačenjem bisera iz mulja pa je novi split album na ovoj etiketi jedan lekoviti cunami ružnog, prljavog, zlog a neodoljivog black death zvuka. Prehistoric War Cult i θoʊθ su dva nemačka, relativno mlada benda a njihov split je užasno muljav, mrtvački crn i, ako ste dobro raspoloženi, baš ono što vam treba da se osetite kao da gledate u ambis i da je jedino što tamo tražite njegov uzvratni pogled. PWC su više black death, θoʊθ su više kavernozni blackened death noise, pa izvolite:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/prehistoric-war-cult-o-split

https://ruinsofgubla.bandcamp.com/album/split-w-prehistoric-war-cult

https://prehistoricwarcult.bandcamp.com/releases

Naw iz Atlante sviraju metaliziranu, recimo, verziju nekakvog noise rocka i mada to kao koncept može da bude i grozno, zapravo nije, dobro je. Head Pain je album koji zvuči sirovo, energično i spontano, kao da je snimljen nekih lepih kasnih devedesetih, sa distinktnim pesmama i puno mladalačke energije koja, pritom, nije ubačena u sasvim klišeizirane i već odsvirane forme. Head Pain je jedan od onih debi albuma koji zvuče kao da su članovi ceo svoj život do te tačke ulili u muziku i osvaja tim karakterom i autentičnošću.

https://nawatlanta.bandcamp.com/album/head-pain

Rap metal ima prilično zasluženo lošu reputaciju, ali to ne znači da ozbiljni muzičari ne mogu da naprave ozbiljno dobru muziku u ovom prilično neshvaćenom žanru. Argentinca po imenu Lio Mori smo onomad prilično pohvalili za dobro kombinovanje regea i metala a novi EP, Keyz Empire Reimagined radi vrlo solidnu fuziju metala i repovanja. Uspešnost ovog projekta je u tome da je autor razumeo šta su važni elementi hip-hopa i metala i kreirao format u kome se oni skladno dopunjuju, uzimanjem vokalnih delova britanske repreke Keyz Empire i kreiranjem novih matrica. Otud metal kreira snažne, enegične ali disciplinovane i dovoljno svedene matrice ritma, gde je gitara pre svega tekstura i proizvođač jednostavnih tema koje se hipnotički vrte u krug, a preko svega toga ide odlična reperka koja nudi ubedljiv program rima i sigurnog deliverija. Veoma dobro:

https://liomori.bandcamp.com/album/keyz-empire-reimagined

Berkširski Primitai imaju šesti album, Violence of the Skies sa čak dvanaest pesama (od kojih se poslednje dve računaju u bonus), i preko pedeset minuta svirke. Nije kvantitet garancija kvaliteta i ovaj album je mogao da bude kraći i efektniji, ali Primitai nisu loši sa svojim energičnim heavy metalom koji zatim ima vrlo „komercijalne“, pop refrene. Ovo je bila solidno dobitna kombinacija u jednom momentu osamdesetih godina i Primitati se trude da uhvate isti senzibilitet, kvalitetnom svirkom i gomilom pedigriranih gostiju od kojih neki sviraju u Saxon, neki u Carcass, a neki su, bogami i naši ljudi (konkretno Mladen Pecović i Vladimir Đedović). Pa poslušajte:

https://rockworld24.bandcamp.com/album/violence-of-the-skies

Moskovljani Age of Rage su isuviše kičasti čak i za moj ukus, ali njihov novi album, Wind Of The Wasteland Part I će se sigurno dopasti ljudima sa jačom tolerancijom na kombinaciju melodičnog power metala i nekakvog, recimo, metalcorea. Meni je sve ovo jako nabacano, plus produkcija mi je mrtvačka i neprirodna, ali s druge strane, bend ima jednu baroknu kompleksnost i nepatvorenu epiku u kompozicijama, gde meša metalcore, neoklasiku, ruske narodnjake, svašta nešto… pa eto, probajte:

https://ageofrage.bandcamp.com/album/wind-of-the-wasteland-part-i

The Watcher iz Bostona su nominalno doom metal bend ali EP Your Turn to Die je mnogo više propisan heavy metal nego doom. Ove tri pesme su brze, energične, melodične i sa doomom ih povezuje taj blago melanholični prizvuk, pogotovo u pevanju, ali je opšti utisak ipak ofarban tom dinamičnom, energičnom svirkom. Vrlo dobar materijal i mada je bend očigledno poluamaterski studijski projekat kome je trebalo više od tri godine da snimi tri pesme, sam kvalitet muzike je izvrstan:

https://thewatcherheavymetal.bandcamp.com/album/your-turn-to-die

Sa druge strane nam stižu October iz Sjeverne Karoline – zanimljiva kombinacija sludge metala i hardkor panka. Revolution be Damned je materijal snimljen (skoro pa) uživo na radiju pre par godina i ovde ima jako teških, faziranih rifova i lošeg raspoloženja za izvoz, a muzika ima energičan tempo panka zajedno sa mučnim, a zaraznim sludge rifovima. Vredi čuti:

https://octobernc.bandcamp.com/album/revolution-be-damned

No One Spoke su zanimljiv brazilski simfonijski metal bend. Nije da je to inače žanr koji ja nešto mnogo slušam, ali debi album ove ekipe, Nine Mirrors, pun je interesantnih aranžmana koji izlaze daleko izvan granica uobičajenih metalskih interpretacija klasičarskih predložaka. Naravno, ovde dobijamo sopran-vokale Carle Domingues, te dosta klavirskih tema, ali je muzika i eklektičnija i zanimljivija od onog što sam očekivao. Kad bend uđe u propisan metal komad (npr. Fear of Regret), to je sasvim pristojno ali mi se zaista više dopada thinking-out-of-the box porcija ovog albuma. A koji se završava obradom Dia gde svira i legendarni Rudy Sarzo. Vrlo lepo:

https://noonespoke.bandcamp.com/album/nine-mirrors

I Saw The World Burn iz Stouk on Trenta u engleskoj sam poslušao samo zato što su iz istog mesta potekli i Discharge. Naravno, I Saw The World Burn sviraju groove metal, ni nalik izumiteljima D-Beat panka, ali, preokret, EP Sentience: Part One mi nije uopšte bio rđav za slušanje. Žestoko, glasno, vrištavo, kvalitetno. Ne mnogo pametno, ali ni ne treba, gruv je da se pleše ne da se pišu disertacije. Poslušaću i Part Two kad bude:

https://isawtheworldburn.bandcamp.com/album/sentience-part-one

Crowhurst je počeo kao solo projekat Jayja Gambita, prevashodno okrenut elektronskoj buci ali je tokom deset godina postao i pravi bend, ali i čvorište eksperimentalnih kolaboracija. Novi album, Harsh Metal je kombinacija death metala, grindcorea i black metala sa tim eksperimentalnim elementom netaknutim, ali spakovanim u uglavnom lepe pesme. Iznenađujuće disciplinovano a sa mnogo maštovitosti, ovo izdanje košta samo dolar i veoma vredi da se čuje:

https://crowhurst.bandcamp.com/album/harsh-metal

Klexos iz Kentakija se na Metal Archivesu vode kao progresivni death metal bend ali iskreno, njihov debi album, Apocryphal Parabolam, izašao za Sludgelord, ima u sebi barem isto toliko sludge metala i black metala koliko i progresivnog death metala. Ume to da bude i malo kočoperno prekomplikovano sa aranžmanima koji su „namerno“ usložnjeni ali album je svakako vredan pažnje na ime intrigantnih ideja i originalnog songrajtinga. Plus zvuči ZLO. Meni je ovo prijalo i smatram ga za vrlo obećavajući debi:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/apocryphal-parabolam

Isti izdavač nudi i treći album novozelandskih Blindfolded and Led to the Woods i mada Nightmare Withdrawals zadržava elemente deathcore stila sa kojim je ovaj bend iz Krajstčrča krenuo, ovo je sada jedna znatno ambicioznija, pa i avangardna legura death metala, deathcorea i malčice sludgea. Spakovana u tehnički impresivno urađene a opet maštovito napisane pesme, ova muzika uspeva da umakne čak i činjenici da je zvuk, uobičajeno za moderna izdanja, dosta jako komprimovan i ova me je ploča iznenadila a onda i jako impresionirala:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/nightmare-withdrawals

Tu nam je i novi Haunt, nazvan Beautiful Distraction i mada ja nisam sasvim zaljubljen u ono što radi Trevor William Church, prošli album na kome je sve radio sam mi je bio sasvim pristojan. I na ovom albumu je Church uradio skoro sve, osim što ima još jednog kolegu da svira gitarske solaže i opet, svaka čast, ovo je melodičan, energičan heavy metal koji ima dosta te „glam“ komponente a da se autor opet ne da optužiti za imitiranje sweet metal vedeta iz osamdesetih. Ovo je peti album Haunt za svega tri godine i ne da ne može da se govori o zasićenju, naprotiv, rekao bih da Church dostiže novu zrelost sa ovom pločom koja je emotivno višeslojnija. Respekt:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/beautiful-distraction

Nemam običaj da ovde pominjem albume koje čitalac neće odmah biti u mogućnosti da čuje cele ali Danski Mythic Sunship su toliko dobri na novoj ploči, Wildfire, da urgiram da se makar posluša ovo što ima – dve pesme se dadu čuti na Bandcampu u ovom momentu a još jedna na Jutjubu i ovo bi trebalo da je dovoljno da se čovek odluči da li bi se zatrčao u smeru kupovine. A treba, jer je Wildfire fantastičan album. Ime benda je referenca na Sun Ra i Johna Coltranea, dakle na dva među najvažnijim free jazz stvaraocima svih vremena pa je tako i muzika kombinacija free jazz freakout ekspresivnosti i teškog psihodeličnog roka. Otkada su u Soko Štarku izmislili Čoko Smoki nije bilo boljeg spoja nego što su razulareni saksofoni i nemilosrdne gitare, a Wildfire je fantastična ploča za svakog ko ima makar malo ukusa:

https://mythicsunship.bandcamp.com/album/wildfire

Teksašani Helstar u svojoj sada već četvrt veka dugačkoj karijeri izgradili su za sebe solidnu reputaciju nastavljača onog što su započeli originatori heavy metala, od Black Sabbath i Judas Priest pa do nešto „modernijih“ bendova tipa Agent Steel ili Metal Church. Clad in Black je novi album benda posle pola decenije pauze i ovo je zanimljiv program koji kombinuje nove, odlične pesme i neke vrlo znakovite obrade. Helstar ovde generalno zvuče sigurno i usvirano kombinujući upicanjenu (za moje uvo za mrvu isuviše) thrash metal produkciju i kvalitetnu svirku sa dobrim songrajtingom koji ima puno atmosfere, epskog šmeka, odličnih rifova. Naravno, ima i dosta cheesa, već druga pesma, Black Wings of Solitude je praktično sedmominutna heavy metal balada ali urađena very much kako treba, sa epikom, cheesom i energijom potrebnim da sve to radi. Bend obrađuje Black Sabbath, Accept i Judas Priest kako bi odao poštu veteranima i ovo je ploča koja sa svojih sedamnaest pesama traje praktično beskonačno ali nudi vrlo dobar program „pravog“ heavy metala. Ko je metalac i metalskog roda, ne sme ovo da ne posluša:

Što se albuma nedelje tiče… Isuviše retko ovde predstavljam albume nastale u Indiji, pogotovo s obzirom da pričamo o državi od milijardu ljudi i ko zna koliko miliona metalaca, ali evo, ove nedelje mi je veliko zadovoljstvo da ukažem na ploču izuzetno zanimljivog death metala. Moral Collapse je ime i albuma, ali i trija koji ga je napisao i izveo, a koji za sebe – dosta prevarno – kaže da je u pitanju „old school death metal“ projekat. Mislim, kakav crni old school, ovo je vrlo napredan, praktično tehnički death metal, a svakako je mnogo bliži brutal death nego old school zvuku, sa vratolomnom svirkom, forsiranjem ludačkih blastbitova i komplikovanim a zabavnim i dinamičnim temama i idejama. Opet, shvatam i šta hoće da kažu sa tim pozivanjem na staru školu – Moral Collapse definitivno nema taj „moderni“ zvuk bez obzira na sve komplikovane rifove koje pišu i taj odzvanjajući bas i u korenu njihove muzike je mračni, htonski death metal. Bend nije „sasvim“ indijski jer je bubnjeve ovde odsvirao fantastični Hannes Grossmann iz Obscure i Necrophagist, ali dvojica Indusa na gitarama ODVALJUJU a masa gostiju koju imaju (uključujući na semplovima, violini i saksofonu) još dodatno proširuje zvučnu i idejnu matricu benda. Mia Zabelka koja ovde dodaje violinske linije je naša stara poznanica (evo gde smo je gledali na Ring Ringu pre jedne decenije) a uz nju je tu i saksofonista Julius Gabriel i ovo dvoje prekaljenih free improv muzičara ne samo da se PERFEKTNO uklapaju u brutal death pokolj koji je ovde u ponudi nego i potvrđuju prirodne veze između avangarde i ekstremnog metala. Moral Collapse su IZUZETNI i ovo je album koji brutal/ tech death metalu daje tačno onakav šut u dupe kakav mu je bio potreban. Evo, suze su mi u očima dok ovo kucam. Album nedelje? Sestre i braćo, možda album GODINE:

https://moralcollapse.bandcamp.com/album/moral-collapse