Serija: The Witcher

Pre neki dan, tamo negde početkom godine, u beskrajnom skrolovanju po internetu naleteh na naslov nekog opinion piecea koji je tvrdio da je Netflixov The Witcher bolja serija od HBO-ovog Game of Thrones. Tekst nisam pročitao ali mi je, na neviđeno, delovao kao ozbiljan shitposting.

Naravno, ja sam suviše lenj čovek pa nisam ni gledao Game of Thrones (ko ima TOLIKO vremena? Treba gledati Anime i igrati japanske RPG-ove!) ali sada kada sam bračnom obavezom bio prinuđen da pogledam Witchera, ubeđen sam da je taj tekst nešto najsumanutije objavljeno u ovoj godini. The Witcher je serija koja je meni bila na korak od negledljivosti.

Brza kvalifikacija mene kao gledaoca je ta da nisam čitao Sapkovskog, sem visokoobdareno prelistavajući i iz druge ruke, pa da sve što znam o njegovom uspešnom fentezi folk svetu znam iz igara, tako da je sasvim moguće da bi neki fan proze o Geraltu, poput, na primer našeg druga Neomeđenog, imao značajno povoljnije utiske o TV seriji. A opet, ovo je toliko slaba televizija da možda i ne bi.

The Witcher je naprosto osam sati života koje nikada neću dobiti natrag, serija u kojoj se titularni lovac na čudovišta pojavljuje u dajbože 30% vremena a i tada gledalac prevrće očima i malo mu je neprijatno zbog sve te diletantske režije i montaže namenjene dobijanju u vremenu. Rekao bih da je ovde bilo materijala (i para) da se napravi jedan solidan B-film, nešto nalik na Konana Uništitelja, recimo, koga sam rado gledao u bioskopu Kosmaj te neke 1984. ili 1985. godine, ali danas takvi filmovi nemaju šansu da dobace do bioskopa i isplate licencu i umesto toga dobijamo razvučenu osmočasovnu priču koja ne zna šta bi da kaže, a još manje kako da to što ne zna da kaže kaže na neki dramaturški ubedljiv način. Ne znam prosto da li je gore ovo bindžovati iz udarca i time proverbijalnu žabu zgutati bez ostatka (ali rizikovati da se grdno smorite čistom ispraznošću velikog dela narativa) ili da kao ja, patite na parče iz večeri u veče, stalno se nadajući da će biti bolje i stalno biti razočaran.

Dobro, tu bi fer, bude to bolje. Početak je veoma slab, sa likovima za jednokratnu upotrebu i stereotipnim zapletom koji pokušava da uhvati etičku višeslojnost proze Sapkovskog ali je naprosto potpuno zaboravljiv. Negde u četvrtoj-petoj epizodi svari se poprave čisto na zanatskom planu, u smislu dinamike pripovedanja a i likovi koji se sretnu (Geralt-Yennefer-Jaskier) imaju prilike da razviju malo hemije. Nažalost, onda prema kraju serija počne da ozbiljno da insistira na političkoj dimenziji priče koju su igre, pogotovo treća, koristile kao svoju differentiu specificu u odnosu na „obični“ fentezi, ali je hendlovanje te politike i aktera u priči toliko amatersko da sam se skoro zaplakao od muke. Osma epizoda sa velikim, katarzičnim raspletom je veoma nezadovoljavajuće postavljena, dajući nam nezarađene klimakse i nekakve slabe udice za drugu sezonu…

Likovi, a što bi trebalo da je edge televizije u odnosu na bioskop, su slabo postavljeni i iritantni. Kad lik u osmočasovnoj TV seriji ne može da primiriše istom tom liku iz videoigara to je znak da je nešto debelo ispušteno u produkciji. Doug Cockle nije najveći glumac svih vremena ali njegova glasovna guma u igrama daje Geraltu dubinu, mudrost, zrelost a da ne žrtvuje neophodnu kvotu mačoidnog šarma. Henry Cavill je dobar glumac, ali ovde je režija potpuno zakazala i njegov Geralt je beefcake koji treba da ispaljuje onelinere i gradi paravan od world weary cinizma da sakrije meko srce, ali zapravo je jednodimenzionalni, iritantni siledžija koji ne ume da govori drugačije nego da reži i ima samo jedan izraz lica. Ovakvi likovi mogu da funkcionišu… kada ih režiraju Sergio Leone ili Beat Takeshi Kitano. U ovoj seriji to ne radi posao.

Ciri je slično apsolutno gubljenje vremena. Njena priča je mogla da bude spakovana u petnaestominutni flešbek i da imamo identičnu emotivnu investiciju (or lack thereof) i isplatu na kraju. Sa ovim podzapletom se, avaj, najlepše vidi koliko su showrunneri morali da se dovijaju da nečim ispune osam sati vremena. Ciri treba da je vehicle kojim dobijamo siže kompleksnijeg političkog nadzapleta na čijoj se pozadini ova priča dešava ali scenario je šalje na potpuno besciljan kvest tokom kog prolazi razna iskušenja i sreće razne ljude, neljude i grupe ljudi a da to nema apsolutno nikakvog uticaja ni na narativ ni na nju kao lik. Što je bezveze, Freya Allan je za svoje mlađahne godinice odlična glumica u toj nekoj dobroj UKTV tradiciji, ali scenario joj ne daje da išta radi ili da se ikako razvije kao karakter (takođe, da budemo fer, njena priča se odvija tokom svega par dana vremena ali tim gore što je na nju otpalo oko trećine trajanja celokupne sezone). Da je serija nju uvela samo kroz flešbek o law of surprise pogodbi i onda je pokazala in the flesh samo u poslednjoj epizodi, imali bismo identičan odnos prema liku, pa možda i jaču reakciju jer bismo nekog o kome se priča da je važan tu po prvi put videli. Ovako, Ciri me je aktivno nervirala svaki put kada bi se priča bavila njom.

Najgore je, avaj, ipak prošla Yennefer. Anya Chalotra sigurno nije rđava glumica, vidim da je igrala u sasvim respektabilnim produkcijama u poslednjih nekoliko sezona, ali njen lik je protraćen na najgori način. Pre svega jer ona, za razliku od Geralta i Ciri zapravo ima luk, razvija se i raste na vrlo dramatične načine, žrtvuje mnogo a onda i žudi za mnogo toga, ali serija ovo ne ume da pokaže iole dostojanstveno. Yennefer uopšte nisam kupio kao nekog ko je iz korena promenio svoj svetonazor, žrtvovao plodnost u zamenu za moć a onda proveo život u potrazi za načinom da moć iskoristi da ipak ostavi nešto iza sebe – iako se upravo to scenario upeo da prikaže, najviše zahvaljujući tome da je tekst koji su likovi u njenim scenama dobili slab, klišeiziran, bukvalistički, bez nijansi, a da dramske tenzije i oslobađanja praktično nema u scenama koje su jedva zanatski korektne i potpuno emotivno i dramaturški ravne.

Što se tiče CGI-ja, serija deluje jeftinjikavo u nekim elementima ali opet, ko gleda SyFy navikao je na mnogo gore pa to meni zapravo nije smetalo, tehnički je ovo sasvim korektno sa strane toga, ako već ne nadahnuto ili vrhunski. Borbena koreografija je zapravo obećavala u prvoj epizodi sa mačevalačkim klimaksom koji je posredovao Geraltova mutantska čula i druge moći, ali se posle toga sve svelo na shaky cam i CGI krvoliptanje. Opet, prihvatljivo ali ne i uzbudljivo. Muzika je okej i Toss a Coin to Your Witcher je sasvim okej mini-hit za ovu zimsku sezonu a uostalom, ta neka hemija koju Joey Batey iz sve snage pokušava da napravi sa Cavillom, to je deo serije koji je pomozi-bože, možda najzabavniji u konvencionalnom smislu. Tu se naziru dinamika, unutarnji život likova, prećutane emocije, razigrani poluironični bros-before-hoes podtekst i mada je kliše o jednodimenzionalnom heroju i pitoresknom štitonoši retko u popularnoj kulturi na nivou svog originalnog predloška (u kome je Don Kihot zapravo psihotičan a Sančo Pansa požrtvovani neformalni negovatelj), između Geralta i Jaskiera ima te neke drugoligaške Zagor-Čiko dinamike koja je šarmantna ako niste mnogo zahtevni.

Rekao bih da druga sezona, koju trenutno pripremaju za snimanje u Škotskoj, treba da više akcenta stavi na ovaj element cele postavke, ali rekao bih i da za to nema šanse… Tako da, srećno. Ja ću gledati da je ne gledam ako ikako mogu.

Film: Justice League

Justice League Zacka Snydera (uz malu pomoć Jossa Whedona) je, reklo bi se testament Warnerovoj neodlučnosti u pogledu toga šta bi DCEU po svom identitetu trebalo da bude, ili šta bi želeo da kaže. Marvel, u kontrastu ovome, treba da napravi spomenik Kevinu Feigeu, a takođe, koliko god se unaokolo pričalo da je Ike Perlmuter psihopata, fakat je da je pustio Feigea da produkciju vodi sa jasnom vizijom i čvrstom rukom, da pusti krv gde se to vidi kao neophodno (Ant Man…), ali da nađe formulu koja očigledno radi već skoro punu deceniju i njihov je filmski univerzum po tonu i „poruci“ vrlo jasno definisan. Na komentare da bi možda i „cenjena konkurencija“ trebalo da nađe svoju „formulu“ iz Warnera i DC-ja smo čuli da oni nemaju nameru da filmove prave po formuli, da je DCMU fluidniji ambijent u kome se ne traži „jedan“ narativ i u kome autori pojedinih filmova imaju slobodu da kreiraju svoje priče onako kako to odgovara likovima i zapletima.

Justice League je, nažalost, veoma jasan pokazatelj da ovo nije tačno i istovremeno demonstracija toga koliko je vremena Warner izgubio meandrirajući i premišljajući se kako bi to njihovi superherojski filmovi zapravo trebalo da izgledaju.

U prvom, dakle, redu, Justice League je film koji sasvim manifestno nije ni priča za sebe ni nekakav autorski iskaz umetnika koji ima svu slobodu ovog sveta da glinu taloženu tokom osam decenija superherojskih stripova oblikuje onako kako ga inspiracija ponese ne bi li rekao nešto o ovom svetu i čovekovom mestu u njemu. Suprotno, Justice League je veoma eksplicitno direktan nastavak filma Batman vs. Superman: Dawn of Justice u toj meri da se u njemu apsolutno sve vrti oko Betmenovog osećaja krivice što je Supermen u tom filmu umro i zapitanosti sme li se čovek igrati boga kada je to jedini način da se korupciji suprotstavi sama srž plemenitosti, makar i po ogromnu cenu.

Možda je Snyder zaista i želeo da snimi jednu karakternu dramu sa Betmenom koji sumnja u sebe, sa čovekom u kostimu šišmiša koji očne kapke maže crnom senkom da bi izgledao manje smešno kada ga navuče, a koji vidi kako se svet oko njega menja, kako pljačkaše banaka koje je nekada tukao zamenjuju bića koja mogu da lete i pesnicama ruše zgrade, stari bogovi i novi bogovi kojima je rat način života a svetovi su im samo šahovsko polje, Betmenom koji se u ovakvom svetu očajnički bori da ne zaboravi srž sopstvene humanosti, identiteta, da prevaziđe dečaka u sebi koji i dalje plače nad mrtvim roditeljima što leže na gotamskom pločniku i zaštiti svet koji je nekada arogantno smatrao svojim.

Možda je Snyder zaista ovo želeo da snimi jer su svi ovi motivi prisutni u tekstu ili podtekstu Justice League, ali taj film je zakopan ispod jedne neobično lapidarno izvedene priče o pojavljivanju velike zloće iz svemira koja bi Zemlju da naprosto sprži i regrutnih aktivnosti koje Betmen onda mora da obavi ne bi li se toj zloći pružio častan otpor.

Dosta toga ovde deluje kao nabacano u poslednjoj ruci drafta, možda neposredno pred snimanje, a verovatno i tokom samog snimanja, bez nijansiranja i podteksta koji je, kakvi god drugi njihovi gresi bili, svakako postojao u Man of Steel i Dawn of Justice. Utoliko, sam negativac u filmu, Steppenwolf je možda njegova najslabija tačka na kojoj se mnogo toga slomi. Mislim, za Marvelove filmove se s pravom godinama priča da su im negativci bledunjavi i nikakvi (kakva je bila i Hela u poslednjem Thoru), ali posle Suicide Squad i Dawn of Justice moglo se s jednakim pravom reći da je DC brzo nadoknadio deficit bledunjavosti. Nažalost, Steppenwolf je kao da ste uzeli teatralne karikature iz Suicide Squad i mutavu CGI animaciju iz Dawn of Justice i onda ih samo fotošopovali jedno na drugo.

Jack Kirby je sa DC-jem imao veličanstveno neuspešnu saradnju kada je prvi put otišao iz Marvela početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Njegov koncept „Četvrtog sveta“, mešavina originalne mitologije i naučne fantastike bio je spekatakularno ambiciozan ali se slabo prodavao i bio izotkazivan pre završetka ijednog od serijala. Ipak, njegovi koncepti su s pravom prepoznati kao potentni od strane raznih scenarista i urednika i tokom godina su prodrli u ostale kutke DC-jevog univerzuma, pretvarajući se u sve važniji i važniji njegov deo do mere da su Darkseid i njegovi Apokolips čauši sedeli u temelju mnogih najvažnijih DC-jevih događaja od osamdesetih godina pa do danas. Grant Morrison, kao jedan od najvećih i najkreativnijih Kirbyjevih poštovalaca i nastavljača je obilato koristio fourth world/ new gods podlogu za mnoge svoje velike priče tokom rada na DC-ju pokazujući da ovi – možda malo starinski – koncepti ljudski mogu da se udenu u savremeni DC senzibilitet.

Nažalost, Snyder (i Whedon) izgleda nije čovek koji bi prepoznao mitološku veličinu Kirbyjevih raskošnih spejs opera, a u filmu za koga je Warner insistirao da bude kraći od dva sata i potroši nešto vremena na humor i šegu, bilo je mesta samo za najgrublji sažetak motivacija i istorije Apokolipsa. Rezultat je da je Steppenwolf izuzetno neubedljiv i tanak negativac – simbolizovano već time da se Snyder nije potrudio čak ni da zaposli glumca na njegovom oživljavanju, odlučujući se umesto toga za suvu animaciju – da je cela ideja o postojanju Darkseida i nekog drugog sveta koji actually ima duboko utemeljenu motivaciju da napadne Zemlju, da su parademoni zastrašujuća armija iz više razloga, sve to smuljano u bukvalno par rečenica ekspozicije i mada, naravno, ne smatram da film od dva sata treba da ima još tri sata dokumentarnog apendiksa  koji bi činile anotacije vezane za Kirbyja i fourth world, nesumnjivo je da je ovakav sažetak ponudio negativca koji ni na mišiće ne može da bude interesantan (ne pomažu ni abismalno pisani monolozi koje S’wolf ispaljuje) a kamoli da nosi film onako kako bi nam valjalo u filmu koji pokazuje kako se tim najvećih heroja na planeti okuplja iz velike nužde.

Opet, jasno je da je Steppenwolf samo mekgafin koji služi da Betmen i Wonder Woman okupe Ligu pravde (ili da je „udruže“ kako veli naš, pomalo nezgrapan prevod slogana Unite the League) i ja bih sve ovo lako izopraštao da su regrutacija tima i njegova hemija valjani. Uostalom, Thoru sam velikodušno oprostio Helu na ime superiorne svemirske vožnje u ostatku filma.

Međutim, stvari ovde stoje ne sasvim loše ali ipak polovično. Problem filma ostaje što je ovo iznad svega priča o Betmenovoj krivici i žudnji da ispravi neispravljivo i Zemlji vrati Supermena koji je simbol nade, ne puke moći, pa su tako regrutacijske scene neujednačene po tonu a srastanje grupe individua u tim koji treba da odbrani planetu je odrađeno uzgredno, veštački, bez te neke pomenute „hemije“.

Individualno, Jason Momoa je zapravo sjajno iskoristio mesto pod reflektorima i pružio harizmatičnog i grubim potezima slikanog ali višeslojnog Akvamena. Ko je TO očekivao??!?!?!? Ezra Miller je nerdy/ fanboy i očigledno oblikovan po uzoru na Kida Flasha radije nego na „stvarnog“ Barryja Allena. On služi i kao comic relief i ne mogu da kažem da je u tome loš, ali film ovde ima neugodne tonalne skokove između duboko ušutane emotivne drame i lakog big bang theory zajebavanja.

Ta raspetost filma između pokušaja da istovremeno bude i Millerov Dark Knight Returns, ali i Super Friends na kraju najviše ošteti Cyborga. Neću lagati, radi se o jednom od meni najdražih DC superheroja, komplikovanom liku koji je iz pera Marva Wolfmana uspeo da izađe kao interesantna i višeslojna ličnost sa svešću o rasnoj determinisanosti ali i jasnom ambicijom da je prevaziđe, kao i stigmom osobe sa invaliditetom koja se upinjala da prvo sebi dokaže da je i dalje „able“ ili, ako hoćete „validna“.

Film ovom poslednjem daje bukvalno jednu rečenicu vremena da se gledaocu sugerišu protivrečnosti u Cyborgovoj duši i posle toga on nažalost postaje token negro u timu koji odrađuje šta treba (ume da hakuje, ume da puca) ali ne nosi nikakvu posebnu dramsku tenziju. Ray Fisher za ovo nije kriv, on i izgledom i glumom radi sve što treba, rekao bih da je problem ponovo što je ovo ansambl film koji nema vremena da ide u kojekakve dubine. To je svakako bilo za očekivati, ali opet, kako je osnovni mekgafin u filmu jurnjava za mother boxovima, a čiji je i Cyborg produkt (i u aktuelnom stripovskom kontinuitetu), bilo je za očekivati da ovaj lik ima ključniju ulogu i bolji tretman.

Wonder Woman je pristojna, mada Gal Gadot već kreće da vidno šmira u nekim scenama, verovatno ni sama sigurna da li treba da bude stripovski teatralna ili malo zajebantski opuštenija.

Najgori je, avaj, Cavillov Supermen koji je potpuno ispušten i prosto mi je nejasno da je Geoff Jones pustio ovakve scene u film. Ako je u prethodna dva filma Cavill pokazivao Supermena koji (bolno) sazreva i Supermena koji se bori sa konceptom zrelosti (i moći koju mu je ona donela) i bio prilično dobar, ovde deluje kao da mu je režiser dao upustvo „Sve vreme si naduvan. Okej? Razbijen si ko bulja i sve ti je kul i opušteno te boli kurac jer si razvaljen.“ Povratak Supermena ne samo među žive već među heroje, povratak simbola nade i borbe u kojoj nikada nema predaje bi trebalo da bude emotivni vrhunac filma, ali nažalost Cavill u ovim scenama deluje kao da učestvuje s pola pažnje dok u glavi vrti neke do jaja scene iz reklame za Cipiripi koju je sinoć šest sati na ripit gledao na Jutjubu cimajući petnes kila iz nargila.

Kada se ovome u kontrast stave emotivni momenti sa Lois Lane i majkom Kent stvari deluju kao da gledamo dva različita filma. Jedan je halmarkova melodrama odrađena po ugovornoj obavezi bez mnogo truda da se prevaziđu uobičajeni klišei, a drugi deluje kao trejler za narednu igru iz serijala Injustice.

Čime hoću da kažem da su akcione scene na momente iznenađujuće nemaštovite. Ima tu i sjajnih momenata, da ne bude zabune. Scena sa Wonder Woman u Londonu je vrlo dobra mada Snyder ne može da izdrži da ne odradi bar malo slo-moa, ali je režirana promišljeno i sa ukusom. No, kako film odmiče, akcione scene počinju da bivaju sve veći CGI eksces sa sve manje propisne akcije. Ima tu ikoničkih momenata i kada se Wonder Woman i Aquaman bore protiv Steppenwolfa, ili kada Amazonke pokušavaju da odnesu mother box van njegovog domašaja ima tu dobre montaže i solidnih kadrova. No, problem je svakako to što se veliki deo akcije u filmu oslanja na CGI parademone i potpuno veštački naslikane ambijente u kojima se borba odvija pa stvari zaista deluju kao osrednja video-igra. Samo jedna scena na sekund podseti da smo u Dawn of Justice imali goddamn Batmana protiv pune sobe ljudskih bokserskih džakova i mada ja zaista volim da gledam Wonder Woman kako se tuče sa bogovima, moglo je to bolje.

I generalno, film je vizuelno neobično nemaštovit. Već je Dawn of Justice sugerisao da dizajn Snyderovih DC filmova kreće silaznom putanjom, pa je posle makar vrlo lepo dizajniranog Watchmena i Man of Steel koji je makar jasno komunicirao šta želi u ovom domenu, ovaj film imao kreativno ispuštenog Doomsdayja. Sa Justice League idemo sledeći korak na niže pa se finale filma odvija u sasvim artificijelnom okruženju koje više asocira na nekakvu Xbox 360 igru napravljenu u Rusiji pre deset godina nego na bilo kakvu Rusiju u kojoj čovečanstvo očajnički brani planetu od invazije iz svemira.

Da ne grešim dušu, Betmenova oprema izgleda dobro a i mother boxovi su pristojni i, mada se ni jednom u filmu za Steppenwolfove teleporte ne upotrebi termin boom tube (ZLOČIN!), na drugoj strani mi je dizajn Cyborga bio okej – vrlo sličan onome kako on izgleda u aktuelnim stripovima. I kada se na kraju u post kredits sceni pojavio i glavom i BRADOM Slade Wilson u vrlo solidno urađenom kostimu, priznajem da sam ciknuo kao devojčica. Dakle, ima ovde i dobrog dizajna, ali je i on možda malo žrtva za DCMU karakteristično agresivne kolor-korekcije koja sve farba u plavičasto-sive nijanse i bespotrebno umiruje i one elemente filma koji treba da budu nemirni.

Whedonovski humor je tu i ne mogu da kažem da ne funkcioniše, ali problem jeste u toj tonalnoj razuđenosti i neuspehu da se pomiri Snyderov emotivni Betmen i njegov napor da stvari ispravi, sa Aquamanom punim života sa jedne strane i nervoznim Flashom sa druge.

Opet, ako je ova priča konačno odrađena a tim okupljen, to ipak znači da za sledeći film (pa makar u njemu ne bilo Afflecka koji kao da najavljuje bekstvo) najzad imamo podlogu da dobijemo „story“ koji neće biti „origin“ i u kome će hemija tima moći da bude u centru kreativnih napora. Pa onda… da čekamo neku 2020. godinu?

Film: Batman vs. Superman: Dawn of Justice

Konačno sam odgledao Batman vs. Superman: Dawn of Justice i moji utisci su uglavnom povoljni ali prilično mi je jasno zašto se ljudima film u priličnoj meri ne dopada. Moja žena, kao kontrolna grupa kaže da joj nije bilo dosadno (Man of Steel joj je bio dosadan) ali opšti utisak joj je „čemu ovaj film?“ što, pretpostavljam, znači da centralna tema o moći i odgovornosti, o odnosu heroja i demosa i tome ko je kome važniji nije dovoljno efikasno plasirana u publiku.

Da prvo kažem da je jasno da Snyder ima generalni problem sa tonom. Film je vagnerijanski tragičarski ugođen i Snajdeorovo trejdmark mračnjaštvo i odsustvo kolorita iskombinovano sa Zimmerovim skorom (Junkie XL samo malo uspeva da ovome doda neku kvir notu ali to se jedva primeti) sve postavlja u jednu vrlo tevtonsku opersku atmosferu. Nije samo stvar u tome da publikum u bioskop hoće da ode da se zabavi, mada je to zaslužno za veliki broj primedbi, siguran sam, stvar je u tome da film uprkos tome što mu je jedna od centralnih tema pitanje humanizacije heroja i uspostaljanja njihove spone sa običnim svetom upravo to uspeva da spektakularno omaši. Verovatno dobrim delom i namerno, ali zato je promašio i publiku.

Dawn of Justice je klasičan primer poznije superherojske priče koja dolazi nakon origin storyja u kome junak pronalazi u sebi zatočnički poriv i demonstrira brigu za običnog čoveka. Ja sam inače smatrao da je prenaglašeno reagovanje kritike i publike na scene destrukcije u Man of Steel jer se svakako moglo argumentovati da su i u Whedonovim Avengersima civili ginuli off screen. Whedon je tu izbegao metak i u Avengers 2 napravio ekstra napor da prikaže scene u kojima se heroji brinu za bezbednost civila. Snyder, naprotiv, ceo film bazira na pitanju da li heroj uopšte koristi običnim ljudima ili ih samo dovodi u opasnost svojim aktivnostima koje više nemaju sponu sa stvarnim interesima tih ljudi i vezane su za njegove privatne ratove sa svojom galerijom neprijatelja. To je ta poznija superherojska priča koju pominjem, jedan obrazac koji traje već decenijama u superherojskim stripovima i sve očigledniji i u superherojskim filmovima gde heroji koji u početku legitimno štite svetinu od pretnji usmerenih na tu istu svetinu više zapravo ne biju bitke za opšte dobro nego imaju privatne sukobe sa svojim arhinemezama a svetina njima i nije primarno ugrožena i tu je samo da posmatra ili da bude kolateralna šteta.

Ovo se u superherojskim stripovima svakako može čitati kao metafora za nepoverenje civila u nosioce moći u društvu, bilo da su to tajne službe koje ratuju jedne protiv drugih, policija koja sa kriminalcima vodi bitku za premoć a ne za bezbednost građana, ili, u krajnjoj liniji političari koji se bore za glasove umesto da operativno čine sistem građanskim servisom.

Snyder, dakle, od Terrioa i Goyera dobija skript koji ovo tematizuje „namerno“, dakle pravi svestan i eksplicitan odmak od „naivnosti“ superherojštine (odnosno ugovora o suspenziji neverice između publike i autora) i ulazi u dijalog sa prvim filmom. I tamo gde su Whedon i Disney preko pitanja kolateralne štete prešli ideološki nepomirljivo pokazujući da ginu samo junaci a da nejač njihovim delanjem bude na kraju zaštićena, dakle ukucavajući čekićem koncept svetosti i mučeništva superheroja – uvek karakterističan za Marvel – dotle Snyder i Warner pokušavaju da budu „realističniji“ i da pokažu da heroji nisu ni nepogrešivi ni emotivno stabilni niti, u krajnjoj liniji, heroji iz mita već, jelte, heroji primereni trenutku.

Ovo je i nolansovski uticaj, naravno, čovek je ipak siva eminencija u pozadini ove produkcije i heroj koga masa zaslužuje vs. heroja koji je masi potreban, jelte, ali Snyder svojim postavljanjem čitave drame u uski krug likova gotovo potpuno isključuje građane iz jednačine i film se zaista završava kao superherojska tuča koja nema nikakve veze sa ičijim blagoutrobijem, već kao politički sukob između jedinki potpuno odvojenih od demosa (jedno božanstvo, dva dekadentna bogata naslednika, dva vanzemaljca). Mislim da je publici ovde problem da ovo čita kao ironični prikaz dekadencije moćnih koji će da pogaze svu travu dok se slonovski rvu i da se naprosto do ovog momenta dobar deo ljudi već isključio. Singer je mnogo pametnije odigrao završnicu u Days of Future Past prikazujući odnos moćnih prema narodu makar kroz ugrožavanje izabranih predstavnika naroda. Snyder, naprotiv, hrabro uklanja izabranu predstavnicu naroda i jedan mogući vektor humanizacije narativa već negde oko pola filma i mada je meni ovo bila emotivno najuspelija scena, ona svakako oduzima finalu tu dimenziju identifikacije gledaoca sa stvarima koje gleda na ekranu. Ako smem da napravim smelu paralelu: najgore ocenjeni film o Spajdermenu – drugi Webbov Amazing – zapravo nije tako loš film ali se završava takođe operskim finalom u kome je na delu posve ličan, intiman sukob i publici, iako je zapravo postavku odnosa koji se nasilno razreši u sceni pogibije Gwen Stacy gledala dva filma unatrag, ovo nije bilo dovoljno. Snyder pokušava da uvede novog Betmena, da ga na brzinu provede kroz vrlo strmi emotivni luk, prikaže Supermena kao humanizovanog heroja koji uprkos spoljašnjoj percepciji kao polubožanstva zapravo i dalje jeste dečko sa farme iz Kanzasa, da uvede Luthora, njega provede kroz određeni luk i onda uvede Doomsdayja koji će da obavi posao i bude oružje sudnjeg dana i presuda Supermenu – sve u dva i po sata. Pa, to je VRLO težak zadatak i nimalo olakšan easter eggovima i plantovanjem sabplotova za Justice League i ostale Warnerove filmove.

Snyderu treba čestitati jer je u mnogo čemu uspeo i centralna tema je na kraju i obrađena prilično čestito na relaciji Wayne-Kent-Lane-Luthor ali MNOGO, jako mnogo ovde ima pokrenutih pitanja, tema i elemenata zapleta koji ne mogu da dobiju adekvatno vreme na ekranu. Wonder Woman je, koliko god da mi se dopala, zapravo čist višak u filmu i troši vreme koje je moglo da bude iskorišćeno na malo više karakterizacije oba glavna junaka. Eisenberg je možda najslabija karika u filmu, ne krivicom glumca, jer je naslikan vrlo širokim potezima, pametan a lud, radi i za vladu al radi i protiv nje, ima agendu i tajni plan ali dok je agenda jasna, ona nije na kraju dovoljno prodiskutovana da bismo imali momenat u kome kažemo „Pa, da, vidim zašto je Luthor na kraju morao da preuzme stvari u svoje ruke“, a plan je, avaj, prilično sklepan, deus ex machiničan i neuverljiv na više nivoa. Momenat kada kreće sa rezurekcijom Zoda i kreacijom Doomsdayja deluje kao momenat u kome su Goyer i Terrio dobili memo da u filmu mora da bude i Doomsday pa nek se oni snađu kako znaju i umeju, pa su se pogledali, opsovali i napisali bilo šta, samo da se scenario na kraju jebiga završi.

Ovo je posebno problematično sa strane uverljivosti kad čujemo da je Betmen već dvadeset godina na poslu, dakle, pričamo o dve decenije istražnog i isledničkog rada najvećeg detektiva na svetu a koji na kraju bude uvučen u detinje prostu zaveru mahinacijama koje su naprosto bizarno naivne.

No, Snyder ovde svakako pokušava da kanališe vintage Millera i pored jasnih vizuelnih omaža Dark Knight Returns (pećina, oklop, scena sa biserima, snajperska puška…) i rečenica verbatim preuzetih od Millera, tu su i očigledni napori da se Betmen prikaže kao na ivici psihoze opsesivni viđilante aktivista koji više nema pravdu, pa čak ni osvetu na umu već samo ego iznad koga ne sme biti nikoga. Miller je ovo odigrao krajnje rizično (i na kraju uspešno) u DKR a posle se stropoštao niz merdevine u All Star Batman & Robin, dok je Snyder dovoljno uzdržan da ne razbije konzistenciju karakterizacije ali ponovo, ne daje nam dovoljno „normalnog“ Betmena da bismo mogli da primetimo da ovo nije ono kako Betmen inače treba da bude već da je i on sam žrtva sopstvenog kompleksa više vrednosti koji projektuje na Supermena. Mislim, ja to tako prepoznajem, ali fakat je da sam ja to rekonstruisao na osnovu jasnih spona sa Dark Knight Returns a ne da se to možda dovoljno jasno vidi u filmu.

Takođe, treba tu raspakovati metafore vezane za učestvovanje zapadnih centara moći u sukobima na teritoriji trećeg sveta – ovoga se film dotakne ali nema vremena da ga i razreši – pitanja vezana za odnos korporativnog, vojnog i civilnog političkog sektora (ponovo, Luthor kao nerazrađen lik koji se vadi iz rukava kad treba da se potera zaplet ali se ne postavlja dovoljno jasno u matricu odnosa moći u društvu da bi gledalac na kraju mogao da diskutuje je li u pitanju samo razmaženi edipovac ili postoji i element političke korpucije u onome što Lex može da uradi u sistemu i van njega). Naprosto, scenaristi su očigledno pored Dark Knight Returns i Death of Superman imali pred sobom i Azzarellov Lex Luthor Man of Steel, a verovatno i Azzarellov i Leejev Superman: For Tomorrow i ubacili šta god im se činilo da je relevantno ali je i ovako natrpan i dugačak film bio prekratak da se mnoge od tih tema razrade.

Ono što je velika stvar je da je ovde vehementno izbegnut klasičan „drugi film u serijalu“ motiv gubljenja moći ali s druge strane, ovo je i film koji mora da pribegne retkonovanju elemenata prvog filma ne bi li se prilagodio scenarističkim idejama pa tako kriptonit koga nije bilo u prvom filmu (tamo je Supermenu smetala atmosfera na brodu, prilgođena kriptonskim uslovima) ovde sada dolazi da bude… er… Supermenov kriptonit. Takođe, film ima Wonder Woman u solidnoj wish fulfillment roli ali ima i viktimizaciju žena (Lois Lane više no jednom i skoro šokantno, praktično BDSM prikazivanje Marte Kent), ima nuklearnu detonaciju na koju niko ne stigne da reaguje jer film nema vremena, ima neobične elemente stripovske stilizacije (Betmenovi košmari i vizije, Supermenov razgovor sa Džonatanom Kentom) koji se ne uklapaju u opšti ton i tačno jedan momenat situacionog humora koji iako meni simpatičan još u trejleru odudara od svega drugog u filmu do te mere da je vrlo awkward i niko se u bioskopu nije nasmejao.

Ali Snyder je vizuelno sebe rafinirao i film ima nekoliko jako lepih scena koje su, čak, usuđujem se da kažem understated uzimajući u obzir ko ga je režirao. Kada Supermen onesvešćen pluta u orbiti oko zemlje pa ga obasjaju zraci Sunca i njemu bude bolje – to je jako lepo i pažljivo intonirano.

U konačnici, mislim da je Warner ovde u situaciji da mora da gubi pare samo da bi bio drugačiji od D/Marvela (i sada i Foksa koji je sa Dedpulom promenio pravila igre do te mere da dok ovo kucam, Suicide Squad čiji je trejler išao ispred filma prolazi kroz reshoot da bi bio „more fun“) i da je ovo film koji postavlja smela pitanja i na njih ne daje lake odgovore zakopan ispod filma koji ima na silu nakalemljeno pesničenje sa Doomsdayjem i kameo pojavljivanja Flasha, Cyborga i Aquamana a što zbunjuje gledaoca i zamagljuje mu pogled na centralnu temu koja je obrađena u krajnjoj liniji dosledno i zapravo mnogo elegantnije nego što bih ja od Snydera uopšte očekivao. Mislim da će Civil War ovo da pregazi na boks ofisu tako jako – jer se bavi praktično istom temom ali će imati Marvelov humor i humanizaciju, iako neće imati Snyderovu smelost da mnogo toga ostavi u podtekstu – da će u Warneru da bude grdnih potresa i novih pitanja kako i kuda treba da se ide dalje. To jeste šteta ali to je superherojski film koji zaslužujemo ako već ne onaj koji nam je potreban.