Arhiva za hip-hop

DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 2

Objavljeno u Uncategorized sa oznakama , , , na jul 10, 2013 od mehmetkrljic

DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 2

Moj drugi miks za Jazzin dočekan je, držim, sa predvidivom količinom apatije i otvorenog neprijateljstva. To je sasvim u redu i očekivano uzevši u obzir da bar pola onoga što je u ovaj miks ušlo zapravo i nije džez a i ono što jeste je neki, hm, sumnjiv džez. Ali ja sam takav čovek, nije to sad neka želja da druge edukujem, da širim ičije horizonte, nego najviše neka moja detinjasta karakteristika koja diktira da kada god treba da radim u okviru određene teme ja najviše vremena i energije potrošim gledajući kako da sa najvećom dopustivom količinom bezobrazluka radim protiv nje, pitajući se koliko ću dugo uspeti da se održim pre nego što me proteraju iz grada i zabrane mi povratak.

Elem, prvi miks se, za neupućenu klijentelu ovog bloga, da pronaći ovde, sa sve linkovima za skidanje i meditacijama o kompozicijama u njemu, a ovaj drugi se može skinuti sa bilo kog od sledećih linkova:

Rapidshare

Ili

Rapidgator

U ovom se novom miksu nalaze sledeće kompozicije:

01. 00.00 Arve Henriksen – Sanmon – Main Entrance (Sakuteiki, Rune Grammofon, 2001.)

02. 02.27 John Surman – Prelude and rustic dance (The Amazing Adventures of John Surman, Musica Jazz, 2001.)

03. 07.39 Andrew Cyrille and Anthony Braxton – The Loop (Duo Palindrome 2002. Vol. 1, Intakt, 2004.)

04. 13.09 2 Foot Yard – Seven Houses (Borrowed Arms, Yard Work 2008.)

05. 15.31 Bruno Nicolai – Seq.17 (99 Donne, Nazionalmusic, 1969.)

06. 17.24 Sam Rivers – Effusive Melange (Dimensions and Extensions, Blue Note, 1986.)

07. 23.01 Chris Abrahams – Silent as Sheet Music (Glow, Vegetable Records, 2001.)

08. 26.34 Peter Brotzmann/ Johannes Bauer/ Mikolaj Trzaska – Goosetalks (Goosetalks, Kilogram Records, 2010.)

09. 28.58 Buddy Rich and His Orchestra – Desperate Desmond (Legend Series Presents Golden Greats – Buddy Rich and His Orchestra, Digilogue Recordings, 2012.)

10. 32.02 Eric Dolphy with Booker Little – Far Cry (Far Cry, New Jazz, 1962.)

11. 35.53 Ellery Eskelin – If So (Ten, hatOLOGY, 2004)

12. 38.05 Torden Kvartetten – Aflyst tidsfordriv (13 Erindringer Fra Hr. Grøns Liv, Ninth World Music, 2006.)

13. 40.55 Steve Lacy, Brion Gysin – Permutations- I don’t work you dig (Songs, hatOLOGY, 2006.)

14. 42.32 Charles Gayle – Compassion I (Streets, Northern Spy, 2012.)

15. 47.46 David Krakauer – Ebubuel (Pruflas, Tzadik, 2012.)

16. 51.32 Ground-zero – WJAZ-1 (Ground-zero, Les Disques Du Soleil Et De L’Acier, 1992.)

17. 53.56 Joe McPhee – Blues For New Chicago (Topology, hat ART, 1990.)

18. 59.24 Marc Ribot’s Ceramic Dog – ShSh ShSh (Party Intellectuals, Pi Recordings, 2008.)

19. 65.05 Niobe – Always Pointing Skywards (Tse Tse, Sonig, 2003.)

20. 66.49 Barre Phillips – Mountainscape I (Montainscapes, ECM, 1976.)

21. 72.39 Ken Vandermark – Soul in the Sound (for Steve Lacy)(Mark in the Water, Not Two, 2011.)

22. 76.24 Dj Goo – Bomb Massive (Optometry Rmx) (Dubtometry, Thirsty Ear, 2003.)

23. 81.42 Madlib – Funky Blue Note (Shades Of Blue: Madlib Invades Blue Note, Blue Note, 2003.)

24. 84.48 Migu – Jazz (Migu, Ocrhe, 2003.)

25. 88.06 Neotropic – Ultra Freaky Orange (Mr Brubaker’s Strawberry Alarm Clock, N-Tone, 1998.)

26. 93.01 Mr. Dibbs – Rhythmic Soaring (The 30th Song, Rhymesayers Entertainment, 2003.)

27. 95.42 Squarepusher – Vic Acid Massive (Hard Normal Daddy, WARP, 1997.)

28. 98.48 Flying Luttenbachers – Demonic Velocities/ 20,000,000 Volts (Destroy All Music, ugEXPLODE, 1995.)

A, po običaju, reći ćemo nešto o njima ovde dole:

Arve Henriksen – Sanmon – Main Entrance

Divni norveški trubač mi je uvek bio drag i kao član improvizujućih Supersilent, ali i u možda još većoj meri kao solista. Njegov prelepi zvuk trube, sav u legato prelivima, sa očiglednom inspiracijom koju je pokupio od Japanaca i njihovog šakuhačija, obeležio je na uistinu poseban način početak prve decenije trećeg milenijuma i meni lično mnogo toga lepog doneo (što sam potvrdio i time kad sam za njegov beogradski nastup kartu platio 200 Evra. U vreme kad je Evro nešto još i vredeo!!!). Henriksen je jedno vreme izdavao samo za nezavisni Rune Grammofon, da bi pre pet godina uradio i album za ECM, a boks set Solidification od pre neki mesec je na sedam ploča sakupio celokupnu diskografiju sa RG, uključujući novi album, Chron i gomilu bonus materijala. Da imam gramofon, znam šta bih sad na njega stavljao. No, kako god, ova pesma je sa njegovog prvog solo albuma i svojom nepatvorenom lepotom je dobra za otvaranje svakog miksa – pa i ovog!

John Surman – Prelude and rustic dance

John Surman je u svojoj bogatoj karijeri zabeležio ogromnu količinu kolaboracija sa tako širokim dijapazonom saradnika od Johna McLaughlina pa do Tomasza Stanka ali će ostati zapamćen pre svega kao čovek koji je svoju karijeru džez-saksofoniste proširio i obogatio interesovanjem za sviranje sintisajzera i korišćenjem inovativnih studijskih tehnika nekarakterističnih i za džez avangardu svog vremena. To njegovo vreme je bilo u svom zenitu sedamdesetih godina prošlog veka, ali je Surman ostao aktivan  do danas, interesujući se za dalje krosover mogućnosti i kreirajući pogotovo interesantne muzičke komade koji su kombinovali džez i ostrvski folk. Iako na papiru to zvuči kao užasna kombinacija, Prelude and rustic dance, sa početka devedesetih godina, mislim, pokazuje kako to sjajno može da bude. Takođe, sve instrumente koji se čuju u ovoj kompoziciji odsvirao je sam Surman. Majstor.

Andrew Cyrille and Anthony Braxton – The Loop

Andrew Cyrille je jedan od mojih najomiljenijih džez bubnjara ikad. U ovoj saradnji sa Braxtonom staroj nekih 11 godina pokazuje kako fri džez duo bubnjeva i saksofona može da zvuči misteriozno, smireno a ipak moćno i da ni malo ne podseti na onaj album koga su 35 godina ranije snimili Coltrane i Ali. The Loop je naprosto hipnotička pesma, sa Braxtonom koji veze očekivane arabeske na sopran saksofonu ali mene ovde zaista fascinira način na koji Cyrille vozi ritam koji je istovremeno potpuno zarobljen u preciznoj metrici, a da se ne izgubi fri džez sloboda i dinamika. Prosto je neverovatno da slušamo samo dva instrumenta ovde.

2 Foot Yard – Seven Houses

Prva od gomile decidno ne-džez kompozicija u ovom miksu, Seven Houses je avangardni folk odsviran žestinom poštenog hardkora. Mislim da sam linč zbog ove pesme izbegao pre svega na ime činjenice da Carla Kihlstedt ima jake veze sa Johnom Zornom, za čiju je etiketu i objavljivala, pa joj to daje kredita u očima džez publike otvorenija uma. Voleo bih da mislim i da su njeno izvanredno pevanje na ovoj pesmi, kao i blagi ulazak u džez harmoniju u jednom od delova kompozicije pomogli. Kihlstedtova je osnivačica i članica mnogih sjajnih sastava koji su kombinovali razne muzičke žanrove i filozofije i 2 Foot Yard demonstrira samo parčence njenog ogromnog umetničkog talenta.

Bruno Nicolai – Seq.17

Nisam siguran koliko se i Nikolaiev saundtrek za kultni Francov exploitation film sa kraja šezdesetih godina prošlog veka, 99 žena, može nazvati džezom (vrlo malo, zbilja), ali mislim da se ova sjajna sekvenca broj 17 sa svojim napetim duvačima, picikato nervozom gudača i trubom koja iz pozadine donosi paranoju izvrsno uklapa u ovaj miks. Nicolaijeva muzika u ovom filmu zaista bez problema izlazi na crtu i najboljim saundtrecima koje je komponovao njegov drugar, kolega i kasnije kolaborator Ennio Morricone i vredi se osvrtati na nju i posle ovoliko vremena.

Sam Rivers – Effusive Melange

Sam Rivers je umro pre nešto više od godinu i po dana, stavljajući tako tačku na jedan izvrstan džez život i fri džez karijeru kompozitora, lidera i improvizatora koji je bio na izvoru kada je džez krenuo da se oslobađa i poprima nove muzičke i političke forme, ali je tokom narednih pet decenija sledio svoj put. Poznat po tome što njegova interpretacija fri džez slobode nikada nije sasvim odbacivala ideju harmonije, zadržavajući pravo da joj se vrati kad god to narativ kompozicije zahteva, Rivers je i umesto reči „improvizacija“ uglavnom koristio termin „spontana kompozicija“. Effusive Melange je urađena sredinom osamdesetih godina prošlog veka, zvučeći istovremeno urnebesno, vanvremenski, sveže i kao da može da traje zauvek. Fri džez premijum kvaliteta.

Chris Abrahams – Silent as Sheet Music

Abrahamsa smo sa matičnim sastavom The Necks gledali pre nekoliko godina na Ring Ring Festivalu i to je bilo jedno skoro pa religiozno iskustvo. U solo varijanti, Abrahams se manje-više drži istih koordinata – muzika mu je ne sasvim određenog tempa, bestidno lepa ali tako da izbegava zamke sentimentalnosti, plešući negde na tromeđi džeza, savremene kompozicije i „čiste“ pop muzike. Reč „Silent“ u naslovu ove pesme nije slučajna: Abrahamsovo sviranje zvuči kao da jedva vrhovima prstiju dotiče dirke, a ipak ovo je kompozicija prepuna nota i figura, daleko od nekakve džez uspavanke.

Peter Brotzmann/ Johannes Bauer/ Mikolaj Trzaska – Goosetalks

Za potpunu promenu atmosfere se, posle nježnog Australijanca moramo okrenuti patrijarhu evropskog fri džeza. Brotzmannu je ovo bio jedini koncert u društvu nemačkog tromboniste i poljskog saksofoniste, i već se po ovoj kompoziciji može čuti koliko su se zabavljali. Brotzmann je davno pre saradnje sa Trzaskom imao susrete sa drugim poljskim muzičarima, pre svega sa Stankom, još u šezdesetim godinama prošlog veka, no ova pet godina stara improvizacija je toliko sveža i ubedljiva da niko ne bi ni pomislio da je izvode ljudi odavno osedeli, sa decenijskim karijerama iza sebe.

Buddy Rich and His Orchestra – Desperate Desmond

Ovaj prastari snimak jednog od najproslavljenijih džez bubnjara svih vremena možda najbolje ilustruje šta ja to otprilike prvo čujem u glavi kada neko pomene reč „džez“. Poznato je da nisam previše naklonjen belcima ni u kojoj eri razvoja ovog muzičkog žanra, pogotovo ne u četrdesetim godinama prošlog veka, ali nema sumnje da je ovo jedna vrhunski moćna izvedba zabavne kompozicije, uraganskog tempa i izvrsne saradnje između saksofoniste i ostatka orkestra. Rich je znao da je brzina vrlina i ovde je to demonstrirao oslanjajući se samo mestimično na svoju superiornu tehniku i gurajući u prvi plan timski rad.

Eric Dolphy with Booker Little – Far Cry

Dvadesetak godina kasnije, bebop je prošao kroz cool jazz tranziciju a narastajući fri džez talasi su tresli i najfundamentalnije strukture. Dolphy na ovom albumu ima uz sebe neke od najboljih muzičara onog vremena (očigledno Booker Little na trubi, ali tu su i Jaki Byard na klaviru, Roy Carter na kontrabasu ili Roy Haynes na bubnjevima), i liderov saksofon krči neke od najuzbudljivijih putanja kroz džunglu popularne muzike svoje epohe. Kompozicije i dalje zvuče relativno tradicionalno aranžirane ali kompleksnost Dolphyjevih tema i njihovo virtuozno izvođenje najavljuju revoluciju koja je već krenula. I to bukvalno par sati ranije, jer je Dolphy na snimanje ove ploče došao posle završetka snimanja sa proširenim sastavom Ornettea Colemana, a koje je, to ranije snimanje, rezultiralo albumom pod naslovom Free Jazz.

Ellery Eskelin – If So

Eskelin je još jedan od njujorških avangardnih saksofonista koji poslednjih nekoliko decenija ukrštaju džez sa raznoraznim drugim žanrovima i filozofijama i ova kompozicija sa njegovog albuma za hat HUT iz 2004. godine sjajno demonstrira downtown školu nervoznih promena tempa, dinamičkih skokova, jedne ekspresije koja umesto da nas obori s nogu pre svega glasnoćom zapravo postiže još bolje rezultate sugestijom da se svi muzičari jedva uzdržavaju od toga da ne eksplodiraju svud po našim licima. Marc Ribot na gitari, naravno pokazuje zašto ga gotovo svaki njujorški lider želi pored sebe u bendu.

Torden Kvartetten – Aflyst tidsfordriv

Suluda švedsko-danska momčad se sjajno nadovezuje na Eskelinovu nervoznu energiju jednom još agresivnijom interpretacijom fri džez formule. Za mene je ova muzika potpuno belačka i decidno joj nedostaje gruv koga ima „tradicionalni“ fri džez ali mi ništa od toga ne smeta. Ovo je moćno, čak i uz električni bas Petera Friisa Nielsena a kombinovanje tube (!!!) koju svira Per-Åke Holmlander sa uobičajeno razaračkim, ali laserski preciznim gađanjem saksofoniste Matsa Gustafssona je naprosto nadahnut potez.

Steve Lacy, Brion Gysin – Permutations – I don’t work you dig

Album kolaboracija između bele fri džez legende i… er… bele legende avangarde u svim zamislivim umetničkim (i životnim) kategorijama snimljen je početkom osamdesetih godina prošlog veka, nekako na kraju perioda u kome je popularna muzika generalno još uvek imala istraživački impuls i pustolovne tendencije, pre nego što su producenti postali važniji od muzičara i bla bla bla. No, svakako neću tvrditi da je ova omalena vinjeta u kojoj Gysin permutuje reči u frazi dok Lacyjevi muzičari ispod njega vrte slične ali ne iste lupove nekakav vrhunac avangardne muzike bilo kog vremena. Ali je veoma šarmantno.

Charles Gayle – Compassion I

Gayleov album iz prošle godine me je prilično patosirao. Evo, piše sve ovde. Ali, zaista, pa poslušajte ovo, da čovek sa sedamdeset i tri godine svira ovako moćno, slobodno a sasvim usmereno, da zvuči kao najmlađi član svog najnovijeg trija, da je ovo fri džez koji je potpuno improvizovan a ne gubi ni dah ni korak, pa to je pravo čudo, u biblijskom smislu. Gayle je imao težak život – što i nije neka prevelika retkost kad su u pitanju ljudi njegove boje kože i muzičkog ukusa – iz koga se spasavao intenzivnom verom u boga i tako tim, među mladima nepopularnim metodama (posledica Gayleovog intenzivnog hrišćanstva je, između ostalog i povremeno neodmereno davanje homofobnih izjava) ali ako hrišćanstvo zaista daje ovakve rezultate, onda lažu da Đavao ima sve najbolje pesme.

David Krakauer – Ebubuel

Krakauer je još jedan njujorški muzičar/ kompozitor i lider koga bi lenji ljudi opisali kao satelit u orbiti oko Johna Zorna, ali nema sumnje da njegova kombinacija klecmera i žestokog fri džeza ima šta da nam ponudi na ovom albumu iz prošle godine. Naravno, ovo i prilično liči na Zorna time kako leti između raspoloženja i dinamičkih ekstrema, ali i dovoljno se razlikuje da ga ne slušamo tek kao pastiš. Dakle, narodnjački ali i žestoko, baš kako mi volimo.

Ground-zero – WJAZ-1

Za ovo sam na Jazzinu popio komentar da je u pitanju „muzika za pubertetlije 90ih“ što je verovatno sasvim tačno ali kako bih ja to znao? Pa ja sam iz puberteta izašao značajno pre nego što su devedesete godine uopšte krenule. Bilo kako bilo, prvi album Ground-zero je i dalje nepatvoreni klasik postmoderne avangarde, neverovatnih spojeva mehaničkog i organskog i odlazaka u tangente koje volšebno postaju tema same za sebe. WJAZ-1 je meni i dalje ubitačna vožnja u kojoj živi i snimljeni (pa manipulisani) fri džez uleću u takav seksualni klinč da ih je do kraja nemoguće razlikovati i sve se pretvara samo u čistu muziku. Maestralno!

Joe McPhee – Blues For New Chicago

Velikan saksofona Joe McPhee je tokom karijere (koja još nije gotova, da ne bude zabune) bio popularniji i poznatiji u Evropi nego u rodnoj Americi, pa je tako i švajcarska etiketa hat HUT Records (čijih je nekoliko izdanja zastupljeno u ovom miksu) osnovana pre svega da bi se njegova muzika zabeležila i predala generacijama na čuvanje. Delom je tu i McPhee kriv jer je saksofon naučio da svira tek sa pune 32 godine, inspirisan muzikom fri džez titana poput Coltranea, Colemana i Aylera. No, u perspektivi vječnosti, njegova muzika je definitivno bila potrebna, pa je dobro da se odlučio da je pravi. Blues for New Chicago je sa samog početka devedesetih godina i u pitanju je jedna halucinantna, improvizovana fuzija slobodne džez svirke i neidiomatske avangarde u kojoj se bez napora kombinuju duvači, gudači, elektronika (Radu Malfati svira „Electronics (micro)“, ma šta to bilo) i klavir u jednoj veseloj obliteraciji granica i žanrovskih pravila.

Marc Ribot’s Ceramic Dog – ShSh ShSh

Naravno da ni ovo nije džez, štaviše, Ceramic Dog je programski uspostavljen kao bend u kome će Marc Ribot svirati rok muziku, ali nema veze, ovo je sjajna, atmosferična kompozicija u kojoj se minimumom sredstava (šačica instrumenata što svira svega par tema, bez promena tempa ili dinamika) postiže jedna gotovo likovna snaga posredovanja autorske vizije ka konzumentu.

Niobe – Always Pointing Skywards

Kad smo već kod minimuma sredstava, Yvonne Cornelius je na svom drugom albumu koristila samo akustičnu gitaru, svoj fantastični glas i pregršt omiljenih (džez!!) ploča. I, da vam kažem, rodbino, mnogo je to dobro zvučalo. Corneliusova je postala poznata po saradnji sa Mouse on Mars (mada ne dovoljno da ima svoju Wikipedija stranicu) a njen sledeći album, Voodooluba, je i lansirao međ zvezde te neke avangardne polu/plesne kelnske scene pre desetak godina, no nikada se nije probila u neke, hm, vode bliže mejnstrimu, iako je imala sve predispozicije za to: dobar izgled, izvanredan glas i sklonost ka eksperimentisanju. Dobro, ovo poslednje ju je možda i kočilo u tome. Sećam se da smo pre nekih 8-9 godina gledali njen nastup u Reksu i da je to bio priličan haos i bezumlje nedovoljno usaglašenih gramofona i pevanja, sa sve propisnim falširanjem zahvaljujući nedovoljno dobrom monitoringu, ali i da je Corneliusovoj publika pružila izvanrednu podršku pa su koncert zajednički transformisali u pobednički spektakl. Always Pointing Skywards na izvrstan način hvata kombinaciju visoke muzikalnosti i bezumnog haosa koji karakterišu Yvonninu muziku. Ovu ženu su, svakako ponešto preterano, poredili sa Billie Holiday i mada kod nje, dakako, nema težine koja je prozirala iz svake note koju je ispevala slavna prethodnica, čuje se ovde koliko je to moćan, bogat i izražajan glas, kome ni provlačenje kroz harmonajzer ne smeta da zvuči fantastično.

Barre Phillips – Mountainscape I

John Surman svira i na ovoj ploči izašloj u vreme kada je ECM bio značajno pustolovniji i otvoreniji za kojekakve egzotične kerefeke nego danas kada im je egzotika naprosto žanrovska odrednica a pustolovina se više ne sećaju. Mountainscape I je mnogo dobra kombinacija free jazz slobode, fusion gruva i suludih sintetičkih tekstura koje zvuče kao da su upale u muziku iz susednog studija gde se spravljao saundtrek za neki nezgodan, a jeftin horor film.

Ken Vandermark – Soul in the Sound (for Steve Lacy)

Bilo je toliko dobro na solističkom nastupu Kena Vandermarka u Dragstoru pre koji mesec, da sam u miks morao da ubacim jednu od kompozicija sa njegovog solo albuma Mark in the Water snimljenog na nastupima u Poljskoj pre koju godinu, dok je čikaški majstor – kao i sad u Beogradu – odavao poštu velikim prethodnicima. Soul in the Sound je divan primer Vandermarka kako srce i dušu proteruje kroz cev svog tenor saksofona, zvučeći istovremeno i žestoko ali i ranjivo, kako ga ja uvek u svojim snovima i vidim.

Dj Goo – Bomb Massive (Optometry Rmx)

Ovogodišnji vrhunac Ring Ring festivala bio je vezan za nastup Matthewa Shippa i Sabira Mateena na Kolarcu, a Shipp je, dakako, pored izvanredne karijere izvođača, improvizatora i kompozitora, istoriju zadužio i radeći za etiketu Thirsty Ear kao urednik posebne serije izdanja na kojima je savremeni avangardni džez susretao drugu savremenu crnu muziku, ukazujući na zajedničke ideje ali i na razlike koje su se mogle plodno eksploatisati. Optometry je bio jedan od albuma iz te serije gde je kvartet Davida Warea (u kome je svirao Shipp) sarađivao sa DJ Spookyjem, a Dubtometry je remiks album čija je Optometry osnova, a što je bilo jako popularno u ono vreme. Elem, DJ Goo ovde od razigranog free jazza pravi neumoljivo jak hip-hop, očuvavši skelet muzike koju je isporučio kvartet, ali se ne libeći da sve svede na čvrst, stamen gruv. Preko bare su slične stvari radili umetnici bliski etiketi Ninja Tune, ali ova njujorška kolaboracija i ekstrapolacija nikako nije za bacanje.

Madlib – Funky Blue Note

Slična filozofija se da zateći i na antologijskom albumu Shades of Blue na kome je poznati kalifornijski DJ i producent (ali i emsi) Madlib dobio zelenu kartu da pohara Blue Note arhivu i iskoristi šta želi od njihovog legata kako bi stvorio muziku koja će slaviti jazz korene i pokazati kako je iz njih izrasla mnoga savremena crna muzika. I slušajte koliko je to dobro dok kvartet Morgana Adamsa prirodno i lako seda u hip-hop matricu brišući granice između organskog i programiranog.

Migu – Jazz

Yuko Araki je najpoznatija kao bubnjarka koja je sarađivala sa „japanskim odgovorom na Becka“,  Corneliusom, ali je to nije sprečilo da ima i skromnu ali lepu solo karijeru pod imenom Migu. Njen prvi album, nazvan prosto Migu je neodoljivo šarmantna smeša žive svirke i programiranja a Jazz je sjajna demonstracija kako sve to lepo može da se uklopi tako da psihodelični elementi muzike ne zasene solidan gruv.

Neotropic – Ultra Freaky Orange

Gaddemit. Riz Maslen je rane devedesete provela tezgareći sa 4 Hero, Future Sound of London i Beloved, ali kad je skupila kintu da napravi sopstveni studio, počela je karijera koja je meni bila uzbudljivija od svega nabrojanog. Ultra Freaky Orange je bila naslovna pesma sa EP-ja iz 1998. godine i zauzimala i prominentno mesto na albumu Mr Brubaker’s Strawberry Alarm Clock, kombinujući pravoverno hip-hop razbijanje sa nadrealističkim aranžerskim stilom i mnogo sjajnog duha. Znam da ovo nije baš mnogo džez (da ne kažem da nije baš ni malo) ali u Masleninom gruvu se čuje dovoljno Milesa Davisa iz njegove najradikalnije faze da meni to bude dovoljan razlog za radosno uvršćenje u miks.

Mr. Dibbs – Rhythmic Soaring

Neko je na Jazzinu u komentarima pitao „gde nadje onu glupost od Mr. Dibbsa i kakve on ima veze s dzeom“ i mada sam prilično ubeđen da se ovo pitanje odnosi ili na prethodnu ili na sledeću kompoziciju u miksu (ili na Džeja???), ipak ću reći da je Dibbsu mesto u ovom miksu bilo zagarantovano moćnim gruvom koji nam je pružio, izvrsno se služeći svojim gramofonima i semplerom. Istina je, osnovni lup u pesmi je Frank Zappa, koji nije BAŠ džezer, ali mislim da je sasvim dovoljno blizu da bi sve moglo da prođe bez neprijatnog zgledanja i pokunjenosti. Mr. Dibbs je inače jedan od najcenjenijih belih hip-hop didžejeva i gramofoničara poslednjih dvadesetak godina, koji je sarađivao sa kremom bele andergraund scene i iz ove pesme se jasno čuje zašto je to tako.

Squarepusher – Vic Acid Massive

Da budem iskren, mislio sam da će najpre uvršćivanje ove kompozicije izazvati proteste i zahteve da se  autor miksa javno kaštiguje i spali na Terazijama. Tom Jenkinson je, doduše, kroz veliki deo svoje karijere neprikriveno svirao svoje varijacije na džez i fjužn sedamdesetih godina i, mada je album Hard Normal Daddy toga prepun (imam ga na vinilu ali nemam gramofon, pa sam bio prinuđen da za potrebe ovog miksa tražim disk koga mi je jednom davno narezao Lukatoyboy…), Vic Acid Massive je  pre svega Jenkinsonova vizija toga kako bi Herbie Hancock eventualno izgledao da je odrastao uz Jungle. Znam, nije ovo džez, ali je ritmički jedna od najmoćnijih Jenkinsonovih pesama, sa sjajnom bas linijom i užasno, užasno moćnim subbasovima koji podvlače izvrstan (mada jako nervozan) gruv.

Flying Luttenbachers – Demonic Velocities/ 20,000,000 Volts

Kada sam se pre nekih deset-jedanaest godina dopisivao sa Weaselom Walterom i optužio ga da je napuštajući Čikago i seleći se za Kaliforniju izdao hardcore, ovaj genijalni bubnjar (i multiinstrumentalista) je lakonski odgovorio „Fuck Hardcore, I love ice cream“. Zaista, Walteru nikada nje bio potreban ni Chicago, ni džez establišment, ni avangardni džez establišment da bi pržio svoju viziju muzike u kojoj je bilo i matematičkih struktura i slobodne improvizacije, i fri džeza i no-wavea i propisnog death i black metala, pa i noisea. Činjenica je da sa svakim novim albumom Flying Luttenbachers koji uzmete u ruke vi nemate pojma šta se sve na njemu može čuti, ali to je valjda element besmrtnog šarma Walterove muzičke zaostavštine. Ove dve pesme sa kultnog trećeg albuma benda su moćna mešavina džeza i no-wavea koja je Čikagu dala mnogo težine u perodu kada je ovim vetrovitim gradom harao pre svega melahnolični post-rok. Ovakvog su čoveka pustili da im pobegne u Kaliforniju… ne znaju oni šta je dobro za njih…

Nyctophobic Mix

Objavljeno u Uncategorized sa oznakama , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , na april 9, 2012 od mehmetkrljic

I uz ovaj miks je moguće nesputano voziti… noću. Za razliku od prethodnog miksa koji je bio zamočen do obrva u testosteron ovaj je… ne manje muževan ali nameran da bude intimniji, nešto tiši, primeren samotnim noćnim slušanjima radije nego nesputanom orgijanju u društvu. Hip-hop, zahvaljujući svojim repetitivnim bitovima i snažnim bas linijama ima sve potrebne kvalitete da ubedljivo glumi matericu. Uskočimo onda:

 

Lucano H8R: Motherfuckin’ H8

 

Hejter Luća je na svom prvom (i za sada jedinom) albumu servirao, kako sam to onomad napisao u prikazu „agresivnu, ružnu, nihilističku viziju“ života u Beogradu i ispod njega i to su, da ne bude zabune bili komplimenti. Kad slušate ovu pesmu, ima nečeg neodoljivog u njezinoj procesiji uvreda, opscenosti i agresivnog hvalisanja. Luća je i pored svih svojh neobičnih reperskih idiosinkrazija jedan od retkih emsijeva ovdašnje scene čiji bezobrazluk ima dovoljno jako gravitaciono polje da sve pobrojane elemente drži dovoljno blizu zemlje da bi sve lepo klizalo preko bita. Pogotovo kada je bit, kao u ovom slučaju izvanredan, sveden a zavodljiv, sa Lućinim glasom spuštenim relativno nisko u matricu, tako da neobičan flow, seksualno hvalisanje i mesarsko kombinovanje srpskog i engleskog zazvuče više kao halucinacija nego kao bezobrazluk.

 

Dr. Dre: The Day The Niggaz Took Over

 

O Dreu može svašta da se kaže i, svakako, ljudi svašta i govore, ali on nije samo uspešan biznismen već i svakako jedan od najvažnijih producenata u istoriji hip-hopa. Njegov prvi album, The Chronic je bio ploča koja je definisala zvuk zapadne obale ranih devedesetih i kojim je Dre izmislio G-Funk, mekšu, svedeniju gangstersku muziku od surovog prebijanja koje je karakterisalo snimke njegovih bivših kolega sa Ruthless Records. Ja i nisam bio neki ljubitelj G-Funk produkcije, ali za The Chronic mogu da nađem samo reči hvale: kao što se da čuti i u ovoj pesmu, Dre je stvari postavio u jednu zreliju ravan ne gubeći vučnu silu klasičnog fanka, ali pazeći da bas linije i sintisajzeri slušaoca neprimetno obuhvate sa svih strana i prenesu ga na neko drugo mesto To drugo mesto je u najvećem broju slučajeva noćni Los Anđeles, natrpan čamugama sa ličnim naoružanjem i crvenim očima, koji se voze kolima i diskutuju u koji klub će da odu da prave pizdarije, ali The Day The Niggaz Took Over ima iznenađujuće naglašene afrocentrične i slobodarske elemente (nešto čega nije bilo u NWA fazi Dreovog života), govoreći o losanđeleskoj pobuni uz mešavinu rasnog ponosa i barapske svesti da je pravi trenutak za pljačku. Iako Snoop Dog na ovoj pesmi samo pomaže oko refrena, ekipa emsijeva koju čujemo (na čelu sa samim Dreom) je opaka. Sjajan primer kako je Dre smanjio buku ali izoštrio fokus i proizveo ubitačno moćnu muziku.

 

Sensational & Spectre: The Stomp

 

Posle nekoliko najava da prestaje da se bavi muzikom i nekoliko povrataka sa novim albumima (ili kompilacijama postojećih snimaka), Skiz Fernando je pre nešto više od dve godine još jednom pokazao koliko veruje u repera Sensationala i snimio čitav novi album materijala na kome repuje ovaj neobični, neuhvatljivi emsi što se godinama bori sa drogom, pićem i činjenicom da zapravo nije baš sam u glavi. Za detaljniju analizu i priču osetite se slobodni da pročitate Maaretov prikaz ploče Acid & Bass, a ja ću dodati da mi je Fernando jedan od najvažnijih likova ne samo u hip-hopu nego u muzici uopšte, da je njegova etiketa Wordsound za mene definicija underground hip-hopa, a da su njegovi albumi pod imenima Spectre ili Slotek vrhunski primeri kinematskog (mahom instrumentalnog) hip-hopa, sa prefinjenim odnosom elemenata u kompoziciji gde je manje uvek više a pomeranje jednog detaljčića može da radikalno transformiše (ili sruši) celu građevinu. Acid & Bass je moćna ploča koja pokazuje da Fernando ume da pravi muziku i onda kada se preko nje (skoro) sve vreme repuje, a The Stomp je naprosto hipnotična sa svojim ritmičkim diverzijama (zvuk marširajućih čizama preko osnovnog bekbita, recimo), zastrašujućim pičšiftovanim vokalima i odjecima koji sugerišu izgubljenost u nekakvom mračnom, podzemnom lavirintu. Savršenstvo.

 

MF Doom & Nas: Some of Us Have Angels

 

Zašto Nas i Doom nikada nisu zvanično sarađivali ostaće mi večita misterija. Mešap album iz 2003. godine – Nastradoomus na kome su Nasova repovanja sa Nastradamus nabačena preko Doomovih bitova sa Special Herbs je jedan šokantno izvanredan spoj perfektne muzike i najboljeg repovanja na planeti. Some of us Have Angels je eklatantan primer jednostavnog, svedenog bita nošenog prostom ali efektnom temom na violini preko koga Nas baca stihove koji su prodorniji od skoro svega drugog u hip-hopu. Ovo je život u getu i hip-hop fantazija posmatrana očima dvadesetšestogodišnjaka koji kao da je proživeo barem tri-četiri života, zreo, ciničan tekst što kulminira iskrenom verom (u boga) i ljubavlju prema životu i porodici. Evo, sav sam se naježio. Doomovi bitovi su, za moj ukus, tri klase iznad originalne produkcije a ova pesma bi trebalo da ide u školsku lektiru.

 

DJ Muggs vs. GZA: Illusory Protection

 

Iako su sa različitih strana kontinenta, Muggs i GZA su se besprekorno uklopili na ovoj kolaboraciji iz 2005. godine. Najbolji GZA-ini albumi su uvek i bili konstruisani oko jednostavnih, izuzetno svedenih bitova pa je i Muggsova produkcija u ovoj pesmi sklopljena od tek dva-tri lupa i potopljena u psihodelične efekte rezultirala izvrsnom podlogom za Geniusovo repovanje koje se kreće od raspoloženog betlovanja pa do osude „materijalističkih“ repera i priče o duhovnim vrednostima, sve provučeno kroz šahovske i mačevalačke metafore. Kako to samo lako izgleda kada ga oni rade…

 

Mos Def: Twilite Speedball

 

Ovo je bio album koji mi je vratio veru da Mos Def neće večito ostati (prosečan) glumac već da se okreće onome što najbolje radi: sjajnom repovanju, inteligentnim, inspirativnim rimama. Twilite Speedball je silazak u noćni Bruklin koji je zaronjen duboko u okean narkotika svih vrsta. Mos Def je opušten i neće vam se unositi u lice vrišteći da sebe ubijate – svako je na kraju krajeva gospodar svoje sudbine (i tu ni Obama na čelu države ne čini nikakvu razliku, dodaje se uzgred) – a Mos kaže da je čuo kako je život igra ali da je on tu da bi pobedio. Bit, za to vreme odskače unaokolo i vozi se na rifovima izvučenim na trombonu! Nije to dekadencija nego podsećanje da je za fank dovoljno da pronađete onaj jedan molekul muzike koji ponavljanjem gradi čitav univerzum zvuka.

 

Lucano H8R featuring Mikri Maus i Seven: Bulletproof

 

Beogradski uličarski gangsteraj odrađen sa stilom i ponovo preko matrice koja vinjete o nasilju i drogiranju (uz dašak političke kritike) smešta negde između halucinacije i poluupamćenog sna. Naravno, sempl policajca na kraju pesme je urnebesan i čovek ne može da oseti i malo krivice što se smeje ispovesti nekoga ko je u vršenju svoje (nezahvalne) dužnosti zamalo izgubio život. Ali to je samo jedan od delića paradoksalne srpske freske u kojoj svi živimo…

 

Dr. Dre: A Nigga Witta Gun

 

Normalno bi bilo da pesmu u kojoj muškarac nekoliko minuta objašnjava koliko je opasan, jak i nezaustavljiv jer nosi vatreno oružje – pa još sve izmešano sa seksualnom simbolikom – osudimo na najfeminističniji, najpolitičkikorektniji način koji možemo da dosegnemo. Ali kad je u pitanju tako dobra pesma!! Dre repuje prilično starinski (u ostalim pesmama na ovom albumu Snoopovo mekano repovanje mnogo bolje pristaje novoj formi muzike) ali ovo je pesma koja ima šmeka na tone, koja je fanki bez potrebe da ikome išta objašnjava.

 

MF Doom & Danger Mouse: Sofa King

 

Danger Mouse je još bio svež od mešap albuma gde je izmešao Beatles i Jay Z-ja, ali ko je očekivao da će spoj njegovih bitova, semplova iz Adult Swim crtanih filmova i Doomovih rima, pa još sve objavljeno za Epitaph (dakle, pank etiketu iz Kalifornije) biti ovako moćna smeša? Album je postigao popriličan uspeh i rekao bih mnogo učinio za karijere oba autora, ali ne bez razloga: Danger Mouse se ovim preporučio za televizijski podobnu a opet inteligentnu produkciju (koju će dobro unovčiti sa Gnarls Barkley, Gorillaz i Beckom) dok je Doom uspeo da svoj patentirani brend nadrealističkih, u infantilnom ukorenjenih ali zrelih i višeznačnih stihova provuče sa stilom i bez ozbiljnijih kompromisa. Sofa King je naprosto neodoljiva pesma.

 

Scotty Hard: Modus Operandi  456

 

Scott Harding je pre svog debi albuma na Wordsoundu – etiketi Skiza Fernanda – sarađivao sa Wu-Tang Clan a kasnije je producirao fankizirane avangardne džezere poput Sex Mob i Medeski, Martin & Wood, no Return of Kill Dog E ostaje kao spomenik Wordsoundovoj eklektičnosti. Album se kreće od „čistog“ uličnog hip-hopa, preko interesantnih eksperimenata sa živim instrumentima (harmonikom, među njima!!) do halucinantnih epizoda kao što je ova koja ga otvara. Modus Operandi 456 je istovremeno izuzetno nasilna ali i zbunjujuća, sa monstruoznim ritmom i pretećim sintisajzerima, ali i emsijem od koga vam se testisi skupe i povuku u bezbednost utrobe. Thought you waz a playa? Now you ain’t got a prayer.

 

Necro: WNYU 89.1 X-mas Freestyle 12 23 1999

 

Kada je pre nekih osam godina Sole iz Anticona nastupao u Beogradu, Doktor M. i ja smo pre nastupa pričali sa njegovom ženom koja je prodavala merćandajs. Otkrila nam je da je originalno iz Njujorka i da je jedini hip-hop koga je čula pre Solea bio – Necro. Kontrast između socijalno osvešćenog, bradatog hipika nastanjenog u Kaliforniji i bruklinskog sociopate naravno ne može biti veći i do danas se pitam šta ju je nagnalo da se preseli na drugu obalu i uda za osećajnog repera i poetu. Je li to bilo mračnjaštvo i preteća persona Rona Braunsteina?

 

Necro je na svom prvom albumu zvučao kao Eminem koji je ispušio pola kile kreka, cele noći gledao horor filmove na kablovskoj, istovremeno surfujući po još mladom Internetu u potrazi za sodomističkim MPEGovima, nakon čega se onesvestio i ima košmare. No, to su sve komplimenti, da ne bude zabune, kako na tvrdu, minimalnu produkciju, tako i na njegovo agresivno, besno repovanje. Ova pesma, koja se nalazi na tom prvom albumu je zapravo božićni fristajl sa radija, bačen preko njegove matrice i karakteristično je urnebesna. Mislim, „Jesus ain’t nothing but a corpse to me!“, pa ima li jačeg prvog stiha u istoriji božićnih pesama? Naravno, ostatak pesme je procesija objašnjenja kako će Necro da ubije Deda mraza i pojede Rudolfa Crvenonosog, ali ne treba ni izgubiti iz vida da su on i brat mu Ill Bill ipak Jevreji i da se njihovo udaranje po hrišćanstvu može gledati i iz te perspektive. Kako god – ovo je pesma koju vredi vrteti na badnje veče koje god da ste konfesije.

 

Spectre featuring Sensational: Pillars of Smoke

 

Kada čujete ovu kolaboraciju između Fernanda i Sensationala shvatićete zašto termin „illbient“ tamo u devedesetima zapravo nije zvučao užasno pretenciozno i napregnuto, već da je imao puno smisla i potencijala. Fernando je ovde u top formi valjajući sporu, rasplinutu muziku koja ipak, zahvaljujući basu i bubnjevima nikada ne gubi fokus. Sensational pluta u i izvan miksa i cela građevina je jedna perfektna reprezentacija izmenjenog stanja svesti i bezbrojnih potencijala koje otvaranje uma i duha ima za savremenog čoveka.

 

Blind Business featuring Ajs Nigrutin: Kapela

 

Blind Business poznati i kao Ćorava posla su bili još jedan mladi, drčni hip-hop kombo iz beogradskih prigradskih naselja što je orbitirao oko 43-23 transverzale. Nisam siguran da danas uopšte postoje ili da su njihovi članovi individualno aktivni ali tamo negde pred kraj prve decenije milenijuma, beše to infuzija energije, drskosti, besa i neusmerenog haosa potrebna sceni. Ova pesma je svakako dobar primer kako je mladost u postmiloševićevskoj Srbiji i dalje jedan opak izazov ispunjen nacionalnim i socjalnim poniženjima. Blind Business svoje seksualne i druge frustracije kanališu kroz opscene nekrofilske fantazije koje, ako imate dovoljno jak stomak, imaju određenog duha i nisu samo materijal za sociološka istraživanja. Mentol Men, jedan od najkarakterističnijih glasova domaće scene ovom pesmom se preporučuje za blistavu karijeru za koju se još nadamo da će doći.

 

DJ Krush featuring Rino: Shin-Sekai

 

Početkom milenijuma radio sam u prodavnici sportske i kežual odeće i kada smo kolega Dežan i ja bili umorni od vrtenja kaseta sa metal i hip-hop favoritima, slušali smo još uvek nov i nepredvidiv SKC radio. Na njihovim MP3 listama je bilo mnogo lepote, interesantnog i progresivnog hip-hopa između ostalog, pa je tako i album DJ Krusha Milight bio u hevi rotaciji. Ne bez razloga, čuće se. Krush mislim nikada, ni pre ni posle ovog albuma nije bio tako savršeno sveden, pesme pointilistčki sklopljene oko skeletalnih ritmova iznad kojih Krushovi gramofoni – kao u ovom slučaju sipaju sitne kapi melodije. Ni danas nemam pojma o čemu Rino repuje, ali ima li to veze?

 

Falling Down featuring 9th Prince: Originators

 

Falling Down neobično voli da svoje tvrde fank bubnjeve kombinuje sa sentimentalnijim, melodičnijim elementima matrice. Ovde su to violine i klavir preko kojih 9th Prince bljuje vatru i sumporna isparenja. Neobična ali funkcionalna kombinacija diskretne a efektne matrice i razjarenog repovanja koje se obavezno poziva na Šaolin.

 

Jedi Mind Tricks: Blood In Blood Out

 

Ali ovaj album!!!!!!!!!! Jus Allah je ovde pauzirao pa je Vinnie Paz imao duplo više prostora da na sve strane sipa svoju smešu teorija zavere, fetišizma nasilja, muslimanskog misticizma i hevi metala, što je rezultiralo nekim od najagresivnijih stihova stavljenih na ploču u istoriji hip-hopa. Uvek sam mislio da je naziv albuma – Visions of Gandhi – trebalo da bude ironično intoniran s obzirom na apsolutno horor opredeljenje većine tekstova, no Paz je još tada tvrdio da je mrtav ozbiljan u svojim pozivima na mir u svetu i nenasilje. Veći budžet i bolja oprema koju je DJ Stoup imao za snimanje dali su nam interesantne matrice sklopljene od skupljih semplova, neretko sa latino poreklom, pa je kombinacija muzike koja je povremeno asocirala na Enriquea Iglesiasa i promukog Pazovog repovanja o ubadanju noževima i ubijanju Isusa Hrista bila naprosto šokantno shizofrenična.

 

Ali radilo je to, kao i uvek. Jedi Mind Tricks su sjajan reprezent tvrdog, podzemnog hip-hopa čija muzika uvek nosi slušaoca a tekstovi su beskompromisni čak i kada ih ne možete drugačije shvatiti nego kao parodiju. Mislim, u ovoj pesmi Paz (zamišljenog?) suparnika napada sledećim rečima:

 

You just a heathen, and you lie like the church do

I can’t believe that Allah hasn’t cursed you

You too commercial, you still a disgrace

You like to sit around with women watching Will & Grace

 

Ahahahaha, ali Will & Grace!!!!!!!!!! Opasan je Vinnie.

 

DJ Krush Featuring Finsta Bundy: Supanova

 

Još jedna pesma sa Milight i još jedan biser. Finsta Bundy su i dalje aktivan bend (i održavaju sranje realnim kritikujući one koji govore da treba da se održava realnim) mada moram da priznam da osim ove saradnje nisam čuo ni jednu njihovu pesmu, ali… Supanova je naprosto savršen komad muzike. Ulična filozofija, paranoja, osećaj bespomoćnosti ali i nada, vera u sebe. Sve preko jednostavne, gotovo nečujne klavirske teme. Savršeno. Voistinu

 

Prti Bee Gee: W.C Playaz

 

U redakciji Popboksa svojevremeno se dalo čuti kako je ovo najbolji tekst ikada napisan u domaćem hip-hopu, i iako se prevashodno mislilo na Mikrijev ekspoze o avanturama u Marinkovoj Bari, Mos-krijeva strofa koja pesmu otvara je barem jednako upečatljiva. U vreme kada je album na kome je pesma objavljena zvanično izašao, bilo je to već posthumno, memorijalno izdanje za Mosa a njegova impersonacija razvaljenog džankija na početku je opominjuća barem koliko je duhovit docniji stih „Kad na šemi teškoj cepnem malo lake, ja umesto gije forsiram nunčake“. Eufrat je perfektan u svojoj dizelaškoj ulozi, ali pesmu sa pravom svi pamte po Mikrijevoj strofi koja se završava pregledom nekih od najvoljenijih fanki dens hitova devedesetih, sve preko jako neobičnog ritma. Prti Bee Gee su bolje i od samog Juicea uhvatili osećaj fasciniranosti ludilom u kome smo živeli devedesetih i da je sreće i pameti,danas bi se pisale disertacije koje bi analizirale ovu pesmu i njeno odražavanje srpske realnosti trećeg milenijuma.

 

MF Doom & Nas: Life We Chose

 

Još jedan mešap sa istog albuma, Life We Chose je ponovo savršenstvo u pokretu, dostojanstvena džez tema preko čijeg klavira i saksofona Nasov otrežnjujući lirički baraž ledi srca i izaziva intelekt na dvoboj. Naprosto je nemoguće ostati ravnodušan na pesmu u kojoj je svaki stih komad proživljenog uličnog iskustva bez romantizovanja, bez senzacionalizma, hladan i precizan, ubedljiv i zastrašujući.  Nas nije došao da nam prodaje muda za bubrege i fejkerske gengsta fantazije. Kada opisuje kidnapovanje dece i traženje otkupa vi znate da priča o nečemu iz života. Ovo je to „realno“ o kome svi reperi pričaju a malo ga je i (pr)oživelo (u) svojim pesmama.

 

DJ Krush featuring Tragedy: Real

 

I treća pesma sa Milight… i još jedna doza otrežnjujuće realnosti. Ili barem ubedljivog pripovedanja u kome Tragedy Khadafi priča o smrti svog prijatelja (koga naziva sinom ali slutimo da je u pitanju samo nekakva fivepercenterska smicalica) i tome kako će se vratiti kroz vreme da ga spase. Prave kmice rade prave stvari, veli on pominjući keš i dijamantsko prstenje. Neobičan je to spoj pretenzija na duhovnost i prefinjenu emociju izmešan sa surovim materijalizmom ali to su valjda ta realnost i paradoksi njujorškog geta… Mislim, nisam nikad bio u Njujorku… Tragedy je pre pet godina i pao za neku gudru i odradio tri dine na mardelju tako da… čekamo pravi novi album. Krush kao i obično minimalan i perfektan na bitu i gramofonu.

 

Sajsi MC: Daleko je Dizni

 

Prvi sam solo album beogradske reperke svojevremeno baš nahvalio na Popboksu, ali držim da je lepo izdržao i test vremena. Sajsi MC je ovde, mnenja sam, realizovala dobar deo potencijala koji se čuo ali nije bio najidealnije kanalisan na albumu benda Sajsi, kombinujući ubedljivo ulično iskustvo sa primetno intelektualiziranim analizama tih svojih iskustava a da stvar ne zazvuči ni pretenciozno intelektualno ni pretenciozno uličarski. Naslovna pesma je posebno potentna, sjajno uobličena meditacija o promiskuitetu i (seksualnom) identitetu koja iako pesimistična i zapravo klaustrofobično intonirana uspeva da ne bude tek nekakva moralizirajuća kritika klinki koje se danas, jelte, satiru od kurca već proživljena, ožiljcima ukrašena erotska avantura nakon koje i izvođač(ica) i slušalac deluju zrelije.

 

Company Flow: Definitive

 

Funcrusher plus je meni jedna od najomiljenijih hip-hop ploča svih vremena i manifest underground krila ove muzike koji ni petnaest godina kasnije nije izgubio svoju relevantnost. Definitive je jedan od najbolje realizovanih primera Company Flow formule, ultraminimalna matrica koja istovremeno ima sasvim neproporcionalno veliku snagu (El-P u tekstu pominje niskobudžetne specijalne efekte iz serije Dr. Who i mada je ovo zamišljeno kao dis, reklo bi se da dobro opisuje i njegove bitove) i emsi koji razložno, razgovetno ali nezaustavljivo demolira ideju da je za „realnost“ ili „uspeh“ potreban skup producent, veliki izdavač ili neka nakićena životna priča (njegova biografska crtica u ovoj pesmi: Pops wasn’t into rhymes so I’m a second hand bastard) već samo posvećenost, posvećenost i posvećenost. Pesma, parodirajući kritike da Company Flow pišu previše teksta a imaju premalo pamtljivih ponavljanja nema čak ni refren (umesto toga Big Juss smrknuto ponavlja „Ovo je refren“) a El-P se repujući bori sa zamišljenim protivnicima, ali i razložno izlaže svoju indie filozofiju:

 

Never again I let a record label trap me

Try to clap me, with paperwork that leaves me empty

Gas me to diss me, I swear to God you’d have to kill me

(…)

Hell, I put my shit out even if I have to sell

Like a bucket of herbs before a pressing, oppressing

But somewhat excessive, sexually suggestive

I can suck a cookie out of pussy, no question

Back off, deadly like cigarettes and black coffee

Long as I got lungs and a knot you can’t stop me

 

Eric B. & Rakim: Let The Rhythm Hit ‘Em

 

I za kraj… naslovna pesma sa trećeg albuma Erica B.-ja i Rakima Allaha, uništiteljska tema za žurke i poduku deci kako se prave muzika i tekstovi koje je u vrtlogu strasti i emocije gotovo nemoguće razlikovati i odvojiti jedno od drugog. Rakim ovde ponovo sipa slike i metafore vezane za oružje i pucnjavu a da to ne zvuči mačoidno i neukusno, dok Eric B. gradi jedan od najtvrđih, najzategnutijih bitova sklopljen od udaračkih bubnjeva, grlenog vokalnog sempla, wah-wah savijanja gitare i odjekujućeg fender rhodes sintisajzera, te šumova koji asociraju na disanje. U snu. Nije čudo što će bit ove pesme par godina kasnije Justin Broadrick semplovati u pesmi Pure grupe Godflesh. Napetost, pretnja, dostojanstvena snaga i onostranost ove muzike inspirišu i dve decenije kasnije.

 

Miks slobodno skinite sa sledećih linkova:

 

https://rapidshare.com/files/3950362203/DJ_Meho_-_Nyctophobic_Mix.mp3

 

ili

 

http://ifile.it/5ue7b3z

 

 

Drive-by miks

Objavljeno u Uncategorized sa oznakama , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , na april 6, 2012 od mehmetkrljic

 

Evo i drugog miksa od dva koje sam sastavio za vozačke potrebe Pavla Zelića pre nekoliko godina. Posle gitarskog miksa, na red je došao i hip-hop miks i, u svetlu užasne statistike saobraćajnih nesreća koje poslednjih meseci haraju Srbijom pozivamo vas da dok ga slušate u kolima, brzinu smanjite na najnižu prihvatljivu vrednost.

 

Techno Animal featuring Rubberoom: Cruise Mode 101

 

Ako ćete već da divljački vozite uz agresivnu muziku onda ima smisla da započnete uz pesmu koja, makar tangencijalno pravi reference na vožnju. Naravno, od Kevina Martina i Justina Broadricka ne očekujemo seksi televizijske bitove napravljene za spot u kome se dvojica bledolikih unaokolo vozikaju svojim skupim kabriom dok im se etnički mešovite kučke u bikinijima bacaju na haubu i prepone, pa je Cruise Mode 101 za Techno Animal uobičajeno teško prebijanje, sa sve sirenama, neartikulisanim vriscima fidbeka, monstruozno urlajućom bas linijom i gravidnim bubnjevima. Čikaški emsijevi iz Rubberom moraju dobro da se oznoje kako bi se uopšte čuli preko ovakve matrice i sve poprima razmere jednog ozbiljnog sukoba, kako i dolikuje kada krem britanske ulične avangarde snima album sa kremom američkog andergraund repa.

 

Wu-Tang Clan: Uzi (Pinky Ring)

 

Iste godine, dakle 2001. su Wu-Tang izdali svoj četvrti pravi album i pokazali kako se lako vraćaju u borilačku formu posle meditativnog Forever i malo omekšalog The W. Album Iron Flag je podsetio da imamo posla sa reprezentacijom najboljih njujorških emsijeva, a RZA je servirao prosto raskalašan meni bitova koji su pomerali i mozak i dupe za iste pare. Uzi je jedna od najnabadačkijih pesama sa ploče, nošena savršenim bleksplojtejšn semplovima J.J. Johnsonove Parade Strut (iz filma Willie Dynamite) preko kojih familija sipa apsurdno ubedljiva hvalisanja o repovanju, prangijanju i prodaji narkotika te generalne skice iz njujorškog uličnog života. Kakve veze to ima sa ličnim automatskim naoružanjem i prstenjem na malom prstu? Ako to morate da pitate, niste dovoljno dobro slušali.

 

Antipop Consortium: Ping-pong

 

Njujork je, naravno dovoljno veliki grad da u dahu možemo od dionizijskog orgijanja sa Staten Islanda da stignemo do introspektivnog repa iz centra. Antipop Consortium su uvek bili koncept koji na papiru deluje nemoguće: tri moderna crna pesnika koji repuju preko bitova bližih britanskoj IDM sceni nego njujorškom fanku. Intelektualno ambiciozna, njihova je  muzika, začudo uspevala da zaživi jednim ubedljivim gruvom i da se otrgne zloduhu zagledanosti u sopstveni pupak. Drugi album, Arrhythima je bio pogotovo ambiciozan, sa producentom Earlom Blaizeom koji je na njemu napravio razne smele eksperimente (između ostalog sakrivajući svoju mejl adresu i poziv u pomoć u jednu od pesama. Kada sam mu pisao da proverim je li mu dobro rekao je da ga drže u kutiji i povremeno mu daju malo hrane). Ping-pong je savršeno minimalistička pesma sa bitovima nedužno sklopljenim od stonoteniskih semplova i detinjih sinti melodija, a stihovi i njihova isporuka su hladniji od viskija sa ledom i barem jednako ljuti. Kao i Wu-Tang u prethodnoj pesmi, i APC najavljuju povratak u refrenu, ali mene je ovde uvek najviše ložio tok svesti kojim M Sayyid stiže od Spajdermen fantaziranja, preko Ru Paul na LA Stripu, do močvare u kojoj ga nikada neće naći ni pomoću dresiranih aligatora. Ludnica!!!

 

Killarmy: Street Monopoly

 

Killarmy su bili možda i najbolji projekat iz satelitske Wu-Tang porodice, oštri, tvrdi, opsednuti teorijama zavere, nasiljem, terorizmom i Five Percent misticizmom. Njihov treći album sa koga je ova pesma izašao je (BAŠ!) jedanaestog Septembra 2001. godine a Street Monopoly je jedna od retkih njihovih pesama koje nije producirao 4th Disciple. Producent Falling Down će kasnije zabosti nekoliko gaža za glavne Wu-Tang članove ali mislim da nikada nije napravio savršeniji bit od ovoga. U Street Monopoly nema ničeg suvišnog, ritam mašina kida, lupovi su kratki, jasni i poletni, vokalni sempl je apsurdno zabavan, a žičani instrument koji se čuje daje tvrdo skuvanom fanku element baroka. Kao James Brown iz pakla, Alaha mu!!! Doduše, uz ovako gladne i besne emsijeve i lošiji bit bi možda prošao. Mislim, 9th Prince razbija prvu strofu počinjući sa pretnjama da će da muči telefon, da će da ga mrtvog zakopa ispod šest stopa zemlje, a završava svađom sa svakim crncem na koncertu koji ne kapira njegovo sranje:

 

Enter the stage with a grenade, and a machete

Stab you like Bloody Mary – I do this for convicts

Takin niggas commisary

Niggas ain’t feelin me, I ain’t feelin you either

You ain’t my brother, FUCK IT!

Let’s grab the nines and try to murder each other

MOTHERFUCKER!!

 

Mislim, tako pričaju pravi muškarci. Da ne pominjem da se dalje u tekstu pominju „oštrice žileta zaraženih AIDSom.“ Ugh.

 

Gravediggaz: Two Cups of Blood

 

Prvi album ovog projekta bio je sumanuta kombinacija njujorškog uličarenja, kung fua i uprljanog  gotskog horora. Ovo nikako nije trebalo da profunkcioniše, ali Prince Paul i RZA su definitivno bili na vrhuncima svojih bitmejkerskih sposobnosti a emsijevi očigledno dovoljno nadahnuti bizarnim tematskim dijapazonom da isporuče upečatljivu poeziju toka (ne)svesti. Two Cups of Blood je minijatura u kojoj se reference na jeftine horor filmove sapliću preko battle prozivke a matrica uništava agresivnom tenzijom. Ovako se to radi. Ili se barem radilo.

 

Public Enemy: Hazy Shade of Criminal

 

Holi šit, gde početi? HSOC je jedna od šest novih pesama na albumu inače sklopljenom od remiksa starih Public Enemy pesama i njome se po ko zna koji put potvrđuje Chuck D.-jeva opsednutost belom pop-kulturom. Mislim, ne znam da li je za to bio kriv Rick Rubin koji ga je indoktrinirao, ali jedno je povremeno u intervjuima govoriti da Bruce Springsteen dobar lik a drugo u naslovu pesme koja govori o tome kako crnci svojom krvlju dekorišu ćelije pritvora dok pravi kriminalci sede pored privatnih bazena referirati na pesmu Paula Simona, za ime Alaha!!! No, Chuck D. svoj politički stav ovde iznosi sa karakterističnom uverljivošću spajajući tačke između biznisa, politike i rasne eksploatacije, ne zaboravljajući nikada ni na humor i bećarske dosetke. Ova pesma u ovaj miks ulazi prevashodno zbog bita koji je jedan od najmonstruoznijih u istoriji Bomb Squad, sa militantnim bubnjevima i nervoznim semplovima pobuna, nasilja, Ultramagnetic MC’s  i Jamesa Browna, dok bas linija koja mrvi sve ispred sebe dobija genijalnog pratioca u vokalnom semplu iz Star Warsa što sve vreme elegantno fonološki venčava beli eskapizam i crnu revoluciju: Rebel Base/ Rebel Bass. Genijalno.

 

NWA: Fuck Tha Police

 

Teško je ovde sad nešto pametovati kada se radi o jednoj od najložačkijih pesama ikada napravljenih. Za razliku od razigranog, politički ambicioznog repa Public Enemy, braća sa zapadne obale su svoj protestni song ne samo naslovila bojnim pokličom erotskog mirisa, nego je i u pitanju pravi koloplet duhovitih i beskrajno bezobraznih pogleda na odnos crne manjine prema snagama zakona i reda. Za početak, strofe su uokvirene mini skečevima koji se baziraju na duhovitoj premisi da politički i socijalno marginalizovani imaju priliku da sude sili organizovane društvene represije (The jury has found you guilty of bein a redneck, whitebread, chickenshit muthafucka./ Wait, that’s a lie. That’s a goddamn lie. I want justice! I want justice! Fuck you, you black muthafuckaaaaaaaaaa!!!), a zatim, emsijevi koji se izređaju daju progresivno sve kurčevitije „iskaze“. Ice Cube se još pomalo i bavi opisivanjem represije – naravno na beskrajno duhovit način, sa ukazivanjem na to da ga policajci obavezno hvataju za mošnice prilikom pretresa, ali on ne zna jesu li pederi ili šta im je – mada hita da objasni kako je on mlada kmica na ratnome putu i da će iza sebe ostaviti krvavu kupku. Ren je već sav u objašnjenjima kako njemu suzavac ne može ništa, kako su mu pendreci smešni i kako će da jebe kevu kome hoće i kako hoće. Stvari kulminiraju sa najmanjim i najprgavijim iz ekipe. Eazy E je sama suština ulične drskosti kada objašnjava da mu je dosta drkanja i ni ne pokušava da se predstavi kao nedužna žrtva političkog ugnjetavanja. Njegov je stav da je on šmeker i ima pravo da radi šta hoće a panduri nek jedu gomna (They put up my picture with silence/ Cuz my identity by itself causes violence/ The E with the criminal behavior/ Yeah, I’m a gansta, but still I got flavor).

 

Na sve ovo, fank koga su ispekli Dre i Yella je nikad tvrđi i nikada moćniji: ubistveni bubnjevi, moćan bas, šmekerske gitare, sve odmereno da bude mesta i za skrečovane refrene i za slike iz sudnice. Fuck tha Police je pravo malo remek-delo pop muzike koje je ostavilo dubokog traga u istoriji i koga takoreći niko – pa ni Ice T sa svojim Cop Killerom – nije kasnije dostigao. Nema bolje pesme da je u kolima imate na gotovs u situacijama kada znate da vas je policija zaustavila bez pravog razloga.

 

Prti Bee Gee: Original Gangster

 

Čime se uopšte nadovezati na protogangsteraj iz protoKalifornije? Pa, jasno, srpskim gengsta repom sa Medaka. Prti Bee Gee ovom pesmom naprosto ruše sve pred sobom. Mikrijeva uvodna referenca na Supermena potvrđuje kako su i najgrđi gangsteri među reperima teški gikovi, da bi se zatim glavačke zaleteo u surovu uličnu pretnju primerenu balkanskom shvatanju prioriteta (to jest, da je sestra, kako nas i narodna muzika uči najveća svetinja koju po svaku cenu valja čuvati (od snošaja)). Matrica je kao nekakva pank verzija složenih funk concrete simfonija klasičnog Bomb Squad, neverovatne jednostavnosti i ogromne vučne sile, a bend demonstrira kako je impresivno efikasan u pričanju uličnih tragikomedija razbijenih na zamrznute polaroid-isečke života koji proleće pred očima nabijen apsurdom i strahom. Eufrat tako u nekoliko sekundi od gangsterskog harambaše kome kuršumi i sečiva ništa ne mogu jer je bolje naoružan i ima veći kurac postaje heroinski prosjak kome diler drškom od pištolja razbija glavu dok ostala dvojica članova benda postiđeno gledaju u stranu. Naravno, finale je rezervisano za pokojnog Mos-krija koji vodi slušaoca neverovatnom brzinom između slika smrti i frustrirajućeg seksa (jegulja se bori za život u mulju/ i šta vredi vazelin ako ne daš bulju), postiđujućeg narkomanskog kriziranja i konzumiranja heroina po skrovištima, ali i narkomanskog hvalisanja i igranja šuge sa policijom, da bi se završilo nihilističkom konstatacijom da je „bez narkotika dosadna erotika“. Njihov patentirani stil samrtne euforije ovoj pesmi daje poseban vozački momenat.

 

Eric B. & Rakim: Lyrics of Fury

 

A sada četiri minuta čiste dominacije od strane para ljudi čija je tehnička (ali i duhovna) superiornost  nad ostatkom hip-hop populacije (svih vremena) uglavnom univerzalno prepoznata. U pretprošloj pesmi u ovom miksu Funky Drummer brejk Clydea Stubblefielda se pojavljivao samo kao interludij između Yellovih bitova na ritam mašini, međutim Eric B. ga ovde postavlja u centar pesme i preko poludelih bubnjeva sipa žestoke gitare. Mast i para prskaju na sve strane. Iznad ovog uzavrelog fanka Rakim Allah lebdi kao da je lakši od vazduha i objašnjava šta će sve da uradi konkurenciji. Za razliku od većine emsijeva u ovom miksu (a i vreme kada je napravljena ova pesma bilo je nešto nevinije), Rakim slike fizičkog nasilja i oduzimanja života očiglednije predstavlja kao metafore ne dopuštajući da opis njegove liričke veštine i jednog trenutka pređe u prosto siledžijstvo. Perfekcija.

 

Timbe, Ajs Nigrutin, Sky Wikluh, Juice, Seven, Hejter Luća: A pig is a cop

 

Pojma nemam kako se ova pesma stvarno zove, jer video sam je napisanu na sto načina, tek ovo je jedan od najpotentnijih radova proširene beogradske 43-23 ekipe iz vremena pre nego što su snimili albume i postali reality TV zvezde. U osnovi, ovo je Fuck tha Police na srpski način sa liričkim dijapazonom od prepričavanja stvarnih noćnih susreta sa organima državne represije (Timbe koji govori o crtanju grafita i Ajzak koji govori, naravno, o jelu) (uzgred, da li je i drugima smešno kada stanovnik Koteža proziva druge da su došli sa sela?), preko optužbi policije za korupciju i dvostruke standarde (Ajzak i Sky Wikluh), pa do fantazija o osveti (Seven sa mini akcionim filmom iz osamdesetih) i prostačkog balkanskog jebanja keve (Hejter Luća koji ovde zvuči razbijenije nego inače i stiče se utisak da nije ni čuo matricu dok je repovao). Spor tempo i napetost postignuta minimalnom matricom pomažu da pesma dobije jednu opipljivu energiju frustracije i bunta i verovatno je samo nemogućnost da se ovi ljudi kasnije svi okupe na jednom mestu (nakon što su ipak postali javne ličnosti) zaslužna što ova pesma nije postala himna kakva je zaslužila da bude. Juice ipak odnosi šnjur prosto bravuroznom strofom koja kreće od hvalisanja sopstvenim ranim počecima konzumiranja kanabisa (na početku osmog razreda osnovne škole, dakle) i neobjašnjivim prolaskom kroz halucinantne akcione scene Apokalipse Danas stiže do iskrenog gađenja na policiju, a da reper ne izgubi korak ni dah baš ni na jednom mestu.

 

Jay Z/ DJ Danger Mouse: What More Can I say

 

Ne volim Jiggu, ali ovu pesmu sam morao da uključim jer me je od prvog trenutka kada sam je čuo fasciniralo kako je Danger Mouse ispod akapela verzije Džejzijevog hvalisavog hita sa Black Albuma podvukao matricu sastavljenu od delova Beatles pesme While My Guitar Gently Weeps sa White Albuma. Ceo album ovakvih butleg mešapova, nazvan The Grey Album bio je prvi veliki mashup projekat koga je industrija pokušala da zaustavi (iako su i Paul McCartney i Jay Z dali svoj blagoslov) da bi u odbranu ustao dobar deo Interneta. Hip-hop u svojoj najlepšoj transmutacijskoj suštini.

 

Wu-Tang Clan: Wu-Tang Clan Ain’t Nuthin ta Fuck Wit

 

Ovde nema bogznašta da se objašnjava. Pesma koja je na najbolji način označila kraj dominacije G-Funka u američkom hip-hopu i muzici (ponovo?) donela mistiku, fantastiku i dah snolikosti. Bit koji RZA isporučuje suv je do koske a kung-fu semplovi zvuče kao nekakav arkani ritual samo za posvećene. Refren je, naravno jedna od najvažnijih parola u hip-hopu ikada a ceo poslednji deo pesme je shoutout porodici koja se, videlo se to u godinama koje su dolazile, nalazi u celom svetu. Kada je RZA nastupao u beogradskom SKC-u 2003. godine, ovo je bila pesma kojom je počeo. Njegov izlazak na binu, pogled u publiku i režanje sintagme „Tiger Style“ u mikrofon bili su dovoljni da do tada relativno nezanimljivo veče odmah preokrenu u potpunu ludnicu.

 

Mos-kri, Eufrat, Sky Wikluh: Rajski grad

 

Da se Prti Bee Gee i Bad Copy ekipe nisu posvađale nakon skandala sa preljubom, možda bismo danas imali i još jedan klasičan album domaćeg hip-hopa snimljen u vreme kada su ove dve grupe bile ubedljivo najjače pojave na ovdašnjoj sceni. Ovako, ostaje nam pregršt empetrojki i JuTjub klipova nad kojima možemo da slinimo. Rajski grad je autoritativna fank kidačina (ironično) bazirana na Axlovom Paradise Cityju, pokretana Eufratovom minimalnom, hipnotičkom matricom i uobičajeno smelim rimama o drogiranju i nasilju. Sky Wikluh zvuči kao da se neviđeno zabavlja, posle mračnog Mos-krija i razgoropađenog Eufrata.

 

Ice Cube: When Will They Shoot

 

Jedino što može da bude jače od srpske fantazije o Rajskom gradu je veličanstveno paranoična pesma stanovnika tog istog grada, nepoćudnog Ice Cubea. Možda i najbolja njegova pesma, When Will They Shoot je neverovatno zapaljiv miks poletnog fanka i najtežih bitova na svetu. DJ Pooh i Bob Cat u matricu ubacuju sve od Boba Jamesa pa do Queen (naravno, We Will Rock You), dok Ice Cube album otvara epskim ekspozeom o sopstvenom osećaju ugroženosti uprkos ili baš zbog veličine koju je dostigao. Ima ovde mesta za uzvraćanje na optužbe za antisemitizam (koje se svode na sarkazam, naravno), podsećanje da je sa Farrakhanom išao na večeru, da mu je crna žena menadžer a ne u njegovoj kuhinji, bacanje koske Chucku D.-ju, optužbe kapitalista da crna geta čiste uvođenjem kreka na tržište narkotika, ali Cube je najluđi kada ide najdalje u svojim drskostima. Nakon što je uporedio sebe sa Malcolmom X-om i JFK-om, Cube će uzgredno primetiti da je divan dan za genocid.  „Šta je to?“ pita drugi glas, na šta reper odgovara da je to dan kada sve kmice ima da umru. Baš ova nedorečenost, balansiranje značenja između osude istorijskog tretmana crne zajednice u Americi i hipertrofirane pretnje drugim emsijevima ili naprosto drugim crncima čini Cubeovo stvaralaštvo tako moćnim i zabavnim već tolike decenije.

 

Mos-kri, Ajs Nigrutin, Sky Wikluh, Mikri Maus: Izvinite

 

Iz ove pesme sam izbacio poslednje dve strofe jer u njima Vikler i Ajzak padaju ispod visokog nivoa koji zahtevam od ovog miksa. Ali ono što se čuje je vrhunski. Mos-kri je zastrašujuće uverljiv kao narkoman koji fristajluje pokušavajući (i uspevajući) da sačuva deo ljudskog dostojanstva („I ko me vidi da radim arenbi može slobodno kevu da jebe mi“), Ajzak ponovo priča o seksu i hrani preko nervozne matrice, Sky Wikluh razbija sve ispred sebe opisom narkomanske olimpijade dve grupe tadašnjih prijatelja, a Mikri Maus koji ga sledi zvuči potpuno old skul sa svojim jednostavnim ritmom nakon Viklerovih suludih sinkopa, no njegova je strofa toliko šmekerska, bezobrazna i iskrena (a da je u pitanju čista fantazija) da bi je trebalo staviti u lektiru.

 

Public Enemy: Bedlam 13:13

 

Ovu pesmu sam, iskreno, stavio u miks pre svega zbog genijalne bas linije koja uspeva da zaseni i iskidane duvače u matrici i (živi?) teški bubanj, mada valja istaći i to kako Chuck D. ponovo potvrđuje svoje gikstvo pominjanjem Super Nintenda. Doduše, veli da ga je bacio kroz prozor. Uvek smo znali da je Chuck više čovek za SEGA konzole.

 

DJ Krush featuring Anticon: Song for John Walker

 

Volim DJ Krusha i mislim da mu je The Message at the Depth bio ubistven album na kome je izmešao neke nove producentske tehnike sa zaista tvrdim hip-hopom. Anticon su u ono vreme delovali kao dah svežeg vazduha na američkoj hip-hop sceni i njihova osuda Bušove politike u Aziji (koju je, danas, posle deset godina, znamo, Obama nastavio) iako odveć poetizovana i apstraktna ipak je u ovoj pesmi iznedrila nekoliko odličnih pančlajnova. Cela pesma je, kada se hladno pogleda suviše razuđena između stilova emsijeva i herojskih Krushovih napora da svakom od njih prilagodi matricu, a da bi udobno sedela u ovakvom miksu – naime, nedostaje joj gruv – ali moje pravilo je da uvek morate da imate (bar) po jednu divlju kartu.

 

Hejter Luća, Eufrat, Mikri Maus, Ajs Nigrutin: ?

 

Pojma nemam kako se ova saradnja između četiri velika duvača zove ali je u pitanju jedan od najpotentnijih rep susreta prve decenije ovog milenijuma. Od introa koji sempluje Daču Daka samo zbog uspešne izmene značenja njegovog bezazlenog stiha (Imam džepove prazne, tripove razne) u nešto zlokobnije, primerenije hardkoru, muzika se nastavlja opakim fank brejkbitom i nežnom flautom, ali emsijevi uspevaju da sve pretvore u haotičnu žurku na kojoj se smenjuju pričanja o drogi, citati iz savremenih folk pesama i kung fu potezi. Posle perverznog Luće, Eufrat je erupcija gneva i bezobrazluka, Mikri je iskusni gradski ciganin odrastao na Jackieu Chanu, Michaelu Dudikoffu, Bruceu Leeju, Chucku Norrisu i Stevenu Seagalu, ali Ajzak odnosi šnjur svojim razbijačkim ironisanjem koncepta poređenja borilačkih i rep veština dok istovremeno demonstrira koliko je u tom repovanju moćan. Apsolutni vrhunac svake žurke.

 

Public Enemy: Go Cat Go

 

U ovoj pesmi sam nešto teško poremetio sa kompresorom pa se i inače zeznut spoj fanka i hevi metala još više zeznuo. Bilo kako bilo, pesma koja zatvara (ko zna koji po redu) povratnički album njujorških velikana je prkosan poziv junaku Leejevog filma da batali kalkulisanje i zaigra za publiku, a Chuck D. još jednom potvrđuje koliko uprkos svom crnačkom nacionalizmu voli belu pop muziku, pozivajući Jacka Dangersa da u matricu pobaca distorzirane gitare i prihvati se dobro tempiranog skreča. Ako do ove pesme niste prekršili ni jedan saobraćajni propis, treba vam dati odlikovanje i pokazivati vas za primer drugim vozačima u Srbiji.

 

Miks možete slobodno skinuti sa bilo koje od dve lokacije:

 

https://rapidshare.com/files/2858890518/DJ_Meho_-_Drive-By_Mix.mp3

 

ili

 

http://www.fileserve.com/file/2s8SUbm

 

Nipple Torture Mix

Objavljeno u Uncategorized sa oznakama , , , , na avgust 20, 2011 od mehmetkrljic

Evo i jednog mini kurioziteta, jednog od najstarijih muzičkih mikseva koje sam ikada napravio na kompjuteru. Ovde se da primetiti kako je volumen zvuka neujednačen (i generalno raste prema kraju što je zgodno jer će slušaoca naterati da pojača kada budu išle tihe pesme na početku, da bi ga glasne, na kraju, dovele u stanje nervnog rastrojstva ili makar intenzivne frustriranosti), da ne pominjem nespretne prelaze između pesama. Doduše, može se primetiti i moj pokušaj da beatmatchujem pojedine trekove što se uglavnom završava katastrofom. Ipak, pretenciozna eklektika i neke stvarno dobre pesme čine da se posramljeno osmehnem kad god se setim ovog miksa. Jedno je sigurno: DJ /Rupture ni tada nije morao da se plaši za svoje radno mesto iako me je njegov pristup muzici prilično nadahnuo…

 

Skinuti odavde:

 

Rapidshare

 

ili

 

Fileserve

 Niptor.jpg

A evo i spiska pesama:

 

1. Scorn/ NWA: Silver Rain Fell/ Fuck da Police

 

Sećam se kako mi je Nik Bullen opisivao da je, kada je čuo početak miksa ustao sa stolice i počeo uzbuđeno da hoda po sobi objašnjavajući svojoj ženi koliko mu NWA znači u životu i zašto je bacanje njihove buntovne himne preko njegovih kao svila mekih bitova tako šokantno. Neću lagati, ovo sam uradio namerno shvatajući kako se dobro uklapa kodeinski dubhop najboljeg albuma Scorn sa iskonskim kalifornijskim hip-hopom. NWA je pomeren par tonova naniže da bi se još bolje utopio u hipnotičku birmingemsku matricu.

 

2. Godflesh: Witchhunt

 

Samo parčence ove pesme koja spaja Justinovu opsednutost tvrdim brejkbitovima i tvrdim gitarama. Inače jedna od meni najmrskijih Godflesh pesama, ali ovde je dobro sela u miks.

 

3. Techno Animal feat. Antipop Consortium/ Chris Cutler: Glass Prism Enslosure/ ne pamtim joj naziv

 

Kada su Techno Animal izdali Brotherhood of the Bomb to je bilo zaista divalj brak hip-hopa i zaglušujuće buke. Ovde se njujorški APC emsijevi genijalno uklapaju uz abrazivnu birmingemsku matricu a ja sam još sve pokušao da zakuvam dodajući komad jedne od kompozicija Chrisa Cutlera koja možda i ima ime, ali sam ga ja zaboravio i uostalom sve je bilo deo sat vremena dugačke improvizacije na kojoj je bubnjar svirao i gomilu elektronskih udaraljki… Dezorijentacija neizbežna.

 

4. DJ Meho: Šta sam radio u pretposlednjem krstaškom ratu

 

Ovo je prilično katastrofalno ali su bar semplovi zabavni: australijski Aboridžini, egipatski Cigani, Malevolent Creation, Napalm Death… čak su i svi bubnjevi koji se čuju zapravo loop mog sviranja sa početka jedne pesme Ventolina.

 

5. Ornette Coleman: Written Word 

Snimak sa šefovog nastupa u Beogradu pre tačno 40 godina. Pošto mi se činio da lepršavi fri džez nije dovoljno subverzivan za ovaj miks, ova pesma je miksovana sama sa sobom, u nekoliko različitih visina tona i… pa, mislim da se uklapa uz haotičnu prirodu miksa. Haden, Blackwell, Redman i Coleman ovde džemuju sami sa sobom i meni se to dopada.

 

6. Scorn/ Beogradski Sindikat: Do the Geek/ Divljina

 

Kad je Beogradski Sindikat na svom infamoznom EP-u već ljubazno ponudio akapela verziju pesme koja ih je voistinu lansirala u orbitu (i dovela na Utisak Nedelje da sparinguju sa Koštunicom) (i, posredno, bila zaslužna za sve što su od tada stekli ili napravili), činilo mi se prirodnim da je uparim sa Scornom iz faze kada je Bullen robijao a Harris pravio svedene, dementne, skeletalne, preteške hip-hop halucinacije. Sindikat sam opet spustio par tonova naniže da zvuče muževnije i, iako beatmatch nije baš perfektan (ili, da kažemo to drugačije: raspada se), ima ovo šarma. Još kad se u igru umeša Aube…

 

7. Aube: ?

 

Bezočno bih lagao kada bih rekao da se sećam koja je ovo kompozicija Akifumija Nakajime, ali čini mi se da je u pitanju njegov album 108 na kome su sve kompozicije napravljene od zvuka zvona. Nakajima mi je uvek bio drag zbog tipično japanske discipline u pravljenju buke koja ga je odvajala od haotičnih kolega (Merzbow, Massona, Hijokaidan), ali i od „toplijih“ radova CCCC ili Dissecting Table. Ova kompozicija je fantastično bogata u volumenu i teksturi ali opet sasvim uzdržana i dostojanstvena. Divan čovek.

 

8. Righteous Pigs: Eulogy

 

Kako izaći iz hipnotičkog transa osim oštrim prelazom? Lasvegasovski grajnderi u pesmi koja je otvarala njihov drugi i poslednji album neverovatno divljom recitacijom preko polomljenog plesnog ritma. Malo sam je ubrzao da bi bila… fankija.

 

9. Spectre feat. Mr. Dead, Sensational & God Albino: Psychotic Episodes

 

Skiz Fernando je napravio neke od najzajebanijih hip-hop konstrukcija ikad a ova pesma sa njegovog trećeg albuma (The End) (koji, naravno nije bio i poslednji) je dobar primer kao i bilo šta drugo. Mišićava, vitka matrica sa apsolutnom gomilom detaljčića koji oživljavaju naizgled jednostavne ritmove i trojica emsijeva što kao da se takmiče koji će biti dementniji (mada je sa Sensationalom nemoguće takmičiti se u ovome, moj favorit je God Albino koji pominje kako se sapliće o sopstvenu erekciju). Prelepo.

 

10. Venetian Snares: Find Candace

 

Ovde potpuno napuštam ideju beatmatchinga i puštam Aarona Funka da sve poremeti svojim sedmoosminskim rusvajem. Osećaj da posle teškog premlaćivanja ležimo nasred smrznute vinipeške ravnice podcrtava grleno pevanje Huun Huur Tu dodato radi dojma.

 

11. Huun Huur Tu: Aa-Shuu Dekei-oo

 

Ali ipak optimističan završetak sa jednom od najveselijih pesama tuvanskog pastirskog benda koji smo i gledali prošle godine na Kolarcu. Prijatno.

Šest najgore odabranih imena u domaćem Hip-Hopu

Objavljeno u Uncategorized sa oznakama , na jun 20, 2009 od mehmetkrljic

(tekst objavljen u Huperu)

 
Evo još jednog, šatro duhovitog teksta napisanog jesenas za Huper. Pretpostavljam da je delovalo smešno dok sam ga smišljao tuširajući se… Uživajte, ako možete…
 
 
 
Ime je veoma važno kada ste aktivni pripadnik hip-hop scene. Da nije tako, svi bi repovali pod imenima koje su im dali mama, tata i pijani kum, umesto što troše znoja i energije na smišljanje nadimaka koji će na najbolji način predstavljati njihov novostvoreni identitet. Dobro odabrano rep ime ima više funkcija, ono ne samo što će služiti drugim reperima za uvredljive rime kada budu smišljali svoje disove tokom dosadnih časova iz srpskog, već ono u idealnom slučaju sažima čitav raison d’etre svog vlasnika i poput neke izvanredno dizajnirane vizit-karte reklamira njegove poslovne, gangsterske ili seksualne kvalitete.
 
A ipak, pokazuje se da ima i previše primera domaćih emsijeva koji su ime odabrali u stanju za koje samo možemo da pretpostavimo da se može opisati kao blisko delirijumu. Svako može da vidi zašto su kul imena kao što su Downtown Man (urbani šmek), Ajs Nigrutin (parodija na čitav koncept srpskog obožavanja američke geto subkulture) ili Hejter Luća (misija i metodologija njegovog delovanja sadržani u samom imenu). Čak i Mikri Maus na efikasan način spaja infantilno i gangstersko nudeći i provokaciju i samoironiju u isti mah. Međutim, misterija je zašto su neka od dolenavedenih imena uopšte odabrana i kako to da ih vlasnik, nakon što se istreznio, nije promenio. Za slučaj da to implicitno nije jasno: u ovom tekstu ne razmatramo kvalitet rada prozvanih emsijeva, samo njihovu prisebnost u trenucima odabira imena.
 
Sky Wikluh
 
Problem: Primer kako to izgleda kada inteligentna osoba aktivno radi na suzbijanju sopstvene inteligencije. Odlučivši se da parodira ime glavnog junaka filmskog serijala Zvezdani Ratovi, jedan od najboljih beogradskih emsijeva sebi je (samoironično?) nadenuo ime po ženskom kozmetičkom aksesoaru. Dok je sve ostajalo unutar kruga bliskih prijatelja i kolega, stvari su se i mogle tolerisati, ali slušajući kako saradnici i obožavaoci serijalizovanog prenosa masovne lobotomije pod nazivom Veliki Brat koriste ovo ime u najrazličitijim rečeničnim sklopovima, padežima i kontekstima je malko prelilo čašu (vinjaka). Tabloide na trafici krademo da bismo se smejali paparazzo fotkama Zorice Brunclik i Dare Bubamare a ne da bismo se stideli što se odrasloj osobi u izmišljenim intervjuima obraćaju sa ’Viklere’.
 
Pandan u američkom hip-hopu: Očigledno, u pitanju je Luke Skyywalker iz ozloglašenog Majami sastava 2 Live Crew. On je barem bio manje ’kreativan’ u iskrivljavanju imena, a nakon što ga je George Lucas tužio za zloupotrebu intelektualne svojine, manuo se ćorava posla.
 
Kako se počinjena greška može ispraviti: Sam Wikluh vrlo često na svojim snimcima o sebi govori kao o Vinegalu, dok za određene muzičke projekte koristi i svoje kršteno ime, Đorđe Miljenović. Eto, ni on nije sasvim imun na sopstvene greške iz mladosti (i ludosti).
 
Juice
 
Problem: Mislimo da ne moramo previše da objašnjavamo. ’Duhovita’ i ’sveža’ rep imena poslednji put su bila u modi u vreme kada je Will Smith još bio gotovo simpatičan. Jasno je da Eazy-E nije umro sa psovkom na svojim usnama (i razularenim AIDS-om u telu za koje se do smrti kleo da je poznavalo samo puteni dodir žene) da bi svetla tradicija gangsta-rapa bila tek tako gažena. Juice je jedan od najkontroverznijih i najprovokativnijih domaćih emsijeva ali njegovo ime nas uvek podseća na ’sok od đusa’ koji vole neke domaće estradne umetnice.
 
Pandan u američkom hip-hopu: Da nisu samo srpski reperi alergični na zdrav razum potvrđuje i činjenica da je jedan od najvažnijih repera sa američke zapadne obale, ikad, Ice-T ponosno godinama pričao o svojim podvizima u svodništvu, prodavanju droge i pucanju na policiju, noseći ime koje znači – ledeni čaj.
 
Kako se počinjena greška može ispraviti: S obzirom da Juice već duže vreme u svojim pesmama na sebe referira koristeći poluironičnu, poluurnebesnu prijavu ’Brat Minli’, ne vidimo zašto ovo ne bi moglo da bude unapređeno u njegovo ’zvanično’ scensko ime.
 
I što si došo sad, a? Tražiš nevolje? Zovi svoju ekipu, ajmo napolje!!
Ceo moj tim su ove dve prangije, šta je, usro si se, nisi ovo znao ranije? 
 
RexXxona
 
Problem: Čovek može samo da pretpostavi koliko je Relja, jedna polovina dvojca VIP bio u svađi sa rasuđivanjem kada je birao ovo ime. „Brate, jesi li baš siguran da želiš da asociraš na dezodorans koji ljudi stavljaju ispod miške da ne bi, znaš već, smrdeli na znoj?“ „(pauza)… Ma, da, brate (histeričan smeh, i kolutanje očima)“. Strašno je i nagađati da li bi, u slučaju da su ga roditelji nazvali Nemanja, za svoje scensko ime odabrao reč Nivea.
 
Pandan u američkom hip-hopu: Iskreno, nema ga. Ni autentični geto-gangsteri, ni njihovi beli imitatori koji žive u prikolicama bez kablovske televizije ne bi pristali ni mrtvi da budu povezani sa kozmetičkim preparatom. Ipak, i tamo se može naleteti na repere nazvane po brendovima (Mazardi Fox, Gucci Mane) ali iz očiglednih razloga ni jedan reper dovoljno poznat da bude tužen sudu za kršenje trejdmarka ne nosi ovakvo ime.
 
Kako se počinjena greška može ispraviti: O Relji svašta možete da kažete (i, da ne bude zabune, svašta ljudi i govore – to je u Srbiji cena slave i profila na IMDB-u), ali ne i da je blesav. Pretpostavljamo da je u jednom trenutku dejstvo onoga na čemu je bio (ma šta bilo u pitanju) prošlo i da je nakon duge, kontemplativne pauze čovek odlučio da se pravi kako je sve bila samo šala. Danas Relja uglavnom koristi nadimak Demian koji je bar nekoliko stotina procenata bolji izbor, i pored toga što sugeriše da mu je otac Sotona lično i da ima nezdravu opsesiju Rotvajlerima.
 
Marčelo
 
Problem: Da neko ne bi pomislio kako Marko ima protekciju samo zato što je svojim pisanjem za Huper podigao tiraž za nekoliko redova veličine… Recite sami, koji je jedini razlog zbog koga biste želeli da neko pomisli kako ste Italijan? Naravno: članstvo u Mafiji i aura opasnosti i seksepila koju ovo sa sobom nosi. Da li ime Marčelo zvuči mafijaški? Iskreno? Baš i ne, više zvuči kao radni nadimak nekog mladog i neafirmisanog porno glumca koji još uvek nije siguran da li će mu ovo biti profesija ili samo vikend-zanimacija.
 
Pandan u američkom hip-hopu: To bi bio Cappadonna, povremeni, neki bi rekli dopisni član njujorških kung-fu instruktora, Wu-Tang Clan. Naravno, ako već pričamo o nesrećno odabranim imenima, gangster koji je sebe u osnovi nazvao ’ženom pod kapuljačom’ verovatno ne bi trebalo da vam bude uzor.
 
Kako se počinjena greška može ispraviti: Ne bismo da glumimo kumove. Marko je i sam dovoljno pametan i načitan pa će svakako umeti da se snađe i bez nas. Samo kažemo da, ako mu se učini da je ’Hupermen’ dobro rešenje, već imamo spreman dizajn logotipa!!!!
 
Pričali ste, pederi da šemu miksam, zbog toga ću sestre da vam karam i sa istom fiksam!!
Ako počnu da urlaju i da prizivaju muriju, na suvo u bulju ima u getu da ih šiju!!! 
 
MC Monogamija
 
Problem: Kod popularnog Monoa problem nije toliko u tome što samo ime zvuči loše (naprotiv, u moru neinspirisanih ili vrlo loše inspirisanih rešenja, njegovo odskače originalnošću), koliko što je apsolutno nejasno na koji način ovo korespondira sa njegovim životnim stavovima, uverenjima, tekstovima pesama. Čovek koji se na snimcima hvali time da žene seksualno odradi, pa prosledi ortacima uz preporuku i sertifikat koji garantuje kvalitet u skladu sa njegovim standardima verovatno nije na baš najbolji način shvatio koncept monogamije. Voleli bismo da vidimo njegovo izdanje leksikona stranih reči i izraza Milovana Vujaklije u kome se monogamija opisuje kao ‘surovi, ali brate, SUROVI promiskuitet’.
 
Pandan u američkom hip-hopu: Emsijevi sa imenima koja navode na krivi trag su brojni. Odavno je utvrđeno da ni Dr. Dre ni Professor Griff zapravo nemaju doktorske diplome i položaje na univerzitetu. Šnjur verovatno odnosi Will Smith, u svoje vreme poznat kao Fresh Prince koji nit je bio svež nit je bio plemenita porekla. Ako je ikad bilo razloga da nekoga tužimo zbog lažnog marketinga, ovo je to.
 
Kako se počinjena greška može ispraviti: Predlažemo da Mono odabere nešto što će biti više u skladu sa njegovom životnom filozofijom. ’Poligamija’ se nameće kao prirodan izbor, međutim mislimo da bi ’Panspermija’ celoj estetici promiskuiteta dodala još i dobrodošle (mada potpuno nebulozne, priznajemo) kosmološke konotacije.
 
Moskri izvrće džepove, Mikri gleda belo, dok lerdi kundakom štemuje moje čelo. Verovatno sam počeo
da trnem, ekstazija fleš, još jednu buksnu grunem, Majstorski odrađena finta, sa lerdijem u pet a u četri stiže kinta.
 
 
Iskaz
 
Problem: Sa Pančevcem Zoranom Stefanovim problem je suprotan od slučaja MC Monogamije. Iskaz je sebi udelio ime koje je moglo da bude bukvalnije i banalnije jedino da je glasilo ’pevač u gitarskom hip-hop bendu koji svojim tekstovima pokušava da ukaže na socijalne nepravde i političku korupciju, nadajući se da će razum prevladati i da će bratstvo svih ljudi jednog dana biti više od puke fraze na papiru’. Razumemo što je ipak odabrao kraću varijantu, ali… Suviše je direktna.
 
Pandan u američkom hip-hopu: Na pamet nam najpre padaju Hawd Gankstuh Rappuh Emsees Wid Ghats koji su, kad čovek trezveno pogleda, u svojoj bukvalnosti otišli mnogo dalje od Iskaza. Do te mere da nam je teško da poverujemo googleu kako je ovo pravi bend.
 
Kako se počinjena greška može ispraviti: Ponekad je pametna varijacija na sopstveno ime i prezime sve što vam je potrebno – pogledajte na kraju krajeva primere Škaba ili Eminema. Predlažemo da Iskaz promeni ime u ZStef što ne samo da zvuči nekoliko puta bolje već bi mu i kontroverza zbog činjenice da isto ime na Internetu koristi beogradski dramaturg, pisac i urednik Zoran Stefanović donela toliko potrebni prostor na stranicama ozbiljne štampe.

Hip-Hop Pojmovnik (tekst objavljen u Huperu)

Objavljeno u Uncategorized sa oznakama , , na jun 20, 2009 od mehmetkrljic

 

U poslednje vreme dobio sam više prigovora za to što sam udario da pišem ‘isključivo o igrama’ na ovom blogu od strane ljudi, koji, pretpostavljam, za igre ne mare i želeli bi da vide više drugih sadržaja. Dok će naravno tih drugih sadržaja, u većoj ili manjoj meri uvek biti, možda nije loše da još jednom podsetim da se moji jadni pokušaji pisanja mogu naći relativno redovno i na drugim mestima po Internetu.
 
Za muziku, stripove i povremeno knjige, te par debilnih kolumni, osetite se slobodni da odete na Popboks, kao što sam se ja osetio slobodnim da vam ponudim ovaj kastom srč za moje tekstove tamo.
 
Za moju redovnu (i redovno nepodnošljivu) nedeljnu strip-kolumnu na UPPS-u možete stati u red (kapirate: redovno – red. Jesam li kralj nategnutih igara reči ili nisam?) na sajtu UPPS. Kolumne se objavljuju skoro nepogrešivo svakog Četvrtka, a ako prvi put čujete za ovo, imate čak devedesetpet starih tekstova da tamo pročitate.
 
Konačno, za moje pokušaje (neuspele, sve do jednog, bojim se) satire i nekakvog društveno relevantnog humora ćete morati da se izborite sa čudovišno nepretraživom bazom sajta (pardon, portala) e-novine. Naravno, već mi je ukazivano da se politički dosta kompromitujem objavljujući tekstove za ovaj portal što je legitiman komentar, svakako. No ja nekako gledam da publikujem tekstove onakve kakve bih publikovao i ovde ili bilo gde drugde i sve dok to funkcioniše, nemam problem. Evo linkova za neke moje tekstove tamo: Link 1; Link 2; Link 3; Link 4; Link 5; Link 6. Pa sad vi vidite. Biće vam smešniji ako povremeno pratite događanja na javnoj sceni Srbije, ali ako ih ne pratite, ne mogu da vas osuđujem, pošto ih ni sam ne pratim (a komentarišem ih!! Nije ni čudo što su mi tekstovi slabi.)
 
E, ako smo rešili i taj problem, onda da publikujemo i jedan tekst koji je pre nekoliko meseci bio objavljen u Huperu, to jest u njegovom broju koji se tematski bavio hip-hop muzikom i, jelte, kulturom. Napisao sam tu nekoliko tekstova (da, da, svi će biti okačeni ovde) ali od svih ovaj jedini pretenduje na kao neku ozbiljnost. Naravno, svi drugi saradnici su napisali mnogo bolje i ozbiljnije tekstove, pa vas ohrabrujem da ili potražite taj broj kod nekog od preprodavaca korišćenih novina ili.. da uradite nešto drugo što mi u ovom trenutku ne pada na pamet. Moj tekst se bavio nekim od bitnijih pojmova u hip-hop kulturi i, razume se, bio bi još gluplji, prizemniji i neinformisaniji da nije pre publikacije prošao analizu od strane Peđe Vukčevića aka DJ Apea kome se ovom prilikom zahvaljujem, a vas podstičem da pročitate njegov dvodelni megatekst koji je pre izvesnog vremena objavio Popboks, a koji se bavi analizom hip-hop i dizel kulture u dragoj nam Srbiji: Deo 1 i Deo 2.
 
A sada, bez daljih odlaganja, pravo u
 
Pojmovnik Hip-Hopa (od slabo informisanog za nimalo informisane)
 
Black Panthers Party
 
Partija Crnih Pantera bila je najaktivnija u drugoj polovini šezdesetih godina, nakon što je osnovana u Kaliforniji 1966. godine. U početku otvoreno nacionalistička, partija je imala naglašeno militantne stavove i prevashodno se borila protiv policijske brutalnosti u naseljima sa pretežno crnim stanovništvom. Sa rastom popularnosti partija je usvajala sve više marksističkih i maoističkih stavova, postepeno stvarajući program koji je u deset tačaka trebalo da donese preporod afroameričkoj populaciji. Zasnovan na socijalističkim idejama o obezbeđivanju smeštaja, obrazovanja, posla itd. za sve, ovaj program je prevazilazio uski fokus na crnu rasu i pretvorio Crne Pantere u ikonu kontrakulturnih gibanja šezdesetih godina. Militantnost nekih od frakcija i uporno rovarenje američkih tajnih službi doprineli su da partija u mnogome izgubi na snazi prelazom u osmu deceniju dvadesetog veka, no značaj jednog od najvećih građanskih pokreta crne rase ostaje.
 
                                                                                                                                                                                                                                                Kada bi LDP ili DSS imali ovako kul logo ja bih se odmah učlanio!!!!
 
 
 
 
Zulu Nation
 
Hip-hop didžej Afrika Bambaataa je bio tek još jedan perspektivni član bande Black Spades iz južnog Bronksa, pre nego što je otputovao u Afriku, tamo se upoznao sa herojskom borbom naroda Zulu protiv belih kolonizatora i vratio se u Njujork potpuno promenjen. Svoje ime Kevin Donovan zamenio je pseudonimom Afrika Bambaataa u počast Zulu poglavici Bambati, a predvođenje bande je početkom osamdesetih zamenio osnivanjem pokreta Zulu Nacija. Zulu Nacija je radila na tome da nagomilanu energiju koju je crna omladina trošila na tuče i kriminal kanališe kroz skrečovanje, brejkdens, ples, repovanje i crtanje grafita. Nivo njujorškog uličnog nasilja je, kao posledica ovoga opao, a mnogi pripadnici bandi iz onog vremena su govorili da je hip-hop spasao veliki broj života.
 
                                                                                                                                                                                              Afrika Bambaataa u patriotskom zanosu
 
The Last Poets
 
Grupa crnih njujorških pesnika i muzičara okupila se na rođendan Malkolma X-a 1968. godine i dve godine kasnije snimila ono što danas prepoznajemo kao prvi hip-hop album. Ploča The Last Poets sastoji se uglavnom od zvuka udaraljki preko kojih trojica pesnika recituju strastvene stihove nabijene energijom borbe za ljudska i građanska prava onog doba. Sa drugim albumom koji je izašao sledeće godine, The Last Poets su postali interesantni i američkim službama bezbednosti, kojima nije prijao zvuk inteligentnih, obrazovanih crnih ljudi što su razložno i duhovito pričali o revoluciji koju televizija neće prenositi.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                     Kome uopšte treba televizija kada ima bongo bubnjeve?
 
Nation of Islam
 
Politički i spiritualni pokret crnih Amerikanaca, Nacija Islama, osnovan je tridesetih godina prošlog veka sa ciljem da predvodi duhovni, socijalni, mentalni i ekonomski preporod afroameričkog stanovništva. Poslednjih trideset godina NOI predvodi Louis Farrakhan koji ga je od poluzaboravljenog istorijskog artefakta pretvorio u značajan činilac savremene supkulture. Nacija Islama bazira svoj program na knjizi Poruka crnom čoveku u Americi, koju je polovinom šezdesetih napisao Elijah Muhammad, kao i na komplikovanom verskom sistemu koji između ostalog tvrdi da Zemlja postoji preko sedamdeset triliona godina, kao i da se prakontinent od koga je svo kopno koje danas znamo nastalo zvao Azija. Crni ljudi smatraju se direktnim potomcima Avrama/ Ibrahima i tokom istorije su sistematski lišavani učenja o svom poreklu i istoriji. Iako Nacija Islama poštuje pet osnovnih muslimanskih vrlina, većina tradicionalnih muslimana smatra NOI neverničkom sektom. Među članove ili simpatizere Nacije Islama spadaju i Chuck D. i Flavor Flav iz Public Enemy, Karim Abdul Jabbar, Ice Cube i Muhammed Ali. Sa svoje strane, Malcolm X, jedan od najvećih radikalnih crnih aktivista je bio član NOI da bi godinu dana pred smrt primio tradicionalni islam.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Svetsko a naše: Nation of Islam
 
Malcolm X
 
Radikalni crni aktivista i borac za ljudska prava, Malcom X je rođen kao Malcolm Little da bi po otkrivanju Islama i političkog aktivizma promenio ime u El-Hajj Malik El-Shabazz i postao poznat po svojim militantnim stavovima kojima je zagovarao crni separatizam, oružanu borbu, odvajanje Afroamerikanaca u posebnu državu na jugu SAD i postepen povratak u Afriku. Mladost je proveo baveći se kriminalom i sedeći u zatvoru gde je postao član Nacije Islama i po izlasku na uslovnu slobodu postao desna ruka Elijaha Muhammasa (predvodnika Nacije). Njegov dar za govorništvo i čistota ideja učinili su ga inspiratorom ogromnog broja građanskih pokreta, radikalnih militantnih grupa ali i umetnika svog vremena. Jazz muzičari poput Archieja Sheppa posvećivali su mu kompozicije i poeme, a nakon što je ubijen u atentatu 1965. godine, Malcolm X je ostao, uz Martina Luthera Kinga jedan od najcitiranijih govornika u crnoj kulturi uopšte i hip-hopu.
 
                                                                                                                                                                                              I vi, kao, ne biste glasali za ovakvog čoveka?
 
The Nation of Gods and Earths
 
Nacija Bogova i Zemalja ili, kako je još zovu Nacija Pet Procenata je mistička sekta i politička organizacija koja se sredinom šezdesetih godina odvojila od Nacije Islama. Iako su im političke i socijalne platforme veoma srodne, Nacija Pet Procenata ima još radikalniju interpretaciju Islama od NOI. Osnivač Clarence 13X je po odlasku (neki vele da je izbačen) iz Nacije Islama uzeo ime koje je jednostavno značilo ’Jedini Bog’ (Allah) i njegova organizacija i dan danas odbacuje monoteističko verovanje tradicionalnog Islama i NOI, tvrdeći da je svaki odrasli muškarac Bog a da je svaka odrasla žena Zemlja koja se okreće oko Boga. ’Pet Procenata’ iz imena organizacije odnose se na pet procenata svetske populacije koja je svesna ove istine i slede je u svoj njenoj slavi. Deset procenata populacije istinu znaju ali odlučuju da ovo znanje koriste za lično bogaćenje (i nazivaju se Đavolima), dok 85% stanovništva ne zna istinu i lako ih je zavesti. Nacija Pet Procenata je skoro opsesivno posvećena matematici, numerologiji i posebnoj vrsti analitičkog čitanja teksta kojom se otkrivaju ’dublje istine’ – donekle uporedivo sa dekonstruktivnim čitanjem Jacquesa Derride. Među hip-hop poslenicima, poznatiji članovi ili simpatizeri Nacije Pet Procenata su članovi bendova Wu-Tang Clan, Jedi Mind Tricks, Gang Starr, i reperi/ pevači poput Rakima, Brand Nubiana ili Erykah Badu. Iako se za termin ’Dži’ (G), kojim crni muškarci često oslovljavaju jedni druge široko veruje da potiče od reči ’gangsta’, veliki broj teoretičara je pripisuje reči ’God’ (Bog), kako se Five-percenteri oslovljavaju među sobom.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Drag je meni Muhamed Zukorlić, ali sam sebi sam draži!!!
 
Funk
 
Reč ’funk’ u Africi je korišćenja da opiše mirise telesnih izlučevina koje su se vezivale za seksualni odnos pa je i u američkom engleskom mahom korišćena da opiše telesni zadah. Od samih početaka crne pop-muzike, u ranom dvadesetom veku, reč ’funk’ je često korišćena zbog svoje seksualne ikonografije. ’Funky’ muzika je mahom bila spora i namenjena fizičkom zbližavanju parova a seksualna terminologija je kasnije korišćena da se daju nazivi i stilovima kao što su boogie woogie, ili rock’n’roll. Od šezdesetih godina reč funky počinje da se koristi da opiše plesniju, agresivniju, sinkopiranu muziku a jačanje pokreta za ljudska i rasna prava i podrška koju su im pružali najveći funk muzičari poput Slyja Stonea ili Jamesa Browna su utrli put hip-hop kulturi sedamdesetih. Osnovni sastojak funka, ponavljajuća ritmička celina, ‘groove’, srž je gotovo celokupne crne muzike i onaj sastojak zvuka koji plesače tera na kretanje (i znojenje, učestvovanje, zbližavanje, seks). Veliki deo ranih hip-hop žurki bio je baziran isključivo na puštanju funk ploča a semplovanje Jamesa Browna na hip-hop pločama osamdesetih bilo je toliko često da je Brown, kažu, imao jednog advokata čiji je jedini posao bio praćenje kršenja Brownovih autorskih prava od strane hip-hop producenata.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                     Seks Mašina u ljušturi pop-pevača: James Brown
 
Četiri elementa
 
Pomaljanje kulture hip-hopa iz kulture američkih uličnih bandi sedamdesetih godina donelo je sa sobom neke prepoznatljive karakteristike. Uvek opsednut brojevima, rani hip-hop je definisao četiri ravnopravna elementa kulture koji su pružali mladima priliku da budu aktivni i prepoznati kao snažni i kreativni, bez posezanja za nasiljem i kriminalom. Četiri fundamenta hip-hopa su dakle: didžejisanje, repovanje, brejkdens i crtanje grafita. Peti element koji se pominje već iniciranima je izgradnja svesti i jačanje ličnosti.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                         Evo, za ljude sa fotografskim pamćenjem: fotografske reference!!!
 
Battling, Freestyle, Cypher (ili Cipher)
 
U pokušaju da smanji nasilje među crnom omladinom u getima, rani hip-hop je ratovanje između bandi zamenio simboličkim formama borbe. Oslanjajući se na plemenske prakse zapamćene iz Afrike, hip-hop je pridao veliki značaj nadmetanju pred publikom. Battling ili nadmetanje je poluformalan vid ’borbe’ između dva takmičara ili dva tima u nekoj od hip-hop aktivnosti. Pravila i ocenjivanje su uglavnom implicitni i podrazumevaju učešće posmatrača (’zajednice’) u ocenjivanju i određivanju pobednika, a battling bilo koje vrste je simboličko samopotvrđivanje sopstvene volje i ličnosti bez obzira na šire moralne ili ekonomske implikacije. Takmičenja u crtanju grafita, skrečovanju, repovanju ili brejkdensu su od zabave klinaca sa ćoška izrasla u velika, sponzorisana takmičenja ali je u njima i danas očuvano poštovanje maštovitosti, poznavanja tradicije, ličnog stila, duha i improvizacije takmičara iznad suve naučene tehnike. Freestyle je hip-hop pandan jam sessiona u drugim muzičkim stilovima, najčešće repovanje bez pripremljenog teksta, koje se oslanja na slobodne asocijacije i odlomke već postojećih misli i stihova. Većina battle repovanja se oslanja na freestyling. Reč Cypher/ Cipher, se u učenju Nacije Pet Procenata vezuje za nulu na kraju kruga od 360 stepeni, što opet simbolizuje kraj učenja. U konkretnoj hip-hop praksi, Cypher je grupni freestyling, tokom borbe, učenja ili naprosto iz zabave, gde učesnici stoje u krugu i dobacuju jedan drugom rime.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                   Hip-Hop ‘betl’, viđen okom umetnika
 
 
African American Vernacular English
 
Kolokvijalno nazvan ‘jive’, što bi bila žargonska reč za sam žargon, AAVE je akademski prepoznat kao dijalekt engleskog jezika kojim govore Afroamerikanci. AAVE ima svoje prepoznatljive gramatičke i fonetske karakteristike, ali njegova najprepoznatljivija crta je što njime govore crni Amerikanci iz svih krajeva Amerike na gotovo istovetan način. Odsustvo većih varijacija u akcentaciji ili gramatici engleskog jezika kod Afroamerikanaca sa juga ili severa SAD objašnjava se relativno skorom migracijom crnog stanovništva sa juga ali i političkim faktorima koji su pomogli očuvanju oralnog kulturnog nasleđa crne rase u Americi. Iako ga neki naučnici smatraju samo varijetetom kreolskog govora, AAVE je prihvaćen od strane velikog broja crnih Amerikanaca kao deo njihove distinktne kulture i izvršio je ogroman uticaj na repere, hip-hop kulturu uopšte, a preko njih na popularnu kulturu i omladinsku kulturu u Americi i svetu u poslednjih nekoliko decenija.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Htedoh da ovde samo stavim sliku Richarda Pryora, ali ovako
                                                                                                                                                                                                                                                                                                 je sigurno ozbiljnije
 
Gat
 
Gat je skraćenica od ’gatling gun’ i u modernom slengu označava pištolj bilo koje vrste. Gatling Gun je bio prvi ikada konstruisani mitraljez korišćen u vojnim formacijama tokom američkog građanskog rata. U hip-hop kulturi, koja muževnost, kao vid afirmacije ličnosti veoma ceni, falusni simboli poput pištolja ili mikrofona su sveprisutni i često uzajamno zamenljivi. Kada je pre pet godina na koncertu u beogradskom SKC-u Masta Killa pozvao publiku da uvis podigne svoje pištolje, primer je dao podizanjem desne ruke sa spojenim kažiprstom i srednjim prstom u imitaciji pištolja. Ovo je bio trenutak u kome je čak i neupućenima postala jasna snaga simbolizma koja daleko prevazilazi puko činjenično stanje stvari na polju ličnog naoružanja među srpskom hip-hop publikom.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                 Baš da vidim kako bi Masta Killa ovo zadenuo za pojas trenerke…
 
Breakbeat, scratch, turntablism, beatdigging/ cratedigging
 
Kada je DJ Kool Herc izmislio hip-hop 1972. godine, uključujući svoje gramofone direktno u električni vod koji je virio iz polomljene njujorške bandere, imao je na raspolaganju samo svoje funk ploče i želju da lom koji je viđao među plesačima tokom određenih delova pesama, rastegne na ceo svoj nastup. Ovo je postigao izolujući brejkove, momente u pesmama kada bi pevač konačno predahnuo a ostali muzičari, uz naglašen bubnjarski rad upadali u energetski krešendo, zasnovan samo na akcentovanju ritma, ne na soliranju. Koristeći dve kopije iste ploče i vraćajući rukom ploču na početak brejka na jednoj ploči dok je brejk istovremeno išao na drugoj, Kool Herc je izmislio breakbeat, ritam sastavljen od samih bubnjarskih brejkova i pretvoren u kontinuiran tok klimaksa, neprestani groove nezaprljan pevanjem ili harmonskim razvojem. Ono što podrazumevamo pod hip-hop skrečovanjem rezultat je istovremenog korišćenja krosfejdera na mikseti i nagle promene smera okretanja ploče. Reč ’turntablism’ nastala je u devedesetim godinama da opiše didžejeve i muzičare koji su koristeći gramofon i miksete stvarali esencijalno novu muziku (za razliku od didžejeva koji ’samo puštaju ploče’) – u suštini ono što su hip-hop didžejevi radili od sedamdesetih godina, dajući Konkretnoj muzici američkih i francuskih akademskih kompozitora znojavu uličnu formu. Beatdigging i cratedigging su izrazi kojima hip-hop didžejevi opisuju ‘kopanje’ po prodavnicama često polovnih ploča u potrazi za albumima koji (možda tek potencijalno) sadrže bubnjarske brejkove što se mogu iskoristiti za pravljenje svojih pesama.
 
                                                                                                                                                                                                                                                   Ne, ne, ne, nije ‘brokeback’, nego ‘breakbeat’, dođavola!!!
 
Grafiti, tagovi, burneri, bombe
 
Iako hip-hop nije izmislio grafite (rani primeri potiču još iz starog Rima), oni su postali jedan od njegova četiri osnovna elementa. Krajem šezdesetih godina, grafiti su korišćeni da prenesu političke poruke i da obeleže teritorije bandi, mada je njihova najosnovnija funkcija bila afirmacija ličnosti samog autora. Štaviše, baš su prvi autori grafita bili oni koji su se usuđivali na obeležavanje svojim imenom teritorija drugih bandi, rizikujući teške batine, neretko i život. Prvi moderni njujorški grafiti bili su samo ime napisano markerom (kasnije auto lakom) – takozvani tag, a prvi taggeri su se takmičili u tome ko će biti prisutniji u svesti Njujorčana (’getting up’), bacajući svoj tag na što je moguće više zidova. Kada je počelo obeležavanje vagona gradskog metroa, koji je ime taggera onda nosio po celom gradu, ovo je nazvano ’bombardovanjem’, a ovakvi tagovi su nazivani bombama. Što su se autori više međusobno takmičili to su i grafiti postajali komplikovaniji. Tag je zamenjen throw upom, pa burnerom – složenijim crtežima većih dimenzija, a varijeteti poput top-to-bottom ili end-to-end burnera (što je označavalo farbanje vagona od leve do desne strane ili od dna do vrha) su ocenjivani višim ocenama od strane zajednice, kako zbog svojih estetskih kvaliteta tako i zbog težine, komplikovanosti ili opasnosti situacije u kojoj je grafit nastajao. Grafit nužno treba razlikovati od murala jer je on uvek skopčan sa afirmacijom ličnosti autora, ilegalan, rizičan i najčešće predstavlja samoinicijativnu, a ne institucionalizovanu zamenu za vandalizam.
 
                                                                                                                                                                                                  Evo šta google image search izbaci kad mu tražite hip-hop burners…

Hip-Hop igre

Objavljeno u Uncategorized sa oznakama , na jun 20, 2009 od mehmetkrljic

Evo još jednog teksta objavljenog u Huperu pre par meseci. U pitanju je bio hip-hop specijal u kome sam imao nekoliko tekstova koje ću ovde okačiti, no bilo bi lepo ako bi Peđa Vukčević uspeo da se natera da negde okači svoj tekst o slengu u domaćem hip-hopu jer je on zanimljiviji od svega što sam ja pisao. Ako ga neko ko ovo pročita vidi, neka mu to kaže!!!!

Hip Hop Igre!!!!
 
Između hip-hopa i video-igara ima puno srodnosti. I jedno i drugo troše prevashodno mladi muškarci koji se rekreativno pretvaraju da su siledžije naoružane vrelim željezom (iako su u stvarnosti tunjavci naoružani daljinskim upravljačem za televizor). I jedno i drugo su zasnovani na nadmetanju, usmereni na pobeđivanje i bazirani na veštini koja se zatim izdiže na nivo sakralne vrline. I jedno i drugo se neretko nalaze na meti političara, sociologa, psihologa i drugih društvenih dušebrižnika željnih da spasu zabludelu decu i zarade koji dinar mlateći gloginje tuđim genitalijama.
 
Šta se onda događa kada se ova dva plemenita medijuma susretnu? Kako izgledaju hip-hop video igre? Da li govorimo o najcrnjim primerima surove otimačine novca dečurliji koja ne bi prepoznala ‘stvarno’ ni da ih ono veštom prevarom napije na nekoj žurci a zatim ostavi u drugom stanju, ili o nadahnutoj sinergiji dva kreativna, svaki na svoj način interaktivna medijuma? Istražili smo i, na opšte neiznenađenje, odgovor je: da.
 
Grand Theft Auto: San Andreas
 
Slučaj: Scarface je bio ultimativni hip-hop film sa svojom pričom o kriminalcu velikog srca (i testisa) i usponu na vrh snagom čelične volje. Ovime je izvršio ogroman uticaj na afroameričku urbanu kulturu uprkos činjenici da u filmu nema repovanja, brejkdensinga, grafita ili, znate već, crnaca (da ne pominjemo kako Kubanca igra Italijan). Grand Theft Auto serijal je Scarface medijuma video-igara iako u njemu već postoji igra Scarface (koja je, što je dodatno zbunjujuće samo solidna imitacija Grand Theft Auto igara). Priče o urbanom nasilju, isplativom kriminalu i mehanika koja u svakom momentu omogućava kreiranje neverovatnog haosa u srcu grada privukle su ovim igrama milione igrača. GTA: San Andreas je posle nekoliko nastavaka koji su se fokusirali na italijanske gangstere u virtuelnim parodijama na Njujork i Majami doneo raskošan ep o vođi afroameričke bande u getu izmaštane Kalifornije.
 
 
Veze sa hip-hopom: GTA: San Andreas je interaktivni odgovor na gangsta filmove iz ranih devedesetih, besprekorno simulirajući period i mesto ali i surovo parodirajući različite aspekte savremene pop-kulture, politike, teorija zavere itd. Ne samo da je prikaz uspona Groove Street Ganga odrađen maestralno, pokazujući sve od crtanja grafita, preko mlaćenja suparničkih bandi koje valjaju krek omladini, pa sve do masovnih oružanih borbi na ulicama fiktivnog Los Santosa, već su jezik, kultura i karakterizacija glavnih likova izuzetno autentični, barem u meri u kojoj su nam ovaj svet približili filmovi. Pored svega, jedan od elemenata zapleta tiče se vaskrsavanja karijere propale gangsta rap zvezde. Među glumcima koji su pozajmili glasove likovima u igri su i reperi The Game, Ice T, Young Malay, Chuck D i Julio G. PC verzija igre dopušta i korišćenje sopstvene muzike na posebnoj radio stanici i neke od najlepših uspomena na 2005. godinu vezujemo za drive-by pucanja i zabijanja aviona u zgrade koja smo izveli slušajući Prti Bee Gee!
 
Dobro, ali da li igra uopšte ičemu vredi? GTA: San Andreas je sve do izlaska GTA IV ove godine bio najambiciozniji, najveći i najdublji projekat kompanije Rockstar Games. Iako su se neke sitne duše među igračima žalile da je igra prevelika za njihov ukus, nema ni najmanje sumnje u to da je sa svojom zastrašujućom slobodom izbora i količinom vozila, misija, urbanih i ruralnih lokaliteta koji se mogu istražiti, poboljšanom borbenom mehanikom i odlično napisanom i režiranom pričom GTA: San Andreas jedan od savremenih klasika medijuma video-igara. Ozbiljni smo. Tu je i Samuel L. Jackson.
 
Kuda posle ove igre? Jedini način da napravite bolju igru od one u kojoj je glavni junak crni vođa bande koga možete odenuti u bermude, japanke, dati mu afro frizuru i kalašnjikov i pustiti ga da pravi ršum na ulicama izmaštane Kalifornije je da napravite igru u kojoj će Srbin juriti po izmaštanom Njujorku, pucajući po ruskim gangsterima. Rockstar je, naravno, u igri GTA IV upravo to i uradio.
 
Def Jam: Fight for New York serijal
 
Slučaj: Ne bismo da budemo cinični više nego što je pristojno, ali dobro je znana činjenica da će izdavači video-igara objaviti svaku igru uz koju mogu da prilepe licencirane ime i lik neke hip-hop zvezde, bez obzira na njen kvalitet. Jer, cinizam na stranu, mali gadovi će takve igre, bez obzira na gotovo uniformno jadan kvalitet, kupovati. Shaquille O’Neal je posle dosta zaprepašćujućeg flertovanja sa hip-hopom imao i igru napravljenu po uzoru na svoje (izmišljene) podvige u oblasti borilačkih veština (Shaq Fu), a diskografski gigant Def Jam je pre nekoliko godina sa igračkim gigantom Electronic Arts sklopio ugovor o plodnoj saradnji na seriji borilačkih igara koja je do danas porodila četiri nastavka.
 
Veze sa hip-hopom: Def Jam igre su izrasle na rvačkom serijalu WCW Wrestling za koji je Electronic Arts izgubio licencu nakon što je WCW federacija otišla na doboš, tako da se na borilištima Def Jam serijala umesto našminkanih muškaraca u sjajnim trikoima sukobljavaju reperi u vrećastim pantalonama i šuškavim trenerkama. Kako je serijal odmicao, mehanika se udaljavala od rvanja, uvodeći sve više elemenata kik-boksa, kapoeire, kung fua i drugih plemenitih uličnih veština. Iznenađujuće, takmičenja u repovanju ili barem brejkdensu u ovoj igri – nema. Umesto toga, sve je u znaku mračnih sukoba uličnih siledžija koji jedan drugom pošteno opsuju majku pre nego što se muški dohvate. Ovi snagatori dobili su lica i imena mnogih hip-hop zvezda poput Snoop Doggy Dogga, Method Mana, DMX-a, Ludacrisa itd.
 
 
Dobro, ali da li igra uopšte ičemu vredi? U potpunom neskladu sa svojom surovo eksploatativnom estetikom koja u igračima prijateljski budi ono najniže, Def Jam igre su zapravo šokantno kompleksne i duboke borilačke igre sa mehanikom koja podrazumeva blokiranje, hvatanje, bacanje i specijalne poteze. Čak, u za sada najnovijem nastavku igre, Def Jam: Icon, izvođenje poteza u skladu sa ritmom muzike koja se čuje tokom borbi garantuje igraču određene prednosti. S obzirom da je ovo jedan od retkih primera dobre borilačke igre rađene za zapadnog izdavača, treba se setiti da su igru posle svega, ipak pravili Japanci iz kompanije Aki Corporation.
 
Kuda posle ove igre? U Akiju trenutno ne najavljuju novu Def Jam igru. No, nadamo se samo da posle igranja postojećih nastavaka igrač ne produžava pravo na ulicu ubeđen u svoju spremnost da momcima sa ćoška pokaže kako neće više trpeti njihove uvrede i ćuške…
 
50 Cent: Bulletproof
 
Slučaj: Kada vam je kao reperu praktično jedina vrlina to što ste bili upucani sa devet metaka i preživeli, trudite se da svoj biznis razvijete gde god možete. Curtis Jackson svoj neverovatni susret sa vrelim olovom o kome je preživeo da priča danas koristi da prodaje Reebok patike, kondome i video-igre. Igra 50 Cent: Bulletproof je verovatno najciničnije unovčavanje neuspelog atentata u istoriji neuspelih atentata.
 
 
 
Veze sa hip-hopom: Dobro, Fiddy je ovde glavni junak i ako je verovati scenariju igre, život najpopularnije hip-hop zvezde današnjice se sastoji od jurcanja po Njujorku sa sačmarom u rukama i pucanja u ogroman broj nesrećnih statista, sve u pravednoj želji za osvetom svojim neefikasnim atentatorima.
 
Dobro, ali da li igra uopšte ičemu vredi? Da kažemo to ovako: 50 Cent: Bulletproof je jednom prilikom proglašena za najgoru igru na Playstation 2 konzoli. Ikad. Da bismo stvari stavili u perspektivu valja reći da pričamo o konzoli koja ima više od dve hiljade naslova u svojoj dosadašnjoj istoriji. Sećate se kako smo gore rekli da će izdavači video-igara objaviti svaku igru uz koju mogu da prilepe licencirane ime i lik neke hip-hop zvezde, bez obzira na njen kvalitet? Kompanija Vivendi je Bulletproof izdala čak tri puta u tri različite verzije.
 
Kuda posle ove igre? A, sećate se kako smo gore rekli ‘mali gadovi će takve igre, bez obzira na gotovo uniformno jadan kvalitet, kupovati’? Bulletprof je prodao više od milion primeraka i nastavak 50 Cent: Blood on the Sand je trenutno u produkciji. U ovoj igri Fiddy i njegova G-Unit ekipa nastupaju u fiktivnoj bliskoistočnoj zemlji i, nakon što ih verolomni Arapi zavrnu za honorar, preuzimaju pravdu (i automatsko oružje) u svoje ruke i rešavaju problem bliskoistočnog terorizma na spektakularan način. I ovaj zaplet čak nismo ni izmislili.
 
Parappa the Rapper
 
Slučaj: Iznenađujuće ili ne, tek hip-hop igre u kojima se zapravo bavite nekom od aktivnosti iz uže hip-hop struke su retke. Neprežaljeni Jet Set Radio je svojevremeno u centar igre stavio voženje rolera i crtanje grafita i ostao klasik za sva vremena, pokazujući da japanski dizajneri imaju više mašte i stila od svojih američkih kolega. Samim tim, teško da je veliko iznenađenje to što je najbolju igru sa reperom u glavnoj ulozi napravio Masaya Matsuura, klavijaturista nekad popularnog japanskog benda Psy•S.
 
 
Veze sa hip-hopom: Glavni junak, titularni Parappa je pas napravljen od papira koji pokušava da impresionira devojku Sunny Funny napravljenu od, er, cveta. Kako će je impresionirati? Pa time što će postati najbolji reper u kraju, naravno!!! Sudeći po ovoj igri, repovanje je sjajan način da usput postanete majstor kung-fua, kvalitetan vozač i dreser buva.
 
Dobro, ali da li igra uopšte ičemu vredi? Zapravo… da! Parappa the Rapper je neka vrsta inicijatora savremenog žanra ritmičkih igara sa svojom inteligentnom kombinacijom vizuelnih i zvučnih uputstava koje daje igraču. Pored toga, iako se precizno ponavljanje zadatih zvučnih obrazaca (zapravo rep stihova) ocenjuje dobrim skorom, još veći broj poena dodeljuje se za uspešnu improvizaciju oko osnovnog ritma. Igara koje nagrađuju dobar freestyling i dan danas, dvanaest godina posle nastanka Parappa the Rapper ima veoma, veoma malo.
 
Kuda posle ove igre? Novih nastavaka izgleda neće biti u dogledno vreme, a ako ste baš u krizi, potražite na torentima Anime seriju o novim doživljajima slatkog repujućeg psa. Alternativno, čekajte da FreeStyleGames završi svoju igru DJ Hero.
 
Audiosurf
 
Slučaj: Dobro, u ovom tekstu smo preskočili igre kao što su B-Boy ili Getting Up, ne zato što su loše, nego zato što pokušavamo da ispratimo osnovni impuls hip-hopa, a to je kreativnost u korišćenju već postojećeg da se napravi nešto novo. U tom smislu, nezavisni, jeftini hit od prošle zime, Audiosurf zaslužuje punu i nepodeljenu pažnju svakoga ko je želeo da sa svojom muzičkom kolekcijom stupi u intimniji kontakt.
 
 
Veze sa hip-hopom: Audiosurf je misaono-trkačka igra sa elementima ritmičke igre. U njoj igrač vozi futuristički bolid po psihodeličnoj stazi koju igra sama proceduralno dizajnira u zavisnosti od muzike koja se čuje u pozadini. Genijalnost ovog koncepta? Stotine i hiljade mp3 fajlova koje imate razasute na svom harddisku služe kao podloga za građenje novih i potpuno različitih staza. Uvek ste želeli da vidite kako bi izgledala naučnofantastična trka napravljena od NWA-ove Fuck Da Police? Sada možete!!! (Mada sam, avaj ovde našao samo video gde je korišćena RATM obrada ove pesme.)
 
Dobro, ali da li igra uopšte ičemu vredi? Gorepomenuti Masaya Matsuura je još 1999. godine napravio igru Vib Ribbon koja je radila isto ovo koristeći za podlogu muziku na CD-u koga biste ubacili u svoj Playstation. Audiosurf, međutim, ide bar korak dalje time što prepoznaje kulturni trenutak u kome se nalazimo i igraču omogućava bukvalno hiljade novih staza koje su udaljene jedna od druge samo nekoliko klikova mišem. Ovaj ‘da vidim samo kako će izgledati sa ovom pesmom!!!’ efekat je zaslužan za činjenicu da je ustati od Audiosurfa gotovo nemoguće, čak i nakon što vam je ručak odavno zagoreo, žena demonstrativno otišla da spava kod majke, a mačke počele da jedu tepih.
 
Kuda posle ove igre? Posle? Zašto mislite da posle Audiosurfa postoji? Jeste li probali da napravite stazu od najvećih hitova Mitra Mirića? A Ekstra Nene? A od pesme ‘Ja nisam srećan čovek’ Kemala Malovčića? Tako smo i mislili!

Ruralna Gerila

Objavljeno u Uncategorized sa oznakama , , na jun 20, 2009 od mehmetkrljic

 

Gerilski marketing zapljusnuo je devičanske obale Srbije kao neka posebno drska reka izmeta. Dok su nas samo lagali o tome kako je njihova roba najbolja, kako su njihove usluge najjeftinije, a kamate najniže, kako ćemo za novac dobiti savršeno glatku kožu, perfektnu liniju i neverovatne erekcije, to je još bilo u redu. Ali ovo sad je već na granici nepodnošljivosti. Gerilski marketing, kako ga mi shvatamo, bi trebalo da je nešto što rade pripadnici golorukog naroda, vucarajući se po planinama i iz prikrajka zaskačući okupatora, ne bi li ga naterali da kupi njihove j#!$@ene napolitanke, a ne nešto što nam svaki čas prekida zadovoljstvo (?) gledanja okupatorskih serija i prenosa teniskih mečeva na televiziji.
 
Hoćemo da kažemo, kada se za dvadeset ili trideset godina bude pravila Noć Reklamoždera u Sava Centru rekonstruisanom iz pepela i ugaraka pravednog narodnog gneva, sumnjamo da će Jafforidža i Ajs Nigrutin sa setom biti isticani kao primer najboljeg što je domaća marketing inteligencija umela da proizvede te ratne 2008. godine. Sem ako pod ’najboljeg’ ne mislite ’najiritantnijeg’. U tom slučaju pokupiće ovacije i nagradu za posebni umetnički dojam.
 
JuTjub svedočanstvo.
 
Okrivljeni 1: Ajs Nigrutin
 
’Šta je to visoko, kosato, krakato?’ zapitao se i sam pesnik u jednoj od svojih pesama. Vladan Aksentijević iz Koteža je svoju poziciju na hip-hop sceni okupirane Srbije izborio ne samo visinom, dugim nogama (za igranje) i nepokornom frizurom, već i moćnim, jakim glasom, te spretnošću da godinama repuje o hrani, opijatima i raznim formama snošaja a da to ispadne nekako simpatično, čak i… autentično. Ajs i njegova 43-23 ekipa (nazvana tako po autobuskim linijama koje spajaju Kotež i Banovo Brdo) intuitivno su shvatili da prosto(dušno) prevođenje američkog repa na srpski nije ono kako bi u idealnom svetu trebalo da nastaje srpski rep, pa su umesto toga u odnosu na čitav žanr zauzeli jednu kritičku poziciju, kombinujući ironijski odmak sa zdravorazumskim sažimanjem srpske realnosti bliske slušaocima iz širokog spektra uzrasta i društvenih slojeva.
 
Ajs Nigrutin u vreme kada još nije bio plaćen da jede Jaffa
proizvode i umesto toga besplatno jeo sarmu
 
Dobro, ne verujemo da bi iko od njih to zaista i opisao ovim rečima, ali eto, dajemo vam kratki preview naše magistarske teze koju ćemo braniti jednom kada ovdašnji univerziteti raskrste sa idejom polaganja ispita i… učenja. Bilo kako bilo Vladan Aksentijević je nastavio repersku tradiciju kreiranja novog identiteta kroz referiranje na led.
 
Zašto je led toliko drag reperima? Delom, verovatno zato što je kul biti hladan kao led… ili tako nešto. Ice T i Ice Cube su, pored ove komponente isticanja u prvi plan svog ledenog karaktera možda na umu imali i blagi horor prizvuk koji reč ’ice’ ima u američkoj svesti, s obzirom da se tim imenom zove jedna od najrazornijih droga sintetizovanih u dvadesetom veku – metamfetamin (trivia: nemačke tenkovske posade u Drugom svetskom ratu su ponekad dobijale čokolade punjene metamfetaminom da bi poboljšali svoju borbenu gotovost. Panzerschokolade, rođaci, Švabo je znao za šta živi!!!) Sa svoje strane, Vanilla Ice je samo hteo da skrene pažnju na sebe i to kako je, jelte, beo, a ipak, jelte, repuje. Ili se barem pravi. Ajs Nigrutin se očigledno naslanja na ovu tradiciju i u karakteristično nadahnutom izlivu apsurda podseća na to da je svaki pošten Srbin barem jednom u životu poželeo da bude crnac, a da su najbolji među njima od toga napravili i karijeru.
 
Ta karijera je duže od deset godina bila relativno svedenih dimenzija. Kao jedan od najcenjenijih domaćih repera, obdaren šarmom, jakim plućima, filmičnom fizionomijom i brutalnom glasinom, Ajs je sam ili u društvu sa prijateljima (Bad Copy, 43zla) od druge polovine devedesetih krčio put kroz džungle domaćeg andergraunda, prepune nagaznih mina i ljudožderski nastrojenih komaraca. Išlo je to, nije da nije, i Ajs i drugari su u poslednjih nekoliko godina zbilja uspeli u tome da se nametnu kao vodeća hip-hop atrakcija ovih prostora, ljudi koji garantuju dobro raspoloženje gde god da se pojave, nosioci zdravorazumske narodne mudrosti, posredovane vulgarnim ali uvek razoružavajuće neposrednim tekstovima.
 
Ajs Nigrutin: razoružava i neposredan je
 
No, probijanje granica hip-hop geta desilo se tek nakon što je Ajs sa prijateljem, kolegom i saborcem Đorđem Miljenovićem (poznatim i kao Sky Wikluh) gostovao u televizijskom rijaliti šou Veliki Brat. S obzirom da se Ajs pokazao kao bliži narodnom ukusu od takvih ikona, er, narodnog ukusa kao što su Milić Vukašinović i Andrija Era Ojdanić, izgubivši u finalu, za prsa od strane genetskim inženjeringom dobijene Savršene Balkanske Žene™, njegova se karijera posle toga vinula put zvezda. Treći solo album koga je izdao prodavao se putem kioska i verovatno je najprodavanija domaća hip-hop ploča ikad (a ako i nije najgora, nije ni daleko od toga), a sada zaista popularni Ajs je mudro zaključio kako svojih pet minuta slave treba odmah dobro unovčiti jer zna se kako je ukus mase prevrtljiva stvar. Danas jesi, sutra nisi. Rat je, na kraju krajeva.
 
Dakle: napolitanke. Pardon. Jaffolitanke. Pardon, samo da se rasplačemo.
 
Okrivljeni 2: Guru Ridža alias Jafforidža
 
Ko je Guru Ridža, pitali su nas poznanici proteklih mesec i kusur dana, zavedeni hrpama plakata lepljenih širom glavnog grada ratom razorene Srbije, sa kojih im se smešilo lice okupatora. Uzdržavali smo se da im odgovorimo ’ma, neka budaletina, pusti ga u pi%#$@ mat €riη¥ onu nenormalnu’ jer smo bili svesni da nema svrhe osećati bes prema virtuelnom liku (doduše, ta zdrava logika nas je napustila prošle godine kada je Marvel retkonovao Spajdermena, ali o tome drugi put).
 
Guru Ridža je, razume se najnoviji proizvod neprijateljske propagandne mašinerije, virtuelni idol što stoji iza oltara crkve boga Mamona, ćelavi monah sekte agresivnih potrošača, sotona konzumerizma poslat da zavede vaše maloletne ćerke i sinove i povede ih put pakla. A ovoga puta, taj put čak i nije popločan dobrim namerama!!!!
 
Bez dobrih namera: Jafforidža
 
Kompjuterski generisan tako da liči na ljudsko biće (ali samo na onaj duboko neprijatni način koji u gledaocu izaziva nelagodu što nešto toliko očigledno veštačko treba da prihvati kao ljudsko), Guru Ridža je svoj pohod na svest građana ove napaćene zemlje započeo staromodno, plakat-kampanjom, na način sličan onome što je devedesetih radio kratkoročni urbani mit Marin Grubor. Pomenuti Grubor je, kako je posle policija utvrdila, želeo da se kandiduje za predsednika. Njegov duhovni predak, popularni Zuba koji je barem koristio propisno gerilsku taktiku pisanja grafita da privuče pažnju na sebe nije imao nikakvu agendu sem da postane ime koje će se pominjati na žurkama. Za razliku od njih, Guru Ridža je od prvog dana vrlo otvoreno tvrdio da traži sponzora i prodavao svoj (sumnjivi) imidž čak i pre nego što je tu bilo ičeg da se prodaje. Sirotinjski osmišljena mitološko-religijska aura Guru Ridže, sa sve ličnom filozofijom ’koja ima odgovor na sva pitanja’ (mada nam je sasvim nejasno kako bi to ’A zašto da ne?’ bio prihvatljiv odgovor na pitanje ’Ko je ova budala?’) očigledno je postavljena negde između poezije o Super-Ridži iz filma Kako je propao Rokenrol (koga se niko nažalost nije setio da trejdmarkuje dok još nije bilo kasno) i autentičnog urbanog ekscentrika poput Žike Obretkovića. Avaj, uvek kada se ovakve stvari rade smišljeno i ciljano, rezultati su poražavajući za domaći tim.
 
Goloruki narod Srbije diže ruke pred nadmoćnijim neprijateljem
 
Guru Ridža je, dakle, smorio čitav pošten svet u Srbiji (a njega, utvrdila je nauka, ipak ima… u tragovima) svojim blogovanjem o tome kako se, jelte, šetao Kalemegdanom, kako je smarao studente ekonomije (doduše, gledajući globalnu recesiju u kojoj se davimo, teško da su oni zaslužili išta bolje), kačeći svoje avanture na YouTube i prosto u nama izazivajući refleksnu želju da se u samoodbrani preselimo u Tursku gde su vlasti blokirale pristup YouTubeu nakon što je određeni sadržaj na istom iziritirao osećanja nacije.
 
Da su samo domaće vlasti na sličan način budne kada je u pitanju nacija! Avaj, kvislinški režim ne samo da nije poslao istražitelje da se istraži, uhapsi i uzme izjava, već je i dopustio da ova farsa teče dovoljno dugo, da se odjednom i neočekivano obznani kako je animirani Ridža konačno pronašao svog mračnog korporativnog gospodara i da će od sada svoju sumnjivu popularnost i dubiozni šarm koristiti u plemenite svrhe reklamiranja Jaffa napolitanki – Jaffolitanki!!! Voleli smo Jaffa keks, priznajemo, voleli smo ga kao mali, pa i kada smo se zamomčili, po prvi put zaljubili, otišli u vojsku, kada smo prvi put krizirali na suvo i prenoćili u pritvoru, voleli smo ga i mislili smo da i on za uzvrat voli nas ali da samo bira da to ne pokazuje, ali sada nam je jasno. Zašto kažeš ljubav, a misliš na keks…
 
Rasplet je poznat svakome ko ima televizor. Tužan u svoj toj razdraganosti. Siromašan u svojoj spektakularnosti. Gerila posle svega vodi izgubljenu borbu. Ustanak će biti ugušen u suzama, pre nego u krvi…

Šaolin Stajl

Objavljeno u Uncategorized sa oznakama , , , , , na jun 20, 2009 od mehmetkrljic

 

Koliko bi samo pitanja čovek mogao da postavi svom penisu, samo kad bi ovaj umeo da govori. Kakvi bi to razgovori bili!! Dva prijatelja poneseni krilima zajedničkih uspomena koje sad napokon mogu i pretresti do u detalj. ’Da li je i tebi bilo dobro koliko je bilo meni?’ Pa onda mogućnost da saznamo sve ono što nas je dugo kopkalo, pravu prirodu ženske duše, tajne unutarnjih svemira… Zadrhtim od nepoznate slasti svaki put kada se u mom umu razmotaju sve te beskrajne mogućnosti koje propuštamo sasvim nezasluženo, čistim hirom majke prirode koja, kao uostalom i svaka žena čini sve da nam pokvari uživanje u nečemu o čemu one mogu samo da sanjaju. Često zateknem sebe kako pomislim da bi već i prilika da slušamo dva penisa kako međusobno razgovaraju bila vanredan događaj koji bi se plaćao suvim filosofskim zlatom.  
 
Posmatrao sam mačku kako pokušava da ulovi srebrnu senku koju je na zid projektovalo ogledalo u rukama moje žene dok je ona čupala obrve bezbrižno zavaljena u fotelji. U mojoj glavi pojavile su se dve misli. Prva me je pozivala na oprez. Kada god žene deluju bezbrižno, to je najbolji znak za muškarce da se pripremaju na rat. Druga misao bila je kudikamo prijatnija i ticala se nemogućnosti prostog mačijeg intelekta da pojmi kako bi uspešan ulov u ovom konkretnom slučaju od nje zahtevao da se baci preko glave moje žene, otme joj ogledalo iz ruke i, prevrćući se po tepihu zarije mu očnjake u osetljivu žilu kucavicu. Umesto toga, siroto zvere frustrirano je udaralo šapama po zidu unezvereno vrteći glavom na sve strane, onako kako se odraz kretao. Osetio sam kako mi se grudi nadimaju od naleta intelektualne superiornosti. U tom trenutku zazvonio je telefon.
 
Ili je moja žena bila zaista ugodno zabavljena nekakvim mislima u kojima sam ja, moguće figurisao kao neka vrsta samoprogramirajućeg aparata za održavanje stana, ili ju je zbunilo to što sam, dok je bila na poslu, zvono telefona na koje je navikla, poznatu ariju iz opere Vilijem Tel, zamenio melodijom crnogorske himne. Tek, prošlo je nekoliko taktova Đusovog remek-dela ’Keš, kolica…’ pre nego što se ona panterskim skokom bacila prema telefonu.
Prekasno. Držao sam telefon u rukama i nadmoćno se smejao. Osetio sam kako mi se bradavice malo ukrućuju, to mi se često dešava kad vidim ispred sebe žensku osobu slomljenu, bespomoćnu, potpuno u mojoj vlasti.
’Daj mi to, bre, ne glupiraj se’, rekla je ona zlovoljno, pružajući zapovednički ruku.
 
Uzvratio sam joj osmehom u kome su se med i žuč mešali po najfinijem receptu Vladike Rada.
 
’Znaš kakva su pravila, dušo: ko prvi stigne do telefona ima pravo da onom drugom četrdesetosam sati radi šta god hoće, uključujući mokr-’
 
’Daj, bre to, ne lupetaj!’, uzviknula je sad već pomalo iznervirana. ’Daj mi taj telefon, to je Sanja!’
 
Suviše sam puta prolazio kroz ovakve situacije da bih tako lako naseo na njene trikove. Opet sam se osmehnuo.
 
’A šta ako NIJE Sanja, ljubavi? Šta ako nije Sanja? Šta ćemo onda?’
 
Đusov najveći hit je i dalje odjekivao u predivnoj midi interpretaciji. Kada bih sklopio oči video bih ispred sebe vaterpoliste, košarkaše i obične ljude kako stoje mirno, očiju uprtih u zastavu, dok im se usne sinhronizovano kreću slaveći ukus, stil i imućnost.
 
’Molim te’, reče Sunčica sada vrlo pretećim glasom, pružajući ruku ka meni još agresivnije.
 
’Sa teroristima nema pregovaranja’, rekoh ja i pritisnuh zeleno dugme na telefonu.
 
’Šaolin stajl!!!!!’, proderah se u mikrofon. Uvek je dobro neprijatelja uhvatiti na prepad. Čak i najpodliji među njima očekuju da začuju ljubazno ’halo’ s druge strane, u najgorem slučaju poslovno, muževno ’molim’.
 
Iz slušalice je dopirala tišina nekoliko trenutaka, pre nego što začuh jedno slabašno, upitno ’halo?’
 
’Vi ste, Sanja!’ rekoh jedva susprežući svoje oduševljenje. ’Nisam Vas očekivao da čujem.’
 
’Uh…’, rekla je ona zbunjeno. ’Jel’… Sunčica u stanju da priča?’
 
Osmehnuh se kada sam se prisetio kakva je moja reputacija među ženinim prijateljicama.
 
’Kako da ne, Sanja, Sunčica je u stanju da priča. Za razliku od mog penisa!!’ dodadoh ozlojeđeno.
 
’…’
 
U Sanjinom ćutanju mogao sam čuti prisenak divljenja. Divljenja koje svakako nije umela da izrazi rečima.
 
’Znam’, rekoh. ’I meni je teško, ali eto, kad već pričamo o tome, šta biste Vi, Sanja recimo prvo pitali svoj penis?’
 
Čuo sam kako moja sagovornica s druge strane guta knedlu dok sam istovremeno jurio po kući da izbegnem Sunčicine pokušaje da mi otme telefon.
 
’Moj… Misliš tvoj penis?’ upitala je Sanja. Nasmejah se.
 
’Ne, zaboga, zar misliš da bih te pustio da pričaš sa mojim penisom? Zar misliš da bi on pričao sa… ženama?’ Nasmejah se od same apsurdnosti ideje. ’Moj penis je, Sanja, jedan otmeni gospodin koji JEBEMTIMAJKUUPIČ-’
 
Moje objašnjenje bilo je grubo prekinuto kada sam se sapleo o mačku. Konfuziju koja je potom nastala, a u kojoj smo se zver i ja nemo borili za premoć, kao toliko puta u surovoj istoriji opstanka naših dveju vrsta, Sunčica je iskoristila da mi otme telefon.
 
*
 
’Sanja će da dođe malo kasnije’, rekla je Sunčica glasom koji ljudi obično koriste da saopšte protivniku kako su brojali ispaljene hice i kako znaju da mu u šaržeru nije ostalo ništa sem malo mesinganog praha i lepih sećanja na letnje noći provedene u Braći Jerković.
 
’Šaolin stajl’, rekoh ja hladnokrvno praveći rukama karakterističan pokret uvežbanog kung-fu borca.
 
’Molim te’, reče ona, ’MOLIM TE da se ponašaš pristojno, da ne pričaš o svom penisu i da ne puštaš ponovo one snimke sa vašeg božićnog koncerta. Jedva sam je ubedila da si to greškom bio pustio neki dokumentarni film o devijantnom ponašanju u jermenskim centrima za readmisiju žrtava trefikinga.’
 
’Šaolin stajl’, rekoh ja hladnokrvno praveći rukama karakterističan pokret uvežbanog kung-fu borca.
 
Sunčica me uhvati obema rukama za glavu. Mentalno se pripremih za udarac kolenom u lice. Boleće, znam, rekoh sebi, ali neka joj Alah oprosti jer ne zna šta radi.
 
Umesto toga Sunčica se snažno, gotovo agresivno zagleda u moje oči.
 
’Molim te, molim te, da se ponašaš pristojno, jel’ hoćeš? Obećaj mi?’
 
Sačekah jedan otkucaj srca.
 
’Nema problema.’, rekoh.
 
’Sigurno?’ upitala je zabrinuto.
 
’Šaolin stajl.’
 
 Sunčica je slegala ramenima onako kako je možebiti Hendriks slegao kada su mu rekli da je umro razvaljen od droge nakon što je imao seks sa dve prostitutke istovremeno.
 
’Da li bi ti bilo teško da odeš do supermarketa i kupiš flašu crnog vina, kad već Sanji nisam kupila ništa kada sam bila na putu….’
 
Znao sam da tu postoji neka prikrivena agenda, neki tajni plan čiji je neobjašnjiva nesposobnost mog penisa da procedi makar najprostiju rečenicu bila samo delić.
 
’Tako dakle’, rekoh. ’Želiš da ja izađem iz kuće da bi ti ostala nasamo sa’, napravih rukama znake navoda u vazduhu, ’“Sanjom“? Dobar plan! Odličan plan, Sunčice, čestitam ti!!!’
 
Nasmejah se gorko. Nisam znao da li me više boli to što je moja žena mislila da ću nasesti na ovako providnu igru ili to što me je mačka u gušanju na podu jednom izuzetno jako ujela za palac.
 
’Šta?’ rekla je Sunčica. ’Šta pričaš?’ Pomalo rezignirano, uhvatila se rukama za glavu. ’Šta opet izvodiš, ludi čoveče, samo treba da odeš do marketa na ćošku i kupiš flašu vina!!! Zar je to tako teško?’
 
Vrteo sam glavom u mešavini zgađenosti, osude i dobrog zabavljanja.
 
’Zar nemaš već vino u frižideru, podla ženo? Zar ga nisam već kupio prošlog vikenda?’
 
Sunčica uzdahnu.
 
’Jesi… Ali si ga sinoć razbio pokazujući mi kako možeš da žongliraš sa bilo koje tri stvari nasumično izabrane iz frižidera.’
 
’Ne, u redu je, ne moraš da se pretvaraš, jasno mi je’, rekoh. ’Želiš me izvan kuće. Razumeo sam. U redu je. Otići ću. Nadam se da ćete ti i Sanja imati dovoljno vremena za svoje okultne i odvratne rituale dok me ne bude.’
 
Priđoh prozoru i otvorih ga.
 
’Ljupkice, dođi’, pozvah mačku. ’Sunčica nas ne želi u kući neko vreme’
 
’Jel’ imaš pare?’ upita me žena.
 
Ja se gipkim pokretom bacih u krošnju najbližeg drveta i elegantnim, mnogo puta ponavljanim potezima sručih u blato u njegovom podnožju. Pogledah gore, osećajući probadajući bol u vratu. Mačka je stajala na simsu i njuškala noćni vazduh. Znao sam da miriše nevolju. I ja sam mogao da je namirišem. Ono što, međutim, nevolja nije mogla da zna je da sam najveća nevolja u ovoj noći bio upravo ja.
 
*
 
Pseće truplo na ulici ovog jutra. Kolski točak prešao mu je preko trbuha, razneo mu utrobu. Ovaj grad me se plaši, video sam njegovo pravo lice.
 
Mada… Setih se da sam, prišavši bliže, video kako je ono za šta sam mislio da je mrtav pas raznete utrobe bio samo džak ispao iz nekog kamiona i vrećica čipsa koju je u njegovu blizinu naneo vetar.
 
Zadigoh malo kragnu na svom mantilu prilazeći kafani za koju sam znao da okuplja krem beogradskog šljama. Vetar kao da se pojačavao sa svakim mojim korakom. Osećao sam se kao riba. U elementu. Riba u svom elementu. U vodi. Noćas će se prolivati krv i to ne moja. A krv nije voda, to sam instiktivno znao.
 
Kroz zamašćeno staklo prozora mogao sam da vidim grupice beogradskih lupeža kako ispijaju jeftin alkohol i kuju svoje gnusne planove koji su mogli ali i nisu morali uključivati u sebe nameru da se jedna etnička grupa u celini ili u delu uništi. Ti ljudi su spremni na sve i ni od čega ne prezaju.
 
Prepoznah za jednim stolom Boru Đorđevića-Čorbu i partnera mu u zločinu, Bajagu. Šuškalo se da ova dvojica ponovo rade zajedno i mogao sam da vidim da ovi abrovi nisu bili bez osnova. Dobro je, rekoh sebi, to me je poštedelo napora obilaženja sumnjivih lokala i lomljenja prstiju ljudima koji informacije ne bi dobrovoljno sa mnom podelili.
 
 
Čorba i Bajaga su u osamdesetim godinama bili strah i trepet beogradskog podzemlja. Obojica obdareni natprirodnim moćima, oko sebe su bili okupili grupicu kriminalaca nižeg nivoa koji su ih bez pogovora slušali. Dorćol, dokovi, pa i deo Zemuna su bili potpuno u vlasti ove dvojice nemilosrdnih, nemoralnih kriminalaca koji su svoje nadljudske sposobnosti koristili isključivo za lično bogaćenje i zadovoljstvo.
 
Sada su ponovo bili zajedno, smejući se i ispijajući alkohol. Beograd je zadrhtao kada je taj smeh prodro kroz staklo do mračne ulice.
 
Neko mora da ih spreči, pomislio sam. Osamdesete se ne smeju vratiti. Već samo sećanje na Bajaginu frizuru iz onog vremena teralo mi je suze u oči. Odlučno zakoračih prema vratima. Na kraju krajeva, Bajagina moć se sastojala samo od izuzetno visoke tolerancije na heroin. To je možda u osamdesetima bilo impresivno, ali isto se može reći i za dojke Lepe Brene koje smo videli na naslovnoj strani jednog tadašnjeg tabloida, zaklonjene samo tankim, uostalom potpuno providnim materijalom neke jeftine bluze. Vremena su se promenila, standardi porasli. Bajaga će biti lakši za poraziti od njih dvojice.
 
Pritisnuh kvaku, duboko uzimajući vazduh. Šaolin stajl, pomislih u sebi. U tom trenutku pažnju mi privuče bilbord sa druge strane ulice. U pitanju je bila reklama za teve šou nekog škotskog komičara Mekdonalda. Umesto njegovog lica na slici su bila dva groteskna oka kako vire kroz crveni zastor. Nesumnjivo nekakva aluzija na ’Velikog Brata’, pomislih. Bile su to jako ružne oči, sasvim slične nekakvim pljeskavicama. Tekst ispod očiju pitao je ’Zbog čega čovek ima dve ruke?’
To je lako, rekoh u sebi zadovoljno, zbog toga što je neudobno masturbirati istom rukom u kojoj čovek drži daljinski upravljač.
 
Oduševljen što sam dao tačan odgovor iz prve, odlutah niz ulicu u potrazi za još kojim bilbordom kome bih demonstrirao svoju intelektualnu snagu i moć brzog zaključivanja.
 
*
 
Ispred zgrade vlade zatekoh strahovite nerede. Na sve strane letele su kamenice. Interventne jedinice policije sukobile su se sa demonstrantima koji nisu hteli da odstupe ni za korak. Buka je bila zaglušujuća. Vodila se borba za svaki pedalj asfalta. Policijski štitovi goreli su od bačenih Molotovljevih koktela. Pendreci i motke sudarali su se silovito. Policija na konjima pokušavala je da razgrne masu, ali demonstranti su, koristeći užad i kamenice obarali jahače na zemlju i zatim ih brutalno napadali, ne dajući im šansu čak ni da zamole za milost.
 
Videh kako policija ispaljuje patrone suzavca pravo u masu okupljenih pripadnika nevladinih organizacija. Pok, pok, pok, projektili su se odbijali od ljudskih tela i širili svoj kužni naboj unaokolo, ali nikom nije padalo na pamet da se povuče. Videh Borku Pavićević kako uzjahuje konja na kome je do pre nekoliko trenutaka sedeo komandir policijske patrole i kako mašući okrvavljenim mačem poziva svoje sledbenike u juriš. Policijske snage ispred vrata vlade su se još uvek držale. Ali jedva.
 
Priđoh poznanici iz Helsinškog odbora za ljudska prava.
 
’Šta se dešava? Zbog čega protestujete?’ upitah vičući kako bih nadglasao graju.
 
Moja poznanica je svom snagom bacila kamen iščupan iz beogradske kaldrme prema najbližem policajcu pre nego što mi je odgovorila.
 
’Genocid!!’ reče ona. ’Koštunica je kriv za genocid i nećemo otići odavde dok to sam ne prizna i ne preda se sudu!!!’
 
Zaustih da je pitam kom sudu, šta je genocid i ko je Koštunica, ali ona se već zaletela u masu urlajući:
 
’Nema uzmicanja!!! Oni su na kolenima!!! Napred do pobede!!!!’
 
Borba kao da dobi nov tempo. Video sam Sonju Biserko kako strahovitim udarcima odbacuje automobile levo i desno, kako prevrće žardinjere i lomi policijske štitove u komadiće. Dvojica pripadnika žandarmerije odleteše okrvavljeni na asfalt, odbačeni udarcima glavom razjarene ratnice.
 
’Nećete se izvući!!’ zaurla ona prema prozorima zgrade iza kojih su se nesumnjivo drhteći krili članovi vlade. ’Odgovaraćete svi redom za svoje zločine, a onda ćemo ići od kuće do kuće i izvlačiti krivce na ulicu!!!’
 
Primetih u masi i pripadnike UNHCRa. Razgrćući telesa znojava od borbe, vrela od adrenalina, probih se do njih.
 
’Da li ovo da shvatim kao podršku Ujedinjenih Nacija zastupničkim aktivnostima trećeg sektora?’ upitah njihovog šefa. On mi odgovori nešto kratko na engleskom, streljajući me očima. Jedan oštar pokret rukom i već su njegovi telohranitelji, utrenirane i do zuba naoružane nindže jurile prema meni. Nasmejah se, zabacujući pramen kose sa čela u gestu prezirne opuštenosti. Posegoh rukom ispod mantila, da dohvatim svoje osvećene nunčake, koje sam krio u specijalnoj pregradi, čuvajući ih baš za ovakve prilike.
 
Na moje iznenađenje, pronađoh samo iskorišćenu karticu za telefoniranje i lopticu od staniola. Setih se da sam je ovde gurnuo onomad kada sam hteo da nerviram mačku. Usne mi se raširiše u osmeh dok sam u sećanje prizivao njenu frustriranu unezverenost.
 
U tom trenutku nad bojištem zagrme. Namestih šešir malo bolje na glavi, kiša je ipak mogla da pokvari sve moje planove. Da ne pominjem frizuru.
 
Onda shvatih da je grmljavina poticala od jednog čoveka. Iz grla jednog čoveka podizala se i lebdela nad masom sukobljenih demonstranata i policije, nadjačavajući postepeno svaki drugi zvuk na ovom poprištu borbe mračne prošlosti i proevropskih snaga.
 
Taj čovek… Taj čovek koji je stajao na prozoru zgrade vlade, držeći se jednom rukom za garnišnu, taj čovek odeven samo u svilene bokserice i skerletni plašt bio je Vojislav Koštunica.
 
’Ponavljam’, grmeo je Koštuničin moćni bariton. ’Prekinite sa izmotavanjem i svako na svoj radni zadatak!!!’
 
Masa se postepeno smirivala. Sve oči sada su bile uprte u premijera. Glasovi utihnuše.
 
Ako iko ima snagu i autoritet da zaustavi ovo, onda je to baš Vojislav Koštunica, pomislih.
 
photo
 
’Kakav je to način?’ odjekivao je premijerov glas između zgrada. ’Da li ovako mislite da krenemo u Evropu? Da li ovako treba da se ponašamo sada kada smo oslobođeni nepravednih i, dodao bih nametnutih optužbi? Sada kad smo izvojevali veliku pobedu, kada smo lice Srbije umili, napuderisali i namazali skupim rumenilom, vi želite ponovo da nas odvučete u ponor!!’
 
Sonja Biserko istupila je ispred mase.
 
’Odgovaraćeš ti za svoje zločine, Vojislave!!!!’ povikala je. ’Narod više neće da trpi tvoj genocid koji mu tako bahato i bezobrazno guraš u lice kao da mi ne primećujemo koliki ti je!!! Neće moći više!!!! Dođi i uhapsi se sam da ti mi ne bismo dolazili tamo!!!’
 
Klicanje i graja pozdraviše govor predvodnice nevladinog sektora. Ja šmrknuh značajno, kao da želim da kažem da svaka batina ima dva kraja, da se ne može dva puta preći ista reka i da budućnost mora biti više od ogledala prošlosti jer bi se inače mačke bacale na budućnost u bezumnoj frustraciji umesto što dremaju kao strvine ispred peći.
 
Koštunica zataknu palčeve za ivicu bokserica u tradicionalnoj pozi onog ko čika svetinu da isproba dokle je spreman da ide.
 
’Sereš, Sonja.’, reče jednostavno, sa šeretskim osmehom. Nekoliko policajaca poče da se prigušeno smeje.
 
U tom trenutku iz mase dolete kondom napunjen sirupom za sok od pomorandže na razblaživanje i rasprsnu se pri kontaktu sa premijerovim širokim prsima.
 
’Ko je to bacio?!’, povika Koštunica razgnevljeno dok mu je gusta tečnost slepljivala malje na grudima.
 
Iz mase istupi Nataša Kandić.
 
’Ja’, reče pomalo zlurado. ’I baš me zanima šta ćeš da uradiš po tom pitanju.’
 
Koštunica ju je streljao pogledom, gladeći svoje poprsje odsutnim pokretima.
 
’Kučko!’ procedi kroz stisnute zube.
 
U gomili se začu zvuk repetiranja desetina komada ručnog vatrenog naoružanja. Pogledah na sat. Emisija na radiju mi je upravo počinjala. Elegantno se okrenuh na peti i laka koraka se uputih prema zgradi radija.
 
*
 
’Jel’ sve spremno?’, upitah tonca kačeći šešir i mantil na čiviluk u studiju.
 
Ovaj je klimnuo glavom, ne skidajući oči sa ekrana televizora na kome se mogao videti neki soft-porno program snimljen u ambijentu koji je neobično ličio na Mađarsku dok se ova upinje iz sve snage da podseća na Havaje.
 
’Gosti su tu?’
 
’Čekaju u studiju, počinješ za minut.’
 
Klimnuh glavom sa odobravanjem. Volim kada se sve odvija kako treba.
 
’Pusti špicu’, rekoh, stupajući prema studiju. On klimnu i izvežbanim pokretom zavrte magnetofonsku traku.
 
Iz zvučnika pokuljaše teški udarci bubnjeva. „Di Džej Meho!“ ponavljao je semplovani glas, dok je moj tonac jednom rukom skrečovao ploču na kojoj su se nalazili snimci satanske mise Šandora Laveja. Ogrnuh se srebrnastim bade-mantilom i pomislih da nisam ni pitao ko su večerašnji gosti.
 
*
 
’Dobro veče, i dobrodošli u još jedan Di Džej Meho šou’, rekoh rutinirano u mikrofon. ’Večeras u emisiji diskusija o novim prioritetima u spoljnoj politici Srbije. Srbija oslobođena odgovornosti za činjenje ali dočekana iza ugla zbog odgovornosti za nečinjenje. Šta nam je sad činiti… ili nečiniti?’ Napravih malu pauzu, koliko da se suptilna igra reči raspojasa u umovima slušalaca. ’Sa vama je tonac Paja i moja malenkost, Mehmet K., kao i naši gosti.’ Klimnuh Paji. On pokaza palcem na nešto iznad svoje glave. Napravio sam mentalnu zabelešku da pogledam šta to ima na plafonu iznad njega kada se završi ovaj blok. ’Nebojša Čović!!!’ Paja ovu najavu proprati zvukom iz filma Isterivač Đavola, monstruozno izmenjeni glas Linde Bler govorio je najveće opscenosti. ’I Čedomir Jovanović!!!!!’ Teški hip-hop ritam i semplovi vatrenog oružja ilustrovaše najavu mog drugog gosta.
 
Okrenuh se prvo prema Čoviću.
 
 
’Gospodine Čoviću, dobro veče i dobrodošli, drago nam je da ste mogli večeras da budete sa nama i učestvujete u ovoj raspravi.’
 
Čović mi uljudno klimnu glavom.
 
’Hvala Vam, bolje Vas našao, drago mi je da sam ovde i da možemo da raspravljamo o ovoj temi. Srbija se ponovo nalazi na veoma osetljivoj prekretnici i-’
 
’Gospodine Čoviću’, upadoh mu ja u reč. ’Šta biste pitali svoj penis kada bi on mogao da govori?’
 
Moj sagovornik za trenutak ućuta. Tonac Paja, ne sasvim nepripremljen na ovakve momente u mojim emisijama popunio je prazninu kratkim reklamnim džinglom.
 
’Molim?’, progovori tiho Čović. ’Možda Vas nisam najbolje razumeo?’
 
Ja pogledah Čedu i prevrnuh očima. Čeda klimnu glavom kao da hoće da mi kaže da razume. Primetio sam da je sve bolje izgledao od kada je karijeru političara dopunio karijerom perspektivnog repera. U usni je imao dve alke, na obrijanoj glavi vunenu kapu, a tetovaže na vratu su mu bile skoro dovršene. Uz to je žiletom sebi napravio ožiljak na obrvi. Prilično kul.
 
’Vaš penis, gospodine Čoviću, znate ona stvar koju nameštate kada prekrštate noge. Da ume da govori, šta biste ga prvo pitali?’
 
’Gospodine Krljiću’, poče iznervirano Čović a onda kao da se nečega naprasno setio, ’Jel’ ovo skrivena kamera?’ Lice mu se ozari.
 
’Provali!!!’ upadne Čeda, ’On, brate misli da je ovo skrivena kamera, brate, ne mogu da verujem brate, što nisi doveo nekoga ko će bar da bude neki izazov, brate, ovo će biti kao da uzimaš ket heroina od deteta.’
 
Ja sam bio suviše zauzet klimanjem glavom u ritmu instrumentala koji je išao ispod našeg razgovora i pravljenjem rukama poteza iz kung-fu filmova, da bih mogao da pričam. Čović se unezvereno vrteo oko sebe.
 
’Gde je? Gde je kamera?’
 
’Nema kamere, gospodine Čoviću’, rekoh ja konačno. ’Nije ovo taj tip emisije. Ovo je emisija gde treba da čujemo sukob mišljenja, gospodine Čoviću. Hoćemo da čujemo kako iznosite svoja mišljenja i napadate tuđa gospodine Čoviću. Nismo Vas zvali da budete zbunjeni i zapitkujete gluposti.’
 
Čović se zagleda u mene. Čeda i ja smo sada zajedno klimali glavom u ritmu.
 
’Dakle?’ rekoh ja, iščekujući.
 
’Ali…’ prošaputao je on. ’Niste me još ništa pitali… Da li ja o spoljnoj politici treba da-’
 
Prekinuo sam ga isključivši mu mikrofon.
 
’To je bio gospodin Čović’, objavio sam. ’Čuli smo kako on gleda na aktuelnu spoljnu politiku naše države. Mišljenje koje, ako je sudeći po tome kako su nam se telefoni usijali od poziva slušalaca, okarakterisano kao dosta kontroverzno. Čak bi se moglo reći, pomalo uvredljivo na račun našeg drugog gosta, gospodina Čedomira Jovanovića.’
 
Čović je pogledom šarao od mene prema Čedi i natrag.
 
’Ali gospodine Krljiću, ja nisam-’
 
’Dajem reč gospodinu Jovanoviću’, objavih.
 
Čeda mi glasno baci kosku, pre nego što je dohvatio mikrofon manirom rutiniranog emsija.
 
’Jou, veliki pozdrav za mog crnju Mehmeta i sve crnce koji slušaju njegovu emisiju. Pre nego što počnem da betlujem Nebojšu Čovića hteo bih da pozdravim moju ekipu iz koteža, a posebno moje gangstere Ajzaka i Timbeta, onda Vikler Skaja Vinegal emsija i Sevena’, svaku svoju reč Čeda je propraćao karakterističnim pokretima ruke. ’i na kraju moju ekipu sa Medaka, Eufrata, Mikrija i pokojnog ’Skrija’
 
’Gospodine Jovanoviću’, rekoh ja, ’Vi ste učinili nešto za šta su mnogi mislili da je nemoguće. Nakon što su se ekipe sa Medaka i iz Koteža do krvi zakačile zbog nekih stvari koje je bolje ne pominjati u emisiji koju slušaju deca, a tiču se preljube, Vi ste uspeli da ih pomirite. Da li je tačno da Vas beogradski reperi sada zovu Mirotvorac?’
 
Čeda je đuskao u svojoj stolici u ritmu instrumentala, oduševljen mojim pitanjem.
 
’Brate, pa mislim, svima nam je ulica zajednička brate, i taj reperski život brate, pajdo, koks, murija, betlovi, klošarenje brate, nećemo da damo da nas dele, brate. Žena dođe i prođe, brate, a ortaci ostaju!’
 
Ja mu zadovoljno klimnuh glavom.
 
’Čuli smo reči koje je Nebojša Čović upotrebio da Vas okarakteriše. Moram da kažem da su u ovoj emisiji takvi izrazi retko korišćeni.’ Krajičkom oka okrznuh Čovića koji je zapanjen pokušavao da ustane sa stolice. ’Naši slušaoci žele da čuju Vaše argumente. Molim vas da imate na umu renome ovog radija.’
 
Čeda klimnu glavom, dok je celim telom pratio ritam muzike koju je Paja sada još više pojačao. Posle četiri takta u kojima je izbacivao samo neverbalne zvuke poče da repuje.
 
’Naokolo pričaš kako krstim šemu
Jebaću te ružno, bolje menjaj temu
Volim pajdo, mrzim policiju
Ne kurči se siso, jebaću ti familiju
Plakaće ti keva, plakaće ti sestra
Kad završim pajdo osećam se ekstra
Promiskuitet, moje srednje ime,
Plači, pičko, dok ja kidam rime!’ 
 
Paja ulete u mahniti skreč dok smo Čeda i ja jedan drugom bacali koske i muževno se štipali za bradavice.
 
’Čuli smo, gospodine Čoviću, argumente druge strane. Ja bi, kao voditelj ove emisije trebalo da budem neutralan, ali ne mogu a da ne primetim da gospodin Jovanović mnogo bolje repuje od Vas. Ako se malo ne potrudite, gotovo je sigurno da ćete izgubiti ovaj betl. A onda Vas niko na ulici neće poštovati, gospodine Čoviću, NIKO!!!’
 
Smejao sam se preplašenom Čoviću u lice tako bezobrazno da ovaj ustade sa stolice i baci se prema vratima. Tada u studiju nastade haos. Čeda je iz trenerke izvukao glok i repetirao ga. Paja je sve reglere na mikseti gurnuo do kraja. Čović je noktima grebao tapacirana vrata studija dok sam ja proveravajući poruke na telefonu shvatio da Sunčica već nekoliko sati čeka da donesem flašu crnog vina za nju i Sanju.
 
*
 
’Evo me zlato’, najavih se slabašno vičući ka otvorenom prozoru. Flaša koju sam nosio bila je obična kisela voda u koju sam ubacio nekoliko Negro bombona, ali to je bilo sve što sam mogao da pronađem u ovo doba noći.
 
’Gde si ti, pobogu?’ upitala je ona, možda čak i više zabrinuta nego besna. Lagao bih kada bih rekao da mi od toga nije bilo malo toplije oko srca.
 
’Uh…’, počeh. ’Da li bi mi poverovala i kada bih ti ispričao?’
 
Sunčica duboko uzdahnu i zavrte glavom.
 
’Povlačim pitanje.’ Prihvatila je vino iz mojih ruku. Ili bi to bilo vino da sam nekim slučajem bio rođen kao Božji sin i čudotvorac.
 
’Sanja nije tu?’ upitah ja bezazleno, usput registrujući mačku kako mirno spava na trosedu. Dobro, znam ko se NIJE zabrinuo zbog mog odsustva. Recimo da će se to odraziti na to kakvu hranu će ona dobijati sledećih par dana.
 
’Sanja je otišla pre tri sata… što mi se bar nisi javio gde si, da ne moram da se brinem?’
 
Ali ja sam već odlazio u pravcu spavaće sobe zadovoljno klimajući sebi glavom. Naravno, „Sanja“ je već bila otišla. Kako je to bilo zgodno da sam ja, sasvim slučajno izašao iz kuće po sasvim prostom zadatku a zatim spontano upadao iz avanture u avanturu sve dok ona nije, precizno kao sat nestala neposredno pre mog dolaska. 
 
Znao sam da Sunčica laže, isto onako kako sam znao da sam ja lagao Nebojšu Čovića. Naravno da je u studiju bila skrivena kamera. Unapred sam se naslađivao pomišlju na to kako će moj prijatelj Internet reagovati na snimke u kojima se vidi kako se Čović i Jovanović mire preko flaše vinjaka i kako Čović pristaje da prvi put proba heroin, samo da bi dokazao da se ne ljuti što je Čeda bio bolji u repovanju. Ne vidi se svaki dan bivši visoki funkcioner vlade kako šmrče lajnu dopa sa čvrstog stomaka najperspektivnijeg mladog političara u Srbiji. Ali to ću okačiti na Internet sutra. Sada mi se suviše spava. Pustolovine uzimaju svoj danak.
 
Sunčica me je pratila do spavaće sobe.
 
’Idemo da spavamo?’ upitala je meko, kao da razgovara sa detetom.
 
’Šaolin stajl’, rekoh ja, cereći se.

Koncert: Juice, 93 Fu Krv, Sha-Ila, Prti Bee Gee, SKC, 19/01/2007

Objavljeno u Uncategorized sa oznakama , , na jun 20, 2009 od mehmetkrljic

Ko bi pomislio da ću najemotivniji trenutak na koncertima u poslednjih nekoliko godina imati na hepeningu koji je organizovao i hedlajnovao Đus? Desilo se to negde u desetom minutu nastupa Prti Bee Gee, zbog kojih sam i došao u SKC ove kišne beogradske večeri. Ali o tome kasnije.

Đus je čudna zverka. Mladi emsi kome su praktično sve kolege sa beogradske scene tokom devedesetih izražavale poštovanje i proricale blistavu karijeru, svoj prvi album na kraju je izdao za Bogoljuba Karića i time na neki način obeležio sebe za godine koje će doći. Album nije bio sasvim dobar (sećam se da sam u svojoj recenziji za jednu novinu pokušavao da budem pozitivan… i nisam uspeo do kraja) a da je i publika imala problem sa Đusom pokazalo se na koncertu Public Enemy 2003. godine kada je Đus posle svega jedne pesme (pritom obrade užasnog Grua) oteran sa bine sveopštim zvižducima. Njegova karijera od tada do danas bila je daleko od najprogresivnijeg krila domaćeg hip-hopa kome je trebalo da pripada, i novi album, izašao za City Records Željka Mitrovića prilično dobro pokazuje gde Đus želi da stoji (ovo kažem samo na osnovu izbora etikete, album još nisam slušao mada ću ga, posle sinoćnjeg koncerta možda i downloadovati).

 

Đus je (nažalost?) odrastao u devedesetim godinama kada je situacija bila kakva je bila. Na televiziji se vrteo najgori hip-hop: od stranaca kojekakvi Voren Džijevi i Tupekovi (Tupek je verovatno najprecenjeniji muzičar ikada), a od domaćinera… Na nesreću, mnogo tadašnjih klinaca i danas se sa nostalgijom seća ondašnjih repera i smatra ih istorijski značajnim i umetnički validnim pojavama. Gru, Tapiri, Robin Hud, čak i užasni Fanki Haus Bend – za neke ljude ovo su i danas heroji. 

Kejs in point: Đus. Sinoćni koncert je manje bio koncert a više žurka na kojoj nas je Đus u ulozi hipernabildovanog i pomalo dementnog konferansjea vodio kroz pozorišnu predstavu rekonstrukcije devedesetih godina iz šačice sramotnih uspomena. Binom kluba SKCa sinoć su prodefilovale neke čudne osobe i pojave… 

 img440/357/cya0ee.jpg

Najiritantnija stvar u vezi Đusa je njegov očigledni talenat i apsolutno traćenje istog na trivijalne ili plitke sadržaje. Ne bih sad ovde tvrdio da Đus ’može bolje, samo kad bi mu neko otvorio oči’, jer je očigledno da on ovo što radi, radi jer voli i smatra da je to ono pravo. Ipak… Okružen nekakvim svojim prijateljima, drugarima, poštovaocima i sledbenicima, Đus je svaki put kada bi repovao, na vrlo plastičan način pokazivao zašto je on i dalje jedan od najcenjenijih beogradskih emsijeva a zašto su ovi ostali zasluženo zamotani u pokrov opskurnosti. Iako pomalo monoton i tekstualno nepopravljivo patetičan/ neduhovit, Đus je ipak sedamnaest u glavu za svoj 93 Fu Krv (tako je pisalo na plakatu, ne znam ko su ti veselnici) koji su hrpa derača bez stila i skila, kao i za svog tetoviranog prijatelja čije sam ime momentalno zaboravio a koji je zvučao kao trećerazredna imitacija 43-23 ekipe.

 Ipak, gora od toga su bila gostovanja aveti prošlosti. Moj drugar Neman i ja smo sinoć u SKCu bili prevashodno zbog Prti Bee Gee, mada nas je obojicu morbidno interesovalo kako će Đusova rezurekcija devedesetih proteći. I videli smo. Prvo smo videli kako se uz zvuke jednog od svojih hitova pojavljuju momci iz C-Ya, jednog groznog benda iz devedesetih čija su otužna pripovedanja o teškom životu i snovima o boljoj budućnosti verovatno mentalno invalidizirala mnogo klinaca koji su ih čuli u osetljivom životnom dobu. Sinoć su, repujući preko sopstvenih glasova pokazali da su uvek bili siromašan, provincijski umetnički fenomen za ljude koji za bolje ne znaju (za šta opet nekog realnog opravdanja nema). Ali C-Ya su bili nenajavljeni, verovatno spontani momenat na ovom koncertu. Mnogo gore od toga bilo je Đusovo izvlačenje iz naftalina mrtvačkog kovčega Ivana Gavrilovića. Ivan… Čovek koji je, uprkos falsifikovanju istorije od strane moronskih kritičara i još moronskije publike izmislio turbo-folk, kombinujući, posle svoje karijere sa FHBom, proste house matrice sa harmonikom i simuliranim trilerskim pevanjem. Uostalom, poklič ’tehno, tehno, tehno folk’ pripada baš njemu. Ivan je svojim prvim albumom (’200 na sat’, čiju je naslovnu pesmu Đus obradio) spojio dve površno shvaćene pop-struje u jednu čija je suštinska ispraznost ipak, makar metodom šokiranja, sadržala određenu kulturološku zanimljivost i nekakav trash drajv. Pored W-Iceovog ’tehno folk remiks’ projekta, prvi Ivanov album sažima estetiku devedesetih u Srbiji na najsavršeniji način. To ne znači da tom čoveku valja odavati poštu ili mi čak davati priliku da se pojavljuje u javnosti. Posle prvog albuma, Ivan je postao neka vrsta avangarde tadašnjeg ’dance’ krila naše pop-scene, kombinujući jeftinjikav house sa za ono vreme vrhunski stilizovanim spotovima i postavljajući domaće zadatke svima, od Đoganija i brata mu Gazmena, pa do Dragane i Cece. Još kasnije, kada su ga svi oni prestigli i ostavili daleko u prašini, Ivan je otkrio da ima više od trideset godina i u činu gotovo neobjašnjivog slepila snimao nekakvu starogradsku muziku… Mislili smo da ga više nikad nećemo videti…

 

Verovatno je i on to mislio jer se sinoć jasno videlo da uopšte ne shvata gde se nalazi i šta se događa i da li se publika raduje što ga vidi ili su im to u džepovima banane. Valja reći da se moj drugar Neman pomalo zapanjio videći radosne reakcije okupljene omladine na pojedine sinoćne izvođače (Ivan G included) i da je pomalo očajno, nadovezujući se na raspravu koju smo imali ranije te večeri  promrmljao da ’ljudi možda ipak nemaju ukusa’.

Zaista, bila je prava dilema promisliti da li je Đus samo oštroumni lutkar koji egzorcira duh otrovne decenije prikazujući ga u svoj njegovoj apsurdnosti ili osoba koja iskreno uživa valjajući se u smeću koje je trebalo ostaviti negde u ambisu uspomena i ne prizivati ga da se vrati i osramoti jednom za svagda. Ivan se svakako osramotio pokazujući koliko ne ume da peva i koliko mu bespomoćno mnogo znači zvuk i prizor pomamne/ bezumne publike. Zapravo, jedva su ga skinuli sa bine. Patetičan prizor, bez sumnje.

 

Čovek bi pomislio da od Ivana G ne može gore. Čovek bi bio u krivu. Đus je prizvao s onu stranu zaborava još jedan City Records biser, hip-hop duo Sha-Ila, najavljujući ih kao ljude od kojih treba učiti. Naravno i ovde treba promisliti da li se Đus šali ili je ozbiljan, jer, Sha-Ila su jedan od najeklatantnijih primera ludila devedesetih u kojima su novac i poznanstva kupovali popularnost uprkos gotovo tragičnom pomanjkanju makar i najmanjih tragova kvaliteta ili barem talenta. Ila je, u ono vreme u svojstvu sina pokojnog Minimaksa dobio priliku da svoj hobi pretoči u nekakvu sumnjivu karijeru, koja je i pored svega gotovo preminula. Onda se pojavio Sha, momak bez poznatog oca ali koji je barem umeo da napravi nešto što je (samo) podsećalo na pesmu i njih dvojica su na osnovu veza i poznanstava (i keša) uspevali da se pojave na televiziji i održe verovatno i pokoji nastup. Sinoć su vrlo dobro pokazali zašto su čak i kada su bili na vrhuncu, u stvari čvrsto stajali na dnu. Potpuno impotentno repovanje, siromašne pesme… čak i da devedeset posto publike nije bilo svesno (a nije) da je Šajlin najveći hit ’To mi radi’ samo prepakovan 2 Live Crew, siguran sam da je svima bilo jasno koliko je ovo što gledaju loše. Tako da su i reakcije bile dosta blage i Đusa treba kritikovati zbog prilično uspešno uništene dinamike koncerta uprkos gomili razularenih ljudi na bini (sa sve dve oskudno obučene erotične plesačice plaćene da zagreju atmosferu)… Otkud Prti Bee Gee u ovakvoj ekipi je pitanje za nekog pametnijeg od mene ali bilo je dosta primetno da se Eufrat i Mikri drže najvećim delom vremena po strani. Da li smoreni od opijata ili samo smoreni smaranjem sinoćnih događaja, to treba utvrditi sudskim pregledom…

 

Ovo je bio prvi nastup Prti Bee Gee koji sam gledao nakon Mos-krijeve smrti. Delom jer su ’frat i Mikri Maus do sada uglavnom nastupali po kojekakvim rupama u koje mi ugled ne dopušta da zađem, delom jer mi je ideja o gledanju PBG bez Mos-krija zvučala kao emotivno nepodnošljiv predlog. Pokojni Mos-kri je bio jedna od najautentičnijih, najsilovitijih pojava na beogradskoj pop-sceni svih vremena. Njegov neverovatni talenat da ogoljeni, iskreni, euforični nihilizam iskombinuje sa fantastičnim humorom i učini ga još više zastrašujućim je bio dopunjen njegovim skromnim, gotovo stidljivim ponašanjem na javnim nastupima. Eksplozivnu ekspresivnost svoje dvojice saboraca Mos-kri je dopunjavao patološkom introvertnošću i epizodama autodestruktivne, gotovo psihotične aktivnosti koja je delovala kao vapaj za slobodom. Slobodom i oslobađanjem od ovog društva, okruženja, čak i tela. Mos-krijeva smrt nije tek naknadno dala težinu njegovim tekstovima o bekstvu, gubitništvu, fantazijama i smrti i to je ono što treba pamtiti. Mos-krijeva smrt je došla kao tragedija i nanela nenadoknadiv gubitak čitavoj sceni (uveren sam da je njome razvoj beogradskog hip-hopa usporen za vrlo osetan procenat) ali ona nije bila incident već zaključak. Sećam se da sam na dan njegove smrti pričao sa nekoliko prijatelja koji su svi, vidno potreseni ipak klimali glavom znajući da je ovo bio jedini moguć razvoj događaja.

Kakvi su onda Eufrat i Mikri bez svog prijatelja? Apsolutno ubistveni, na moje veliko iznenađenje. Nema sumnje da se Mos-krijev nedostatak bolno oseća, ali u nastupu PBG sinoć nije bilo patetike. Muzički, Prti su bili najubedljiviji sinoć, sa matricama brutalno ogoljenim na bas i ritam, semplovima oružja i glasovima crne braće koji govore o narkoticima. Tekstualno, PBG je uvek tkao suptilnu paučinu dionizijskog slavljenja orgijastičkih fantazija o promiskuitetu, katarzičnom nasilju i raju opijata a zatim je filovao i minirao podsmehom samom sebi, istraživanjima fenomena krivice i parodiranjem. Dubina subverzije (čiji je glavni arhitekta nesumnjivo bio Mosk-kri, čime ne treba dovoditi u pitanje esencijalni doprinos ostale dvojice) je mnogima ostala neuhvatljiva jer nisu uspeli da se probiju kroz, priznajem gustu džunglu provokacije i innuenda, ali treba glasno reći da su Prti Bee Gee od cele (bivše) 43-23/ One Records ekipe otišli najdalje u dekonstrukciji hip-hop estetike, dekonstrukciji realnosti postmiloševićevske tranzicione Srbije i uz to zvučali kao najbešnji bend koji se ikada popeo na binu.

 

I sinoć su Mikri i Eufrat isporučili besa i energije na tone. Kontrast između njih dvojice i praktično svega ostalog što smo videli na bini u toku večeri bio je zaprepašćujući. Ali takav i jeste kontrast između umetnika koji svoje stvaralaštvo opsesivno posmatra kao svrhovito samo i jedino za sebe, i švercera koji su u tome zbog slave, žena ili para. Moćno, uverljivo repovanje preko razaračkih matrica i gotovo bezobrazno prirodno binsko ponašanje koje su ova dvojica isporučili su, nadam se (a znam da nema šanse) pokazali ostalim izvođačima kako ove stvari treba da se rade. Mikri i Eufrat nisu emsijevi koji komplikuju i trude se da se dokažu složenim kadencama, ali ono što rade rade precizno, snažno, dajući svakoj reči težinu nedostižnu za većinu domaćih repera. Uz to, njihov ironični odnos prema kulturi devedesetih predstavlja, u odnosu na sve ostalo što smo večeras videli, pravi melem. PBG nisu namrgođeni kritičari trash-kulture, jer bi ih to učinilo neiskrenim i, uostalom neduhovitim. PBG joj, kao i Đus,  prilaze nostalgično, ali za razliku od Đusa, prepoznaju nostalgiju kao infernalni agens i od patetike se brane dobroćudnom parodijom i kreativnom rekonstrukcijom. Mikrijeva na licu mesta smišljena varijacija na nekoliko stihova Ivana Gavrilovića je svojom vulgarnošću i referencama na drogu, masturbaciju i fantazije o moći bila savršen primer kako se uspomene za čas ogole i prikažu u svom pravom, prljavom, a opet nekako zavodljivom svetlu.

 

A kada je negde u drugoj ili trećoj pesmi koju su izvodili na red došla Mos-krijeva strofa, njegov glas sa snimka me je prvo naterao da se naježim a zatim mi napunio oči suzama. Nagnuo sam se da to kažem svom prijatelju a on je meni rekao isto. Drugi bendovi bi beskonačno patetisali na bini o izgubljenom članu i pozivali publiku da dranjem oda poštu preminulom (zaista, Đus je i to uradio sinoć), Mikri i Eufrat su jednostavno pustili da Mos-kri i posle smrti govori u svoje ime, kao prorok propasti koji se javlja s onu stranu vela postojanja da potvrdi svoje reči, i otišlom prijatelju pružili podršku skakanjem i popunjavanjem njegovih stihova onako kako su to činili i kada je fizički bio prisutan. Čistiju i iskreniju posvetu pokojniku ne umem da zamislim.

 img221/2872/djus11yh.jpg

Ne znam kuda će mutne vode hip-hop scene dalje naneti Prti Bee Gee, ali drago mi je da sam ih sinoć video i da su ostali dosledni sebi, pošteni i moćni onoliko koliko su uvek umeli da budu moćni – dajući sve od i iz sebe. Koliko god da sam se plašio razočarenja dolazeći na koncert, sada mogu da budem miran. A za sve to, na neki sumanut način, zaslužan je Đus…

 (Exxxkluzivne fotke courtesy of Neman)

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.