Pet izvanrednih albuma koje je mogao da snimi svako od vas…

 

…a nije
 
 
Evo jednog teksta koji nikada nije objavljen u Huperu… Možda zato što je bio… veoma loš???
 
Šta je to što razdvaja nas, obične ljude u publici od pop-zvezda na nedostižnoj bini? Prostodušni bi rekli da je u pitanju muzički talenat, kompozitorsko nadahnuće, izvođačka harizma, stotine sati provedenih u vežbanju, hiljade kilometara pređenih u neljudskim transportnim uslovima samo da bi se zasviralo pred nama… Zapravo… Zapravo, u pravu su.
 
No, to što je neko talentovan za muziku, što ume da komponuje i ne mrzi ga da vežba ne znači da će uvek snimati dobre albume kao što naše potpuno odsustvo talenta i volje za vežbanjem ne znači da ne bismo bili u stanju da stvorimo remek-delo, samo da nas neko pusti u studio na par sati. Kompjuteri i piratski softver za pravljenje muzike prilično su izjednačili snage u stalnoj borbi između ’pravih’ muzičara i napaljenih amatera, ali čak i u okviru ove muzike potrebno je da poznajete tehniku i imate makar minimalna muzička znanja. Evo, međutim spiska ploča kojima je zajedničko da su apsolutna remek-dela a da su nastale uz gotovo euforčan prezir prema muzičkoj tehnici.
 
 
Steven Stapleton je zarađivao za život ispisujući znakove i uputstva po zidovima zgrada, a u slobodno vreme je slušao opskurne i teške free jazz, free improv, krautrock i musique concrete ploče. Jednog dana je, po završetku svog posla u muzičkom studiju zapodenuo razgovor sa snimateljem Nickom Rogersom koji mu se požalio kako mu je pun kufer snimanja kojekakvih reklama i kako bi voleo da se okuša sa nekim eksperimentalnim muzičkim bendom. Možemo samo da zamislimo kako se Stapletonu u tom trenutku ozarilo lice dok mu je saopštavao da on ima baš takav bend da mu ponudi. Dvojica muškaraca brzo su našla zajednički jezik i termin u studiju je ugovoren.
 
Stapleton je sada imao samo jedan problem. Ne samo da je tvrdnja kako ima eksperimentalni muzički bend bila apsolutna izmišljotina, nego ni sam nije znao da svira i jedan instrument. No, gde ima volje, ima i načina. Obavestivši dvojicu bliskih drugara, Johna Fothergilla i Hemana Pathaka da su oni sada njegov bend i da dođu u studio sa nekim instrumentom, Stapleton je rešio najveći deo problema.
 
Skloni improvizovanju i spremni da se upuste u divljački eksperimentalni blef, trojica muzičara su za šest sati snimili materijal koji je kasnije izmontiran u tri dugačke, šokantne kompozicije. Varvarski pristup udaraljkama, gitari i klavijaturama, primitivni, tribalni ritmovi, psihodelična buka i ritualni krici su snimatelja Nicka Rogersa jako zabavili, mada je insistirao da mu na jednoj pesmi dopuste dosnimavanje ’komercijalne gitare’, kako bi bend bio malo bliži radijskom zvuku. Naravno, Rogersove lenje space-blues solaže su samo još više podvukle onostrani zvuk benda.
 
Jer nadrealizam bez sisa nije nadrealizam
 
Nurse With Wound je posle ovoga postao Stapletonov životni projekat koji je do sada izbacio više od četrdeset ploča, ali Chance Meeting… (nazvan tako po Lautreamontovoj čuvenoj definiciji nadrealizma) će ostati najuticajnija ako već ne najšokantnija od njih. Lista od skoro trista bendova i izvođača koja je dolazila uz album, a koji su po rečima članova benda najviše uticali na NWW postala je neka vrsta referentnog spiska za slušaoce zainteresovane za otpadničku muziku, uprkos tome što je Stapleton posle skoro dve decenije ustvrdio da je neka od imena sa spiska izmislio. Demantovan u ovome od strane Fothergilla, Stapleton će ostati misteriozna figura britanske podzemne scene a Chance Meeting… spomenik muzičkim autsajderima sa više divljeg talenta nego stida.
 
 
Sun Ra, veliki ezoterik i ekscentrik jazza bio je poznat ne samo po svojim smelim teorijama o nebeskom poreklu crne rase, tvrdnjama da nije rođen na Zemlji i da su Fletcher Henderson i Duke Ellington bili anđeli, već i po muzici koja je apsolutno prkosila kako tradiciji tako i avangardi, kako Americi tako i Africi, kako rigidnoj kompoziciji, tako i slobodnoj improvizaciji, skoro uvek se nalazeći na mestu gde je slušalac nije očekivao. Sa Sonyjem bukvalno nikada niste znali gde ste: očekujući pažljivo orkestriran big-band koncert dobijali ste divlju, atonalnu, zaglušujuće bučnu cirkusku predstavu, a spremni na surovi free jazz, dobijali ste doo-wop hitove od dva minuta.
 
Kako je izdavao ploče za sopstvenu etiketu još od polovine pedesetih, mogao je nesputano da eksperimentiše sa muzičkim pristupima, učeći članove svog ’arkestra’ novim načinima jazz i ne-jazz improvizacije. Jednog dana je, tako, duvačku sekciju okupio u sobi za snimanje i podelio im istočnjačke žičane instrumente koje je sakupljao poslednjih nekoliko godina. ’Sada ću ja da uključim magnetofon, a vi svirajte’, bilo je uputstvo. ’Ali, Sony’, razložno će oni, ’pa mi ne znamo ni kako se ovi instrumenti štimuju, a kamoli da ih sviramo.’ ’Tako je! Ovo će biti vežba iz neznanja!!!’ Da se niko od njih nije bunio zbog nedostatka nota ili barem verbalnog objašnjenja šta bi to trebalo da sviraju dokaz je surove discipline koja je vladala u arkestri tih godina.
 
Op, žica, žica, žica, drma mi se… dobro, ovo je jadno i za moje standarde
 
Ali ta disciplina je upravo i zaslužna za porađanje tako čarobnog komada muzike kao što je Strange Strings. Nakon početne nesigurnosti, koja je sasvim razumljiva kada vam u ruke tutnu instrument o kome nemate pojma ni kako se zove, a nekmoli kako se svira, Sonyjevi vojnici pokazuju zašto su decenijama smatrani jednim od najboljih orkestara iz bilo kog žanra. Muzičke forme, ma koliko neverovatne na početku izgledale izranjaju iz muzičkog haosa i tokom vremena oblikuju se u opčinjujuću, kosmičku simfoniju. Sun Ra je celoj stvari pomogao dirigujući i potapajući snimak u okean reverba, a CD reizdanje ove ploče iz 2007 godine dodaje i kompoziciju gde arkestra improvizuje oko zvuka škripavih vrata kojima se šef benda igra. Nikada pre ovoga diletantizam nije bio pribežište ovako moćnih muzičara niti je dao ovako moćne rezultate.
 
 
 
 
 
Masami Akita kaže da je jedan od njegovih velikih uzora bio baš Sun Ra i da je, misleći da je američki majstor snimio oko pet stotina albuma i sam rešio da dostigne tu cifru. Kada je kasnije saznao da Sun Ra nije prebacio brojku od dvesta ploča, ovo ga je inspirisalo da sa svojom diskografijom stigne barem do hiljadu. S obzirom da kralj japanskog noisea i dalje izdaje po desetak albuma godišnje i da je na striktnoj veganskoj dijeti, plan mu se možda i ostvari.
 
Kada kažemo Merzbow, većina ljudi pomisli pre svega na zastrašujuće glasan zid feedbacka koji ljušti kožu i meso sa lica svakoga ko je imao nesreću da se zatekne u radijusu od petsto metara oko zvučnika. Međutim, Akitini osnovni uzori su uvek bili prog rock bendovi sedamdesetih i akademska kompozicija, japanska umetnost vezivanja (žena, dakako) i dada pokret. I samo ime Merzbow je aluzija na Merzbau, skulpturu Kurta Schwittersa, a prvih desetak godina Akitini albumi su bili više kolekcije soničnog otpada nego brutalan napad fokusiranom mikrofonijom na kakav nas je posle 1990. godine navikao.
 
Brutalan napad fokusiranom žutinom
 
Batztoutai With Memorial Gadgets je snimljen 1986. godine a reizdat u reeditovanoj i remiksovanoj formi 1994. godine i do danas ostaje jedan od najduhovitijih i najmanje bučnih Akitinih radova. Koristeći među noiserima omiljenu tehniku paljenja magnetofona i upotrebe svega što vam se nađe pri ruci u stanu, kombinovano sa isečcima svojih omiljenih ploča, Akita je kreirao jedan neverovatan muzički kolaž koji je sve ideje visoke moderne i njene bezobraznije sestre postmoderne o ’kombinovanju života i umetnosti’ i ’rekontekstualizaciji postojeće umetnosti’ sažeo u 136 minuta prečišćene zvučne nirvane. Igranje komadićima otpada nikada nije zvučalo bolje, dok je Akita stvarao svoju ’lažnu elektroakustičnu muziku’, dajući omaž francuskim i američkim akademskim kompozitorima ali i japanskim saborcima poput Hanatarash. I vinilna i CD verzija ovog albuma danas se teško nalaze i koštaju zastrašujuće sume novca ali su vredne svakog dinara koji ćete na njih potrošiti. Klasik buke koja, za promenu, zavodi iznenađenjima i namigivanjem umesto da nabusito siluje volumenom.
 
 
Dobro, šta radite ako ste superbogata i popularna rok zvezda koja svira u najpoznatijem bendu na svetu? Pa, naravno, odlazite u Afriku na hodočašće i spiritualnu potragu i usput izmišljate čitav world music žanr. Dok se svet još oporavljao od vrelog proleća 1968. godine, Jones je spakovao magnetofon i zaputio se u prašnjava sela Maroka, da se tamo lično uveri u priče o nezemaljskoj muzici koje mu je prodavao prekaljeni ezoterik i slikar Brion Gysin. Jones je sa malenom ekipom stigao u selo Jajouka (kako se ispravno transkribuje ime ovog mesta) baš na vreme da zabeleži muziku proslave praznika Aid el Kbir (u nas poznatog i kao Kurban Bajram). Sudar afričkih ritmova i muslimanskog ritualnog pevanja, sufi mistike i vreline crnog kontinenta na Jonesa je ostavio strahovit utisak.
 
Brian Jones: pod utiskom. I, nesumnjivo, pod uticajem.
 
Po povratku u London on je bio prepun planova za uključivanje Jajouka muzike u stvaralaštvo Rolling Stonesa (ove planove prekinula je Jonesova skora smrt, mada se zna da je Charlie Watts vežbao sviranje na afričkim udaraljkama u mesecima koji su dolazili) a album sa snimcima izdao je za etiketu benda. Međutim, Pipes of Pan nije samo dokumentaristički snimak egzotične etničke muzike, jer kao takav ne bi dospeo na ovu listu. Jones je u svom kućnom studiju snimke seckao i lepio manirom iskusnog elektroakustičkog kompozitora i potopio ih u korozivne struje najskupljih studijskih efekata koje su kasne šezdesete godine mogle da ponude. Avetinjski, onostrani glasovi, dlanovi, bubnjevi i duvački instrumenti pomereni su još nekoliko stepeni ka napolje obilnim korišćenjem dileja i fejzera, a Jonesovo objašnjenje da nedirnuti snimak naprosto ’ne bi bio za naše uši’ zvuči više kao pretnja nego hvalisanje.
 
 
Albumi sa zvucima prirode već su par decenija način za uzimanje pare lakovernim new agerima koji veruju da će se uz njih lakše opustiti. Međutim, na polju pomerenije muzike nekoliko kompozitora čini čuda koristeći zvuke prirode (ili još bolje: prostora i mesta) kao instrumente u svojim zapanjujućim kompozicijama. Mogli smo ovde pomenuti i Petera Cusacka ili Francisca Lopeza, ali smo se odlučili za Watsona naprosto zato što je najpoznatiji. Ovaj bivši član uticajnog benda Cabaret Voltaire tokom poslednjih petnaestak godina bavi se snimanjem vrlo impresivnih albuma koji koriste ’zvuke prirode’.
 
Ja se inače dosta ložim na žene koje čitaju vremensku prognozu na RTS-u
 
No, dok su se Stepping into the Dark i Outside the Circle of Fire bavili prevashodno mikrozvucima i izolovanim događajima (na primer, Watson je postavio mikrofon u leš ubijene zebre kako bismo mogli da čujemo zvuk strvinara dok kidaju meso), Weather Report je Watsonov možda najambiciozniji i najimpresivniji album. Na njemu on koristi mikrofone širokog zahvata da bi snimio svu kompleksnost prisustva slušaoca u tri odabrane lokacije, puštajući zvuk da se menja sa vremenom, puštajući muziku da sama nastaje iz složenosti samog slušanja. Snimljen u Norveškoj, Škotskoj i Keniji, Weather Report je muzika primičućih oluja, zabrinutih krika životinja, leda koji klizi niz brdo prema moru… Watson svoje kompozicije oblikuje krećući se kroz ambijente i minimalno ih editujući kod kuće u studiju, proizvodeći muziku koja inspiriše takvo strahopoštovanje prema prirodi u slušaocu da bi je trebalo uvrstiti u školsku lektiru.
 
Bonus album:
 
 
Tek da ne pomislite da smo izostavili akademske muzičare i kompozitore… Pierre Henry je jedan od predvodnika francuske škole konkretne muzike a u ovom setu kompozicija urađenom 1963. godine jedini instrumenti koji se koriste su oni iz naslova: vrata i uzdah. Koliko god ovo zvučalo kao sprdanje sa idejom moderne kompozicije, toliko je Henry ozbiljno pristupio manipulaciji trakom na kojoj su snimljena škripa vrata i disanje. Iako ovo nije muzika za neinicirane i potrebno je dosta koncentracije da bi se u svedenom spektru zvuka prepoznala lepota kompozicije, Henryjev eksperiment je onoliko uspešan koliko i smeo. Muzika je zaista svuda oko nas, kako je učio i John Cage, samo treba da slušamo.

 

A sad svako na svoj radni zadatak!!!!

Mali korak za Mehmeta, ali veliki korak za Srbiju

Da mi je neko rekao da je u Srbiji moguće tužiti nekoga ko ti duguje pare – a taj neko je jedna od najmoćnijih medijskih kuća na Balkanu – i dobiti spor i novac u okviru šest nedelja, rekao bih mu da nemam vremena za zajebanciju i poslao bih ga da gnjavi nekog naivnijeg. A ipak, gle čuda, to se upravo dogodilo. Nas desetak bivših honorarnih saradnika Hupera smo glatko i bez napora ostvarili svoja prava i dobili uredno sav novac zahvaljujući potpuno neverovatno efikasnom radu advokatske kancelarije koju smo angažovali.
 
Da se razumemo, nije stvar u novcu i da sam morao sam da smišljam gde da nađem advokata i da sastavljam tužbu, ne bih se ni cimao oko ovoga (na šta Politika generalno i računa). Ali ovako, znati da je moćni levijatan bačen na kolena pred snagom legalnog sistema koji malom čoveku omogućava da ostvari svoja zagarantovana prava, znati da jednom, negde, za promenu sve funkcioniše kao u knjigama – e, pa to je sevap. U to ime, evo jednog teksta iz poslednjeg broja Hupera koga sam napisao na temu na koju mi samom nikada ne bi palo da pišem tekst. Mislim, ja ne znam ni šta sam ja obukao juče ujutro kada sam izlazio iz kuće, a kamoli šta iko drugi nosi…
 
 

Odelo ne čini čoveka… sem ako nije muzičar!!!

 
Šta je to što razdvaja nas, obične ljude u publici od pop-zvezda na nedostižnoj bini? Prostodušni bi rekli da je u pitanju muzički talenat, kompozitorsko nadahnuće, izvođačka harizma, stotine sati provedenih u vežbanju, hiljade kilometara pređenih u neljudskim transportnim uslovima samo da bi se zasviralo pred nama… Ali mi bismo radije da verujemo da je stvar samo u tome što su pop-zvezde sklonije ekscentričnom oblačenju. I za nama bi klinke trčale po ulici, a novinari se otimali za našu izjavu na temu globalnog zagrevanja i bele kuge u Srbiji, samo kada bismo kosu ofarbali u zeleno, lice okitili sa dvadesetak metalnih ukrasa a umesto trenerke i majice na tregere obukli nešto skupo i ekstravagantno!
 
Tokom poluvekovne istorije savremene pop-muzike, muzičari su šokirali i uzbuđivali publiku svojom muzikom i tekstovima, provokativnim scenskim ponašanjem i neodmerenim izjavama, ali nema sumnje da je njihov izgled veoma često bio ono što je najviše upadalo u oči, kako onima što su njihove postere kao ikone držali na zidu iznad kreveta, tako i onima koji su ih prepoznali kao đavolji soj poslat među narod da kvari omladinu i slabi borbenu gotovost nacije. Danas, u dvadesetprvom veku, u eri video telefona, široko dostupne japanske pornografije i letećih automobila, ima malo toga što nas može šokirati, ili čak iznenaditi, ali nije uvek bilo tako. Evo nekih primera poznatih pop muzičara čija je samo pojava bila dovoljna da uzburka krv, podstakne lučenje hormona a neretko i proizvede nekontrolisan bes.
 
 
Jalacy Hawkins je želeo da bude operski pevač. Naravno, ova ambicija mu se nikada nije ostvarila. Delom zato što je bio talentovan bokser (i šampion Aljaske u srednjoj kategoriji za 1949. godinu), a delom zato što je bio – crn. Danas, kada u Beloj Kući sedi i stoluje muškarac afričkog porekla, pomisao na crnu opersku zvezdu koja bi hleb lomila sa Boccelijima i Domingoima ovog sveta ne deluje preterano jeretički, ali pre šezdeset godina? Recimo da je na svakog Paula Robesona koji je uspeo da napravi karijeru kao scenski pevač dolazilo nekoliko hiljada bluz izvođača koji su zarađivali novac svirajući na ulici sa šeširom okrenutim na gore.
 
Jay Hawkins nije postao novi Paul Robeson ali je zato napravio karijeru kao bluz pevač. No, iako je nastupao i snimao do pred smrt 2000. godine, najveći uspeh u životu bila mu je pesma I put a spell on you koju je snimio još 1956. Dobro, to i preko pedesetoro dece koju je tokom života posejao širom Sjedinjenih Američkih Država.
 
I put a spell on you je svakako jedna od najpopularnijih a verovatno najdramatičnija bluz pesma dvadesetog veka a dobar deo njene težine otpada na Hawkinsovo ekspresivno izvođenje koje je tipičnu bluzersku afektaciju odguralo tako daleko preko ivice karikature i u carstvo čiste psihodelije da i danas zvuči skoro onostrano. Možda Screamin’ Jayju nikada nije bilo suđeno da nastupi u operi ali je barem zaslužio sopstveni nadimak (mi bismo ga mogli prevesti kao Drekavac), vrišteći i dahćući kao posednut demonima.
 
Koliko bi samo opera bila zabavnija kad bih se ja pitao…
 
Rana izvođenja ove pesme bila su vrhunac Hawkinsovih nastupa i prilika da publiku zabezekne svojim ekstravagantnim načinom oblačenja. Leopardovi dezeni, crvene kožne pantalone i predimenzinirani šeširi su dve decenije kasnije postali opšteprihvaćeni modni detalji, ali pedesetih godina prošlog veka ljudi su pokazivali prstom na vas kada ste se tako oblačili. Čak i ako niste prethodno izašli iz mrtvačkog kovčega, kako je Screamin’ Jay započinjao izvođenja I put a spell on you. Kao dopuna, bile su tu i lobanja, odsečena (a živa!) ruka i slična scenska pomagala. Naravno, dvadeset godina kasnije Alice Cooper će zgrnuti bogatstvo i steći slavu svojim rokenrol teatrom i oblačenjem, a Sreamin’ Jay će biti zapamćen po tome što mu je pesma licencirana za jednu od epizoda Dosijea Iks. Možete ukloniti lance sa naših ruku, ali to ne znači da ste ukinuli i ropstvo, belčine.
 
 
Kad već spominjemo Alicea Coopera… Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, kako je glam rock ustupao mesto mlađem, drčnijem i bučnijem heavy metalu, tako je i oblačenje rokenrol zvezda postajalo sve apsurdnije. Alice Cooper i Kiss su prednjačili u ovome, kombinujući kožu i čipku, metalne ukrase i komplikovane aksesoare na svojim instrumentima i scenskim kostimima, a šminka je transformisana u masku. No, svima njima tata je bio Arthur Brown.
 
Kao i Screamin’ Jay Hawkins, Brown je u kolektivnom besvesnom prisutan zahvaljujući jednoj jedinoj svojoj pesmi koju je napravio na samom početku svoje karijere, iako je ta karijera trajala sledećih četrdeset godina (i još uvek traje). Pesma Fire je, iako napravljena 1968. godine u sebi imala malo mirisa leta ljubavi i hipi optimizma. Umesto toga, surovo psihodelična i zarazno preteća, počinjala je proklamacijom ‘Ja sam bog paklene vatre!!!’ a zatim nastavljala da melje slušaoca rafalnom paljbm iz svih oružja. Zanimljivo: pesma koja je praktično uspostavila temelj britanskog heavy metala (između ostalog obrađivali su je Ozzy Osbourne ali i Cathedral) u svom originalnom izvođenju uopšte nema gitaru!!
 
Evo kako su se mladi provodili na igrankama krajem šezdesetih godina… Bilo je to nevino vreme
 
Brown je demonsku snagu ove svoje pesme na koncertima dopunjavao izistinski teatralnim nastupima, ritualnim odorama koje su podsećale na opscene rituale Laveyjeve Crkve Satane, lica prekrivenog crno-belom šminkom (nešto što će kasnije imitirati Kiss, Alice Cooper, King Diamond i praktično svaki black metal bend koji je ikada nastao) i sa puno vatre. Zapravo, glavni deo Brownove scenske opreme bio je šlem punjen metanolom koji bi se zatim tokom nastupa zapalio. Na koncertu u Vindzoru Brown je, tako, nenamerno zapalio i sopstvenu glavu, no to ga nije obeshrabrilo. Na turnejama po Americi umeo je da zapali čitavu odeću i pomoću čekrka se spušta na binu, što je navelo pojedine organizatore koncerata da od njega pre nastupa traže novčani depozit – zlu ne trebalo. Oprema je u ono vreme, po našim današnjim shvatanjima bila primitivna ali ipak skupa. Ludak u zapaljenom odelu sa koga su sve vreme spadale varnice i plamenovi svakako nije mnogo doprinosio da se osiguravajuća društva osećaju opušteno, pa je, kažu, zbog ovoga Arthur Brown bio izbačen sa turneje na kojoj je nastupao sa Hendrixom. Mladost… ludost…
 
 
Heavy Metal je svoj pohod na srca i džeparac omladine podmazivao obilnim korišćenjem ikonografije prošlih decenija koja se vezivala za otpadništvo, pobunu i opasnost. Već polovinom sedamdesetih godina metalci su bili uredno kožirani i optočeni metalnim nitnama, kombinujući bajkerski imidž sa aluzijama na srednjevekovne ili mitološke vitezove, ratnike, varvare… Australijski bend na dugačkom gastarbajterskom hodočašću u Britaniji, AC/DC je već u ranom stadijumu svoje karijere izgradio reputaciju grupe razvratnika što hedonizam, bludničenje i ljubljenje Đavla u dlakavu stražnjicu u svako doba dana stavlja ispred porodičnih vrednosti i školskih obaveza. Međutim, neočekivan detalj u ovoj slici bila je odluka glavnog gitariste i šefa benda, Angusa Younga, da za svoj scenski kostim odabere školsku uniformu, sa sve kravatom i kratkim pantalonicama.
 
Bend je odmah znao da se radi o nečemu što se plaća suvim PR zlatom. Glam Rock moda oblačenja kostima za potrebe koncertnog nastupanja i slikanja za omote albuma i dalje je tresla svet a jedan od najbučnijih bendova tog sveta je u prvi plan izbacivao gitaristu koji je na bini izgledao kao mahniti epileptik sa fiksacijom na Chucka Berryja, obučen poput đačeta. Iako je bend smišljeno širio glasine da je Angus četiri godine mlađi nego što jeste i da nosi školsku uniformu zato što posle časova ne stigne da se presvuče za koncert, istina je zapravo bila da su svi u bendu imali zadatak da sebi smisle neki scenski kostim, ali da je samo Angus ovaj zadatak realizovao. Iako su se prve ideje za kostim kretale u tako ekscentričnom rasponu od gorile, Zoroa, Spajdermena, pa čak i parodije na Supermena (koji bi se zvao Super-Ang!!!), Young je verovatno shvatio da je školska uniforma najprovokativniji moguć izbor s obzirom na muziku koju je bend stvarao.
 
Angus Young – večno mlad, večno lud
 
I nema sumje da je bio u pravu. Njegova uniforma, koju i danas, u pedesettrećoj godini uredno nosi na nastupima postala je simbol ne mladalačke pobune ili bilo čega tako visokoparnog i pretencioznog, već pre svega rokenrol provokacije, preterivanja koje sa godinama samo postaje sve preteranije i time draže. AC/DC su, ne menjajući ni metu ni odstojanje tokom tridesetpet godina karijere pokazali da je odrastanje nešto što se dešava drugima, a manijak u školskoj uniformi koji i dalje spastično trese glavom deljući svoje prljave bluz solaže je najbolji vizuelni simbol ove priče.
 
 
Heavy Metal je svoj pohod na srca i džeparac omladine podmazivao obilnim korišćenjem ikonografije prošlih decenija koja se vezivala za otpadništvo, pobunu i opasnost. Već polovinom sedamdesetih godina metalci su bili uredno kožirani i optočeni metalnim nitnama, kombinujući bajkerski imidž sa aluzijama na srednjevekovne ili mitološke vitezove, ratnike, varvare… Hm, čekajte, ovo kao da smo već negde čuli…
 
Bilo kako bilo, koža, nitne, lanci, katanci itd. itd. se po definiciji vezuju za hevy metal i njegovu detinju opsesiju muževnošću, ratništvom, agresivnošću. Rob Halford, pevač benda Judas Priest, jedna od najuniverzalnijih ikona ove vrste muzike, čovek sa glasom koji mu je doneo titulu Metalnog Boga je poslednjih trideset godina postavljao standarde za metal oblačenje, kombinujući kožu i nitne u bezbrojnim varijacijama, neretko na samoj ivici apsurda. Nije preterano reći kako su poslednje dve i po decenije razvoja imidža ekstremnih metalaca potekle od Roba Halforda i kako svaki thrash, death i black metalac koji je ikada na sebe stavio kožne pantalone i narukvicu sa ekserima duguje mnogo toga birmingenskom pevaču.
 
… end noubadi hed a faking klu!!!
 
Subverzivni element ove priče? Znate kako smo gore govorili o muževnosti i agresivnosti metala, o tome kako metalci čine sve da se pokažu kao muškarčine od čijeg pogleda žena zatrudni a od poljupca odmah rađa dvojke? Rob Halford je ubacio pogolemu klipčinu u točkove razvoja ovog decenijskog metalskog projekta kada je 1998. godine u razgovoru za MTV javno otkrio da je homoseksualac. Naravno, ovo je bila činjenica već poznata kolegama a javna tajna među tvrdokornim fanovima benda, no i dalje je seizmički efekat saznanja da je maltene celokupan imidž savremenog esktremnog metala kreirao čovek koji se oblačio u gej i S&M prodavnicama odeće bio pozamašan.
 
No, barem ova priča može da se pohvali hepiendom. Ne samo da Halfordov status metalnog božanstva ovime nije bio ni najmanje narušen, već se i pokazalo da su metalci, povremeni homofobni ispadi na stranu, daleko tolerantnija i duhovitija bratija nego što se na prvi pogled moglo pomisliti.
 
 
Gledajući ovu listu deluje kao da su se u istoriji savremene popularne muzike samo muškarci oblačili provokativno, ekstravagantno i šokantno. To naravno nije istina, naprotiv, žene su najčešće bile mnogo maštovitije i nadahnutije u svojim scenskim kreacijama. Problem je, međutim u tome što je ženska sklonost ka upečatljivijoj odeći i inače deo vladajućeg kulturnog koda pa su nekako sve te Madonne i Cyndie Lauper i Siouxsie Sioux svojim kreacijama izazivale mnogo manje pažnje i ostavljale manji legat u kulturi od svojih muških kolega. Ovo je muški svet, moje dame i morate ga uništiti pre nego što ga rekonstruišete.
 
Diamanda Galas nije tek još jedna pop zvezdica (ne najmanje zbog toga što se muzikom uglavnom bavila na avangardnim pozicijama) koja je malo jačom šminkom i slobodnijom odećom pokušala da skrene pažnju sa svog slabašnog glasića. Naprotiv, pričamo o punokrvnoj militantnoj političkoj i duhovnoj aktivistkinji koja umesto da piše traktate i smara beslovesne TV gledaoce gostovanjima po talk-showovima, koristi svoj opaki izgled, zastrašujuće snažni glas i kompozitorsko nadahnuće da kreira ploče i javne nastupe kao izašle iz samog pakla.
 
Možda najpoznatija po svojoj trilogiji Masque of the Red Death (da, da, zaista se radi o referenci na Edgara Alana Poa, čiji je Diamanda dokumentovani poštovalac) koje se bavila kritikom odnosa društva i crkve prema HIV pozitivnima, ova vanserijska pevačica je tokom vremena progovorila koju i o položaju žena u društvu, o turskom genocidu nad Jermenima (kojima i sama pripada) i drugim prijatnim temama. No, ono što Galasovu razlikuje od drugih pop zvezda koje pokušavaju da se bave ‘ozbiljnim pitanjima’ je demonska energija sa kojom ona izvodi sve, od najprostijih blues pesama (recimo, album You Must be Certain of the Devil) pa do polusatnih predstava iz samog pakla poput onih na njenom debi albumu Litanies of Satan. Demonsko vrištanje pomešano sa zastrašujuće dubokim tonovima proizvedenim iz istog grla, glosolalija, pevanje, pričanje i vređanje na nekoliko jezika, čitav ovaj ekspresivni arsenal je dopunjen Diamandinim vizuelnim imidžom.
 
Nego, mala, reci ti meni, o čemu ti se radi u pesmi ‘Divlje žene sa satarama’?
 
Visoka, stamena, ali istovremeno ženstvena i graciozna, Diamanda Galas je idealni model onostrane žene prema kojoj post pank i gotik dečurlija deluje balavo i neozbiljno. Omotana crnim, često prozirnim i lepršavim materijalom, kose koja deluje kao da će svakog trenutka dobiti sopstvenu volju i odleteti, lica pretvorenog u masku histerične žalosti, Diamanda Galas je istovremeno narikača od čijeg se prizora ledi krv u žilama, nedostižni seksualni san i sukuba, ali i brižna sestra koja svoj bol nosi sa dostojanstvom i lepotom što treba da opominje i podseća. Uostalom, smrt njenog brata, dramaturga Phillipa-Dimitrija Galasa od AIDS-a bila je jedan od podsticaja Diamandi da svoj izraz još više radikalizuje i posveti osvešćivanju nesvesnih. Njen izgled, jednako kao i njena brutalna muzika, opčinjujući je i opominjući u isti mah, mešajući senzualno i agresivno na tako zastrašujući način da čak ni četvrt veka MTV-ja i objektivizovanih, serijski proizvođenih ženskih seks-simbola na njemu nisu uspeli da nam potpuno oduzmu veru u žene koje istovremeno mogu da budu i privlačne i beskompromisni, autentični umetnici. Možda ipak ima nade i za ovaj svet.

Hip-Hop Pojmovnik (tekst objavljen u Huperu)

 

U poslednje vreme dobio sam više prigovora za to što sam udario da pišem ‘isključivo o igrama’ na ovom blogu od strane ljudi, koji, pretpostavljam, za igre ne mare i želeli bi da vide više drugih sadržaja. Dok će naravno tih drugih sadržaja, u većoj ili manjoj meri uvek biti, možda nije loše da još jednom podsetim da se moji jadni pokušaji pisanja mogu naći relativno redovno i na drugim mestima po Internetu.
 
Za muziku, stripove i povremeno knjige, te par debilnih kolumni, osetite se slobodni da odete na Popboks, kao što sam se ja osetio slobodnim da vam ponudim ovaj kastom srč za moje tekstove tamo.
 
Za moju redovnu (i redovno nepodnošljivu) nedeljnu strip-kolumnu na UPPS-u možete stati u red (kapirate: redovno – red. Jesam li kralj nategnutih igara reči ili nisam?) na sajtu UPPS. Kolumne se objavljuju skoro nepogrešivo svakog Četvrtka, a ako prvi put čujete za ovo, imate čak devedesetpet starih tekstova da tamo pročitate.
 
Konačno, za moje pokušaje (neuspele, sve do jednog, bojim se) satire i nekakvog društveno relevantnog humora ćete morati da se izborite sa čudovišno nepretraživom bazom sajta (pardon, portala) e-novine. Naravno, već mi je ukazivano da se politički dosta kompromitujem objavljujući tekstove za ovaj portal što je legitiman komentar, svakako. No ja nekako gledam da publikujem tekstove onakve kakve bih publikovao i ovde ili bilo gde drugde i sve dok to funkcioniše, nemam problem. Evo linkova za neke moje tekstove tamo: Link 1; Link 2; Link 3; Link 4; Link 5; Link 6. Pa sad vi vidite. Biće vam smešniji ako povremeno pratite događanja na javnoj sceni Srbije, ali ako ih ne pratite, ne mogu da vas osuđujem, pošto ih ni sam ne pratim (a komentarišem ih!! Nije ni čudo što su mi tekstovi slabi.)
 
E, ako smo rešili i taj problem, onda da publikujemo i jedan tekst koji je pre nekoliko meseci bio objavljen u Huperu, to jest u njegovom broju koji se tematski bavio hip-hop muzikom i, jelte, kulturom. Napisao sam tu nekoliko tekstova (da, da, svi će biti okačeni ovde) ali od svih ovaj jedini pretenduje na kao neku ozbiljnost. Naravno, svi drugi saradnici su napisali mnogo bolje i ozbiljnije tekstove, pa vas ohrabrujem da ili potražite taj broj kod nekog od preprodavaca korišćenih novina ili.. da uradite nešto drugo što mi u ovom trenutku ne pada na pamet. Moj tekst se bavio nekim od bitnijih pojmova u hip-hop kulturi i, razume se, bio bi još gluplji, prizemniji i neinformisaniji da nije pre publikacije prošao analizu od strane Peđe Vukčevića aka DJ Apea kome se ovom prilikom zahvaljujem, a vas podstičem da pročitate njegov dvodelni megatekst koji je pre izvesnog vremena objavio Popboks, a koji se bavi analizom hip-hop i dizel kulture u dragoj nam Srbiji: Deo 1 i Deo 2.
 
A sada, bez daljih odlaganja, pravo u
 
Pojmovnik Hip-Hopa (od slabo informisanog za nimalo informisane)
 
Black Panthers Party
 
Partija Crnih Pantera bila je najaktivnija u drugoj polovini šezdesetih godina, nakon što je osnovana u Kaliforniji 1966. godine. U početku otvoreno nacionalistička, partija je imala naglašeno militantne stavove i prevashodno se borila protiv policijske brutalnosti u naseljima sa pretežno crnim stanovništvom. Sa rastom popularnosti partija je usvajala sve više marksističkih i maoističkih stavova, postepeno stvarajući program koji je u deset tačaka trebalo da donese preporod afroameričkoj populaciji. Zasnovan na socijalističkim idejama o obezbeđivanju smeštaja, obrazovanja, posla itd. za sve, ovaj program je prevazilazio uski fokus na crnu rasu i pretvorio Crne Pantere u ikonu kontrakulturnih gibanja šezdesetih godina. Militantnost nekih od frakcija i uporno rovarenje američkih tajnih službi doprineli su da partija u mnogome izgubi na snazi prelazom u osmu deceniju dvadesetog veka, no značaj jednog od najvećih građanskih pokreta crne rase ostaje.
 
                                                                                                                                                                                                                                                Kada bi LDP ili DSS imali ovako kul logo ja bih se odmah učlanio!!!!
 
 
 
 
Zulu Nation
 
Hip-hop didžej Afrika Bambaataa je bio tek još jedan perspektivni član bande Black Spades iz južnog Bronksa, pre nego što je otputovao u Afriku, tamo se upoznao sa herojskom borbom naroda Zulu protiv belih kolonizatora i vratio se u Njujork potpuno promenjen. Svoje ime Kevin Donovan zamenio je pseudonimom Afrika Bambaataa u počast Zulu poglavici Bambati, a predvođenje bande je početkom osamdesetih zamenio osnivanjem pokreta Zulu Nacija. Zulu Nacija je radila na tome da nagomilanu energiju koju je crna omladina trošila na tuče i kriminal kanališe kroz skrečovanje, brejkdens, ples, repovanje i crtanje grafita. Nivo njujorškog uličnog nasilja je, kao posledica ovoga opao, a mnogi pripadnici bandi iz onog vremena su govorili da je hip-hop spasao veliki broj života.
 
                                                                                                                                                                                              Afrika Bambaataa u patriotskom zanosu
 
The Last Poets
 
Grupa crnih njujorških pesnika i muzičara okupila se na rođendan Malkolma X-a 1968. godine i dve godine kasnije snimila ono što danas prepoznajemo kao prvi hip-hop album. Ploča The Last Poets sastoji se uglavnom od zvuka udaraljki preko kojih trojica pesnika recituju strastvene stihove nabijene energijom borbe za ljudska i građanska prava onog doba. Sa drugim albumom koji je izašao sledeće godine, The Last Poets su postali interesantni i američkim službama bezbednosti, kojima nije prijao zvuk inteligentnih, obrazovanih crnih ljudi što su razložno i duhovito pričali o revoluciji koju televizija neće prenositi.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                     Kome uopšte treba televizija kada ima bongo bubnjeve?
 
Nation of Islam
 
Politički i spiritualni pokret crnih Amerikanaca, Nacija Islama, osnovan je tridesetih godina prošlog veka sa ciljem da predvodi duhovni, socijalni, mentalni i ekonomski preporod afroameričkog stanovništva. Poslednjih trideset godina NOI predvodi Louis Farrakhan koji ga je od poluzaboravljenog istorijskog artefakta pretvorio u značajan činilac savremene supkulture. Nacija Islama bazira svoj program na knjizi Poruka crnom čoveku u Americi, koju je polovinom šezdesetih napisao Elijah Muhammad, kao i na komplikovanom verskom sistemu koji između ostalog tvrdi da Zemlja postoji preko sedamdeset triliona godina, kao i da se prakontinent od koga je svo kopno koje danas znamo nastalo zvao Azija. Crni ljudi smatraju se direktnim potomcima Avrama/ Ibrahima i tokom istorije su sistematski lišavani učenja o svom poreklu i istoriji. Iako Nacija Islama poštuje pet osnovnih muslimanskih vrlina, većina tradicionalnih muslimana smatra NOI neverničkom sektom. Među članove ili simpatizere Nacije Islama spadaju i Chuck D. i Flavor Flav iz Public Enemy, Karim Abdul Jabbar, Ice Cube i Muhammed Ali. Sa svoje strane, Malcolm X, jedan od najvećih radikalnih crnih aktivista je bio član NOI da bi godinu dana pred smrt primio tradicionalni islam.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Svetsko a naše: Nation of Islam
 
Malcolm X
 
Radikalni crni aktivista i borac za ljudska prava, Malcom X je rođen kao Malcolm Little da bi po otkrivanju Islama i političkog aktivizma promenio ime u El-Hajj Malik El-Shabazz i postao poznat po svojim militantnim stavovima kojima je zagovarao crni separatizam, oružanu borbu, odvajanje Afroamerikanaca u posebnu državu na jugu SAD i postepen povratak u Afriku. Mladost je proveo baveći se kriminalom i sedeći u zatvoru gde je postao član Nacije Islama i po izlasku na uslovnu slobodu postao desna ruka Elijaha Muhammasa (predvodnika Nacije). Njegov dar za govorništvo i čistota ideja učinili su ga inspiratorom ogromnog broja građanskih pokreta, radikalnih militantnih grupa ali i umetnika svog vremena. Jazz muzičari poput Archieja Sheppa posvećivali su mu kompozicije i poeme, a nakon što je ubijen u atentatu 1965. godine, Malcolm X je ostao, uz Martina Luthera Kinga jedan od najcitiranijih govornika u crnoj kulturi uopšte i hip-hopu.
 
                                                                                                                                                                                              I vi, kao, ne biste glasali za ovakvog čoveka?
 
The Nation of Gods and Earths
 
Nacija Bogova i Zemalja ili, kako je još zovu Nacija Pet Procenata je mistička sekta i politička organizacija koja se sredinom šezdesetih godina odvojila od Nacije Islama. Iako su im političke i socijalne platforme veoma srodne, Nacija Pet Procenata ima još radikalniju interpretaciju Islama od NOI. Osnivač Clarence 13X je po odlasku (neki vele da je izbačen) iz Nacije Islama uzeo ime koje je jednostavno značilo ’Jedini Bog’ (Allah) i njegova organizacija i dan danas odbacuje monoteističko verovanje tradicionalnog Islama i NOI, tvrdeći da je svaki odrasli muškarac Bog a da je svaka odrasla žena Zemlja koja se okreće oko Boga. ’Pet Procenata’ iz imena organizacije odnose se na pet procenata svetske populacije koja je svesna ove istine i slede je u svoj njenoj slavi. Deset procenata populacije istinu znaju ali odlučuju da ovo znanje koriste za lično bogaćenje (i nazivaju se Đavolima), dok 85% stanovništva ne zna istinu i lako ih je zavesti. Nacija Pet Procenata je skoro opsesivno posvećena matematici, numerologiji i posebnoj vrsti analitičkog čitanja teksta kojom se otkrivaju ’dublje istine’ – donekle uporedivo sa dekonstruktivnim čitanjem Jacquesa Derride. Među hip-hop poslenicima, poznatiji članovi ili simpatizeri Nacije Pet Procenata su članovi bendova Wu-Tang Clan, Jedi Mind Tricks, Gang Starr, i reperi/ pevači poput Rakima, Brand Nubiana ili Erykah Badu. Iako se za termin ’Dži’ (G), kojim crni muškarci često oslovljavaju jedni druge široko veruje da potiče od reči ’gangsta’, veliki broj teoretičara je pripisuje reči ’God’ (Bog), kako se Five-percenteri oslovljavaju među sobom.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Drag je meni Muhamed Zukorlić, ali sam sebi sam draži!!!
 
Funk
 
Reč ’funk’ u Africi je korišćenja da opiše mirise telesnih izlučevina koje su se vezivale za seksualni odnos pa je i u američkom engleskom mahom korišćena da opiše telesni zadah. Od samih početaka crne pop-muzike, u ranom dvadesetom veku, reč ’funk’ je često korišćena zbog svoje seksualne ikonografije. ’Funky’ muzika je mahom bila spora i namenjena fizičkom zbližavanju parova a seksualna terminologija je kasnije korišćena da se daju nazivi i stilovima kao što su boogie woogie, ili rock’n’roll. Od šezdesetih godina reč funky počinje da se koristi da opiše plesniju, agresivniju, sinkopiranu muziku a jačanje pokreta za ljudska i rasna prava i podrška koju su im pružali najveći funk muzičari poput Slyja Stonea ili Jamesa Browna su utrli put hip-hop kulturi sedamdesetih. Osnovni sastojak funka, ponavljajuća ritmička celina, ‘groove’, srž je gotovo celokupne crne muzike i onaj sastojak zvuka koji plesače tera na kretanje (i znojenje, učestvovanje, zbližavanje, seks). Veliki deo ranih hip-hop žurki bio je baziran isključivo na puštanju funk ploča a semplovanje Jamesa Browna na hip-hop pločama osamdesetih bilo je toliko često da je Brown, kažu, imao jednog advokata čiji je jedini posao bio praćenje kršenja Brownovih autorskih prava od strane hip-hop producenata.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                     Seks Mašina u ljušturi pop-pevača: James Brown
 
Četiri elementa
 
Pomaljanje kulture hip-hopa iz kulture američkih uličnih bandi sedamdesetih godina donelo je sa sobom neke prepoznatljive karakteristike. Uvek opsednut brojevima, rani hip-hop je definisao četiri ravnopravna elementa kulture koji su pružali mladima priliku da budu aktivni i prepoznati kao snažni i kreativni, bez posezanja za nasiljem i kriminalom. Četiri fundamenta hip-hopa su dakle: didžejisanje, repovanje, brejkdens i crtanje grafita. Peti element koji se pominje već iniciranima je izgradnja svesti i jačanje ličnosti.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                         Evo, za ljude sa fotografskim pamćenjem: fotografske reference!!!
 
Battling, Freestyle, Cypher (ili Cipher)
 
U pokušaju da smanji nasilje među crnom omladinom u getima, rani hip-hop je ratovanje između bandi zamenio simboličkim formama borbe. Oslanjajući se na plemenske prakse zapamćene iz Afrike, hip-hop je pridao veliki značaj nadmetanju pred publikom. Battling ili nadmetanje je poluformalan vid ’borbe’ između dva takmičara ili dva tima u nekoj od hip-hop aktivnosti. Pravila i ocenjivanje su uglavnom implicitni i podrazumevaju učešće posmatrača (’zajednice’) u ocenjivanju i određivanju pobednika, a battling bilo koje vrste je simboličko samopotvrđivanje sopstvene volje i ličnosti bez obzira na šire moralne ili ekonomske implikacije. Takmičenja u crtanju grafita, skrečovanju, repovanju ili brejkdensu su od zabave klinaca sa ćoška izrasla u velika, sponzorisana takmičenja ali je u njima i danas očuvano poštovanje maštovitosti, poznavanja tradicije, ličnog stila, duha i improvizacije takmičara iznad suve naučene tehnike. Freestyle je hip-hop pandan jam sessiona u drugim muzičkim stilovima, najčešće repovanje bez pripremljenog teksta, koje se oslanja na slobodne asocijacije i odlomke već postojećih misli i stihova. Većina battle repovanja se oslanja na freestyling. Reč Cypher/ Cipher, se u učenju Nacije Pet Procenata vezuje za nulu na kraju kruga od 360 stepeni, što opet simbolizuje kraj učenja. U konkretnoj hip-hop praksi, Cypher je grupni freestyling, tokom borbe, učenja ili naprosto iz zabave, gde učesnici stoje u krugu i dobacuju jedan drugom rime.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                   Hip-Hop ‘betl’, viđen okom umetnika
 
 
African American Vernacular English
 
Kolokvijalno nazvan ‘jive’, što bi bila žargonska reč za sam žargon, AAVE je akademski prepoznat kao dijalekt engleskog jezika kojim govore Afroamerikanci. AAVE ima svoje prepoznatljive gramatičke i fonetske karakteristike, ali njegova najprepoznatljivija crta je što njime govore crni Amerikanci iz svih krajeva Amerike na gotovo istovetan način. Odsustvo većih varijacija u akcentaciji ili gramatici engleskog jezika kod Afroamerikanaca sa juga ili severa SAD objašnjava se relativno skorom migracijom crnog stanovništva sa juga ali i političkim faktorima koji su pomogli očuvanju oralnog kulturnog nasleđa crne rase u Americi. Iako ga neki naučnici smatraju samo varijetetom kreolskog govora, AAVE je prihvaćen od strane velikog broja crnih Amerikanaca kao deo njihove distinktne kulture i izvršio je ogroman uticaj na repere, hip-hop kulturu uopšte, a preko njih na popularnu kulturu i omladinsku kulturu u Americi i svetu u poslednjih nekoliko decenija.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Htedoh da ovde samo stavim sliku Richarda Pryora, ali ovako
                                                                                                                                                                                                                                                                                                 je sigurno ozbiljnije
 
Gat
 
Gat je skraćenica od ’gatling gun’ i u modernom slengu označava pištolj bilo koje vrste. Gatling Gun je bio prvi ikada konstruisani mitraljez korišćen u vojnim formacijama tokom američkog građanskog rata. U hip-hop kulturi, koja muževnost, kao vid afirmacije ličnosti veoma ceni, falusni simboli poput pištolja ili mikrofona su sveprisutni i često uzajamno zamenljivi. Kada je pre pet godina na koncertu u beogradskom SKC-u Masta Killa pozvao publiku da uvis podigne svoje pištolje, primer je dao podizanjem desne ruke sa spojenim kažiprstom i srednjim prstom u imitaciji pištolja. Ovo je bio trenutak u kome je čak i neupućenima postala jasna snaga simbolizma koja daleko prevazilazi puko činjenično stanje stvari na polju ličnog naoružanja među srpskom hip-hop publikom.
 
                                                                                                                                                                                                                                                                 Baš da vidim kako bi Masta Killa ovo zadenuo za pojas trenerke…
 
Breakbeat, scratch, turntablism, beatdigging/ cratedigging
 
Kada je DJ Kool Herc izmislio hip-hop 1972. godine, uključujući svoje gramofone direktno u električni vod koji je virio iz polomljene njujorške bandere, imao je na raspolaganju samo svoje funk ploče i želju da lom koji je viđao među plesačima tokom određenih delova pesama, rastegne na ceo svoj nastup. Ovo je postigao izolujući brejkove, momente u pesmama kada bi pevač konačno predahnuo a ostali muzičari, uz naglašen bubnjarski rad upadali u energetski krešendo, zasnovan samo na akcentovanju ritma, ne na soliranju. Koristeći dve kopije iste ploče i vraćajući rukom ploču na početak brejka na jednoj ploči dok je brejk istovremeno išao na drugoj, Kool Herc je izmislio breakbeat, ritam sastavljen od samih bubnjarskih brejkova i pretvoren u kontinuiran tok klimaksa, neprestani groove nezaprljan pevanjem ili harmonskim razvojem. Ono što podrazumevamo pod hip-hop skrečovanjem rezultat je istovremenog korišćenja krosfejdera na mikseti i nagle promene smera okretanja ploče. Reč ’turntablism’ nastala je u devedesetim godinama da opiše didžejeve i muzičare koji su koristeći gramofon i miksete stvarali esencijalno novu muziku (za razliku od didžejeva koji ’samo puštaju ploče’) – u suštini ono što su hip-hop didžejevi radili od sedamdesetih godina, dajući Konkretnoj muzici američkih i francuskih akademskih kompozitora znojavu uličnu formu. Beatdigging i cratedigging su izrazi kojima hip-hop didžejevi opisuju ‘kopanje’ po prodavnicama često polovnih ploča u potrazi za albumima koji (možda tek potencijalno) sadrže bubnjarske brejkove što se mogu iskoristiti za pravljenje svojih pesama.
 
                                                                                                                                                                                                                                                   Ne, ne, ne, nije ‘brokeback’, nego ‘breakbeat’, dođavola!!!
 
Grafiti, tagovi, burneri, bombe
 
Iako hip-hop nije izmislio grafite (rani primeri potiču još iz starog Rima), oni su postali jedan od njegova četiri osnovna elementa. Krajem šezdesetih godina, grafiti su korišćeni da prenesu političke poruke i da obeleže teritorije bandi, mada je njihova najosnovnija funkcija bila afirmacija ličnosti samog autora. Štaviše, baš su prvi autori grafita bili oni koji su se usuđivali na obeležavanje svojim imenom teritorija drugih bandi, rizikujući teške batine, neretko i život. Prvi moderni njujorški grafiti bili su samo ime napisano markerom (kasnije auto lakom) – takozvani tag, a prvi taggeri su se takmičili u tome ko će biti prisutniji u svesti Njujorčana (’getting up’), bacajući svoj tag na što je moguće više zidova. Kada je počelo obeležavanje vagona gradskog metroa, koji je ime taggera onda nosio po celom gradu, ovo je nazvano ’bombardovanjem’, a ovakvi tagovi su nazivani bombama. Što su se autori više međusobno takmičili to su i grafiti postajali komplikovaniji. Tag je zamenjen throw upom, pa burnerom – složenijim crtežima većih dimenzija, a varijeteti poput top-to-bottom ili end-to-end burnera (što je označavalo farbanje vagona od leve do desne strane ili od dna do vrha) su ocenjivani višim ocenama od strane zajednice, kako zbog svojih estetskih kvaliteta tako i zbog težine, komplikovanosti ili opasnosti situacije u kojoj je grafit nastajao. Grafit nužno treba razlikovati od murala jer je on uvek skopčan sa afirmacijom ličnosti autora, ilegalan, rizičan i najčešće predstavlja samoinicijativnu, a ne institucionalizovanu zamenu za vandalizam.
 
                                                                                                                                                                                                  Evo šta google image search izbaci kad mu tražite hip-hop burners…

Albumi sa ‘i’

Magazin Huper je konačno ukinut. Dobro, ko je uopšte mogao da zamisli da će mu se išta drugo dogoditi nakon što su iz meseca u mesec meni dopuštali da lupetam na sve moguće teme, pozivajući se na sumnjiv smisao za humor, nikakvu informisanost i niske spisateljske sposobnosti… Svejedno, žao mi je zbog svih prijatelja i kolega koji su sa mnogo entuzijazma sarađivali sa ovom novinom, kao i onih par hiljada ljudi koji su je svakog meseca iz samo njima znanih razloga kupovali. Zapravo, njih je iz meseca u mesec bilo sve više i više, do te mere da se od letos do danas prodavani tiraž više nego udvostručio, no to očigledno nije bilo dovoljno ledenim gospodarima Politikinog knjigovodstva.  Sve to znači da ćete ovde moći da vidite ostatak mojih tekstova do sada objavljenih u ovoj novini, kao i nekoliko tekstova koji su bili pripremljeni za objavljivanje ali nisu dočekali da i ugledaju majčinsko lice štamparske prese. Uživajte ako ikako možete.

(Napomena: ponuđeni YouTube linkovi ponegde imaju direktne veze sa naslovom ispod koga se nalaze. Ponegde nemaju!!!)

 
Radost Dualizma
 
 
Ima nečeg magičnog u naslovima sastavljenim od dva pojma, povezanih veznikom ’i’. Da nije tako, ne bi neka od najvećih dela moderne književnosti sledila upravo ovu formulu. ’Rat i mir’, ’Zločin i kazna’, ’Starac i more’, ’Tom i Džeri’… Sigurni smo da primećujete određenu eleganciju i geometrijsku savršenost ovakvih naslova…
 
 
Primetili su je i domaći muzičari. Poodavno. Već decenijama mnoga zvučna imena domaće muzike stresnu dilemu oko toga kako nazvati svoje najsvežije izdanje rešavaju korišćenjem čarobne reči ’i’. Uz nju sve lakše prođe: i jeftina produkcija i manjak nadahnuća za tekstove, i činjenica da ste pola rifova gepili od nekog poznatijeg zapadnog kolege… U ovom tekstu predstavljamo vam neke od najpoznatijih slučajeva sindroma binarizacije naslova. Istorija domaće muzike je, primetićete, prepuna neobičnih pravilnosti… i sasvim uobičajenih nepravilnosti.
 
 
Možda Bijelo dugme ne smatrate striktno ’domaćim’ bendom, ali to je samo zato što ignorišete činjenicu da je pre par godina beogradskom koncertu prisustvovalo više ljudi nego sarajevskom i zagrebačkom zajedno. Krajem sedamdesetih godina nije bilo sumnje u to da su Dugmići najveći domaći bend i ovaj album, njihov četvrti po redu istorija pamti najviše po tome što je bila u pitanju poslednja ploča iz njihove klasične pastirsko-hardrokerske faze. Posle toga usledio je njuvejverski Doživjeti stotu a posle toga sve je otišlo u finu materinuBitanga i princeza je poslednji pošten trzaj mačo senzibiliteta decenije u kojoj su muškarci mrtvi hladni nosili štikle (i mislili da su moćni zulufi dovoljan alibi).
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Kao što nas i tekst naslovne pesme uči: on je ’bitanga’ jer je mlad, seksualno potentan i voli život (naročito noćni) a ona je ’princeza’ uglavnom zato što joj roditelji ne daju da ima uzgredni seks sa baš svakim mangupom koji joj uz kvaran osmeh obeća brak i večitu vernost. Čak je i naratoru pesme jasno da se ovde neće lako ogrebati ni za zbrzani handjob pa rezignirano zaključuje da ’O, o, o, ne ide to’.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Bez obzira što je Željko Bebek po današnjim merilima fin i kulturan gospodin, u ono vreme su njegova nekontrolisana frizura i prodorni vokalni kapaciteti bili dovoljni da poštenim gospođama (skrivenim iza reči ’drugarice’) i majkama uteruju strah u kosti za sudbinu njihovih princeza. Nazvati ploču Bitanga i princeza u Jugoslaviji 1979. godine je bilo onoliko daleko koliko ste mogli da odete u iznošenju svoje namere da žensku publiku opijete i seksualno iskoristite a da ne završite u zatvoru.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Kolika si ti devica, toliki sam i ja ginekolog
 
 
Iako je u pitanju singl ploča, nemoguće je sastaviti ijednu ozbiljnu listu ovog tipa a da na njoj ne bude ovaj egzemplar plemenitog krosovera između dva univerzuma. Jugoslovenska scena bila je dovoljno velika i za surove rokere i za osećajne pop muzičare, a ovaj singl Zane na kome su Željko Bebek i Zana Nimani jedno drugom tepali i hranili se dijetalno ali raskalašno, pokazao je kako se mogu spojiti Beograd i Sarajevo, bosanski Hrvat i srbijanska Albanka, zastareli hard rok iz sedamdesetih ponovo rođen kao lažni nju vejv i urbani pop na putu transformacije u lažni folk. Možda ste suviše mladi da biste se sećali, ali ova pesma je harala radio talasima a njen spot je izgledao kao najbolji porno filmovi Marca Dorcela iz onog vremena… samo bez seksa.
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Afrodizijak.Zana i Željko su ljubavnici kojima iz ovih ili onih razloga baš i ne ide… Slutimo da su stvari više vezane za njihove nemirne prirode a manje za impotenciju, ali nema te ljubavne razmirice koju jedna noć divljeg seksa neće barem privremeno razrešiti. I tako, on joj jedne jesenje večeri (’a laste već odlaze na jug’) kuca na vrata a ona ga dočekuje sa frizurom od najmanje pola miliona (onih para!!!) i uz obaveštenje da na stolu čekaju jabuke i vino (i reš prepečen tost). Ostalo se, kao i u spotu, prepušta mašti…
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: U realnosti, Zana Nimani je zaista bila smatrana nekom vrstom seks simbola domaće pop muzike (pogotovo nakon što je otpevala sugestivnu Dodirni mi kolena) i mogla je da proda erotikom nabijeni vajb ove pesme. Bebek je, avaj, baš tada rešio da obrije brkove i svesno ili nesvesno izminirao čitav štimung.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Tabla Viagre i paket kondoma
 
 
Kerber teško da je iko ikada shvatao ozbiljno. Na kraju krajeva ima samo nekoliko situacija u kojima možete ozbiljno da izgovorite reči ’Hard rok bend iz Niša nazvan po mitskom troglavom psu koji čuva ulaz u podzemni svet’ a većina njih je vezana za svedočenje pod zakletvom. Gale, Sosa i ekipa su ovom problemu pokušali da doskoče tako što su svojim albumima davali sve ozbiljnije naslove. Prvi, Nebo je malo za sve je koketirao sa religijskom simbolikom, ali već drugi, Ratne igre je pokazao da nije zgoreg osloniti se na naziv već postojećeg (i poznatijeg) pop-proizvoda, u ovom slučaju holivudskog filma. Kako se Jugoslavija bližila isteku roka upotrebe, tako su i reference postajale smelije: treći album je zazivao nikog drugog do Crnjanskog (Seobe) a četvrti je Kerberov novootkriveni politički aktivizam i socijalnu angažovanost umotao u nimalo suptilnu simboliku podele uloga na Ljude i Bogove.
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Ako se na ovom mestu složimo da je prethodni album govorio o seobama Srba sa Kosova pod pritiskom albanskog terora, onda nema sumnje da je Ljudi i Bogovi pokušao da progovori koju o sveprisutnom osećaju da komunistička birokratija zemlju vodi u propast svojim spojem korupcije, šovinističke retorike i eksploatacije onog istog naroda u čije je ime zavođena diktatura proletarijata.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Album je izašao godinu dana nakon istorijske osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije a pesma Manifest, poslednja na njemu, ne samo što je pominjala Kaina i Avelja i govorila kako ljude i bogove više nećemo moći da razlikujemo – klasično kerberovsko koketiranje sa religijom – već je i eksplicitno govorila: Kako trune država – milicija, armija/ kad nestane partija – republika, pokrajina/ svako od nas biće i predsednik i sudija/ svako od nas govoriće preko radija. I preko televizije, braćo. I preko Interneta.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Ludi i grobovi
 
 
Početkom osamdesetih, jedini način da budete buntovni i provokativni, a da ne završite na sudu istorije (pa onda u zatvoru) bio je da pravite uvijene aluzije na seks. Bora Đorđević je svom bendu dao ime po dosta isforsiranoj mangupskoj referenci na menstruaciju a naziv drugog albuma Riblje Čorbe predstavljao je otvorenu provokaciju i šamar u lice svima onima koji su mislili da će omladina na brzinu da se istutnji i počne da radi nešto konstruktivno i društvenokorisno.
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Seksualna revolucija kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina nije baš sasvim zaobišla Jugoslaviju ali nije je ni protresla onako kako se zapad tresao. Čorba je odlučila da u vremenu neposredno pre i nakon Titove smrti igra ulogu loših momaka koji otvoreno prizivaju asocijalnost i perverziju. Originalna ideja za naslovnu stranu albuma bila je fotografija gole žene, ali kako ih je u ovome pretekao (ko bi drugi nego) Goran Bregović (Doživjeti stotu), Bora i dečaci su na omot stavili fotografiju Miloša Jovančevića kako čita porno magazin. Rukavica je bila bačena.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Zapravo – dosta. Riblja Čorba je samo javno prikazala – makar uvijeno u nekakav artizam – da su rokenrol zvezde one Jugoslavije volele alkohol, drogu i pre svega promiskuitet barem koliko i njihove zapadne kolege. Ovim je odvaljen još jedan kamičak iz (kineskog) zida podignutog oko socijalističkog raja južnih Slovena a Bora Đorđević je, nažalost, posle sa seksualne politike prešao na pravu i svi znamo gde se to završilo (na mitingu podrške Radovanu Karadžiću, menjajući Koštunicu koji je bio zauzet).
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Seks, droga, rokenrol, sodomija, nasilje i strah
 
 
Brejkersi umeju da prepoznaju dobru formulu kada je vide, pa su binarizam primenili ne jednom u karijeri, kao njihove skromnije i manje vizionarski obdarene kolege, nego dvaput. Nakon tri albuma koji su svi bili nazvani samo imenom grupe došao je Kiselo i slatko, da bi zatim posle jednog albuma pauze (Ledeno doba) stigla nimalo uvijena kritika postmiloševićevske Srbije – Gramzivost i pohlepa.
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: IakoKiseloi slatko zvuči kao nekakva aluzija na onaj sos koga Kinezi stavljaju u sva jela u nameri da vas slude ne biste li propustili da primetite kako vam naplaćuju sramotno visoku cenu za šaku pirinča i skuvanog kupusa, verujemo da se radi o složenoj metafori za život koji je sastavljen od tužnih i veselih trenutaka. S obzirom da je na ovom albumu Milan Mladenović odsvirao neke od svojih poslednjih tonova a da je u spotu za Hoću da znam i Čavke odradio jednu od poslednjih tezgi, reklo bi se da su tužni trenuci prevagnuli. Samim tim, Gramzivost i pohlepa je bila manje konstruktivno ukazivanje na postrevolucionarnu korupciju a više režanje duboke rezignacije nad životom koji je ispao daleko gori nego u TV reklamama.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Partibrejkersi suod mladih i besnih urbanih desperadosa postali stari i ogorčeni pravoslavni cinici. A to da su ipak i dalje bez rasprave jedan od najboljih aktivnih rok bendova u Srbiji verovatno je dokaz za tezu da je gnev, ma gde mu koren ležao i dalje najvažniji sastojak dobrog rokenrola. Cane danas češće citira Vladiku Nikolaja nego Chucka Berryja ali kada govori o kiselosti, slasti, gramzivosti i pohlepi, znamo šta hoće da kaže.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Što se nas tiče, ovo su mogle da budu ploče nazvane Partibrejkers IV i VI, sve bi nam bilo podjednako jasno.
 
 
U vreme kada je postajalo sve popularnije isticati svoju pravoslavnost (svi, od Galije, i Čorbe, preko Brejkersa do Kurvi su na ovaj ili onaj način koketirali sa verom, tradicijom i svetosavljem), grupica novosadskih pankera javno se deklarisala kao bezbožna. Da niko nije imao problem sa tim potvrda je visoke demokratičnosti srpskog društva… ili činjenice da pored pesama o zgodama sa automobilima istočnoevropskog porekla niko nije obraćao pažnju na ime benda. Barem smo utvrdili da nikada nisu bili reperi… No, šta tek reći za naziv njihovog debi albuma?
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Iskreno? Nemamo pojma.Naša najbolja pretpostavka je da bend nije želeo da se potrudi oko smišljanja imena za album koji, kako su stvari tih inflatornih godina stojale, maltene nije imao šanse da izađe. Kada se ispostavilo da ima još entuzijasta dovoljno blesavih da ulože konvertibilnu valutu u masovnu proizvodnju kaseta, umesto da pošteno švercuju tursku konfekciju, bilo je prekasno da se išta pametno uradi. Ovaj naziv zvuči kao nešto što je grafički dizajner omota smislio četiri minuta pre nego što je morao da pošalje filmove u štampariju.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Verujemo – veoma male. Ipak, četvrti album benda nazvan je Osveta Crnog Gonzalesa, možda u pokušaju da se veštački stvori privid nekakvog kontinuiteta pripovedanja, a možda naprosto nisu više imali snage da se muče oko naziva. Na kraju krajeva, najbolje nazvan album Atheista je drugi: Ja Eventualno Bih Ako NJega Eliminišete, a to su verovatno smišljali barem deceniju.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Paori i Brzi Gonzales.
 
 
Ćerke Kornelija Kovača su srpskoj pop muzici donele gotovo nezamisliv nivo profesionalizma i produkcijskog kvaliteta. Istina je da je sve to zvučalo kao prvorazredna imitacija drugorazrednog R&B-ja sa one strane Atlantika ali i to je ipak bilo bolje od trećerazrednih imitacija petorazrednog hard roka sa one strane pameti, na šta se domaća rokenrol muzika još uvek prečesto svodi. Ipak, profesionalizam je jedno, a njuh za dobar naziv ploče nešto drugo…
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: U onom delu Svetog Pisma kada se Mojsije, sasvim neočekivano susretne sa plamtećom vegetacijom (koja govori!!!), Izrael se opisuje kao zemlja kojom teku med i mleko, što zvuči kao malo previše entuzijastičan ali šarmantan turistički marketing. ’Zemlja prašine i vrućinčine’ bi bilo malko bliže realnosti ako pitate nas, mada uvažavamo da je u ono vreme klima bila blaža. Aleksandra Kovač svakako nije na umu imala biblijske reference već više uobičajen impuls R&B autora da svoju muziku zaogrću u slike izobilja i skupoće, sve u nadi da će publika zavarana glamurom i bogatstvom disk onda i kupiti, umesto da ga daunlouduje sa repidšera.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Aleksandra Kovač je žena koja se kreće na relaciji Cosmopolitan (makar licencirani)-MTV (makar i Adria)-London-Los Anđeles-Madrid. Med i mleko su njen, da tako kažemo, hleb svagdašnji. Ipak, nazvati album isto onako kako je Yoko Ono nazvala prvi posthumni album Johna Lennona… za to je potrebna posebna vrsta nonšalancije.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Apsolutnih 100 godina samoće
 
 
I da ne ispadne kako mlade nade ne umeju da igraju ovu igru… Ajzak je, nažalost prekinuo tradiciju da u naziv albuma stavlja reč ’štrokavi’ (prva dva albuma zvala su se Štrokavi mozak i Štrokavi pazuh) i odlučio se na jukstapoziciju motiva iz mlečnoprerađivačke i građevinske industrije. 
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Ništa sem Ajzakove želje da se sprda sa kolegama: „Ideju za naziv albuma dobio sam od naših muzičara, Aleksandre Kovač i njenog albuma Med i mleko, i Bajagine pesme Badem i so, pa rekoh sebi što i ja ne bi nazvao album Kajmak i katran“. Zaista, Ajzače, što ne bi?
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Ajzakova opsednutost hranom i prljavštinom je dobro dokumentovana na njegovim prethodnim radovima pa nam nije preteško da ga zamislimo kako pri povratku iz neke noćne lumperajke zaranja u frižider i pravi sebi sendvič sa kajmakom… i katranom. Katrana ionako u marihuani ima daleko više nego u duvanu, što donekle kvari priču o tome kako je ona, kao mnogo zdravija za konzumaciju…
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Štrokavi obrok

Četiri prijatne uspomene na neprijatne virtuelne likove

Evo još jednog teksta iz prethodnog broja Hupera.

Avaj, ovaj je dosta loš. Originalno, trebalo je da to bude jedan sveobuhvatniji tekst o horor igrama ali sam od toga odustao shvativši da mi raspoloživi prostor naprosto ne daje mogućnost za išta više od pukog nabrajanja. Čak i ovako, sveden samo na napis o četiri ‘najstrašnija’ (stvar ukusa i doba dana, naravno) protivnika u savremenim video igrama, je vrlo štur i površan. No… Najgori detalj su verovatno dosta nasilno ubačene sugestije o tome ko bi ove, hm, ljude mogao da igra u nekoj domaćoj ekranizaciji. No, džaba mi sada da se pravdam. Uživajte… ako možete.

Četiri najstrašnija protivnika u savremenim video igrama

Horor u narodnim običajima i pop-kulturi odavno je postao način da se stvarni užasi upoznaju posredno, da im se otupi oštrica i čovek učini imunim na stravu. Dok ovo funkcioniše kako treba u literaturi i na filmu, pitanje je kako stvari stoje u video igrama – medijumu koji se od svih ostalih izdvaja svojom interaktivnošću. Kraće rečeno: dok ste samo posmatrač užasa, stvari su prilično bezbedne. Onog trenutka kada postanete njegov učesnik… kvote se značajno uvećavaju.
Iako horor u video igrama ima dugačak istorijat, još iz vremena tekstualnih avantura i osmobitnih platformskih igara, danas ćemo se pozabaviti onim igrama koje su dovoljno tehnološki napredne da uplaše i savremenog igrača. Sledeće četiri, hm, ličnosti su najzaslužnije što smo u poslednjih nekoliko godina neke igre igrali sa upaljenim svetlom i usred dana, da bismo se posle satima osvrtali oko sebe i proveravali da li nam se to nešto zaista šunja iza leđa…
Ime protivnika: Scissorman
Igra: Clock Tower (1995.)
Iako je žanr survival horror igara nastao u Francuskoj tri godine ranije, tek je prelaskom u japanske ruke uspeo da realizuje svoj puni potencijal strave. Za razliku od drugih igara gde ste snagom ili pameću uobičajeno bili superiorniji od protivnika i mogli da ih porazite, a najčešće i uništite, survival horror je formulu okrenuo naopačke. U ovom žanru potencirana je ranjivost igrača, njegova/ njena nespretnost, sporost, mala fizička snaga. Survival horror su igre u kojima se borite za golo preživljavanje, umesto za pobedu.
Clock Tower je ovu filozofiju kristalno jasno predočio igračima koji su, stavljeni u ulogu nejakog devojčeta po imenu Jennifer Simpson, sa užasom shvatali da imaju samo dve opcije za preživljavanje: bežanje i skrivanje. Jennifer je po ogromnoj kući progonio Scissorman, maskirani dečak u školskoj uniformi sa parom ogromnih baštenskih makaza u rukama.
 
Zašto je strašan: Jeza koja nas i danas obuzima uprkos starinskoj dvodimenzionalnoj grafici potiče pre svega od osećaja da se Scissorman samo igra sa Jennifer pre nego što će je, neizbežno, ubiti. Tokom igre saznaje se da je u pitanju devetogodišnji (!) Bobby Barrows čije je lice, znamo to, iako ga nikad ne vidimo, deformisano. Jenniferin otac, Walter ovako opisuje Bobbyja i njegovog užasno izobličenog brata blizanca: „Ta dva deteta su tumor ovog sveta. Kada se gospođa porađala, pozvan sam u ovu kuću. Ona je rodila dva det… ne, demona. Kada su se rodili, pojeli su moju desnu šaku.“
Pojeli. Njegovu desnu šaku. Dva novorođenčeta. A vi mislili da su vaši sestrići nesnosni!
img98/3549/scissormanep9.jpg
Šta ovaj protivnik simbolizuje: Dobro je poznato da slasher filmovi svojim naoružavanjem ubica dugačkim, oštrim predmetima zapravo prikazuju potisnuti libido i seksualno nasilje. Ali ubica sa baštenskim makazama? Ovo je prefinjenija varijacija na isti motiv: baštenske makaze seku cvetove, kao i pupoljke, a šta je ružin pupoljak do metafora za devojačku nevinost? Nikad se nismo osećali ovako ranjivo (i seksi!!!) igrajući neku igru.
Kada bi po ovoj igri bio snimljen domaći film, ko bi ga igrao: Ne tvrdimo da je Žika Todorović deformisan (bar ne mnogo), ali ako iko može da odigra ulogu maskiranog psihotičnog devetogodišnjaka koji je za prvi obrok u životu pojeo šaku odraslog muškarca onda to svakako mora biti on. To što Bobby tokom igre ne progovara ni reč i nosi masku samo je podsticaj da Žika pokaže kako se glumi telom.
Na YouTube linku u imenu igre možete videti scenu u kojoj igrač gine od strane Scissormana i shvatiti zašto je Clock Tower i dalje jedna od najstrašnijih igara svh vremena.
Ime protivnika: Pyramid Head
Igra: Silent Hill 2 (2001.)
Ono što je Ju-on za azijsku horor kinematografiju, to je Silent Hill za japanske video igre – moderna varijacija na priče o duhovima kojih smo se plašili kao deca a sada smo ih… prerasli? Ne baš, u šta ćete se uveriti igrajući bilo koji nastavak ove igre. Smešten u američki gradić prozaično nazvan Tihi Breg, i njegovu okolinu, ovaj serijal kombinuje kompleksnu priču o paganskom kultu sklonom bolesnim ritualima, sa osećajem užasne, gotovo bolne izolovanosti glavnih junaka. Strava koju izazivaju Silent Hill igre pre svega je psihološka – strava od onog što se ne vidi, što se samo nazire, čuje ili zamišlja. Ipak, kada se konačno neki od monstruma zaista i pojave, od njih se čoveku vežu creva u čvor.
Zašto je strašan: Igrač se tokom teturanja maglom prekrivenim ulicama avetinjskog gradića suočava sa protivnicima koji su napravljeni od groteskno spojenih delova ženskih lutaka za izlog. Grčevita, nespretna borba protiv stvari koje liče na (ali nisu!!!) žene je dovoljna da i najstabilnijem muškom umu podari nekoliko noći degutantnih seksualnih košmara. Međutim, pojavljivanje bezimenog muškarca sa apsurdno velikom trouglastom kacigom na glavi je onaj trenutak strave u kome znate da su stvari mnogo gore nego što ste isprva mislili. U prvoj sceni u kojoj ga vidi, protagonista igre skriven je u plakaru i zajedno sa igračem premire od straha dok ova pojava što podseća na srednjevekovne dželate ali je pritom sasvim pogrešna, stoji u sobi, mumla i sipljivo diše. Docnije tokom igre videćemo ga kako siluje i ubija. Ljude i… stvari.
Šta ovaj protivnik simbolizuje: Silent Hill 2 je često citiran kao igra sa možda najboljim narativom u čitavoj istoriji. Glavni junak je došao u grad sledeći pismo koje mu je poslala njegova žena, mrtva već tri godine. Čudovišta koja sreće su refleksija njegove potisnute, degenerisane seksualne i emotivne žudnje, a Pyramid Head je osveta koju protagonista samom sebi priželjkuje zbog krivice za smrt svoje žene.
img396/5209/silenthillwallpaperpyraul9.jpg
Kada bi po ovoj igri bio snimljen domaći film, ko bi ga igrao: U filmu prepunom stvari koje liče na žene potreban je poseban muškarac koji će izgledati muževno i preteće sa kacigom nalik na piramidu na glavi. U američkoj verziji bio je to Roberto Campanella, ali još tada smo intimno znali da ovakvu ulogu na svojim plećima može da iznese samo Nikola Simić. Čovek koji je glumio boljeg Duška Dugouška nego sam Duško Dugouško bi ovom liku udahnuo dovoljnu količinu strave… i muževnosti.
Ako vam gornja slika nije dovoljno zastrašujuća, kliknite na YouTube link u imenu igre za jednu od najšokantnijih, najstrašnijih scena u istoriji mejnstrim videoigara.
Ime protivnika: SHODAN
Igra: System Shock 2 (1999.)
Probudili ste se na kosmičkom brodu i otkrili da je sva posada mrtva a brod zaposednut ubilačkim majmunima sa psioničkim moćima. Samo još jedan dan na poslu prosečnog akcionog heroja, tačno?
Pogrešno. System Shock 2 se podsmeva klišeima akcionih igara i igraču sprema, jedno za drugim nekoliko zastrašujuće neprijatnih iznenađenja. Nakon što protagonista, sledeći interkom uputstva jedinog preživelog člana posade, Doktorke Polito, otkriva da je i ona mrtva, obraća mu se glas veštačke inteligencije koja je preuzela kontrolu nad brodom: „Polito forma je mrtva, insektu. Da li se plašiš? Čega se plašiš? Kraja svog trivijalnog postojanja? Kada bude napisan istorijat moje slave, tvoja čitava vrsta biće samo fusnota moje veličanstvenosti. Ja sam SHODAN.“
Zašto je strašna: Oženjeni muškarci znaju kako je to kada vam žena diktira šta treba da radite. Zamislite sad koliko je gore kada je ta žena supermoćni digitalni konstrukt nameran da istrebi čitavu ljudski rasu, počevši baš od vas. Genijalnost egzistencijalnog užasa ove igre je u tome što, da biste preživeli morate da pratite uputstva koja vam SHODAN daje, pomažući joj u ispunjenju njenih planova iako znate da je negde u njima na nekom spisku i vaša sopstvena smrt. Sećanje na odnos koji tokom igre sa njom razvijate – prepun neke vrste bolesne simpatije koju ona prema vama pokazuje – često će vas kasnije u životu progoniti. Recimo kada vam žena pod nos gurne zahtev za brakorazvodnu parnicu uz zlurado objašnjenje kome će otići kuća i auto.
Šta ovaj protivnik simbolizuje: Na prvom, očiglednom nivou, SHODAN je simbol ranjivosti čovečanstva koje tehnologiji sve više poverava staranje o svom postojanju i blagoutrobiju. Na dubljem nivou, ovo je samo još jedna demonstracija toga da su dizajneri video igara prerasle pubertetlije sa još uvek zdravim strahom od žena što ih nikad ne upoznaše izbliza.
img396/7652/shodanlj8.jpg
Kada bi po ovoj igri bio snimljen domaći film, ko bi je igrao: Antonela Riha. Znamo da ona nije glumica, ali ni SHODAN nije ljudsko biće.
YouTube link u imenu igre vas vodi do intro filma kojim igra počinje gde ćete gorecitirani monolog drage SHODAN čuti u izvorniku.
Ime protivnika: The Hag
Igre iz serijala Thief vrte se oko šunjanja po mraku i izbegavanja neprijatelja, bili oni mačevima naoružani stražari, roboti na parni pogon ili džinovski paukovi. Treći nastavak, međutim, dovodi ciničnog lopova Garreta u sukob sa Vešticom koja ubija ljude u mračnim ulicama i nosi njihovu kožu kao mantil, a za koju se u Gradu veruje da je samo mit…
Zašto je strašan: Veštica, za koju niko ne veruje da postoji Garretu uništava život, dovodeći ga u sukob sa gradskom stražom i okrećući protiv njega sve gradske esnafe. Potom, na prevaru ga dovevši u lokalnu biblioteku, ona oživljava ogromne kamene statue i naređuje im da ga ubiju. Ako Garret preživi progon dementno mumlajućih statua, sledeća misija ga vodi u Shalebridge Cradle, verovatno najstrašnije okruženje ikada dizajnirano u nekoj zapadnjačkoj igri. Bivše sirotište kasnije pretvoreno u ludnicu, prepuno uspomena na nezamisliva mučenja i suze naprosto parališe igrača čak i kada se sutra ujutro samo priseća kako je igrao…
Šta ovaj protivnik simbolizuje: Thief univerzum je zapanjujuće detaljna kombinacija srednjevekovne estetike (mačevi, staroengleski govor), savremenije tehnologije (električno osvetljenje) i magije. Ovaj svet naseljavaju grupe poput Hammerita, budućnosti naklonjene sekte tehnokrata, ili Pagana, tradiciji i prirodi okrenutih obožavatelja božanstva po imenu Trickster. Veštica je, međutim, simbol zla starijeg od svakog ljudskog društva i dubljeg od svake moderne religije. Ona je i Lilit i Lucifer i Džek Trbosek Garretovog sveta, osoba koja živi od tuđeg bola i patnje.
img396/8346/thief3vs5.jpg
Kada bi po ovoj igri bio snimljen domaći film, ko bi je igrao: Jedina domaća glumica sposobna da predstavi ovu esenciju zla u ljudskom obliku i istovremeno izgleda dobro sa tuđom kožom prebačenom preko ramena (ipak moramo misliti i na rejtinge) je Svetlana Bojković. Niste imali zaokruženu glumačku karijeru dok niste odigrali bar jednog pristojnog negativca, a popularna Ceca ne želi da ode u penziju pre nego što udari i ovu recku. Domaći producenti, reagujte!!!

Konačno, kliktanjem na YouTube link u imenu igre doći ćete i do scene u kojoj Garret prvi put postaje svestan postojanja The Hag. Kada sam prvi put igrao Thief 3, ovo je bilo otkrovenje od koga mi se, doduše, ledila krv u žilama, ali je bar objasnilo zašto stvari konzistentno idu naopako. Tada još nisam znao kakav me užas čeka u Cradleu…

Seagal vs. Ilić

Izašao je novi broj Hupera, a vi znate šta to znači (osim da je još šuma žrtvovano vašoj bezumnoj žudnji za lakom zabavom)!!! Ovde dobijate prliku da vidite moje tekstove iz prethodnog broja, koji je sada rasprodat i ne može se više nabaviti pa taman da nudite alkohol, duvan i oralne usluge.

Za početak, evo integralne verzije teksta koji je u Huper otišao skraćen što zbog moje nemogućnosti da se držim zadatih parametara u pisanju a što zbog preterano glupih viceva na račun domaće političke scene. Srećom, pa na ovaj blog dolaze ljudi koji u mojoj gluposti uživaju…
 
 
 
 
Tekst, moram da priznam nije baš mnogo smešan, a ono što jeste smešno sam već koristio u prošlosti na bolji način, no, ako ništa drugo sličnost između ova dva velikana moderne pop-kulture je ovim napisom dokazana kao ogromna.
 
Kako sam prethodni tekst, koji sa njima nije imao veze, ilustrovao (između ostalog) slikama Velje Ilića i Stevena Seagala, ovaj tekst ću ilustrovati slikama Monike Kruz i Roka Sifredija. Pa vi sad vidite!!!
 
 
A da nisu neki rod? Steven Seagal vs. Velja Ilić
 
  
 
Šta imaju zajedničko popularni holivudski glumac i majstor borilačkih veština, zaštitnik prirodne okoline i kantautor sa jedne strane i jedan od najvoljenijih srpskih političara, privrednika i filantropa sa druge? Više nego što mislite. Mnogo više.
 
Mladost i ludost:
 
Za početak, Velja i Steven rođeni su iste godine, 1951., u razmaku od svega mesec i po dana. Steven Seagal je, iako poreklom iz ledenog Mičigena, svoje prve korake ka svetskoj slavi napravio u Japanu gde se odselio sa svojom tadašnjom devojkom a kasnije bivšom suprugom, Mijako Fuđitani. Od sedme godine zainteresovan za borilačke veštine, Steven Seagal je postao prvi stranac koji je vodio sopstveni Dođo (školu borilačkih veština) u Japanu, za šta se izborio suprotstavljajući se lokalnim jakuzama. Iako je danas nosilac crnog pojasa sedmog dana u aikidou, mnogi zavidljivci tvrde da Seagala nikada niko nije video ni na jednom takmičenju ili polaganju. Njegova bivša žena takođe tvrdi da se pomenuta borba za Dođo-prevlast sa jakuzama zapravo nikada nije dogodila i da je Steven samo ‘vikao na neke pijance, ali se nikada nije potukao ni sa kim’.
 
Velimir Ilić je sa svoje strane odrastao u Čačku, čuvajući porodično stado ovaca, često izlagano opasnostima u vidu čopora gladnih vukova od kojih su se u ono vreme crnela brda oko Čačka, ali i anonimnih silovatelja koji su samo čekali priliku da čobanin zaspi kako bi obljubili (i obeščastili!) nedužne životinje. Godinama kasnije, Velja će magistrirati na kragujevačkom univerzitetu, pred komisijom sastavljenom isključivo od članova stranke kojoj je tada (i sada) bio predsednik. Ima zavidljivih koji smatraju da se i ovoj tituli moramo podsmevati, što je mnogo lakše sada kada je čovek rođen da bude ministar (pa i predsednik!), kukavičkom izdajom socijalista neočekivano prešao u opoziciju.
 
img511/9936/25469xu3.jpg
 
Borilačke veštine:
 
Iako je tačan stepen Seagalove aikido ekspertize predmet stručnih rasprava na Internet-forumima, svako ko je gledao barem neki od njegova 32 filma zna da su te rasprave samo plod ljudske pakosti i ljubomore. Steven Seagal u svojim filmovima demonstrira gotovo nadljudsku veštinu i ledenu mirnoću dok protivnicima lomi ruke, noge i vilice. Obučavan kod Aikido majstora Morihei Uešibe (mada je nedavno otkrio da je samo gledao nekoliko njegovih demonstracija), Seagal je svoj vrhunski ubilački talenat često tokom karijere stavljao u službu brige za tuđu bezbednost. Iako su njegove tvrdnje da je bio telohranitelj Dezmonda Tutua u vreme južnoafričkog aparthejda verovatno samo dobroćudna šala, nema nikakve sumnje u to da je Seagal bio telohranitelj glumice Kelly LeBrock i da ju je kasnije oženio i napravio joj troje dece. A šta ste VI uradili?
 
Velimir Ilić je svoje borbene veštine tesao u nekoliko pravoslavnih manastira, kod najpoznatijih srpskih monaha-ratnika. Iako je ovaj deo njegovog života (ne slučajno!) prekriven velom (službene) tajne, ima indicija da ga je obučavao lično monah Teodosije, majstor u borbi bez oružja koji je nedavno dospeo na naslovne strane medija nakon što mu je u jednoj borbi protiv pripadnika suparničkog manastira polomljena noga. Velimir Ilić svoja ratnička znanja nerado demonstrira u javnosti, mada je poznat slučaj jedne suviše radoznale novinarske fascikle kojoj je pokazano njeno mesto.
 
Duhovnost:
 
Steven Seagal ne samo da je disciplinovan sledbenik Dalaj Lame, već je bio i tutor i telohranitelj devojci po imenu Yabshi Pan Rinzinwangmo, ćerci jednog od nižih tibetanskih Lama. Kao posvećeni budista, Seagal veruje u reinkarnaciju i tvrdi da ga, kada uđe u prostoriju, neki ljudi vide kao psa, a neki kao kravu. Sigurni smo da i naš omiljeni bivši (i budući!) ministar ima slična iskustva.
 
Velimir Ilić je pravoslavni vernik, kako se moglo saznati iz njegove predizborne kampanje za predsednika Srbije, a to je razvejalo šuškanja i špekulacije da je Ilić viđen na televiziji kako psuje i pije alkohol (Pojašnjenje: ovo su radnje koje pravoslavni vernik ne bi mogao da počini).
 
img511/5518/rocco20siffredidu2.jpg
 
Uspeh kod žena, potomstvo:
 
I Ilić i Seagal iza sebe imaju po tri braka, a dok Seagal posle trećeg razvoda može da se pohvali učinkom od šestoro dece, Ilić je još uvek u svom trećem braku i ima petoro naslednika. No, kako je naš Velja ipak nekoliko nedelja mlađi, ne sumnjamo da će uskoro izjednačiti rezultat.
 
Seagal svoju dugu, crnu kosu uglavnom vezuje u rep, opovrgavajući time insinuacije da su dugokosi muškarci obavezno homoseksualci, dok Ilić nosi kratku, oštru, gotovo oficirsku frizuru. Kolika je virilnost i sirovi testosteronski magnetizam ova dva mužjaka svedoči i to da su poslednje reči koje je Seagal izgovorio u Japanu, penjući se u avion bile  upućene njegovoj prvoj ženi i glasile: „Ti nisi normalna, hoću razvod!!“ Tigra možete odvesti iz džungle, ali izgleda da džunglu ne možete odvesti iz tigra. Sa svoje strane, Ilić je, dobro je to poznato, morao smelim javnim istupanjima da se brani od navaljivanja jedne televizijske voditeljke koja je insistirala na oralnom seksu iako nije ispunila ni najosnovnije kriterijume lepote koje je ministar postavio. Dali smo mu za pravo, jer to što je neko na javnoj funkciji ne znači da treba da bude meta seksualnog uznemiravanja.
 
Odnos prema organizovanom kriminalu:
 
I Seagal i Ilić znaju da je tajna dobro uređenog društva u tome da se sitan kriminal dopušta i tretira kao zaračunati trošak. Celu prvu polovinu filma Out for Justice, Seagala, policijskog inspektora, gledamo kako jede, pije i veseli se u društvu pripadnika Mafije, jer jedini način da se bezbednost građana Bruklina očuva je tretiranje kriminalaca kao sebi ravnih, produktivnih, korisnih članova zajednice. Koliko tu samo sličnosti ima sa onim poznatim Ilićevim „Kradite na malo ali nemojte da preterujete“. Do kraja filma, naravno, Seagal svojeručno poubija većinu kriminalaca koji su mu se, i pored njegovog ljudskog odnosa, teško zamerili. Ilić je na gotovo isti način tretirao koncesionare autoputa Horgoš-Požega. Zaista, život ponekad ne može a da ne imitira umetnost.
 
img511/2978/roccosiffredies9.jpg 
 
 
Zaštita životne sredine:
 
Veliki borac za prava životinja (zbog čega je dobio nagradu udruženja PETA pre devet godina), Seagal je vodio uspele kampanje u više zemalja, štiteći pse na Tajvanu, slončad na Tajlandu i krave u Indiji. Njegovi filmovi i muzički albumi često su platforma za njegove poduke o očuvanju životne sredine i važnosti okretanja čistim izvorima energije.
 
Velimir Ilić je svojeručno srušio režim komunističkog diktatora Slobodana Miloševića, što je u mnogome doprinelo smanjenju zagađenosti vazduha, zemljišta i vode u jugoistočnoj Aziji. Ovaj fenomen pripisuju činjenici da su multinacionalne kompanije izvoz prljavih tehnologija i nuklearnog otpada nakon prevrata preusmerile u Srbiju. Ilić je takođe poznat kao veliki zaštitnik ovaca od silovanja. Ipak, njegov najveći doprinos očuvanju životne sredine i ljudskih života bio je tokom poplava u Banatu 2005. godine kada je u svojstvu ministra za kapitalne investicije primio od Evropske banke za razvoj i saradnju više od 20 miliona evra da sagradi nove kuće ljudima kojima su ih izgubili u poplavi. Kažu da su ovi nesrećnici iz zahvalnosti pristali da kuće otkupe uz povoljan kredit na dvadeset godina, sa dugačkim grejs periodom.
 
Ljudska prava:
 
Seagal je poznat po tome što lobira za prava američkih starosedelaca (naročito se to videlo u filmu On Deadly Ground). Ilić je svojeručno srušio neljudski režim krvožednog komunističkog diktatora Slobodana Miloševića. Takođe, jednom je spasao ženu iz nabujale reke.
 
Muzički talenat:
 
Steven Seagal je snimio dva albuma čiji se muzički žanr opisuje kao „gubitnički kantri koji susreće tradicionalnu muziku koja susreće aikido“. Na njima ima i pesama sa nazivima „Mala, u redu je“, „Ne plači“, „Doktor za ljubav“ i „Obrati se mojoj guzici“.
 
Velimir Ilić je svojeručno i uz velike žrtve srušio vekovni režim mračnjaštva satanskog komunističkog diktatora Slobodana Miloševića. Do sada nije snimio ni jedan album (ali nije ni Mlađan Dinkić, njegov najveći rival), ali da jeste, verujemo da bi imao pesme sa sličnim, ili čak identičnim nazivima.
 
Ljubav prema Nikoli Tesli:
 
Seagal je poznat po poštovanju prema radu Nikole Tesle i vlasnik je nekoliko Teslinih transformatora, od kojih je tri poklonio kalifornijskim visokim školama. Velimir Ilić je Srbin, pravoslavac, patriota.
 
img511/937/19141penelopeandmonicacdh6.jpg
(Mislim da je na ovoj slici zapravo Monikina sestra, Penelopa, ali dobro, i ona je slatka)
 
Javna služba:
 
Seagal je zamenik šerifa u gradiću Jefferson Parish u Luizijani, gde sad živi, kao i počasni član američke carinske službe u Luizijani. Doduše, ovo nije pomoglo kada je pre nekoliko godina pokušao da unese pištolj na komercijalni avionski let. Zavidljivci i sitne duše tvrdili su da mu to nije dopušteno jer nije federalni agent. Pih, u Srbiji carinici gledaju svoja posla i čuvaju leđa jedni drugima.
 
Velimir Ilić je naciji (i pravoslavlju!) služio kao gradonačelnik Čačka i ministar u dva mandata. To što je danas, podmuklim trikom Socijalističke partije Srbije sveden na nečasnu ulogu parlamentarne opozicije ne znači da on još uvek nije na oprezu, spreman da na prvi znak vaskrsenja po zlu čuvenog genocidnog komunističkog diktatora Slobodana Miloševića (nekadašnjeg predsednika te iste partije – da li slučajno?) stane u odbranu Srbije i Evrope, ne žaleći da u toj borbi da i svoj život.

Rasizam u videoigrama

Izašao je novi broj Hupera u kome ja imam čak tri teksta koji su sve jedan gori od drugog. Ograničena količina kreativnosti i inspiracije, kada se rasporedi na preveliki broj karaktera nužno proizvodi loše rezultate!!! Ipak, čisto u prilog teoriji da logika u Srbiji ne funkcioniše čak ni slučajno, Huper je duplirao broj svojih prodatih primeraka u poslednja tri meseca. Neverovatno.

Bilo kako bilo, evo na poklon teksta iz prošlog broja, koji se više ne može pronaći u prodaji. Dok se budete češkali po glavi pitajući se da li je moguće da postoje urednici koji ovakve stvari zaista objavljuju, umesto da autora posluže sendvičom sa šivom škorpijom, ne zaboravite da je ovo ono kako su stvari stajale prošlog meseca. Danas su još mnogo gore!!!

Pet apsurdnih optužbi za rasizam u video igrama (i da li u njima ipak ima nečega)

Ljudi koji video igre ne igraju obično ih vide na jedan od dva načina. Ili kao još uvek primitivne, nemušte klonove Pac-mana, dobre u najboljem slučaju za decu koja još nisu dovoljno odrasla da čitaju stripove, ili kao zastrašujuću interaktivnu verziju torture-snuff-exploitation kinematografije pravljenu za sociopatske adolescente koji dane provode zaključani u svojim sobama, sekući motornim testerama na komade poligonalne prostitutke i policajce i cerekajući se drogirano preko svojih grešnih erekcija.
Kad stvari stoje tako, nije ni čudo što optužbe za kršenje društvenih, moralnih, etičkih i ženevskih konvencija pljušte na sve strane i onda kada za njih ima povoda a češće onda kada je ovoj ili onoj interesnoj grupi potrebno da se u medijima prikaže kao budni čuvar javnog morala. Huperov tim multidisciplinarnih stručnjaka ispitao je pet najšokantnijih optužbi za rasizam u video igrama, merio nivo njihove apsurdnosti i procenjivao koliko tu zapravo ima zdravog razuma. Rezultati su pred vama.
Loco Roco predstavlja zle rastafarijance
Slučaj: Loco Roco je bila jedna od prvih važnih igara za još uvek mladu Sonyjevu portabl konzolu PSP. Dizajnirana tako da lepim bojama, simpatičnim likovima i jednostavnom mehanikom privuče najmlađe, a realističnom fizikom i interesantnim problemima starije igrače, Sonyjeva igra je bila obasipana pohvalama sve dok bloger Alejandro Quan-Madrid nije objavio kako su negativci u igri, crne leteće glave po imenu Moja, suviše nalik blackface stereotipu iz američke pop-kulture pre drugog svetskog rata da bi to moglo da se ignoriše. Objašnjavajući da u Japanu nisu svesni rasističke težinu koju blackface ima u Americi, Quan-Madrid podseća na japansku naviku da ionako smatraju sve druge rase inferiornim, te da je tamo korišćenje rasnog stereotipa za prikaz negativaca u igri sasvim prihvatljivo. Kako bi zabiberio svoju teoriju, on dodaje i da se invazija Moja likova u igri može čitati kao metafora za rasne tenzije u današnjem američkom društvu, mada završava pomirljivim tonom objašnjavajući da smatra da se samo radi o praktično nesvesnom rasizmu koji je ionako deo japanske kulture.
img80/7032/loco20rocojj0.gif
Zašto je apsurdno: Za početak, kako je i Sony objasnio u svojoj reakciji na ove optužbe, Loco Roco je igra koja nema skoro nikakve veze sa realnošću. Na kraju krajeva, u njoj se gomila pihtijastih, žutih (ili roze) glava kotrlja po zatalasanom pejsažu pevajući usput japanske i francuske pesme. Čak i da se prihvati ovo o čemu Quan-Madrid govori, pretpostavka je da niko ne bi podigao ni obrvu da su Moja umesto crnih glava sa sve dreadlocks frizurom i promuklim glasovima bili predstavljeni kao glave sa monoklom, zulufima i britanskim akcentom ili brkati, crnpurasti Italijani.
Da li ipak ima osnova za optužbe: Paaa… činjenica je da su Moja ipak zaista dizajnirani da izgledaju negroidno i da vreme u igri provode proždirući nedužne Roco likove. Tumačenje takvog stanja je samo pitanje vašeg slobodnog vremena i kreativnosti.
Kako bi ovo moglo da se ispravi u budućnosti: Izlazak igre Loco Roco 2 je najavljen za kraj ove godine. Sony ima izvanrednu šansu da negativce u ovoj igri predstavi kao bubuljičave, kratkovide blogere koji nemaju pametnija posla nego da multinacionalne korporacije optužuju za uzgredni rasizam.
Grand Theft Auto: Vice City poziva igrače na genocid
Slučaj: GTA serijal, urnebesno satirična i urnebesno politički nekorektna kombinacija vožnje, pucnjave i organizovanog kriminala se tokom godina razvlačio po sudovima i žutoj štampi zbog nasilničkih i seksualnih sadržaja koje su ponekad neprijatelji igre predstavljali predimenzionirano a ponekad samo izmišljali. Jedan od većih skandala izbio je krajem 2003. godine kada su organizacije Savet Haićanskih Centara i Haićanski Amerikanci za Ljudska Prava presavile tabak i tužile proizvođače i izdavače igre zbog misije nazvane Ubij sve Haićane u kojoj je igrač dobio zadatak da počisti haićansku bandu iz jedne od četvrti Vice Cityja, karikaturalne verzije Majamija. Haićani su tvrdili da ih ova igra predstavlja stereotipno, kao kriminalce i siledžije i da je neprihvatljivo da jedan od ciljeva u igri bude izražen kroz naređenje da se ubiju svi pripadnici jedne etničke grupe. Da se ne bi osećali zapostavljeno javili su se i Kubanci, takođe predstavljeni kao jedna od bandi u igri i posle dosta neprijatnog suđenja, Rockstar Games je pristao da za naredno izdanje iz igre izbaci nekoliko najproblematičnijih dijaloga.
Zašto je apsurdno: Iz istog razloga zašto bi bilo apsurdno optuživati Quentina Tarantina za rasizam na osnovu likova koje je tumačio Samuel L. Jackson u njegovim filmovima. Ovde imamo posla sa fikcijom koja barata klišeima pulp tradicije, prikazuje rasizam kao deo gangsterske kulture i predstavlja satiru na čitavo američko društvo. Grand Theft Auto igre su barem poznate po tome što se u njima jednako rado ubijaju Italijani, Kinezi, Japanci, Jamajčani, Rusi… Očekivati da će gangsteri objašnjavati jedni drugima potrebu uništenja druge bande kroz politički korektan rečnik je malo… naivno.
img80/3051/screenps2gtavicecity02lt4.jpg
Da li ipak ima osnova za optužbe: Rekli bismo da ne, ali pravi test bi, razume se, bio kada bi reč ’Haićani’ u nazivu misije bila zamenjena imenom neke druge etničke grupe na koju je tradicionalno osetljivost veća. Iz ove perspektive, čisto sumnjamo da bi igra sa misijom koja bi igraču nalagala da ’ubije sve Jevreje’ potrajala na policama prodavnica duže od vremena potrebnog da novinari pronađu kako se piše reč Holokaust.
Kako bi ovo moglo da se ispravi u budućnosti: GTA: Vice City je sa svojih trinaest miliona prodatih kopija sedma najprodavanija igra svih vremena pa je za ispravljanje ove konkretne krive drine malo kasno. Ipak, od njenog izlaska, GTA serijal je dobio još četiri igre u kojima smo gledali kako Afroamerikanci ubijaju Afroamerikance, Irci Albance, Italijani Kineze, Srbi Ruse… Ako ne možeš da napraviš igru koja neće uvrediti nikoga, kao da rezonuju u Rockstaru, onda ih barem nateraj da stanu u red.
Sonyjeva reklama za keramički beli PSP – Pozitivni aspekti negativnog razmišljanja
Slučaj: Siroti Sony, štagod da urade, naći će se neko da ih optuži za rasizam… U ovom slučaju, starom oko dve godine, holandska javnost (predstavljena kroz mrežu holandskih blogova i Internet foruma) je glasno zahtevala da se sa bilborda širom zemlje uklone reklame za novi varijetet Sonyjeve PSP konzole. Kako je originalni PSP bio crne boje, Sony je računao da će se prodaja svakako poboljšati ako se uvede i model ’keramički bele’ boje. Potrošači vole izbor, makar taj izbor nemao veze sa funkcionalnošću mašine (a i bela boja podseća na iPod), kao da su rezonovali u Sonyjevom marketinškom odeljenju. Njihov dizajn za reklamu? Agresivno bela žena sa belom kosom u beloj odeći u podređenom položaju drži uplašenu crnu ženu u crnoj odeći.
Zašto je apsurdno: Rasizam je, reklo bi se, prisutan uglavnom tamo gde se trudite da ga nađete. Sony je očigledno igrao na kolorni kontrast potpuno ignorišući rasne i kulturološke konotacije svojih fotografija. Ovo možda deluje naivno, ali u kom momentu slika prestaje da bude samo likovna kompozicija i postaje poligon za politički rat između zamišljenih protivnika?
Da li ipak ima osnova za optužbe: Da. Ako ste spremni da u raspravu oko fotografije sami dopremite kontekst koji podupire vaše optužbe. Mislimo da slična fotografija na kojoj bi crna žena u podređenom položaju držala belu ne bi izazvala ništa više od sporadičnih seksualnih fantazija.
img80/8799/whitepspeuropecb4.jpg
Kako bi ovo moglo da se ispravi u budućnosti: Sledeći put kad Sony bude želeo da koristi ljude različitih rasa u svojoj reklami, neka uzme par privatnih časova kod Benettona… Ili kod pornografskog serijala Blacks on Blondes koji vrlo otvoreno igra na kartu rasnih stereotipa i kod osoba određenih inklinacija je visoko cenjen upravo zbog toga.
Resident Evil 5 se podseća kolonijalne slave
Slučaj: Resident Evil 5 je igra koja će se pojaviti na tržištu tek na jesen, a već je duže od godinu dana u središtu neprijatnog rasističkog skandala. Nastavak jedne od najpopularnijih igara svih vremena došao je pod udar javnosti (prvo blogerske,a zatim i… prave?) nakon trejlera prikazanog na prošlogodišnjem E3 sajmu u Santa Monici. Razlog? Moglo bi da se kaže da su za sve krivi moderna tehnologija i šok-marketing: prvi trejler za ovu igru prikazuje glavnog junaka, Chrisa Redfielda, veoma očigledno belca kavkaskog tipa, kako u neimenovanom afričkom selu vatrenim oružjem masakrira gomilu odrpanih, poludivljih crnih ljudi naoružanih poljoprivrednim alatkama. Prizori su mnoge asocirali na kolonijalnu istoriju Afrike, a scene u kojima superiorni beli stranac ubija besne domorodce su delovale kao skinute sa ne tako davnih televizijskih vesti. Renderovane u visokoj definiciji moćnih novih igračkih konzola, ove slike su naprosto delovale bezosećajno, čak uvredljivo, tvrdili su kritičari. Igru, pogađate, pravi kompanija Capcom, Japanci, koji su izrazili iznenađenje na granici šoka što je iko u njihovom trejleru video išta makar izdaleka rasistički, objašnjavajući da su neki članovi razvojnog tima afričkog porekla i da niko od njih nije reagovao…
Zašto je apsurdno: Ne znamo koliko je ovo važan podatak, ali… Resident Evil igre uvek u ulogama negativaca imaju – zombije. Besne, poludivlje, naoružane poljoprivrednim alatkama. U prethodnom nastavku igre, američki protagonista Leon Kennedy zbrisao je sa lica zemlje čitavo selo u Španiji naseljeno zombi-zemljoradnicima koji su ga napadali lopatama i kosama, psujući poput kočijaša na španskom. Niko nije ni mrdnuo da zaštiti sirote Evropljane smrvljene imperijalističkom Jenki čizmom. Lekcija koju smo danas naučili? Iako su svi mrtvi, nisu svi zombiji isti. Bonus činjenica: čitav koncept oživljenih, kontrolisanih mrtvaca i termin zombi nastali su na Haitiju pa ima nekog rezona u tome da konačno u video igri vidimo crne zombije (takođe: eto dokaza da Haićani nisu cvećke kao što se predstavljaju).
img80/1241/621x600timeinresevilopeak1.jpg
Da li ipak ima osnova za optužbe: Pokušavamo da zamislimo varijaciju ove igre u kojoj bi zombiji bili srpski seljaci u šajkačama, naoružani vilama i… Šalu na stranu, ovaj incident je samo pokazatelj koliko su se igre približile kulturi glavnog toka i koliko grafika u visokoj rezoluciji doprinosi potpuno novoj percepciji ovog medijuma od strane ’običnog’ sveta. Dok smo kao klinci roštiljali svom snagom po šarenkastim sprajtovima, dok smo pucali u trodimenzionalne modele sa tako malim brojem poligona da smo morali da pazimo da se ne posečemo na njihove oštre ivice, sve je bilo u redu. Sada kada grafika u igrama dopušta da vidimo rasu, pol, uzrast i duševno stanje oponenta, ni virtuelno ubistvo više nije samo najbolja zamena za društveni i seksualni život koji smo nekada sanjali da ćemo imati. Svet nas sada posmatra i treba da budemo svesni da će u igrama on videti i ono što mi ne vidimo. Možda čak i ono čega nema.
Kako bi ovo moglo da se ispravi u budućnosti: Capcom, tvrdi da se ne obazire na optužbe i da igra nije menjana nakon njih, no u međuvremenu je najavljeno da će Chris Redfield tokom igre imati i pomoćnicu, tamnoputu Afrikanku Shevu Alomar. Doduše, videćemo da li će korišćenje savremene verzije Čiča Tome pomoći ili još više odmoći… Ako je Capcom ozbiljan, sledećim nastavkom bi trebalo da naprave presedan i stave u glavnu ulogu Afrikanca koji Eskimima inficiranim zombi-virusom pomaže da napišu oproštajna pisma i puste svoje ljubimce-pingvine na slobodu pre nego što im saosećajno sklopi oči…
Custer’s Revenge i pobeda prkosne erekcije
Slučaj: I samo da ne pomislite da je rasizam u video igrama stvar realistične grafike, multimilionskih marketinških bravura i dvadesetprvovekovne epidemije političke korektnosti… Igra Custer’s Revenge je još davne 1982. godine izazvala pravu oluju protesta među grupama koje su zastupale ljudska prava, borcima protiv pornografije i indijanskim nevladinim organizacijama. Primitivni, prostački sadržaj ove igre svodio se na akciju koja se dešavala na jednom jedinom ekranu, sa generalom Custerom (koga svi znamo kao velikog gubitnika u bici kod Little Big Horna gde mu je Lakota poglavica Bik Koji Sedi očitao lekciju iz vojne strategije i poslao ga o istom trošku u večna lovišta) naoružanim samo čizmama, šeširom, maramom i zavidnom erekcijom, koji je za nagradu što bi izbegao nekoliko talasa strela, imao priliku da polno opšti sa indijankom vezanom za stub. Igra Custer’ Revenge se uobičajeno smatra jednim od najgorih komercijalno nabavljivih naslova u čitavoj istoriji elektronske zabave, a to je, verujte nam, titula za koju je borba svakodnevna i krvava.
Zašto je apsurdno: Zapravo… Jedina apsurdna stvar u ovoj priči je što je igra čija je grafika u najboljem slučaju podsećala na televizijske smetnje a čija je mehanika obezbeđivala za nijansu manju zabavu od guranja hemijske olovke u sopstvene nozdrve očigledno imala dovoljno erotskog potencijala da proda 80.000 primeraka – dvostruko više od bilo koje druge igre istog proizvođača koja nije sadržala elemente poput ’erekcije’, ’snošaja’ i ’vezane indijanke’.
Da li ipak ima osnova za optužbe: Paaaa… Igra koja pred igrača stavlja zadatak za koji je potrebno imati reflekse i koordinaciju pokreta zdravog trogodišnjaka, a zatim uspešno izvršenje nagrađuje silovanjem pripadnice starosedelačke etničke grupe nad kojom je izvršen genocid – rekli bismo da je ovo dosta dobar primer za tezu da u igrama zaista povremeno možemo naići na, hm, tragove rasizma. Tragove koji, sledeći logiku Custerovog topuza, definitivno smrde nečovještvom.
Kako bi ovo moglo da se ispravi u budućnosti: Za smrt severnoameričke industrije video igara osamdesetih godina pobrinuo se veliki krah koji se dogodio nekih godinu dana kasnije. Posle toga, dizgine su u svoje ruke preuzeli Japanci i iz do sada navedenih primera možemo da vidimo da njima, tradicionalno vaspitanim, pažljivim i opreznim kakvi jesu, ovakve svinjarije ne bi mogle da se dogode… Oh, trenutak…
Zaključak – mir, mir, mir, niko ovde nije rasista (sve je to masonska zavera)
Da li rasizma u video igrama ima? Svakako. Na primer, jedna od najprodavanijih igara prošle godine, Call of Duty 4 čitava je zasnovana je na konceptu angloameričkih supermena koji nesebičnim žrtvovanjem po ratištima bivšeg Sovjetskog Saveza i bliskog istoka, te ubijanjem stotina kukavičkih Arapa i kvarnih Rusa spasavaju svet od nuklearne kataklizme. Igre koje prikazuju Drugi svetski rat već nam godinama pokazuju da su nemački i japanski agresori uvek bili brojčano jači ali nikada mudriji, pametniji ili taktički napredniji od naših sokolova. Rusi su u video igrama već milion puta pokušali da osvoje svet… i uvek ih je sprečio neki odvažni zapadnjak. Rasizam u videoigrama je pohranjen duboko u same osnove kulture na kojoj je izrasla savremena industrija zabave, a samo nekoliko partija igara poput Halo ili Gears of War odigranih na serveru prepunom američkih tinejdžera koji će vas u jednoj jedinoj rečenici nazvati hakerom, pederom, Jevrejinom i čamugom podsetiće nas da medijum (skoro) nikad nije sam za sebe problem. Problem su, ipak, ljudi. Rasisti, kako bi sada to rekao Sartre – to su drugi. Oh, trenutak…

Korisno uputstvo za početak srednje škole

 

Znam da je vas kao i mene iznenadilo kada ste saznali da Huper više nije bezazleni enigmatski časopis koga kupuju mase već prilično ozbiljan magazin što se bavi pop-kulturom (negde na razmeđi pokojnog Ritma i neupokojenog Yellow Caba) a koga ne kupuje niko.
 
Za sada nisam mnogo kriv za niske tiraže Hupera jer sam za ovu novinu vrlo malo pisao. U sklopu ove akcije, tekst koji danas objavljujem na ovom blogu nećete moći da nađete u septembarskom broju Hupera. Pretpostavljam da je razlog to što je tekst preterano glup čak i za, mojim dosadašnjim tekstovima veoma visoko postavljene standarde gluposti. No, kako Cveće Zla i Naopakog nije svoju reputaciju izgradio na mrštenju prema glupostima i kako je ovde logika da se ništa ne baca, pa čak i kada postoji opasnost da se posle objavljivanja nekog od tekstova svemir uruši sam u sebe u poslednjem očajničkom gestu protestovanja protiv ljudskog bezumlja, daću vam priliku da ubijete još nekoliko svojih neurona na najgori moguć način – nerviranjem što čitate nešto (ovako) a ne ništa.
 
Inače, ako ipak kupite septembarski Huper, u njemu ćete pored mog teksta o pet apsurdnih optužbi za rasizam u videoigrama sigurno moći da nađete i neke stvari vredne čitanja. Proverite sami!!! Donji tekst je inače zamišljen kao kratak i efektan vodič za polaznike i povratnike u srednju školu, a na osnovu lekcija koje smo mogli naučiti gledajući filmove. Čitajući ga shvatićete da je na nekoj tački u njegovom nastajanju sve krenulo putem bez povratka…
 

Kako preživeti srednju školu

 
 
Leto je prošlo a sa njim i raspust. Povratak u školske klupe nikada nije lak a svake sledeće godine izgleda kao da je sve teži i teži. Srednja škola je period života koga se većina odraslih priseća sa osmehom na licu i setom u srcu, ali to je samo pokazatelj koliko ljudsko sećanje ume da bude selektivno. Većina srednjoškolaca ovaj period svog života može u najboljem slučaju da oceni kiselim osmehom a setu bi zamenila škrgutanjem zubima i zakrvavljenim očima.
 
No, ako se već mora završiti srednja škola (a ne mora, uvek možeš da pereš ulice za minimalac), evo nekih stvari koje treba imati na umu. Umetnost je uvek umela da sažme korisne savete i predstavi nam surovu realnost maskirajući je u  nedužnu zabavu.
 
 
 
Godina: 1980. Režija: Goran Marković
 
Zaplet: Samo još jedan tipičan dan u beogradskoj školi koji počinje konfuzijom a završava se kataklizmom.
 
img230/8660/majstori20majstorimg8.jpg 
 
Pouka: Sigurno misliš da su ti profesori čudaci. Za neke od njih misliš da su i frikovi, a za neke je neosporno da, kada bi bili još samo malo ekscentričniji, ne bi mogli ni da hodaju ulicom jer bi se sve vreme sudarali sa samim sobom. Posle gledanja ovog filma shvatićeš da bi stvari mogle da budu i mnogo gore. Na primer, Berček je mogao da ti predaje srpski, Zoran Radmilović OTO, a Ljuba Moljac Fizičko. Po današnjim standardima, samo prisustvo takvih ljudi u nastavnim objektima računalo bi se u seksualno uznemiravanje.
 
 
 
Godina: 1998. Režija: Steven Pearl
 
Zaplet: Treat Williams u svojoj verovatno jedinoj glavnoj ulozi u životu maltretira punu školu maloletnih Afroamerikanaca jer je u stvari profesionalni plaćenik, bona fide pas rata, maskiran u dobroćudnog profesora istorije.
 
 
 
Pouka: Istoriju možda pišu pobednici ali ako je predaju umereno seksepilni muškarci koji se tokom časa igraju jo-joom, pripazi lice – frakture su u najavi. Treat Williams ne samo što kroz svoje napredne nastavne metode do kraja filma pola učenika tamne boje kože spakuje u gips, nego na bis sravnjuje sa zemljom i profesora azijskog porekla koji kabinet iz OTO-a koristi kao paravan za unosnu trgovinu kradenim automobilima. Dakle, ako si nedajbože nacionalna manjina i razmišljaš o kreativnim načinima dopune džeparca – oprez!
 
 
Godina: 1982. Režija: Mark L. Lester
 
Zaplet: Novi profesor muzičkog dolazi u srednju školu koja na ulazu ima detektor metala kako bi se đacima pre početka nastave oduzelo svo oružje. Učenici su dobro organizovani u bandu koja prodaje drogu i tela svojih drugarica, a čijeg vođu ni izvanredno sviranje klavira ne spasava od profinog gneva kada mu ovaj dirne u porodicu.
 
 
 
 
 
 
Pouka: Ne zalazi u kabinet OTO-a ni pod razno ako je bilo koji profesor – makar i muzičkog – blago iziritiran tvojim, za tinejdž uzrast uostalom razumljivim zalaskom u vode sitnog kriminala i rekreativnog nasilja. Ozbiljno, ako je verovati Holivudu, srednjoškolski profesori ništa ne vole više od toga da neposlušne učenike i kolege eliminišu korišćenjem burgija, acetilenskih baklji i cirkularnih testera.
 
 
Godina: 1996. Režija: Takashi Miike
 
Zaplet: Sin lokalnog Jakuza bosa među svojim srednjoškolskim drugovima okuplja ekipu profesionalnih ubica kako bi svog oca – što je nasilnije moguće – uklonio sa položaja neprikosnovenog vladara organizovanog kriminala na ostrvu Kjušu. Među njima je i drugarica što noću tezgari kao striptizeta, a u odsudnim situacijama iz vagine ispaljuje projektile kojima onesposobljava neprijatelja. Dobro, ni ćale nije cvećka, onomad mu je ubio starijeg brata da bi demonstrirao ozbiljnost i posvećenost biznisu…
 
img90/4553/folderdo1rm6.jpg 
Pouka: Fudo je film o prijateljstvu, lojalnosti, odrastanju… čekaj, striptizeta? Projektili? Iz vagine? Hm… zapravo… samo budi zahvalan što ne ideš u srednju školu u Japanu.
 
 
Godina: 2008. Režija: Noboru Iguchi
 
Zaplet: Mlada i lepa devojka pokušava da osveti mlađeg brata, srednjoškolca, koga su ubile Jakuze iz čistog ćefa, ali osveta udara u ozbiljnu prepreku kada je Jakuze savladaju, i posle celonoćnog mučenja finiširaju tako što joj odseku ruku. Srećom, dobronamerni roditelji školskog druga njenog brata (takođe pao kao žrtva vražjih Jakuza) pružaju joj prvu pomoć a onda joj umesto proteze na patrljak ruke kače rotirajući mitraljez. Sigurno vidiš kuda to dalje ide…
 
img148/5118/machine8zv6.jpg
 
Pouka: Kad sledeći put vidiš kako u školi mangupi maltretiraju slabijeg od sebe ili im se pridruži ili se pravi da si se upravo setila domaćeg iz srpskog zbog koga moraš hitno da ideš. U drugi grad… Priznajemo, mitraljez permanentno prikačen na ruku zvuči kao dobra ideja u teoriji, ali ne možeš da veruješ koliko ovo može da oteža jedenje pice, slanje SMS-ova ili najosnovnije higijenske radnje.
 
 
 
Godina: 2000. Režija: Kinji Fukasaku
 
Zaplet: Čitavo odeljenje jedne srednje škole je kidnapovano i odneseno na zabito japansko ostrvo. Zatim je učenicima nasumično podeljeno vatreno i hladno oružje i objašnjeno im je da će, ukoliko se ne poubijaju međusobno, svi biti pobijeni eksplozivnim ogrlicama koje su im stavljene oko vrata.
 
img148/6103/battleroyaledollwl5.jpg
 
Pouka: Sledeći put kad ti na ekskurziji dođe da kukaš kako nikad ne idete na zanimljiva mesta i ne radite ništa uzbudljivo, ugrizi se za jezik. Ovo je, uostalom, film u kome razredni starešina, Takeshi Kitano na nevino pitanje učenika koji nije baš najbolje razumeo šta im se objašnjava reaguje bacanjem noža preko čitave sobe koji se na kraju zariva u jadničkovu glavu. Nas su profesori znali da gađaju kredom, ali ovo…
 
 
Godina: 1999 Režija: Sam Mendes
 
Zaplet: Kevin Spacey masturbira ispod tuša umesto da opslužuje svoju frustriranu ženu jer je.. homoseksualac? Pedofil? Mrtav? Ko bi ga znao… Takođe, smeće koje vetar vitla prljavim gradskim ulicama lepše je od sisa Mene Suvari. Dobro, sa nečim barem možemo da se složimo.
 
img148/9991/16931americanlwl0.jpg
 
Pouka: Ako primetiš da se tvoj ćale naglo ozari i postaje nekarakteristično ljubazan kada kući dovodiš drugarice iz razreda na učenje i partiju tračarenja, onda očekuj da ga uskoro vidiš kako se ljubi sa komšijom, prikrivenim nacističkim simpatizerom. Takođe, dileri marihuane su veliki lafovi i umetničke duše. Hm…
 
 
Godina: 1985. Režija: Robert Zemeckis
 
Zaplet: Michael J. Fox je otputovao trideset godina u prošlost i mora na svaki način da obezbedi da mu se roditelji, u ono vreme srednjoškolci, smuvaju jer se inače on neće roditi. Problemi nastaju jer je kevi mnogo zanimljiviji cool novajlija sa Calvin Klein boksericama od smotanog, kratkovidog ćaleta.
 
img148/6177/backtothefuturejk7.jpg 
 
 
Pouka: Ovaj film će te naučiti šta je to Edipov kompleks brže i plastičnije nego pažljivo praćenje celog polugodišta predavanja iz psihologije. Takođe, kako vidimo, Holivud veruje da je rokenrol mogao da nastane jedino tako što bi belac otputovao u prošlost i inferiornim crnjama pokazao kako se to radi.
 
 
Godina: 1955. Režija: Nicholas Ray
 
Zaplet: James Dean je novi klinac u gradu, kraju i srednjoj školi. Umesto da vreme provodi učeći, skidajući američke serije sa Interneta i samosažaljivo slineći kako ga niko ne razume, kao što bi ti radio, on slama ženska srca, učestvuje u samoubilačkim ilegalnim automobilskim trkama i poteže nož čim ga neko popreko pogleda.
 
img148/9929/rebelwithoutacause1me8.jpg
 
Pouka: Odakle početi… Žene vole loše momke, pogotovo ako su lepi poput filmskih zvezda. Borbe hladnim oružjem su ludo zabavne ako se niko od tvojih protivnika nije setio da ponese ćaletov pištolj. Roditelji su krivi što si ispao životinja iako su nastojali da od tebe naprave čoveka. Povrh svega: ako učestvuješ u automobilskoj trci u kojoj je fora da se zaletiš prema litici i iskočiš pre nego što se auto strmekne niz nju, oblačenje komotne, ležerne odeće sa kojekakvim kaiševima i kopčama sklonim da se u odsudnom momentu zakače za neki nepokretan predmet naprosto nije dobra ideja.
 
 
Godina: 1998. Režija: Srđan Dragojević
 
Zaplet: Pinki i Švaba su filmski dizelaši inspirisani pravim dizelašima, koji treba da pravim dizelašima pokažu da je žešće loše biti (filmski) dizelaš jer vreme provodiš šmrčući kokain, povaljujući maloletnice i pucajući po pijanim i drogiranim kriminalcima. Čekajte momenat, gde sam ostavio onaj beli kaiš sa nitnama…
 
 
 
Pouka: Mitar Mirić je car. Takođe, uvek smo znali da stvarno problematični likovi nisu ovi što se šišaju na ćelavo, kače oko vrata kilograme platine, nose prangije i valjaju dop, nego dugokosi naočarci koji sklapaju modele aviončića i slušaju Disciplinu Kičme. Dušan Kojić – Koja će imati stvarno mnogo da odgovara kad se jednom dignu kuka i motika.

* Ne bi čovek poverovao kako je teško izguglovati sliku sa zadatom rečju „rane“ kad vam je safe search sasvim slučajno isključen. Probajte sami ali pazite se ako ste alergični na crnkinje sa zamamnim pozadinama.