Pročitani stripovi: The Island of Dr. Moreau

Pročitao sam The Island of Dr. Moreau, strip-adaptaciju čuvenog romana H.G. Wellsa a koji je 2019. godine u dva dela izdao američki IDW, no sam ja ovom prilikom čitao kolekciju izašlu prošlog Aprila, a koja pored svog sadržaja iz dve originalne sveske dodaje i bonus u formi praktično kompletnog stripa samo u olovkama, bez tuša, oblačića, titlova i kolora, a kako bi crtači mogli da gledaju i uče od jednog od velikih savremenih majstora zanata – Gabriela Rodrigueza.

Rodriguezov partner na ovom projektu bio je lično IDW-ov osnivač, Ted Adams. Adams je firmu koju je osnovao sa nekolicinom ortaka i u kojoj je bio CEO zvanično napustio 2018. godine ali je ovo očigledno bio projekat rađen iz ljubavi pa je urađen bez kompromisa i sa visokim kvalitetom produkcije na koji nas je, uostalom, IDW i navikao.

Rodriguez je, naravno, veliki deo svoje reputacije i slave stekao crtajući IDW-ov serijal Locke & Key sa scenaristom Joeom Hillom, sinom, jelte, Stephena Kinga ali i vrlo sposobnim piscem i scenaristom. Locke & Key je bio jedan od najboljih horor-stripova urađenih u ovom stoleću i mada je iz njega nastala relativno mlitava TV-serija, nema sumnje u to da su njime Rodriguezove crtačke veštine predstavljene u izvanrednom svetlu pa je i rad na Wellsovoj adaptaciji za njega bio neka vrsta počasnog kruga.

Adams i Rodriguez su pre pokretanja ovog projekta diskutovali otome koji roman iz klasične ere viktorijanske fantastike da zapravo odaberu za adaptaciju. Pored Wellsovog Nevidljivog čoveka, u kombinaciji je bio i Verne sa 20.000 milja pod morem i, evo, malo se stresam od pomisli na to kako bi Rodriguez crtao Nautilus i čudesa podmorskog sveta. Dobro, možda jednog dana… Ostrvo Doktora Moroa, odabrano na Adamsov predlog je svakako bio dobar izbor ne samo zbog prilike da sjajni crtač oživi na papiru košmarne himere koje će etički-deficitarni biolog/ hirurg  kreirati u svojoj potrazi za „unapređenim“ čovekom, već i zbog jedne šokantno sveprisutne relevantnosti ovog narativa. Wellsov roman je izašao pre 125 godina ali ne samo da njegove teme ne deluju zastarelo, nego su, sa svojevrsnom renesansom koju fašizam i etnonacionalizam trenutno proživljavaju i kojekakvim suverenističkim dimnim zavesama koje pokušavaju da ih prikriju, solidno dobile na značaju u novom stoleću. Metafora o visokoobrazovanom „Doktoru“ koji unapređuje zveri putem vivisekcije i pretvara ih u ljude, namećući im zakon što treba da ih očoveči a koga će one ponavljati kao mantru, u sujevernom strahu od kazne i stalnom rascepu između svojih urođenih nagona i prisilnog, stihijskog projekta „socijalizacije“ je toliko moćna i danas da je vrlo malo čudo da smo u poslednjih četvrt veka imali nekoliko bioskopskih verzija i nastavaka ove priče, uključujući svakako poslednji veliki juriš Marlona Branda na ketering dostupan diljem holivudskih setova iz 1996. godine.

Ovaj roman je toliko puta bio adaptiran, obrađivan, omažiran i „nastavljan“, u praktično svim zamislivim medijima, da je zapravo priličan izazov smisliti kako da se tako nešto uradi ponovo a da se pronađe svež, do sada neisproban ugao gledanja na priču i njene likove. Adams i Rodriguez, a na Rodriguezovu sugestiju, kao prvu i najočigledniju promenu uvode novu protagonistkinju. Umesto Edwarda Prendicka koji je bio narator romana, sada imamo Ellen koja je, poput samog Edwarda obrazovana i u stanju da razmišlja i o biološkim ali i o etičkim implikacijama eksperimenata što se izvode na ostrvu. Rodriguez veli da mu je inspiracija za ovo došla iz razmišljanja o samom Doktoru Morou kao o nekakvoj emanaciji muške fantazije o moći i dominantnosti, sa svim tim motivima nauke upregnute u (praktično nasilno) unapređivanje životinja da budu ljudi a što se svakako uklapa u ono kako je krajem devetnaestog veka doživljavano prosvetiteljstvo i „primenjena nauka“ od strane ne beznačajnog dela zapadne populacije.

Dok je jedna od fundamentalnih tema ove knjige empatija prema drugima a koju protagonistkinja stripa, Ellen vrlo prirodno razvija, prelazeći put od zgroženosti bićima koja u njoj izazivaju uncanny valley efekat i razne druge emocije na spektru od sažaljenja do gađenja, ovo stripovsko čitanje uspeva, velikim delom zahvaljujući Rodriguezovom crtežu da zaista ponudi i nove uglove gledanja. Wells je svakako svojim romanom predvideo zastrašujuće eksperimente koje su nacistički naučnici vršili u logorima, kao i recitovanje zakona kao pesmice u jednoj fuziji religijskog i svetovnog pristupa inženjeringu društva (a koje će biti svojstveno mnogim totalitarnim sistemima u dvadesetom i dvadesetprvom veku, sa teističkim i ateističkim, levim i desnim predznacima), no način na koji Rodriguez crta stvorenja koja nastaju Moreauovim eksperimentisanjem, način na koji je svako različito od svih drugih, ali tako da dele jedno vrlo izraženo iskustvo u kome se mešaju agonija i nerazumevanje onog što im se dešava – a neki prave ozbiljan napor da to razumeju dok su drugi prkosno buntovni i ne žele da se odreknu svoje prirode – iskombinovan sa triom belih likova koji su im „prirodno“ nadređeni svemu daje jaku crtu kritike kolonijalne istorije zapadne, u ovom konkretnom slučaju anglofonske civilizacije i njenih zaklanjanja iza rerligije, božije misije, a zatim humanizma i želje da manje razvijenima od sebe pomognu tako što će ih učiniti sličnijim sebi.

Da se to u ovom stripu dešava kroz scene zastrašujuće vivisekcije, hirurških zahvata na živim, zdravim jedinkama koje su posle svega nepovratno „pokvarene“ iako Moreau stalno ponavlja da želi da ih „vozdigne“, a ispraćeno je kultističkim ponavljanjem zakona koji insistiraju na tome da je životinjsko ponašanje ne samo dostojno prezira već i kazne, i prizorima belih, zapadnjačkih osoba koje na kraju dana svoje „podanike“ podučavaju i kažnjavaju bičevima – to sve Adamsovom i Rodriguezovom stripu daje vrlo dobrodošlu dimenziju istorijskog pozicioniranja narativa u epohu koja sa kolonijalnim praksama i idejama ni izdaleka još nije bila raskrstila bez obzira na ponos prosvetiteljskom erom, koja je sto godina ranije dovela Evropu (ali i Ameriku) u moderno dobra.

Sam kraj stripa je za nijansu „mekši“, empatičniji od Wellsovog originala, sa pričom koja je svakako morala biti kondenzovana da bi stala na 48 tabli ali i finalnom scenom u kojoj Ellen pokazuje volju i istrajnost da pomogne u ispravljanju nepravdi i zločina nanesenim životinjama na Morovom ostrvu, a što, naravno, jako odstupa od originalnog predloška koji je bio mnogo pesimističniji i odlikovao se izvesnom horor-dimenzijom.

No, ovaj strip nije zaista horor i on iz Wellsovog originala upravo izvlači elemente koji se prevashodno tiču načne fantastike, posmatrajući naučnu i sociološku ambiciju kao opasna oružja u rukama onoga ko već po prirodi stvari ima svu moć na svojoj strani. Rodriguez i Adams ne pokušavaju da na silu dovedu ovaj strip u moderno doba niti da ga uklope u sve metafore 21. veka, shvatajući da je njegova osnovna priča, ona o eksploataciji slabijih, skrivenoj iza parola o unapređenju i vozdizanju ne samo aktuelna i danas već i, praktično, univerzalna u modernijoj istoriji čovečanstva.

Adams iznenađujuće malo interveniše u tekstu i dijalozima koji su, tamo gde ima potrebe da ih bude, najvećim delom preneseni direktno iz Wellsovog romana. Ovo je svedočanstvo poštovanja prema izvorniku, ali i podsećanje da je Wells bio pisac zapravo zagledan u budućnost, bez želje da se uklapa u preovlađujuće stilske i žanrovske forme svog vremena, stvarajući  dela koja će u ogromnoj meri biti odgovorna za stvaranje žanra naučne fantastike onako kako ga tradicionalno prepoznajemo.

Dijalozi zbog toga imaju osoben karakter, sa ekscentričnim, karakternim izražavanjem Doktorovog pomoćnika Montgomeryja čija karakterizacija ovde dobija i sasvim prirodan dodatak u vidu dugo potiskivane seksualne želje koja, naravno, dobija neprijatnu formu kada se na ostrvu pojavi mlada žena koja, jelte, ne može da ga napusti. Adams i Rodriguez sve ostavljaju samo na nivou dijaloga i Montgomeryjevih pičkopaćeničkih aluzija tako da strip ne odluta predaleko od osnovnog zapleta ali da podvuče tu pomalo patološku crtu situacije u kojoj dva muškarca, zarad „nauke“ i viših ciljeva sede na ostrvu i rade životinjama užasne stvari.

Grafički, ovo ne samo da je strip koji demonstrira koliko je Rodriguez svestran crtač već je i svojevrstan spektakl. Sam Gabriel primećuje da je među Wellsovim knjigama ova možda sa najviše „fizičke“ akcije u kojoj protagonist direktno učestvuje (uz mogući izuzetak Nevidljivog čoveka) pa je i rad na tome da Ellen zaista postane deo ostrva i da čitalac zajedno sa njim otkriva njegove tajne, strašne prizore ali i konačnu empatsku sponu sa bićima koja nisu tražila da budu vozdignuta nešto u čemu crtač očigledno uživa.

Svakako treba primetiti kako Rodriguez, po vokaciji arhitekta i neko ko se sa Locke & Key proslavio upravo na ime opsesivno detaljnog, impresivnog arhitektonskog osmišljavanja gotske kuće u kojoj se većina priče događa, ali i dizajna različitih ključeva i drugih predmeta od važnosti, ovde uopšte ne pokušava da se osloni na ove svoje jake strane. The Island of Dr. Moreau je u ovoj izvedbi priča koja se pre svega dešava u eksterijerima, na ostvru koje ima vrlo malo struktura podgnutih ljudskom rukom i ogroman deo Rodriguezovog napora uliven je presvega u karakterizaciju ljudskih likova a zatim davanje karaktera i unutrašnjeg života i onim poluljudskim, bestijalnim ali na kraju dana jednako živim i empatije vrednim likovima. Neke od njegovih kreacija ovde, kao čovek-leopard koga Ellen sreće bez najave, ništa ne sluteći, ali i tužni čovek-slon, su fantastične, i izazivaju i u čitaocu koktel emocija (gađenja, sažaljenja ali i divljenja) koje proživljava i sama Ellen.

Sa druge strane, ovaj strip je karakterističan po tome da je praktično ceo (sem dve-tri table) predstavljen u dvostranim spleš kompozicijama, stavljajući ucentar jednu veliku sliku koja prelazi na obe strane, i nekoliko manjih oko nje. Ovo scenama u stripu daje jedan raskošan, monumentalan izgled a da Rodriguez ne gubi korak u pripovedanju i umešno vodi oko čitaoca po stranici da mu obezbedi tu sekvencijalnu naraciju po kojoj je strip poznat. Adams sam kaže da je uživao radeći strip Marvelovim metodom gde je crtač na sebe preuzeo praktično kompletnu tehnologiju pripovedanja, sa scenaristom koji će posle samo upisati dijaloge tamo gde je to potrebno, a ukazujući i da za veliki broj scena tekstualna deskipcija nije ni bila nužna jer su Rodriguezova rešenja vrlo jasna, vrlo kinematska kada je to potrebno, sa dinamičnim korišćenjem malih panela oko jedne velike slike. Ako poredimo ovaj strip sa Locke & Key, pored toga što je kolor Nelsona Daniela svakako življi i evokativniji, svakako može da se primeti koliko je crtež dinamičniji, delom na ime tanjih linija i užurbanijih kompozicija stranica, ali delom svakako i u samom sadržaju scena koje su emotivne, energične, često i akcione, iako, naravno, ovo nije stvarno „akcioni“ strip.

Rodriguez je naravno perfekcionista koji načelno ne zna za podelu prioriteta po planovima pa su mu crteži izuzetno oštri i puni detalja, i napred i u pozadini, ali ovde je svakako postignut jedan likovni sklad sa velikim kompozicijama koje će često imati i desetine likova ali koje neće delovati ni pretrpano ni nefokusirano, uvek sa jasnim geometrijskim pravilnostima i linijama-vodiljama za čitaočev pogled.

Rodriguez naglašava da mu je ideja za to da čitav strip bude urađen u spleš-stranicama došla nakon čitanja strip-adaptacije filma Petera Hyamsa, Outland, a koji je uradio legendarni Jim Steranko. Steranko je takođe čitav film spakovao u vitkih 48 strana, a Rodriguez naglašava da je odluka da svaka strana bude spleš podrazumevala i odlučivanje o tome koji je element kompozicije onaj najvažniji i zašto ga treba naglasiti čitaocu na račun drugih.

Sve u svemu, The Island of Dr. Moreau je u ovoj verziji vrlo lepo zaokružena priča koja jeste namenjena poznavaocima Wellsovog romana – sa tim svojim blagim odmacima od zapleta, humanijim zaključkom, tematskim produbljivanjem – ali se pre svega čita kao izuzetno lep strip gde uz Rodriguezov izuzetni rad i Danielov savršeni kolor ide i veoma dobar letering Robbieja Robbinsa. U globalu, ovo izdanje podvlači prirodu stripa kao posebnog medija i uz Rodriguezovo vrhunsko pripovedanje koje predvodi orkestar vrsnih profesionalaca, podseća da je reč o formi u kojoj je maltene sve moguće.

Pročitani stripovi: The October Faction

Najtflajer je  pominjao IDW-ov serijal The October Faction i o njemu se izrazio biranim rečima pa sam ga ja još tada zabeležio za čitanje. Poslednjih nekoliko dana sam bez napora i sa zadovoljstvom savladao postojećih osamnaest epizoda prvog toma i mogu da preporučim ovaj strip širokom pučanstvu uz određene rezerve.

 

Naravno, od Stevea Nilesa u ulozi scenariste se i ne očekuje ništa manje od solidnog stripa. Ovaj iskusni autor je, uostalom, bio i prva zvezda novoformiranog IDW-a sa svojim horor serijalom 30 Days of Night tako da je The October Faction, novi horor strip sa novim, izvrsnim crtačem Damienom Wormom bio pravi način da Niles u svoju biografiju upiše i prvi tekući serijal u karijeri.

 

The October Faction je, ipak, nešto sasvim drugačije od 30 Days of Night i podseća na to da Niles ima i svoju gotik stranu (svojevremeno dosta solidno demonstriranu kada je pisao za DC) i umesto surovog horor stripa, ovom prilikom dobili smo jedan, hm, topao, porodični horor sa elementima gotika i akcionog žanra. Ako kažem da mi je prva asocijacija nakon čitanja ovog serijala bio domaći akcioni horor hit Zabava za celu porodicu, to je, mislim, mentalna slika koja govori više od hiljadu nakucanih reči.

 

I u centru ovog stripa je neobična porodica koja svoj prividno normalni i samo blago ekscentrični život u prostranoj gotskoj vili na obodima grada zapravo koristi kao paravan za aktivnosti koje su decidno paranormalne. Glava porodice, Frederick Allan je koledž profesor koji studentima (Antropologije? Svetske književnosti? Nije ni bitno.) priča veoma intrigantne priče o čudovištima iz folklora i popularne kulture a to je, saznajemo veoma brzo kada se sa njim sretne njegov prijatelj, vukodlak, zato jer je Allanova prava profesija zapravo mnogo manje akademska, a mnogo više akcijaška: lov na čudovišta. Jednom, pak, oženjen (takođe opakom lovkinjom na monstrume), Allan je rešio da se posveti katedri kako bi njegova deca rasla izvan ludila u kome stalno gledate preko ramena neće li iz najbliže senke da iskoči kakav vampir, zombi ili neka mnogo gora strahota.

 

Razume, se, deca, sada već mladić i devojka koji su izašli iz srednje škole, imaju druge ideje o porodičnoj idili i ne mogu da dočekaju da i sami postanu lovci na čudovišta. Otac se nećka, opasan je to život itd. itd. ali pretnja familiji koja dolazi od strane jednog starog rivala ga tera da ponovo u ruke uzme oružje i zajedno sa najmilijima se vrati onome što najbolje radi.

 

Ono što sledi je osamnaest epizoda decidno laganog ali, ako ste dobro naštelovali očekivanja, sasvim zabavnog štiva. Nilesu je ovo jedan od najbrže napisanih stripova. Scenarista koji i inače nije poznat po zatrpavanju stranice gomilama teksta ovde piše britke, brze i kratke epizode u kojima slike govore više od uglavnom malobrojnih reči i u kojima su sami zapleti naglašeno jednostavni. Niles je očigledno išao na jedan adolescentski ugođaj avanture, gađajući estetiku jeftinih, starih, patiniranih bioskopskih i stripovskih horora i akcija, pa su tako motivacije likova u ovom stripu savršeno primalne i akcija koju gledamo pokretana je ljubavlju prema najbližoj porodici ili odabranom životnom partneru. Naravno, galerija pretnji sa kojima se familija Allan susreće je kao ispala iz nekog ’40s matinea za malo stariju decu, sa svojim oživljenim mrtvacima, ćelavim vampirima i mehaničko-organskim himerama, ali strip se ne upinje da kreira tenziju ili stravu koliko da održi brz tempo pričanja i pokaže kako porodica koja se međusobno voli može da prevaziđe svako iskušenje.

 

Ovo je i pametan strip kad to hoće da bude ali većinu vremena nije baš to na programu, pa koliko da mi je prijala odlično pogođena atmosfera i brzo pripovedanje, toliko i može da se primeti da je ovo strip bez sasvim jasne ideje šta sa svojom centralnom filozofskom koncepcijom o važnosti porodice zapravo do kraja želi da kaže. Pripovedanje je izrazito lapidarno sa veoma malo refleksije na događaje koji bi u nekom drugom kontekstu bili tretirani kao izrazito tragični i traumatični, a psihološko istraživanje likova praktično u potpunosti izostaje. The October Faction ima likove koji će verbalno izraziti brigu ili žaljenje zbog ovog ili onog događaja ili postupka, ali u praksi se oni zaista jedino izražavaju kad ubijaju čudovišta.

 

No, taj brzi tempo i maštovitost u brzom slikanju situacija i likova pomažu da strip sve vreme ostaje prilično svež, lak i zabavan za čitanje. Do kraja ovog prvog toma od osamnaest epizoda dese se tu i neke, kao, potresne pogibije, a iako Niles ne ulazi preduboko u karakterizacije nakon početne postavke likova, nije da baš sasvim izostaje nekakav razvoj ovog ili onog protagoniste priče. Opet, najveći utisak u priči ostavljaju zanimljivi negativci i njihova okruženja mada su i oni, treba reći pošteno, posve nerazrađeni.

 

Da je ovo crtao neki drugi crtač možda bi problema bilo više, no, moram da kažem da je posle kultnog Bena Templesmitha Niles u Wormu pronašao novog savršenog otelovljivača njegovih mračnih mentalnih slika. Worm je sa Nilesom već radio miniserijal Monsters & Madmen a sa The October Faction je potpuno procvetao i svoj impresivni ilustratorski stil prilagodio brzom tempu pričanja stripa koji nema ambiciju da čitaoca zadržava sitnim detaljima svakog pojedinačnog prizora već da ga drži uz sebe besprekornom, nepopuštajućom atmosferom.

 

Wormov gotik je donekle na tragu Templesmithovih igara sa svetlom i tamom, jakih kontrasta boja, te oštrih linija izvlačenih žiletom po hartiji, ali je Worm lakši od Templesmitha, scene su mu lepršavije – što ovom stripu punom akcije izuzetno pristaje – figure i lica izduženija a kadriranje stalno iznenađuje. The October Faction je halucinantan strip čak i tokom najbanalnijih scena (recimo kada Allan priča studentima), jer se Worm stalno poigrava sa formom, ostavljajući figure nedovršene ili svodeći pozadine na ekspresivnu teksturu, a u akcionijim momentima je sklon promenama rakursa i kadriranju koje sugeriše poseban ton svakog prizora. Arhitektura i enterijeri su mu takođe fantastični sa iskrivljenim, psihodeličnim gotikom koji pristaje uz pomerene karakterizacije likova.

 

The October Faction je primer stripa koga dva izvrsna profesionalca rade tako što ga jedan, reklo bi se piše u leru i zabavljajući se a drugi crta pritiskajući papučicu za gas iz sve snage i takođe se sjajno zabavljajući. Daleko je ovo od nekog modernog klasika, ali je pitko, brzo i zabavno baš u onoj meri u kojoj bih ga preporučio širim masama. Drugi tom pod nazivom The October Faction Deadly Season treba – primereno – da počne sa izlaženjem ovog Oktobra. Bićemo tu.