Izložba: Moderna, Legat Petra Lubarde

Marina A. je, razume se, svetska zvezda, ali uz sve kontroverze koje je „Čistač“ izazvao, ovo nije jedini gig in town. Na primer, u Petak je otvorena izložba „Moderna“ u Legatu (bivšem Ateljeu) Petra Lubarde na Dedinju i mi smo je danas posetili te sa nje nosimo lepe utiske.

Ovo je zapravo izložba kojom beogradska Kuća Legata obeležava petnaest godina postojanja i pravi izbor iz nekoliko važnih umetničkih legata o kojima se stara. Naime, ova organizacija utemeljena je 2004. godine od strane Skupštine Beograda (da ne bude posle da su Demokrate samo krale i nisu baš ništa vredno za sobom ostavile) i mada je srazmerno mala (danas imaju svega sedam zaposlenih), trenutno je zadužena za održavanje i upravljanje nekolikim značajnim umetničkim legatima, počev od, jelte Lubarde, pa preko Milenka Šerbana, Milene Jeftič Ničeve Kostić do Cuce Sokić itd. Ova izložba je izbor iz svakog od ovih legata, ali tu zapravo imamo više umetnika od onih čija su imena na legatima jer mnogi od njih imaju radove i drugih umetnika. Recimo, na ovoj izložbi imamo i jednu moćnu sliku Milana Konjovića (Vojvođanski pejsaži – mada su sve njegove slike koje ste videli manje više to – vojvođanski pejsaž) koja je tu zato što je deo legata Veljka Petrovića.

Elem, izložba kombinuje slike i skulpture i ima prilično, jelte, široko shvatanje moderne. Najstarije slike su iz tridesetih godina prošlog veka – na primer portreti koje je Petar Dobrović tada radio (među njima i jedan Krleža) i koji su modernistički u vrlo prijateljskom smislu, dakle, Dobrović se, iako je imao kubističkih interesovanja, ovde držao realističke predstave i blago ekspresionističkog kolorita i ovo su vrlo tople i „humane“ slike u odnosu na nekakav prosek moderne kako ga ja doživljavam – a najnoviji su iz prve decenije ovog i delo su Milene Jeftič Ničeve Kostić koje je žena još živa i aktivna. Odabrana platna Milene JNK su jako lepa i više puta sam rekao ženi da bih rado njena moćna, bojom nabijena, dubinom obdarena ulja velikog formata rado držao na zidu i gledao u njih satima.

Cuca Sokić ima zastupljene radove iz raznih faza pa je tu i par njenih protreta koji su korektni ali su mi njene vrlo geometrijske kompozicije iz šezdesetih koje koriste uglavnom razne nijanse sive i fantastičnu kompoziciju linija bile jedan od hajlajta izložbe. Za ljubitelje nečeg klasičnijeg, valja podsetiti da su modernisti rado slikali i mrtvu prirodu, tu praktično školsku, vrlo staromodnu temu, da izraze modernistički pogled na svet i savremenu, avangardnu tendenciju. Akademik Nedeljko Gvozdenović ima jedno fantastično ulje na kome ima i ptica (dakle, nije striktli mrtva priroda, ali jeste mrtva priroda i po kompoziciji a, bogami i po imenu), pa onda ima jedan Marko Čelebonović koji je kompozicijski vrlo klasičan ali energetski vrlo ekspresionistički, pa još jedan Marko Čelebonović koji je fenomenalan jer izgleda kao da ste „normalnu“ mrtvu prirodu zaokrenuli za 30 stepeni…

Sam Lubarda ima nekoliko fantastičnih ulja u crvenom i crnom koja, pa, recimo da po snazi jedino još pokojni Veličković sedi u istoj kategoriji. Gvozdenović ima i nekoliko pejsaža koji su toliko suptilni da skoro da se zapanjite kad počnete da ih analizirate i vidite čega sve na njima nema a da, uprkos smirenom koloritu i pažljivo redukovanoj geometriji imaju vrtoglavu kompleksnost.

Ima i jedan veoma lep akt Milenka Šerbana i još puno slika koje vredi videti.

Od skulptura imate razne stvari, jedan izuzetan akt Rista Stijovića rađen u gipsu a koji je, nastao 1928. godine, mislim najstarija izložena stvar u ovoj postavci, pa onda snažnu Olgu Jevrić sa svojim iskidanim metalom, pa Olga Jančić sa svojim erotizovanim oblinama lišenim ostatka ličnosti itd. itd. itd. Na spratu ima i nešto efemere, raznih pisama i veoma lepih fotografija, uključujući pisma koja je Lubarda dobijao od Tita i Koče Popovića sa pozivima na prijeme (jedan od njih je iz 1975. godine gde ga Tito zove na prijem u SIV-u povodom dolaska Kraljice Elizabete Druge i njenog supruga koji su, eto podsećanja I DALJE NA VLASTI a i Maršal i umetnik su odavno sahranjeni). Tu su i  Lubardin pasoš, članska karta Saveza komunista itd.

Bogat program iako je ovo samo mali izbor iz nekoliko važnih legata a za simboličnih 200 dinara mislim da je izuzetno lepo da imamo mogućnost da vidimo to neko vrlo široko shvatanje domaće moderne i da se podsetimo koliko različitih pristupa i estetika i, eto, energija spada u to (mislim, skulpture Olge Jevrić su praktično zaustavljene eksplozije, ali ima i jedan njen stari portret koji je smireniji i nežniji, dok su skulpture Olge Jančić istovremeno tople, skoro sasvim figurativne a opet izrazito modernističke u redukciji motiva na tu neku, jelte, suštinu iza pojavnog kako je umetnica vidi).

Završne napomene:

– Jedna slika Milene JNK krije nekoliko lepoarda u nečemu što na prvi pogled deluje kao sasvim nefigurativna kompozicija. Meni je to skoro na ivici pop-arta ali funkcioniše i kao čist, prazan, pointilistički rad.

– Postoji i vrlo lepa monografija koja sadrži kompletan katalog izložbe ali i za ovu priliku napisane kritičke tekstove koji daju istorijat rada zastupljenih umetnika ali ih i smeštaju u kontekst kako bi posetilac imao o čemu da kasnije misli. Tu su biografije svih legatora i kolor reprodukcije svih radova sa izložbe, kako Alah zapoveda, pa mislim da je 500 dinara vrlo korektna cena.

– Izložba je dostupna svim danima sem ponedeljkom od deset do pet, što, priznajem nije idealno ali Kuća legata je mala firma… Traje do 31. Decembra.

– Gore od toga je da je Legat Petra Lubarde na Dedinju i da do njega ne ide gradski prevoz a ako dođete svojim, nemate gde da parkirate. Ipak, Topčiderska zvezda je nekih 7-8 minuta udaljena a do nje ide 44 tako da… nije tako strašno.

Ispod su neke od slika koje sam šantavo napravio telefonom kao ilustraciju. Ne gledati ako ste Mića Milovanović. A ni inače.


Izložba: Čistač, retrospektiva rada Marine Abramović

Dakle, retrospektivna izložba Marine Abramović, Čistač, je danas otvorena u Muzeju savremen umetnosti u Beogradu koga je, eto, renovirala i na kraju otvorila naprednjačka vlast koja je i dovela ovu veliku, našu verovanto najveću u ovom veku (a jednu od dve najveće u prošlom) umetnicu za nešto što je prva velika retrospektiva njenih radova u Evropi (doduše, pre Beograda odrađena u vie muzeja u Skandinaviji i Njemačkoj).

I, s obzirom da sam, možda posve neopravdano, malo strepeo da će ovo biti klasično srpsko ošljarenje, prilično sam zadovoljan kako je postavka napravljena. Naravno, ovo je koprodukcija sa još nekoliko ozbiljnih muzeja iz Europe i Sjedinjenih država ali naši nemaju čega da se stide sem presitnog teksta na tablama koji objašnjava eksponate i koji, a što je standardna boljka u našim muzejima, zahteva da mu priđete na vrlo malu razdaljinu i time zaklonite i tekst a često i sam eksponat od ostalih posetilaca.

Other than that, ovo je solidno producirano i razumno postavljeno, sa velikim brojem Marininih važnih radova predstavljenih što je bolje moguće. Naravno, kako gro njenog umetničkog opusa čini performance art, ovo je teško pretvoriti u eksponat i ovde su se tvorci izložbe potrudili da prikažu reprezentativne slike/ snimke (zvučne, video i uboje), često i rekonstrukcije ambijenta (na primer tri sobe iz „Kuće sa pogledom na okean“), da dodaju tekstualne pa i audio deskripcije koje su autorizovane od strane same umetnice. Sa video radovima stvari su nešto lakše i neki od njih su vrlo impresivni i odlično postavljeni, koristeći ambijent našeg Muzeja na vrlo dobar način (na primer „Računajte na nas“ ili „Balkan Erotic Epic„). Priznajem da me je video instalacija na kojoj umetnica nepomično sedi na konju sa belom zastavom dok se čuje „Hej Sloveni“ (posvećena njenom ocu, uz gomilu efemere vezane za njega izložene u vitroni – od fotografija iz vojske i civilstva pa do ratnog ordenja) malko i tronula i naterala koju suzu u oko ali to je već staračka sentimentalnost.

Ima i elemenata performancea, sa nagom ženom koja pleše uz tribalni ritam (sviran uživo na Đembetu) skoro na samom ulazu u muzej, i nagim ženskim i muškim osobama pored kojih se morate provući, dodirujući ih da uđete u jedan deo postavke, što je opet pošteno i u skladu sa važnim elementima umetnicinog opusa. S druge strane, ima i Marininih likovnih radova, od skica i studija koje su kasnije pretočene u performanse i instalacije, pa do klasičnih ulja na platnu tako da manje upućeni mogu da trasiraju njen put kroz umetničko stvaralaštvo na zadovoljavajući način. Tu je i interaktivna, hm, instalacija sa odvajanjem i prebrajanjem zrna pirinča i kako je danas bio prvi dan, dosta ljudi se time bavilo što mi je baš nekako zagrejalo srce. Ipak je 2019. godina i lepo je videti da moderna umetnost ima svoje mesto u našim životima i, štaviše, iako sam bio blago skeptičan dolazeći, računajući da vrsta umetnosti koju Abramovićeva radi nije pogodna za zamrzavanje u vremenu i prikazivanje kroz eksponate, zapravo sam doživeo prijatno podsećanje da je odlazak u muzej prevashodno socijalno isustvo. Da, sve ovo možemo da vidimo na internetu, da gledamo video snimke i čitamo po knjigama ako smo baš u tom fazonu, ali iskusiti umetnost u prostoru namenjenom za „čist“ estetski doživljaj, u društvu drugih ljudi, svedočiti njihovim reakcijama na konfrotativna dela, glumiti neku svoju ulogu pred njima – to je iskustvo koje se ne može dobiti onlajn ili u sigurnosti svoje sobe.

Dakle, lepo. Muzej prodaje i vrlo korektnu monografiju koja nema više teksta od onog što se da videti po zidovima ali ima solidne slike i daje pristojan pregled opusa umetnice a sve po ceni od ipak razumnih 2.500 dinara. Sve u svemu sam zadovoljan i žena mi upravo javlja da su prva dva meseca već rasprodata što je zbilja prijatna vest. Ispostavlja se da umetnik, koji je, eto prisutan na ime svoje ipak superstar reputacije, može da bude predstavljen bez kompromisa i dostojanstveno a da građani (i verovatno neki turisti) to HOĆE da popuše. Pa, jebote, možda nije sve tako crno.

Fotke: Courtesy of moja žena