Strip: Lepe naslovnice: True Crime Comics

Ne znam koliko su zapravo „lepe“, ali evo tri naslovne strane magazina True Crime Comics iz 1947. i 1948. godine da se vidi kako su izgledale naslovnice stripova posle Drugog svetskog rata a pre uvođenja Comics Code pravilnika. Naime, izgledale su zastrašujuće.

Krimi i horor stripovi su u ovom periodu doživljavali svojevrsnu renesansu sa opadanjem popularnosti superheroja i odrastanjem publike koja je želela i nešto, recimo, realističnije stripove. Tako je Alex Raymond ponudio Ripa Kirbyja, ali, naravno, većina krimi stripova koji su u ono vreme izlazili NISU bili Rip Kirby – sofisticirani white collar detektivski strip – već surova eksploatacija. Magazini specijalizovani za krimiće cvetali su kao proverbijalne pečurke posle kiše, najpoznatiji svakako Crime Does Not Pay (čiju jednu antologiju imam ovde na polici ali mi se ne da da sada ustajem) koga je izdavao Lev Gleason Publications, a koga su svi drugi izdavači, uključujući u ono vreme snažni i agilni EC, pokušavali da stignu.

No, True Crime Comics je izdavao danas skoro zaboravljeni Magazine Village, izašlo je samo šest brojeva između 1947. i 1949.- godine (mada se istoričari danas malko glože oko toga da li je prvi broj – numerisan iz komplikovanih razloga brojem 2 – izašao 1947. godine kako u njemu piše ili 1948. godine) i bio je pre svega pod starateljstvom crtača Jacka Colea koji je bio urednik, ilustrator i dizajner ove publikacije. Colea možda znate kao ilustratora Plejboja iz neke starije faze (umro je 1958. godine sa svega 43 navršene godine života), ali je on u istoriji stripa zapravo najpoznatiji kao kreator supeheroja Plastic Mana koji i danas ima relativno uzbudljiv život pod okriljem DC-ja.

Cole je radio za Leva Gleasona i njegovi prvi ozbiljniji radovi bili su na (starom) Daredevilu, a tokom rata je crtao Spirita (naravno, nepotpisan) dok je Will Eisner služio vojsku. Plastic Man će biti veliki uspeh ovog talentovanog crtača, pogotovo jer mu je priroda ovog superheroja omogućavala da se poigrava sa formom superherojskog stripa na način na koji to njegovi savremenici nisu radili. No, kako je Plastic Man bio sve popularniji (i jedan je od retkih superheroja koji su preživeli prelazak iz zlatnog u srebrno doba), Cole je sve više koristio druge crtače da oni crtaju, a  da on samo potpisuje – to je tada bila praksa, jelte. Kada je superherojština skoro načisto presušila pred kraj dekade, Cole je počeo da radi krimiće.

True Crime Comics, ipak, nije imao dugačak život, ali jeste imao ozbiljan impakt na istoriju stripa u Americi, pre svega jer je korišćen kao pokazni primer da su stripovi brutalna, eksploatacijska literatura ispunjena sadizmom, satanizmom i drugim užasima, i da deci, a koja su, navodno, bila njihova glavna publika (ovde bi na wikipediji rekli ono „citation needed“) ne treba pustiti da im se približe na puškomet. Psihijatar Fredric Wertham će upravo prvi broj True Crime Comics (dakle, ovaj označen brojem 2) koristiti kao argument u svojoj borbi da se stripovima nametne oštra cenzura i njegova knjiga „Seduction of the Innocent“ poziva se na strip iz ovog magazina, Murder, Morphine and Me koji je Cole nacrtao (i, sasvim verovatno, napisao, ali danas postoji izuzetno malo podataka o ovoj publikaciji) i koji je košmarna, navodno istinita životna priča mlade žene što se bavila prodavanjem i konzumacijom opojnih droga i zatekla se, jelte, u paklu kriminala, nasilja i sumanutih halucinacija. Wertham se usredsredio na grafički eksplicitnu, gotovo grotesknu scenu u kojoj protagonistkinja ima košmar gde joj prete izbijanjem oka medicinskom iglom i Coleov crtež je ovde izuzetno ajznerovski ekspresivan i jezovit baš onako kako očekujete od magazina koji se zove True Crime Comics.

Ovaj strip je time postao poznat daleko preko granice neke svoje „realne“ popularnosti, ali je magazin objavljivao i mnoge druge radove kojima je šok-taktika bila najizrazitije oružje. Ovo jesu bili tehnički korektni radovi, da ne bude zabune, nikako klasici žanra ali sasvim na liniji onoga što je rađeno u Crime Does Not Pay i nakon što se True Crime Comics bude ugasio EC će sa svojim publikacijama (prvo Crime SuspenStories a posle njega i Shock SuspenStories) podići letvicu kvaliteta na više. No, dok je trajao, True Crime Comics je pucao iz svih oružja. Skoro bukvalno, kao što će se na naslovnim stranima ispod videti.

I sami stripovi su bili brutalni, ne stideći se krosovera sa hororom, recimo isti ovaj prvi broj je imao strip Demons Dance on Galloway Moor – strip o „najužasnijem zločinu u istoriji“ – a koji je kombinovao gotiku, satanizam, vampirizam… U broju 4 imamo „Sagu o životu Little Jakea Fleaglea“ gde se, između ostalog, ovaj pljačkaš banaka i ubica policajaca prikazuje i kao demon u paklu koji služi pića drugim slavnim kriminalcima poput Dillingera ili Caponea… Samo par strana kasnije imamo prizor kako dečak ubija psa palicom za šta biva brutalno izbičevan od strane svog oca, a to odmah sledi ubistvo mlade žene iz strasti prikazano na izuzetno sadistički način – jedno je sigurno, ovo nisu bili stripovi namenjeni najmlađima, ali je industrija, nakon što je Seduction of the Innocent uzburkao duhove, okrenula pogled ka njima, prepoznala, verovatno, da u deci ipak leže najveće pare i odlučila se za uvođenje Comics Code Authority obeležja na stripovima sertifikovanim za decu. Kako radnje vrlo brzo nisu htele da primaju stripove bez ovog obeležja, čitavi žanrovi krimića i horora su izgubili uporište koje su imali i superheroji će od kraja pedesetih godina ponovo doći u modu a zatim i preuzeti vodeću poziciju na tržištu. Sve jer je Jack Cole želeo da priča priče o „stvarnim zločinima“ i ponudi voljnoj publici malo niskih strasti i adrenalina za deset centi po jednoj svesci.

Naslovnice koje dole vidite uradio je, koliko se zna, sam Cole. Kasniji brojevi magazina su bili za nijansu „pitomiji“, sa scenama saspensa i akcije ali bez prolivanja krvi. Verovatno je Cole već tada reagovao na fidbek koji je stizao – iako Werthamova knjiga neće izaći do 1954. godine, već od 1948. godine je psihijatar pravio veliku buku u javnosti na ime štetnog uticaja stripova na nedužne mlade umove – pa je malo spustio loptu. No, ove tri naslovnice su, moglo bi se reći „stvarni“ duh True Crimes Comics i predstavljaju američki strip na prelomnoj tački posle koje više ništa nije bilo isto: