Pročitani stripovi: Pulp

Pedigre Eda Brubakera i Seana Phillipsa u proizvodnji prestižnih kriminalističkih stripova nema ni potrebe posebno isticati. Iako su obojica pre dve decenije gro svojih računa plaćali radeći superherojštinu (ponekad eksperimentalnu, ponekad, posebno u Brubakerovom slučaju, surovi mejnstrim), iako je Brubaker, uostalom, poznat i po svom radu na Cat Woman, Daredevilu i posebno Kapetanu Americi čiji je dobar deo ideja na kraju završio u MCU filmovima o ovom heroju, ova dvojica autora već deceniju i po unazad stoje na braniku krimi stripa koji je, posebno u ovom stoleću, praktično tržišna niša što ima vernu publiku, ali te publike ima srazmerno malo.


Autori poput Davida Laphama, Briana Azzarella, Stevena Granta ili Gerryja Duggana svakako drže plamen upaljenim svojim često vrlo kvalitetnim radovima u ovom nekada velikom krilu industrije ali Phillips i Brubaker su uspeli, ne bez dobrog razloga, da se praktično brendiraju u ovom žanru, krećući polovinom prošle decenije sa praktično nezavisnim stripom – pod Marvelovim okriljem, ali bez podrške Marvelovog marketinga – Criminal, koji je upalio i kao izjava o namerama ali i kao izuzetna serija labavo povezanih priča o ljudima sa one strane zakona, a koju su dvojica autora u međuvremenu uspešno preselili u Image i potkraj prošle godine završili prvi serijal od dvanaest epizoda.

Već sam pisao o tome kako je Criminal praktično vratio krimi-strip, ako ne u mejnstrim, a ono barem u njegov komšiluk, osvajajući svetla reflektora i osvrte ozbiljnih kritičara najpre na ime visokog kvaliteta ali i Brubakerovog zaista izuzetnog CV-ja. Brubaker dolazi iz porodice uspešnih kreativaca, stric mu je, recimo, bio cenjeni holivudski scenarista i njegovi prvi notabilni radovi su bili unutar kriminalističkog žanra, ali je za prerpoznatljivost i respekt koji ima verovatno bitno to kako je radeći superherojske stripove uspešno u njih ubrizgavao elemente kriminalističkih i špijunskih žanrova, da bi na, kako je izgledalo, vrhuncu superherojske karijere odlučio da izađe iz korporacijskog stripa i radi autorske serijale, paralelno sa pisanjima scenarija za veliki i mali ekran. Scenaristi njegove generacije i sličnih senzibiliteta, poput Fractiona ili Remendera su imali slične trajektorije (sa Fractionovim nedavnim uspešnim povratkom superherojima o kome ćemo uskoro progovoriti koju) ali Brubakera zaista izdvaja ta vernost krimiću. Od Scene of the Crime, preko Gotham Central pa do Kill or Be Killed i My Heroes Have Always Been Junkies, Brubaker je držao jednu jasnu liniju nastavljanja tradicije kriminalističke proze, kinematografije i stripa, a uz Phillipsa kao ravnopravnog koautora stripovi poput poslednja dva nabrojana, Criminal, ali i The Fade Out (pa i Fatale) su, može se reći, skoro svi redom moderni klasici žanra.


Što nas dovodi do grafičkog romana Pulp izašlog pre par nedelja. Pulp je dokaz da format samostalne priče u jednoj (nešto dužoj) svesci koji su dvojica autora (zajedno sa Phillipsovim sinom Jacobom na koloru) testirala sa My Heroes Have Always Been Junkies dobro funkcioniše i za njih dvojicu i za Image Comics pa je ovo projekat urađen kao, pretpostaviću predah i rekuperacija između dve sezone serijalizovanog Criminal. Pulp je, da se ne pretvaram da ovde ima neke neizvesnosti, fenomenalan strip i baš onakav blagi iskorak izvan uobičajenog Criminal programa koji osvetljava kriminalistički triler iz nešto drugačije perspektive da se autori osveže a da publika dobije podsećanje na to da krimići imaju različite aspekte i senzibilitete.

Pulp je, naime, kako mu i ime sugeriše jedna pomalo arheološka tvorevina, smeštena u vreme pred početak drugog svetskog rata kada su žanrovski roto-romani štampani na jeftinoj hartiji (pulpi, jelte), činili dobar deo popularne kulture. Stripovi su još velikim delom bili vezani za novine kao osnovni medijum – dakle, namenjeni pre svega odraslima – pa su jeftini (bukvalno i preneseno) prozni radovi kupovani na kiosku za pet centi, pružajući grube vestern ili kriminalističke (ili avanturističke…) pustolovine momaka sa ne uvek sasvim idealne strane zakona bili neka vrsta „tamnijeg“ krila pop-kulture.


Brubaker i Phillips su u svom dosadašnjem radu demonstrirali veliku ljubav prema istoriji žanrovskog stvaralaštva: Fatale je u ogromnoj meri bio strip smešten u eru rođenja palpa i lavkraftovskog horora, a The Fade Out se bavio Holivudom sa kraja četrdesetih godina. Brubaker je, uostalom, u svojim brojnim esejima u Criminal pokazao i poznavanje i afinitet prema eri koja je praktično kreirala palp (i noar) senzibilitete koje danas shvatamo kao tvrdojezgreni žanr i readymade formulu.

Ovo se vrlo eksplicitno tematski i tretira u Pulp gde je glavni junak, Max, ostareli njujoršli pisac palp vesterna koga izdavač večito krajca za pare a čak će mu, nakon što Max strada na ulici od lokalnih đilkoša, izgubivši nešto dostojanstva i sav honorar koji je primio za prethodni roman, i pokazati da ga je sasvim lako zameniti sedamnaestogodišnjakom koji tek uči da piše ali može da iskucava dovoljno slične vestern romane sa istim glavnim junakom koga je Max osmislio i tretirao godinama kao svoje čedo.


Brubaker ovde veoma elegantno analizira ideje autentičnosti naspram praktično industrijske proizvodnje „sadržaja“ a što je sukob koji je danas ekstremno aktuelan, verovatno i aktuelniji nego tridesetih godina prošlog veka. Pulp počinje sekvencom iz poslednjeg Maxovog romana, koju Phillips crta maestralno prenaglašeno dajući revolverašima ikoničke figure i poze dok njegov sin svedenim a opet neukroćeno razmazanim kolorom majstorski smešta u eru kada su stripovi često iz mašine izlazili razlivene boje što prelazi preko kontura likova i ivica kvadrata, sugerišući eru palpa jače nego i Brubakerov izrazito melodramatični tekst.

Naravno, Brubaker ovde mora da igra vrlo okretnu igru, pišući roman u romanu, jer je i onaj roman na nivou iznad pun (melo)drame i napraviti razliku između autentične žanrovske drame i prenaglašene, satirizovane drame može samo neko ko izuzetno vlada formom. Brubaker je taj a u Philipsu ima idealnog realizatora pa su kontrasti između fiktivnih epizoda na „divljem zapadu“, stvarnih epizoda u savremenom Njujorku (1939. godine) ali i flešbekova na stvaran život na američkom zapadu od pre četrdeset godina, sa krtaja 19. veka u kojima Max sve češće pluta, prefinjeni i izuzetno evokativni. Ovde se evolucija palpa preko nekoliko decenija razvoja tehnologije, ukusa publike i logistike industrije vidi i iz kolora koji je u Njujorku prigušen i „realističan“ a na starom zapadu divalj, neprirodan i razmahan, ali i iz organizacije stranice. U savremenim epizodama Brubaker i Phillips idu na aproprijaciju modernog „umetničkog“ pristupa pripovedanju sa dominantnim tempom od po sedam kvadrata po tabli a koji se onda ne samo intuitivno kontrastira sa slobodnijim, širim zahvatom uspomena na zapad, već i dobija izvanredna vizuelna krešenda u stranicama koje su cele jedan prizor, najčešće klaustrofobično smešten u mali okvir sa tekstom koji pada prema dnu stranice, ali i akcionim vrhuncima koji su disciplinovani i ne „iskaču“ drastično iz formata ali svođenjem tabli na šest ili pet kadrova perfektno posreduju urgenciju i energiju konačlnog oslobađanja napetosti.


Već sam jako mnogo puta hvalio Phillipsov potez koji je sa godinama postao još suptilniji i ikoničniji. Tanke linije koje poslednjih nekoliko godina Britanac koristi su vrlo lepo opslužene odmerenim kolorom njegovog sina, uz krajnji utisak da vidimo samu suštinu svake scene, sa svim viškovima uklonjenim kroz dosledni, disciplinovani rad, a da istovremeno imamo pun „miris“, „zvuk“ i „ukus“ vremena i mesta na kome se radnja događa.

To mesto je Njujork, pred rat u Evropi, sa parama kojih nikad dosta i nacistima koji se kurče po kafanama i pripremaju marševe u znak podrške Hitleru. Max je samo omatoreli pisac palp romana u kojima svojoj ludoj mladosti na još uvek neukroćenoj granici pokušava da podari plemenitiju formu i možda srećniji kraj nego što ga je u životu imao. Kada ga taj isti život pritisne sa svih strana – od nedostatka para do teskobe na poslovnom, porodičnom, pa i, nesvesno, političkom planu – Max će se prisetiti klinca kakav je nekada bio, zapravo manifestno nam priznajući u jednom monologu da on nije ono što vidi u ogledalu i da u sebi oseća isto ono što je osećao pre trideset ili četrdeset godina.

„Gerijatrijski noir“ nije egzotičan žanrovski pristup, naročito danas sa velikom kilometražom samog krimi žanra, pa smo od Christosa Gagea onomad dobili sjajni Sunset (živopisan na pokojnom UPPS-u), od Gerryja Duggana Dead Eyes, a Brubaker i Phillipsi sa Pulp uspevaju da okrenu iste motive – samoispitivanje ostarelog muškarca da shvati je li i dalje vredan kao čovek i kao muškarac, ako je ikada bilo ičeg vrednog u svemu tome – na svež način, povezujući postavku jednog „poslednjeg velikog posla“ sa vrlo dobro odmerenim i vrlo aktuelnim kulturološkim, pa i političkim iskazom.


Da je u 2020. godini  moguće čitati vrhunski palp krimić u kome su negativci nacisti je vrlo lepa spona sa klasičnim palp radovima i stripovima sa kraja tridesetih i iz četrdesetih. Brubaker je, uostalom, bio veoma inspirisan klasičnim Kirbyjevim i Simonovim Kapetanom Amerikom za svoj rad – a ne zaboravimo da je prva epizoda Kapetana Amerike iz 1941. godine, urađena od strane dvojice njujorških Jevreja imala na naslovnoj strani titularnog heroja kako Hitleru spušta moćan kroše na vilicu – ali Pulp nije samo omaž i odavanje pošte prethodnicima već i strip koji, pričajući o prošlosti (koja sanja o još daljoj, nevinijoj prošlosti u kojoj je i kriminal delovao pravičnije), priča o našem trenutku danas i daje nedvosmislen i snažan iskaz o tome na kojoj strani istorije valja biti (a Ben Shapiro nek, jelte, jede govna). Ne samo nasuprot nacizma – Pulp ima jaku antikapitalističku, veoma prizemljenu, levičarsku nit koja se jasno provlači sa Zapada sve do Njujorka – već na onom mestu koje podrazumeva brigu za bližnje i poštovanje za ljude koji će, uprkos svom cinizmu i mukom kojima smo okruženi, biti spremni i da poginu da bi sprečili zlo da se izjednači sa dobrim. Majstori ostaju majstori, to je valjda već i truizam, ali Brubaker i Phillipsi su sa Pulp isporučili jedan moderan klasik, vitak, energičan, sveden, lak za čitanje a višeslojan, emotivan a inteligentan – jednom rečju sve ono što je najbolji palp ikada mogao da poželi da u njemu vidimo.

Pročitani stripovi: Prism Stalker, The Wrong Earth, My heroes have always been junkies, Aposimz

Uz žaljenje end izvinjenje što ne stižem više da pišem o stripovima koje čitam, evo jednog brzog pregleda samo nekih od stripova kojima sam se bavio u poslednjih mesec dana.

Prvi bi bio Prism Stalker, miniserijal (za sada) od pet epizoda koje su izašle na Imageu negde sredinom godine a koji je užurbano tražio da bude pročitan s moje strane kada su u Decembru novinari krenuli da sastavljaju liste stripova godine i odjednom se ovaj naslov pojavljivao na gomili njih. Nije da Prism Stalker nisam zapazio i dok je izlazio – uostalom taj upečatljivi naziv, još upečatljiviji crtež i naučnofantastična tematika su ga definitivno stavili u dvogodišnji plan čitanja – ali skok na spisku prioriteta je došao sa krajem godine. Verujem da je to slučaj i sa mnogim drugim čitaocima i da autorka Sloane Leong trenutno uživa pažnju koja će je podstaći da nastavi sa pisanjem ovog serijala jer, ovo što smo do sada dobili je, uh, recimo, tek naznaka potencijala koji bi ovaj strip mogao da ima.

Sloane Leong je, naravno, prototip milenijalskog autora kakvog novinari i tviteraši vole, žena mešovitog rasnog i etničkog porekla, autor opšteg tipa (piše, crta, koloriše, razmišlja, tvituje) koji u svojim radovima obrađuje „survival, displacement, relationships, spirituality, identity and mental illness through genres like science fiction, horror, adventure and slice-of-life“. Njen profesionalni portfolio je za sada relativno skroman – radila je na jednoj epizodi televizijske animacije Adventure Time i što crtala, a što kolorisala po jednu epizodu raznih stripova za Image, Boom, Dark Horse i DC – tako da je ovaj Imageov miniserijal njen prvi zaista autentično autorski rad.

I ovde još jednom moram da izrazim divljenje Imageu što, sa jedne strane postojano mladim i još-uvek-nedokazanim autorima daje velikodušne šanse da svoje kreativne projekte odrade uz nivo produkcije i marketinga koji je skoro pa na istom nivou kao kod dvoje velikih korporacijskih izdavača (a bez mnogo mešanja urednika u kreativni proces), a sa druge i dalje objavljuje mnogo stripova koji spadaju u „pravu“ naučnu fantastiku. Prism Stalker je odličan primer i za jedno i za drugo iako ga ne bih u ovom trenutku mogao nazvati i odličnim stripom.

Kažem „u ovom trenutku“ jer je Prism Stalker, kao i mnoga druga Image izdanja poslednjih godina, strip koji je osmišljen da izlazi u seriji miniserijala radije nego da bude jedan tekući serijal. Ovo je bez sumnje Imageov način da pitanja finansijske isplativosti testira na najbezbolniji način za sve umešane: za razliku od, recimo, Marvela koji sad sve pokreće kao tekući serijal pa onda posle četri broja koja su se slabo prodavala kaže „Haha, zezali smo se, ovo je miniserijal od četiri broja“ i stane, a dal’ je neki normalan kraj dosegnut, ko to zna, Image gleda da se čitaocima da zaokružena priča a autoru vreme da je ispriča i vidi ima li smisla da ulazi u sledeću.

Sad, naravno, negativna strana ovoga je svakako što se retencija čitalaca, opadajuća vrednost i kod normalnih tekućih serijala, ovde verovatno još teže održava, no Prism Stalker je, mislim, odličan ogledni primer i za to da autorka između prvog i drugog serijala ima vremena da isprocesuje i fidbek koji je dobila na prvi i da, pretpostavka je, malko preusmeri kormilo svog kreativnog broda.

Sad ja tu tancujem oko kritike koju valja uputiti a pokojni Đinđić je onako učeno pričao o gutanju žabe, pa evo: Prism Stalker je jako impresivno izgledajući strip sa jako interesantno osmišljenim univerzumom, ali kao priča je neimpresivan i tokom svih pet brojeva, koji inače imaju više strana nego što je standard za američko mesečno strip-izdavaštvo, sam stalno mislio „dobro, al ajde sad nešto da se dogodi“.

Hoću reći, Prism Stalker je strip koji svoje protagoniste postavlja u veoma intrigantan univerzum u kome ljudska rasa ne da nije na vrhu proverbijalnog lanca ishrane – ili barem njegove socijalne verzije – već se može smatrati marginalizovanom u odnosu na inteligentne i daleko naprednije tuđine koji imaju svoje civilizacije, kulture, ekonomije i, naravno, prioritete u kojima ljudi figurišu tek kao potrošni resurs. Ne pričamo o robijanju koliko o obavljanju opasnog i slabo kompenzovanog posla za tuđine koji sasvim otvoreno pokazuju da vas smatraju nižom rasom, a poređenja sa legendarnom Octaviom Buttler i njenim Bloodchild/ Xenogenesis radovima koja sam video po internetu su apsolutno na mestu u domenu istraživanja motiva identiteta, odnosa kultura i rasa, te tuđinskih bioloških koncepata koji na te odnose utiču.

No, Leongova, za razliku od Buttlerove, barem u ovih pet epizoda, nije pored zanimljivih motiva i intrigantnog worldbuildinga ponudila i jednako intrigantnu dramsku strukturu pripovedanja i ovo je element na kome Prism Stalker posrće i dovodi u pitanje svoju validnost za čitaoca. Delimično, stvar je svakako u tome da strip iz sve snage nastoji da posreduje konfuziju koju oseća osoba iz manjinske/ marginalizovane grupe u susretu sa sistemom koji za nju ne mari i koji, ako već nije nužno agresivno neprijateljski nastrojen ka njoj, svakako ne nastoji da joj išta olakša. Pa tako imamo brojne i dugačke psihodelične sekvence koje ništa ne pripovedaju već samo prenose „osećaj“ i koje jesu uvek vizuelno impresivne ali kada na kraju prebrojite stranice na kojima je bilo „radnje“, dakle, na kojima smo videli da se zaplet kreće na neku stranu, shvatite da ih je bilo premalo. Prism Stalker ima zaplet i radnju i obrise kreiranja centralnog dramskog konflikta, ali oni nikako da postanu motor koji zaista vuče ovu priču unapred.

Umesto toga, dobar deo stripa otpada na epizode unutar epizoda koje možda jesu a možda nisu bitne za kompletni narativ – ovo ćemo saznati tek u budućnosti kada se taj kompletni narativ malo više uobliči pred našim očima. Za sada Prism Stalker ostavlja utisak relativno neusmerene priče u kojoj je teško reći da li se nešto značajno događa.

Ali, da ne dovedem čitaoca u zabunu, ovo je svejedno veličanstven trip jer je Leongova veličanstven crtač. Znam da ime Mikea Allreda po forumu bacam sa takvom frekventnošću da čovek verovatno od štucanja već misli da ima neki ozbiljan zdravstveni problem, ali Leongova me je odmah podsetila na njega svojim posrednim ali vidnim pozivanjem na pop-art i nezadrživom bujicom kreativnih rešenja koja nudi stranicu za stranicom. Leongova nije efikasan pripovedač u smislu da do poente stiže sa najmanje uloženog napora, naprotiv, ona apsolutno uživa u raskoši koja joj je u Imageu stavljena na raspolaganje i crta gomile panela koji priču razlažu na ponekad suvišne sitne detalje, ali svaki od tih detalja je prelep. Opet, ona je jako daleko od kompulzivnih opsesivaca poput Geoffa Darrowa kod kojih je svaki detalj na crtežu podjednako važan i ume da fokusira pažnju – i svoju i čitaočevu – tamo gde je to potrebno, dajući nam strip koji nije ni natrpan ni težak za praćenje, već samo konzistentno vizuelno intenzivan. Pritom, jako je dobra u posredovanju tona situacije, pa su mirni momenti zaista mirni a dinamični jako bučni. Ovde svakako treba istaći da je Leongova pored crteža i tuša uradila i kolor i da su jake, moćne boje koje koristi veliki deo psihodeličnog ugođaja ovog stripa i oružje sa kojim očigledno izvrsno barata.

Tako da je Prism Stalker neizmerno atraktivna ponuda ali i strip kome očigledno jako treba urednik da kanališe autorkinu kreativnost na efikasnije i ubojitije načine. Meni je ovo za sada na radaru kao potencijalno zaista velika sledeća stvar ali kako u Imageu urednici praktično ne postoje, veliko je pitanje da li će se ta veličina zaista materijalizovati. Opet, Leongova toliko dobro crta da ću bez obzira na sve nastavak svakako čitati.

Dalje, uzeo sam da čitam tekući serijal The Wrong Earth a koji je jedan od četiri serijala uz koje je prošle godine lansiran novi američki strip-izdavač, Ahoy Comics.

I to je sada zanimljiva situacija. Svuda slušamo da je strip-industrija u Americi u krizi i da Marvel i DC, eto, jedva preživljavaju pod skutima džinovskih korporacija što ih drže u vlasništvu, a ispada da novi izdavači niču na sve strane. I to ne nekakvi andergraund partizani ili nekakvi vaćaroši koji će da love publiku malo na pornografiju a malo na radikalnu politiku (pričamo iz iskustva, jasno vam je), već propisni izdavači sa ozbiljnim uredničkim filozofijama, izdavačkim planovima, produkcijom i autorima. Naravno, daleko smo od buma devedesetih i tadašnjih potresa u industriji koje su izveli Image ili Valiant, ali izdavači poput Black Maska, Aftershocka ili Lion Forgea su u poslednjih par godina ponudili povremeno izvanredan sadržaj i raznolik portfolio pronalazeći nove tržišne niše i rukavce koje nisu već popunili Image, Dark Horse, IDW, Boom! ili velika dvojka.

Ahoy Comics je najnoviji sličan projekat i iza njega u kreativnom smislu najviše stoji iskusni scenarista i urednik Tom Peyer, veteran Legije Superheroja, ali i raznih drugih projekata za Marvel, Vertigo, Wildstorm, DC itd. Peyer trenutno piše tri serijala u Ahoy Comics ponudi i istovremeno je glavni i odgovorni urednik ovog izdavača, a Ahoy je na scenu utrčao u očigledno dobroj kondiciji nudeći interesantne nove interpretacije klasičnih žanrovskih tropa, dobru produkciju ali i osećaj entuzijazma koji jako prija. Utisak je, za sada, da ovaj izdavač ceni svoje kreativce i trudi se da ih što je više moguće približi čitaocima kroz intervjue, a građenje osećaja da su ovi stripovi deo nečeg većeg za sada uspešno ide kroz prozne dodatke ali i dodatne kratke stripove koji se događaju u istom univerzumu.

The Wrong Earth je, ustvrdiću, dobar način da krenete u upoznavanje sa Ahoy Comics jer je ovo superherojski strip koji istovremeno svoj žanr očigledno poštuje i voli, te dobroćudno omažira (i kroz ne-maliciozni podsmeh obrađuje) neke njegove standardne elemente, ali i blaga subverzija koja će biti zanimljiva onima koji sa sumnjičavošću gledaju na sve te stripove o likovima u šarenim kostimima.

Naime, The Wrong Earth je neka vrsta parodije na čitav koncept paralelnih univerzuma koji DC baštini već decenijama i različite verzije istih likovima u ovim univerzumima, do te mere precizno izvedena da bismo ovo maltene mogli da zamislimo kao strip o Betmenu u kome Betmen iz šezdesetih, onaj koga narod pamti po kempi televizijskoj seriji i otkačenim, jelte, gadžetima kojima se služio, sebe zatiče u svetu Betmena Franka Millera uprljanog do beonjača korupcijom i beznađem, dok istovremeno ovaj cinični, polupsihotični Mračni Vitez prelazi u nevini, blago psihodelični svet Betmena iz šezdesetih.

Naravno, u The Wrong Earth nemamo Betmena već heroja po imenu Dragonflyman (u nedužnijoj verziji) i  Dragonfly u dark’n’gritty verziji i njima pripadajuću ekipu sajdkikova, sumanutih negativaca i gradskih vlasti koji čine galeriju sporednih likova. Peyer, koji je ovde scenarista, postiže nešto veoma bitno za ovakav koncept a to je da pored očiglednog uživanja u parodiranju klasične Betmenovštine iz dva vremenska perioda, on ne iscrpljuje premisu priče u pukom ismevanju, pa čak ni dobroćudnom humoru. The Wrong Earth je priča o tome kakvi kontrasti postoje u superherojskim stripovima iz dve vremenski udaljene ere i ona istražuje, kroz prikaz jednog istog lika u dve verzije izmeštene u druge univerzume, mnoge političke i socijalne aspekte superherojskog stripa.

I to je već skoro pa dovoljno, pogotovo što je Peyer suviše dobar profesionalac da ovo pretvori u nekakvu disertaciju i The Wrong Earth je strip kvalitetnih zapleta, akcije i dramatičnih (i humorističkih) preokreta, ali to nije sve, jer, možda najvažnije od svega, a u demonstraciji da ovo nije strip osmišljen da se iscrpi samo u humorističkom potencijalu svoje premise, glavni likovi ovde kroz do sada izašlih pet epizoda zapravo uspevaju da sasvim uverljivo evoluiraju.

Ovo je nešto što standardni superherojski strip, vezan decenijskim kontinuitetima i podrazumevanim status kvoom likova veoma teško i samo uz ogromne napore uspeva da postigne. Peyer nije opterećen ovakvim balastom i The Wrong Earth očigledno nije pisan kao serijal koji treba da traje još bar sedamdeset godina, pa je i razvoj likova u tom smislu primetan, interesantan i potentan u odnosu na te već pomenute socio-političke motive koji se obrađuju.

Da ne poplašim čitaoce manje  pretenciozne od mene: The Wrong Earth, ponavljam, nije nikakva disertacija i ovde nema morrisonovske esejistike, već prevashodno dobar i dinamičan superherojski strip koji iz drugog plana uspeva da obradi mnogo toga zanimljivog u pogledu samog žanra. Plus, crta ga Jamal Igle i ovaj Njujorčanin koji je godinama tesao svoj stil radeći najviše za DC (ali i za Marvel), na The Wrong Earth naprosto blista pogađajući savršeno žovijalni ton koji ovakav strip treba da ima, ali onda veoma dobro nijansirajući taj isti ton da se otkriju svi slojevi karakterizacije protagonista i pokaže kako oni to evoluiraju. Ima jedna scena u četvrtoj epizodi u kojoj Dragonflyman prebija punu kafanu likova s one strane zakona a koja je presudna za njegov, gotovo kopernikanski obrt u filozofiji i odbijanje da ostane fish-out-of-water karakter u luckastom humorističkom stripu. Igle ovo provlači maestralno (podržan sjajnim kolorom Andyja Troya) i promena tona se oseća mnogo pre nego što lik sam objasni kako su mu se u glavi kockice složile. Drugde, Igle opija impresivnim kempi prizorima džinovskih kasica-prasica i kostimima koje kao da su zajedno dizajnirali Džoker i Timothy Leary.

Ako to do sada nije bilo jasno, The Wrong Earth je strip velikog šarma koji se jako trudi da nakon što vas je šarmirao, ponudi i dovoljno supstance za duži, produbljeniji odnos. Za sada mu odlično ide a Ahoy Comics je, reklo bi se, na dobrom putu da učvrsti svoje mesto na sceni i ponudi sveže, interesantne radove na poznate i drage teme. Ostajemo tjund.

Takođe sam pročitao i grafički roman My Heroes Have Always Been Junkies koga su za Image uradili Ed Brubaker i Sean Phillips i, pošto znate ko su oni i ko sam ja, verujem da nećete biti preterano šokirani ako kažem da je ovo izvrsno štivo koje preporučujem svakome sa trunkom ukusa.

Nećemo lagati, Brubaker i Phillips su duet koji skoro da ne može da pogreši, još otkada su se ujedinili na Wildstormovom serijalu Sleeper pre dve decenije, spajajući špijunski krimi-noir i superherojštinu na način koji će u dobroj meri obeležiti njihove kasnije karijere. Brubaker je posle dosta godina rada za DC i Marvel na kraju pobegao u Image i odlučio da se bavi samo sopstvenim serijalima, a sa Philipsom je, još dok je bio u Marvelu pokrenuo metaserijal Criminal koji je, rekoh to već (bar) jednom u dobroj meri zaslužan za današnji kakav-takav-ali-ipak rivajvl kriminalističkog stripa u Americi.

Upravo ovog meseca je izašao prvi broj novog Criminal serijala, sada za Image, ali grafički roman My Heroes Have Always Been Junkies iz Oktobra prošle godine, iako ne nosi Criminal logo, zapravo je deo istog univerzuma i na izvanredan način je pripremio teren za povratak jednog od najboljih stripova koje su Brubaker i Philips radili u karijerama.

Naravno, već sam ovde hvalio i stripove Kill or be Killed i The Fade Out, takođe na Imageu i takođe urađene od strane ova dva čoveka ali povratak u univerzum Criminal je ipak poseban događaj koji, ne zajebavam se, odraslom muškarcu može da izmami i po koju suzu.

Jer, jelte, Criminal stripovi su uvek priče o ljudima koji se nalaze sa, eh, pogrešne strane zakona, ali koje su Brubaker i Phillips uvek umeli da nam tako približe da sve njihove dileme i konflikte solidno proživimo čitajući i srodimo se sa njima na prilično dubokom nivou. Ne naravno na nivou da sami krenemo da kršimo zakon i izgradimo kriminalnu imperiju po uzoru na Dragoslava Kosmajca ili, već, Milana Radoičića, ali Criminal uvek radi ono što dobra umetnost radi već vekovima – izvlači nas iz okvira sopstvenog iskustva i seta vrednosti i uspešno translira u druge okvire i druga iskustva, dajući nam da skoro pa zaista okusimo kako je biti neko drugi i, važnije, mnogo važnije, ZAŠTO je drugi zapravo drugi.

Hoću reći, za razliku od mnoge druge kriminalističke proze, kinematografije itd., Criminal nikada nije romantizovao svet kriminala iako su zapleti često umeli da budu neskriveno romantični, i Brubaker je bez greške uspevao da nam ponudi sasvim žanrovsku postavku u kojoj rešenja nisu ni jeftina ni omeđena žanrovskim standardima.

My Heroes Have Always Been Junkies izvodi istu stvar na kondenzovan način i demonstrira vrhunsko umeće svojih autora time što se laća jedne od tradicionalno najprezrenijih socijalnih grupa u savremenom društvu – zavisnika o heroinu – a onda ne samo da ih humanizuje bez upadanja u romantične stereotipe već i nudi neku vrstu tragične (pa čak i malo cinične) ljubavne priče koja se do kraja razotkriva i kao krimi-triler.

Sve to a da je My Heroes Have Always Been Junkies istovremeno i maltene esej u kome se tema iz naslova sistematski obrađuje prolaskom kroz veliki deo popularne kulture dvadesetog stoleća i ponavljanim demonstriranjem da su mnogi umetnici koji su ostavili presudan pečat na kulturu Zapada istovremeno bili i zavisnici od heroina, sa uglavnom po pravilu tragičnim sudbinama. Brubaker ovde ne pokušava da ikoga pravda niti da ponudi nekakav iskupljujući diskurs o žrtvovanju ili nekakvom mesijanstvu već radi ono što uglavnom radi najbolje – humanizuje likove takvom veštinom da sebe zatičemo u njihovoj koži i shvatamo zašto su tu gde jesu i kako smo i sami mogli da budemo na istom mestu da su se kockice samo malo drukčije složile.

Ovo je veoma impresivan rad pogotovo jer u ovom konkretnom stripu Brubaker prikazuje likove koji čak i ne upadaju u klasičan „narkomanski“ stereotip, uspevajući da nas provede kroz sve one standardne trope koje vezujemo za heroinsku adikciju (konstantno laganje, potpuno promenjen ritam života, odnos mržnje i obožavanja prema heroinu itd.) a da svaki od njih osetimo kao nešto svoje i proživljeno. Kada pri kraju dobijemo kratki kameo jednog od najvažnijih likova iz Criminal, a ovo se besprekorno uveže u finale u kome tragični ishod road-movie narativa doživimo kao jedino moguć i, još teže, jedini ISPRAVAN, to je majstorstvo na delu.

Naravno, majstorstvo je možda i preslaba reč da se opiše rad Seana Phillipsa koga sam već toliko puta hvalio na ovim stranama da mi ponestaje superlativa. Philips je u ovom romanu-eseju u zadatak dobio da ilustruje dugačke interne monologe protagonistkinje, u stripu koji ima vrlo malo akcije ili, čak, vidljive drame a koji je opet emotivno razoran do koske. Ni za trenutak ne treba sumnjati da je Britanac ovo odradio besprekorno, crtajući povremeno na samoj granici skice, a opet nudeći neverovatnu emotivnu dubinu i ubedljivost likova. „Narkomani uvek lažu“ je mantra na kojoj ovaj strip temeljito insistira i Phillipsovi likovi svojim pozama, gestovima i izrazima lica uspevaju da nas na ovo stalno podsećaju. Što se boja tiče, kada sam video da dugogodišnja saradnica Elisabeth Bretweiser više nije na kolorističkim dužnostima, malo sam se štrecnuo. Pomislio sam, priznajem, „Phillips je dao svom sinu tezgu, ali da li klinac ikako može da dotakne visine na koje nas je Bretweiserova navikla?“ Ispostavilo se da stariji Phillips zna šta radi i da je Jacob Phillips jako JAKO dobar kolorista koji se prirodno uklapa uz rad svog oca, pa je spektar emocija i raspoloženja u My Heroes Have Always Been Junkies ovde besprekorno podržan bojama. Kako je Jacob Phillips i sa prvim brojem novog Criminal pokazao da je u međuvremenu još napredovao, nemam više nikakve zebnje u pogledu njegovog ulaska u tim.

Dakle, ako to nije bilo jasno, ovaj strip od mene dobija samo i isključivo najviše ocene i preporuke, a ako do sada niste čitali Criminal, My Heroes Have Always Been Junkies je i odličan način da uz srazmerno malo ulaganja (novčanog i vremenskog) testirate da li bi vam se nešto tako dopalo. Pa vidite.

Konačno, iščitao sam i prvih 21 epizodu serijala Aposimz, tekuće mange koju crta i piše kultni Tsutomu Nihei a koju sam već pominjao i prikazivao na drugom topiku hvaleći Niheijev crtež. Nihei je na naš radar stigao još pre dosta godina svojim naučnofantastičnim radovima Blame!, NOiSE i Biomega, ali je svetsku slavu stekao sa recentnijim serijalom Knights of Sidonia koji je bio adaptiran i u uspešnu anime seriju. Aposimz je, na neki način, Niheijev pokušaj da spoji pristup koji je tako dobro funkcionisao na Knights of Sidonia sa nešto meditativnijim, hermetičnijim radovima iz ranijeg dela svoje karijere i ovo je jedan od odličnih primera umetničkog dela u kome vidite svaki od njegovih gradivnih elemenata, shvatate kako vas autor navlači na svoju stranu i prepoznajete sve njegove namere i trikove, a to opet ne umanjuje užitak u njegovom konzumiranju.

Aposimz se na japanskom zove Ningyou no Kuni, a što bi značilo, recimo, „Zemlja lutaka“ i Nihei ovde spaja jedan veoma visoki high concept sa u suštini jednostavnom, skoro cinično prostom pričom. Titularni Aposimz je veštački kreiran svet, planeta od punih 200.000 kilometara u prečniku gde na površini žive jadni i siromašni poraženi u jednom starom ratu a negde dublje, bliže jezgru su, navodno, tehnološki i socijalno napredniji pobednici. Sirotilja, šta će, sirotuje, vucara se unaokolo po večnom snegu i ledu i preživljava kako se može, ali tu su i neke dodatne komplikujuće stvari. Kao što je na primer Imperija Rebedoan koja smatra da rat protiv jezgra nije gotov i trudi se da ga vodi ne hajući preterao za žrtve među običnim svetom. I kao što je, takođe, čudna bolest „frame disease“ koja ljude postepeno pretvara u robote.

Nihei je ovde lopatom utovarivao ideje i koncepte i Aposimz je skoro nemoguće efikasno prepričavati jer ima toliko slojeva worldbuildinga i neobjašnjenih elemenata istorije sveta (koji su istovremeno i važni za zaplet) da i nakon čitanja stripa ne znate odakle biste krenuli. Ali istovremeno, Aposimz je veoma lako čitati i u njemu prilično uživati jer je ovo u suštini skoro pa klasična borilačka manga u kojoj su čitav visoki koncept i tehnološko-političko-socijalni detalji sveta tek složena podloga na kojoj se odvija veoma jednostavna priča. Ako ste čitali Baki the Grappler ili One Punch Man ili Terra Formars ili, da posegnem za teškom klasikom, Dragon Ball, onda već znate i strukturu Aposimz: glavni junak je natprirodno obdaren borilačkim moćima, ali iz priče u priču se susreće sa drugim natprirodno obdarenim borcima i kvalitet stripa zavisi u ogromnoj meri od toga je li autor sposoban da kreativno osmisli sve bizarnije preterane borbe koje će uslediti.

Na našu veliku sreću, Nihei je u odličnoj formi. Ne samo u domenu borilačke logistike, da ne ispadne da ga potcenjujem: Aposimz zapravo ima interesantne likove i karakterizaciju i to što bez ikakvog stida upada u različita manga-kliše rešenja (glavni junak slučajno vidi glavnu junakinju golu i sad to bude AWKWAAAARD) ne uspeva da umanji činjenicu da je ovo svet u kome se dešavaju neverovatne svireposti a da je to jednostavno način na koji se tu živi i da likovi na različite načine izlaze na kraj sa traumom koja ih pogađa na gotovo dnevnom nivou. Sa jedne strane je bolest čija priroda niti je objašnjena čitaocu niti je samim likovima koji žive u gotovo pa post-pismenom vremenu, jasna. Sa druge su vojske i ratovi i tehnologija koju niko ne razume a svi je koriste koliko umeju, epizode neverovatne svireposti i kasnijih racionalizacija pokolja kao neizbežnih koraka ka ultimativnom dosezanju pravde i društvenog progresa.

Nihei ovo radi besprekorno iako skoro da imate utisak da ne bi morao jer je glavno meso stripa tako dobro: način na koji glavni junak, Etherow evoluira u pravcu ultimativnog borbenog spoja čoveka i mašine je intrigantan, Regular Frame tehnologija je inspirisan spoj kibernetike i, pa, skoro pa magije, tu su specijalni meci koji mogu da unište najvažnije strukture na planeti, tu je mašina koja je istovremeno ljupki insekt i lepa devojka, tu su, konačno, vrhunski osmišljene borbe koje traju po nekoliko epizoda i imaju svu simboličku višeslojnost sudbinskih konflikata iz ljudskih mitova koju očekujete.

Hoću reći, Nihei očigledno stvari radi po formuli ali to da ovaj strip ne deluje cinično imamo da zahvalimo njegovom očigledno vanserijskom kvalitetu. Ne pukom talentu već jasnoj posvećenosti da se formula razvije, da se čitaocu ponude i očekivana, tradicionalna rešenja – samo urađena vrhunski – ali i brze diverzije, šokantna, kratka odstupanja od formule, tek da nas drži na ivici sedišta. Prva epizoda je, recimo, jedan kratak, majstorski kurs u postavljanju konteksta i likova samo da bi Nihei napravio zaokret od 180 stepeni, pokazao nam da je ovo za njega bio napor maltene na nivou stilske vežbe, a da to opet ima dubokog uticaja na dalje razvijanje radnje.

Naravno, crtež je ovde kraljevski i ako Niheija pamtite pre svega po hermetičnim, mračnim kadrovima iz NOiSE ili Biomega, Aposimz podseća da je dosta vremena prošlo i da je autor jednako impresivan kada radi sa svetlim tonovima i mnogo beline. Ono što me najviše doji u vezi Aposimz je jedna novodostignuta čistota u kojoj ni meditativne ni akcione scene nemaju viška detalja već odišu perfektnom efikasnošću, bilo da gledamo zapanjujuće ubedljiv eksterijer ledenog prostranstva, cevima i žicama isprepletane prizore u utrobi planete, ili borbu polu-ljudi, polu-robota u kojoj se tela transformišu a desetinke sekunde razvlače na nekoliko strana radnje.

Aposimz je jedan siguran hit za Kodansha Comics i podsećanje da formula, bez obzira koliko stara, u rukama dobrog autora može da oduševi svežinom. Aposimz nikako nije manga koja pokušava da sve promeni i razvali kalupe, ali jeste ubedljiv dah kreativnosti i transfuzija energije unutar žanrovskih okvira i zadovoljstvo ju je čitati. Pa, eto, čitajmo!