Pročitani stripovi: Friend of the Devil: A Reckless Book

Kako sam nedavno i pominjao, krajem Aprila izašla je druga priča/ knjiga/ tom u nečemu što je, recimo, serijal grafičkih romana pod zajedničkim nazivom Reckless, a koga kreiraju Ed Brubaker i Sean Phillips. Friend of the Devil: A Reckless Book, kako se zove ova druga knjiga, već naslovom sugeriše da Brubaker i Phillips ne forsiraju sam „Reckless“ kao nekakav brend, već da je ovo platforma koja služi za kreiranje različitih zanimljivih priča što se dešavaju u osamdesetim godinama prošlog veka i seciraju neke od ondašnjih sociopolitičkih fenomena. Naravno, i Criminal – o čijoj smo najnovijoj inkarnaciji nedavno govorili – bi se mogao opisati kao platforma, serijal bez stalnog glavnog junaka i mesta radnje ali sa jasno utemeljenim estetskim međama, no tamo gde je Criminal zapravo slobodniji, sa većim rasponom dekada i protagonista, Reckless kao da se profiliše u nešto sa jasnijim granicama. Već to što je naslov serijala baziran na prezimenu glavnog junaka obavezuje autore da se drže ne samo jednog gledišta u pripovedanju već i da priče smeštaju u kraći vremenski period, uslovljen uzrastom protagoniste, i vezuju ih mahom za Zapadnu obalu. Utoliko, Reckless je strip određen koliko psihologijom svog komplikovanog antiheroja toliko i pozicioniranjem u Kaliforniju osamdesetih i negov osobeni glas izrasta na interakciji posebne životne priče Ethana Recklessa i društvenih okolnosti karakterističnih za vreme i mesto u kojima se narativi događaju.

Kada sam pisao o prvoj priči iz serijala Reckless, primetio sam da je ovo grafički roman u kome se proporcionalno najmanje toga događa u vremenu i mestu radnje, a da je kreiranje celovitog i doslednog narativa pre svega stvar kognitivnog (i emotivnog) rada protagoniste koji jeste delatan u ovom narativu ali taj narativ za nekakvog posmatrača sa strane ne bi zapravo ni postojao jer se ključni njegovi elementi dešavaju u Ethanovoj glavi. Povezivanje lične istorije i događaja razdvojenih godinama i mnogim kilometrima u nešto što će na kraju imati i tragičku dimenziju i zadovoljavajuću akcionu komponentu bazirano je upravo na glavnom junaku postavljenom u vrlo osetljivu poziciju da bude apatičan i iz sveta gotovo potpuno izmešten – kako bi odgovorio na žanrovske zahteve koji idu uz noar i palp – a da istovremeno ima autentičnu investiciju u događaje koje pratimo. Ovo je bio osetljiv čin balansiranja na žici i mada su se Brubaker i drugovi dobro snašli, moja dilema je bila da li će druga knjiga Recklessa moći da ovako nešto ponovi imajući u vidu koliko je prva priča zapravo utemeljena u prošlosti glavnog lika i nekim ključnim događajima u njegovom životu koji su, kako se to kaže, formatirali njegov karakter i ličnost.

Zadovoljstvo mi je da objavim kako je ova dilema razrešena i da je Friend of the Devil zapravo sigurnije vođena, čvršće pričana priča od prvog Recklessa, odnosno da su sa ovim tomom Brubaker i Phillips jasnije isprofilisali Reckless kao poseban serijal, sa osobenostima u odnosu na Criminal, i dobro definisanim tonom koji se želi postići.

Da rekapituliramo, Criminal je kao svoju veliku prednost u startu postavio to da će svaka priča imati drugog glavnog junaka i time sebi osvojio slobodu da se šeta kroz vreme, geografiju, ali i socijalne grupe, slojeve, svetonazore itd. dok je, recimo, Kill or Be Killed bio serijal o jednom glavnom junaku i njegovoj vrlo specifičnoj životnoj priči. Reckless stoji nasuprot i jednog i drugog ovog pristupa, dajući nam nepromenljivog protagonistu koji služi kao stožer oko koga će se okretati različite, jedna od druge sasvim odvojene priče, a koje, opet, izrastaju na kritičkom pogledu na osamdesete godine i Ameriku generalno (Zapadnu obalu partikularno). Utoliko, moglo bi se argumentovati da Brubaker i Phillips u Ethanu Recklessu kreiraju „svog“ Philipa Marlowea, osobu koja je presek brojnih palp arhetipa i služi kao posmatrač, komentator ali i delatni učesnik za priče koje su u velikoj meri bazirane na sažimanju duha vremena i društvenih nepravdi koje su ga obeležile a koje su, možda u nešto drugačijoj formi, prisutne i danas.

Sam naslov već ukazuje o čemu se ovde radi – „satanska panika“ je osamdesetih godina bio poseban trend moralne panike sa brojnim kontroverzama, ali i učešćem raznih interesnih grupa – političkih i parapolitičkih – u njihovom razrešenju. Satanizam je još sedamdesetih godina prošlog veka bio dobro utemeljen u popularnoj kulturi – Anton Szandor LaVey je svoju Crkvu Satane osnovao još 1966. godine a do polovine sedamdesetih su psihodelija, droge, seks i satanizam bili već ugodno uvezani u glavama i liberalnije i konzervativnije populacije, sa hipi pokretom koji je u ovoj deceniji već počeo da se okreće od „mir i ljubav“ minimalizma i poprimio i mračnije tonove u mutacijama što su nastupale kako su originalni hipici starili i odlazili a dolazila nova ekipa, sa novim idejama od kojih su neke bile i manje naivne i dobroćudne…

Naravno, satanska panika je u velikoj meri bila iskonstrukisana kriza, više ofanziva neokonzervativaca i njihovih saveznika, neoliberala, na javni prostor, nego stvaran društveni problem, i poslužiće, između ostalog, kao zgodna matrica za kasnije političke borbe koje su se vodile oko heavy metala i hip-hopa, no, Friend of the Devil je još jedan primer kako Brubaker i Phillips uzimaju veoma žanrovske elemente – temu, karakterizaciju, ton – a onda od njih prave pripovest koja žanr poštuje i ume da u njemu pronađe i društvenu kritiku i finu karakterizaciju dostojnu „više“ literature.

Ethan Reckless je, da se podsetimo, čovek koji mahom živi izvan sistema, radeći kao nelicencirani, neoficijelni privatni detektiv koji je em jeftiniji od „ozvaničenih“ kolega, em ne preza od poslova što zahtevaju i da se možda malčice izleti izvan granica striktno propisanih zakonom. Depresivan i apatičan, na ime događaja sa kojima smo se dobro upoznali u prvoj knjizi, Ethan je i prilično asocijalan, provodeći najveći deo vremena kada ne radi u rashodovanom bioskopu koji je jednom kupio za male pare i tamo gledajući stare filmove, ili surfujući na plažama Pacifika. Naravno, u skladu sa žanrom, i ovde će ga na „akciju“ motivisati pre svega jedna žena, ali u skladu sa dosadašnjim Brubakerovim i Phillipsovim radom u krimićima, ova žena je daleko od fam fatal stereotipa klasične palp proze.

Reckless je, dakle, kao i Criminal uostalom, fina demonstracija kako se može raditi unutar žanra, ostati vrlo lojalan njegovom tonu i tropima, a da se izbegnu upadanja u klišea i reciklažu, te da se revitalizuje njegova psihološka analitika i socipolitičko komentarisanje. Friend of the Devil je time jedna veoma sigurno izvedena, veoma zanimljiva vežba iz „osamdesetih“, dekade koja je do danas poprimila praktično mitološke razmere na ime mnogih svojih dimenzija, sa kojom se do danas možda mogu porediti samo dvadesete godine prošlog veka.

Osamdesete su bile ne samo poslednja decenija hladnog rata i, jelte, istorije – ako verujete Francisu Fukuyami koji se u međuvremenu i javno pokajao – već i decenija izrazite komodifikacije popularne kulture, decenija u kojoj će kokain stići na ulicu u svojoj „krek“ formi, izazivajući epidemiju kakvu heroin nikada nije uspeo da proizvede, decenija u kojoj će revolucionarni diskurs i, uopšte, koncept klasne borbe konačno biti potisnuti u javnoj sferi na ime pada komunizma u istočnoj Evropi, ali i uspona novih levičarskih perspektiva sa intersekcijskim pristupom (koje će se onda devedesetih solidifikovati u, recimo, trećem talasu feminizma ali i novim ekološkim i autonomaškim pokretima sa manje izraženom klasnom komoponentom).

Ethan Reckless je osamdesetih bio u svojim tridesetim godinama i njegov stav o ovoj deceniji je više nego jasan već na prvoj strani Friend of the Devil: „Kada pomislim na osamdesete, najviše mislim o svim onim lošim drogama. I muzici na koju nisam mislio da ćemo biti osuđeni da je slušamo do kraja svojih života. Bendove sa velikim frizurama i glasnim klavijaturama. Ritam mašinama. Depeche Mode, Duran Duran… muzika kokaina i praznih obećanja.“

Već ovaj ekspoze glavnog junaka na prvoj strani stripa, posle koga sam ustao sa stolice i stojeći aplaudirao, je dovoljan da poželim da Brubakera – ako ga ikad sretnem uživo – muževno poljubim u usta, a i nastavak monologa je znakovit: „Bilo je to ružno vreme za modu i pop kulturu…Još ružnije za svet koji se oko njih okretao. U mom delu grada ste viđali klince kako propadaju na ulici, prekrivene onim ružnim osipom karakterističnim za spid frikove, kako čupaju svoju kosu. A u južnom LA je krek i dalje pustošio sve pred sobom. U međuvremenu – velika jaja poput filmskih producenata, glumaca i govnara sa Vol strita su se kidala od koke u veceima restorana svuda po Holivudu i Beverli Hilsu, smejući se praznih očiju, okupani blagim sjajem očaja i znoja.“

Brubakerov palp kung-fu je, kako se iz priloženog da videti, ovde na nivou, ali Reckless je strip u kome su dvojica autora do perfekcije izbrusili samo pripovedanje. Citirani monolog ide preko scene klasične ’80s „filmske“ akcije, sa sve sudaranjem automobila i naoružanim skinhedima koji kreću u lov, ali ovo je samo flash forward koji treba da nam razjari glad za nešto što ćemo u ovom stripu videti mnogo kasnije. Gro priče se događa pre ove katarzične scene i trasira put Ethana Recklessa od smorenog plavušana koji traži neverne muževe do mračnog tipa što treba da preživi susret sa tri skinheda koji nose sačmare.

Osobenost Recklessa je u tome da je ovo strip-procedural u velikoj meri. Ethan se, rekosmo, u novu avanturu upliće motivisan suretom sa vrlo posebnom ženom i Friend of the Devil, naravno, ima u sebi i element romanse, ali najveći njegov deo otpada na metodičnu i zanimljivu istragu koju glavni junak preduzima u prvom trenutku jer ga privlači pomenuta žena, ali postepeno postaje i lično investiran u slučaj koji isprva deluje kao rutinska priča o holivudskoj starletici što će nakon osvešćenja da od karijere nema ništa, promeniti ime i pobeći na drugi kraj Amerike.

Naravno, priča je kompleksnija od toga i Ethanova istraga razoktriva sve dublje i opasnije slojeve mračne zavere u koju su umešani različiti holivudski biznismeni ali i ljudi iz satelitskih „industrija“ (konkretno kultova), a narativ se vrlo ugodno odmotava pokazujući nam koliko su autori usavršili svoje pripovedanje. Friend of the Devil pefektno vozi svoj metodični detektivski procedural, istovremeno pažljivo raspakujući i psihologiju svog glavnog junaka, ali i širi sociopolitički kontekst.

Moram da priznam da sam impresioniran time kako ovaj strip uspeva već drugi put za redom da od nemotivisanog i smorenog protagoniste ubedljivo napravi klasičnu ’80s osvetničku mašinu, ovoga puta zapravo još ubedljivije, vezujući lični, emotivni angažman i jedan dublji, opštije moralni imperativ da se sa zlom koje zapravo ne mora da nas dotiče ako ga ne tražimo aktivno – moramo obračunati. Friend of the Devil je prelomljen kroz Ethanovu psihologiju i njegova transformacija iz nezainteresovanog, preko blago zainteresovanog, a zatim i na smrt investiranog protagonista je urađena savršeno. Ovde je motivacija-preko-žene, taj palp kliše, iskorišćena ne samo da dobijemo vrlo zreo portret vrlo osobenog ženskog lika, i uverljiv prikaz romanse-koja-nema-šanse, već i kao motiv preko koga će strip analizirati čitav kompleks pitanja vezanih za postvijetnamski period, sa velikim naglaskom na tretmanu izbeglica i imigranata iz Vijetnama u SAD.

Ovo ne samo da je tema koju američka popularna kultura baš i ne voli preterano da tretira, nego je i, veštom obradom, napravljena nenametljiva ali jasna i važna spona sa današnjim migrantskim pitanjima sa kojima se Amerika suočava pa Friend of the Devil ispunjava svoju žanrovsku funkciju da gađa aktuelnost veštom obradom nečeg udaljenog.

Naravno, sama tema satanske panike je razrađena zrelo. Brubaker i Phillips tačno znaju dokle da idu sa stereotipima koji priliče jednoj palp priči, kako da ih iskoriste da proizvedu saspens i emotivni odgovor na strani čitaoca, a kada da priču dovedu u „realnost“ i pokažu nam šta se tu stvarno dešavalo i zašto su (neki) kultovi zaista bili opasni. Slična tematika je donekle pokrivana u nekim njihovim prethodnim radovima, notabilno u Fatale, ali Friend of the Devil ima jednu izbrušeniju, pročišćeniju poetiku i njegov format zahteva jasne, nedvosmislene poruke u finalu koje, uz odličnu akcionu scenu, i dobijamo.

Reći da su Sean Phillips na crtežu i Jacob Phillips na koloru još jednom pokazali da su među najboljim tandemima u američkom stripu mi se čini kao izlišno. Friend of the Devil ima vrlo provokativnu, vrlo palpičnu naslovnu stranu kao skinutu sa nekog grindhouse postera iz kasnih sedamdesetih, ali crtež u samom stripu je uobičajeno perfektan sa svojom svedenošću forme, mirnim lejautom, ekonomičnošću detalja i energije. Sean Phillips ovde čak još više stilizuje svoj pristup, sa svođenjem nekih scena na maltene skice kada je to opravdano, ali i sa izrazito suptilnim radom na karakterizaciji i „glumi“ likova kada je TO neophodno. Jacob Phillips sa svoje strane sa kolorm radi još lakše i suptilnije, umirujući ćaletov tuš i pažljivo uklapajući raspoloženje svake scene sa dobom dana, ali i Ethanovim raspoloženjem. Friend of the Devil je, a ovo se izrazito vidi i iz crteža, koliko i iz teksta, pripovest koju uvek posmatramo iz Ethanovog rakursa i kao takva ona nam pruža Kaliforniju osamdesetih godina prošlog veka u ispranim bojama, svedenu na konture i poluupamćene oblike. Ovo je, razume se, tek jedan od načina da pamtite to vreme i mesto, ali u modernom stripu malo je onih koji ovako uspešno, moćno i već godinama kreiraju tako jake iskaze vezane za mesta, vremena i ljude. Friend of the Devil je još jedno remek-delo ovog autorskog tima i bez obzira na jaču cenu, nezaobilazna, obavezna lektira.

Pročitani stripovi: Criminal (2019.-2020.)

Pošto se bliži izlazak drugog toma kriminalističkog serijala Reckless (osvežimo sećanja na prvi tom lakim kliktajem ovde), pomislio sam da bi bilo razumno da danas napišem nekoliko reči o poslednjoj inkarnaciji serijala Criminal, a koja je izlazila od Januara 2019. do Januara 2020. godine. Criminal je ne samo životno delo svojih autora – inače više nego ostvarenih putem drugih stripova – već i praktično centar galaksije koja je formirana u poslednjih deceniju i po, različitim pričama sa i bez „brenda“ Criminal na naslovnoj strani, a koja je, opet, neka vrsta legitimacije za čitav kriminalistički žanr u aktuelnom američkom stripu. Kao i uvek kada pišem o Brubakeru i Phillipsu (tj. Phillipsima u ovom trenutku), valja naglasiti da je i pre Criminala, i paralelno sa Criminalom postojala određena niskointenzivna prisutnost kriminalističkih stripova u američkom mejnstrimu – od 100 Bullets Azzarella i Rissoa, preko Stray Bullets Davida Laphama, te raznih stvari koje je radio Steven Grant – ali je Criminal u određenom smislu označio postojanje, kulturološku i komercijalnu validnost krimića. Pokrenut kao projekat-u-slobodno-vreme za Brubakera koji je u to vreme jahao na talasu ogromne popularnosti u Marvelu, na ime uspešnih radova na Kapetanu Americi i X-Men, te odličnog početka na Daredevilu i Iron Fist,* Criminal je bio praktično nezavisni strip distribuiran putem Marvelove mreže (objavljivan za Icon imprint koji je podrazumevao da Marvel daje samo logistiku, bez uređivačke ili marketinše podrške) i odmah bio prepoznat od strane kritike kao nešto posebno – na kraju krajeva ovo je bio prljav, mračan krimi-serijal urađen uz puno srca i karaktera, ali i uz produkciju odgovarajuću superherojskim stripovima glavnog toka.

*Brubaker će dobiti Harvey nagradu kao najbolji scenarista 2006. godine  za Kapetana Ameriku, pa onda 2007. za Daredevila, a takođe i Eisner nagrade za najboljeg scenaristu 2007. i 2008. godine

Pomalo je, naravno, i zastrašujuće pomisliti da Criminal čitamo već petnaest godina, ali ovo je svakako i primer serijala kome je „creator owned“ status – poslednjih godina ovi stripovi izlaze za Image Comics – doneo samo dobro. Brubaker je u kreativnom smislu procvetao otkada je, ima već skoro decenija, istupio iz superherojske arene i rešio da se fokusira na sopstvene radove. Za razliku od mnogih freelancing kolega koji žongliraju u isto vreme sa po nekoliko serijala za po nekoliko izdavača (videti pod Rick Remender, Cullen Bunn, Si Spurrier), Brubaker je na ime svojih radova za televiziju mogao da sebi priušti luksuz da u svakom trenutku radi samo po jedan serijal, pa su tako njegovi radovi poslednjih desetak godina uglavnom vrhunskog kvaliteta ali i sa izraženom ličnom notom u svakom od njih. Criminal i njegovi sateliti su, da bude jasno, tipično žanrovske tvorevine, sa tipskim likovima i situacijama ali se u njima uvek oseća dah „stvarnog“, proživljenih i viđenih situacija sada ovekovečenih u umetnosti kao priče i simboli što sažimaju život – ili bar njegove mračnije delove.

Sam Criminal je od početka rađen kao serija individualnih priča – objavljivanih u mesečnom tempu a zatim publikovanih u kolekcijama, uz pauze između priča – koje su povezane tematski i senzibilitetom, a dobar deo njih dešava se u deljenom univerzumu gde, bez obzira na nove protagoniste i nezavisne zaplete, vidimo kako se provlače imena i reference koje znamo iz prethodnih stripova. Radovi koji nisu bili eksplicitno brendirani kao „Criminal“, poput Kill or be Killed, Pulp ili Reckless su se svejedno uklapali u opštu estetiku i umetnički postupak a imali smo i hibridne radove kao što je My Heroes Have Always Been Junkies koji nije nosio oznaku da pripada Criminal opusu ali se dešavao u istom univerzumu.

Brubaker i izuzetni crtač Sean Phillips, a koji su se spojili radeći za Wildstorm na kultnom serijalu Sleeper su poslednjih dvadeset godina postali brend za sebe, radeći unutar proširenog Criminal univerzuma (i sa zanimljivim ekskurzijama u superherojski i nesuperherojski palp sa Incognito, Fatale i Fade Out), a tokom 2020. su započeli eksperiment sa pomeranjem fokusa ka „gotovim“ kolekcijama odnosno „pravim“ grafičkim romanima koji u sto i kusur strana u jednoj knjizi ispričaju čitav narativ, radije nego da mesečni magazin bude primarni format u kome priče izlaze. Kada sam pisao o Reckless, nagađao sam da je to i zato što je Phillipsu lakše da upravlja svojim vremenom na ovaj način, pa je poslednji serijal Criminal, o kome sada pišem, a koji je imao dvanaest mesečnih svesaka u dvanaest meseci, sasvim moguće i poslednji put da smo ova dva umetnika (plus Seanovog sina Jacoba koji je sada ćaletov primarni kolorist) videli na sopstvenom mesečnom serijalu.

Criminal je strip o kome sam često pisao, ali moji „mlađi“ čitaoci toga nisu svesni jer je dobar deo ovih tekstova bio rađen za pokojni UPPS. Dobra vest – ako ste iz nekih neobjašnjivih razloga željni mog starog pisanja čije sam poente ionako ponovio sto puta u novijim tekstovima o stripovima istih autora – je da ću neke od njih re-publikovati kako bi bili sačuvani od, sigurno zasluženog, zaborava. To mi onda daje i izgovor da ponovo čitam stare priče u Criminal i uporedim ih sa novijim radovima… Kao da mi je ikakav izgovor i bio potreban.

Elem, poslednja inkarnacija Criminal, dakle, dvanaestodelni mesečni serijal iz 2019. i 2020. godine nam je ne samo donela izvanredan kriminalistički strip već je i u punoj meri iskoristila mesečni tempo izlaženja. Ovim hoću da kažem da ovaj Criminal nije tek grafički roman iscepkan na mesečne epizode već serija priča koje se unutar tog svog mesečnog formata legitimno zaokruže, dajući nam početak i kraj, hipotezu, dokazni postupak i zaključak, sve u okviru jedne epizode. Brubaker je, na kraju krajeva, veliki poštovalac palpa i klasičnih priča koje su vam svakog meseca ili svake nedelje davale zaokružen narativ.

No, istovremeno, ovaj dvanaestodelni Criminal nam je doneo – upravo oslanjajući se na ideju o dvanaest individualnih storija – i najkompleksniji a svakako najduži narativ koga smo do sada imali u ovom serijalu. Konkretno, dok su prve četiri epizode individualne priče – prva i četvrta zasebni narativi, druga i treća jedna duža priča u dva dela – preostalih osam, kreiranih pod naslovom Cruel Summer su epski narativ koji predstavlja ključnu epizodu u životima nekih od bitnih imena u Criminalu i povezuje konce zapleta (i karakterizacije) razbacane kroz prve četiri epizode ali i kroz čitav prethodni istorijat Criminala.

Ideja o deljenom univerzumu se ovde zbilja isplaćuje u punoj meri. I Frank Miller je za svoj Sin City koristio isti pristup, rezonujući – uostalom sasvim ispravno – da bi kreiranje istog tipskog karaktera za istu tipsku ulogu u svakoj sledećoj priči delovalo maniristički i da je mudrije koristiti već postojeći lik koji je u prethodnim pričama možda imao i protagonizam, ali Brubaker i Phillips ovde idu nekoliko koraka dalje. Priče u serijalu Criminal su razbacane po vremenskom periodu od nekoliko decenija, često bazirane na ideji o protoku vremena koji je velom misterije prekrio nekadašnje traumatične epizode, ali i ideji da se ljudi sa vremenom menjaju i da isto ime u razmaku od dvadeset godina zapravo može obeležavati radikalno različite osobe, pa je ovaj dvanaestodelni narativ, a pogotovo Cruel Summer unutar njega isplata skoro decenije i po ulaganja u likove i njihove životne priče.

Odmah da umirim strahove: ne morate poznavati stare priče iz serijala Criminal da biste ispratili ovaj najnoviji serijal. On sam za sebe ima dovoljno unutarnje interakcije između „prošlosti“ i „sadašnjosti“ da se dobija taj usitak jedne maltene istorijske sage koja priča o tajnim ali esencijalnim istorijama mesta, gradova, socijalnih grupacija i individua. Konkretno, recimo, Ricky Lawless se pojavljuje u svim epizodama, uhvaćen u nekoliko različitih momenata u svom životu, sa veoma slojevitim psihološkim portretom lika koji je u nekim od storija protagonist a u nekim tek jedan od likova, ne i glavni.

Ricky je svakako najvažniji element ovog narativa jer ima ulogu vezivnog tkiva između različitih likova od kojih su neki u svoje vreme bili legende a možda neće dočekati kraj ove priče, ali i različitih era u kojima se storije događaju, služeći i kao neka vrsta slučajnog svedoka za društvene promene. Criminal nije ni aktivistički ni politički strip ali on u pravoj meri ispunjava onu ulogu noir/ krimi žanra gde se socijalni i politički kontekst vide u pozadini i imaju presudnog značaja za to kako se priče odvijaju. Ovakvi radovi generalno i Criminal posebno su meni uvek predstavljali mapiranje sveta sa one druge strane (zamišljene) linije o kojoj jedan od likova govori, a koja deli one što poštuju pravila od onih koji se ponašaju  slobodno – prikaz i analizu psiholoških, socijalnih, političkih okolnosti koje usložnjavaju život u ovom našem svetu.

I vrlo konkretno, iako se ovaj Criminal bavi pre svega karijernim kriminalcima i njima bliskim svetom (barmeni, „devojke“, ljudi koji trguju informacijama), on i veoma elegantno pokazuje promene socijalnog pejsaža od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, prelamajući veliki deo toga kroz vizuru klinca koji odrasta sa ocem kriminalacem i bratom koji se zatvora spasao samo jer ga je sudija poslao u vojsku, a koji, opet, ima i „normalne“ prijatelje, sa kojima igra stone RPG-ove i odlazi u lokalnu videoigračku arkadu da piči Galaxian, Donkey Kong Jr., Scramble i, notabilno, Ms. Pac-Man.

Brubaker se ovde dotiče i drugih gikovskih tema, notabilno u dvodelnoj priči koja se bavi poznatim crtačem stripova što dolazi u grad na konvenciju gde treba da primi nagradu i kako se sve događa 1997. godine, ovo je era u kojoj su i Will Eisner, Joe Kubert i Al Williamson još uvek živi i učestvuju na istom panelu kao i Hal Crane, koga je Brubaker izmislio ali koji je melanž navika, senzibiliteta i svetonazora mnogih old school crtača. Ova dvodelna priča je ne samo zanimljiv psihološki portret i low-key krimić po sebi već i detaljna analiza mnogih elemenata savremene američke strip-industrije, ugodno izmeštena dve decenije unatrag za svaki slučaj.

No, sržna priča je ovde svakako Cruel Summer, ključni narativ u životu Teega Lawlessa, oca Rickyja i Tracyja Lawlessa (Tracy je bio protagonist druge Criminal priče, Lawless iz 2008. godine), mešavina narativa o fatalnoj ženi, o jednom „poslednjem velikom poslu“, o smeni generacija, dakle jedan „veliki“ noir narativ ovde raspoređen na osam epizoda sa izuzetno građenim saspensom i isplatom u kulminaciji sa dve poslednje epizode. No, i ovde se autori drže ideje da svaka pojedinačna epizoda treba da ima sopstveni zaokruženi narativ pa je Cruel Summer i kulminacija „deljenog univerzuma“ sa menjanjem protagoniste i tačke iz koje se narativ posmatra u svakoj epizodi. Ovakav pristup može da bude frustrirajući kad se čitalac „prirodno“ vezuje za jedan od likova ili kada se neki događaji ponavljaju bez dovoljno novih dimenzija u naraciji, ali Criminal izbegava sve ove zamke i nudi nekoliko savršenih individualnih narativa, produbljenih analiza likova i njihovog okruženja i prizemljuje se bez greške u savršeno plasiranom finalu. Za stare čitaoce serijala će narativ usredsređen na Teega, ali koji se dotiče i Rickyja pa i Lea Pattersona biti fantastično zatvaranje kruga koje je započelo još sa prvom Criminal pričom, Coward, iz 2006. godine, i jasan kraj jedne ere u istoriji ovog stripa.

Zaista ne znam šta bih još napisao o Seanu Phillipsu i njegovom crtežu. Britančev rad pratim dvadeset godina a pišem o njemu deceniju i po i čini mi se da sam iskoristio svaki superlativ koji Srpski jezik dopušta i nekoliko zbog kojih bi me SANU poslala u zatvor samo kad bi mogli da me uhvate. U ovih dvanaest epizoda on i Brubaker demonstriraju naizgled beznapornu sinergiju rada u kojoj svako ima svoj zadatak, ne meša se u nadležnosti onog drugog i na kraju, spajajući skript i crtež, rađa se besprekorno efikasna naracija u kojoj nikada niste sigurni da li tekst kreira atmosferu, a crtež odmotava zaplet ili je obrnuto. Brubakerov tipično noir stil pisanja sa karakternim ali ekonomičnim meditacijama je savršena dopuna Phillipsovim perfektnim studijama karaktera, ali i oživljavanjima era, mesta, gradova, situacija – Phillips je i sam crtač sa besprekornom ekonomijom lejauta, gde nikada nećemo dobiti suvišne detalje niti ukrase, i gde nikada neće biti iskorišćen pun „iskaz“ kada je dovoljna samo sugestija. Idealna, zlatna sredina na kojoj Phillips već dugo radi znači da kada gledate crtež praktično možete da prebrojite linije koje se na njemu vide, ali čim skrenete pogled, ili ga samo pustite da pada po stranici, imate utisak da ste „tamo“ – na strip-konvenciji 1997. godine, u motelu zajedno sa Teegom Lawlessom, u kuhinji u kojoj Tommy i Leo  Patterson diskutuju o ćaletovom „poslu“ kao da je u pitanju odlazak u kancelariju a ne pljačka da okonča sve pljačke. Criminal u određenoj meri mitologizuje „old school“ kriminalce, potekle iz radničkog miljea, izdržavane kroz klasičan zločin (od džeparenja, preko obijanja kola do upada u banke) i bez mnogo eksplicitnog razgovora ih postavlja naspram „pravog“ kriminalnog šljama koji se bavi trgovinom ljudima ili narkoticima, ali se izrazito pazi da se njihove priče ne romantizuju, insistirajući na tome da su ovo socijalno polomljeni karakteri koji ne funkcionišu u društvu, opasni su i završiće loše. Phillipsov crtež je zato važan jer uspeva da prikaže likove koji imaju mnogo karaktera a bez toga da ih oslika kao veće od života jer oni to – vrlo eksplicitno – nisu.

Jacob Phillips je ovde, jasno, esencijalan, sa ocem koji može da se opusti znajući da će sinovljev kolor uraditi ogroman deo posla vezan za tranzicije između scena, vremenskih planova, različitih era. Criminal je uvek bio strip sa mnogo crnih površina i važnom ulogom tuša, ali kolor Jacoba Philipsa uspeva da ga učini višedimenzionalnim, vizuelno dinamičnim i da atmosfere smenjuje suptilno, nenametljivo, vodeći čitoca nesvesno kroz svoju dinamiku raspoloženja i naracije.

Poslednja inkarnacija Criminal je, dakle, trijumf na svim nivoima i preporučeno štivo za svakoga sa iole interesovanja za noir i krimi strip. Trio autora je ovde u životnoj formi i kreira svoj najbolji rad, a kako je ovo izlazilo u mesečnim sveskama (bez kolekcije, do danas), tako su i poslednje stranice uobičajeno rezervisane za Brubakerove meditacije, ali i eseje gostujućih autora. Brubaker ovo radi od prve epizode Criminala 2006. godine i moram da priznam da će mi, ako se prelazak na grafičke romane zaista u potunosti desi za ovaj autorski tim, nedostajati ta vrsta „druženja“ sa njima. U svakom slučaju, Criminal je jedan od najboljih američkih stripova iz poslednjih dvadeset godina i referentna tačka sa kojom se sve drugo i izdaleka povezano sa krimićima mora meriti. Obavezna lektira.

Pročitani stripovi: Reckless

Ovih dana izašao je Reckless, novi rad iz kuhinje Eda Brubakera, Seana Phillipsa i, sada to već znamo, Jacoba Phillipsa, grafički roman koga je Image Comics, pretpostavljam, rado izdao nakon prilično dobro primljenog grafičkog romana Pulp od pre nekoliko meseci. Brubaker u pogovoru za ovo izdanje pojašnjava da za njega i Phillipsa nije normalno da izdaju grafičke romane i da su, pored sve reputacije i iskustva koje imaju u industriji, oni već decenijama svejedno vezani za klasični mesečni tempo pojedinačnih svesaka, pa čekanje da izađe kolekcija i sve u krug. Reckless je očigledno urađen sa ambicijom da se izađe iz ovog kruga, a nagađam najpre jer je Seanu Phillipsu opterećenje da se vezuje za mesečni format i da radi efikasnije kada ima pred sobom čitav scenario koji može da nacrta u jednom dugačkom cugu.

Reckless je, pak, zamišljen kao serija grafičkih romana, za sada planirana tri, koji će izaći u okviru godinu dana, svaki u po jednoj knjizi od 130 strana sa zaokruženom pričom a gde će priče biti povezane senzibilitetom ali i glavnim junakom po imenu, er, Ethan Reckless. Dakle, ovo se neće previše razlikovati od onog što su Brubaker i Phillips radili sa Criminal osim što će se preskakati međufaza u kojoj to sve izlazi u mesečnim sveskama i odmah ići na kolekcije, tj. na zaokružene priče – romane. Brubaker naglašava da su do sada Phillips i on imali grafičke romane (notabilno, pored Pulp tu je bio i My Heroes Have Always Been Junkies) ali da je ideja da se lansira praktično serijal grafičkih romana, sa odvojenim pričama koje povezuje glavni lik, nešto što je zapravo želeo da uradi godinama, još otkad je bio dete i gledao ćaleta kako guta palp romane slikanih naslovnica i prepune obećavajuće misterije i uzbuđenja. Godina u kojoj je izlaženje mesečnih svesaka poremećeno, jelte, globalnom krizom, pokazala se kao momenat kada se u ovaj eksperiment može ući sa „il’ pobednik il’ pokojnik“ pristupom i uz nadu da veliki posao koji treba obaviti neće smrviti autore (Brubaker kaže da se manje plaši za Jacoba jer je mlađi…).

Naravno, da se i ovde radi o visokom palpu jasno je i iz činjenice da se glavni junak zove, pa Ethan Reckless. Brubaker je očigledno svom glavnom junaku namenio biografiju ispunjenu iskušenjima i razočaranjima, pobedama koje ostavljaju gorak ukus u ustima itd. itd. itd., naslanjajući se na dobru tradiciju krimi likova u rasponu od Parkera Richarda Starka, pa do Jacka Reachera Leeja Childa. Navodim ova dva konkretna lika jer se Ethan Reckless nalazi negde na sredini između njih dvojice – jednog profesionalnog, okorelog, kriminalca sa čvrstim etičkim kodom i drugog bivšeg briljantnog vojnog istražitelja koji sada frilensuje i obavlja poslove koje drugi neće ili ne mogu da urade jer ih sputava zakon – sa svojim interesantnim ličnim istorijatom i, barem u ovoj, prvoj, priči on je predstavljen kao čovek koji je intenzivno izvan društva i ljudske zajednice, kako socioekonomski, tako i psihološki.

Brubaker i Sean Phillips su sa decenijama zajedničkog rada postali izuzetni u worldbuildingu, kreirajući izuzetno opipljiv osećaj mesta i vremena gde se njihove priče događaju. Ovo pogotovo ima svoju vrednost imajući u vidu da se mnoge od priča koje oni rade dešavaju u nekim proteklim (mikro)epohama, u, recimo posleratnom Holivudu, ili u Njujorku ranih četrdesetih godina prošlog veka. Reckless je bliži našem dobu, jer se događa u 1981. godini, ali je u nekom drugom smislu prilično veliko odstupanje od onog što smo navikli da Brubaker i Phillips rade. Naime, ova se priča događa u Kaliforniji i nakon vertikalnosti, tame i užurbanosti koje smo gledali u Pulpu, široki, osunčani blevari Los Anđelesa i još više zeleni, nežni delovi kalifornijske provincije što ih dobijamo u Reckless deluju gotovo kao da smo na drugoj planeti.

Otac i sin Phillips ovde rade vidno inspirisan posao, kreirajući atmosferu jedne skoro mitske Kalifornije, mesta večnog leta, života koji podrazumeva duge sate na plaži, surfovanje, pitoma brdašca oko gradova (koja poslednjih godina, avaj, stalno gledamo u plamenu…), sa crtežom koji u mnogo momenata stvari više sugeriše nego što ih prikazuje, puštajući LA Strip da se gubi u daljini sa ljudima koji neužurbano šetaju ulicom, logotipima na radnjama skoro nažvrljanim, likovima u pozadini svedenim na puke skice. Utisak, naravno, nije da je crtež nedovršen ili zbrzan već, u velikoj meri zahvaljujući koloru Jacoba Phillipsa, da je ovo Kalifornija u koju sam čitalac/ gledalac dodaje potrebne sastojke iz sopstvenih sećanja proizvedenih možda ličnim iskustvom a možda (i statistički verovatnije) konzumiranjem popularne kulture koje se veliki deo proizvodi u Kaliforniji ali čija je Kalifornija često i tema.

Naravno da je Sean Phillips ekstremno dobar u karakterizaciji kada je to potrebno i kako Reckless u nekim delovima izrazito jako naglašava svoje palp korene, tako su mu i likovi koji se pojavljuju u svega nekoliko kadrova – bezimeni krimosi, pogrbljeni FBI agent, hispanoamerička dilerka spida, pankeri koji piče pogo u polurazrušenoj bioskopskoj sali – odrađeni sa puno ljubavi i karaktera. No, glavna stvar kod Phillipsa je da se uspelo zadržava sa prave strane stilizacije, nudeći strip koji ne upada u puko citiranje popularne kulture i čija Kalifornija, bez obzira što je radi neko ko ju je više gledao na televiziji nego uživo, nije samo skup kadrova koje znamo iz Tarantinovih filmova već zaista, najviše skup sugestija, polaroida iz naše kolektivne memorije, na koje će čitalac nadovezati svoje interne impresije o Los Anđelesu i Kaliforniji. Recimo, kada prvi put vidimo rashodovani bioskop u kome Ethan živi i radi, to je jedan kadar preko cele table, fasada urađena u gizdavom neokolonijalnom stilu, ali na kojoj neravnine i nesavršenosti – napravljene sa svega nekoliko linija – sugerišu da zgrada više nije u funkciji čak i pre nego što vam oko dosegne natpis „Out of business“ iznad vrata na kojima je neko autolakom nacrtao anarhističko A u krugu. Prolaznici koji stoje blizu ulaza u bioskop svi imaju svoje živote i karaktere bez obzira što su sasvim nebitni za priču, ali jesu bitni za osećaj „stvarnosti“ ili makar uverljivosti mesta.

Razume se, kolori Jacoba Phillipsa su već neraskidiv deo stripova koje njegov otac radi sa Brubakerom pa ovde kolorista pravi savršena razdvajanja između lokaliteta i doba dana, dajući stripu jednako snažno utemeljenje u vremenu i mestu koliko i same olovke i tuš. Kontrast između, recimo, poslednjeg kadra prve scene – mrak, krv, pretnja – i prve strane sledeće scene gde gledamo pacifičke talase i devojčicu koja vozi rolere širokim bulevarom dok ljudi jedu sladoled ispod palmi je postignut jednako i crtežom (jaki kontrasti, puno tamnih površina, debele linije protiv mekših linija i puno belih površina) kao i kolorom.

Brubakerov scenario uspeva da obiđe mnoga opšta mesta palp literature a da se ne utopi u reciklaži. Što je svakako njegova specijalnost, mada i vredi reći da u pogledu same priče, Reckless zapravo ima manje, hajde da kažemo, „događanja“ od onog na šta nas je Brubaker navikao. Možda neočekivano, Reckless, iako sadrži sve što treba – zaveru na više nivoa, polupolomljenog protagonistu i posebnu vrstu fatalne žene koja mu parira i prisustvom i odsustvom, nasilje u hotelskim sobama i na parkinzima, agente državnih službi kojima je svega dosta i samo gledaju kako da doguraju do penzije itd. – dobrim svojim delom se realizuje kroz meditacije glavnog junaka. Ethan, prilično bezvoljan i flegmatičan lik kakav jeste, zapravo ne radi mnogo toga u ovom stripu što sa jedne strane ističe akciju kada je ima jer postaje jasno da je VAŽNO ako se Ethan odlučio da nešto uradi, ali sa druge se uklapa uz njegovu karakterizaciju koja je definisana traumatičnim doživljajem iz mladosti i izgubljenom ljubavlju.

Ethana, naprosto, malo toga u životu zanima i mada su palp junaci često definisani time kako malo i retko ispoljavaju emocije, Brubaker od Ethana pravi praktično klinički slučaj teške depresije, dajući mu česte nesanice, duge monologe kojima samom sebi pokušava da objasni smer u kome mu je život otišao, odsustvo motivacije da rado skoro bilo šta, nedostatak afekata… Da je Ethan uprkos tome donekle socijalno funkcionalan u meri da se bavi, er, nezvaničnim detektivskim radom u ovom celom kontekstu ne deluje neobično jer je jasno da je u pitanju inteligentna i metodična osoba koja je samo ostala bez razloga da živi.

Naravno, kao i u svakoj poštenoj palp priči, pojaviće se nešto (osoba, događaj ili, kako to u literaturi ume da se spoji u jednom – žena) što će Ethana trgnuti iz demotivisanosti i naterati ga da prekorači ne samo granice svojih pažljivo uzgajanih navika već i poslovnih pravila koja je sam uveo. Naravno, stvari u ovakvim pričama uvek idu u smeru tragedije i pitanje je samo da li će tokom tragedije protagonist imati dovoljno katarzičnih momenata da čitalac ima osećaj makar zrna pravičnosti u svetu što je oslikan kao preovlađujuće nepravičan a pre svega bezosećajan.

Imaće, naravno, ali ponovo napominjem, Reckless je priča u kojoj se malo toga dogodi a zapravo još manje od toga što se dogodi nudi osećaj razrešenja – najveći deo narativa se zapravo rešava u post-festum razgovorima i Ethanovim kontemplacijama a što svakako može da bude problematično za čitaoca koji želi malo visceralnije finale.

Nije, naravno, da viscere ovde nema, ima je taman koliko da ne ostanemo žedni, ali svakako treba uzeti u obzir da je ovo priča koja se pre svega dešava u unutrašnjem kontekstu misli i (onog što je ostalo od) osećaja protagoniste koji pokušava da navigira komplikovanu mrežu post-hipi-post-aktivističkih kontakata u andergraundu,federalnih policajaca, sitnih i krupnih kriminalaca koji su povezani zapravo najtanjim mogućim nitima. Ingenioznost ove priče je upravo u tome da bez Ethana ona zapravo ne bi ni postojala i veze između likova u njoj ne bi bile stvarne ili makar stvarno realizovane da se najnemotivisanija osoba na svetu ne pojavljuje i odjednom pronalazi motivaciju.

Utoliko, Brubaker ovde svakako nalazi jedan svež ugao iz koga priča svoj omiljeni palp, baš kao što Phillipsi nalaze inspiraciju u kalifornijskom okruženju. Ipak, ostaje pitanje kako će izgledati kasnije priče o Ethanu Recklessu jer je ova prva ne samo na kraju dana zaista važna samo njemu – ništa se sem njegove percepcije sveta u njoj zaista ne promeni – nego je i toliko vezana za stvari koje ga definišu kao osobu koja je danas, da je pitanje da li će buduće priče moći da imaju tu snagu ličnog.

No, videćemo. Naredni nastavak, Friend of the Devil stiže, ako sve bude u redu, već u Aprilu i ima vrlo ’70 naslovnu stranu, sa sve erotizopvanom ženskom figurom i satanskim pentagramom na naslovnoj strani. Brubaker i Phillipsi se, čini se, lagano kreću u smeru klasične eksploatacije i biće interesantno čitati kako oni to rade.