Strip: Lepe naslovnice: Petak popodne

Odavno želim neke od ovih naslovnica da podelim sa cenjenim auditorijumom, a kako je Petak popodne, momenat da se meditira i relaksira, možda bolji povod i ne treba. U pitanju su naslovne strane dva aktuelna i jednog srazmerno nedavno završenog serijala.

Prvo, dakle glamur.

Ovo je taj završeni serijal, ni manje ni više nego The Wicked + The Divine Jamiea McKelvieja i Kierona Gillena koji se završio pre malo više od godinu dana i o kome sam tada pisao biranim rečima, a koji i dalje snažno rezonira sa mojim mislima i odjekuje mi unutar kranijuma. Ne da sam ja sad neki zatočnik pop muzike kakvoj Gillen i Kelvie ovde prave jednu ultimativnu apoteozu – dok ovo pišem slušam Alvina Currana, jelte – ali WicDiv je strip koji je zaista uspelo spojio pop-ularno i mitološko da nešto izjavi o, jelte, današnjici i ljudskom, jelte, stanju. McKelviejev crtež sam intenzivno hvalio onomad a evo sada nekih alternativnih naslovnih stranica koje su radili razni autori surfujući na energiji tog glamura, nabujalih hormona, psihodelije i magije što su je dvojica Britanaca tako upečatljivo ispaljivala u naše mozgove polovinu decenije.
Autor ove naslovne stranice koja idealno spaja mitološko i pop-ularno je Kevin Wada:



Sledeći na redu je lično Jamie McKelvie (dobro varam malo, ali ovo je jako dobra naslovna) sa posebnom naslovnom stranicom za Emerald City Comic Con. Kolor je radio, naravno, Matthew Wilson. Kažite mi da ne biste ovo držali na zidu i pokazaću vam osobu koja voli da provocira a BEZ IKAKVOG RAZLOGA.




Kad smo već kod psihodelije…Biti životni partner Elona Muska sigurno nije najlakši posao na svetu. Potpuno razumem Grimes što joj se po glavi motaju OVAKVE slike. Ako je za utehu, njena patnja izrodila se u naše zadovoljstvo…




Pa onda JOŠ psihodelije! Alison Sampson je uradila ovu fantastičnu alternativnu naslovnicu za broj 27. Čoveku je skoro žao što ova izvanredno talentovana londonska ilustratorska trenutno troši svoje vreme i energiju na crtanje stripa kao što je Hit Girl ali njen izvanredni rad tamo skoro da kompenzuje nesvetu Millar/ Milligan alijansu kojoj se podala.




Negde sam gore pomenuo seks (ili sam samo na njega pomislio?). Evo nešto seksi. Jer, mislim, to je takav strip, svi se jebu sve vreme. A što da se ne jebu, mladi su, lepi su i umreće u okviru dve godine. Mislim, šta DRUGO realistično da očekujemo da rade? Elem, hoću da kažem, ovo je strip koji se ne stidi da bude i seksi, a mada sam mogao da okačim gomilu drugih naslovnih strana sa seksepilnim crtežima muškaraca, odabrao sam ovu jer je čipka tako sladak old school touch. Mislim, ne da je ovo stvarno čipka, ali čipki je blisko! Autor ponovo Kevin Wada!


Za kraj ovog segmenta, evo kako Chip Zdarsky vidi autore ovog stripa:





Dobro, ako je to bio glamur, ajdemo sad na horor. Something is Killing the Children je strip koji i dalje izlazi, o njemu sam nedavno pisao i SALIVIRAO nad crtežom za koji je ovde zadužen Italijan Werther Dell’Edera. Pominjao sam da, iako ja generalno nisam neki horror fiend koji pada u nesvest kad vidi nešto strašno, ovaj strip ume gadno da me protrese. Evo i zašto, a pokazano putem nekoliko izabranih naslovnica.

Prvu je radio Jae Lee sa svojom suprugom June Chung i ovaj eksplozivni duo uspeva da protagonistkinju ovog stripa učini maltene simpatičnom:

Druga je delo Jenny Frisson i mislim da je ovde već jasno na šta aludiram. Kombinacija izrazito ženskih i izrazito muških motiva sa izrazito bestijalnim je nešto od čega meni odmah klecnu kolena. Frissonova uglavnom radi naslovne strane za superherojske stripove tipa Wonder Woman i X-Men ali, evo, horor joj je sasvim blizak.

Još horora dobijamo na ovoj alternativnoj naslovnoj strani koju su uradili Ian Bertram i stalni kolorist ovog serijala Miquel Muerto. Skeri, a tako nekako sočno:

Konačno, malko akcije od strane samog crtača ovog stripa (sa kolorom Giovanne Niro) a koja podseća da je ovaj strip i izuzetno dinamično pripovedan:

Ako je prvi glamur, a drugi horor, na kraju, dolazi i – manir. Ili barem manirizam. Hoću da kažem ja zaista volim Andreu Sorrentina ali čovek ima stil koji je veoma prepoznatljiv, skoro do granice tog, jelte, manirizma. Ovo se posebno vidi na naslovnim stranicama (horor) serijala Gideon Falls koga Sorrentino radi sa Jeffom Lemireom i gde je sam strip u uobičajenom Italijanovom „realističnom“ a ekspresivnom stilu koji se od Old Man Logana što ga je ovaj par radio pre nekoliko godina razlikuje na ime inventivnog lejauta, a gde su naslovnice skoro sve redom veoma „dizajnirane“.

Ne sad da to meni smeta ali ima ljudi koji naprosto ne vole kada su naslovne strane tako izrazito ne-stripovske. No Sorentinu se ne može prebaciti da ih ošljari, ovo je sve uglavnom veoma dobar i nadahnut dizajn i pogotovo ova najnovija na kraju, ume da izazove i emotivnu reakciju.

Pročitani stripovi: Superman: American Alien

Pošto je prošle nedelje izašao i poslednji broj sedmodnevnog miniserijala Superman: American Alien koji je dobio dosta promocije od strane DC-ja stvarajući utisak da ovo nije tek još jedan regularni miniserijal o Supermenu, sa velikim zanimanjem sam ga i pročitao i prilično u njemu uživao. Istorija će pokazati da li će ovo biti strip sa značajem koji su imali nekih prošli radovi fokusirani na velikog plavog heroja – poput Birthright, Death and Rebirth, Man of Steel ili, dakako All Star Superman – ali nema sumnje da se u American Alien može osetiti jaka ambicija o novom utemeljenju Supermena u osnovne vrednosti koje su ga obeležavale tokom poslednjih sedam decenija. Ove nedelje DC započinje Rebirth, novi ribut celog svog multiverzuma koji će, kako najavljuju prikazi prvog broja, ponovo uspostaviti „stari“ DC kontinuitet i poslednje četiri i po godine svesti na još jednu alternativnu prošlost, a American Alien bi mogao biti neka vrsta osveženja Supermenovog porekla i nijansiranog doterivanja njegovih etičkih i socijalnih prioriteta za naredni period.

 

No, na stranu njegov budući uticaj, American Alien je naprosto lep i emotivan strip o mladom Supermenu koji se fokusira na njegove početke, od postepene manifestacije moći u detinjstvu  pa do prvih velikih pobeda u ulozi superheroja i zaštitnika Zemlje. Scenarista ovog serijala bio je sin Johna Landisa, Max Landis, mladi i uspešni holivudski scenarista koji je superherojske teme do sada ispitivao iz uglavnom indi i alternativne perspektive (Chronicle, The Death and Return of Superman), ali se veoma autoritativno dokazao i u srcu mejnstrima kreirajući zabavnu i humanizmom prožetu „novu“ istoriju Supermena koja na smislene načine analizira i komentarišemnoge za njega klasične motive.

 

Landisov Supermen-za-milenijalse je posmatran u nekim prelomnim fazama svog razvoja kao (običnog) čoveka, vanzemaljca i heroja, sa fokusom na propitivanje identiteta, moći, odnosa ka užoj i široj zajednici i Landis demonstrira, za filmske i TV scenariste prilično uobičajenu zanatsku superiornost u vođenju pripovedanja i dijalozima a u svakoj od sedam epizoda suptilno menja ton i ugao gledanja tako da se u zbiru dobija koktel drame, humora, horora, klasične akcije kao dobro osmišljena serija polaroida koji utemeljuju Supermena u vrednostima i moralu po kome ga danas poznajemo.


Landis je uspešan utoliko što Supermena humanizuje, prikazujući ga kao osobu čija je moralna i intelektualna superiornost u zrelim godinama rezultat teško izvojevanih borbi iz mladosti gde se adolescentski, tinejdžerski i kasnije YA Klark Kent borio sa teškim identitetskim pitanjima i životnim prioritetima ne sasvim stranim njegovim čitaocima.

 

Ovo je pristup koji je smisleno dopunjen promenama crtača za svaku sledeću epizodu. DC se isprsio za neke od najboljih izvođača na ovom polju (Jae Lee, Francis Manapul, Jock) pa su Landisove promene u glasu i vešta poigravanja humorom i saspensom sjajno ispraćena promenama u crtežu. Ovo, naravno, kreira određenu distorziju kada se strip čita kao kolekcija, ali u ovom slučaju, pošto i inače imamo na meniju vremenski odvojene delove jednog života, to ima smisla.

 

Iako je ovo poveliki kreativni dobitak za DC – po internetu se ovaj strip regularno poredi sa Morrison/ Quietly remek-delom All Star Superman – on je istovremeno i simptom određene DC-jeve kreativne nemoći. Onoliko koliko se dobija time da je holivudski talenat uleteo u tuču i napisao odličan strip o tome kako je Supermen postao Supermen, toliko se i demonstrira da DC-jevi urednici i kreativni oficiri naprosto nemaju dovoljno poverenja u aktuelne orijentacije svojih stripova. Konkretnije, ovo je pravi primer kako se kreativni talenat kalibra jednog Landisa može namamiti da radi DC strip gotovo isključivo ako mu se da dopuštenje da se bavi novim prepričavanjem (već načelno poznatih) korena velikog i poznatog lika. Kontast ovome je vreme u kome su ljudi poput Kevina Smita, Boba Gejla ili Breda Melcera pisali Green Arrow, Justice League, Daredevila ili Spider-mana u njihovim tekućim serijalima i bili inspirisani time da imaju na raspolaganju zrele heroje u kasnijim životnim fazama koje dalje mogu terati na nove strane, a ono kao da je nepovratno iza nas.

Možda je to i neizbežno, uzevši u obzir koliko DC sada često ide na fundamentalne promene i ributovanja svojih stripova (pa i Marvel sa svojim promenama likova i dovođenjem novih osoba u stare kostime) no to je i dalje interesantan signal kako – bez obzira na globalnu popularnost superherojskih filmova i interesovanje imena izvan zajednice strip-scenarista da rade stripove – do „pravog“ krosovera u mejnstrim zapravo teško može doći uzevši u obzir nestabilnu i večno promenljivu prirodu stripova sklonih čestim i radikalnim promenama kontinuiteta. Ovo je donekle prirodna nepomirljivost između hardcore gikova kojima je važan kanonski kontinuitet i žele da čitaju stripove koji u obzir uzimaju istorije od po pet, šest i sedam decenija publikovanja, i „kežual“ čitalaca koji znaju samo osnovne motive i rado će čitati strip koji se njima bavi ali nemaju vremena i snage da ulaze u komplikovane istorije i kanone. Landisov strip je napisan sa dubinom i elegancijom koje će ovi prvi svakako ceniti, a sa pažnjom da se ovim drugima pruži lako shvatljiva mapa ulaska u Supermenovu dušu i kao takav je odlično štivo, samo ne verujem da će išta promeniti.