Pročitani stripovi: Tales from the Dark Side, Han Solo, Lando, Tokyo Ghost i The Auteur

Imao sam malo vremena ovih dana da iščitam neke stripove koji su mi odavno u planu i programu, pa… zavalite se udobno… Trudiću se da budem sažet ali poslednji put kad sam to rekao, stvari se nisu dobro završile…

 

Dakle, pročitao sam Tales from the Dark Side, četvorodelni miniserijal strave koga je izdao IDW a koji je neka vrsta gorkoslatkog čupanja minijaturne pobede iz čeljusti supstancijalnog poraza.

 

Naime, TFTDS je osamdesetih godina bila televizijska serija rađena kao antologija, slično formatu Zone sumraka, dakle, sa zasebnim pričama u svakoj epizodi i solidnim onostranim tendencijama. Notabilna je po tome što je njen kreator bio niko drugi neko George Romero pa je na osnovu njegove zvedzaške harizme, ali i uloženog rada, gurala solidnih pet godina, donoseći ekranizacije Harlana Ellisona, Frederika Pohla, Clivea Barkera, Roberta Blocha pa i Stephena Kinga.

 

Pre četiri godine CW je u kooperaciji sa CBSom počeo pripreme za ribut serije a u kreativnu stolicu je postavljen niko drugi do Joe Hill, Kingov kvalitetni sin, no, nakon obećavajućih signala, CW se popišmanio a nakon što je kreativni tim poljubio vrata kod još nekoliko studija, od svega se oustalo i postojeći Hillovi skriptovi su adaptirani za strip od strane Michaela Benedetta.

 

Srebrni pervaz na tom mračnom oblaku je što je sve četiri epizode ovog stripa ilustrovao Gabriel Rodriguez, Hillov pouzdani saborac sa sada već klasičnog Locke & Key, ali i što su Hillovi scenariji u principu zabavni.

 

Opet, ne treba od ovoga očekivati rad kalibra Locke & Key, TFTDS je naglašeno „retro“, pa čak i „kempi“ u određenoj meri u svom pristupu i glavni element ovih priča je njihova začudnost te strava koja proizilazi iz neobjašnjivog, a ne minuciozna karakterizacija i složena pozadinska priča sveta u kome se sve dešava. Hill se ovde vraća na izvor „mejnstrim“ horora koji je zabavljao američku publiku putem televizijskih ekrana pedeset godina unatrag i njegovi zapleti su jednostavni, oslonjeni na primalne šok-efekte prikazivanja „normalnog“ američkog života koji se razara pod uticajem onostranog a poente i naučene lekcije su sve u klasičnoj orbiti narodne mudrosti.

 

Opet, ovo je elegantno plasirano i pod uslovom da ne tražite od ovog stripa više od onoga što on očigledno – i manifestno – jeste, sasvim ćete uživati u onome što pruža. Ovo, razume se, sve pojačava Rodriguezov crtež koji je na momente besprekorno disciplinovan, pokazujući sa kliničkom mirnoćom neke uznemirujuće prizore, a onda, u drugim momentima, razigran i groteskan na najbolje načine. „Mali“ strip koji, opet, to što ima, isporučuje vrlo efikasno i bez nepotrebne pompe.

 

Dalje, još uvek držećoj Star Wars euforiji solidno hranjenoj uspehom Rogue One želeo bih da doprinesem pohvalama za dva miniserijala u okviru aktuelne Marvelove Star Wars ponude. Iznenađujuće, onaj od koga sam očekivao manje je bolji. Zaista živimo u vremenu čuda.

 

Prvi serijal o kome bih da zborim je Han Solo. Kako je ovo pisala meni draga Marjorie Liu i kako se radi o liku na osnovu kog sam ja modelovao celokupno svoje ponašanje u životu, bezbedno je reći da je u pitanju petodelni strip od koga sam očekivao MNOGO. Verovatno i previše i zato je važno da ovde ukažem na njegove jake strane ali i na potencijalno problematične, kako bi vaša očekivanja bila razumnija i, konsekventno, užitak u njegovom čitanju potpuniji.

 

Elem, da odmah uklonim zabunu, Han Solo je sasvim dobar strip. Kao i najveći deo aktuelnih Marvelovih radova, dešava se u periodu između A New Hope i Empire Strikes Back i ovo je, razume se, savršeno mesto na kome želimo da Han Solo bude. Naime, iako se već svojim dotadašnjim aktivnostima korelijanski krijumčar svrstao uz pobunu i dospeo na imperijalne liste za odstrel, Han Solo koga u ovom stripu vidimo je daleko od idealiste koji će u Return of the Jedi svoj brod prepustiti drugom na staranje a sam predvoditi specijalne pobunjeničke jedinice u akciji sabotaže od koje zavisi ishod čitavog rata. Han Solo u ovom stripu je mnogo bliži onom loveable rogue modelu u koga smo se, uostalom, zaljubili nakon scene sa Greedom u kantini u Mos Ajsliju – on je krijumčar, gunđalo, buntovnik protiv zakona a ne protiv ideologija i, da bi pobunjenici uopšte mogli da računaju na njegove usluge na opasnoj, skoro samoubičakoj misiji u kou bi da ga pošalju, moraju da primene komplikovanu kombinaciju prisile, ucene i podilaženja njegovom egu.

 

Ovo je dobra početna smeša i Liujeva dalje razvija razumno složenu whodunit spletku u kojoj su Solo i Chewbacca jedini koji mogu da pomognu grupici deep cover agenata pobune među kojima je jedan izdajnik, razbacanim po nekoliko planeta udaljenog sistema. Solo pristaje na misiju ne samo zbog para već i zato što mu je učestvovanje u ozloglašenoj interplanetarnoj trci svemirskih brodova idealna maska za nju. Cela postavka iz filmova o Hanovom nabreklom egu i hvalisanju pilotskim veštinama daje prirodan temelj za razvoj zapleta koji je delom Trka Kenonbol a delom Agata Kristi i Liujeva spretno vodi priču koja je u jednakoj meri napeta partija pokera i vratolomna akciono-vozačko-letačka ekstravaganca.

 

Ovo je jedan klasičan model u kome se scenaristkinja snalazi bez ikakvih problema: tu je glavni junak koji je zbog ega pristao da učestvuje ali da bi pobedio mora da izgubi, to jest da ego suzbije i podredi misiji, tu su ostali učesnici nadmetanja koji dobijaju kratke ali potentne karakterizacije i izgradnja čitave mitologije oko trke, njenih sumanutih pravila, kodeksa koji vlada među natjecateljima, ali i stava Imperije prema ovom hleba-igara-i-krvi spektaklu, sve je to vrlo dobro i zaokruženo u solidnom preokret-koji-ste-znali-da-mora-doći-al-evo-još-jedan finalu.

 

Zamerke koje imam, pak, odnose se na to da je Liujeva, nakon što joj je na staranje poveren jedan od najikoničnijih likova popularne kulture poslednjih 40 godina otišla možda mali korak predaleko u njegovoj razradi. Opet, sasvim je moguće da sam ja ovde budala i lupež i da mi smeta kad se moj totem osvetli i iz nekog drugog ugla, ko zna kakvi sve tu strahovi od emaskulacije prorade, no, čini mi se da je Han Solo lik kome nije bila potrebna dodatna humanizacija i da ona samo nespretno pokušava da podvuče nešto što smo o njemu već svi znali.

 

Hoću reći, Han Solo je tako uspeo lik baš zato jer svojom masivnom kurčevitošću prikriva bilo kakve unutarnje dileme, strahove, nesigurnosti, on je neko koga vidimo kao osobu koja pobeđuje svoje demone time što o njima ne priča i pravi se neranjivim, iako smo uvek svesni da a) nije neranjiv, b) ima sve nesigurnosti koje imamo i mi i c) shvata da nam ne treba još jedan ortak koga treba da razumemo već figura za ugled koja ustaje i RADI stvari umesto da kuka kako možda više ništa ne može da se uradi.

 

Liujeva svakako prikazuje Soloa kao obavljača posla, ali mi čitav deo koji se tiče njegovog unutarnjeg života deluje kao višak, prikazujući nam ono što o Solu već znamo i što smo već svesni da je prevazišao samim tim što svako jutro ustaje iz kreveta. No, ako vama ovo nije toliko bitno kao meni, neće vam ništa od toga ni smetati.

 

Max Brooks koji je ovaj strip nacrtao je na visini zadatka, svi likovi mu izgledaju kako trebaju a i junački se izborio sa povremeno masivnim količinama teksta na stranici. Čitati!

 

S druge strane, na petodelni miniserijal Lando praktično nemam zamerki i ovo je skoro pa udžbenički primer kako se radi „expanded universe“ materijal koji do tančina pogađa karakterizaciju sporednog lika kog smo zavoleli u filmovima, a onda je proširuje na smislene načine. Charles Soule koji je napisao ovo zabavno poglavlje iz života omiljenog haslera Landa Calrissiana je čak uspeo da ode korak dalje i iskoristi lik koji je u filmovima imao ulogu nemog sajdkika crnog epizodiste za emotivno težište ove priče.

 

Možda sam ja samo naštimovan da mi se dopada Souleovo pisanje (čime činjenica da mi aktuelni Daredevil nije baš legao još više dobija na paradoksalnosti), a možda je ovo zaista tako dobro. Soule u ovoj priči prikazuje Calrissiana baš onako kako treba da bude, kao ponositog, veštog prevaranta, mahera sumnjivih poslova čiji veliki uspeh i odlazak u penziju nikako da dođu samo zato što pored svih svojih kriminalnih sposobnosti ima i te neke skrupule, lojalnost za prijatelje koja nadilazi instinkte onda kad mu oni govore da uzme novac i bježi. Ovo je lik humanizovan kroz ono što govori i ono što čini kada gomno udari o fen, oslikan pripovedanjem brzog tempa i sa minimumom potrebnih reči. Soule poštuje i Calrissiana i čitaoca, pa ovde nema potrebe da se ulazi u Landou glavu i slušaju misli u kojima se isti ždere i prevrće šta bi trebalo da uradi, da li da izda prijatelja kome je obećao stvari koje ionako nikada neće moći da ispuni ili sebe kome je obećao prijatan život na nekom tropskom ostrvu u dugačkoj, dosadnoj mirovini. Naprosto, ovo je besprekorno urađen pastiš vintidž bleksploatacije i jedna od najuzbudljivijih stvari koje su sa ovim likom urađene posle Empire Strikes Back, a što, uostalom podcrtava da se posle trećeg filma veliki deo Star Wars likova pretvorio u dosadne drde idealizovane daleko preko mere zanimljivog.

 

Sam zaplet je takođe veoma zabavan i Soule uspeva da glatko pređe sa ravni malog heist movie zapleta na OH SHIT nivo skupe space opere gde ulozi odjedared postaju astronomski visoki a neka bitna imena Star Wars univerzuma se pojavljuju na sceni. Uzbuđenja ne nedostaje, kameo pojavljivanja su perfektno odmerena, a finale je odlično i ostavlja mnogo mogućnosti za neke buduće slične stripove.

 

Na sve ovo dolazi i poslovično izvrstan crtež komšije Alexa Maleeva koji se ovim, pretpostaviću, kandiduje za ponovno crtanje Daredevila kad se Garney i Sudžuka umore. Maleevu odlično ide bleksploatacija-u-svemiru i mračniji ton koji on stripu nameće zapravo podseća na to u kojoj su meri prva dva filma u serijalu nastojala da budu „ozbiljnije“ priče za odrasle pre nego što će RotJ stvari pogurati više ka tween i mlađoj demografiji.

 

Da Billy Dee Williams nema godina koliko ima – seriously, čovek je već ozbiljno bio zagazio u četrdesete još kad je snimao Empire Strikes Back – ovo bi glatko mogao da bude predložak za solo film o Landu Calrissianu, a ako se Disney ipak odluči da ga radi, Jamie Foxx verovatno već ima pripremljene slike sa ovakvim brčićima spremne da se pičuju gde treba. Fak jea!

 

 

Dalje, pročitao sam drugi, poslednji tom Tokyo Ghost Ricka Remendera i Seana Murphyja i, kako sam se nadao, dobro sam se udao. Doduše, moji utisci o prvom trejdu su bili pozitivni, ali drug Neomeđeni se o drugom tomu izrazio decidno odmereno trudeći se da ga pohvali koliko može ali se očigledno ne gušeći u naletu entuzijazma

 

Možda je najveći problem sa Tokyo Ghost to što Remender svoju sociopolitičku agendu prezentira sa svom suptilnošću udarca pesnicom u oko. Povodom prvih pet epizoda prigovarao sam pomalo nedorađen tempo pripovedanja ali sa drugim trejdom mi se čini da postaje jasno kako je ovo naprosto simptom činjenice da je Remender besan, željan da svoje poente zakuca čekićem u glavu čitaoca i da je građenje priče sa likovima koji bi te poente preneli efikasnije, da ne pominjem nijansiranije, ipak stajalo negde u drugm planu. Posledica ovoga je i da su u drugom trejdu protagonisti, to jest pozitivni likovi decidno nezanimljivi a što je popriličan problem kada vam u centru zapelta stoji idealizovana ljubavna priča koja transcendira vladajuće kulturne trendove i usvojene mentalitete i koja treba da, do kraja balade, spase svet.

 

No, ono što malo balansira stvari i zbog čega mi je drugi deo TG prijao je da je Remender ovo kompenzovao malo većim odlaskom u razradu negativaca koji su zapravo zanimljiviji, pričaju i rade interesantnije stvari od protagonista i na njihovim sumanuto ambicioznim planovima, da ne pominjem veličanstvenog prezira dostojnim karakterizacijama ova priča najsigurnije i počiva. Do kraja stripa skoro pa da i navijamo za negativce ne zato što njihovi planovi deluju progresivno nego zato što su oni kao likovi produbljeniji a hipi-agenda o životu u skladu sa prirodom koju imaju pozitivci je nekako bledunjava u poređenju sa suludim strastima koje svet treba da provedu kroz traumatičnu transformaciju.

 

Čime hoću da kažem da je Tokyo Ghost na kraju možda trebalo da bude strip o svojim negativcima a u kome bi sila koja im se suprotstavlja bila neimenovana, skoro lišena vidne motivacije, takoreći imunološka odbrambena reakcija same prirode – baš ono što je Remender, reklo bi se i želeo da dobije ali se pogubio u previše objašnjavanja i, za mene, ne sasvim dovoljno ubedljivoj ljubavnoj priči.

 

Opet, crtež Seana Murphyja je toliko dobar da bi ovaj strip zaslužio preporuku sve da u njemu nema nikakve radnje. Sve što sam rekao za njega prošli put (kao i za koloristu Matta Hollingswortha), važi i dalje i ovo je praznik za oči svakome ko je ikada imao oči. Pa vi vidite.

 

Onda, konačno sam seo i pročitao svih deset epizoda Oni Pressovog serijala The Auteur i bio patosiran. Priznajem, strip sam pratio iz prikrajka, podsećajući sebe da treba da mu u nekom momentu posvetim pažnju, znajući da je Rick Spears, njegov scenarista, u  prošlosti imao vrlo simpatičnih radova (na primer, meni dragi Repo), ali tek je prošlogodišnje ukazivanje druga Siniše na ovom topiku u meni proizvelo osećaj urgentnosti. Poređenja sa Garthom Ennisom se ne potežu olako i bio sam ozbiljno intrigiran, a opet sumnjičav i u tom natezanju, eto, prođe deset meseci, đavo ga odnio. Mislim, toliko o urgentnosti.

 

Dobra vest je da je The Auteur izvrstan strip, zbog koga vredi baciti sve drugo iz ruku kako biste ga pročitali što pre možete. Loša vest je da je meni za to trebalo više od godinu dana, pa, evo, sad ja da predam baklju dalje, ukažem i podstaknem da i drugi ne bi činili grijehe koje sam ja počinio.

 

Zašto The Auteur nije imao više ekspoužra? Zašto ljudi koji o stripovima na internetu pišu nisu sa vrhova zgrada izvikivali imena njegovih autora, zašto nisu uzimali taoce i pretili da će delove njihovih tela UPSom slati nasumično izabranim sedmogodišnjacima sve dok se The Auteuru od strane čitalaca ne posveti pažnja koju on svojim kvalitetom zaslužuje? Ovo će ostati jedna od onih misterija na koje filozofi, naučnici i klerici milenijumima traže pravi odgovor. A možda i jesu, nego sam samo ja bio grdna, ignorantna svinja, pa ne bi bilo prvi put.

 

Elem, The Auteur je strip orgijastičke energije. Naracija u njemu nije toliko linearna koliko je… halucinantna? Spears je za ovu priliku zahvatio poduboko u comix bunar i napio se psihodelične, satirične vode sa izvora u koji decenijama piške autori poput Chestera Browna, Gilberta Sheltona ili Roberta Crumba, ali je zatim sve uokvirio jednim ipak razumno disciplinovanim narativom koji pored divljačkih odlazaka u tangente ipak funkcioniše kao priča o jednom čoveku, njegovim strastima, ambicijama, porazima i, eh, sazrevanjima, ispričana na planu bespoštedne satire holivudskih mitova.

 

The Auteur je na jednom nivou zaista ekstremno sažižuća parodična pripovest o tom sudaru kreativnog i kapitalističkog u utrobi holivudske zvijeri, divlja, nepraštajuća disekcija svega lošeg što taj amalgam na kraju porađa, serija portreta polomljenih ljudskih bića koja čine užasne stvari u ime pohlepe i degenerisanih vizija o sopstvenoj kreativnosti i njenoj ulozi u daljem razvoju ljudske rase. Ali The Auteur, sa druge strane ima mnogo, mnogo ljubavi – ne samo razumevanja – za svoje likove i u njima konzistentno uspeva da pronađe humanizujuće elemente tako da kod čitaoca preovlađuje ne zgađenost nad onim što mu se pred očima odvija (od narkotičkih orgija do krvavih ubistava u ime „umetnosti“) već prepoznavanje da bi, u nekom drugom univerzumu, možda sasvim lako baš on (ili ona) bio jedan od likvoa koji se ponašaju ovako kako se ponašaju i čine to što čine.

 

Ovo jeste odlika uspešne satirične proze, ne puko ukazivanje na nečije loše strane, već ukazivanje zašto su te loše strane deo kulturne (ponekada i biološke) matrice kojoj i sama publika pripada, neizgovoreno a snažno podsećanje da „biti pristojna osoba“ i „imati pristojno društvo“ nisu default podešavanja na kontrolnoj ploči univerzalnog kosmičkog regulatora nego aktivni procesi u kojima osoba mora da odabere da svesno učestvuje. The Auteur tako pokazuje ljude koji čine nezamislivo ružne stvari ali i sasvim jasno oslikava kontekst koji ih je doveo i situaciju da te stvari čine, dao im ne samo moć već i racionalizaciju za to da ih učine. Ovaj kontekst čini, naravno, čitavo društvo, ovde oličeno u publici koja gleda holivudske filmove i The Auteur je jedno potentno podsećanje na to da zapadna civilizacija danas u velikoj meri počiva na industriji zabave, čije su prominentne ličnosti zamenila proroke, heroje, pa i bogove nekih starijih vremena. A kako bogovi odvajkada imaju moć proporcionalnu verovanju koje im daruju mase, tako je i The Auteur potentan prikaz privilegija koje idu uz život u zemljama razvijenog sveta i dekadencije koja stiže uz zaboravljanje da su privilegije ipak – privilegije, a ne podrazumevano stanje stvari.

 

E, sad, možda to neće biti svakome smešno i zabavno kao meni, ali The Auteur svoje poente pravi na jedan veličanstveno neuredan način, kupajući se u telesnim izlučevinama, psihodeličnim narkoticima i strasti koja možda nema opravdanje ali i ne namerava da se pravda. Spears i njegov saborac James Callahan na crtačkim dužnostima ovde prizivaju jednu pazolinijevsku liniju društvene kritike svesni da ništa ne pravi poentu tako dobro kao seks a ništa ne smrdi tako dobro kao govno. Doduše, ovde je skatološka dimenzija zauzdana, a akcenat je više na telu i njegovoj disocijaciji, krvi, amputacijama, koji su ponekada stvarni, ponekada samo simbolični, u potrazi za višim znanjima o našim realnostima onako kakosu za njima tragali i, jelte, šamani.

 

Ili, drugim rečima, ovo je strip o holivudskom producentu poznatom po eksploatacijskim filmovima koji, iako svestan da radi prevashodno za pare, nikada u sebi nije zatomio žudnju da njegovi filmovi na kraju dana nešto i kažu. Kada mu ambiciozna spejsoperetska trilogija propadne na blagajnama, studio mu daje još jednu šansu da se iskupi snimanjem klasičnog slešera. Glavni junak, koga ni pod kojim uslovima niko ne bi mogao da opiše kao moralno biće, u nekom momentu shvati da on želi da njegov film ipak izrazi nešto više od pukog ponavljanja žanrovskih tropa.

 

Ono što protagonistu, Nathana T. Rexa inspiriše na ovaj zaokret je… pa, neko bi rekao ljubav ali u pitanju je ipak pre novootkriveni, veoma krambovski intoniran, fetiš za crnkinju sa ogromnim afrom i ogromnom stražnjicom. Coconut je mlada starleta koja traži uspeh u Holivudu a Rex je matori perverznjak koji će joj dati šačicu obećanja i oduzeti dušu. Stara priča o istrošenim ljudima tehnologije i kapitala koji traže injekciju života u ljudima prirode i siromaštva.

 

Ili barem tako sve izgleda na površini, ali The Auteur ima toliko skretanja pod pravim uglom, da ne pominjem toliko pirotehnike, narkotika i amputiranih udova da do kraja ovo postaje priča o pokušaju jednog muškarca da sazri, iako je svestan da je korektan period za sazrevanje prošao pre nekoliko decenija i da je sada zarobljen u personi koja je nekada možda ipak bila samo maska, ali koji uprkos svemu želi da učini pravu stvar.

 

Ili to, ili je ovo sprdnja sa nemačkim imigrantima u amazonskoj džungli koji hoće da snime eksploatacijski zatvorski film u kome su nacisti pozitivci, a jedno od urnebesnih finala pokazuje psihopatskog serijskog ubicu koji ostrvo preplavljenom zombifikovanim životinjama opisuje kao „veličanstveno“. Hoću da kažem da Spears uspeva da highbrow koncepte zgodno zapakuje u sasvim geeky lowbrow entertejnment i da strip uspeva da profitira od obe strane medalje, dajući dirljivu priču o duši koja zna da ne može biti spasena (ali je to i čini vrednom makar razmatranja za spasenje) u isto vreme kad i ekstravagantnu vožnju toboganom u kojoj suludi ansambl likova koje bismo sve redom pregazili kolima da ih sretnemo na ulici ipak deluje kao draga porodica. Neobično! I za američki mejsntrim strip realtivno retko pa zato još jednom treba ukazati na to da je Spears uspelo spojio underground comix elemente sa aktuelnim tendencijama u nezavisnom stripu i napravio kvalitetnu, krvavu smešu.

 

James Callahan je zapravo više ilustrator nego strip-crtač, skejter po ubeđenju, sa radovima objavljivanim u Thrasheru i Viceu, ali njegovo relativno skromno strip-iskustvo se ni malo ne primećuje u ovom serijalu koji je konzistentno vizuelno impresivan kombinujući ponovo tu andergraund primitivnost sa veoma suptilnim tempom i kompozicijama, te psihodeličnim vizijama visoke složenosti. Da je poslednja, deseta epizoda zapravo sklopljena od dve priče od kojih se jedna prezentira samo u formi iskucanog scenarija a druga je soporifična serija simboličkih vizija je šokantno smela odluka koja ukazuje na visokoartističku prirodu ovog stripa dobro uvezanu sa njegovim drugim, ekscesivnim elementima. Veoma dobro i, naravno, nadam se da će Spears i Callahan u nekom momentu da se vrate The Auteuru ili da se ujedine u nekom drugom stripu jer bi bila grehota da sve ostane samo na ovih deset brojeva. Esencijalno.