Film: Terminator: Dark Fate

Pogledao sam Terminator: Dark Fate na HBO-u, punih deset meseci nakon što je film lansiran u bioskopima prošle jeseni i to bi samo po sebi trebalo da je dovoljna kritika. Sebe smatram OG ljubiteljem Terminatora: sećam se kako sam kao trinaestogodišnjak salivirao nad prikazima originalnog filma u tada prestižnom magazinu za videofile, YU Video (koga je inače osnovao i uređivao Rale Zelenović), kako je taj prvi film bio formativno iskustvo za mene kada je stigao u naše bioskope, kako sam po hiljadu puta u vojsci gledao spot Guns n’ Roses za pesmu You Could be Mine i čekao da se skinem pa da film koji je spotom najavljivan pogledam u bioskopu… Možda je zapravo dovoljno reći da sam sve Terminator filmove gledao više puta, uključujući zlosrećni Genisys. Televizijskoj seriji The Sarah Connor Chronicles, istina je, nisam pružio šansu, ali svako ima svoje limite.

Utoliko, to da sam Dark Fate pogledao posle perioda dužeg od jedne solidne trudnoće svedoči o vrlo lošem glasu koji je ovaj film na sebe navukao već praktično prvog dana prikazivanja. Povratak Jamesa Camerona franšizi koja je od njega napravila igrača u Holivudu, a posle karijere u kojoj je ovaj autor napravio malo ali veoma značajnih filmova i nepovratno promenio taj isti Holivud, pa još povratak kojim je manifestno izbrisan sav kontinuitet nakačen na serijal nakon 1991. godine (uključujući stripove, sve filmove nakon T2, seriju) – ovo je trebalo da bude trijumf. Nakon Mad Max: Fury Road kojim je George Miller pokazao kako se može revitalizovati franšiza stara četrdeset godina i dovući u sadašnjost i, još važnije, relevantnost, Terminator: Dark Fate je imao sve preduslove da isto uradi za svoj serijal: Camerona kao producenta i autora priče, Davida Goyera kao scenaristu, Tima Millera kao režisera… Dobro, ovo poslednje je trebalo da bude znak za uzbunu, Miller je pre ovoga režirao samo jedan film, originalnog Deadpoola i mada je originalni Deadpool bio odličan mid-tier superherojski film spasen pametnim ironičnim odmakom, Miller nije Robert Rodriguez. Pa onda ni Dark Fate, mogli smo da predvidimo, neće biti Alita: Battle Angel.

 

Ono što Terminator: Dark Fate jeste je, pa, maltene fan fiction koji je nekom ludom igrom sudbine dobio priliku da se ubaci u kanon. I ovde Cameron verovatno snosi solidan deo odgovornosti. Miller, uostalom, sigurno nije u ovaj projekat ušao jer je gajio iluzije o nekakvom autorstvu. S druge strane, sam Cameron je praktično namamljen od strane studija da uđe u ovu produkciju obećanjem da će se sav kontinuitet posle T2 brisati, ali ga je studio tretirao pre svega kao maskotu i čini se da smo ovde na delu imali proverbijalnu situaciju sa mnogo babica i kilavim detetom. Danas znamo da je Miller ušao u ozbiljan klinč sa Cameronom glede nekih kreativnih odluka, kao i da je tu bilo dosta svađe oko toga koje likove treba ubiti i kako film učiniti „svojim“ a ne tek još jednim nastavkom serijala. Nažalost, ujedinjenje Linde Hamilton i Arnolda Schwarzeneggera nakon 28 godina protraćeno je na film koji je kvazifeministički rimejk prvog filma samo od strane autorskog tima koji nema instinkt ubice kakav je Cameron imao kada je pravio prvi film, ali ima previše para u budžetu i potrebu da odgovara i kineskim i američkim producentima. Kada vidimo da su na špici potpisani i Skydance i Fox i Paramount i Tencent i još nekoliko produkcija, postaje malo jasnije kako previše sastojaka može da pokvari i najdobronamernije spreman obrok.

Fan fiction osećaj je vrlo jak tokom gledanja jer Dark Fate uopšte ne pokušava da uđe u polemiku sa stvarima koje citira iz originalna dva filma već te citate tretira kao fan service što treba da nas ubedi da smo kupili kartu za pravu projekciju i samo treba da se zavalimo u sedištu i navalimo na kokice. Recite šta hoćete o Genisys – mislim, to svakako nije sjajan film – ali njegova ambicija da promeni uloge likova, da se smelije igra sa putovanjem kroz vreme, da na kraju krajeva ima nanotehnologiju usred centralne paradigme priče, ovo su sve elementi filma koji makar pokazuje svest da postoji u jednoj veoma etabliranoj seriji i ima ambiciju da kaže nešto novo. Genisys, možda i ključno, ima Arnolda u veoma prominentnoj ulozi – ne samo jednoj.

 

U kontrastu sa tim, Dark Fate je repriza poznatih scena i ikoničkih prizora: blještava svetlost koja označava putovanje kroz vreme i pad nagih tela kroz vazduh, skidanje odeće sa zlosrećnih nam savremenika, majice na bretele, sačmare-pumparce i tamne naočari, helikopteri i kamioneti.

 

Ono gde se Dark Fate blago osavremenjuje, ili makar pokazuje da je svestan u kojoj je godini su sitni detalji na vrlo poznatoj tapiseriji: scena u kojoj vidimo da meksičkog radnika na traci u fabrici zamenjuje robotizovana, mehanička ruka, prikaz migracije radne snage iz Meksika u SAD, uzgredne reference na tehnologiju za nadzor koju svi dobrovoljno nosimo sa sobom u džepovima i Linda Hamilton kao krenki matora konspiratološkinja koja telefon nosi umotan u staniol da ne bi mogli da je prate.

 

Skoro je, priznaću, uvredljivo, koliko malo film ima ambiciju da uopšte upotrebi ove svoje motive. Kada sam video da priča počinje u Meksiko Sitiju i da glumci pričaju na Španskom, ponadao sam se da će ovo biti jedna pametnija priča koja prikazuje da digitalna tehnologija danas deluje kao najbolja šansa da se prevaziđe socijalni jaz ali da u stvarnosti često služi samo da ga podcrta sa intelektualnom radnom snagom koju usisavaju korporacije, poništavajući nacionalne granice i identitete i gradeći preduslove za brisanje ljudskog, jelte, kapitala, iz jednačine rada, time postavljajući temelje za dehumanizovanu budućnost u kojoj mašinama ljudi više ne trebaju – a to je uvek premisa Terminatora. Ali naravno da film nema ni izdaleka takvu ambiciju. Dark Fate misli da je progresivan time što stavlja tri žene u glavne uloge i što priču o mesiji koji će se roditi zamenjuje pričom o ženskom mesiji koja je već rođena. Ali ovo veoma malo menja osnovnu temu filma i čitav narativ o mašinskom vojniku poslatom unatrag vreme da ubije određenu osobu kako bi unapred zaustavio vođu ustanka koji mrsi račune robota u budućnosti je prepričan od reči do reči, bez značajnih devijacija ili makar komentara.

Veliki deo problema je scenario koji je nemaštovit i ispunjen očajnim dijalozima. Ne tvrdim da su originalni Terminatori bili Čoser, jelte, ali Dark Fate je izrazito slabo napisan, pun izrecitovanih poenti o tome da sudbina ne postoji i da svoju budućnost sami određujemo. Ovo oduzima dosta energije scenama u kojima treba da prepoznamo reference ili, čak, komentare na stare scene i dijaloge.

 

Drugi deo problema je Linda Hamilton koja, kako da kažem, glumi kao da je i dalje 1991. godina. Ponovo, nisu originalni filmovi bili ne znam kakva prefinjena umetnost ali jesu imali savršeno ugođen ton u koji se dramatično ’80s preglumljivanje Michaela Biehna, EdwardaFurlonga i Hamiltonove lepo uklapalo – kontrastirano Arnoldovim robotskim performansom. Dark Fate ima sasvim savremen ton sa Mackenzie Davis i Nataliom Reyes koje donose televizijski no bullshit pristup likovima i izrazu i dok Arnold ovde uspeva da se provuče svojom simpatičnom šmirom koja ga služi već četiri decenije, Hamiltonova bukvalno izgleda kao da je upala iz nekog drugog filma. Njena isporuka replika koje treba da zvuče ikonički ili da budu odjek originalnih replika iz osamdesetih je izrazito loša – osetio sam transfer neprijatnosti kada je izgovorila „I’ll be back“ – a njena facijalna gluma naprosto ne funkcioniše u filmu gde svi ostali glume kao kaskaderi (koji, uostalom, i režira kaskader)

Što se feminizma filma tiče, ovde ne treba zaboraviti da je ova franšiza i bila izvorište ’80s arhetipa preduzimljive žene, zajedno sa Alienom, naravno, s tim što je, za razliku od Aliena u kom se Ripley večito borila sa idejom majčinstva, veliki deo snage lika Sare Connor baziran upravo na ideji majčinstva koje  je radikalno odvojeno od koncepta soccer mom idile i ovo je rezoniralo sa publikom tako snažno upravo jer je prikazivalo ženu koja dete podiže sama i bori se za njega protiv svega što može da ga ugrozi. Sarah Connor nije eksplicitna feministička ikona koja pali brushalter i ne brije noge, da se razumemo, ali jeste pokazala beloj, srednjeklasnoj Americi (i svetu) belu ženu ispalu iz sistema, suprotstavljenu sistemu, onemogućenu da radi i zarađuje, uvek u bekstvu, na oprezu da zaštiti svog sina, dajući time eho iskustvu mnogih imigrantskih majki iz etničkih manjina u SAD.

Dark Fate ima imigrante i etničke manjine usred svoje priče ali ne seti se da išta kaže na ovu temu. „Dobri“ putnik iz budućnosti je i dalje bela osoba, žena ovog puta, ali to nije bitno, i trudi se da spase jednu „obojenu“ osobu od progonitelja koji, između ostalog nosi uniformu pogranične policije SAD. Scenario u kome Meksikanku od policije spasava plavokosa, plavooka WASP-žena je puki feelgood fantazam za brojne „Karen“ likuše po internetu, ne progresivni tvist izlizane formule Terminatora kako je, izgleda Cameron mislio da će to ispasti.

 

Mackenzie Davis je, da budemo fer, odlična u svojoj ulozi nekog ko obavlja posao bez puno reči i emocija ali do kraja filma pokaže da ima veliko srce. Ovo je standardna uloga u Terminatoru i posle Biehna u prvom filmu, Arnolda u drugom i Worthingtona u Salvation, sevap je videti ženu kako odrađuje sličan posao. Davisova je dobra i filmu donosi big lesbian energy pa je šteta da scenario nije malo smeliji u svom tretiranju ženskih likova, pa da im da malo više dubine. Reyesova je, recimo, puki hodajući prop i mogla je biti zamenjena animacijom.

 

Veliki problem ovog filma je, dakako, sam Terminator. Nauka je pokazala da su filmovi u kojima Arnolda nema naprosto zaboravljivi akcijaši sa umereno nekonzistentnim zapletom o putovanju kroz vreme. Prva dva filma su u ogromnoj meri igrala na kartu Arnoldovog prisustva, fizikusa, snage, mase, preteće ili zaštitničke energije. Voleli ga ili ne – Arnold JE Terminator i ni Christana Locken ni masa bezimenih mašina u Salvation ne mogu da ga zamene.

 

U ovom filmu Arnold se pojavljuje prekasno i ima ga premalo. On je dobar u onome što radi i čak je podzaplet sa njegovom humanizacijom zapravo interesantniji od osnovnog zapleta filma. Ponovo, Genisys je ovo već imao, čak razrađenije, i šteta je što Dark Fate ima ambiciju tek da se dotakne ove ideje. Naravno, ovde JOŠ JEDNOM gledamo Arnolda kako biva ubijen u katarzičnoj sceni u finalu filma ali tako nešto smo već videli u prva dva filma i ovo nas još jednom podseća na to da gledamo neinspirisani fan fiction rimejk.

 

Nažalost, „glavni“ Terminator u ovom filmu, odlični televizijski delatnik Gabriel Luna, je ovde takođe mogao biti zamenjen animacijom. T2 je sebi mogao da priušti neharizmatičnog, robotskog negativca jer je igrao na kontrast sa prvim filmom i negativcem iz prvog filma koji mu se ovde suprostavlja, ali Dark Fate ne može da ponovi ovaj trik i njegov negativac je bez mirisa i ukusa, više dosadni „named enemy“ iz neke video igre nego ozbiljni endboss. Originalni Terminator je u ogromnoj meri bazirao svoju energiju na kombinovanju slasher tonaliteta sa klasičnom akcijom ali to je mogao da radi pokazujući nam postepeno spektar moći terminatora, njegovu neranjivost, snagu, manipulaciju podacima, usredsređenost na cilj. Dark Fate je šesti film u franšizi i njegov terminator nema ni misterije ni harizme ni neotkrivenih zastrašujućih sposobnosti – on je tek najnoviji u dugačkoj koloni robota-ubica iz budućnosti koje treba savladati nadmoćnom silom i to je sve. Slabo.

Tim Miller makar solidno režira akciju i kada se u scenama koriste propisni kaskaderi to izgleda lepo. Film se, na moju žalost, često previše oslanja na CGI i to osetno kvari i inače solidno režirane scene akcije. Prevrtanja kola i skakanja iz aviona izgledaju dobro i greota je videti kako ih onda kvare neke scene neubedljive fizike sa telima koja kroz vazduh lete na nemoguće načine, nemogućim putanjama.

 

U konačnici, ovaj film priča priču koja je već ispričana – više od jednom – u ovom istom serijalu, ne uspeva da pomiri ikoničnost originalnih glumaca sa televizijskim profesionalizmom nove generacije, jedva da dotiče neke aktuelne teme ali se plaši da o njima išta kaže, pun je klišeiziranih dijaloga i jedini iole interesantan psihološki portret tiče se robota koji je zasnovao porodicu a i ovaj podzaplet biva napušten bez smelosti da se izađe iz šablona serijala. Dobri mladi glumci su protraćeni a ikonični veterani deluju u proseku zastarelo. Nisam mislio da ću ovo ikada reći, ali Dark Fate je film koji možda nije trebalo da bude snimljen jer je svojom neinspirisanom izvedbom i lošim finansijskim performansom i publici i producentima verovatno ogadio ideju o daljim nastavcima i Cameronovoj ulozi u njima. Šteta.

Film: Alita: Battle Angel

Evo nekoliko mojih brzih impresija o filmu Alita: Battle Angel, ekranizaciji poznate mange Battle Angel Alita, odnosno, u originalu, Gunmm (a što je anglo-japanski portmantu koji bi značio nešto kao Gun Dream).

Bit ću iskren: kada sam video da se priprema adaptacija Alite za veliko platno bio sam nemalo iznenađen. Svakako, James Cameron je čovek koji je nebrojeno puta dokazao da može da postigne i maltene nemoguće, ali Alita je properti koji mi nikako nije delovao kao prvi izbor za holivudsku ekranizaciju klasične seinen mange. Nedavni Ghost in the Shell debakl je svakako dobar primer kako ove stvari nije nimalo lako izvesti a čovek bi svakako očekivao da će Holivud, posebno sada kada je Blade Runner ponovo prilično „in“, najpre posegnuti za nečim poput Akire.

Hoću da kažem, Battle Angel Alita je naglašeno omladinska manga i za razliku od OVA anime verzije Ghost in the Shell (na koju se holivudski film oslonio značajno više nego na slepstik intoniranu mangu ili takođe srazmerno lagani televizijski anime serijal) ili Akiru, ona zapravo nema tu količinu značenjske višeslojnosti i filozofske ambicije koja bi joj garantovala i interesovanje „ozbiljnijeg“ gledaoca, kritičare koji će o njoj pisati dubinske eseje itd. Alita pored toga zahteva ekstremno skupu produkciju zahvaljujući svojoj naglašeno stilizovanoj scenografiji i oslanjanju na apsurdno spektakularnu akciju, što, ponovo, ako Ghost in the Shell uzmemo kao pouku, ne deluje kao recept za properti sa kojim se vredi kockati.

Opet, Cameron je čovek kadar i za nemoguće, pa i to da napiše i producira prvi film Roberta Rodrigueza u skoro dvadeset godina koji mi se više dopao nego što mi se nije dopao. Zapravo, Rodriguez je ovde bio prilično dobar izbor – njegovo bukvalističko tumačenje stripova koje je bilo problematično u Sin City (jer je, umesto da donese atmosferu koju su Sin City stripovi prizivali stilizujući sećanja na klasične noar filmove, delovao najpre sikofantski) je ovde bilo zapravo prednost. Battle Angel Alita je izrazito vizuelno dinamična manga i dok se Sin City pre svega oslanjao na atmosferu, Alita je sva u akciji a Rodriguez se pokazao kao pravi čovek da tu akciju snimi kako dolikuje ubedljivo nam prikazujući ideju da devojčica od 60 kila može da namlati kiborške grdosije od trista, i to sa apetitom.

Jedna od stvari koje su takođe išle u prilog holivudskoj ekranizaciji Alite je to da je ovo i inače prilično „vesternizovan“ properti. Ne samo da zapadna publika strip poznaje pre svega preko Kodanshinih paperback kolekcija koje su već uvele dosta zapadnih rešenja u adaptaciju (u originalu se glavni lik zove Gally, između ostalog a i „gun dream“ je notabilno lošiji naziv za mangu koja se događa u svetu gde vatrenog oružja praktično i nema), već je i Yukito Kishiro, autor mange, čovek sa očigledno velikom ljubavlju za zapadnu (popularnu) kulturu – manga je uostalom prošarana neprebrojnim zapadnjačkim terminima, pozivanjima na futurističke tehnologije i sociološke koncepte poznate iz zapadne naučne fantastike, pa i direktnim aluzijama na poznate Heavy Metal bendove (logotip Scorpionsa na Motorball stadionu, na primer).

Elem, Cameron i Laeta Kalogridis su napisali iznenađujuće funkcionalan scenario koji uspeva da materijal mahom iz prvih pet Kodanshinih kolekcija iskombinuje na način koji u finalnom produktu daje relativno zadovoljavajuću celinu sa prirodnim najavljivanjem nastavaka ali i jasno zaokruženim character arcom glavne junakinje i dela ostatka ansambla. Naravno dosta je tu kondenzacija moralo da se napravi ali scenaristi su prilično uspešno pogodili skoro sve potrebne akcente i dali nam priču koja nije identična mangi ali je saobrazna njenom duhu i putu koji likovi u njoj prelaze. Neke stvari su, naravno, ekstremno kondenzovane, recimo čitav podzaplet sa Alitinom karijerom u Motorballu je u stripu ionako predugačak i služio je velikim delom da bi Kishiro crtao atraktivne „sportske“ borbe kiborga, a ovde je sveden na funkcionalnu meru i udobno upleten u „glavni“ zaplet koji se tiče Huga i njegovog odnosa sa Vectorom. Naravno, to što je Yugo iz stripa postao Hugo u filmu (a Daisuke Ido postao Dyson Ido) nije problem i, čak, rekao bih da je Alita vrlo dobar properti za potrebe diversifikacije kasta – tematski ovo i jeste strip o post-nacionalnoj kulturi i kapitalističkom paklu u kome se svi podjednako kuvaju.

Neke druge stvari su tu na nivou samo usputne reference, recimo u jednoj sceni čujemo ime Koyomi ali ono se odnosi na odraslu devojku umesto na detence koje znamo iz stripa, Jashugan se takođe pojavljuje samo nakratko i nema sudbinsku vezu sa Alitom, Desty Nova je ovde mastermajnd iza celog zapleta i uber negativac ali ga ne upoznajemo dovoljno kao stvarni lik, a Motorball deo filma praktično ima samo vizuelne reference na strip, bez galerije likova koju odande pamtimo. S druge strane, film uvodi neke nove likove, pa je Grewishka, neka vrsta mid-bossa sa kojim Alita mora da se izbori baziran na Makakuu iz stripa, sa sličnom personalnom istorijom i nekim istim replikama, ali je i sam direktno povezan sa Novom da bi film imao zaokruženiji narativ i to je sasvim okej. Možda najvidljivije odstupanje je insistiranje na liku Chiren koje u stripu nema i koja služi da bolje podvuče tematiku porodice koja je jednako važna za strip i film.

I to sve na gomili dosta dobro funkcioniše. Alitu su odvajkada reklamirali kao cyberpunk klasik, ali ovo nikada nije bio strip o hakerima, veštačkim inteligencijama i korporacijama već je cyberpunk senzibilitet zasnivan pre svega na „mehaničarskom“ transhumanizmu, pitanju identiteta i njegovog odnosa sa telom, promeni označitelja ljudskog kroz voljno, inženjerski zasnovano menjanje tela i njegovih delova. Ovo se, dakako, doro utemeljilo u japanskom kulturološkom shvatanju pozicije i simbolike tela i udova među svim stvarima, ali je i jedna potentna metafora za pubertet i način na koji tinejdžeri kroz osvajanje kontrole nad telom i emocijama, osvajaju i svoj identitet.

U tom smislu i film dobro uspeva centralni motiv odnosa Alite sa svojim „očuhom“ Idom odradi kako valja i pokaže kompikovane nijanse njihovog odnosa, od velike a neizrečene ljubavi, preko straha, posesivnosti, prkosa i obostranog sazrevanja, a da sve to bude upakovano u klasičnu matricu tinejdžerskog filma kojoj lik Huga, u tumačenju vrlo dobrog Keeana Johnsona, daje prekopotrebno vezivno tkivo da sve drži na okupu.

I drugi su vrlo dobri: Christoph Waltz je sjajan kao Ido uspevajući da dubinu ovog prilično kontroverznog lika prenese kako valja, Mahershala Ali ima jednu od najtežih uloga – da glumi crnog mešetara a da ne ispadne kao da eksploatiše kliše, ali i da pokaže kako to izgleda kad neko vuče njegove konce, i u tome je vrlo dobar. Jennifer Connelly mora da iznese važnu moralnu poruku filma i to radi dosta solidno a Rosa Salazar je možda imala i najteži zadatak – da u filmu gde su svi stilizovani ali i dalje realistični, bude praktično animirani lik kome je celo telo kibernetsko a facijalna gluma mora da se izbori sa predimenzioniranim CGI očima. Mislim da je Salazarova ovo odradila valjano, plasirajući uspelo mladalačku napaljenost primerenu Aliti i tu neku adikciju na ne samo akciju već i na endorfin – uprkos činjenici da joj je gotovo čitavo telo metalno. Uzevši u obzir da dijalozi nisu najjača strana ovog scenarija i u najboljem slučaju su funkcionalni a neretko i nespretno ekspozitorni, glumci su posao odradili vrlo solidno. Ed Skrein je, sad bi se već reklo, osuđen da igra harizmatičn enegativce i ovde je on svog Zapana odradio veoma solidno.

No, Rodriguez ja zablistao pre svega u akciji i mada se vidi da je ovo holivudski film sa čestom tipično zapadnjačkom montažom gde imamo rezove koji treba da nas prevare da smo videli AWESOME akcioni potez, opet je dobar deo koreografije promišljen i snimljen majstorski tako da dobijemo fluidnu akciju i ubedljiv prikaz neverovatnih podviga koje likovi na ekranu vrše. Motorball je pogotovo sjajno snimljen, sa jasnim aluzijama na Rollerball (kojim se Kishino, očigledno inspirisao), ali je i dobar deo ostalih borbi odličan – kada se Alita bori sa Grewishkom tu ima dosta solidnih pozivanja na ikoničke scene iz stripa i Rodriguezova opsednutost imitiranjem istih kadrova ovde se pokazala kao prednost. Hoću da kažem, Kishinove scene su već same po sebi toliko kinematske da je film, kada ih je prebacio u pokret, zaista dobio na kvalitetu.

Alita: Battle Angel je film pre svega za mlade, možda po uzoru na Maze Runner ili možda i Hunger Games, s jedne strane parabola o odrastanju i prihvatanju porodice kao temelja (a ne grobnice) identiteta, sa druge postapokaliptična pouka o kapitalističkoj eksploataciji i klasnoj segregaciji, pogurana u jaku stilizaciju, bez mnogo nijansi sive. On je vizuelno upečatljiv sa mnogo izvrsnih dizajnerskih rešenja koja se direktno pozivaju na strip predložak (mada je uvećanje Alitinih očiju bilo bespotrebno), i scenografski i kostimografski konzistentan, uspevajući da nam ponudi zadovoljavajući world building dok nam istovremeno priča priču sa zapravo jako mnogo likova i amnezijom pogođenom devojčicom u centru. Priča se u ovom filmu ne završava ali Cameron, Kalogridisova i Rodriguez uspevaju da ponude prijemčivo prvo poglavlje koje ostavlja pristojan ukus u ustima i proizvodi želju da se vidi šta je bilo dalje. Pa, nadajmo se da će biti dovoljno uspešan da nam se ta želja ostvari.