Film: Atomic Blonde

Atomic Blonde uošte nije tako loš kako me je Cripple naplašio.

Naravno, nije ovo neki sad neki novodobni klasik špijunskog/ akcionog filma ali je pristojnjikav akcijaš sa željom da bude ozbiljniji špijunski film nego što je uspeo da ispadne. Leitch, fakat, mnogo sigurnije radi akciju i stantove nego što mu idu karakterni momenti, ali akcija je brizantna i briljantna i za mene je bilo pravo zadovoljstvo gledati hard R film u bioskopu u kome pritom ima i para da se realizuju stvari koje direct to DVD produkcija – kojoj film po duhu najpre pripada – naprosto ne bi imala budžeta da odradi.

Prvo da se složim da film ima slabosti, pre svega u pogađanju duha koji mu je strip postavio kao predložak. Johnstonov i Hartov crno-beli strip je mnogo više oslonjen na klasične špijunske trope iz zlatnog doba The Spy Who Came in From the Cold nego na džemsbodnovske stilizacije. Atomic Blonde dosta časno koristi najveći deo zapleta i karakterizacija iz stripa ali zatim pokušava da to nadgradi neo-retro-špijunskim coolom na razmeđi Kingsmana (čiji trejler smo ponovo gledali pre filma i deluje spektakularno) i MF UNCLE, ali i da se pozove na Make-James-Bond-Great-Again estetiku psihopatske nemilosrdnosti koju je Casino Royale onako uspelo provlačio. Treba časno reći da je Leitchov film nešto uspeliji u domenu stila nego supstance i ovo zapravo ne mislim na neki odveć loš način, mislim da su scenografija, kostimi i koreografija veoma uspeli – film uspeva da ne bude prestilizovan što je zamka u koju znaju da upadaju period piece radovi na sve strane – ali da svakako postoji prazan hod u domenu finije postavke likova i njihovih odnosa.

Ovde pre svega zaista mislim na to da kad imate dve prilično moćne glumačke mašine u centru priče, jeste problem ako sa njima ne uspevate da posredujete sentiment koji je centralna poenta filma a koji je em već sažvakan i pripremljen za serviranje od strane predloška i koji je pritom vezan za ikoničke istorijske trenutke koje u ovom trenutku svi svesno ili nesvesno revalorizujemo u svojim glavama pitajući se da li je istorija u kojoj živimo actually najpametnija od svih mogućih.

Ne može da se kaže da se glumci ne trude. Makavoj pogotovo pritiska po gasu i pokušava da pokaže to gone native/ off the reservation ludilo koje se intenzivira sa približavanjem kraja hladnog rata, a Teronova svakako dosledno radi svoju ledenu možda-sam-zapravo-psihopata bezosećajnost i strast u trenucima akcije koja je više pokušaj da se nešto oseti nego stvarna potraga za pravdom. Ali da to nije dovoljno dobro povezano u jasno posredovan narativ o besmislenom minijaturnom ratu na kraju besmislenog hladnog rata i besmislenim sudbinama ljudi koji sve vreme, kao, vuku neke poluge moći – pa nije idealno. Poruka se dobije, ali više kroz tekst nego kroz neki stvarni filmski postupak u kome bi nam glumci stvarno prodali tragediju koju su suviše umorni i da komentarišu na kraju.

Ali dobro, na planu scenografije, kostima i posredovanja perioda, mislim da je film solidno uspeo. Iako je ovo relativno „romantičan“ špijunski film, autori su se oduprli iskušenju da ga zakite hi-tech ukrasima koji bi bili anahroni i pravdali se potrebom da publika gleda nešto što joj je poznatije. Odeća i frizure nisu BAŠ 1989-style, pogotovo kod glavnih junaka ali, goloruki narod i klinci koji se unaokolo muvaju sasvim mogu da prođu, kao što mogu i automobili, hotelske sobe, stanovi, zgrade i kolorit koji je očigledno artificijelan, ali možda i uspeliji u pogađanju centralne „poruke“ filma nego što je sama režija. Muzika je takođe, agresivno ’80s, od New Orderovog Blue Monday pa do Ministryjeve Stigmate (sa usputnim stanicama na Siouxie and the Banshees, Depeche Mode, pa i The Cure, doduše u nemoj verziji), ali ovo je danas ionako trend u savremenom filmu.

Kako rekoh, akcija je bez sumnje najuspeliji element paketa i ovde ne samo da imamo solidno opravdan R rejting nego i demonstraciju toga kuda će možda Deadpool 2 da ide. Hoću da kažem, ja, koliko god to potkazivalo moju boles’ utemeljenu gledanjem krvoločnih akcijaša osamdesetih godina, volim da vidim film koji estetizuje ekstremno nasilje i Atomic Blonde mi je u tom smislu lep bridž između Hardcore Henryja i dolazećeg nastavka Kingsmana. Leitch vrlo lepo shvata da i ekspolatacija ima svoje estetske vrhunce i trudi se da drži najveći deo akcije u njihovoj blizini, pazeći na likovnost prikaza udaraca ili krvavih fleka koje proizvodi visokokalibarsko oružje više nego na njihovu pornografsku transparentnost. Pritom, rad kamere je izuzetno ambiciozan, pogotovo na sceni na stepeništu (koja mi je, putem trejlera, i prodala ovaj film da ga vidim u bioskopu umesto da ga čekam na HBO) koja je urađena iz kadra (ili barem digitalno montirana da tako izgleda) i sadrži izuzetno poštenu, visceralnu akciju i odličan kaskaderski rad. Kaskaderi su, razume se, i inače zvezde ovog filma i sve akcione scene se oslanjaju na ljude koji zaista izvode brutalne i zahtevne fizičke poteze radije nego na gimiki kadriranje ili brzu montažu. Meni ovo MNOGO znači, pogotovo što mi je John Wick pravio problem zahvaljujući Keanuovoj i dalje slaboj fizičkoj uverljivosti i krutosti. Atomic Blonde ima glumce i stantprsone koji su veoma ubedljivi u tučama i pucnjavi a Leitch je i napredovao sa strane samog snimanja i montaže pa je ovo film koji može da se ponosi svojim stilizacijama i akcionim jelovnikom.

Posebno valja pohvaliti koreografe koji 99% vremena pronalaze način da nam prodaju ideju o ženi koja redovno u tuči pobeđuje muškarce koji su primetno teži i viši od nje. U jednoj jedinoj sceni film posrne i prikaže nam tuču u kojoj je jasno da je „besmislena“ i da bi Teronova morala da bude poražena posle desetak sekundi jer je u pitanju „čist“ fajt, bez propova ili mogućnosti da se koristi okruženje da se nadoknadi razlika u masi i visini (kako to inače u ostalim scenama biva), ali se donekle ova scena iskupljuje time što Teronova ovu borbu faktički gubi (pričam o sceni u bioskopu gde se prikazuje ni manje ni više nego  – Stalker).

Sve u svemu, daleko od remek dela, ali film koji mi je bio sasvim prijatan, nije me smorio iako nije uspeo da sasvim pogodi svoj špijunski sentiment, ali je makar ambiciozno krenuo u pripovest o tužnim obaveštajnim sudbinama u vremenu promene istorije (koju skoro ni jedna obaveštajna služba nije, kažu, tačno predvidela) i uspeo da provuče dobre stilizacije i akciju. Više pluseva nego minusa sa moje strane.