Pročitani stripovi: Thor/ King Thor, Annihilation Scourge i Gwenpool Strikes Back

Pa… danas je prva Sreda posle… ne znam koliko decenija da u Americi skoro da neće izlaziti novi stripovi. Diamond, veliki distributer koji pokriva gotovo sto procenata tzv. direktnog tržišta prestao je da prima narudžbine (uprkos lavovskim naporima striparnica širom SAD da nastave sa prodajom makar uz gubitke na troškovima lične dostave svojim mušterijama) pa su i izdavači reagovali. Nešto digitalnih stripova hoće izaći, ali trenutna situacija deluje zaista sumorno:

 

2000 AD: Continuing as normal, with the exception of the Best of 2000 AD series (planned to start at the end of April, now delayed indefinitely).

Aftershock: No new monthly comics.

Archie: Will be releasing for this week only (April 1st), then stopping, with the exception of Vampironica: New Blood #4 on the 15th.

Aspen: No new monthly comics.

Black Mask: No new monthly comics.

BOOM! Studios: No new monthly comics.

Dark Horse: No new monthly comics.

DC: Monthly titles delayed until the end of April. Until then, will continue to publish their digital-first titles as normal, as well as uploading new back-issues for the first time. Are also reportedly exploring new printers and distributors for physical.

Dynamite: No new monthly comics, and no new GNs/collections either.

IDW: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Image: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Lion Forge: No announcement I can find, but likely the same as sister company Oni Press (see below).

Marvel: No new monthly comics.

Oni Press: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Valiant: No new monthly comics.

Viz Media: No announcement yet, but no digital titles seem to be listed for this week.

Yen Press: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.

Zenescope: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.

 

Ekonomski potresi koje će ovo izazvati u strip-industriji su bez sumnje veliki, od toga da verovatno dobar broj striparnica neće preživeti, preko gotovo neizbežnog otkazivanja gomile tekućh serijala i prelaska mnogih serijala na samo digitalnu publikaciju pa do SIGURNO neizbežnog preispitivanja toga je li oslanjanje na jednog, monopolskog distributera uopšte prihvatljiv model za budućnost.

 

Kao da prisustvujemo kraju jedne epohe, drugovi i drugarice. A kad ambis tako drsko gleda u nas, moramo i mi da mu uzvratimo pogled. Danas pregledom recentnih superherojskih stripova koje sam pročitao, ovog puta ekskluzivno u Marvelovoj publikaciji.

 

Za početak, red je da kažemo i poslednju reč o radu Jasona Aarona na serijalu Thor, odnosno na poslednjem serijalu o Thoru, bogu groma koji je Jason Aaron pisao. Odnosno, na poslednja dva serijala od kojih je jedan bio normalan, tekući (sa šesnaest epizoda), a drugi miniserijal od četiri broja, ali svi su oni bili deo jedne iste priče koju je poslednjih pola decenije Aaron dosledno pričao u Thor stripovima i, bez ikakve se sumnje upisao vrlo visoko na tabelu značajnih autora Thora, rame uz rame sa Walterom Simonsonom. Ako mi je dopušteno da ovako nešto kažem.

 

Naravno, sve to može biti i stvar ukusa, Aaronov Thor je po tonu, pogotovo u ovom poslednjem tekućem serijalu bio značajno žovijalniji od onoga kako inače zamišljamo stripove o Thoru, na rubu parodije praktično, pa sasvim mogu da razumem ako poređenje sa Simonsonom namah iznervira nekog čitaoca i natera ga da baci telefon iz ruke i pripreti u neodređenom smeru.

 

No, ono što veoma cenim kod Aarona je da je uspeo da napiše više od sto brojeva stripa o Thoru sa veoma jasnom idejom o tome kako uopšte o ovom liku pisati u dvadesetprvom veku, da je imao jasan filozofski cilj i da ga je do kraja dostigao snažnim finalnim iskazom.

 

 

Problem sa Thorom je svakako u tome da danas, skoro punih šest decenija nakon što se pojavio u osamdesettrećem broju magazina Journey Into Mystery, 1962. godine, ideja o nordijskom božanstvu koje dolazi iz Asgarda ali je i superheroj sa punim radnim vremenom deluje skoro neprihvatljivo kempi. Stan Lee, Jack Kirby i Leejev brat Larry Lieber su, kada su kreirali Thora imali vrlo malu ambiciju da se uhvate u koštac sa implikacijama činjenice da su uzeli postojeće božanstvo i stavili ga da hoda po Zemlji (i leti unaokolo po Sunčevom sistemu, jelte), a u narednih nekoliko decenija u Marvelu je narastao čitav panteon bogova i bogolikih bića koja su Thorovu poziciju (i poziciju ostalih asgardskih božanstava) dovela u vrlo neobičnu metafizičku dilemu.

 

Možda je neko jednom i seo – ili će sesti – i napisao definitivnu disertaciju o tome kakva je ZAISTA hijerarhija bogolikih entiteta u Marvelovom univerzumu, kako istovremeno postoje Thor i Hercules (čuj, postoje, igraju za isti tim!), šta nam dođu Eternalsi a šta Celestialsi, koliko su Death, Living Tribunal, Galactus, Entropy, a posebno Eternity i Infinity bliski ideji „Boga“, sa velikim „B“ onako kako je danas shvataju monoteističke religije, gde se tu uklapaju Korvac, Beyonder i Cyttorak, kako imamo i Mephista i Satana i Lucifera i kako se već zvao onaj Đavo iz Aaronovog Wolverinea, da ne pominjem kako se u TO uklapaju recentni Hickmanovi kosmički entiteti nastali od mašinskih inteligencija i naseljeni u crnim rupama. Ali sve to znači da kada danas treba da pišete strip o bogu čiji otac, Odin, i dalje insistira da nosi i sufiks „Sveotac“ i tvrdi da je on taj kome se univerzum pokorava, imate mnogo komplikovanih zastavica na stazi oko kojih morate da vozite divlji slalom.

 

Utoliko sam bio impresioniraniji Aaronovim poslednjim Thor serijalom koji je išao od 2018. godine do pred kraj prošle a u kome je scenarista uspeo da se provoza između ovih pitanja skoro bez pretrpljene štete, kreirajući visokooktanski, energijom nabijen strip o Thoru, sinu Odinovom, koji se vratio svom originalnom pozivu boga groma (nakon dva serijala u kojima je umesto njega ulogu Thora igrala Jane Foster i o čemu sam, na kraju, imao prilično pozitivno mišljenje). Ovaj serijal, primereno, ne prelazi tek tako preko događaja iz Original Sin i Unworthy Thor i jedna od najboljih stvari koje je Aaron uradio je upravo ta humanizacija Thora Odinsona kroz, za Marvelove superheroje inače uobičajeno, dovođenje u pitanje njegove „vrednosti“. Aaron je kroz svoje serijale pokazao i hubris koji po prirodi stvari ide uz nekog ko stolećima uživa status božanstva i direktnog potomka Sveoca univerzuma, ali i kasnije odrastanje i sazrevanje Thora koji nije proglašen „nevrednim“ na osnovu neke veštačke zvrčke u zapletu već na osnovu sasvim fundamentalnog pitanja za dvadesetprvi vek: jesu li i kome bogovi danas uopšte potrebni?

 

Ovaj poslednji tekući serijal uspeva da ovo pitanje drži na agendi dok se, istovremeno, sve vreme vozi u visokoj brzini akcione komedije, prikazujući Thora sa novom dimenzijom ličnosti, skromnošću i praktično skrušenošću (koja svakako ima određeni hrišćanski miris) ali i požrtvovanjem koje je nanovo inspirisano dubljim shvatanjem svoje uloge kao osobe i bića koje je jače i izdržljivije od drugih i kome drugi veruju pa mu se čak i mole.

 

Ovo je za mene dobrodošlo u pogledu razvoja lika koji postoji skoro šezdeset godina, a sam strip je, kako rekoh, brz, zabavan i iznenađujuće duhovit.

 

 

Ili ne TAKO iznenađujuće, na kraju krajeva, Aaron ima reputaciju ozbiljnog autora koji piše gritty stripove što u centru imaju teška socijalna (Schism, Scalped, PunisherMAX) ili religijska pitanja (Wolverine, Ghost Rider, originalni Thor: God of Thunder) ali Aaron je izuzetno talentovan za komediju i zapravo je, recimo, Hulk koga je pisao početkom decenije postao značajno bolji strip kada se scenarista manuo ozbiljnog, tragičkog tona i pretvorio ga u on-the-road komediju, a Wolverine and the X-Men je bio jedan od najzabavnijih serijala svoje ere.

 

Thor je, dakle, u ovoj poslednjoj aaronovskoj inkarnaciji bio akciona komedija, strip slikan na veoma širokom platnu, sa letenjem kroz svemir, skakanjem između carstava nordijske mitologije, sa Thorom koji ume da bude autentični bogoliki ratnik iz severnjačkih eda ali i kozerski šaljivdžija kakvog danas publika privučena stripovima Waititijevim filmom s pravom očekuje. Mike Del Mundo kao glavni crtač ovog serijala je bio… pa, moram reći smeo izbor. Del Mundo je prevashodno poznat kao autor naslovnih strana – ima milion nominacija za Harvija i Ajznera u ovoj kategoriji a Šusterovu nagradu u istoj je i osvojio 2013. godine – i njegov rad na crtežu samih stripova (dakle, „interior art“) je do susreta sa Aaronom bio uglavnom sporadičan, po jedna epizoda u ovom ili onom serijalu gde je uskakao da zameni glavne crtače dok oni uhvate priključak. Aaron ga je uposlio za miniserijal Weirdworld 2015. godine a očigledno je da mu se Filipinčev rad veoma dopao jer ga je uzeo i za ovaj serijal.

 

Del Mundo je za mene neko čiji je senzibilitet svakako bliži posteru nego stripu i stoji da je s obzirom na način kako on koloriše svoje stripove i koristi mnogo efekata da utopi figure u pozadine, ponekada njegovo pripovedanje teže za praćenje. Ovde svakako pomaže što je Aaron hiperefikasan sa tekstom i besprekorno vodi čitaoca kroz narativ pa Del Mundo ima slobodu da svoj psihodelični pristup odvrne na jedanaest, kupajući sve u bljeskovima svetlosti i jake boje i kreirajući urnebesno natrpane table na kojima nije nužno uvek jasno gde se koji kadar završava a gde počinje naredni. Mislim, kada se u šestom broju Christian Ward pojavi da ga na kratko zameni, a on je KRALJ psihodelije, a čitalac odjednom ima utisak da se pripovedanje malo smirilo, onda znamo da Del Mundo ovde puca iz svih oružja.

 

I, mislim, razumeću ako to nekome bude prepreka u čitanju. Del Mundo malo smiruje stil prema kraju serijala, prilazeći bliže klasičnom strip-pripovedanju, pa je završetak prirodniji za praćenje ali i dalje stoji da Del Mundovi prizori često deluju kao gravure ili posteri radije nego kao strip. No, to je svakako uvek impresivno.

 

 

Poslednji tekući Thor je uspešno profitirao od zaključka priče koju je Aaron započeo još 2015. godine sa mračnim elfima i korporacijom Roxxon i njihovim pohodom na ostala carstva, pa je čak i War of the Realms, company crossover koji sam pročitao i bukvalno odmah zaboravio samom Thoru doneo dovoljno dobrog da se priča o Odinsonu i njegovm ponovnom osvajanju statusa „vrednog“ udobno doveze do kraja. Aaron je ovde i umešno rukovao drugim dugačkim zapletom koji je postavio pre pola decenije, dovodeći Thorov odnos sa svojim ocem i, uopšte, položaj Odina u „današnjem“ univerzumu do jednog logičnog zaključka, ostavljajući na kraju serijala svoje likove na jednoj zrelijoj, progresivnijoj poziciji nego kada ih je preuzeo. Momenat kada u broju 14 Thor i Odin nasred bojnog polja imaju sasvim prirodan, neusiljen dijalog o čekiću, tom falusnom simbolu koji „meri“ nečiju „vrednost“ i pronalaze u sebi kapacitet da budu darežljivi, zreli i nimalo sebični je maltene bio vredan čitave War of the Realms frtutme i pravilno postavio figure na tablu za dirljiv i veoma dostojanstveno ispisan poslednji broj koji napušta komediju, gazi po elegiji i deluje kao jedan inspirisan kraj epohe.

 

Osim što, naravno, tu nije kraj, jer je,kako rekosmo, Aaron posle svega uradio i četvorodelni miniserijal King Thor sa Esadom Ribićem na olovkama i to je bio njihov „stvarni“ oproštaj od ovog lika ali i stvarni kraj priče započete od strane ove dvojice autora 2015. godine.

 

King Thor baštini deo mitosa o Thoru koji je Aaron uveo još u serijalu God of Thunder, prikazujući Thora na kraju životnog puta, pred kraj same smrti univerzuma, gde samo milošću Thora Sveoca Zemlja ponovo ima na sebi život dok se u ostatku svemira zvezde gase a Thorove tri unuke su ostarelom bogu jedini izvor istinske životne radosti. Aaron je temelje ove priče postavio odavno a sada, u njenom finalu on povezuje sve konce razbacane poslednjih nekoliko godina, Lokija sa njegovim patološki antagonističkim odnosom prema bratu i novom moći koju je osvojio, ali i finalno suočavanje sa idejom koju je još u God of Thunder izrekao Gorr the God Butcher – da su bogovi neprihvatljiva, nepravedna anomalija u univerzumu koji bi bolje živeo da ih nema.

 

 

King Thor je superspektakl, naravno, sa Ribićem koji crta stare, jedva još uvek žive bogove kako lete kroz zvezde i bacaju jedni druge u crne rupe, sa epskim tonom koji svejedno i dalje nosi u sebi pripovednu efikasnost i ima vremena da uživa u detaljno razrađenim borbenim scenama, ali ovo je istovremeno i Aaronova poslednja reč – barem za sada – na temu toga ima li mesta za bogove u današnjem svetu i ako ima – gde je ono? Aaron je, već smo o tome pričali, bivši vernik koji veoma očigledno kroz svoj kreativni rad pokušava da razreši sopstveni odnos sa božanskim, da pronađe koja je tačno forma božanskog koju on, kao čovek, može da poštuje i, možda, voli i u King Thoru se odgovor na ovo pitanje elegantno pronalazi. Naravno, ponovo ovde imamo donekle hristijanizovano čitanje sazrevanja odnosa boga prema onome što je (nominalno) njegova kreacija, jedno insistiranje na ljubavi i uzajamnom poverenju koje nije prirođeno nordijskoj mitologiji (u njoj su bogovi, posle Ragnaroka praktično ražalovani), ali ponovo, Marvelovi stripovi o Thoru nisu „nastavak“ nordijskih mitova pa čak ni polemika sa njima. Oni su, pogotovo u Aaronovom (i Ribićevom) poslednjem jurišu, pronalaženje iskre duhovnog u materijalnom svetu i verovanje u nešto što je neprolazno, bez obzira kako ga zovemo, verovanje, na kraju dana, da jaki u sebi moraju prepoznati da je snaga DUŽNOST, ništa više ali i ništa manje od toga. U poslednjem, četvrtom broju ovog serijala, Thor na kraju, sopstvenom kontemplacijom pronalazi odgovor na sva pitanja koja nije razrešio sa ocem, ali i svoje konačno mesto u večnosti, a spektakularno ređanje različitih Thorova kroz istoriju univerzuma (što je na samom kraju svog postojanja u ovom stripu) nam ostavlja mogućnost za brojne buduće zanimljive serijale. Aaron i Ribić su se na veličanstven način oprostili od lika kome su udahnuli novi život i, važnije, izgradili novi karakter i ostavili Donnyju Catesu i Nicu Kleinu ozbiljan legat u amanet. Respekt.

 

 

Matthew Rosenberg je Marvelu bio, reklo bi se, dobra investicija. Drčni momak iz Njujorka koji se deset godina bavio muzikom na sve moguće načine je, posle kratke ali strelovite karijere u nezavisnom stripu (ozbiljno, 4 Kids Walk Into a Bank je jedan od najboljih stripova decenije) postao jedan od najpouzdanijih Marvelovih scenarista sa uspelim radovima na X-Men, Punisheru, Star Warsu… Toliko da mu je prošle godine omogućeno da orkestrira mali company crossover pod imenom Annihilation Scourge.

 

Originalni Annihilation, krosover započet još 2006. godine bio je u najvećoj meri delo Keitha Giffena (čini mi se poslednji njegov značajan rad za Marvel) ali je poslužio kao odskočna daska za scenaristički duo Dana Abnetta i Andija Lanninga koji su u okviru Annihilationa započeli pisanje serijala Nova a zatim odmah bili postavljeni kao scenaristi nastavka, Annihilation: Conquest iz čega je izrasla nova verzija Guardians of the Galaxy a koja je godinama bila predmet hvale upućenih čitalaca i tavorila sa relativno malim tiražom. Dok se nije desio film, baziran na upravo ovim likovima i pretvorio GotG u jedan od najpopularnijih Marvelovih stripova poslednjih godina.

 

 

Naravno, Abnett i Lanning su odavno prestali da ga rade (i razišli se kreativno) ali jesu posle Annihilation Conquest ispisali još nekoliko krupnih svemirskih priča, nastavljajući kosmičku sagu kroz War of Kings, Realm of Kings i, konačno, The Thanos Imperative čime je simbolički završen najveći deo njihovog rada u „svemirskom“ delu Marvelovog univerzuma a koji je građen na temeljima velikih prethodnika poput Jima Valentina i Jima Starlina.

 

Annihilation i njegovi nastavci su meni bili vrlo dragi stripovi a to to što je nakon velikog uspeha filma Guardians of the Galaxy novi serijal radio Brian Bendis i, da kažemo to najnežnije što možemo, ostavio bled utisak, je značilo da bi za bilo koji „novi“ rad vezan sa Annihilation bila potrebna sveža krv.

 

Matt Rosenberg je ta sveža krv i Annihilation Scourge je, čini mi se, bio idealan poligon da se isproba može li ovaj momak da se uopšte igra na ovolikom terenu.

 

Jer, da budemo jasni, Rosenberg je scenarista koji ume da piše spektakl, ali su njegovi stripovi u Marvelu mnogo bliži ulici, i „normalnim“ likovima nego kosmosu i bićima iz paralelnih univerzuma. Njegov Uncanny X-Men je bio priča o urbanoj gerili radije nego kosmička, multiverzalna saga kao u Hickmanovoj izvedbi koja je usledila, a Punisher mu je i pored mnogo pucnjave i eksplozija, bio strip o nekoliko likova i njihovom odnosu.

 

Otud i Annihilation Scourge najbolje funkcioniše kada se priča fokusira na likove i bavi njihovim reakcijama na još jednu pretnju koja se nadvila nad univerzum. Rosenberg je ovde napisao uvodni i finalni broj (Alpha i Omega, jelte), kao i epizodu o Novi, dok je Beta Ray Billa pisao Michael Moreci, Fantastičnu četvorku Christos Gage, a Silver Surfera povratnik Dan Abnett.

 

Ono što je jasno je da je Rosenberg i sam bio zainteresovaniji za likove nego za zaplet. Osnova krize kroz koju ovog puta kosmos mora da prođe je skoro pa prozaična, titularni scourge je zapravo invazija bića iz „kancerverzuma“, paralelnog univerzuma koji smo posetili u The Thanos Imperative, u kome smrt ne postoji i sve što živi živi i raste večno, baš kao nekakav nezaustavljivi tumor. Prvi na udaru su Blastaar i Annihilus, stari oponenti Fantastične četvorke, a koji žive u „Negativnoj zoni“, i Rosenberg se vrlo očigledno zabavlja stavljajući dva stara, primitivna Marvelova negativca jednog naspram drugog dok pokušavaju da razumeju pretnju koja se nadvila nad njihov domen, a potom se širi i na sve ostale.

 

Da ne spojlujem sad baš sve, Sourge nisu samo nasumična pretnja, imaju određen plan i predvodi ih jedan nama dobro poznati lik, ali glavna priča koju Rosenberg ovde gleda da ispriča je to kako Annihilus mora da se ponizi, ode u pozitivnu zonu, tj. normalan Marvelov univerzum i tamo traži pomoć. Annihilus i Nova (Richard Rider) su neočekivan i nekompatibilan par, pogotovo u regrutnom pohodu po Zemlji i univezumu i Rosenberg ovde kreira duhovitu i funkcionalnu hemiju koja dobro nosi narativ.

 

 

No, Annihilation Scourge je kratak narativ. Sve četiri epizode između Alpha i Omega događaju se istovremeno i njihovi autori imaju malo vremena da se pozabave svojim likovima. Oni to uglavnom odrade zanatski solidno i čitanje po jedne avanture Beta Ray Billa i Srebrnog letača a koje podsećaju na jake strane ovih likova je udobno iskustvo. Ironično, iako su temelji cele ove priče u prošlosti Fantastične četvorke, njihova epizoda najviše deluje kao nepotrebna – ovo je na kraju krajeva tim koji trenutno ima tekući, prilično visokoprofilan serijal i njihovo umetanje u Annihilation Scourge, uprkos Gageovom trudu deluje najviše kao odrađivanje posla.

 

U celini, ne verujem da će Annihilation Scourge biti pamćen kao značajan momenat u Marvelovoj istoriji. Priča je uglavnom ukalupljena u standardne trope i njena najveća snaga je u radu sa likovima. I taj rad je dosta dobar – vrlo rado bih čitao tekući Nova serijal koga piše Rosenberg čak i da u njemu nema Annihilusa da mu bude partner – ali šanse da uskoro dobijemo novi tekući Silver Surfer, Nova a pogotovo Beta Ray Bill serijal su bile bliske nuli i pre aktuelne izdavačke apokalipse.

 

Ako se Annihilation Scourge shvati samo kao Rosenbergovo ispipavanje granica do kojih može da se ide, podsećanje na neke poluzaboravljene likove i, dodatno, podsećanje na slavu voljenog Annihilationa, onda je ovo sasvim opravdan projekat. Ipak, iako sam ga pročitao bez napora, nisam siguran da bih ga preporučio ikome ko nije već intenzivno investiran u Annihilation i ko, istovremeno, nije spreman da vidi da se ovaj voljeni koncept ovde pomera samo za milimetar unapred. Ako spadate u takve, crtež Ibraima Robersona u Annihilation Scourge: Nova je svakako najbolji od svega što ćete u ovih šest epizoda videti.

 

 

Pre par nedelja se završio i petodelni miniserijal Gwenpool Strikes Back i u vezi sa njim imam veliki broj konfliktnih emocija. Sa jedne strane, tu je sreća i radost što Gwenpool nije zaboravljena, što joj je, da budemo sasvim jasni, omogućeno da i dalje živi, sa druge, dobar deo vremena tokom čitanja imao sam osećaj nelagode da autori zaposleni na ovom oživljavanju nisu zaista shvatili ne samo ŠTA već i KO je Gwenpool.

 

Pošto sam prilično siguran da to ne zna ni većina naših čitalaca, evo malog razjašnjenja:

 

Gwenpool je strip koji je sebi verovatno učinio najlošiju moguću uslugu odabirom imena glavnog lika i magazina, sugerišući (ne)upućenoj publici da se radi o liku iz paralelnog univerzuma u kome Spajdermenova devojka, Gwen Stacy nije poginula kao u glavnom univerzumu (Zemlja 616) niti je sama postala Žena-pauk, kao u Spider-Gwen univerzumu (Zemlja 65) već je postala tamošnja verzija Deadpoola. Kostim koji asocira na Deadpoola (slična kapuljača, dve katane na leđima) ali uz velike bele površine, a što je zaštitni znak Spider-Gwen, je uneo dodatnu konfuziju.

 

Jer, sve ove pretpostavke su pogrešne. Gwenpool je svoje ime odabrala iz najbanalnijeg mogućeg razloga – njeno pravo ime je Gwen Poole – a paralelni univerzum iz kog je ona došla u Marvelov univerzum 616 je ovaj naš u kome sad sedite i čitate tekst o stripu Gwenpool – i više u njega ne može da se vrati.

 

Unbelievable Gwenpool je, dakle, uprkos sigurno namernoj asocijaciji na Gwen Stacy i Deadpoola i time asocijaciji na lako zezanje na temu aktuelnih trendova u Marvelovom izdavaštvu zapravo bio strip visokog koncepta fokusiran na intertekstualnost i seciranje psihologije lika koji ne samo da je svestan da je u stripu već, za razliku od, na primer Deadpoola koji će tu svest koristiti za povremene duhovite komentare, nju upregnuti u naporu da potpuno prekrši pravila strip naracije i pronađe razlog svog postojanja.

 

Ko je TO očekivao?

 

Niko, ali Christopher Hastings, kreator Gwenpool je čovek koji očigledno voli da se igra sa očekivanjima publike, kao i da igra jako dugačku igru sa svojim zapletom i narativom.

 

„Christopher Hastings?“ kažete vi, „Otkad nismo čuli to ime!“

 

Od 2008. godine, kažem ja, kada sam o njegovom web stripu The Adventures of Dr. McNinja pisao u 69.epizodi svoje kolumne za UPPS. Ala vreme leti!

 

Hastings je, podsetimo, scenarista i crtač koji je studirao kod Waltera Simonsona a Dr. McNinja je bio urnebesno duhovit „meta“ strip o doktoru koji je istovremeno i (američki) Škotlanđanin i nindža, spajajući akciju i komediju na perfektan način sa svakom tablom koje su izlazile triput nedeljno. Mislim, nemojte mi verovati na reč, strip je i dalje onlajn pa možete da ga proverite sami: http://www.drmcninja.com/

 

Dr. McNinja je doživeo i štampana izdanja a Hastings je u Marvelu uradio par tezgi pre nego što su on i japanski ženski crtački tandem Gurihiru seli da rade Unbelievable Gwenpool a na osnovu dizajna Chrisa Bachaloa.

 

 

Unbelievable Gwenpool je imao svega 26 epizoda između 2016. i 2018. godine ali je bio voljen velikim delom i zbog toga što je, pogotovo pri kraju serijala, njegov lik napravio ogroman napor da pronađe smisao u onome što radi i što mu se dešava, i da osigura da bude zapamćen kao pozitivac.

 

Moj glavni problem kada sam počeo da čitam Gwenpool Strikes Back je bio upravo u tome da je scenaristkinja miniserijala Leah Williams akcenat veoma snažno bacila na intertekstualnu dimenziju stripa, gotovo potpuno ignorišući razvoj karaktera koji je Hastings odradio u originalnom serijalu.

 

Jer, originalno, Gwenpool je bila izrazito nebrižljiv lik, čak amoralan do granice sociopatije. Transportovana iz našeg sveta u svet stripa, svesna ne samo da je u stripu već i naoružana poznavanjem svih istorija i tajni likova koje sreće (uključujući tajne identitete i najskrivenije slabosti), u prvo vreme se Gwenpool ponašala ekstremno neodgovorno, odlučujući da će biti superheroj koji koristi automatsko oružje i ubija bez mnogo razmišljanja – pošto je u stripu – i ne brinući sa koje se strane zakona nalazi sve dok radi stvari koje je zabavljaju.

 

Hastings je ovde stvari radio polako i postepeno, pokazujući kako devetnaestogodišnjakinja korak po korak odrasta i razvija moralno čulo prepoznajući da su likovi oko nje „živi ljudi“ isto koliko i ona sama i da je njeno poznavanje njihovih identiteta i istorija u ovom svetu zapravo samo još jedna supermoć, ne zeleno svetlo da se igra sa tuđim sudbinama. Unbelievable Gwenpool je od puke meta-zajebancije prvo evoluirala u iznenađujuće human i topao strip u kome Batroc the Leaper (!!!) služi kao moralni stožer i uzor psihopatskoj klinki a zatim i u filipdikovsku eksploraciju samog medijuma u kojoj je ova klinka svoje „moći“ (poznavanje ritma pripovedanja, razdvajanje bitnih likova od onih koji samo popunjavaju radnju, osećanje gde se nalazi ivica kadra i njeno prelaženje kad je potrebno – a što je de fakto kontrola nad vremenom i prostorom) koristi da bi opravdala svoje postojanje i na kraju dana, ostavila iza sebe vredan umetnički artefakt u kome će Batroc i drugi likovi nastaviti da žive makar u sećanjima čitalaca.

 

Gwenpool Strikes Back sve ovo kao da zaboravlja i prve tri epizode su gotovo lišene jasnog zapleta i sastoje se od intenzivnih metatekstualnih diskusija u kojima se Gwenpool ponovo poigrava sa životima drugih likova kao da ni malo ne brine kakav efekat njene razorne moći mogu da imaju. Zaplet, onoliko koliko ga ima, se tiče njenog nastojanja da do kraja pete epizode miniserijala izbegne da bude retkonovana u lik koji može da se koristi u „običnijim“ Marvelovim kontekstima i osigura kanonski kontinuitet za sebe koji će joj omogućiti kasnija solo pojavljivanja u novim miniserijalima, pa, možda, jednom, i u nekom novom tekućem serijalu.

 

Ovo nije rđav zaplet, ako niste gadljivi na čitavu tu metakoncepciju, ali radnja Gwenpool Strikes Back je u prvoj polovini serijala vođena izrazito neuredno, bez jasne narativne linije, sa stvarima koje se događaju jer je potrebno da se dogode, ali bez jasne veze između radnji glavnog lika i onoga što se događa u ostatku sveta. Ovo je, pored toga što iritira čitaoca i u direktnoj suprotnosti sa kanonskim Gwenpool konceptom u kome je glavni lik odavno shvatio da ono što ona radi ima opipljive posledice u svetu koji naseljava. Hastings jeste uživao u tome da zbunjuje čitaoca ali njegovi narativi su imali jasnu kauzalnost i centralni zaplet na čijoj pozadini su metakoncepti onda mogli da dobro „rade“.

 

Williamsova, kako rekoh, akcenat stavlja upravo na „meta“ dimenziju i tek negde u četvrtoj epizodi radnja i zaplet ovog stripa počinju da ostavljaju utisak koherentne priče. Opet, to je najviše jer strip konačno prestaje da samo diskutuje sam sa sobom i pređe u akciju i ovde izvrsni Španac David Baldeon ima priliku da zablista crtajući bizarnu ali konzistentnu „meta“ akciju u kojoj učestvuju različite verzije Gwenpool i… drugi likovi.

 

Do kraja miniserijala Gwen uspeva da pronađe „sebe“ kakvu može da poštuje – najvećim delom zahvaljujući Kamali Khan koja se pokazuje kao pravi drug i superheroj velikog formata* – i zapravo prihvata retkonovanje koje je istovremeno i duhovito ali i daje mnogo potencijala za kasniji njen život (pogotovo što je i samo lako podložno ponovnom retkonovanju), no iako me je strip ipak odobrovoljio ovim finalom, moram da primetim da je glavna junakinja na kraju, u smislu emocionalne i etičke zrelosti tačno na istom mestu na kome je bila kada su Hastings i Gurihiru završili originalni serijal. Dakle, Williamsova je morala da je prvo „onezreli“ da bi joj dala priliku da ponovo sazri što, razumem, jeste jedan način da ponovo pišete o Gwenpool ali ne i najkreativniji.

*Ne, zaista nisam pravio najgoru igru reči svih vremena. Jeste prvi April, ali ipak je vanredno stanje, nije vreme za nedogovornu zajebanciju!

 

 

Drugo i možda još problematičnije je što je retkonovanjem njenog porekla, Gwen sada pogodna za učestvovanje u mnogo superherojskih timova, ali jedna od glavnih teza originalnog serijala je bila upravo da Gwenpool koja gostuje u tuđim serijalima ili u timskim stripovima nije ona „prava“ jer čitlac ne vidi svet iz njene metaperpektive već se njene „moći“ tretiraju kao puka alatka radije nego kao svetonazor. Drugačije rečeno, većina likova u Marvelovom univerzumu smatra da je Gwenpool mentalno poremećena jer razgovara sa nevidljivim sagovornicima, obraća se nepostojećoj kameri i govori o drugim osobama kao da su likovi u priči – njeno pojavljivanje u timskim stripovima bi moglo da je cementira u baš takvoj karakterizaciji, potiskujući upravo esencijalnu prirodu ovog lika koji je naučio da od nepažljive, brljive devojke koja ne razmišlja o drugima, postane odgovorna, brižna zrela osoba.

 

Treći način na koji je Gwenpool Strikes Back inferioran u odnosu na originalni serijal je i u tome da je Hastings sa puno apetita koristio vrlo trećerazredne likove da Gwen, okružena njima, nauči nove lekcije. Od pomenutog Batroca, preko M.O.D.O.K.-a i Paste Pot Petea pa do odmetnutog Doombota koji živi svoj život nezavisno od Doktora Dooma, originalni serijal je imao galeriju toplih, zanimljivih likova koji su imali svoje živote i služili kao moralni kompas nekontrolisanoj protagonistkinji, pa su tu gostovanja Milesa Moralesa i samog Doktora Dooma bila samo višnja na vrhu, jelte, torte.

 

Gwenpool Strikes Back ne ume da ponovi ovakav pristup i od početka krećee sa najjačima, koristeći Spajdermena, Kapetana Ameriku, Iron Mana, Deadpoola, Fantastičnu četvorku i Hulka kao tupa oružja kojima ovom serijalu treba da se obezbedi određena relevantnost. Naravno, niko od njih nema karakter – sem Deadpoola koji se nekako uvek otme kontroli – i ponovo tek pri kraju serijala dobijamo stvarne karakterne i emotivne momente, a što je šteta.

 

David Baldeon je makar odličan crtač. Originalni serijal je imao izrazito shōnen/ shōjo estetiku – na kraju krajeva crtačice su bile japanke i rasle pod uticajem Akire Toriyame – ali Baldeon je dovoljno veliki umetnik da ovo ne mora da imitira a da opet pogodi pravi ton stripa. Zapravo, Baldeonov stilizovani, karikaturalni pristup je ovom stripu i primereniji nego što je bio u Domino serijalima koje je pre ovoga radio za Marvel pa su intenzivni meta-koncepti koje Williamsova osmišljava za njega realizovani besprekorno, sa čestim promenama tona i stila, poigravanjem sa geometrijom kadrova i stalno novim, svežim načinima da se prikaže Gwenino „ispadanje“ iz kadrova i sa stranica, prelaženje iz jednog u drugi deo stripa i kontrolisane protoka vremena. Baldeon je ovde potegao najteže oružje i ovo je i pored sve buke koju on unosi u pripovedanje stalno novim trikovima zapravo vrlo tečan i lak za praćenje narativ.

 

 

Ostaje žal što taj narativ nije bio nešto više od ponavljanja – i to manje spretnog – karakternog luka koji je Gwen već imala u originalnom serijalu ali kao ljubitelj Gwenpool, srećan sam što je ipak krajem 2019. godine imala prilku da nas podseti na svoju energiju i ako ništa drugo, pronađe način da se makar povremeno pojavljuje u stripovima koje čitamo.

 

Sad samo da vidimo da li će oni uopšte izlaziti…

Pročitani stripovi: Conan the Barbarian: The Life & Death of Conan

Kada je Marvel ponovo otkupio prava na Konana, tamo negde 2018. godine, to je zapravo bila dobrodošla injekcija energije za ovu franšizu. Dark Horse ga je, da ne bude zabune, godinama vrlo lepo pazio, objavljujući kvalitetne kolekcije starih Konan stripova koji su izlazili za Marvel od početka sedamdesetih, ali i publikujući nove priče u nekoliko serijala i mini-serijala. Bilo je tu odličnih autora, od Kurta Busieka i Tima Trumana, preko Caryja Norda i Tomása Giorella, pa sve do Roya Thomasa, Briana Wooda, Freda Van Lentea i Cullena Bunna te Becky Cloonan, Paula Azacete i Mirka Čolaka. Sasvim je u redu i primetiti da nisu svi Dark Horse serijali bili podjednako dobri i da je, kako se bližilo vreme isteka licence, postajalo očigledno da nema više nekih velikih vizija koje se moraju staviti na papir i da smo u periodu zalaska gde je bitno samo držati nekakav nivo.

Utoliko, kada je Marvel objavio da se Konan vraća njima – takoreći dolazi kući – a Jason Aaron tvitovao da je, čim je čuo vest, rekao uredništvu da će se golim rukama boriti sa svakim scenaristom koji pokuša da mu ovaj posao preotme, nije bilo lako obuzdati uzbuđenje.

I, ne mogu da kažem, nešto više od godinu dana kasnije sam prilično zadovoljan kuda su stvari otišle. Naravno, treba imati na umu da su danas stripovi ipak sitan biznis i da Marvelu oni, koliko god to cinično delovalo, služe najpre kao inkubator ideja koje kasnije mogu da budu pretočene u film i televiziju. No, baš zato je prijatno videti da je Marvel stripovskog Konana opremio vrlo ozbiljnom ekipom, počev od posvećenog urednika Marka Bassoa (kome asistira niko drugi do legendarni Marvelov urednik Ralph Macchio, za ovu priliku voskrsao iz penzije), pa do veoma kvalitetne reprezentacije crtača i scenarista na različitim projektima. Konan je, trenutno, za Marvel neka vrsta mini-univerzuma za sebe sa dva tekuća serijala (kako tradicija diktira, to su: Conan the Barbarian i Savage Sword of Conan) i nekoliko satelitskih miniserijala (od kojih u nekim i nema Konana) i lepo je videti sav taj entuzijazam, i na kraju krajeva novac, uložen u IP koji je poslednji put bio bioskopski potentan kada su scenario pisali John Milius i Oliver Stone. A to je bilo pre, ah, 38 godina. Relativno recentna rezurekcija u kojoj je Konana igrao glavom i, eh, bez brade, Jason Momoa, a režirao ozloglašeni njemački režiser muzičkih spotova Marcus Nispel (poznat, uostalom i kao čovek koji režira nove nastavke nekada popularnih filmskih serijala, od The Texas Chainsaw Massacre, pa do Friday the 13th) je bila ozbiljna produkcijska kaubojada i nije neko čudo da u međuvremenu niko s parama nije želeo da priđe ovom IP-ju. No, kako će Dizni, po slobodnoj proceni, ne kasnije od 2030. godine posedovati sve što postoji, prilično je razložno zamisliti da će se za naših života pojaviti još neka filmska verzija Konana Varvarina. Štaviše, ne bih bio PRETERANO iznenađen da se uz skori rolaut Disney+ na globalnom nivou i uspeh (dosta slabog) Netflixovog Witchera začuju i glasine o originalnoj seriji o Konanu za Diznijev striming servis…

A ako se to desi, Dizni ne bi uopšte imao rđav predložak u prvih dvanaest brojeva aktuelnog strip-serijala Conan the Barbarian o kome bih danas ispisao koju impresiju. Savage Sword of Conan i ostale aktuelne Marvelove stripove ćemo, daće Krom, obraditi nekom drugom skorom prilikom.

O čemu, dakle, pričamo? Prvih 12 brojeva Conan the Barbarian čine jednu kontinuiranu, i zaokruženu priču koju je celu napisao Jason Aaron a nacrtao (većinski) Mahmud Asrar i koja se, prigodno za nešto što treba da napravi ozbiljan spleš i podseti da je, dovraga, baš Marvel bio taj koji je Konana učinio relevantnim u poslednjoj trećini dvadesetog veka, zove The Life & Death of Conan. Ovo je neka vrsta IZJAVE, postavljanja estetskih i filozofskih temelja „novog“ Konana, uz duboko poštovanje prema tradiciji i ugrađivanje pokoje sopstvene cigle u sada već pozamašnu tvrđavu u kojoj stoji Konanov „lore“.

Jason Aaron je, rekao bih, čovek rođen da ovako nešto piše. Ne samo na ime svog prethodnog rada gde je sa Thorom demonstrirao izvanredan osećaj za pisanje epske fantazije ili na ime (meni srazmerno nezadovoljavajućeg) The Goddamned za koga sam onomad napisao: „recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.“ Jason Aaron je čovek rođen da ovako nešto piše zato što je on, kao što smo takođe već pominjali, pisac koji se kroz većinu svojih radova trudi da pomiri jednu zbilja primalnu, praktično varvarsku veru u individualnost koja se ovaploćuje u grubim, ultramačo muškim protagonistima (Dashiel Bad Horse, Kain, Wolverine, Hulk, pa i Thor mada je svakako par sezona ženskog Tora ovo uspešno zamaskiralo), ali njoj suprotstavljenu i veru u ispravnost izgradnje ljudskog društva na temeljima ravnopravnosti i solidarnosti, a koja verovatno dolazi iz njegovog hrišćanskog odrastanja, sa stalnim, vrlo snažnim, do nasilnosti intenzivnim propitivanjem odnosa čoveka sa Bogom koje ga vodi od razočaranja, preko bunta sve do nekih novih otkrovenja. Rekoh i to već: Jason Aaron je uprkos nominalnom ateizmu, najreligiozniji scenarista koji trenutno radi u američkom mejnstrim stripu i većina njegovih radova su pokušaj da se nađe mesto i za čoveka, i za zajednicu i za Boga pod istim filozofskim krovom.

Naravno, Aaronov Konan nije morao da ispadne dobar, The Goddamned je recimo bio strip suviše zabavljen svojom dozvolom za ubistvo (psovanje, seksualno nasilje…) i podsetio na to da su nekada upravo ograničenja (i dobri urednici) ono što kreativce provocira da izađu na teren sa svojom A-igrom. Sa druge strane, Aaronov tekući Wolverine je bio smeo pokušaj metafizičke igrarije sa idejom Wolverineove besmrtnosti i odnosa ne sa Bogom već sa njegovim antipodom – Đavlom (da se Vlasi, jelte, ne sete) koji se udavio u svojoj bukvalnosti. Međutim, Konan je dobar. Baš dobar.

Naravno, veliki deo dobrote ove priče dolazi od Mahmuda Asrara. Ovaj Turčin pakistanskog porekla je, kako sam već negde pominjao, na profesionalnoj sceni eksplodirao pre dobrih trinaestak godina, crtajući Faerberov dobronamerno dekonstruktivni superherojski serijal Dynamo 5 za Image. Već tada se videlo da je Asrar rođen za klasičan superherojski strip – što neprestano potvrđuje, u poslednje vreme odličnim radovima na X-Men – ali sa The Life & Death of Conan je demonstrirao i jednu prefinjenu ekspertizu sa Mačevi-i-Sandale podvrstu niskog fentezija i doneo Konanu baš onu kombinaciju znoja, prašine, nasilja, začudnosti, seksepila i dobrog pripovedanja kakva je potrebna da nas uljuljka u klasični, „marvelovski“ Konan ugođaj.

Drugačije rečeno, The Life & Death of Conan je jedna od najefikasnije pričanih priča u savremenoj Marvelovoj ponudi, pomalo i staromodna u svom gotovo manifestnom odricanju od “writing for trade“ pristupa koji dominira skoro već dve decenije, usredsređena na pakovanje zaokruženih, zadovoljavajućih narativa u svaku pojedinačnu epizodu, gde dvadesetak strana stripa treba da ima i zaplet i razradu i preokret i zaključak, sa sve povremenim iznenađenjima i pravljenjem spona sa metazapletom koji se lagano razvija kroz dvanaest epizoda. Asrar ovde ima sličnu ulogu kao i klasični crtači Konana, više ilustrator koji sažima duže, složenije događaje pomenute u tekstu i kreira atmosfere što tekstu daju potpuno značenje nego „montažer“ akcije. Naravno, kao neko ko je odrastao na eksplozivnoj Buscema-Chan kombinaciji što je oživljavala Thomasovog Konana, moram da primetim da je Asrar izvanredan izbor za ovaj strip i sa strane njegovog tona, ne zato što imitira Buscemine kompozicije ili anatomiju – Asrar to ne radi – već jer razume kako da postigne istu naglašenu hipermaskulinu erotičnost glavnog junaka i pravilno joj prilagodi okruženje tako da reflektuje sve one skoro halucinantne fantazije koje su se rojile po glavi Roberta E. Howarda u vreme prizivanja originalnih Konanovih avantura na papir, ali i da sačuva njihovu nerdovsku čistotu bez skretanja u fašizam.

Hoću reći, zapravo je jedno pravo čudo to da Konan (još uvek) nije kooptiran od strane modernih fašista kao ultimativna ubermenš fantazija s obzirom da u sebi sažima mnoge fašističke fetiše, od visoke borilačke ekspertize, preko superiorne erotske harizme, pa do prezira prema dekadenciji (moderne) civilizacije. Humanost koja je u korenu ovog karaktera, međutim, i koju Asrar perfektno kanališe bilo crtanjem mladog Konana, divljeg junoše nemirne crne kose i raširenih plavih očiju koje gutaju sva čudesa sveta, bilo prikazima starijeg Konana, kralja što ide nakon bitke bojištem kako bi umiruće neprijatelje pogledao u oči jer je svestan da ih je on ubio čak i ako nije lično podigao mač koji ih je probio – ta humanost je za sada spasavala ovaj lik od ove vrste kidnapovanja. A videćemo dokle će, naravno.

Asrar je, sasvim očigledno imao i mnogo prilike za zabavu kroz istraživanje lika jer ova priča zapravo prolazi čitav Konanov životni put, skačući iz decenije u deceniju i sa jedne na drugu geografsku širinu, pa gledamo dragog varvarina u različitoj odeći, na konju ili na moru, ogrnutog životinjskim kožama ili samo u omiljenoj pregači, sa mačem, kopljem ili sekirom u rukama, a njegovo okruženje nikada ne prestaje da biva savršena refleksija Konanovog odnosa prema drugim kulturama, nacijama, civilizaciji, religiji… Kako je Konan fantazija o moći individualnosti i čoveku koji trijumfuje u svetu oslonjenom na razne kolektivističke – i kako ih je Howard video, uglavnom dekadentne – konstrukte, snagom volje i verovanjem u samog sebe, tako oko Konana gledamo ili pritvorne „građaniste“ (sveštenike, trgovce) zadovoljne da se kriju iza krinke „civilizacije“ i preziru varvare (koji su, jelte, za razliku od njih, direktni i neiskvareni), ili pripadnike brojnih vojski, plemena, gusarskih i drugih bandi koji su iskrivljene kreature bez individualnosti što jedino u masi imaju nešto što podseća na volju, ili pojedince koji u Konanu prepoznaju posebnost individualnosti i njegovu nesvodivost na „klasu“ ili narod kojim pripada, ali su uglavnom nedovoljno snažni da toj individualnosti sami pariraju. Asrar je crtač koji sve ovo intuitivno razume isto onako kako je to Buscema razumeo i otud ova priča o Konanu ima tako „klasičan“ vajb, nastavljajući se direktno na Marvelove priče iz sedamdesetih svojim senzibilitetom ali bez pokušaja da ih direktno imitira.

Aaronova odluka da svaka epizoda bude jedna zaokružena priča je svakako zaslužna za veliki deo ovog senzibiliteta jer upravo vraća Konana njegovim palp korenima i stripovskoj klasici kada je pojedinačna mesečna sveska morala da bude priča za sebe. Naravno, pomaže što je u pitanju jedan poznat, u pop-kulturi dobro utemeljen lik čiji svet većina čitalaca intuitivno razume ako već ne i detaljno poznaje, pa Aaron i Asrar ne moraju da „objašnjavaju“ odnose i postavke i imaju taj luksuz da se pozivaju na događaje iz Konanovog života koje nisu sami prikazali – čak ni u flešbeku – računajući da su oni opštepoznati. Tako se piratska kapetanica Belit sa Crne obale pominje na više mesta a jedna od epizoda se i direktno bavi okolnostima vezanim za njenu smrt i ovo se lepo smešta u „poznati“ kanon vezan za Konana, a da nema potrebe da Asrar i Aaron prikazuju „svoju“ verziju nekih događaja koje znamo iz Howardovih pripovetki ili Marvelovih stripova.

Strukturalno, dakle, The Life & Death of Conan ima prvu epizodu koja postavlja temelj glavnog zapleta (i sasvim nedvosmisleno najavljuje da će negde na drugom kraju Konana zaista čekati smrt) i poslednjih par epizoda koje se bave tim konceptom smrti čoveka koji je prevazišao ne samo svoje varvarsko poreklo kako bi postao kralj, već koji vrlo ubedljivo prevazilazi svaku vrstu provincijalizma, sektarijanizma praznoverja da bi potvrdio svoje dragoceno JA. Konan je, kako ga je Howard postavio a Aaron vrlo časno re-kreirao u ovom stripu, ultimativno biće zdravog razuma, ali, za razliku od današnjih (iznenađujuće ili ne, ali fašizmu neretko bliskih) korifeja „racionalne misli“, on nije sklon filozofiranju i igrama reči. To ne znači da Konan nije biće refleksije, naprotiv, bilo bi vrlo pogrešno doživljavati ga kao „all brawn, no brain“ stereotip, čoveka koji se sav sadrži u instinktu i akciji – Konan je zapravo veoma sklon refleksiji i promišljanju onoga što mu se događa i onoga što čini (klasični Thomasovi stripovi su na ovo stavljali solidan akcenat a Aaron ovo beznaporno hvata u letu i nastavlja) – ali nije sklon držanju lekcija drugima niti verbalnom nadmudrivanju. Njegova „zdrava seljačka pamet“ jeste ultimativna Okamova oštrica kojom on proseca kroz skramu simulakruma moderne civilizacije i profesionalno opsenarstvo sveštenika, vlastele, političara i generala koji svoju vojsku vode iz pozadine, pa čak i žena koje spuštaju gard u njegovom prisustvu, odriču se svoje „meke moći“ i dopuštaju da budu zavedene umesto da same zavode – ali Konan nije govornik, nije čak ni pregovarač a svakako nije demagog.

To neko temeljno poštenje čoveka koji je dobar deo svog života bio karijerni lopov i pirat jeste jedna od najznačajnijih karakternih osobina lika koju i Aaron uspeva da pravilno kanališe kroz svoje priče. Konan je lojalan samo sebi ali će, kada je jednom uzeo novac za svoje usluge biti nepotkupljiv bez obzira na okolnosti. Konan često prezire svoje poslodavce, na primer vojskovođe koji su nasledili svoju vojvodsku poziciju u jednoj od epizoda i što se podsmevaju njegovoj ratnoj strategiji do koje je došao preživljavanjem više bitaka nego što oni umeju da nabroje, ali će i dalje raditi za njih sve do momenta kada se – ne njegovom krivicom – susretnu sa nasilnim krajem života na ime svojih sopstvenih grešaka. U toj konkretnoj epizodi, Konan razgovara sa kraljem i podučava ga ratnoj strategiji bez trunke strahopoštovanja ali i bez trunke narcisoidnosti, obrazlažući zašto je njegova odabrana strategija jedina dobra. Kralj je impresioniran njegovim razmišljanjem, ali inercija tradicije ipak preteže i njegova se vojska drži starih pristupa koji joj na kraju donose poraz. Mnogo godina kasnije, Konan ovog kralja susreće na bojištu – sada ratujući za drugu stranu – i ubija ga bez negativnih emocija, svestan trenutka u kome su dva muškarca jedan za drugog osetili uzajamno poštovanje, ali i neopterećen njim.

Naravno, Konan nije samo ratnik, i različite epizode se bave Konanom najamnikom, Konanom lopovom, Konanom piratom, ali i ulaze duboko u fantazijsku prirodu Konanovog sveta. Spoj realpolitike, kvazinaturalističkog prikaza života nižih slojeva stanovništva i magije – stvarne, strašne i neobjašnjive – te pojava s onu stranu mašte je uvek karakterisao Konana, a Aaron i Asrar imaju nekoliko vrlo dobrih epizoda u kojoj stvari kliknu baš kako treba. Epizoda u kojoj najamnik plaćen da ubija pripadnike piktskih plemena u džungli na kraju radi zajedno sa njima kako bi zatro čitavu rasu džinovskih, natprirodnih zmija uspeva da bude i lepa parabola o tome šta varvarina čini varvarinom i kako je Konan sa svojom neumornom glađu za bogatstvom (ne samo materijalnim) koje će sam stvoriti – umesto da mu ga daju – arhetipski uzor prevazilaženja klasne (i etničke) sudbine. Drugde se Konan zatiče u pećini, zajedno sa grupom ljudi koji pričaju o Bogu što živi pod zemljom i ovo je još jedna od onih priča u kojoj Konan razume da ne može da razume starostavne i komplikovane metafizike vezane za božanstva koja danas nemaju ni imena ni vernike, ali ga to ne sprečava da vidi svoj put iz problema u kome bi neko slabije volje ostao zamrznut u metafizičkom – praktično lavkraftovskom, jelte* – užasu.
*Howard i Lovecraft su, na kraju krajeva bili dobri pen-pals ortaci

Epizode koje se bave Konanom iz poznijih godina, kada je već kralj Akvilonije, pak, imaju jednu težu, sumorniju atmosferu i Aaron i crtači (ovde pored Asrara imamo i odličnog Gerarda Zaffina na zadatku) pažljivo raspakuju kompleksnost emocija i motivacija čoveka koji je dosegao cilj što je sebi zacrtao u životu a sada treba da nauči kako dalje da živi. Ova nas analiza onda prirodno uvodi i u finale priče i najavljenu Konanovu smrt i ovo je, čak i ako vas je početna premisa o dvoje dece koja celog života prate Konana kako bi ulučila priliku za atentat nervirala, uzbudljiva završnica u kojoj će Konanov odnos sa simerijskim bogom, Kromom, biti ispitan u više detalja. Ponovo, ovakve stvari su Aaronova opsesija a moćni individualac, praktično ničeovski natčovek koji Boga ne proglašava mrtvim ali mu se nikada ne moli već ga samo kune, svestan da je Bogu svejedno, to je za Aarona prava droga.

I tako, vidno inspirisan, Aaron će priču dovesti do kraja, uspevajući da da i bogu bogovo i čoveku čovekovo, a da čitalac dobije i Konanovu smrt i šta je bilo dalje, i trijumf volje pojedinca koji se uvek oslanjao na sebe, ali i podsećanje da niko, nikada neće moći da se uvek i bez ostatka oslanja samo na sebe. Dobijamo i ubedljivu premisu za dalje priče ali i novi psihološki sloj lika koji uprkos svojoj nominalnoj jednostavnosti – Howard je sam insistirao da je Konan tek varvarin i zato sklon jednostavnim rešenjima komplikovanih problema – nikada nije patio od plitkosti. Sasvim lep paket.

Struktura naracije sa zaokruženim pričama u svakom broju možda neće biti po meri svakom čitaocu – kako već rekoh, meni se dopada što Aaron i Asrar uspelo oživljavaju ovaj stari pristup u kome je sve veoma sažeto i nema mesta dekompresijama – ali se mora prepoznati do koje su mere autori izbrusili ekonomičnost pripovedanja a da nisu žrtvovali ton, karakterizaciju ili dinamiku. Cena za to je, naravno, što se dobar deo narativa „prepričava“ kroz titlove dok slika sažima akcije, ali Aaron i Asrar se toliko skladno dopunjuju u ovome da meni to nije ni najmanje smetalo. Aaronov tekst ima tu palpoidnu, starinsku, klasično konanovsku kitnjastost a da je scenarista uspeo da izbegne zatrpavanje crteža prevelikim količinama teksta. S druge strane Asrar retko ima priliku da crta scene koje imaju „filmsku“ montažu i, pogotovo akcioni momenti su bliži slikarskoj logici, sa jednim centralnim trenutkom koji predstavlja kompresiju čitave scene, neretko čitavog perioda od nekoliko meseci, ali i on stopostotno izbegava slikarsku krutost i daje nam izuzetno sočne, dinamične scene koje pucaju od energije i pravilno kanališu tu intenzivnost sveta u kome Konan živi ali i samog lika.

Zapravo, iako je Konan naizgled strip koji počiva na akciji, i u njegovoj klasičnoj fazi su akcione scene najčešće bile moćne tapiserije koje hvataju reprezentativan trenutak a znatno ređe sekvencirane koreografije u kojima pokrete aktera pratimo raščlanjene po momentima. Asrar i Aaron rekonstruišu ovaj pristup na vrhunski način i upravo ovo njihovom stripu daje taj duh epskog narativa u kome protagonist ne govori mnogo već radi, ali i to što radi mi gledamo očišćeno od nebitnog, prolaznog i ponavljajućeg i dobijamo samo sam vrh krešenda, samo (idealno) JEDNU sliku koja priči daje krajnji smisao.

Naravno, nije sve prikazivano ovako „iz visine“, jedna upečatljiva epizoda bavi se Konanom koji čeka izvršenje smrtne presude u provincijskom zatvoru i ovo je tipično hauardovska „mala“ priča koja, iako je Konanov život ka kocki, nema očiglednih masivnih filozofskih koncepata u svom temelju. No, kako je Hauard umeo da poentu organski izvaja iz interakcije likova, tako i u ovoj (originalnoj) priči dobijamo zabavnu, krvoločnu ali na kraju i filozofski elegantnu vinjetu o Simerijancima koji se ne mole bogu i sujeverju – a ne veri – što nastaje nakon svedočenja čudu.

Drugde, Aaron piše jednu staromodnu ali i opet, mislim, savremeno politički korektnu epizodu o „jakim ženama“. U Konanu nikada nije manjkalo jakih žena, naravno, počev od Belit, ali veliki broj njih su bile jake na „ženski“ način – inteligentne žene sa sopstvenim agendama, svesne da žive u svetu muškaraca u kome moraju da koriste lukavstvo i drže se svoje vizije ako žele da prežive i pobede – od Hauardove Muriele u Zubima Gvalura pa do Isparane u Maču Skelosa, i baš kao ove poslednje dve, mnoge od njih su bile robinje, plesačice, lopovke, pripadnice nižih, eksploatisanih klasa što se bore za opstanak. U Aaronovoj tipično ambicioznoj varijaciji, Konan ima posla sa pet žena, kvalitetnih prostitutki koje i pored svoje „niske“ profesije imaju puno životne mudrosti, konkretnih veština, ali i empatije koja ih na kraju dovodi u simpatičnu – i, u kontekstu čak i romantičnu – „friends with benefits“ vezu sa Konanom.

Da ne bude zabune, Aaron ovde barata žanrovskim stereotipima i retko izlazi iz žanrovskog kalupa, ali ovo nije nužno loša stvar sem ako niste naoštreni na nekakvu dekonstrukciju. Konan je ionako sam po sebi dekonstrukcija starije fantazijske literature bazirane na viteškim arhetipovima i mada ga ne možemo dovesti baš u istu ravan sa Don Kihotom, on i dalje dobro funkcioniše u okviru svoje žanrovske premise. Tako je i sa ovom pričom o delatnim ženama koje ne prevazilaze svoju klasnu sudbinu, ali se unutar nje osećaju udobno i donose sopstvene odluke, pa je ona svakako emancipatorska na jedan starinski ali, barem meni, prijatan način.

Naravno, žanr nije panacea, pa je sasvim u redu primetiti da sa druge strane imamo veoma dugovečan stereotip o mladoj, lepoj ženi koja zavodi muškarce samo da bi se pretvorila u odvratnu – i zlu – baba-vešticu baš kad se oni usred snošaja opuste, ali hajde, barem dobijamo grupu prostitutki koje su obrazovane i samovlasne, to je čak i pri kraju druge decenije dvadesetprvog veka priličan ćar.

Još reč-dve o crtežu pa da se razilazimo: Asrarov stil je, kako rekosmo vrlo podoban za ton priče koja se priča a dizajn tabli pravilan i uredan, što meni neizmerno prija. Naravno, ovde ima blagog izletanja iz kadrova i dosta korišćenja kadrova različite veličine, ali u skladu sa goreopisanim pristupom – da su ovo više „tapiserije“ a manje „montaže“ – table imaju jednu skoro plakatsku veličanstvenost gde često maltene svaki pojedinačan kadar deluje kao poster kojim bi se strip mogao reklamirati, dajući nam trenutak zaustavljen u vremenu koji je sam za sebe zaokružen i razumljiv. A opet, kada Asrar i Aaron i idu na dekompresiju, to je sa jakom, svešću da je ona apsolutno neophodna u datom trenutku i trošenje, recimo, jedne cele strane na skevencirane kadrove Konana koji sedi na palubi broda, drži se za mač i pognute glave meditira je ključni trenutak u stripu u kome se menja njegova kompletna dinamika.

Kolor Matthewa Wilsona je, skoro da je izlišno reći, vrhunski ugođen sa Asrarovim crtežom. Wilson je radio na gomili stripova koje smo hvalili na ovom topiku (Azzarellov i Chiangov Wonder Woman, Chiangov i Vaughanov Paper Girls, Gillenov i McKelviejev The Wicked + The Divine, Aaronov i Dautermanov The Mighty Thor, Waidov i Samneejev Daredevil…) i ako postoji jedna stvar koja karakteriše njegov kolor – to je da je Wilson beskonačno prilagodljiv i ne ponavlja iste trikove sem ako se to eksplicitno traži od njega. Pa tako ovde, za razliku od nedavno predstavljenog The Wicked + The Divine koji je bio u jakim, neonskim bojama i izraženim kompjuterskim gradijentima da bi se složio sa McKelviejevim čistim konturama i mnogo belina, imamo pastelne prelive i nežne gradijente. Asrar poslednjih godina voli jak tuš, povremeno debele linije, dosta senčenja pa i velikih crnih površina i Wilson ne pokušava da se s njim takmiči u tome ko će „jače“ već, naprotiv, ide na to da donekle ublaži Asrarovu silovitost i rezultat je fantastično atmosferičan a opet „prirodno“ izgledajući strip. Na kraju na sve to dolazi letering Travisa Lanhama, poznatog najviše po radu za DC iako je, za moj ukus, najupečatljivije radove napravio baš u Marvelu (recimo, razigrani Moon Girl and Devil Dinosaur). U Conan the Barbarian Lanham uliva puno pažnje i ljubavi, raspoređujući ne malu količinu Aaronovog teksta u lake za čitanje titlove razbacane po kadrovima, dajući im izgled ugodno „starinskog“ teksta ali nikad ne žrtvujući jasnoću.

Dve epizode koje je nacrtao izvrsni Italijan Gerardo Zaffino (možda ga pamtite iz saradnje sa Warrenom Ellisom na miniserijalu Karnak od pre pola decenije) bave se veoma mračnim temama i njegov na tušu jako zasnovani, veoma kontrastni stil, ekspresionistički likovi i ultravisceralna akcija su im dobro legli. Ne kažem da bih voleo da Zaffino radi čitav serijal – suviše je neortodoksan, tj. premalo liči na Buscemu ili Smitha za moj arhaični ukus – ali ove dve epizode su mu odlično legle.

Sve u svemu, iako ne bih The Life & Death of Conan nazvao nekim remek-delom, meni je njegova starinska-ali-ne-zastarela forma veoma prijala, sa autorima koji su pravilno prišli klasičnom pripovedačkom postupku i prilagodili ga modernom senzibilitetu ali i priči koju su hteli da ispričaju, te sa temom koja je dovoljno prirodna za Konana kao lik i tradiciju, a opet dovoljno provokativna da na kraju ovo bude upamćeno kao priča koja je uradila nešto (novo i) značajno tom liku i u toj tradiciji. Aaron i Asrar posle dvanaestog broja koji je izašao pre par nedelja odlaze sa serijala a zameniće ih Roge Antonio na olovkama (nedavno radio Contagion sa Edom Brissonom) i Jim Zub (koji je već odradio solidan posao na Savage Sword of Conan) kao scenarista. No, ovo nije kraj Aaronove i Asrarove strastvene veze sa Konanom jer je već najavljen njihov rad na priči koja će kralja Konana dovesti u sukob sa jednim od najvećih negativaca iz njegovog asortimana. Thoth-Amon, kažete vi? Apsolutno, kažem ja. Bring it on.

Pročitani stripovi: Unholy Grail, The Goddamned, Unfollow i East of West

Danas bih se osvrnuo na neke stripove koji nisu svi sasvim sveži, ali mislim da zavređuju pažnju. O nekima smo već pričali, ali zaslužuju da se na njih podseti. O nekima nismo, a hteli smo (barem ja), tako da je sada prilika. U svakom slučaju, danas ništa superheroji, samo horor, alegorijska mitološko-religiozna fantastika, naučna fantastika (socijalna) i naučna fantastika (alternativnoistorijsko-vestern-samurajskog tipa). Kažu da je svaka dijeta dobra ako je raznovrsna.

Prvi na redu je Unholy Grail, petodelni miniserijal Aftershock Comics od prošle godine, koji mi je tek ovog vikenda stigao na red za čitanje. Naravno, to je svinjski s moje strane jer je scenarista ovog stripa iskusni Cullen Bunn, koga inače rutinski hvalim a koji se manje-više specijalizovao za razne pristupe hororu, ali, važnije, jer je crtač naš Mirko Čolak i nije lepo od mene što smo već pregazili polovinu naredne godine pre nego što sam ovom stripu dao svoj sil ov apruval.

A Unholy Grail ga definitivno dobija. Bunn je izuzetno prolifičan frilenser koji pored nekoliko tekućih stvari koje piše za Marvel (X-Men Blue, a uskoro i Asgardians of the Universe…) uvek ima u vatri još poneko gvožđe. Njegov horor serijal Harrow County za Dark Horse se upravo ovih dana završava, a on je širem čitateljstvu i postao poznat sa horor-vesternom The Sixth Gun za Oni Press pa nije bilo neko iznenađenje videti da je i Unholy Grail horor-intoniran Intrigantnost koncepta je postala jasna kada smo videli da nije u pitanju League of Legends fan fiction, već interpretacija mita o Kralju Arturu, Kamelotu i Vitezovima Okruglog stola, samo uz dodate dve-tri kašičice Lovecrafta.

Naravno, danas je u popularnoj kulturi, pogotovo u produkcijski srazmerno jeftinim medijumima (strip, literatura) ukrštanje različitih motiva, istorijskih epoha, žanrova, baba end žaba, praktično pravilo, no Bunn i Čolak su Unholy Grailu pristupili sa sasvim ozbiljnim namerama, bez proverbijalnog jezika-u-obrazu pa su i rezultati prilično dobri. Naime, Unholy Grail je strip koji uspon Kralja Artura, njegovo ujedinjavanje do tada sitnih, rascepkanih kraljevstava, kreiranje Okruglog stola kao neksusa vrline i plemenitosti koju će Albion ubuduće baštiniti, venčanje sa Ginevrom* i potragu za Svetim gralom, dakle, sve te neke značajke britanskog folklora, uokviruje kao mračnu igru iza koje stoji čarobnjak Merlin, a koji ima sasvim demonsku agendu, uzimajući u obzir da je, to nam prva epizoda eksplicitno pokazuje, u pitanju zaista demon koji samo nosi ljudsku kožu.

* Stariji čovek, starije transkripcije, jelte

Ono što u Unholy Grail smatram vrednim hvale je Bunnovo pažljivo odmeravanje koliko treba da se ode u „osveženju“ folklora. Pored demonskog Merlina tu  je još i Gospa od jezera transformisana u lavkraftosvki košmar, ali ovo su praktično jedina dva drastično izmenjena motiva u odnosu na folklorne verzije, a koje zatim radnja stripa dosledno i sigurno ispituje, pokazujući kako mnogi elementi mita o Arturu sasvim prirodno poprimaju mračne, preteće tonove kada se stave u ovakav kontekst.

Bunn svakako prepoznaje da mit o Arturu ni u najvedrijim interpretacijama nije bio nekakva optimistična herojska saga, već priča o sili koja se samo pravi da boga moli, prljavim strastima, preljubi, nesrećnim brakovima i plemenitom – mada mahom uzaludnom – naporu da se u očaju pronađe transcendencija, pa je njegovo pripovedanje u Unholy Grail zapravo vrlo uzdržano od senzacionalističkih gestova. Uostalom, živimo u vremenu kada je Game of Thrones na televiziji sasvim normalizovao „srednjevekovnu eksploataciju“ kao pristup koga se ne stide ni ozbiljni autori, tako da Unholy Grail deluje kao osveženje time što svoje protagoniste tretira kao „prave“ osobe, dakle, sklone i greškama ali i skoro naivnom žrtvovanju za svoje ideale, ali ne insistira na pornografskom nasilju i seksu.

Da ne bude zabune, seksa i nasilja ima – obilno – ali ovo je strip koji se prevashodno vozi na opštoj atmosferi beznađa i propadanja u kojoj gledamo kako dobri ljudi i žene – niko od njih bezgrešan, da ne bude zabune – igraju uloge koje im je mit namenio i pokušavaju da sačuvaju i zrno ljudskog u sebi i ostave budućnosti u amanet nekakvu ideju plemenitosti.

I dobro to funkcioniše, Bunn koristi, za mene rizičnu, tehniku pripovedanja iz perspektive sveznajućeg (i prilično nametljivog) pripovedača, pa mu ovo omogućava i da mnoge delove priče prepriča a likove nam „objasni“ bez potrebe da samo vidimo kakvi su, ali mu to ovom prilikom prolazi, delom jer dobro pazi na ton koji uspeva da bude kvazipoetski tačno do one mere da ne bude iritantan, a delom jer je generalna struktura priče očigledno pažljivo osmišljena pa kroz vremenske skokove (i flešbekove) dobijamo uvide u najvažnije događaje u životu protagonista a da to sve deluje prirodno i dosledno.

Rezultat je i da su likovi dosta ubedljivi i u čitaocu izazivaju empatiju, čak i kada su neki od njih naizgled predodređeni da budu negativci (Morgana le Fay sa za ovu priliku originalnim origin storyjem koji se, opet, odlično uklapa uz ostatak zapleta) i Bunn uspeva da nam servira i minijaturnu sub-šekspirovsku tragediju koja se prirodno razvija među likovima, da je nalepi na širu političku pozadinu, a opet sve podvuče onostranom horor-komponentom koja samo pojačava taj tragički ukus, bez miniranja humanih osnova likova i njihovih odnosa, a koji su tako bitni za ispravno konzumiranje ove priče.

Mirko Čolak, mnogima ovde poznat i kao Džontra, te kao crtač Milanovog superherojskog stripa faktor 4, ima već solidnu internacionalnu karijeru, kako za Francuze, tako i za Amerikance. Unholy Grail je, ako smem da kažem, njegov najbolji do sada objavljeni rad na američkom tržištu i demonstracija ne samo toga kako dobro Džontrin crtež može da ispadne kada ima uz sebe dobrog koloristu, već i toga koliko je on dramatično napredovao.

Ovo je, naime, jako dobro nacrtan strip, sa perfektnim pripovedanjem u kome Čolak ne samo u stopu prati Bunnov skript već ga mnogim elementima proširuje i produbljuje, dajući likovima suptilnu facijalnu mimiku, pomerajući kameru da se postigne izvrsna dinamika u inače statičnim scenama, pazeći na ton na svakom koraku. Kada crta čudovišta, to je, naravno, uspešno, kad treba da se prikaže mačevanje i borba, i to je sjajno, ali generalni prikaz Kamelota i njegove okoline onog vremena, pa još uz taj savršeno pogođeni ton zle kobi koja se nadvija nad dvorom i njegovim pripadnicima – to mu je, za moj groš, najjači element naprosto jer stripu daje crtu dostojanstvenosti, pažljivo odmerene melanholije, bežeći od prenaglašenog horora i „očiglednog“ zla. Unholy Grail je priča o zlu koje je dobro ušuškano u najintimnije delove ličnosti i poznatog okruženja i koje ne mora da mnogo radi da bi ljude gurnulo na putanju sa koje nema povratka, pa je i crtež savršeno ugođen sa ovim sentimentom svojim vrlo pametno doziranim prikazivanjem „normalnih“ ljudi u vremenu koje postaje sve gore i gore. Maria Santaolalla je po profesiji turizmolog, jelte, ali, na našu i Džontrinu sreću, hleb zarađuje kolorisanjem stripova za američke izdavače i ako je niste već zapazili po blistavom radu na IDWovom Back to the Future ili Aftershockovom Fujitsu, Unholy Grail bi mogao da vas obori s nogu. Santaolalla nam servira bogat i intenzivan kolor koji ne samo da prirodno leži uz Mirkove detaljne ali pročišćene crteže već je i u ogromnoj meri zaslužan za pomenuti melanholični ton stripa koji svoju tragičku poentu nosi sa tihim dostojanstvom. Sve u svemu, vrlo pristojna ponuda od Aftershock Comics, Cullen Bunn sa uspelim narativnim eksperimentom i sigurna tri boda u gostima za Džontru i Santaolallu. Kako se ista ekipa okupila i za novi Aftershockov serijal – Brothers Dracul – čiji treći broj izlazi ovog tjedna, usudiću se da kažem da ga na neviđeno preporučujem.

O sledećem stripu smo već pričali pa ne bih mnogo da smaram, ali možda je znakovito videti da se radi o miniserijalu od pet epizoda koji je počeo sa izlaženjem još potkraj 2015. godine a koga sam tek ovih dana uspešno dočitao. U pitanju je The Goddamned Jasona Aarona i Rajka Miloševića Gere i brza pretraga p o ovom topiku podseća da su se i drug Neomeđeni i nikada prežaljeni drug Zosko prilično pozitivno izjasnili o njemu. Reda radi, valjalo bi da malo kontriram, ali neka bude jasno da moja kritika dolazi iz pozicije velike ljubavi.

Jer, valjda se zna da sam Aaronov i Gerin Scalped izuzetno volio i da sam spreman da ga, evo, danas, iz ove istorijske perspektive, možda proglasim i poslednjim velikim Vertigovim radom, tako da je ponovno ujedinjenje ove ekipe na Image Comicsu u meni, neiznenađujuće, izazvalo prilično solidno vlaženje.

I, The Goddamned nije loš strip, da tu ne bude zabune, ali jeste strip koji pokušava da se nametne na mišiće, računajući da osnovni koncept plus bučna realizacija mogu da zamažu kartonski tanke likove i vrlo izlizan zaplet do mere kada će čitalac završiti čitanje više zadovoljan nego nezadovoljan. I ja sam, sasvim sigurno, više zadovoljan nego nezadovoljan pošto The Goddamned isporučuje na nekoliko polja koja su meni značajna, ali nisam zadovoljen u toj meri da ne bih imao ozbiljne i legitimne zamerke.

The Goddamned je najavljivan kao „biblijski noar“ što je simpatična sintagmica, ali za potrebe još bližeg pojašnjenja recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.

Što je sve, razumeću, u neku ruku i povod da se obe ruke podignu visoko u vazduh i uzvikne jedno oduševljeno „fak, jea“, ali sa druge strane, Aaron je autor koji je veoma sposoban da piše nijansirane, suptilne priče koje „dišu“ i kada nemaju puno teksta (pogotovo ako ima Geru na crtačkim dužnostima pa se mnogo toga može izraziti i bez reči) i svoje poente saopštavaju pažljivo, kroz podtekst, puštajući likove da rade, čak i kad rade suprotno od onog što pričaju. Naravno, kad istovremeno pišete pola Marvelove mesečne produkcije i imate još jedan tekući serijal na Imageu (na ovom topiku već hvaljeni Southern Bastards), razumljivo je da vam neće svaki rad biti taj neki suptilni i nijansirani strip, pa je The Goddamned upravo antiteza ovog pristupa, strip koji svoje poente ne čuva za podtekst nego ih, bogami, ispisuje u samom tekstu, fontom veličine 72 a onda ponavlja iz epizode u epizodu, za svaki slučaj, da ih neko, nedobog, ne propusti.

Već sam pominjao da je Aaron jedan od najreligioznijih autora u savremenom američkom stripu (a vi mislili G. Willow Wilson jer nema ni jedne njene slike na kojoj joj se vidi kosa na internetu? Jesam u pravu?) i da njegovi stripovi vrlo često preispituju odnos između Boga i njegovih vernih, na načine sasvim konzistentne sa činjenicom da je Aaron vaspitavan kao baptist koji je docnije u životu napustio veru, ali očigledno i dalje pokušava da razreši svoj stav ka Bogu. The Goddamned je smešten u vreme između izgona iz raja i velikog potopa i on nije toliko kritika starozavetnog Boga koliko jedan otvoreni obračun sa apsolutnim autoritetom oličenim u figuri tvorca koja je svojim kreacijama ponudila slobodu, ali uz uslove koji su je učinili, pa, tek – uslovnom slobodom, jelte. Aaron se ne bavi kasnijim razvojem hrišćanske misli i bogom ljubavi i praštanja oličenim u Hristu i njegov Bog ovde je nemi, odsutni otac koji pušta svoju decu da jedna drugoj rade najnezamislivije gadosti na Zemlji koja grca u nemaštini i – bukvalno – blatu i gomnima, sve u činu te neke vrhunski narcisoidne uvređenosti kakvu samo autoritet nenaviknut na to da ga iko ikada dovede u pitanje ume da ispolji.

I sad je to jedna zastrašujuća, nihilistička vizija kasnog neolita/ ranog gvozdenog doba u kome vlada isključivo zakon jačeg, u kome se otima, proždire, ubija i siluje, u kome caruju kanibalizam, ropstvo i lokalne siledžije kojima je mučenje oponenata najbliža stvar političkom stavu koju imaju a ovakvim svetom već duže od jednog i po milenijuma hoda prvi ubica, Kain, u potrazi za nekim ko bi mogao da ga ubije i time ga oslobodi mučenja na planeti na koju je – krivicom svojih roditelja – osuđen još pre nego što se rodio.

Dobra je to postavka i Kainova potraga za Nefilimima – potomstvom anđela i smrtnih ljudi – a za koje jedino veruje da ga mogu ubiti je solidan motiv koji kvalitetno opravdava izrazitu nezainteresovanost protagoniste za muke onih koje oko sebe sreće i strip uspeva da iskombinuje motive samurajskog filma i vesterna iz šezdeseth i sedamdesetih sa zapletom koji je predvidiv ali na onaj prijatan način tako da čitalac uglavnom zna šta će se desiti i može na miru da uživa u likovima i njihovim interakcijama.

No, kod likova Aaron zapravo najviše i zaškripi. „Noar“ svakako znači da ćemo imati posla sa predefinisanim kategorijama likova, i Aaron je suviše dobar zanatlija da ne bi svakom od njih dao i jasno definisane motivacije, ali ono što su mnogi zamerili stripu, a ja to shvatam, je ta ujednačenost prenaglašeno nihilističkog tona kojim svi pričaju.

Ovo je strip PREPUN psovanja ali kritika koju to treba da izazove ne tiče se zamerki na skarednost već mnogo više toga da Aaron kao da volumenom pokušava da zakloni nedostatak supstancijalnijih dijaloških razmena. Svi likovi jedni drugima jebu majku sve vreme, koristeći psovke koje su sasvim savremene po tonu, (a što je okej sa te neke žanrovske strane), i nedostatak kontrasta, odbijanje autora da makar zamisli postojanje zajednica koje su izgrađene na nečem drugom nego što je gola, neuvijena sila zaslužno je za taj neki osećaj jednodimenzionalnosti ovog stripa. Noje, koji je zapravo najzaslužniji za ekonomsko pustošenje okruženja jer koristi sve resurse da bi sagradio svoju (b)arku, služi kao primarni negativac ove priče – u odsustvu, jelte, Boga kao stvarnog final bossa koga Aaron verovatno čuva za eventualne nastavke – ima potencijal da bude nešto nijansiraniji kao lik, da prikaže nekakvu dilemu u tome da li sila, kolikogod nepravedna bila, u perspektivi vodi do neke društvene evolucije, ali Aaron se ovim naposletku ne bavi i samo ga predstavlja kao sadistu i religioznog zilota sa malko boljom administracijom.

Dakle, sa te strane strip ne zadovoljava do kraja jer se, kako rekosmo, ne bavi kritikom koliko se Aaron svađa sa sopstvenim (nominalno napuštenim) verskim osećanjima, ali ovo je svejedno sigurno vođena priča u kojoj imamo užasno blaziranog, ali opet dragog glavnog junaka i nekoliko preokreta u naoko sporednim pričama koji su emotivno intenzivni. Meni se ne dopada što Aaron sa ovim preokretima ide na najlakša, najmanje suptilna rešenja, insistirajući na nihilizmu i jednostavnim poentama („vidite kako su ljudi odvratna bića kad nema ko da ih pazi, VIDITE!!!“), ali ima tu određene efektnosti.

Gerin crtež je, naravno, vema zaslužan za najveći deo efektnosti koju The Goddamned postiže, mislim, on i kad crta lepe ljude to uvek bude malko mračno, a strip u kome sve treba da bude groteskno izopačeno, zlo i nasilno je strip u kome on blista. Ugaženo blato, logori okruženi naoštrenim koljem (na neko od njih su nataknute i glave), obroci koji se velikim delom sastoje od kostiju – sve ovo su elementi sveta koji je beznadežno zaronjen u kal Božijeg prezira i Gera nam ga maestralno dočarava i pre nego što krenu (brojne) akcione scene u kojima se oštrim sečivima probadaju grkljani, sekirama seku udovi i čekićima razbijaju glave. Ovo je mračan strip pa je i Gerin crtež debelo istuširan a kolorna paleta koju koristi Giulia Brusco je još tamnija od onog što je iskusna koloristkinja radila na Scalped. Rezultat je da ovo nije vizuelno „lep“ strip već baš onako gadan i opak strip kakav mu je i scenario.

Pa, kome sve to zvuči dobro, obradovaće ga da zna da je drugi tom u pripremi i da se ista ekipa okupila oko njega. Čekaćemo!

U međuvremenu, pročitao sam i svih osamnaest brojeva serijala Unfollow koji je za Vertigo izlazio od pozne 2015. godine pa do polovine prošle i, kako Vertigo trenutno prolazi kroz ozbiljne kadrovske i konceptualne promene, sa planom da se zaistinski relansira na jesen sa novih sedam serijala, moram da kažem da je Unfollow na mene delovao kao dostojan ispraćaj „starog“ Vertiga u istoriju. Mnogo dostojniji nego što sam se nadao.

Jer, kako sam već mnogo puta i ovde pominjao, Vertigo je poslednjih godina definitivno izgubio identitet, a pomalo i kompas. I ovde je u velikoj meri problem ležao na urednicima koji verovatno nisu imali ni  budžete ni jasne kreativne smernice od strane izdavača pa se najmanje pet poslednjih godina ovaj nekada vodeći imprint za stripove namenjene „zrelijoj“ publici sveo na „objavićemo štagod da Image nije imao vremena ili volje da objavi“.

Mislim, sad to zvuči odvratno cinično, evo, izvinjavam se, ali nikako nisam prvi (pa čak ni prvi na ovom topiku) koji je izrekao to da je Image danas ono što je Vertigo po prirodi stvari bio prvih deset-petnaest godina: mesto da kreatori budu kreativni onako kako ne mogu kad rade superherojske stripove ali i mesto na kome im uredničko-izdavački aparat ozbiljne firme pruža podršku o kakvoj ne bi mogli da sanjaju u „nezavisnijem“ krilu industrije. Naravno, objavljuje Image i svu silu slabih, loše uređenih stripova, ali imaju dovoljno toga čime se mogu podičiti kako se njihova vodeća pozicija ne bi dovodila u pitanje.

A Vertigo? Kod njih je situacija praktično obrnuta, sa tek retkim primerima stripova istinski vrednih pažnje u bujici radova koji drže određeni tehnički nivo ali vidno pate od pomanjkanja identiteta i jasne svrhe. Ponovo, skloniji sam da ovde gunđam na urednički rad nego da se obrušim na same autore jer mnogi Vertigo stripovi koje sam poslednjih godina čitao pokazivali su slične simptome i delovali kao da je autor doneo pič, a urednik mu pustio da se s njim snalazi kako ume, bez kreativnih sugestija i podrške, pa su finalni produkti bili mlaki stripovi zasnovani na zanimljivim ali nedostatno razrađenim idejama.

E, zato – Unfollow. Kada sam video da je ovde urednica bila Ellie Pyle, žena koja je urednički zanat pekla pored Stephena Wackera na Amazing Spider-manu, zainteresovano sam podigao obrvu i zapitao se da li je njen no-nonsense pristup pomogao da se ovaj serijal izdvoji iz Vertigo proseka. I, znate šta, čini se da jeste.

Velšanin Rob Williams je veoma iskusan scenarista koji je posle brojnih radova za ostrvski 2000 AD i strpljiv rovovski rat u Marvelu na raznoraznim sporednim miniserijalima i one-shotovima, konačno na američko tržište stao sa obe noge pre par godina, i to u DC-ju. Već smo na ovom topiku pohvalili njegov Martian Manhunter i Suicide Squad, a Unfollow je njegov autorski rad sa (najvećim delom) crtačem Mikeom Dowlingom kojim se prikazuje i kao vrlo potentan autor spreman da piše i za tu neku snobovsku publiku kojoj su superherojski stripovi i Judge Dredd suviše detinjasti.

Već po imenu se, jelte, naslućuje da je Unfollow rad koji se bavi analiziranjem fenomena društvenih mreža izniklih oko internet-tehnologije u poslednjih deceniju i kusur, a Williams postiže iznenađujuće efektan rani gol time što svoj strip osmišljava kao kombinaciju visokotehnološkog trilera i socijalnog eksperimenta, pa je tako blurb „Social Network meets Battle Royale“ zapravo vrlo dobar sažetak atraktivnosti Unfollow.

Unfollow je, reći ćemo pošto je ovo ipak forum posvećen fantastici, i neka vrsta „meke“ naučne fantastike ili, čak, ako hoćete, vrlo meke alternativne istorije jer se dešava u svetu koji je praktično isti kao naš sa sve Kanyem Westom koji trenduje na društvenim mrežama, jedino što je glavna društvena mreža na internetu „Headspace“. Njegov osnivač, Larry Ferrell je klasičan Silicon Valley skorojević – autistični tehnološki obrazovani klinac koji je preko noći zaradio milijarde jer ga je usralo da nabode disruptivnu tehnologiju koju je prihvatila kritična većina potrošača i koji sada, kad je na vrhu sveta, počinje da propituje egzistencijalne postulate ljudskosti i želi da pronikne u nutrinu ljudske duše.

Da bi priča bila zanimljivija, a Williams je vrlo vešt u ovome, Ferrell umire od raka i rešava da ostavi čitavo svoje bogatstvo (od preko osamnaest milijardi dolara) ravnomerno raspoređeno među 140 nasumično izabranih korisnika njegove aplikacije za mobilne telefone. No da bi eksperiment imao ekstra-kik: ukoliko iko od srećnih dobitnika premine – ili pogine – njegov deo se dalje raspoređuje na sve preživele, uvećavajući tako svačiju dobit.

I ovo su osnove za uzbudljiv triler u kome se ljudska priroda istražuje kroz praćenje nekoliko likova sa liste od (inicijalnih) 140 osoba a radnja postaje sve bizarnije zaoštrena kako se broj živih dobitnika smanjuje. Battle Royale kao zaplet je nešto što vezujemo za istoimenu mangu (mada je danas to i osnova najpopularnijeg podžanra video-igara na zapadu) i Unfollow postiže dosta kilometraže iz ovakve svoje postavke.

Naravno, postavka je ipak samo polazište i Unfollow je, takođe, dobar strip jer uspeva da nam proda nekoliko interesantnih likova čije priče paralelno pratimo kroz sve opasniju i krvaviju naraciju. Kako je aplikacija dobitnike birala nasumično tako i mi gledamo kako se sa celim zapletom nose sitni kriminalci iz geta, bogate naslednice loših roditelja koje su se u nastupu prkosa odrekle bogatstva, nagrađivani autori bestselera, religiozni fanatici… Unfollow ove likove povezuje, daje im konfuznu situaciju u kojoj se nalaze, ali i uspeva da im podari dovoljno jasne motivacije da rade to što rade kako bi strip u svakom momentu imao razumljiv smer u kome se kreće i tu neku inerciju logike koja ga nosi, bez obzira što većina likova nije ni logična, a bogami ni racionalna.

Što je opet, sasvim u skladu sa idejom da društvene mreže mnogi danas implicitno tretiraju kao RPG, igru u kojoj igrate fiktivnu ulogu, i ne povezuju ih intuitivno sa svojim „pravim“ životom, pa je tako i ponašanje likova koji su eksplicitno postavljeni u igru – doduše sa pravim ulozima – prihvatljivo i interesantno za praćenje. Williams eksperimentiše sa reakcijama svojih likova, pokazuje ih kako rade i nelogične, protivrečne stvari, kako nalaze rešenja koja su iznenađujuća i za njih same (jedan od njih kreira i novu religiju koja do treće trećine stripa pokorava i nekoliko država), sve u tom nekom čvorištu bazičnih ljudskih instinkta i hiperubrzane trke za preživljavanje koju teraju ogromna novčana sredstva i dobrovoljni panoptikon društvenih mreža.

Williams je i vrlo dobar u tranzicijama, puštajući „oko kamere“ da u oportunim trenucima prelazi bez napora na sasvim drugu stranu sveta prateći svoje protagoniste u skokovima i kroz značajne, dramatične scene, a blagi začin svemu daje odmereno dozirana komponenta psihodeličnog i okultnog koja strip ne odvlači u smeru „prave“ fantastike ali mu dodaje taj element opasnosti podsećajući da se pravila menjaju u hodu i da niko ne treba da misli da ih do kraja razume.

Unfollow je dakle prilično dobar ali ima barem dve stvari na koje treba upozoriti. Jedna je možda manje značajna i tiče se klišeizirane karakterizacije ruskih kriminalaca koji zauzimaju jedan deo kasta. Mislim, Williams i njih solidno zabavno piše i imaju oni neke svoje nijanse, ali je za osnovu uzet taj neki praktično rasistički stereotip o Rusima/ istočnjacima pa ovo napominjem jer bi nekog osetljivog svaako moglo da nažulja. Druga stvar je da je ovo strip koji je delovao kao da će mu trebati barem pedesetak epizoda da odradi sve svoje poente ali da se završio sa osamnaestom. I kraj je zadovoljavajući i prirodan koliko je to potrebno, sa prostom ali snažnom poentom kojom se upisuje u svest čitaoca, ali ovde treba imati na umu da je Williams i u intervjuima naglašavao koliko je značajno imati pripremljen kraj i pre nego što do njega stignete, pa mi to sugeriše da je Unfollow kao, recimo, Outlaw Nation početkom stoleća, još jedan od onih Vertigo serijala koji su imali mnogo veće ambicije nego što im je prodaja dopustila da ih realizuju. Opet, ovde treba pohvaliti Vertigo što se do kraja serijala uopšte stiglo, ali svakako se primećuje da postoje određeni skokovi u vremenu i razvoj likova koji se događa u elipsi, da se priče nekih od likova završavaju bez eksplicitnih zaključaka itd. Ovo jeste realnost strip-industrije, naravno, ali vredi napomenuti jer se radi o inače veoma elegantnom i pametnom stripu koji deluje kao da nije razvio svoj puni potencijal.

Mike Dowling je izvrstan crtač sa bogatim 2000 AD iskustvom ali i radom za Titan Comics. Unfollow ga prikazuje kao veoma izgrađenog pripovedača koji ume da dinamizuje mirne scene i isporuči ikoničke slike koje bi praktično mogle da budu posteri a da to ne naruši tempo pripovedanja. Dowling radi i vrlo dobru karakterizaciju a u armiji pomoćnih crtača koji rade po neku epizodu, za jednu se pojavljuje i Gera i, pa… ovo svakako treba da pročitate. Ellie Pyle je posle svega otišla u Riot Games jer su, čini se sve pare na svetu trenutno usmerene na League of Legends, a Vertigo, rekosmo već, ove godine treba da dobije novi identitet i smisao. Da li će novih sedam serijala koji kreću s jeseni povratiti stari sjaj ovom imprintu? To ne umem da kažem – neki od autora su sjajni, neki tek treba da se dokažu, ali Vertigo danas ima konkurenciju i u kući od strane nekoliko drugih linija, uključujući Young Animal, ali i, ironično – sam Sandman Universe. Pa ćemo videti kako će izgledati „borba“ Vertiga protiv čoveka i stripa koji je Vertigu praktično napravio. Poslednji put kada je Vertigo delovao kao da ima jasnu viziju bilo je u vreme Vertigo Crime inicijative, ali treba biti optimista. Unfollow mi je ulio dašak optimizma i podsetio na šta sve to može da liči kada svako radi svoj posao, pa ga od sveg srca preporučujem.

Konačno, recimo reč-dve o serijalu koji izlazi već pola decenije a za koga se ja stalno nekako nadam da će mi dati „prirodan“ šlagvort da ga ovde obradim. To se, naravno, ne dešava, pa onda, evo, posle tridesetsedme epizode koja je izašla pre nekoliko nedelja, da se bez posebnog povoda osvrnemo na Imageov strip pod naslovom East of West.

East of West je, naravno, glavni posao kojim se Jonathan Hickman bavi nakon svog odlaska iz Marvela, započet još dok je tamo bio glavni arhitekta Marvelove najveće kreativne tranzicije  u poslednjoj deceniji, i trenutno je to najdugovečniji serijal koga je scenarista uradio za Image. Na drugom mestu je polukomični The Manhattan Projects koji je stao negde u 2016. godini a pored East of West trenutno Hickman za Image radi i još dva serijala (The Dying and the Dead i Black Monday Murders) i ako ste Hickmanov ljubitelj, sigurno ste se naučili drevnoj disciplini beskrajnog strpljenja.

Jer, mislim, kao i East of West, ni jedan od ovih serijala ne izlazi ni u čemu što bi se makar približno dalo nazvati mesečnim tempom, ali kod East of West je ovaj problem možda najvidljiviji jer on ima najdužu, najkompleksniju priču od svih. Priču kojoj se za sada kraj ne nazire, a početak je već podaleko u našoj kolektivnoj prošlosti pa kad se na to još doda da East of West nema distinktne „priče“ niti narativne lukove može da se kaže da je ovo jedan od retkih primera „pravog“ grafičkog romana, dakle, jedne priče sa mnogo rukavaca ali ne segmentirane u prirodne celine, te da je to jedna od velikih prednosti East of West, ako strip posmatramo iz neke istorijske perspektive.

Ali, razume se, i jedna od njegovih najgrđih mana ako ga čitate ovde i sada, čekajući svaku narednu epizodu ko ozebo sunce. East of West je strip sa gomilom interesantnih, ikoničkih likova koji tokom radnje prolaze kroz dramatične, značajne promene i strip sa komplikovanim zapletom zasnovanim delom na alternativnoj istoriji, delom na mitologiji, delom na eshatološkom proročanstvu, ali kada epizode dolaze u ovako nepravilnim vremenskim razmacima skoro da ste u napasti da svaki put čitate sve od početka da biste bili sasvim u toku sa radnjom.

Dobra vest je da je ovo strip koji se teško prepričava ali se lako čita. Hickman je pošteno zakomplikovao radnju i odnose među likovima, a u srž priče utkao vrtoglavu ambiciju da se bavi i starim i novim mitovima u isto vreme, sve to kombinujući sa smelim naučnofantastičnim motivima, ali je na nivou pripovedanja ovo iznenađujuće pitak strip. Vidi se tu jedna iskusna ruka čoveka koji se tesao pisanjem miliona slova pod raznim urednicima pa ma koliko da je East of West prosto drzak sa svojim političkim, religijskim, mističkim i drugim konceptima, ni u jednom trenutku nemate osećaj da je strip opterećen ekspozicijom ili da nacrtane table grcaju pod teretom previše teksta. I ovo je velika stvar, pogotovo za strip gde praktično ne postoje „normalni“ likovi već je svako po nečemu poseban i unikatan.

Ovde je Hickman, mislim, dobro prepoznao sopstvena ograničenja i sopstvene jake strane. Njegovi stari stripovi su pokazali da je on mnogo više čovek ideja i koncepata nego čovek emocija i suptilne karakterizacije te da najbolje funkcioniše kad stavlja likove sa jasnim, jako istesanim simbolikama u divlje inventivne zaplete (pročitajte njegov Ultimates, recimo). Otud je East of West ispunjen ikoničkim likovima koji se perfektno uklapaju u zaplet zasnovan na religijskom proročanstvu o apokalipsi i niko od njih nema „normalan“ život sa nama bliskim problemima. Deluje kao nešto sa čime je teško identifikovati se ali Hickman je zaista perfektan u tome kako uparuje ikoničnost likova sa njihovim funkcijama u svetu koji je i sam prožet simbolikom pa se ovde uopšte ne naleće na inače uobičajen problem da sebe posle trista pročitanih strana uhvatite kako vas apsolutno boli dupe i za svet koji ne deluje „stvarno“ i za likove koji uopšte nemaju ljudske motivacije i emocije nego samo deklamuju „značajne“ monologe.

Hickman se trudi da likove motiviše i običnim ljudskim idejama i emocijama – jednog od glavnih likova isprva kroz radnju goni želja da osveti ženu i sina sasvim eksplicitno prepisana iz italijanskih vesterna od pre pola veka – ali mu je sada već valjda jasno da on tim stvarima ne rukuje savršeno, pa uspeva da onda svaki put kada se pojave „normalne“ emocije, podseti da su ovo ipak prevashodno figure na tabli gde se igra partija čiji je ulog sudbina čitavog sveta, predviđena apokaliptičnim proročanstvom i da je svačija prevashodna motivacija upravo da se na neki način postavi prema kraju sveta koji, reklo bi se neumitno dolazi. A kako pričamo o moćnim ljudima – ratnicima, lovcima, političarima, misticima – i njihovo postavljanje naspram ovog koncepta ima reperkusije koji odjekuju po čitavom svetu.

Svet je, takođe, lik za sebe jer Hickman u činu nezauzdane naučnofantastične kreacije nudi alternativnu istoriju u kojoj se američki građanski rat nikada nije završio, onda je početkom dvadesetog veka na Zemlju zviznula kometa koja je malko poremetila dalji tehnološki i društveni razvoj i onda, polovinom dvadesetprvog veka na mestu gde bi danas bile Sjedinjene američke države imamo sedam država sa različitim nacionalnim sastavom i društvenim uređenjima koje povezuju ratovi, ekonomska međuzavisnost i religija. Na sve to, Zemljom hodaju i tri jahača apokalipse – tako je, tri, plus hodaju umesto da jašu, a čevtri među njima je, hajde da kažemo, napustio svoje radno mesto i „gone native“ i danas je zainteresovan za zaustavljanje kraja sveta mnogo više nego za njegovo izvođenje.

East of West je, dakle, delom Zelaznijev Gospodar svetlosti, delom futuristički špageti-vestern, delom samurajski strip na američkom kontinentu, delom bogami i Mebijus i ovo je jedan od najinventivnijih, najkreativnijih serijala koji u Americi u ovom trenutk izlaze. Hickman uspeva – ne znam da objasnim kako – da stalno uvodi nove apsurdno ambiciozne ideje i koncepte, nadograđuje ih na već opasno komplikovan model sveta sa kojim je krenuo, da skreće i u čistu mitološku fantastiku i u ratni strip, sajberpank i socijalnu fantastiku, da proširuje mističke i religijske ideje naizgled kada mu se ćefne, a da ništa od toga ne deluje suvišno, da nema redundantnih motiva koji su tu samo zarad malo farbanja, već da za sve imate utisak da je važno i da će se do kraja priče realizovati u fulu.

S druge strane, cena svog tog izobilja dobro plasiranih ideja je da nemate pojma kuda strip ide, niti ikakav osećaj o tome jesmo li na kulminaciji, ili u preokretu, ili, a što je posebno zastrašujuća ideja, možda još uvek, posle pet godina, čitamo uvod iza koga će glavna radnja tek uslediti. East of West svojim odbijanjem da odvoji radnju u distinktne priče – kako je to standard u tekućim serijalima već decenijama – zaista ostavlja utisak „romana“ ali s druge strane i ostavlja utisak da bi redosled pripovedanja mogao maltene biti i bilo koji drugi. Hoću da kažem, često se dešava da scene samo hronološki slede jedna iza druge, bez jasne kauzalne povezanosti i to povremeno pravi problem jer imate utisak da je SVE podjednako značajno i da SVE morate u isto vreme držati u glavi kako biste bili spremni za pančlajn koji može da dođe i davdeset epizoda kasnije i potpuno ćete ga propustiti ako niste odradili domaći.

To je ujedno i najgora stvar koju mogu da kažem za East of West pa, pod uslovom da ovo jednom actually stigne do kraja i da čovek može da sedne da ga čita u neprekinutom kontinuitetu od početka do kraja, a tu će ta lakoća čitanja koju gore pominjem biti velika prednost, može da se ispostavi da ovo nije nikakav problem. Što znači da imamo posla sa stvarno dobrim stripom.

Još više jer je crtež Nicka Dragotte FENOMENALAN. Dragotta je odradio nezamislivo veliku gomilu superherojskih radova i za Marvel i za DC tokom svoje duge karijere ali mislim da je tek sa East of West zaista dobio priliku da pokaže koliko je svestran i koliko karaktera ume da unese u crtež. East of West je strip koji ima distinktnost sveta i njegovih raznih kutaka koju valja izraziti posebnim tonom, arhitekturom, dizajnom, a Dragotta ovde blista dodirujući u pojedinim momentima i genij jednog Mebijusa. S druge strane, akcija – a ima je dosta, nije ovo strip u kome se samo verglaju monolozi – je kad je to ptrebno ubitačno visceralna sa praktično manga energijom koja šiba sa stranica, a onda kada je TO potrebno, dobijamo pun kinematski tretman sa maltene slow motion detaljisanjem kakvo biste očekivali od nekakvog adepta Geofa Darrowa. A onda, s druge strane, to kako Dragotta ovaploćuje tu ikoničnost kojom likovi moraju da zrače – to je pravo majstorstvo, od mršavog, belog revolveraša, preko Indijanca koji je istovremeno vuk, pa do strelca koji pogađa svoje mete sa više desetina kilometara, Dragotta kreira likove koji svi redom mogu da idu na poster, a onda ih bez napora animira i daje im da nose čitave spektre emocija kakve skoro da nismo očekivali od Hickmanovog stripa. Pa onda, životinje, vozila (i njihova kombinacija), pa onda demoni i čudovišta, pa urbani krajolici, pa puške, oklopi, kompjuteri. Možda najznačajnije, East of West je strip koji uprkos superozbiljnom, pretencioznom zapletu ima dovoljno svesti da se povremeno samoolakša dobro odmerenim humorom a ovde je Dragottin crtež jednako potentno oruđe kao i Hickmanovi iznenađujuće efikasni dijalozi.

Sve u svemu, East of West je jedan od najboljih primera kuda savremeni američki strip može da se zaputi kada se steknu uslovi: pedigrirani autori plus etabliran izdavač koji veruje u kreativnu slobodu, plus publika koja mu je verna i kada postaje jasno da je praćenje East of West dugoročan ulog čija će isplata doći tek posle mnogo, mnogo godina. Nije ovo strip koji ćete uzeti u ruke da se malo razonodite, jer, da budemo realni, ništa vam neće biti jasno ako ne krenete od početka, ali on istrajnoj publici nudi sa svakim brojem pitak i agresivno kreativan sadržaj. Ne znamo kuda sve to na kraju treba da stigne, ali za sada je vožnja više nego zanimljiva.

Pročitani stripovi: The Mighty Thor i Aquaman

Pre nekoliko dana završio se Marvelov serijal The Mighty Thor, započet krajem 2015 godine i mada njegov scenarista, Jason Aaron, odmah nastavlja sa novim Thor serijalom, mislim da je zanimljivo osvrnuti se u nazad i podvući crtu ispod perioda naše zajedničke istorije u kome je Thor bio – ženskog pola.

Ova priča o istoriji nije nešto što se tiče samo Thora, jer, kao što je već pisano, promena u Thorovom uglu ringa samo je deo šire inicijative koju je Marvel gurao nekoliko godina unazad, a relativno nedavno artikulisane pod nazivom „Legacy“. Ova inicijativa je u zajednici (i delu medija) percipirana kao napor učinjen pre svega iz perspektive nekakve, recimo, socijalne pravde, sa vidnim naporom da se ansambl Marvelovih superheroja diversifikuje rodno, rasno, verski, seksualno itd., iako je podjednako istina da je za Marvel ovo bio i pokušaj da se reši problem koji ih mori već duže od deceniju i po – to da superherojske stripove danas kupuju isti ljudi kao pre dvadeset godina i da današnja mladež u velikoj meri svoj novac (i novac svojih staratelja) troši na neke druge sadržaje.

Kako god bilo, Marvelovo okretanje blue ocean strategiji tržišta nije u suštini ni pogrešna ni nužno nezdrava ideja – dosezanje novih čitalaca, bilo kroz uvođenje mladih superheroja sa kojima se današnja omladina može identifikovati, bilo kroz davanje većeg učešća ženama i manjinama, sa namerom da se, jelte, privuku žene i manjine, sve to ima smisla ako se u procesu ne kompromituju neke temeljne vrednosti koje kompanija gaji (ili koje joj sržna publika pripisuje).

Naravno, Marvelovi stripovi su često i dosledno kompromitovani po različitim osnovama i to je nešto što traje već decenijama – nije da je superherojski strip nekakav egzemplar doslednosti i neprikosnovenosti kreativne vizije u odnosu na komcercijalnu stranu posla – i čini se da je negativna reakcija od strane određenog dela čitateljstva, koja se može sažeti u rečenicu „ratnici za socijalnu pravdu uništavaju uspomene na naše detinjstvo“ malo preterana.

Ovim hoću da kažem da je Marvel svakako napravio nekoliko teško opravdivih poteza sa kreativne strane poslednjih godina, kao i da su neki od njih nesumnjivo vezani za sociopolitičku agendu, ali da se, sa druge strane, može naći mnogo primera u kojima je „predavanje štafete“ mlađoj generaciji (ženi, osobi druge boje kože…) izvedeno elegantno i u konačnici donelo dobre stripove.

Već sam pisao o serijalima poput All-New Wolverine ili Ms. Marvel koji su odlični primeri ovakvog rada (i, tipično, produkti su po jednog jedinog scenariste koji je mogao da se bavi sopstvenom kreativnom vizijom), a Mighty Thor je jedan od najvisokoprofilnijih primera ove Marvelove nove „rodne politike“, vredan pažnje ako se već i ne radi o toliko dobrom stripu kao što su ova dva nabrojana.

Kod ocenjivanja kvaliteta ali i značaja Mighty Thora treba imati na umu da je Jason Aaron već ostavio prilično ozbiljan trag u istoriji Thora i da je njegov serijal Thor: God of Thunder svakako jedan od najboljih stripova o Thoru urađen u novijoj istoriji. Nakon događaja u Marvelovom krosoveru Original Sin, pak, originalni Thor je proglašen nedostojnim nošenja čekića Mjolnir i „ražalovan“ sa pozicije Thora na puku „poziciju“ Odinsona a čekić, ulogu i ime Thora preuzela je misteriozna žena sa sjajnim oklopom čiji joj vizir zaklanja najveći deo lica.

Aaronov rad na Thoru nije ni u kom slučaju kreativno ograničen onime što su radili slavni prethodnici (uključujući Waltera Simonsona koji je nacrtao neke od Aaronovih epizoda) pa je u Thor: God of Thunder kanon o Thoru i asgardskim božanstvima bogato proširen skokovima u prošlost i budućnost i novim tumačenjima odnosa božanstava u Asgardu jednih sa drugima ali i sa ostatkom kosmosa.

Već sam pisao o prvom serijalu sa ženskim Thorom a koji je započet 2015. godine. Mighty Thor je samo direktan nastavak ovog serijala, praktično renumerisan isti serijal nakon događaja kojima je univerzum prekomponovan u Secret Wars ali u njemu Aaron ima mnogo više prostora da se pozabavi svojom, jelte, agendom. A Aaronova agenda, ako ga poznajete, praktično nikada nije samo sociopolitička i ovaj bradati scenarista u svojim superherojskim stripovima redovno preispituje religijsku tematiku trudeći se da pronađe filozofski odgovor na pitanja odnosa čoveka sa božanskim.

Nije da tu nikakve sociopolitičke kritike nema, jedna od najočiglednijih stvari kojim će se ovaj serijal baviti je učešće žena u strukturama moći i način na koji se tradicionalni pogledi na distribuciju odgovornosti u društvu mogu menjati kada postane jasno da se njihova pravičnost legitimno dovodi u pitanje.

Sad to zvuči užasno suvo i politički pa onda treba imati na umu sledeće: Mighty Thor je serijal smešten na pozornicu rata koji se vodi između „carstava“ što ih znamo iz nordijske mitologije, obimnog osvajačkog napora koji je još u prošlom serijalu pokrenuo poglavar mračnih vilenjaka Malekith, a uz pomoć zemaljske korporacije Roxxon koju Aaron već izvesno vreme koristi kao skoro do parodije zaoštreni simbol brutalnog, posve amoralnog kapitalizma. Ovaj spoj je izveden prilično elegantno: mračni vilenjaci imaju istorijski ubedljivu motivaciju da prošire valdavinu Svartalfheima na druga carstva (a njihovi saveznici iz Helheima, recimo, takođe se istorijski ubedljivo stavljaju na njihovu stranu), dok korporacija Roxxon svoju naprednu tehnologiju i ljustvo (uključujući moderne tenkove i plaćene vojnike tretirane Hulk-serumom) stavlja na raspolaganje u zamenu za neizmerno rudno bogatstvo carstava izvan Zemlje.

U skladu sa opaskom da je za trijumf zla dovoljno da dobri ljudi ne urade ništa, Aaron prikazuje kako se Savet carstava, telo sastavljeno od predstavnika svih mitskih oblasti koje treba da služi kao regulator – neka vrsta mitološkog Saveta bezbednosti – davi u suprotstavljenim političkim agendama ali i samozadovoljnom teoretisanju koje omogućuje da se i praktično neopisiva zverstva što ih Malekithova vojska vrši relativizuju i ublaže u raspravi čiji je zaključak da treba još raspravljati pre nego što se dela.

U ovakvoj postavci stvari, ljudima koji znaju kako stvar zaista stoje ne preostaje bogznašta do da u akciju pređu pre ikakve odluke Saveta, ne bi li se zaštitile nedužne civilne žrtve rata ali i sprečila velika nasilna promena balansa moći u univerzumu.

Naravno, ovo je tipično američka percepcija globalne politike i Aaronu ona nije ni malo strana tako da je Mighty Thor na jednom nivou apologija „humanitarnih intervencija“ kakvih se normalan svet u principu gadi jer shvata da su one samo eufemizmi za imperijalnu agresiju. Naravno, ovo je strip i njegovi su heroji etički neupitni likovi pa je sve ovo samo pozadina za zanimljiv unutarnji sukob koji se vodi u samom Asgardu i koji ima nešto „filozofskije“ elemente.

Utoliko, Asgard je rastrzan Odinovim slepim, tvrdoglavim držanjem tradicije i insistiranjem da je on Sveotac kome se univerzum uvek i u svemu mora povinovati, iako događaji kojima svedočimo u stripu jasno pokazuju da ovo zapravo nije istina niti da je, reklo bi se ikada i bila istina. Sukob između Odina i njegove supruge Freyje ima sve odlike trvenja između okoštalog patrijarhata koji odbija da prepozna da se vremena menjaju i insistira da će puko držanje tradicije biti rešenje za sve probleme od sada pa do kraja večnosti. Aaron ovde uspeva da se uzdrži od pisanja puke ustaničke pamfletske proze i da pokaže da tradicija ima mnogo slojeva i nijansi, te da ona, ključno, nije imperativni recept za život koliko je podsećanje na temeljne vrednosti jednog društva, koje pak, mora da samo smisli jesu li mu te vrednosti i danas jednako vredne i kako da ih zaštiti.

U praksi, Asgard je u opasnosti i od spolja ali i još više od iznutra – i, kao što to obično biva kada su u pitanju bogovi, ova opasnost je jednako u vezi sa korumpiranom novom administracijom, kao i sa teškim porodičnim odnosima. Aaron ovim u određenoj meri reflektuje stanje u Evropi sa početka prošlog veka, igra se motivima susretanja stare, na krvnom srodstvu i monarhiji zasnovane slike modernog sveta i „stvarno“ modernog sveta koga karakteriše brza industrijalizacija ali i brza evolucija sociopolitičke filozofije.

Nije, naravno, neko iznenađenje da će Aaron sa ovim stripom ukazivati da je liberalna filozofija ravnopravnosti i inkluzije nešto što trijumfuje nad duboko u dekadenciju ukopanim „tradicionalistima“ koji se drže starinskih parola i nesvesni su kuda je svet zaista u međuvremenu otišao, ali, ponovo, njegov pristup je filozofskiji od puke pamfletske propagande i stvarna vrednost ove priče je svakako u preispitivanju toga kakvu odgovornost božanstva imaju prema svojim vernicima i kakvo je mesto religije – ali i drugih sistema moći i društvene kontrole – u današnjem društvu u kome narodne mase zapravo imaju mnogo više moći, i svakog drugog potencijala, nego ikada u istoriji.

Ovo su zanimljive i, uostalom, značajne teme a Aaron dodatno produbljuje priču prikazivanjem svojih likova kao, na kraju dana, prilično naivnih, čak plošnih heroja koji veruju u svoj (mitološki) PR, iako ih praksa surovo demantuje i ovo je interesantna diverzija u jednom inače nominalno sasvim crno-belom herojskom narativu.

Naravno, najkontroverzniji element za mnoge čitaoce nije to da je Thor zamenjen ženom, već da je Thor uopšte zamenjen, odnosno da se pojam „Thor“ tretira kao titula radije nego kao ime.

Ovo je nešto što se može sasvim razumeti – dok su Spider-man ili Captain America očigledni konstrukti, alter-ego identiteti dizajnirani da svesno akcenat stave na određenu simboliku, pa je stavljanje drugih ljudi u njihove kostime nominalno lakše za progutati, Thor je mnogo intimniji identifikator, zasnovan na religiji, mitologiji i, jelte, krvi, pa je i stavljanje druge osobe u ovu ulogu – bez čak i prefiksa „Lady“ ili „She-“ – jasnije problematična ponuda.

Ipak, Aaron sa ovim Thorom radi zanimljive stvari, otkrivajući da je njen ljudski alter-ego stara-dobra Jane Foster koja trenutno boluje od raka u jednoj od završnih faza i čije su terapije citostaticima stalno prekidane – i poništavane – njenim čestim transformacijama u Thora i akcijanjem da se spasu Zemlja, Asgard i ostala carstva.

Rad sa karakterom Jane Foster nije najdublji koga je Aaron ikada obavio, ali kontrast između umiruće ljudske ljušture i naizgled nedodirljivog, moćnog božanstva je potentan i istraživan na više zanimljivih nivoa. Fosterova nije neko ko troši vreme na samosažaljenje, uostalom svesna da se nalazi u sasvim jedinstvenoj poziciji koja joj daje nesrazmerno mnogo moći u odnosu na prosečnu osobu koja živi sa malignom bolešću, pa je ona i „politički“ aktivna predstavljajući Zemlju u Savetu carstava gde trpi različite podmetačine i poniženja zbog svog zemaljskog porekla. Ima tu i rodne politike ali je ona odmerena pažljivo. Ne treba, na kraju krajeva, zaboraviti da su stripovi o Thoru i ranije imali prominentne ženske likove, od Lejdi Sif pa do relativno nedavnog ženskog Lokija.

U svakom slučaju, ono čemu Aaron posvećuje posebnu pažnju je prikazivanje herojstva koje ne podrazumeva uvek prizivanje munja i udaranje čekićem u gubicu najnovijeg čudovišta rešenog da proždere Asgard. Njegova Jane Foster ne odustaje od ponovljenog ulaženja u ulogu Thora, čak i svesna da je ovo ubija – žrtvujući se za kolektivnu dobrobit – ali jednako i odbija da sve svoje vreme provede kao Thor i odrekne se svog smrtnog, originalnog identiteta koji je, uostalom, izvor njene „dostojnosti“ da Mjolnir uopšte podigne i da se stavi u službu onih koji podižu lice prema nebu i bogovima se mole za zaštitu i pomoć.

Utoliko, poslednja priča u ovom serijalu, ona o smrti Moćnog Tora i smele Jane Foster je primereno epska i emotivna sa jasno poslatim porukama i zaokruživanjem svih motiva kojima je Aaron baratao, ali i optimistično, humanizovano predavanje štafete natrag Odinsonu i povratak „tradicionalnijem“ Marvelu – što korektno podvlači poentu da puki bunt protiv tradicije nije isto što i socijalni progres.

Ako vam sve ovo deluje isuviše hajbrau i pitate se je li ovo strip zabavan za čitanje, mislim da tu nema mesta strahu. Aaron piše vrlo dinamičnu, visokim konceptima nabijenu ali neopterećenu epsku fantastiku. Godine do sada provedene na Thoru daju mu vrlo siguran glas u bavljenju mitološkim aspektima priče pa je ovo veoma zabavna ekstrapolacija nordijskih motiva, pažljivo uvezana u generalni Marvelov kontinuitet (sa povremeno lepim kameo-gostovanjima) ali dovoljno samostalna da je možete čitati bez potrebe da skrećete u druge serijale. Takođe, Aaron je svoju reputaciju u prošloj deceniji izgradio prevashodno na ime mračnih, ozbiljnih stripova o mračnim i ozbiljnim ljudima ali se u međuvremenu ispostavilo da mu je humor skriveno oružje (videti Wolverine and the X-men ili kasnije epizode Hulka), i Mighty Thor u mnogome profitira od dobro odmerene ravnoteže ozbiljne tragičke priče o ratu, bolesti, gordosti i njihovim žrtvama i duhovite herojske avanture u kojoj bogovi mogu da budu i do parodije samozaljubljene tupadžije, a smrtnici cinični komentatori dešavanja koja određuju sudbinu univerzuma.

Kako je Aaron trenutni čuvar znanja vezanog za asgardski deo Marvelovog univerzuma, tako je i imao slobodu da u nekim stvarima ode prilično daleko, insistirajući, recimo, još više na tome da je Thor pozicija a ne ime, kroz prikazivanje novog, trećeg Thora u okviru priče o ratu, ali i podsećajući na mnoge Lokijeve inkarnacije i verzije kroz istoriju. Štaviše, Loki je, ne mnogo iznenađujuće, jedan od najbolje odrađenih likova u celom serijalu sa kompleksnom i zabavnom karakterizacijom i kolopletom tajnih (i često podmuklih) motiva što ga pokreću. Ne bih se žalio na mogućnost da u budućnosti čitam čitav serijal o Lokju koji bi Aaron pisao, mada, za sada moram da se zadovoljim time da je u novopokrenutom Avengersu – koga takođe piše Aaron – Loki negativac prve priče.

Pored toga, dobili smo iznenađujuće zanimljive uvide u pravu prirodu Mjolnira, veliku promenu status-kvoa vezanu za Asgard i njegovu poziciju u kosmosu, još priča iz Odinsonove (ne)slavne prošlosti, majstorski izveden sukob Shi’ar civilizacije sa nordijskim bogovima… Ovo jeste strip u kome se najveći deo najvažnijeg sadržaja odvija u ljudkoj, jelte, nutrini, ali vatrometa i spektakla u njemu nikada ne nedostaje.

Za to je, takođe, u velikoj meri zaslužan odlični crtač Russell Dauterman čiji je  ovo do sada najveći posao u industriji, koji je na sto doneo veliki dar za kreiranje spektakularnog, dinamičnog i ikoničkog a da mu je istovremeno i pripovedanje besprekorno. Dautermanovi crteži su detaljni, nabijeni energijom i istovremeno jako čisti a čak i u sasvim portretskim momentima, u njima nema ni trunke „slikarske“ tromosti koja neretko zna da superherojski strip učini atraktivnim za gledanje ali neprivlačnim za čitanje. Dauterman je nešto stilizovaniji, čak i psihodeličniji od „realističnih“ superherojskih crtača poput meni inače omiljenih Bryana Hitcha ili Johna Cassadayja ali postiže isti nivo ikoničnosti koji vezujem za njihove radove tako da se nadam da će mu ovaj posao obezbediti neke jake pozicije u budućnosti.

Ta budućnost, ipak, za sada još nije stigla jer posle završetka Mighty Thora Aaron je preuzeo Avengerse od Marka Waida (a Marvel je serijal ponovo pokrenuo od jedinice potvrđujući da su nas samo zajebavali sa onim vraćanjem originalne numeracije), koje crta Ed McGuiness, i novog Thora, sa Odinsonom natrag u glavnoj ulozi koga će crtati Mike Del Mundo. Videćemo kojim putem Marvel namerava da nastavi posle svoje „diversity“ faze – rani signali su, naravno, da se vraćaju bezbednim, tradicionalnim konceptima koje pišu provereni autori (mada… nije li Avengers iz pera Marka Waida bio baš to???) pa ako Mighty Thor označava oficijelni kraj jednog dela naše zajedničke istorije, mogu da kažem da smo i mnogo, mnogo gore mogli da prođemo.

Ako vam je sva ova priča o Thoru razgorela glad, preko puta, u DC-ju imamo na jelovniku još jedan dobar serijal o plavokosom, snažnom muškarcu kraljevske krvi koji pokušava da pomiri pripadnost starostavnom, na krvi i tradiciji zasnovanom društvu sa životom u modernom, liberalnom svetu. Pre neki dan, pišući o Dark Nights Metal, pomenuo sam da je aktuelni Aquaman odličan strip i, pa… recimo da ni za mene to nije bilo malo iznenađenje.

Aquaman je, naravno, najviše poznat kao pančlajn šala već decenijama unazad, superheroj u kupaćim gaćicama čija je posebna supermoć da „ume da razgovara sa ribama“ i neko koga u Justice League uključuju da bi se popunila kvota plavokosih muškaraca širokih ramena propisana u superherojskim stripovima. Nije da DC nije iza njega postojano stajao, publikujući mu serijale sa solidnom učestalošću još od četrdesetih godina prošlog veka i vremena magazina More Fun Comics i nije da tu nije bilo i jako dobrih autora na zadatku. U prošloj, New 52 fazi DC-jevog izdavaštva Aquamana je u početku pisao sam Geoff Johns, trudeći se iz sve snage da za podmorskog heroja učini ono što je u prethodnoj deceniji učinio za Hala Jordana i Green Lantern, i to je bio pristojan strip ali tek kada je serijal preuzeo Britanac, Dan Abnett mogao je da se namiriše dah stvarne promene.

Abnett je na kormilu Aquamena i u aktuelnoj Rebirth fazi i njegovo pričanje jedne dugačke i srazmerno slojevite priče o podvodnom kraljevstvu Atlantide i njenom nevoljnom vladaru materijalizovalo se u jednom od najboljih Aquaman serijala u istoriji. Pa, ko je to očekivao?

Dobro, Abnett je odličan scenarista, zaslužan između ostalog i za praktično reinventovanje Marvelovog „svemirskog“ odseka stripova sa Annihilation/ Annihilation Conquest, Guardians of the Galaxy, War of Kings, Realm of Kings, Thanos Imperative i njima srodnim radovima, sve to u kolaboraciji sa Andyjem Lanningom. Abnett i Lanning su u DC-ju radili Resurrection Man tokom New 52 faze ali se njihova kreativna saradnja u međuvremenu raspala, no Abnetta će istorija svakako pamtiti po tome da je sa aktuelnim Aquamanom ostavio neizbrisiv pečat na ovom liku, zgodno, baš u vreme kada se pripremamo da o njemu pogledamo i film.

Ono što je kod Abnettovog pristupa Aquamanu sjajno je – pored toga što je Britanac koji neke stvari (čitaj: geopolitiku) ipak shvata malo drugačije od Amerikanaca – spremnost da svoje likove i radnju uzima za ozbiljno, bez insistiranja na „stripovskom“ odmaku koji često viđamo u savremenoj superherojštini, a da istovremeno isporučuje svu akciju, tuču, avanturu i epiku koju očekujemo od superherojskog stripa što se najvećim delom odvija ispod površine okeana. Ponovo, Abnett je iskusan scenarista, ali treba odati prizanje tamo gde je ono zasluženo: sa aktuelnim Aquamanom smo dobili izuzetno dobro pogođen balans geopolitike, dvorskih intriga, sukoba liberalizma i tradicionalizma, te kinematske superherojske akcije. Ovo nije strip koji redefiniše superherojski medijum ili u pitanje dovodi neke njegove temeljne vrednosti, već primer jako kvalitetnog „običnog“ superherojskog stripa u kome je pažnja posvećena svakom sitnom detalju.

Sam početak serijala je opasna navlaka jer pokazuje kralja Atlantide, Arthura Curryja kako pokušava da pomiri svoje dualno nasleđe. On je istovremeno i kralj nacije koja hiljadama godina živi izolovana od površine, u društvu zasnovanom na naprednoj tehnologiji, moćnim magijama i složenim sistemima religije i državne administracije, ali i superheroj koga zna čitav svet na kopnu, član Justice League i, ne zaboravimo, američki državljanin. Curry želi da bude zapamćen kao reformator, neko ko je Atlantidu konačno ubedio da vidi koja je godina i da izolacija od kopna može da dovede samo do problema u budućnosti – pa makar to značilo odbacivanje nekih okoštalih običaja – ali i da bude predstavnik onog najboljeg što Atlantida može da ponudi kopnu, simbol benevolentne moći koja drugoj moći – oličenoj u Sjedinjenim američkim državama – pruža ruku mira i saradnje.

Plemenit plan, koji odlazi u tandariju već na samom početku. Abnett vrlo sigurno ispisuje seriju incidenata koji dovode Ameriku i Atlantidu na ivicu bespoštednog rata i mada se u pozadini mnogih od njih nalaze mračni igrači sa sasvim malevolentnim agendama, koji pomeraju ljude i sudbine kao po šahovskoj tabli, impresivno je kako se nacionalizam, ksenofobija, kolektivni strahovi i ponosi odlično prikazuju u uvodnoj priči, kulminirajući sa praktično rasističkim odnosom kome Aquaman bude izložen od strane samog Supermena. Paralele sa „pravom“ geopolitikom se praktično povlače same a bez potrebe da Abnett poseže za nekakvim karikaturama Trampove administracije – uostalom, kada je serijal započeo Amerikom je još upravljao Obama i on se i pojavljuje (doduše neimenovan) u nekim od prvih epizoda.

U daljim pričama težište se premešta u samu Atlantidu i Abnett sa velikim guštom analizira funkcionalnost tradicionalističkog, na nasleđivanju zasnovanog sistema vlasti u modernom istorijskom trenutku. Njegov veliki doprinos ovoj raspravi je prikaz Atlantide koja je daleko od nekakvog monolitnog društva sa konsenzusom o svim stvarima i politička trvenja i prevrati prikazani u kasnijim epizodama deluju realistično i ubedljivo bez obzira što su neretko zasnovani na magijskim rešenjima.

Drugim rečima, Abnett slično Aaronu u Mighty Thoru suprotstavlja nasleđenoj, nominalno apsolutističkoj vladavini jednu vrstu liberalne demokratije, ali joj daje vrlo solidnu podlogu pokazujući zašto je realistično da građani Atlantide – makar njihovi najviši slojevi – imaju moć da praktično smene kralja, kako drugi građani Atlantide – oni iz nižih slojeva – nikoga iz viših slojeva ne vide kao svog predstavnika ili makar saveznika, zašto je kralj tu značajan kao simbol čak i kada sam nije (više) zainteresovan da vlada, kako religijski prvaci, iako skloni intrigama i zakulisnim političkim igrama mogu u odsudnim trenucima da ipak odigraju i kohezivnu društvenu ulogu u skladu sa tradicionalnom rolom organizovane religije…

Drugim rečima, Aquaman uspeva da delom bude Game of Thrones, sa sve političkim atentatima, starom magijom i mrtvima koji čuvaju Atlantidu s onu stranu groba, a drugim delom legitimna sociološka diskusija o tome kako se danas društvima upravlja i zašto to nikada nije rešenje jednako idealno za sve pripadnike tih društava (čak i kada su, u praktičnom smislu, to društva izobilja što se hvale svojom moći i nasleđem).

Istovremeno, ovo je i zanimljiva psihološka studija, pre svega glavnog junaka koji ima nasleđenu obavezu da vlada i moć koja uz nju ide, ali je istovremeno i običan čovek koji najviše od svega priželjkuje miran život sa osobom koju voli, pa nek kruna i dužnost koja je uz nju priheftana ide dođavola. Abnett je jako dobar u portretisanju protagoniste koji je zapravo izuzetno nesebičan i ima na umu ono najbolje za obe nacije kojima po nasleđu pripada, ali koji na kraju nije spreman na moralno dubiozne kompromise koje diktira visoka politika i okreće mu se stomak svaki put kada shvati da posle silnih odricanja kojima sebe i sebi bliske osobe izlaže, krajnji rezultat može da bude samo još više prezira, besa i povike da je kralj slab, nesposoban da vlada i da naciju izlaže poniženjima. Strip izuzetno uspešno hvata taj momenat kada osoba od krvi i mesa počne da očajava pred masivnom inercijom sistema i kada kralj shvata da je, na kraju dana, samo figura na tabli koju, ipak, kontrolišu neke druge sile.

Zato su i najnovije epizode krvavog raspleta i građanskog rata u Atlantidi vrlo potentne, pogotovo jer je Arthur izgubio praktično sve osim ambicije da svojoj naciji omogući da makar bira svoju sudbinu umesto da prati put kojim je vodi mračna politička vrhuška. Čitalac Aquamanu veruje jer je lik duboko humanizovan kao neko ko je u dva sveta poštovan kao moćan ali nikada prihvaćen kao svoj, kao neko ko i pod stare dane trpi mikroagresije (cela podsmešljiva „razgovara sa ribama“ priča je uspelo tematizvana vrlo rano u stripu) i guta poniženja jer radi na polzu naroda – dakle, sve ono kako Vučić zamišlja sebe – ali i neko ko zaista direktno podmeće svoj vrat da zaštiti slabije, pa i na kraju neko ko ima izuzetno trezvenu romantičnu priču u središtu šire političke storije.

Abnett uspeva u jednom prilično teškom naumu: da nam izuzetno moćnog superheroja i aristokratu proda kao „normalnu“ osobu koja je em puna nesigurnosti, em čini česte greške, em popizdi kada se suoči sa ljudskom zlobom i tvrdoglavošću, a da na kraju, kad izmet opiči o fen, uleti glavom tamo gde drugi neće ni nogom i pokaže kako se heroji zaista ponašaju, te da „plemenitost obavezuje“ nije tek prazna priča već ključna vrlina nekog vaspitanog u aristokratskom ključu.

Aquaman je istovremeno i zabavan strip, pun lakog, uzgrednog humora koji ne pretenduje da stvari okrene na komediju – što je Abnettova specijalnost – kao i spektakularnih prizora podmorske civilizacije, ali i kinematske akcije. Naravno, ovde moram da pomenem armiju odličnih crtača koji sa Abnettom sarađuju, od Scota Eatona koji je serijal započeo sa raskošnim widescreen pristupom pa do novijih epizoda gde vidimo dugokosog, bradatog, mukama ophrvanog Aquamana u srazmerno mračnijem, teskobnijem ambijentu zabranjene magije i dvorske izdaje gde stvari odrađuju Stjepan Šejić i za mene izvrsni italijan Riccardo Federici čije su meke olovke prirodan medij za kreiranje podmorskog stripa.

Aquaman je trenutno jedan od najboljih serijala koje DC izdaje i za sada se ne bi reklo da njegovi autori imaju nameru da koče. Abnett nam je ovde dao jednu dragocenost koja je karakteristična za superherojski strip, ali se i u njemu srazmerno retko viđa: narativ koji ima jednu temu i zaplet kroz veliki broj nastavaka, a da ga prirodno razvija kroz mnogo sukcesivnih kraćih priča i da se glavni junak kroz sve to zapravo primetno i nepozivo menja i sazreva. Svakako, Betmen nam se u aktuelnom Kingovom serijalu konačno ženi Selinom Kyle a Wonder Woman je pre par godina postala bog rata, no Aquaman je lik za koga, da se ne lažemo, do nedavno skoro nikog nije bilo ni briga pa je ono što se sada sa njim dešava tim upečatljivije. Abnett trenutno radi i miniserijal o Meri, Arthurovoj devojci i nesuđenoj supruzi, a koji osvetljava drugi deo priče dok se u Atlantidi vodi građanski rat, a ja za sada toplo preporučujem čitanje svih 36 do sada izašlih epizoda tekućeg serijala Aquamana, kako onima koji nemaju pojma o ovom liku i nikada nisu ni zamišljali da će ga čitati, tako i onima koji su ga godinama lojalno pratili znajući da jednom mora doći i Arthurovo vreme. E, pa, došlo je i u njemu treba uživati dok traje.

Pročitani stripovi: Star Wars i Klaus

Da se, par dana pred premijeru Rogue One zvanično osvrnemo i na centralni Star Wars serijal koji od pretprošle godine izdaje Marvel. Pre nekoliko meseci sam bio solidno pozitivan prema Darth Vader serijalu koga piše Kieron Gillen, a Jason Aaron, kao jedan od najpouzdanijih Marvelovih ekskluzivaca je zadužen za sam Star Wars i sa pristojnim uspehom ga piše već 25 brojeva.

 

Naravno, Star Wars stripovi imaju čitavu svoju bogatu tradiciju nevezano za filmove, pa kada je sa hvatanjem zaleta za The Force Awakens najavljeno da se praktično čitav Expanded Universe briše i da su samo filmovi kanon (uključujući animirane Clone Wars), te da su svi romani i stripovi (uz notabilni izuzetak Dark Horseovog Darth Maul – Son of Dathomir) sada preseljeni u kategoriju „legendi“ to je sa jedne strane delovalo kao šamar u lice svim ljubiteljima šire Star Wars priče, ali je i kreiralo određeno uzbuđenje vezano za nove mogućnosti koje pruža svež kontinuitet u kome se opet može kretati od nule.

 

Star Wars stripovi su, da bude jasno, sve ove godine bili solidan biznis. Ne i NEČUVENO profitabilan, i Marvel, koji je prvi imao licencu da pravi stripove po ovom predlošku (i ne zaboravimo, na rane epizode bacio svoje najbolje kadrove poput Roya Thomasa i Howarda Chaykina) kasnije nije imao mnogo problema da sve prepusti Dark Horseu, ali Dark Horse je sa ovim radio respektabilno dobar posao, kreirajući i neke veoma interesantne serijale (notabilno, relativno recentni serijal Briana Wooda, ali i dosta izdržljivi KOTOR stripovi). Naravno, sa integracijom Lucafilma i Marvela pod istu, Diznijevu, jelte, kapu, Star Wars stripovi su se vratili takoreći kući i Marvel je ponovo pokazao hvalevrednu ozbiljnost angažujući svoje najskuplje eksluzivce (Aaron, Gillen, Soule itd.) te armiju prvoklasnih crtača (Cassaday, Immonen, Larroca…) da krenu od nule i kreiraju novi kontinuitet jedne od najvoljenijih franšiza u istoriji popularne kulture.

 

Da ne bude zabune, iako sam, naravno, odrastao uz Star Wars, nisam se osećao posebno povređeno što je Expanded Universe ražalovan na status legendi – možda sam sazreo kao osoba a možda samo shvatam da to svejedno ne umanjuje užitke koje su mi pružile Star Wars igre i stripovi tokom poslednjih tridesetak godina – i koncepciju po kojoj se aktuelni Marvelovi stripovi događaju u periodu između A New Hope i Empire Strikes Back sam doživeo kao interesantan kreativni izazov za autore i potencijalni izvor mnogo uzbudljivih pustolovina.

 

Aaronov Star Wars je ogledni primer za ispravnost ove koncepcije jer smeštanje radnje u ovaj period ima mnogo smisla na makro planu: nakon uništenja Alderaana i pobunjeničke odmazde u vidu razaranja Zvezde smrti, sama Imperija je u periodu transformacije gde se političko-ekonomska logika njene ekspanzije sve više sudara sa arhaičnim religioznim motivima koji pokreću Imperatora i Dartha Vadera, dok se pobunjenici od relativno marginalne banditske formacije konsoliduju u stvarnu vojnu silu koja ima na umu koliko-toliko jasnu političku ambiciju. Naravno, mnogo važnije je ono što imamo na mikro planu i Aaron veoma pažljivo radi sa likovima uz koje je, kao i mi, odrastao, te strpljivošću mikrohirurga koji operiše na sopstvenom sestriću dopušta likovima da se razvijaju od tačke na kojoj su bili na kraju prvog filma, ali uz punu svest da im ne sme dopustiti da stignu na mesta na kojima ih znamo u drugom filmu.

 

U tom smislu, recimo, Luke Skywalker nije džedajski mesija, pa čak ni autentični pobunjenički selebriti kakvog znamo iz kasnijih filmova, već tek veoma perspektivni lovački pilot pobunjeničke crvene eskadrile kome se jebeno posrećilo tokom bitke na Javinu i od koga se tek očekuje da da svoje prave doprinose cilju. Han Solo je kriminalac koji se uz pobunjenike prišljamčio jer zna da mu se posle događaja iz A New Hope sudbina ne smeši baš široko, bilo na strani imperije, bilo na strani Džabe hata, i njegova transformacija u ideološki ubeđenog člana pobune se još nije desila. Leia je jaka žena koja svoju korisnost u ratu koji se vodi dokazuje delima a ne nekakvim nasleđenim autoritetom i njen odnos sa Solom je naglašeno eksplozivan, sa romansom za koju znamo da će se dogoditi zakopanom duboko ispod slojeva svađa, sarkazma, zadirkivanja i prevrtanja očima.

 

Aaronu ova postavka daje mnogo prostora da kreira male, uspele akcione priče u kojima naši junaci dovitljivošću i smelošću odnose male pobede u ratu protiv imperije a da se njihova karakterizacija kreće između dve nama unapred poznate tačke na neki prirodan i za čitanje prilično zabavan način. Ima tu i nekakvih prelomnih momenata, pogotovo kada Darth Vader počne ozbiljnije da ispituje identitet pilota koji je uništio Zvezdu smrti, ali, naravno, sama priroda koncepta sprečava ovaj strip da ima preokrete koji bi bili zaista šokantni u odnosu na poznati kanon.

 

Ovo svakako jeste njegova slaba strana, jer, kako sam i u pisanju o serijalu Darth Vader rekao, to što znamo šta je bilo posle u velikoj meri ograničava i naš saspens i investiciju u likove za koje znamo ne samo da će preživeti već i kako će se razvijati kao osobe nakon događaja o kojima čitamo.

 

S druge strane, Aaron je upregao svoje najbolje kreativne mišiće da nam donese dovoljno neočekivanih preokreta i odnosa među likovima tako da priča odiše željenim space-opera senzibilitetom i njemu ovo odlično ide do te mere da sam više nego ikad spreman da potpišem da je ovaj scenarista, iako je izgradio ime na mračnim, tragičnim pričama (Scalped, recentno Southern Bastards ili The Goddamned) zapravo u globalu ima mnogo više uspešnih stripova lakšeg tona koji su okrenuti humoru, avanturi i zabavi i da ne bi bilo sasvim suludo da jednog dana kada Gerry Duggan bude poželeo da ode sa Deadpoola, štafetu preuzme baš Aaron.

 

Naprosto, Aaronov Star Wars veoma dobro hvata duh klasične swashbuckling pustolovine iz četrdesetih  i pedesetih godina prošlog veka, a kako se Lucas u inspiraciji za originalne filmove napajao upravo ovakvom kinematografijom, onda je i aktuelni Marvelov strip prirodna ekstenzija originalnog materijala sa direktnom linijom unatrag sve do filmova Burta Lancastera i Errola Flynna. Rad u relativno neispitanom kontinuitetu dozvoljava zapletima da se – ne menjajući radikalno granice onoga što znamo da je uspostavljeno filmovima – bave interesantnim epizodama u kojima Luke pokušava da istraži džedajsko nasleđe, pronađe sponu sa tradicijom i otkrije kako da moć koju je u sebi spoznao stavi u službu rata u kome i dalje učestvuje na vrlo mladalački, ideološki, apolitičan način. Ima ovde i flešbekova na život Obi-Wan Kenobija na Tatuini i zanimljivih epizoda iz Lukeovog detinjstva mada su one manje po mom ukusu. Mnogo mi je zanimljivije bilo da čitam o vratolomnim avanturama koje (sada i malo proširena) ekipa mladih, energičnih likova ima u opasnim sukobima sa Imperijom, ali i mangupima iz sopstvenih redova. Aaron pritom na zanimljive načine polemiše sa nekim od sržnih elemenata originalnih priča, na primer dajući nam odličnu, relativno svedenu (ali ipak akcijom nabijenu) priču o tajnom pobunjeničkom zatvoru koji se nalazi u bliskoj orbiti oko zvezde u kome se pobunjenička ideologija naširoko secira, ili upoznajući nas sa specijalnim odredom stormtrupera koji naglavačke okreće kliše o njihovoj neefikasnosti. Ovo sve deluje kao udobno uglavljena ekspanzija onog što znamo, ne dolazeći u konflikt sa onim što takođe znamo da će kasnije doći.

 

Možda najizrazitija polemika dolazi u vidu insistiranja na brojnijim i produbljenijim ženskim likovima, a koju možemo gledati i kao nekakvo simboličko iskupljenje za kreiranje Slave Leia koncepta u Return of the Jedi. Sama Leia ovde prirodno nastavlja svoju ulogu ideološkog i političkog stožera pobune, ali Aaron joj daje i nekoliko ženskih sparing partnera koji prikazuju različite aspekte „jake žene“, donoseći sa sobom klasnu, rasnu i seksualnu diversifikaciju koju možda prirodno treba očekivati od stripa koji je jedna dugačka galaktička saga.

 

Razume se, gunđanje o tome kako social justice warriors puštaju pipke u sve što smo voleli i kako je ovoliko insistiranje na ovakvim i onakvim ženama u glavnim ulogama više ideološki nego kreativni projekat uvek treba očekivati. No, valja imati na umu i da su u dva nova Star Wars filma upravo žene u glavnim ulogama i da je Aaron pružio zaokružene i uverljive likove koji imaju sopstvene agende, karaktere i motivacije (zajmeći, naravno, jedan od tih likova od Gillena) te da je ovo jedna veoma časna instanca uvođena rodne ravnopravnosti u voljeni, popularni gikovski kanon.

 

Čak i da vam se ne dopadnu same priče, teško je ne preporučiti ovaj strip na ime samog crteža. Kako rekoh, Marvel je odrešio kesu za neke od najboljih crtača koji su u ovom trenutku u industriji, pa je serijal započeo John Cassaday, a za njim su sledili Stuart Immonen, Mike Deodato i Leinil Yu, što je zastrašujuća reprezentacija. Trenutno serijal crta Jorge Molina koji još uvek nije ime sa TOLIKOM težinom ali ovaj Meksikanac je svakako jedan od najboljih Marvelovih crtača u ovom momentu i… strip je u dobrim rukama.

 

Sa premijerom Rogue One možemo očekivati novu eksploziju interesovanja za Star Wars i dalje najave novih spinof stripova koje će Marvel raditi. Pitanje je ko ima vremena da sve to čita pored svih silnih obaveza koje nas more, ali je za sada bezbedno reći da je makar praćenje sržnog Star Wars serijala vredno truda, vremena i para koje ćete u njega uložiti. Da li sam pre tridesetpet godina uopšte mogao da zamislim da ću kao odrastao čovek biti šokiran i veoma zabavljen scenom u kojoj Han Solo objašnjava princei Leii da nije STVARNO oženjen? Ispostavlja se da su mi snovi bili preskromni!

 

Kako je čitava industrija zabave poslednjih godina opsednuta pronalaženjem nekada popularnih sadržaja i prepakivanjem istih za novo doba, tako raste nivo gunđanja o kreativnoj bankrotiranosti i plašljivosti onih-koji-odgovaraju-onima-sa-parama da se upuste u nešto novo i originalno. Ributuje se i rimejkuje sve, od superheroja, preko bajki za decu pa do video igara za koje nekada nismo ni bili svesni da uopšte imaju priču koja se može opet ispričati.

 

Naravno, sveti gral u ovom domenu posla je pronalaženje intelektualne imovine na koju su istekla autorska prava a koja je i danas dovoljno popularna da zavređuje ribut. Tako dobijamo sve, od romana sestara Bronte koji dobijaju zombi ekspanzije, preko Pinokija koji ubija vampire pa do… er… Ivice i Marice koji isto ubijaju, samo veštice…

 

Hoću da kažem, bilo je samo pitanje trenutka kada ćemo dobiti gritty reboot Deda Mraza i treba da budemo svesni koliko smo zapravo sreće imali da je strip-izdavač Boom! rad na njemu poverio jednom ipak renomiranom scenaristi i odnedavno uredniku Heavy Metala – Grantu Morrisonu. Morrison i crtač Dan Mora su proizveli sedmodelni miniserijal Klaus koji je neka vrsta Santa Claus – Year One projekta. Dešavale su se i čudnije stvari ove godine, naravno, recimo, Tramp je pobedio na američkim predsedničkim izborima.

 

Morrison je, kad se malo razmisli, zapravo prirodan izbor za ovako nešto. Ovaj kreativni Škot je opsednut mitovima, drevnim i novijim, njihovim utemeljenjem u antropološkom i psihološkom i načinima na koji se mitovi mogu upotrebiti da upravljaju socijalnom evolucijom. Njegov rad na američkim superherojskim stripovima je velikim delom bio obeležen upravo istraživanjem mitološke težine ovog fenomena (bilo kroz mejnstrim radove na Supermenu, Betmenu, Wonder Woman, Animal Manu, X-Men itd., bilo kroz leftfild projekte poput Flex Mentallo, Doom Patrol ili bizarni Filth koji je, kako legenda kaže, originalno bio pič za serijal o Nicku Furyju ali su mu se u Marvelu ljubazno zahvalili nadajući se da ispod lažnog osmeha Morrison neće primetiti užasni strah), Vertigo serijal Invisibles se veoma detaljno bavio ovim pitanjima, a njegov recentni rad na strip-adaptaciji Mahabharate (diskutovan ovde) je demonstracija ambicije da se istraže i mitovi i mitologije sa kojima zapadna publika nije mnogo familijarna.

 

Naravno, problem sa Deda Mrazom, i istovremeno kreativni izazov za autora, je u njegovoj komplikovanoj mitološkoj strukturi gde, ako idemo unazad, krećemo od Koka-koline maskote, prolazimo kroz hrišćanski verski kanon i apokrife izmešane sa lokalnim folklorom i slećemo duboko u evropske paganske tradicije.

 

Morrison za ovu priliku kao osnovu uzima germanski folklor i Yuletide proslavu „sredine zime“ koja će kasnije, sa hristijanizacijom severne i centralne Evrope biti retkonovana u Božić. Ovo je, pretpostavljam, logično za nekoga ko potiče sa britanskih ostrva mada naravno ja nemam ni najmanjeg pojma o tome jesu li Kelti u škotskoj u ono vreme imali svoje, sasvim druge obrede i foklorne tradicije vezane za zimu i njeno preživljavanje.

 

Sa političke strane ovo je sasvim razuman izbor jer bi ributovanje Božić-Bate/ Deda Mraza polazeći od hrišćanske osnove možda završilo u provokativnijem tonu nego što se želelo. Uzimajući za temelj germanski folklor, Morrison se barem osigurao od toga da dospe na nišan nekakvih gorljivih religioznih fanatika koji bi mu svakako zamerili ekstremne slobode koje je sebi uzeo u interpretaciji starog mita.

 

Naravno, mogu se ovde uputiti mnoge zamerke, samo ne verujem da će biti pretnji nasiljem – možda je najveće iznenađenje na mojoj strani to koliko je ovo, pogotovo za Morrisona, jedna strejt bajkica sa uobičajenim motivima dobra i zla koji se u sedam epizoda sukobljavaju na predvidive načine i gde se konflikt do kraja razreši gotovo kao u nekom Diznijevom crtanom filmu. Indikativno je da Morison, sasvim suprotno reputaciji koju ima, veoma naglašeno izbegava da se zaista bavi germanskim mitom, potpuno ignoriše Wotana/ Odina kao predložak za koji se smatra da je u ovom fokloru poslužio za kasniju figuru Božić-Bate i, možda najvažnije od svega, piše jednu razumljivu, veoma čisto pripovedanu pričicu u kojoj doduše ima elemenata psihodelije i mističnih iskustava ali su oni provučeni na jedan decidno PG-13 način. Ovo nije Morrison koga pamtite iz Invisibles, Arkham Asylum ili, recentno, iz Nameless već njegov strejtedž dvojnik koji je mnogo zainteresovaniji da deci za ovaj Božić isporuči inspirativnu priču o sudbinskom trijumfu dobra nad zlim.

 

Je li Klaus strip za decu? Zapravo, moglo bi se reći i da jeste i mada u njemu ima strašnih scena sa demonima i prikazivanja povreda koje nastaju primenom hladnog oružja na toplo ljudsko (ili životinjsko) telo, njegov osnovni ton je veoma pozitivan, njegov osnovni konflikt zaoštren skoro do granice karikature a dinamično razrešenje daje hepi end koji je gotovo neumeren u svom optimizmu. Da imam dete, da ono dovoljno dobro zna engleski i da ga interesuje da uopšte čita stripove umesto da vajberuje po ceo dan, verovatno bih mu nutkao da pročita ovaj miniserijal.

 

Za nas odrasle, njegove su poruke možda malo suviše pojednostavljene. Morrison je, naravno, veliki zanatlija i on ubedljivo postavlja temelje konflikta u ovoj priči: gradić u kome se ona događa je pod čizmom lokalnog barona koji, gonjen strahom i pohlepom, svoje podanike postepeno pretvara u robove a svoju porodicu u taoce, gde su javni smeh, zabava, ali i igračke ili tračevi percipirani kao sumnjivi i subverzivni i suzbijaju se primenom sile. Kada u njega stigne naizgled bezbrižni trgovac krznima i suoči se sa represijom koja je od koliko-toliko razumljive socioekonomske osnove eskalirala do potpunog apsurda, odlučuje da je njegova dužnost da nešto uradi i legenda o bradatom muškarcu koji deci donosi poklone počinje baš ovde.

 

Morrison je već u karijeri imao priče o apsurdno, predimenzionirano autoritarnim zajednicama koje nadahnuti autsajder razmontirava kreirajući još viši nivo apsurda i Klaus je samo jedno sigurno kretanje vrlo utabanom stazom (koju je, uostalom, pre njega prokrčio Harlan Ellison) bez mnogo bljeskova originalne inspiracije. Ima ovde, naravno, mnogo lepih detalja, na primer odnos baronove žene sa svojim sinom koji je razmaženo, odvratno derište, sasvim krivicom svojih roditelja, odnos te iste žene sa mužem ali i Klausom, koji se razvija kako prolazi vreme a neke stvari dolaze u perspektivu. Onda je tu i Klausova spona sa prirodom, direktna ali i ona suptilnija, animistička, tu su duhovi koji mu pomažu u njegovoj misiji ali i prelepa bela vučica u koju sam se ja, mačkar sa pedigreom, legitimno zaljubio. Ima ovaj strip mnogo lepih detalja i vozi se jednim lepim tempom sve do tog svog predvidivog hepienda pa, iako ne mogu da kažem kako se radi o nekakvom izuzetno nadahnutom kreativnom preduzeću, ovo je makar predvidiva, stereotipna pričica sa visokim nivoom zanatske uglancanosti.

 

Što se još više valja primetiti u domenu crteža. Daniel Mora je relativno nepoznat crtač koji je do sada radio za Boom! na serijalu Hexed, kao i na strip adaptacijama Storytellera Jima Hensona za Boomov imprint Archaia ali kome možemo da predvidimo blistavu karijeru. Morrison nije slučajno za saradnika izabrao momka koji crta ekstremno čisto i uredno, a da mu je pritom rad izuzetno dinamičan i nabijen energijom. Klaus me je prvo osvojio izvrsnim crtežima severnoevropske arhitekture ranog srednjeg veka da bi me dalje impresionirao izražajnošću likova (i životinja), moćnim eskterijerima i uzbudljivim scenama akcije. Mora je savršen i kada treba prikazati promenu nečijeg raspoloženja na licu i kada Klaus treba da viseći na užetu leti sa krova na krov dok se pod njim panorama grada okreće kao u kaleidoskopu, a kada na jelovnik stignu demoni – to je savršeno.

 

Klaus je, dakle, pristojan strip koji ne spada u najbolje Morrisonove radove ali je sa druge strane u velikoj meri izbegao da bude beživotni esej, kako to ponekad kod ovog autora zna da ispadne. Oplemenjen odličnim crtežom, ovo je, ne previše iznenađujuće i strip za koga je Fox već platio neke pare za prava na filmsku adaptaciju. Kako božići i nove godine samo što nisu, tako se i Morrison ovom svom junaku vraća u novom miniserijalu pod nazivom Klaus and the Witch of Winter koji treba da izađe ovih dana. Pa vi vidite.

 

Pročitani stripovi: Suicide Risk, Quantum and Woody i Thor

Ovih dana sam dočitao serijal Suicide Risk koga je napisao Mike Carey a nacrtala (uglavnom) Elena Casagrande a koji je izlazio duže od dve godine za Boom! i završio se letos. U pitanju je relativno netipičan strip za Boom! jer ovaj izdavač svoj hljeb najviše zarađuje baveći se licenciranim stripovima (Planeta majmuna, Big trabl in litl Čajna, bekstvo iz Njujorka, Robokap, Lavkraft, Džim Henson, Barker, Dik, Murkok, Garfild…) ili „klasičnijim“ žanrovskim stripovima (krimići, horor, SF…), gde neretko imaju vrlo zanimljive i uspele uratke (hvalio sam pre koju godinu, u nekoj od poslednjih epizoda DJMS-a odličan conspiracy krimić Code Breakers a tu su i meni vrlo dragi krimići Stivena Granta od kojih je 2 Guns pretočen i u solidan film sa Denzelom Vošingtonom i Markijem Markom u glavnim ulogama). Superheroje oni po pravilu prepuštaju drugim izdavačima da se s njima bakću, računajući da je bara mala a krokodila puno. No, Suicide Risk je primer njihovog retkog uletanja u superherojski šesnaesterac i to za solidne pare, sa serijalom koji je imao punokrvnih 25 epizoda i ambiciozan narativni luk koji se završio na vrlo različitom mestu od onog na kome je počeo.

Ne treba to mnogo da čudi jer je Mike Carey jedan od sposobnijih britanskih scenarista u američkom stripu, čovek koji se s lakoćom od pisanja žanrovske (krimi) proze brenčautovao na sve strane u Americi, šetajući se od uspelih Sendmen spinofova (Lucifer), preko po dobru upamćenog rada na jednom od X-Men serijala za Marvel, pa do autorskih serijala koji su se pokazali kao dobro koncipirani i komercijalno uspešni. Najbolji primer za ovo potonje je Vertigov The Unwritten, izvrstan primer kako je Carey umeo da zajaše cajtgajst i ponudi donekle haripoterovsku postavku da bi onda strip odvezao na sasvim drugu stranu.

Ovo poslednje je i bitno imati na umu u odnosu na Suicide Risk jer ono što počinje kao  relativno svedena, ulična superherojska skaska o lošem danu u karijeri časnog policijskog službenika, kasnije se transformiše u ambicioznu multiverzalnu tapiseriju sa nešto čvršćim naučnofantastičnim temeljima nego što je norma u DC/ Marvel pravilnicima. Carey u intervjuima nije ni krio da mu je želja & ambicija da čitaocu da jedan snažan osećaj sigurnosti da zna šta je to što čita, da razume neizgovorena žanrovska pravila koja će voditi dalji narativ, samo da bi mu kasnije izmakao tepih ispod nogu i naterao ga da – nadao se Carey – sa strahopoštovanjem gleda kako mu se pred očima razmotava nešto grandioznije i, prezjumabli, dublje.

I, Carey je svakako izvrstan zanatljija kome ovakav poduhvat polazi od ruke, ovo jeste strip koji dosta smelo uleće u nove preokrete i otkriva nove slojeve kompleksnosti svet(ov)a i priče koja se u njemu odvija, a da to ne ispada previše iritantno za čitaoca – barem to nije bio moj slučaj. No, da postoji rizik da čitate strip koji kao da u hodu pokušava sa sobom da se dogovori šta zapravo hoće, postoji, i to je stvar koja je, kako se videlo po internetu, jedan deo publike odbila i naljutila. Da bude jasno, ne pričamo ovde o tako radikalnom žanrovskom preokretu kakav je napravio Rick Remender u Fear Agent pre onoliko godina, ali Suicide Risk je svakako strip koji isprva obećava jedno a zatim isporučuje drugo.

Verovatno je u redu da ovde kažem da ću malčice spojlovati serijal – iako neću ići u detalje niti pričati o kraju – pa, ko ima nameru da ga čita nek sada stane.

Elem, Suicide Risk je postavljen u svetu u kome postoje ljudi sa supermoćima, ali se nije razvila „klasična“ superherojska scena. Naime, većina – praktično svi – superheroja pojavljuje se u severnoj Americi (što nije TOLIKO neobično) i velika većina njih su zapravo superzločinci, do te mere da je povremena pojava „pravog“ superheroja među njima interesantan kurio koji ne traje dugo jer superzločinci uspevaju da ga ubiju kombinovanjem svojih moći. Policajac Leo Winters posle traumatičnog susreta sa grupom superzločinaca pronalazi način da u sebi otključa impresivne supermoći (u osnovi, njegove moći se svode na promenu fizičkih konstanti koje se tiču fundamentalnih sila prirode – gravitacije, elektromagnetske sile, jake i slabe nuklearne sile itd.) i samo što je odlučio da ih iskoristi kako bi zaštitio nejač i osvetio kolegu policajca koji je u susretu sa grupom superzločinaca izgubio ruku, biva nasilno regrutovan u istu tu grupu koja ima plan da svoju zločinačku karijeru izdigne na viši i elegantniji nivo.

Kako to i mangupi kažu, sitni kriminalci pljačkaju banke, krupni ih otvaraju, pa ova superkriminalna grupa odlučuje da odcijepi Jukatan od Meksika i proglasi ga za nezavisnu teritoriju. Sulud plan, ali kada u timu imate igrače koji ljude mogu da rastave na molekularnom nivou i da bukvalno menjaju fizička svojstva materije, to može i da upali. Winters nevoljno pristaje (ucenjen je, bla bla bla) i posle nekoliko stotina ubijenih vojnika i kašičice pretnji na Generalnoj skupštini UN, ispostavlja se da granice ipak mogu da se menjaju.

Ovo je interesantan zaplet za bilo koji superherojski strip u post-Ultimates eri, ali Carey onda vrlo svesno i namerno prebacuje u sasvim drugu brzinu i uopšte se više ne bavi geopolitičkim temama. Umesto toga, Suicide Risk (uzgred, ova fraza se pominje u stripu samo jednom) počinje da se bavi pitanjima koja su na početku sugerisana: zašto se supermoćne individue pojavljuju na geografski relativno svedenoj teritoriji, zašto skoro sve među njima inkliniraju antisocijalnom ponašanju i, ključno, zašto često imaju flešbekove na životne situacije koje zapravo nikada nisu doživele?

Odgovori na ova pitanja upadaju u već tešku spojler-teritoriju pa ću samo natuknuti da Carey ovde kreće da puca iz svih oružja i da ostatak serijala postepeno istražuje konsekvence multiverzalnog koncepta, paralelnih Zemalja u susednim univerzumima i razlika između njih koje daju velike istorijske konsekvence. Ovo nije ni retka ni nova tema za superherojske stripove, ali Carey je obrađuje na primetno disciplinovaniji i dosledniji način od onoga što je uobičajeno u mejnstrimu (najviše zato što je multiverzum kod DC-ja i Marvela posledica njihovih izdavačkih istorija a ne pažljivo osmišljen i autorizovan koncept) pa je tako i njegovo baratanje likovima koji se radikalno menjaju tokom serijala, uvođenje fantastične tehnologije i religozne mistike u narativ, te uletanje u neizbežne crisis-event set pisove sa puno letenja, pucanja i world-ending momenata prilično sigurno. Ovo je strip koji priča jednu priču tokom 25 epizoda (mada ima par epizoda koje su samo vinjete o sporednim likovima ali su one vešto odrađene) i priča je sigurno, tako da je njen najveći problem što je u pitanju priča koja namerno nastoji da bude nepredvidiva i mutirajuća.

Elena Casagrande demonstrira jednaku sigurnost u crtežu koji treba da balansira između sasvim mundane svakodnevnice i krajnje egzotičnih scena u drugim univerzumima i mada njen stil nema hipertrofiranu ikoničnost koju bih pripisao recimo Bryanu Hitchu ili nekom sličnom autoru, on je JAKO čist, čak i u scenama najveće dinamičnosti i to je nešto što ja veoma cenim. Nešto hladniji i svedeniji kolor je u stvari možda jedino što bih zamerio ovom stripu, mada je verovatno i to bila svesna odluka kako bi se tonalno napravio odmak od klasične superherojštine. Za Careyjeve ljubitelje ovo je sasvim laka preporuka a i drugi mogu da probaju.

Pre otprilike godinu dana izašla je i prava poslastica za ljubitelje egzotičnije superherojštine i nešto što je lenjom čoveku poput mene leglo kao proverbijalni kec na proverbijalnu jedanaesticu.

Naime, poslednjih godina Valiant Entertainment proživljava pravu renesansu. Kompanija sa kojom je legendarni Marvelov urednik Jim Shooter (nakon neuspešnog pokušaja da kupi Marvel) ostvario dosta uspeha početkom devedesetih godina je u međuvremenu bila kupljena od strane Acclaima, ponovo imala nekakvog uspeha sa Acclaimovim IPjevima (Shadow Man, Turok…), ali onda i potonula zajedno sa Acclaimovim propadanjem u industriji video igara. Pre desetak godina, Valiant je otkupljen od ostataka Acclaima a od 2012. relansirano je nekoliko Valiantovih najpoznatijih serijala, sa sasvim novim autorima (i urednicima) i Shooterova originalna vizija kao da je revitalizovana na prilično dobar način. Valiant danas izdaju nekoliko individualnih serijala u (recimo) superherojskom žanru koji svi pripadaju istom univerzumu i prepliću se a da opet svaki od njih ima sopstveni identitet i ton. Shooter je u svoje vreme i želeo da modernizuje Marvelov pristup, učini univerzum vitkijim i lakšim za praćenje (nešto što će se desetak godina kasnije i desiti sa Ultimate Marvelom) pa je Valiant i krenuo sa ovakvom idejom i danas, pod Warrenom Simmonsom ovo prilično dobro funkcioniše. Ne smeta, naravno i što se stripovi dobro prodaju na ime poznatih autorskih imena, pa to omogućava angažovanje još poznatih autora (Swierczynski, Van Lente, Dysart, Lemire, Asmus…).

Međutim, jedan od najinteresantnijih poteza koje je novi Valiant povukao je i relansiranje kontroverznog serijala iz Acclaim ere, stripa pod nazivom Quantum & Woody. U njegovoj sadašnjoj inkarnaciji piše ga James Asmus (čovek sa iskustvom pisanja za pozorište i solidnom najamničkom strip-reputacijom) i u pitanju je jedan od najpopularnijih Valiantovih radova. No, ono što sam ja čitao ovom prilikom je zapravo kolekcija originalnih Quantum & Woody stripova u kojoj je Valiant prikupio sve što je izašlo za Acclaim tokom devedesetih godina, začinio ga gomilom materijala koji nikada nije ugledao svetlost dana i spakovao u dva kilograma tešku knjigu od preko 600 strana najfinije superherojske sprdnje sa ovu stranu Deadpoola.

Complete Quantum and Woody Classic Omnibus, dakle, na jednom mestu prikuplja sve što su Christopher Priest i Mark D. Bright radili sa ovim stripom tokom druge polovine devedesetih godina, originalni ran od sedamnaest brojeva i povratak sa još pet svesaka na kraju stoleća i u pitanju je ekstremno zabavan koktel parodije, farse i slepstilka koji od početnog skoro improvizovanog humorističkog tona prema kraju uspe da se zaplete u klasične superherojske komplikacije koje je na početku namerio da parodira. No, duhovito je to od početka do kraja, da ne bude zabune, samo ne uspeva da održi baš identičan nivo „what the fuck did I just read?“ bunila karakterističan za najranije epizode.

Generalno, kako je Valiant (kao i Image) devedesetih godina pod svoje skute primao mnoge bivše Marvelove ugovorce, ton njihovih stripova je često odavao šta je to sve njih frustriralo u radu za „kuću ideja“. U slučaju, recimo, Roba Liefelda jasno je da su sise morale da budu još veće, stopala još manja, bicepsi još nabrekliji a nasilje još istaknutije, no u slučaju Christophera Priesta rad na Q&W je bio prilika da se scenarista pohrve sa mnogim tropima superherojštine koju je decenijama uređivao i pisao pod teškom korporacijskom čizmom, ali i da se dotakne rasnih pitanja koja su za njega uvek bila značajna.

I to je zaista učinilo da Quantum & Woody bude nesvakidašnja ponuda. Pričan fragmentarnim, iscepkanim, nervoznim stilom koji od čitaoca zapravo zahteva i ponešto pažnje iako mu sve vreme namerno skreće pažnju na drugu stranu, ovo je strip koji naglašeno farsično obrađuje uobičajene superherojske klišee, od megalomanskih superzločinaca sa suludim planovima za dominiranje planetom preko sudbinski povezanih heroja koji su upućeni jedan na drugog čak iako se ni u čemu u suštini ne slažu, pa do složene pseudonauke koja objašnjava neverovatne događaje u narativu. No, Priest i Bright se nisu zadovoljili pukim ukazivanjem da je nešto glupo ili nelogično jer bi to uradio neko ko ne voli superherojski strip. Umesto toga, Quantum & Woody su uspela, punokrvna parodija superherojskih klišea koja istovremeno gradi uspele emotivne i humanističke temelje za svoje likove što stoje u kontrastu sa suludim zapletima i radnjom, a sve to pripovedano u skokovima, sa neprikrivenim prkosom spram klasičnog pripovedanja. Ovo je strip gde poenta često uopšte nije tamo gde bi se očekivala, neretko napravljena bez reči pukim referiranjem na uobičajene forme superherojskog stripa, a često i smeštena u metafikcijsku sferu sa rušenjem četvrtog zida i provociranjem samog čitaoca na reagovanje.

Možda najočigledniji primer je to kako Priest tretira rasne tenzije u ovom stripu. Kao najprominentniji afroamerički scenarista i urednik superherojskog stripa, Priest je mnogo puta objašnjavao svetu i javnosti kako je rasizam i u ovoj industriji stvaran i osetan ali i kako rešenje za ovaj problem nije tugaljivo klimanje glavom i patroniziranje afroameričkih autora, te formalna (često nespretna) ravnopravnost, i u ovom stripu su njegove satirične žaoke na račun rasnih odnosa u Americi skoro pa na ivici skandala. Čitava jedna epizoda posvećena je tretmanu termina „nigger“ u svakodnevnom govoru, a već sama postavka likova je takva da Priest namerno ide kontra političke korektnosti i formalističkog levičarenja: naime afroamerički lik u ovom stripu, Quantum je edukovan, otmen, naglašeno herojski lik iz bogate familije, sklon askezi, melodrami i introspekciji, a njemu kontrast čini kavkazoid Woody, plavokoso spadalo sklono kežual seksu, amaterskom sviranju gitare i svim mogućim instancama nihilizma svojstvenog nekome odraslom i odnegovanom u beloj, višoj srednjoj klasi. No, onda Priest veoma dosledno, povremeno i brutalno demontira mit o plemenitom nubijskom heroju koji je u dosluhu sa tradicionalnom afričkom kulturom ali je istovremeno i nosilac temeljitih zapadnih liberalnih vrednosti, iznosi na površinu gomile protivrečnosti, psiholoških prepreka, paradoksa i intenzivno insistira na frivolnom Woodyju kao na nosiocu autentičnog humanizma.

Ta kombinacija slepstika (MD Bright klasičan superherojski dinamizam osvežava prirodnim odlsacima u apsurd koji ne kvare osnovni ton i deluju dovoljno „ozbiljno“ da bi bili provokativni) i doslednog proučavanja humanističkih zaostataka u inače po definiciji ikoničkim likovima je potentna i uspeva da iznese strip i kroz najriskantnije brzake – kosmički DOGAĐAJ u kome se titularni heroji jedva pojavljuju a pozornicu zauzimaju novi likovi, zamenu tela, celu epizodu posvećenu kozi-maskoti – i mada je istina da zahtevnijeg čitaoca može da zamori kasniji deo serijala koji se bavi sada već komplikovanim (i na toj tački, dobrim delom izmišljenim) kontinuitetom, Priestovo sve smelije izletanje u metafikciju uspeva da ga dostojanstveno iznese do kraja.

I mada se autorima mora odati mnogo priznanja za smelost i kreativnost, odvažan i često urnebesan humor, veoma osoben pristup pripovedanju, takođe treba i podvući da je strip počeo da izlazi gotovo u isto vreme kada i prvi samostalni, tekući Deadpool serijal koga je pisao Joe Kelly i nosio mnoge slične odlike. Siguran sam da nije slučajno da je Deadpoolov originalni koautor, Fabian Nicieza, bio urednik Priestu i Brightu tokom originalnog rana. Rispekt.

Letos se dovršio i drugi Thor serijal koji je pisao Jason Aaron. Ovaj je imao samo osam brojeva, plus godišnjak, ali je izazvao kontroverze, reagovanja i tiraže u neskladu sa tim svojim skromnim kvantitetom. A, ako mi je dopušteno da kažem, i u neskladu sa svojim, hm, skromnim kvalitetom.

Disklejmer: sebe ubrajam u ljubitelje Jasona Aarona, Scalped sam izuzetno voleo, dopada mi se Southern Bastards a od Marvelovih radova u koje je bio uključen, iako je tu bilo i solidnih promašaja, mogu da izdvojim barem dva-tri serijala koje smatram vrednim posesivne kupovine u tvrdom pakovanju (kad već pitate: Punisher MAX, Weapon X, Schism (u zavisnosti od afiniteta ka X-Men), delovi Wolverine and the X-Men, pa možda i Ghost Rider koga actually i imam u tvrdom pakovanju). Takođe, iako je Aaronov track record u mejnstrim Marvelu obeležen i nekim za mene pogolemim razočaranjima (Incredible Hulk koji je bio potpuno naopak i pogotovo Wolverine), njegov prethodni serijal o Thoru, Thor: God of Thunder je bio uglavnom vrlodobar i imao solidnu ravnotežu između epike primerene asgardskom mizanscenu i frivolnog humora kome je Aaron iznenađujuće često sklon.

Kada se TGOT završio, Marvel je odmah idućeg meseca relansirao serijal Thor, bez ikakve potrebe renumerisan od jedan, ali to je već praksa po kojoj su poznati poslednjih godina. Aaron je ostao u vozačkom sedištu a crtačke dužnosti je preuzeo Russell Dauterman. Glavni koncpept po kome se ovaj serijal izdvojio je, naravno, to što je Thor u ovom izdanju ženskog pola.

Ja, pominjao sam to već, načelno pozdravljam Marvelove napore ka inkluziji i reprezentaciji, drago mi je da imaju sve više likova koji pripadaju etničkim manjinama (i da nisu nužno karikature), seksualnim manjinama, a čak i kontroverzno zamenjivanje tradicionalnih likova novima ume da ispadne dobro (Captain America, donekle i Ms. Marvel), tako da je moja reakcija na najavu ženskog Thora bila pozitivna i znatiželjna.

No, nakon iščitanog serijala, mislim da su Marvel i Aaron ovde promašili zicer. Daleko od toga da je ovo nešto specijalno loš strip, ali i daleko od toga da je koncept ženskog Tora iskorišćen na posebno nadahnut način.

Prvo dobre stvari: u prvom redu, Aaron ovde manje-više direktno nastavlja narativ iz Thor: God of Thunder serijala, sa istim negativcima i istim postavkama u Asgardu. Aaron ima teme koje često ponavlja od serijala do serijala pa je i ovde na delu njegova (prilično nabusita) sociopolitička kritika nemoralnosti transnacionalnog korporativnog sektora kakvu je već imao i u Schismu, Wolverineu itd. Ovde Roxxon korporacija stupa u interesantnu simbiozu sa Malekithom, mračnim elfom, vladarom Svartalfheima, usred desanta na Midgard koji izvode Ledeni džinovi u potrazi za drevnom relikvijom (a koju, razume se, Roxxonov CEO drži iza zaključanih vrata), a novopečeni Thor čiji identitet ne zna niko, uključujući starog Thora, mora da uleti glavačke u akciju i spase šta se spasti može. U tom smislu, serijal je brzog tempa, zabavan, ispunjen borbama i akcijom a ima i humora svojstvenog Aaronu, u dosta solidno odmerenim dozama. Takođe, novi Thor, iako o njoj ne znamo ništa, ima srčan nastup i solidno improvizuje superherojski treš-toking kada se suoči sa natprirodnim neprijateljima i, generalno zrači jednom snagom koja dolazi iznutra a koja se reflektuje u srčanosti i borbenosti. Herojski materijal, to se može gromoglasno pozdraviti.

No, istovremeno, serijal pati od toga što zapravo ne priča nikakvu specijalno važnu priču. Na kraju osme epizode situacija je „postoji novi Thor, žensko je i bori se protiv čudovišta“, kakva je bila i na početku prve, bez dubljih promena u asgardskoj politici i bez, čak jasnog obrazloženja zašto je „stari“ Thor izgubio moralnu vrednost koja ga je kvalifikovala za nošenje Mjolnira a kako ju je novi Thor stekao. Da, videli smo nešto lepe akcije, videli kako stari Thor staje rame uz rame sa svojom naslednicom i simbolički joj predaje štafetu, ali za 160 i kusur strana stripa sam ipak očekivao više.

Najvećim delom, problem je ovde na uredničkom i izdavačkom nivou a ne na nivou autora, rekao bih. Za početak, Thorovo gubljenje statusa „vrednog“da bude Thor desilo se ne u njegovom serijalu već u krosoveru Original Sin nakon nečeg što mu je na uho prošaptao Nick Fury i iako se tokom ovih osam epizoda par puta tizuje da ćemo saznati o čemu se radilo, to se ne događa. Istovremeno, Marvel je kao ključni element mamljenja čitalaca u čitanje ovog serijala odabrao to da nam osam brojeva ispred nosa maše pitanjem „ko je ta žena koja je sada Tor?“, insistirajući da je to Misterija koja je i Thoru i Odinu bitnija od toga zašto Thor više nije „worthy“ da koristi Mjolnir (koga čak ni Odin ne uspeva da pomeri sa mesta na kome ga je njegov sin ispustio).

Ovo je potpuna bezvezarija i trošenje talenta svih umešanih jer je u pitanju potpuno plitka misterija. Neću je spojlovati ovde, već u sledećem pasusu, za svaki slučaj, ali reći ću da je u pitanju baš onaj ženski lik iz prethodnog serijala o Thoru na koji ste prvo pomislili kada ste se zapitali ko je ta misterozna žena koja čekićem barata bolje nego što je to činio njen muški prethodnik.

Dakle, da, čak i da niste čitali prethodni Aaronov Thor serijal, verovatno biste ipak pogodili da je novi Thor ko-drugi-do Jane Foster makar utoliko što je identičan zaplet – Jane Foster postaje Thor umesto Thora, u Asgardu su šokirani ali ona na kraju dokazuje svoju vrednost – Marvel već iskoristio pre 37 godina u desetom broju What if… serijala. Razlika je u tome što je ovo danas mejnstrim kontinuitet a ono 1978. godine je bio alternativni, nekanonski, kao i u tome da se za skoro četiri decenije diskusija o rodnoj politici ipak malo promenila.

What if… broj 10 je imao eksplicitno propitivanje sposobnosti žene da uzme na sebe ulogu Thora (u tom serijalu Fosterova ima identičan kostim thoru ali koristi ime Thordis) i eksplicitno nepoverenje, mahom muškaraca u njene veštine, koje ona na posletku preokrene u divljenje demonstracijom svojih kapaciteta. Aaronov serijal ima prikriveniji, manje eksplicitan rodni skepticizam što je možda u skladu sa današnjom političkom klimom u kojoj je šovinizam i seksizam makar malo više sramota javno ispoljiti, ali i insistiranje na tome da poverenje u kapacitet žene da bude borac i bog groma prvo demonstriraju baš žene. Ovo je jedna trezvena poruka i serijal ima jednu naglašeno sisters-are-doing-it-for-themselves scenu, dok su muškarci zakopani u svojim tradicionalnim testosteronskim ulogama koje ih sprečavaju čak i da vide šta je ispravno, što je u redu, ali opet, teško mi je da se otmem pomisli da Marvel i Aaron naprosto nisu otišli dovoljno daleko.

Naravno, u What if… broj 10 situacija Jane Foster se razrešava udajom za Odina, što je svakako tradicionalistički pristup, ali u Aaronovom serijalu razrešenja rodne tenzije zapravo i nema i strip se završava govoreći da su žene trezvenije i pragmatičnije od muškaraca kojima muška sujeta mrači razum, ali ne nužno i pokazujući da u to veruje.

Hoću da kažem, neke od temeljnih postavki pravog feminizma (u kontrastu sa pop-feminizmom) su upravo u propitivanju tradicionalnih struktura društvene moći koje su „muške“ čak i kada u njima figurišu žene i služe da u globalu drže žene ali i seksualne (i druge) manjine u podređenom položaju u  odnosu na strejt bele muškarce. Aaronov Thor, kao i mnogi drugi recentni pop-uradci kojima se pripisuju feminističke tendencije, možda na rečima provlači girl-power pristup (mada i to samo poizdaleka i blago) ali na delima ne pokazuje ambiciju da odstupi od uobičajene crno-bele superherojske postavke u kojoj su oni dobri uvek dobri, oni loši uvek loši i stvari se rešavaju superiornom silom i spektakularnim tučama. Opet, svestan sam ja da pričam o tvrdo kuvanom žanrovskom stripu i da ne treba prečesto očekivati radikalne dekonstrukcije ali čovek može da sanjari.

Što se tiče spektakularnih tuča, Dautermanov crtež je istovremeno impresivan i pomalo iritantan. Originalno ilustrator, Dauterman se solidno prilagođava kinematskom tonu visokooktanskog superherojskog stripa u kojima se sjajno opremljeni bogovi bore sa humanoidnim planinama, ali iako pričamo o vrlo izgrađenom crtežu, meni po malo smeta njegovo stalno insistiranje na efektima, što analognim što digitalnim koji na posletku u većini vremena zaklanjaju radnju i čine inače spektakularne scene zbrljanim i neprozirnim. Jednu epizodu je uradio Jorge Molina pa iako ću reći da mi je načelno Dautermanov stil bliskiji, u smislu pripovedanja i prikazivanja radnje čitaocu, Molina obavlja bolji posao.

Prva epizoda novog Mighty Thor serijala (ponovo Aaron i Dauterman) je izašla pre dve nedelje i ženski Thor je i dalje u centru priče. Idemo dalje i videćemo kako će se to završiti.

Pročitani stripovi: Southern Bastards

Posle čitanja drugog trejda Southern Bastards sam ostao sa prilično povoljnim utiskom. Nightflier je posle čitanja prvog trejda napisao „Prilično verno prikazana mučna atmosfera malog mesta, koja je verujem ista bilo da je reč o američkom jugu, srednjem zapadu ili centralnoj Srbiji. Međutim, ne nudi ništa posebno 3/5“ i, moram da kažem da sam posle prvog trejda i ja imao sličnu reakciju. Iako sam priličan fan Jasona Aarona i smatram da je njegov Vertigo serijal Scalped nešto najbolje što je Vertigo lansirao u poslednjih deset godina, a i na Marvelu je imao par pravih bisera (Wolverine & the X-Men, očigledno, ali i Thor), prvo trejd Southern Bastards mi je više delovao kao stilska vežba na zadatu temu nego kao masterklas iz pisanja velokog američkog romana koji je ovom prilikom smešten u prašinu Alabame, među kuvače metamfetamina, tetovirane rasiste i običan narod koji je više voleo vreme kad crnci nisu mogli tolko da se kurče. Nije taj prvi trejd LOŠ ali je narativ donekle isforsiran i mada Aaron ima sve ispravne motive u kazanu – uspešan, odavno penzionisan sportista se vraća u južnjački gradić u kome je odrastao porodičnim poslom, shvata da tu vreme protiče drugačije, da civilizacija ne znači isto na ovom mestu kao u ostatku sveta, upliće se u lokalnu situaciju sa nekakvim suludim improvizovanim planom da snagom pravičnosti zaštiti slabe od jakih – način na koji ih je pretvorio u priču je ipak za nijansu previše školski. Motivacija glavnog lika je pomalo veštačka, njegovo rasuđivanje nelogično, odnosi sa davnopočivšim očem i otuđenom ćerkom deluju usiljeno, makar utoliko što ih dobijamo kroz medijum solilokvija koji naprosto nikada nije dobar kao prikazivanje stvari o kojima umesto toga samo slušamo i to iz jednog jedinog izvora. Plus, tu su uobičajeni pomoćni motivi – poluretardirani klinac koji živi sa ultrareligioznom babom, crni šerif koji radije ne bi da neko pravi talase po varoši pa makar se malko i prekršio zakon itd. I da je sve ostalo na tom trejdu, bio bi ovo pristojan ali zaboravljiv strip.

Ali drugi trejd je Aaron koji se priseća kako je to bilo pisati Scalped i imati višeslojne likove, čak i na, NAROČITO na strani negativaca i mada načelno ne mislim da je trošenje čitave četiri epizode (koliko je trajao i prvi trejd) na obiman flešbek koji nam pokazuje origin story čoveka koga smo zamrzeli u prvom trejdu sjajna ideja, Aaron zapravo uspeva iz nje da izvuče mnogo kilometraže i drugi trejd mi daje osnovu da mislim da će od ovoga na kraju ispasti prilično memorabilan serijal.

Osnovni motivi se ne menjaju suviše, Aaron je ovde na svojoj omiljenoj teritoriji (skoro pa i fizički, ipak je on rođen u Alabami) i bavi se ultra-mačoidnim elementima američkog odrastanja i života u delovima zemlje koji su istorijski daleko manje „civilizovani“ od severa i pacifičke obale, skloniji su neformalnim strukturama moći i rešavanju problema kroz privatne aranžmane, sve je prepuno nasilja, psovki i namgrđoneih muških lica (žena jedva da ima u tragovima) ali sada on mnogo pažljivije rukuje likovima, svestan je klišea kada na njega naleti pa ulaže ekstra energiju da se ti klišei ožive, da im se karakter itd. i do kraja osme epizode moram da kažem da me je sasvim kupio jednim bogatim portretisanjem glavnog lika koji je sada onoliko višeslojan i složenih životnih motivacija koliko bih očekivao od lika u serijalu autora Scalped. Naravno i to što je jasno da će u narednom trejdu (deveti broj je nedavno izašao) i rasna i rodna komponenta biti malo pomerene u drugu stranu deluje interesantno i reklo bi se da će Aaron da od ovoga napravi nešto posebno.

Jason Latour na olovkama, tušu i koloru je odličan kao i uvek, mada je izbor prilično jednolične kolorne šeme (crvenkasta boja zemlje) možda malko naporan za oči. Southern Bastards na početku deluje vrlo jednostavno, ali sada već mislim da Aaron namerno kreće prosto a onda ide na sve veću dubinu (psihološku, moralnu, socijalnu itd.) sa svakim trejdom.