Pročitani stripovi: Ghosted, Nailbiter i Copperhead

Da sumiram ukratko svoje misli o dva serijala Joshue Williamsona o kojima smo već pričali na ovoj strani. Radi se o Ghosted i o Nailbiter (dok ću Birthright koji dobija odlične kritike, tek čitati).

Dakle, Ghosted je stariji od ova dva, započet je 2013. godine i završio se pre nekoliko nedelja dvadesetim brojem i, kako smo gore već primetili, ima to šarma ali nije nekakva obavezna literatura. Meni je pre svega bio interesantan jer je prvi trejd/ prvi story arc/ prvih pet epizoda radio Sudžuka, a Williamson je imao već solidnu reputaciju kao gan for hajr za skoro sve izdavače kojih čovek može da se seti (Monkeybrain, Marvel, DC, Dark Horse, Boom!). Ghosted my je, pak, bio prvi sopstveni tekući, prvi strip koji je bio njegova kreacija i postigao ozbiljniji uspeh (2011. godine je imao Xenoholics isto na Imageu ali je ugašen posle petog broja) i mada sama tematika nije sasvim moja šolja čaja, dovoljno je tu bilo zanimljivih elemenata da mu pružim šansu.

I, sad, nije mene Ghosted preterano osvojio, ali me nije ni sasvim odbio. Williamson je, ponoviću još jednom, uradio šarmantan strip koji se ne može pohvaliti nekim preteranim dubinama bilo u filozofskom pogledu, bilo u karakterizaciji, ali kako je njegova ambicija očigledno bila najviše da bude neka vrsta omaža avanturističkim i akcionim filmovima iz nekih prošlih decenija (četrdesete, šezdesete, sedamdesete…), samo sa naglašenom natprirodnom komponentom, onda je to i okej.

Ja nisam veliki ljubitelj ovakvog tretmana natprirodnog kakvo se ovde provlači jer sam mnenja da za lakonski, trivijalizujući pristup tematici života posle smrti, sveta duhova i mitoloških božanstava, gde se svi ovi motivi tretiraju kao švedski sto sa kog uzmeš šta god poželiš a ne brineš što ostalo završava u kontejneru, da za takav pristup, dakle, moraš da budeš mnogo dobar pisac sa mnogo jasnom vizijom da bi ga provukao na neiritantan način. Takav pisac je, recimo, Garth Ennis (videti najbolje Hitmana za dokazni postupak, mada dolaze u obzir i Ghost Rider, Preacher pa i Wormwood) a Williamson nikako još nije na nivou veličanstvenog Irca, tako da njegovo bavljenje pričama o duhovima, posedanju, demonskim intruzijama u naš svet itd. naprosto nema ubedljivost kakvu bi moralo da ima i pati od mnogo nedorečenosti i nadanja da čitalac neće preozbiljno razmišljati o zapletima i motivima. S druge strane, šarm koji sam pomenuo uspeva da dosta toga spase. Pomaže i što je osnovna potka priče zdrava, prvi trejd bavi se sakupljanjem tima koji treba da izvede neverovatnu pljačku, drugi infiltracijom u suludi kult u džungli itd. a glavni junak, vrhunski lopov kome praktično psihopatski karakter omogućava besprekorno planiranje poslova dosta čini da strip tera dalje. Taj glavni junak je teran mnogim ličnim demonima (metaforičkim i stvarnim) i okružen klišeiziranim ali dinamičnim likovima koji uspevaju da iznesu opet ne preterano eleganto pričane zaplete. Williamson je primetno bolji u nekim segmentima nego u nekim drugim i Ghosted mi je u tom smislu neka vrsta stripovskog analoga brze hrane ali i to je sasvim u redu jer su stripovi u velikoj meri u mom životu često ispunjavali baš takvu funkciju. Dakle, menadžment očekivanja je bitan.

Sudžuku kasnije menja Italijan Davide Gianfelice koga pamtim sa Milliganovog Greek Street i Woodovog Northlanders. Ni jedan od ta dva Vertigo serijala nije mi se mnogo dopao, ali za to nije bio kriv Gianfelice koji je pouzdan, temeljit crtač klasičnih italijanskih vrednosti i mada ni on ni Sudžuka nisu nastojali da ovo bude LEP strip, on je u vizuelnom smislu uvek funkcionisao baš kako je i scenario sugerisao, kao nekakvo B-roll, grindhouse tretiranje motiva koje bismo inače trošili u visokoprofilnijim X-Files ili štogod slično okruženjima…

Nailbiter mi je, pak, značajno bolji strip, ne čudi me da Williamson i crtač Mike Henderson za ovaj serijal dobijaju salve pohvala i neće mi iznenaditi ako tu bude i nekih nominacija i nagradica u budućnosti. Da se razumemo, nije Nailbiter MAJNDBLOUVING ali je sa njim Williamson demonstrirao zanatske veštine izšlifovanije na primetno višem nivou nego sa Ghosted pa iako priča priču sa gomilom likova i gomilom motiva i gomilom rukavaca radnje, dakle, da skratim, iako drži mnogo više loptica u vazduhu nego što je radio sa Ghosted, to mu ide bolje i ovo je zabavniji strip da se čita. Dve glavne stvari u njemu koje meni lično prijaju više su: prvo to da strip ne uvodi arbitrarno kojekakve natprirodne motive i za sada su njegovi strava i užas bazirani na mnogo elegantnijim idejama nedorečenog, nagoveštenog, nesaznatog, nesaznatljivog. Njegov horor je, dakle, od one suptilnije vrste, horor onog što ne vidimo, što zamišljamo, što nam više prećuti nego što nam kaže i to ide kako treba. Druga stvar je što Williamson ima u temelju zapleta jednu VELIKU misteriju prema čijem razrešenju za sada ide čitava radnja stripa i bez obzira na uvođenje novih likova, njihovih nekakvih ličnih storija, novih motiva, novih slojeva zapleta u zajednici gde se priča dešava, opšti utisak je da je sve to povezano sa tom glavnom misterijom. Drugim rečima, Williamson je ovde pažljivo proučio šta je funkcionisalo u narativima poput Lost ili, eto opet X-Files, i iskoristio ga kako treba.

Generalno, i seting je srećno odabran, ovo je smalltown horor u američkoj zabiti koji, opet, ima dovoljno originalnosti da se ne zaplete u korenje klišea iz kojih je zaplet iznikao. Gradić u kome se priča dešava je zavičaj prevelikog broja tematskih serijskih ubica da bi to bila slučajnost i ovo privlači pažnju FBI agenta koji nastoji da istraži šta se tu dođavola dešava. No, pomenuti FBI agent je zapravo samo mekgafin da se na scenu dovede „stvarni“ glavni junak, vojni islednik sa interesantnom karakterizacijom (on nije klasičan noar depresivac niti klasičan afroamerički antiheroj) pa da se onda njemu priključe i lokalci koji su, opet, interesantne varijacije na stereotipe – tinejdžerka koja prezire život u provinciji i prati karijere serijskih ubica ali i lokalna šerifica koja ne voli ljude koji ne igraju po pravilima, bez obzira da li su lokalci ili došljaci.

Naravno, možda najveći aset stripa je lik titularnog Nailbitera i Williamson ovde srećno ubada u centar mete kreirajući lik šarmantnog psihopate, tematskog serijskog ubice okrivljenog za 46 ubistava (i griženja noktiju žrtvama) a koji je na suđenju oslobođen na ime tehničkih detalja koje za sada još uvek ne znamo. Edward Warren je onaj hodajući ambis koji prkosno, preteće i cinično gleda u onog koji gleda u ambis, pritom dovoljno samosvestan da se već na početku stripa sprdalački pozove na Hanibala Lektora i koji, uprkos svemu, čitaocu ne može a da ne bude simpatičan, Njegov intiman odnos sa glavnim likovima je dobro pogođen i vođen kroz sve luđe i luđe situacije koje im se dešavaju dok strip dobija na tempu i sugeriše sve dublje nivoe misterije i strašnija otkrića u budućnosti. Pritom, Williamson nam je do sada otkrio jako malo toga a to mene još uvek ne frustrira, što nije mala stvar. Nailbiter je jedan od retkih serijala čije nove epizode čitam čim izađu (umesto da čekam krajeve priča) jer želim da znam šta je bilo dalje.

Hendersonov crtež je odličan. Stilizovan kad treba, realističan kad treba, dinamičan kad treba, dostojanstveno ikoničan kad treba on uspelo potpomaže atmosferu horora koja se, kako već rekoh, u mnogome oslanja na misteriju, nedorečenost i nepokazanost. Lep strip.

 

I kad sam već kod ženskih šerifa koji zavode red u provincijskim gradićima, red je da prijavim i da sam pročitao do sada izašlih devet epizoda serijala Copperhead. Deveta epizoda izašla je prošle nedelje, posle nekoliko meseci kašnjenja i iako čekamo i desetu epizodu da bismo videli kraj druge priče, a autori se zaklinju da ona stiže na vreme, narednog meseca, mislim da se na osnovu već pokazanog može sa autoritetom pričati o ovom serijalu.

Copperhead je praktično od prvog broja nailazio na oduševljene reakcije, kako čitalaca, tako i kritike i kolega (Brajan Von veli da je to bio najbolji Imageov debi prošle godine) i slutim da se ovde u velikoj meri radi o tome da se ljudima sviđa seting. Pričamo o „svemirskom vesternu“, jelte, a te dve reči, iskombinovane, umeju ljude da nateraju da izgube kontrolu. I Star Wars je, znamo, dosta pametno igrao na ovu kartu u prvom filmu, a posle je došao Firefly i tako dalje.

Copperhead je jedan od novih stripova koje piše Jay Faerber, kada stigne, u pauzama pisanja za televiziju i znajući žanrove po kojima je poznatiji (vedra superherojština, mračni krimići), ovo je interesantan iskorak. Ono gde se Faerberov rukopis nedvosmisleno prepoznaje je ekonomičnost pisanja i lakoća pripovedanja. Copperhead je strip koji vrlo malo vremena troši na infodampove, establišing šotove i ekspoziciju. Njegova naracija je britka i odvija se kroz akcije i dijaloge protagonista, neretko oboje u isto vreme, ali čak i kada autori posednu likove za sto i puste ih da pričaju, nema tu mnogo istovara koncepata i prethodnih zapleta koji bi opterećivali brzi tempo. Naprotiv, mnogi od tih „mirnijih“ momenata dijaloga su pre svega momenti karakterizacije, brze razmene između likova koje malo poteraju zaplet dalje a malo nam i ukažu kakav je ko i šta misli o onom drugom. Faerbera izuzetno cenim zbog toga kako čini da ovo sve izgleda lako i da sa minimumom reči postigne maksimalne rezultate. Naravno, neki likovi su tu zbog tempa ipak krajcovani za prostor pred kamerom, koriste se samo utilitarno i oseti se malo da strip radije juri kroz priču nego da se njima posveti, ali opet – to je takav strip i Faerber uvek tako piše.

Seting i glavni likovi su vro školski odmereni. „Svemirski vestern“ u ovom konkretnom slučaju znači da imamo 24. vek, nekakvu planetu u nekom sistemu negde na koju dolazi žena sa malim sinom da preuzme mesto šerifa za koje je otvoren oglas u rudarskom gradiću na samoj ivici kakve-takve civilizacije. Na planeti se donedavno ratovalo, ljudi su pobedili i sada žive sa poraženom rasom (koja podseća na džinovske, humanoidne pse) koja iako integrisana u društvo i dalje nije potpuno integrisana pa se osećaju rasne tenzije. Tu su i druge rase – neke od njih tuđinske, neke nativne za planetu a neke veštački kreirane za potrebe ratovanja i mada Faerber za sada ne pozicionira rasne elemente narativa u centar, oni su bitni i jasno reflektuju neke elemente američke današnje stvarnosti.

Likovi, u tom istom smislu, uspevaju da budu višeslojni iako su svi skriveni iza nekih svojih ličnih štitova (pošto svi imaju nekakve prtljage iz prošlosti), na čelu sa šerificom koja se preziva Bronson, ne voli kad je ne slušaju, ima jaku desnicu i neprijatan rasistički stav prema artificijelnim ljudima napravljenim kada je počeo rat da budu topovska hrana na strani ljudi. Ovim se želi, jelte, sugerisati, kako likovi imaju prostora da i dalje izrastu i deo pričanja u ovih prvih devet epizoda svakako i jeste to da likovi izlaze iz svojih zona komfora i dotiču stvari koje ne bi inače, jelte, doticali. Nije to ODVEĆ po nosu čitaoca i može da se čita bez prevrtanja očima. Sami zapleti su prilično solidno apropriranje vestern motiva – sukobi sa nativnim stanovništvom i desperadosima koji sebe smatraju ne samo oportunistima već i političkim aktivistima itd. i Copperhead lepo kombinuje dinamičnu akciju sa jednim dubljim, i sporije razvijanim sociopolitičkim elementom narativa koji će, bez sumnje, biti sve primetniji kroz naredne story arcove – zameci se već vide kroz tretman artificijelnih ljudi, kroz natuknice o prošlosti Bronsonove, kroz prikaz lokalnog industrijskog moćnika. Uglavnom, ja sam za sada prilično zadovoljan ako već ne raspamećen. Crtež Scotta Godlewskog je vrlo odgovarajući. Godlewski je jednako ekonomičan kad crta kao Faerber kad piše – pamtim ga još sa Boom!ovog miniserijala Codebreakers i mislim da je obavio odličan posao ukkapajući se u Faerberov tempo pripovedanja tako da strip prosto leti napred bez prepreka. Takođe, dizajn likova i lokaliteta mu je ekonomičan ali ubedljiv i, uz odličan kolor Rona Rileyja Copperhead izgleda nenametljivo a veoma funkcionalno.

Pročitani stripovi: Secret Identities

Ako je za nekoga They’re not like us previše veliki otklon od superherojštine a sa druge strane, čitao bi nešto sa kostimima i pesničenjem, ali ne da mu se da investira u tekuće Marvelove ili DC-jeve univerzume koji zahtevaju opsežne čitalačke projekte desetina različitih serijala, Image i ovde ima šta da isporuči.

Secret Identities je jedno od najgeneričkijih i najbezličnijih imena koje je moguće staviti na superherojski strip, ali u ovom partikularnom slučaju autori imaju određeno tematsko opravdanje pošto je ovo serijal koji se u jednoj meri naglašenije bavi ovim elementom superherojskog posla. Novi Imageov tekući serijal je za mene osveženje po više osnova: prvo, radi se o prilično strejt superherojskom stripu što je u Imageu danas prilična retkost (Invincible i Savage Dragon su izuzeci a ne pravilo); drugo, iako je ovo prilično strejt superherojski strip, on se ipak trudi da tematiku obrađuje sa nešto postmodernističkijeg aspekta, pokazujući svest o istoriji žanra i analizirajući određene njegove aspekte sa pažnjom koja im se inače ne posvećuje u tolikoj meri. Ne pričamo nikako o dekonstrukciji, nije ovo ni Watchmen ni Black Summer ali Secret Identities sa dosta gušta proučava šta se događa u populaciji osoba koje imaju sa jedne strane natrprirodne sposobnosti a sa druge dobro čuvane tajne idenitete, bez obzira što su u pitanju nominalno superheroji a ne nekakvi amoralni antiheroji ili lupeži. Treće, strip je kolaboracija između dvojice scenarista koji i inače rade zanimljive stvari i lepo je videti da im saradnja ide ovako lako i udobno.

Jedan od tih scenarista je nešto manje poznat, Brian Joines je poznat pre svega po serijalima Imagine Agents (za Boom!) i Krampus! (za Image), mada je sa drugim scenaristom već preko proksija sarađivao na nekim njegovim Image serijalima. Naravno, taj drugi scenarista je poznatiji – Jay Faerber, čovek koji je svoj superherojski pedigre stekao radeći za obe velike kuće i pišući uglavnom uspešne serijale o omladinskim superherojskim timovima (Generation X, New Warriors, a pogotovo Teen Titans). Faerber je kasnije na Imageu napravio ozbiljnu karijeru radeći superherojske stripove od kojih je najpoznatiji Noble Causes ali su i kasniji radovi poput Gemini (nikad, nažalost dovršen) i pogotovo Dynamo 5 bili sveži i zabavni, no, bilo je tu i kriminalističkih stripova (Near Death, recimo, pa Point of Impact) a trenutno mu kombinacija naučne fantastike i vesterna, Copperhead, verujem, plaća najveći deo računa  :lol:

Enivej, Secret Identities je, kako već rekoh, prilično strejt superherojski strip (koji se događa u Noble Causes univerzumu, kao uostalom i Dynamo 5) i Joines i Faerber ga pišu lako, lepršavo i zabavno. Mislim da je jedan od glavnih razloga što ljudi vole Faerbera baš to što on svoje superherojske serijale ne opterećuje nekom veštačkom mračnošću i melodramom već prirodno kombinuje divnu začudnost sveta u kome ljudi lete i boksuju se sa demonima iz druge dimenzije sa neusiljenim dramskim elementima koji priči daju dubinu. Utoliko, njegovi stripovi nisu nužno optimistični po radnji ali jesu prijatni po tonu i ne opterećuju čitaoca koji je došao da uživa.

U ovom konkretnom slučaju, pričamo, dakle o timu superheroja koji štiti svoj grad od raznoraznih pretnji od kojih su neke vanzemaljske, neke interdimenzionalne ili magične, a glavni dramski zamajac stripa i izvor interesantnih podzapleta je u tome što ti superheroji većinski imaju tajne identitete koje kriju i jedni od drugih. Prva priča, upravo završena šestim brojem nam pruža ravnopravan uvid u te neke privatne živote svih likova u stripu i intrige koje svako od njih ima su odličan kontrapunkt klasičnoj superherojskoj akciji koja se tu provlači. Faerber i Joines pažljivo oblikuju svoje likove tako da se njihov „javni“ superherojski i tajni civilni identitet dopunjuju, da postoje jasne veze između njihovih moći i toga kako ih koriste sa jedne strane i toga šta rade u civilnom životu sa druge strane i mada, kako rekoh, ovaj strip ne zapinje da bude dekonstrukcija, on vrlo uspešno provlači pitanje odgovornosti superheroja i poverenja koje im se može poklanjati, imajući u vidu da su na kraju dana i oni ipak tek ljudi.

Zapravo, ako bih morao u jednoj rečenici da opišem Secret Identities, poredeći ga sa nekim drugim stripom, bil bi to „The Boys, samo bez ekstremnog nasilja i seksa“ i to je i za mene pomalo iznenađujuće, ali je i tačno. Kao što je Dynamo 5 bio spretno poigravanje sa nekim od osnovnih motiva X-Men, tako je i Secret Identities rasprava o tome šta možemo da očekujemo od ljudi koji su se samoproglasili za zaštitnike pravde samo na osnovu toga što su najjači u kraju, čak i kada su ti ljudi generalno prilično dobronamerni i dobro vaspitani. Opet, sam superherojski sadržaj je vrlo dobar, strip ima pravu meru akcije i refleksije a ono što je za moj groš najimpresivnije je to da Faerber i Joines sistemski izbegavaju da imaju glavnog junaka, idu na to da svaki od članova ansambla ima praktično jednako vreme pred kamerom, jednako nam se prikazuju i „loši“ i „dobri“ likovi a da to uopšte ne smeta pripovedanju, ne izvodi čitaoca iz identifikacije sa likovima i deluje varljivo lako i jednostavno iako smo svi svesni da nije & ne može biti.

Glavni crtač serijala je jedan od poznatijih grčkih autora, Ilias Kyriazis i mada njegov stil nije sasvim po mom ukusu (manjak teksturiranja, česta izletanja u karikaturu) i proveo sam jedno kratko vreme lamentirajući što ovaj serijal nije mogao da crta Mahmud Asrar, moram da priznam da se ovo ipak vrlo dobro uklapa uz scenario i uspeva da isprati kombinaciju lakog, neopterećujućeg tona i ozbiljnijih motiva kojim se Secret Identities bavi. Za mene više nego dovoljno, ovo je serijal koji ću sa zadovoljstvom nastaviti da pratim. Ljudi koji nisu gadljivi na superheroje ali su zastrašeni količinom materijala koji na nas bacaju DC i Marvel bi ovde mogli da nađu svoje pribežište.