Pročitani stripovi: Blue in Green

Verovatno nije neko preterano iznenađenje ako kažem da mi se Blue in Green, novi grafički roman izašao za Image Comics pre nekoliko dana, izuzetno dopao. Ovaj strip izdao je izdavač koga već godinama unazad hvalim za postojano proširivanje granica svog delanja, tako da se Imageu sada može pripisati i to da je kreirao standard za kvalitetan mejnstrim američkog stripa krajem druge dekade dvadesetprvog veka, ali i da konstantno izbacuje radove koji su umetnički smeli i ambiciozni daleko preko granice glavnog toka. „Stripovi za odrasle“ je koncept star pola veka ali i pokretna meta koja se ne kreće uvek tamo kuda očekujemo: stripovi puni seksa i „odraslog“ nasilja su se pojavljivali u Heavy Metalu još sedamdesetih godina prošlog veka a ako danas nasumično izaberete nešto što izlazi za Image, nije isključeno da će to biti omladinski eskapizam čija je jedina razlika u odnosu na DC-jevu ili Marvelovu produkciju to da nema (klasičnih) superheroja. Sa druge strane, naglašeni artizam nije isto što i dobar strip, kao što nije ni imitiranje filmskog ili televizijskog jezika. Kod Imagea možemo naći primere za sve od nabrojanog, a Blue in Green je ono –praktično idealno – secište nesputanog artizma, zrelosti teme i pripovednog jezika i žanrovske sigurnosti koja sve drži na okupu, kakvo se pojavljuje samo ponekad i podseća nas šta stripovi sve mogu da budu.

Drugi razlog što je Blue in Green pravljen kao po nekakvoj mojoj porudžbini je svakako to da se tematski i kulturološki bavi jazz muzikom i kulturom, jazzom kao delom života pojedinaca i zajednica ali i muzikom kao (ne samo) socijalnim umetničkim medijumom već i kao čistom emanacijom duha. Još su Schopenhauer i njegov najbolji učenik, Nietzsche zaneseno pisali o muzici kao o najčistijem izrazu ljudskog duha, umetničkoj formi koja se ne smiruje u figurativnim reprezentacijama niti se da zarobiti u tekstu, već koja izlazi direktno iz i dela direktno na duh. Popularna muzika dvadesetog veka, jazz između ostalog, ovome su dodali element socijalnog, mentalitetskog utemeljenja i pomerili muziku iz domena visoke kulture namenjene samo elitama (i reprezentativne, možda, samo za duhovno stanje elita), utemeljivši je u narodu na način na koji tradicionalna folk kultura to nije do tada radila. Kombinacija tehnologije koja je omogućila beleženje, reprodukciju i široku distribuciju muzike, velikog kretanja stanovništva iz ruralnih u urbane sredine i pristupa edukaciji koji je sledio sa nekoliko godna/ decenija zakašnjenja, doneli su u zbiru muziku koja se nije bavila isključivo „večnim“ temama niti isključivo tradicijskim konceptima, naoko zamrznutim u vremenu, već i hic-et-nunc poentama, društvenim protivrečnostima i emotivnim burama, socijalnim fenomenima i položajem jedinke u odnosu na zajednicu. Jazz je bio jedan od prvih distinktno prepoznatljivih žanrova popularne muzike koji je predstavljao i kod, jezik za novu urbanu populaciju, sa izraženim klasnim dimenzijama i kodiranjem aktuelnog ličnog iskustva u nešto što će biti prepoznato kao kolektivni doživljaj i deljen fenomen.

Drugim rečima, to što Blue in Green tretira muziku načelno i jazz partikularno kao secište ličnog i neiskazivog sa jedne strane, a onda kolektivnog, klasnog, rasnog, kulturološkog i istorijskog sa druge je jako dobro mesto da na njemu budete kada stvarate strip, a pogotovo strip koji će čitati ovaj ovde naočarko opsednut spiritualnim i kolektivističkim elementima jazza već decenijama.

Treći i valjda najjednostavniji razlog što sam znao da ću Blue in Green voleti i pre nego što sam ga uzeo u ruke* je da su njegovi autori ljudi kojima se sada već veruje na neviđeno i a priori. Ram V, izvrsni scenarista već jako hvaljenih These Savage Shores i Grafity’s Wall je, za razliku od selektora srpske fudbalske reprezentacije svestan da pobedničku ekipu ne treba menjati, pa je Blue in Green nastajao kroz novu njegovu saradnju sa fantastičnim mumbajskim ilustratorom po imenu Anand Radhakrishnan aka Anand Rk koga smo toliko hvalili za Grafity’s Wall, a letering je ponovo radio neponovljivi Aditya Bidikar. Za kolor je ovom prilikom bio zadužen Britanac John L. Pearson (poznat i po radu za Netflix ali i Nuclear Blast Records) a izdanje ima i posebnog dizajnera – u pitanju je Tom Mueller koji je ove godine pobrao mnoge pohvale za to kako je Marvelov relaunch X-Men dobio poseban izgled u inicijativi Dawn of X.

*metaforički rečeno, pošto sam i ovaj strip, kao i mnoge druge u ova krizna vremena kupio u digitalnoj formi putem Comixology servisa.

Dakle, imamo izvrsne autore, intrigantan koncept i izdavača koji je produkcijski u stanju da podrži snažnu kreativnu ambiciju iza ovog stripa: ovo je recept kojim nastaje magija. Ali, naravno, magija nije besplatna i za nju valja krvariti. Srećom, ove ljude nikada niko nije mogao da optuži da za svoju umetnost ne krvare i Blue in Green postiže tu finu i, možda, idealnu ravnotežu između toga da je u pitanju visoki koncept koji se bavi filozofskim promišljanjem prirode muzike i njenog mesta u našoj kulturi i životima, i toga da je ovo uverljiva priča o uverljivim ljudima koja zaseca duboko u lične istorije svojih likova i vivisecira njihove uspomene – stvarne i izmišljene – traume iz mladosti, zaljubljivanja i razlaze, rađanja i umiranja, sve na pozadini jedne impresivno ubedljive životne priče.

Glavni junak, Erik Dieter je saksofonista čiji je talenat za stvaranje muzike primetio komšija trubač – zapravo podstanar u kući njegove majke – još u ranom mu detinjstvu, ali koji, zahvaljujući komplikovanoj porodičnoj situaciji na kraju nije postao veliki i poštovani jazz-muzičar već za život decenijama kasnije zarađuje dajući časove studentima i povremeno pišući o velikim jazz stvaraocima. Dieter nije naročito srećan čovek ali jeste pomiren sa idejom da postoji tehnički korektno sviranje a da onda postoji i božanski talenat koji vodi u onostrani zanos iz koga nastaje muzika što definiše živote i oblikuje kulture – i da on sam ovo drugo nema.

Ovo je vrlo zrelo mesto da se na njemu bude na početku priče, a smrt majke koja se dugo borila sa kancerom i odlazak u Njujork na njen pogreb, gde ga čeka resantimana puna sestra ali i stara srednjoškolska simpatija, sada sa svoje dece i pogledom u kome i dalje ima nečeg neizrecivog, pomera nešto u Dieteru. Uspomene koje naviru u staroj porodičnoj kući, ikonička slika crnog saksofoniste koju nalazi među majčinim stvarima – a čije je lice nepoznato i nekome ko je posvećeni povesničar lokalne jazz scene – najviše od svega sablasna prikaza, zastrašujuća halucinacija (or is it?) koju Erik vidi u prizemlju kuće tokom prve noći dok ga muči nesanica, sve ovo protagonistu šalje na neplaniranu i haotičnu potragu za delićem porodične ali i jazz istorije kroz sada već jako ofucane, jedva preživele jazz klubove i zatarabljene barove u kojima se nekada stvarala magija. I crna nacija, takođe.

Blue in Green ima elemente istorijske literature i više iz drugog plana, ali savršeno odmereno, prikazuje dimenzije klasnih i kulturoloških promena u američkom društvu koje su jazzu dale značajno mesto u američkoj istoriji, a na koje je, povratno, jazz onda uticao svojim funkcijama kulturne integracije i komunikacije. Imena Johna Coltranea i Milesa Davisa se bukvalno vide u pozadini, kao imena kakvih modernih svetaca koja stoje, poluizbrisana na starim plakatima, zalepljenim za oronule zidove smešom lepka, maltera, prljavštine, dima i samog ogromnog proteklog vremena. Strip majstorski povezuje nekoliko generacija crnih muzičara i njima bliskih osoba (članova porodica, vlasnica lokala, organizatora svirki) da sasvim elegantno, bez ikakvog nametljivog „istoricističkog“ pristupa podvuče na koji način su lične i klasne/ rasne istorije isprepletane u usponu jazza kao kolektivnog izraza značajnog dela Crne Amerike, velikim delom samo kroz slike koje imaju ikoniču snagu prikazujući nam ljude sa instrumentima u rukama, ljude u plesnim barovima, ljude za šankovima, ljude koji dobijaju batine od policije. Anand Rk ovde koristi mnogo foto-referenci koje zatim pažljivo uvodi u generalni vizuelni kod ovog stripa a koji, dominantno, ima senzibilitet sna. Utoliko, zanimljivo je igrati se igre pogađanja i prepoznavati fotografije po kojima su nastajali neki od kadrova u ovom stripu, ali za razliku od onog što radi, recimo, Greg Land, ovde je korišćenje foto-referenci mnogo više nalik semplovanju kao jednoj od tehnika kreiranja savremene muzike, ili, da ostanemo u temi, skrečovanju hip-hop didžejeva*, gde se postojeća referenca istovremeno koristi kao direktan citat što povlači istorijsku vertikalu kroz decenije, ali i kao neraskidivo integralni estetski element savremene muzike i kulture. Onako kako su u muzici Public Enemy bili semplovani ritam i bluz, soul, džez i fank muzičari od Shirley Bassie, preko Alberta Kinga, Syla Johnsona, Jamesa Browna, Arethe Franklin, Melvina Blissa, Donalda Byrda, Slya Stonea, Ala Greena i Bobbyja Franklina, tako i Radhakrishnan kroz ovaj strip provlači slike i delove imena Charlesa Mingusa, Rahsaana Rolanda Kirka, Charlieja Parkera i nebrojenih drugih muzičara.

*setimo se da Radhakrishnan ima solidno utemeljenje u indijskoj hip-hop kulturi

Ali ovo nije u prvom planu istorijski strip, on je, u prvom planu, jedna introspektivna analiza životnog puta talentovanog muzičara ali i asocijalnog čoveka koji je životni vek proveo u frustraciji bez obzira na to što je sebe istrenirao da ne traži više od onog što mu je na dohvat ruke, analiza koja se ne koristi naučnim, racionalnim metodama već koja stvarima prilazi mnogo energičnije, grčevitije, koristeći logiku i simboličko sažimanje karakteristično za snove.

Utoliko, Blue in Green je, iako sa jedne strane realističan, „odrastao“ strip, sa druge strane i izrazito fantazmagoričan. Ovo je analiza sopstvenog života od strane čoveka čije se godine frustracije i potisnutih žudnji ispoljavaju kroz intenzivnu emociju koja u potpunosti boji percepciju sveta oko njega. Za muzičare – i umetnike uopšte – ovo nije neobičan fenomen* i Blue in Green iako pažljivo utemeljen u „stvarnom“ i naturalističkom, istovremeno orgija u fantazmagoričnom.

*Setimo se kako je Julio Cortázar pisao o Charlieju Parkeu u pripovetki El perseguidor

Američki strip* ima solidan istorijat artizma i fantazmagoričnog, čak i u samom srcu mejnstrima, od Automatic Kafke kog su radili Joe Casey i Ashley Wood, preko evropskog, ekspresionističkog čitanja Betmena sa Arkham Asylum, pa do radova Davida Macka na Daredevilu, i crtež Ananda Radhakrishnana (zajedno sa dizajnom Toma Muellera) se može smestiti u ovu tradiciju, no mislim da je važno ukazati da odabir vizuelnog stila ovog grafičkog romana nema mnogo veze sa pokušajima da se „imitiraju“ navedeni prethodnici. Ram V i Adnan Rk su dva meseca diskutovali i jedan drugom slali skice pre nego što su se odlučili kako će strip izgledati, koji će biti njegov dominantan vizuelni identitet i ovaj se napor vidi.

*u koji Blue in Green, ustvrdiću, spada, iako su autori decidno ne-Amerikanci

Jer, Blue in Green, nisam slučajno pominjao (automatskog) Kafku gore, prevashodno svoju vizuelnu reprezentativnost crpi iz istog mesta sa kojeg je dolazilo predstavljanje sveta u kome je živeo (i umro) Jozef K. iz Kafkinog Procesa. Keith Fort u svom radu o Funkciji stila u Kafkinom procesu kaže da  „značenje romana dolazi iz studije karaktera, Jozefa K, njegovih promenljivih stavova i nada, na kraju njegove smrti. Ali stvarnost sveta u kome je K. nismo razumeli“. Fortov rad pisan je pre više od pedeset godina i iako ćemo neke od njegovih primera – olako korišćenje reči „shizofrenik“ recimo – danas smatrati zastarelim i grubim, njegov uvid u to da stil kojim kafka piše definiše STVARNOST sveta za protagonistu romana je dragocen. Proces nije samo alegorija već „stvarno“ mesto, tim užasnije za čitanje što se njegov protagonist ponaša uverljivo ljudski, naturalistički u prostoru koji nije ni ljudski, ni naturalistički. Utoliko, kako Fort ukazuje da Dante u Božanskoj komediji opisuje predmete tako da pokaže njihov odnos prema Bogu, tako Kafkin odabir stila kojim opisuje svet daje tom svetu „konačno“ značenje, barem ekvivalentno količini značenja koju isporučuje narativ.

Blue in Green radi ovo isto, samo kroz crtež koji svet velikim delom predstavlja kao – crtež. Erik Dieter prolazi kroz katarzičan period u svom životu, nabijen emocijama i odlukama koje nisu stalno (ili skoro nikad) racionalne. Ovaj period, ono što Dieter radi i ono što mu se događa, sve to redefiniše ne samo njegov odnos prema svom detinjstvu i životu koji je decenijama vodio već i prema muzici kao ispoljavanju (i njegovog,između ostalog) duha i svet koji vidimo kroz njegove oči zato stalno pluta između naturalizma, dokumentarističkog oslanjanja na foto-reference i ikoničke istorijske prizore, i jednog art-ističkog, ali pre svega art-ificijelnog predstavljanja okruženja.

Prostori u Blue in Green nam stalno otkrivaju svoje latentne geometrije, sledeći neizbrisane olovke kojim je Radhakrishnan delio tablu za crtanje na pravilne geometrijske celine ostavljajući sebi uputstva za proporcije i perspektive. Ispod impresivnih arhitektura, urbanih prizora, ali i intimnih, emotivnih – pa i erotskih – scena u stripu, stalno prozire podsećanje da je ovo crtež, ne verna reprezentacija onoga što se događa oko Dietera i u samom Dieteru, već interpretacija onog što on misli da se događa, onog što on (misli da) oseća. Dieter je zatvoren, rekosmo asocijalan, lik koji retko i malo govori koji i samom sebi priznaje da oseća premalo emocija u situacijama koje emocije prirodno izazivaju i njegov odnos sa svetom je zaista često vezan pre za vektore i energije nego za konkretne ljude i njihove unutarnje živote. Dieter je neko ko svet gleda kao Schopenhauerovu predstavu, i svet u kome je premalo ispoljio svoju volju. Muziku.

Kada scenario onda ubaci jednu od najtežih emotivnih dilema – da li je u muzičara neko zaljubljen zbog njega samog ili zbog muzike koja, sada kada je iz njega izašla, više nije deo njega – ovo je jedno od katarzičnih težišta pripovesti i savršena sinergija crteža, boje i scenarija u kome muziku jedino ne možemo da čujemo, ali snažno je osećamo kada se izvodi, bilo kada Dieter svoj tenor saksofon svira sam na prozoru sobe, opsesivno izvijajući note za koje razume da su deo njega iako ga plaše, bilo kada drhteći i znojeći se ima svoj veliki debi pred publikom umirućeg džez kluba i gde vidimo, ne, osećamo, grč na licu, maničan rad dijafragme, nervozne, skoro nevoljne pokrete prstiju koji sviraju skale kakve je Bill Evans verovatno sanjao kada je izvodio You and the Night and the Music* dok pogledom, zajedno sa njim prelazimo preko mora nerazaznatljivih lica u klubu pokušavajući da nađemo NJENE oči.

*protagonist u stripu ovu kompoziciju pripisuje samom Evansu iako su je napisali uspešni njujorški autori Arthur Schwartz i Howard Dietz. Nije isključeno da sam Ram V po inerciji vidi kompoziciju kao Evansovu jer je njegovo izvođenje nama, ljudima od ukusa, najpoznatije, sa modernističkom ekstrapolacijom barskog stila Julie London, a moguće je, naravno, da sam lik u stripu u glavi nije razdvojio autora od izvođača

Blue in Green je, dakle, jedna zaista perfektna sinteza stila i suštine, zapleta i crteža, teksta i dizajna. Ram V Dieterove unutarnje monologe piše sa svom gravidnošću klasičnog noir pristupa, sve u jakim metaforama i visceralnim slikama, opisujući krvavu fleku na zidu iza ubijene žene kao „krunu“, opisujući mrlju na zidu porodične kuće koja je tu od njegovog detinjstva i koju njegova sestra pokušava da ispere kao još jedan kancer za koji ona želi da nestane a on se ne predaje. Ovo je strip koji introspekciju prikazuje i kao nezdravu, patološku zamenu za socijalni kontakt, za tu, jelte, proverbijalnu ljudsku toplinu i koji u svom katarzičnom finalu kao da uspeva da pomiri svoje suprotstavljene ideje o tome šta je zaista ono najvrednije što ostavljamo iza sebe: umetnost koja živi, ali samo dok ima njenih poklonika ili ljudska bića koja su nesavršena, ali su ZAISTA živa i kadra da život kreiraju.

Neću vam otkriti kako se ovo završava ali Blue in Green, ako to do sada nije bilo jasno, ima moje najviše preporuke jer uspeva da postigne idealnu ravnotežu između ličnog i istorijskog, između fantazmagoričnog i naturalističkog, da se porve sa dubokim filozofskim nedoumicama oko „značenja“ i vrednosti muzike u životima pojedinaca i zajednica, a da opet bude i priča o zrelim ljudima kojima zrelost i životno iskustvo nisu pomogli da razreše pitanja što ih more od detinjstva. Ovo nije „slice of many lives“ narativ kao što je bio Grafity’s Wall već sažetak nekoliko života u nešto što je san, fantazmagoričan, na momente sasvim košmaran ali na kraju i potpuno human, sa podsećanjem da smo, i ovako nesavršeni, sposobni da se žrtvujemo za stvari u koje verujemo.

A kao i u Grafity’s Wall, i ovde je požrtvovanje autora veoma očigledno, sa scenarijom i monolozima koji su, sasvim očigledno došli iz nečeg proživljenog, što je ostavilo ožiljke, sa dizajnom i crtežom koji sažimaju istoriju, dokument, san i halucinacije, na kraju sa leteringom Aditye Bidikara koji je ponovo sav tekst upisao rukom, dajući stripu jednu nezamenljivo intimnu, neposrednu energiju. Ram V i njegovi saradnici u ovom trenutku prave možda najbolje stripove u američkoj produkciji. Nadam se da im neće skoro pasti na pamet da prestanu.

DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 2

DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 2

Moj drugi miks za Jazzin dočekan je, držim, sa predvidivom količinom apatije i otvorenog neprijateljstva. To je sasvim u redu i očekivano uzevši u obzir da bar pola onoga što je u ovaj miks ušlo zapravo i nije džez a i ono što jeste je neki, hm, sumnjiv džez. Ali ja sam takav čovek, nije to sad neka želja da druge edukujem, da širim ičije horizonte, nego najviše neka moja detinjasta karakteristika koja diktira da kada god treba da radim u okviru određene teme ja najviše vremena i energije potrošim gledajući kako da sa najvećom dopustivom količinom bezobrazluka radim protiv nje, pitajući se koliko ću dugo uspeti da se održim pre nego što me proteraju iz grada i zabrane mi povratak.

Elem, prvi miks se, za neupućenu klijentelu ovog bloga, da pronaći ovde, sa sve linkovima za skidanje i meditacijama o kompozicijama u njemu, a ovaj drugi se može skinuti sa bilo kog od sledećih linkova:

Rapidshare

Ili

Rapidgator

U ovom se novom miksu nalaze sledeće kompozicije:

01. 00.00 Arve Henriksen – Sanmon – Main Entrance (Sakuteiki, Rune Grammofon, 2001.)

02. 02.27 John Surman – Prelude and rustic dance (The Amazing Adventures of John Surman, Musica Jazz, 2001.)

03. 07.39 Andrew Cyrille and Anthony Braxton – The Loop (Duo Palindrome 2002. Vol. 1, Intakt, 2004.)

04. 13.09 2 Foot Yard – Seven Houses (Borrowed Arms, Yard Work 2008.)

05. 15.31 Bruno Nicolai – Seq.17 (99 Donne, Nazionalmusic, 1969.)

06. 17.24 Sam Rivers – Effusive Melange (Dimensions and Extensions, Blue Note, 1986.)

07. 23.01 Chris Abrahams – Silent as Sheet Music (Glow, Vegetable Records, 2001.)

08. 26.34 Peter Brotzmann/ Johannes Bauer/ Mikolaj Trzaska – Goosetalks (Goosetalks, Kilogram Records, 2010.)

09. 28.58 Buddy Rich and His Orchestra – Desperate Desmond (Legend Series Presents Golden Greats – Buddy Rich and His Orchestra, Digilogue Recordings, 2012.)

10. 32.02 Eric Dolphy with Booker Little – Far Cry (Far Cry, New Jazz, 1962.)

11. 35.53 Ellery Eskelin – If So (Ten, hatOLOGY, 2004)

12. 38.05 Torden Kvartetten – Aflyst tidsfordriv (13 Erindringer Fra Hr. Grøns Liv, Ninth World Music, 2006.)

13. 40.55 Steve Lacy, Brion Gysin – Permutations- I don’t work you dig (Songs, hatOLOGY, 2006.)

14. 42.32 Charles Gayle – Compassion I (Streets, Northern Spy, 2012.)

15. 47.46 David Krakauer – Ebubuel (Pruflas, Tzadik, 2012.)

16. 51.32 Ground-zero – WJAZ-1 (Ground-zero, Les Disques Du Soleil Et De L’Acier, 1992.)

17. 53.56 Joe McPhee – Blues For New Chicago (Topology, hat ART, 1990.)

18. 59.24 Marc Ribot’s Ceramic Dog – ShSh ShSh (Party Intellectuals, Pi Recordings, 2008.)

19. 65.05 Niobe – Always Pointing Skywards (Tse Tse, Sonig, 2003.)

20. 66.49 Barre Phillips – Mountainscape I (Montainscapes, ECM, 1976.)

21. 72.39 Ken Vandermark – Soul in the Sound (for Steve Lacy)(Mark in the Water, Not Two, 2011.)

22. 76.24 Dj Goo – Bomb Massive (Optometry Rmx) (Dubtometry, Thirsty Ear, 2003.)

23. 81.42 Madlib – Funky Blue Note (Shades Of Blue: Madlib Invades Blue Note, Blue Note, 2003.)

24. 84.48 Migu – Jazz (Migu, Ocrhe, 2003.)

25. 88.06 Neotropic – Ultra Freaky Orange (Mr Brubaker’s Strawberry Alarm Clock, N-Tone, 1998.)

26. 93.01 Mr. Dibbs – Rhythmic Soaring (The 30th Song, Rhymesayers Entertainment, 2003.)

27. 95.42 Squarepusher – Vic Acid Massive (Hard Normal Daddy, WARP, 1997.)

28. 98.48 Flying Luttenbachers – Demonic Velocities/ 20,000,000 Volts (Destroy All Music, ugEXPLODE, 1995.)

A, po običaju, reći ćemo nešto o njima ovde dole:

Arve Henriksen – Sanmon – Main Entrance

Divni norveški trubač mi je uvek bio drag i kao član improvizujućih Supersilent, ali i u možda još većoj meri kao solista. Njegov prelepi zvuk trube, sav u legato prelivima, sa očiglednom inspiracijom koju je pokupio od Japanaca i njihovog šakuhačija, obeležio je na uistinu poseban način početak prve decenije trećeg milenijuma i meni lično mnogo toga lepog doneo (što sam potvrdio i time kad sam za njegov beogradski nastup kartu platio 200 Evra. U vreme kad je Evro nešto još i vredeo!!!). Henriksen je jedno vreme izdavao samo za nezavisni Rune Grammofon, da bi pre pet godina uradio i album za ECM, a boks set Solidification od pre neki mesec je na sedam ploča sakupio celokupnu diskografiju sa RG, uključujući novi album, Chron i gomilu bonus materijala. Da imam gramofon, znam šta bih sad na njega stavljao. No, kako god, ova pesma je sa njegovog prvog solo albuma i svojom nepatvorenom lepotom je dobra za otvaranje svakog miksa – pa i ovog!

John Surman – Prelude and rustic dance

John Surman je u svojoj bogatoj karijeri zabeležio ogromnu količinu kolaboracija sa tako širokim dijapazonom saradnika od Johna McLaughlina pa do Tomasza Stanka ali će ostati zapamćen pre svega kao čovek koji je svoju karijeru džez-saksofoniste proširio i obogatio interesovanjem za sviranje sintisajzera i korišćenjem inovativnih studijskih tehnika nekarakterističnih i za džez avangardu svog vremena. To njegovo vreme je bilo u svom zenitu sedamdesetih godina prošlog veka, ali je Surman ostao aktivan  do danas, interesujući se za dalje krosover mogućnosti i kreirajući pogotovo interesantne muzičke komade koji su kombinovali džez i ostrvski folk. Iako na papiru to zvuči kao užasna kombinacija, Prelude and rustic dance, sa početka devedesetih godina, mislim, pokazuje kako to sjajno može da bude. Takođe, sve instrumente koji se čuju u ovoj kompoziciji odsvirao je sam Surman. Majstor.

Andrew Cyrille and Anthony Braxton – The Loop

Andrew Cyrille je jedan od mojih najomiljenijih džez bubnjara ikad. U ovoj saradnji sa Braxtonom staroj nekih 11 godina pokazuje kako fri džez duo bubnjeva i saksofona može da zvuči misteriozno, smireno a ipak moćno i da ni malo ne podseti na onaj album koga su 35 godina ranije snimili Coltrane i Ali. The Loop je naprosto hipnotička pesma, sa Braxtonom koji veze očekivane arabeske na sopran saksofonu ali mene ovde zaista fascinira način na koji Cyrille vozi ritam koji je istovremeno potpuno zarobljen u preciznoj metrici, a da se ne izgubi fri džez sloboda i dinamika. Prosto je neverovatno da slušamo samo dva instrumenta ovde.

2 Foot Yard – Seven Houses

Prva od gomile decidno ne-džez kompozicija u ovom miksu, Seven Houses je avangardni folk odsviran žestinom poštenog hardkora. Mislim da sam linč zbog ove pesme izbegao pre svega na ime činjenice da Carla Kihlstedt ima jake veze sa Johnom Zornom, za čiju je etiketu i objavljivala, pa joj to daje kredita u očima džez publike otvorenija uma. Voleo bih da mislim i da su njeno izvanredno pevanje na ovoj pesmi, kao i blagi ulazak u džez harmoniju u jednom od delova kompozicije pomogli. Kihlstedtova je osnivačica i članica mnogih sjajnih sastava koji su kombinovali razne muzičke žanrove i filozofije i 2 Foot Yard demonstrira samo parčence njenog ogromnog umetničkog talenta.

Bruno Nicolai – Seq.17

Nisam siguran koliko se i Nikolaiev saundtrek za kultni Francov exploitation film sa kraja šezdesetih godina prošlog veka, 99 žena, može nazvati džezom (vrlo malo, zbilja), ali mislim da se ova sjajna sekvenca broj 17 sa svojim napetim duvačima, picikato nervozom gudača i trubom koja iz pozadine donosi paranoju izvrsno uklapa u ovaj miks. Nicolaijeva muzika u ovom filmu zaista bez problema izlazi na crtu i najboljim saundtrecima koje je komponovao njegov drugar, kolega i kasnije kolaborator Ennio Morricone i vredi se osvrtati na nju i posle ovoliko vremena.

Sam Rivers – Effusive Melange

Sam Rivers je umro pre nešto više od godinu i po dana, stavljajući tako tačku na jedan izvrstan džez život i fri džez karijeru kompozitora, lidera i improvizatora koji je bio na izvoru kada je džez krenuo da se oslobađa i poprima nove muzičke i političke forme, ali je tokom narednih pet decenija sledio svoj put. Poznat po tome što njegova interpretacija fri džez slobode nikada nije sasvim odbacivala ideju harmonije, zadržavajući pravo da joj se vrati kad god to narativ kompozicije zahteva, Rivers je i umesto reči „improvizacija“ uglavnom koristio termin „spontana kompozicija“. Effusive Melange je urađena sredinom osamdesetih godina prošlog veka, zvučeći istovremeno urnebesno, vanvremenski, sveže i kao da može da traje zauvek. Fri džez premijum kvaliteta.

Chris Abrahams – Silent as Sheet Music

Abrahamsa smo sa matičnim sastavom The Necks gledali pre nekoliko godina na Ring Ring Festivalu i to je bilo jedno skoro pa religiozno iskustvo. U solo varijanti, Abrahams se manje-više drži istih koordinata – muzika mu je ne sasvim određenog tempa, bestidno lepa ali tako da izbegava zamke sentimentalnosti, plešući negde na tromeđi džeza, savremene kompozicije i „čiste“ pop muzike. Reč „Silent“ u naslovu ove pesme nije slučajna: Abrahamsovo sviranje zvuči kao da jedva vrhovima prstiju dotiče dirke, a ipak ovo je kompozicija prepuna nota i figura, daleko od nekakve džez uspavanke.

Peter Brotzmann/ Johannes Bauer/ Mikolaj Trzaska – Goosetalks

Za potpunu promenu atmosfere se, posle nježnog Australijanca moramo okrenuti patrijarhu evropskog fri džeza. Brotzmannu je ovo bio jedini koncert u društvu nemačkog tromboniste i poljskog saksofoniste, i već se po ovoj kompoziciji može čuti koliko su se zabavljali. Brotzmann je davno pre saradnje sa Trzaskom imao susrete sa drugim poljskim muzičarima, pre svega sa Stankom, još u šezdesetim godinama prošlog veka, no ova pet godina stara improvizacija je toliko sveža i ubedljiva da niko ne bi ni pomislio da je izvode ljudi odavno osedeli, sa decenijskim karijerama iza sebe.

Buddy Rich and His Orchestra – Desperate Desmond

Ovaj prastari snimak jednog od najproslavljenijih džez bubnjara svih vremena možda najbolje ilustruje šta ja to otprilike prvo čujem u glavi kada neko pomene reč „džez“. Poznato je da nisam previše naklonjen belcima ni u kojoj eri razvoja ovog muzičkog žanra, pogotovo ne u četrdesetim godinama prošlog veka, ali nema sumnje da je ovo jedna vrhunski moćna izvedba zabavne kompozicije, uraganskog tempa i izvrsne saradnje između saksofoniste i ostatka orkestra. Rich je znao da je brzina vrlina i ovde je to demonstrirao oslanjajući se samo mestimično na svoju superiornu tehniku i gurajući u prvi plan timski rad.

Eric Dolphy with Booker Little – Far Cry

Dvadesetak godina kasnije, bebop je prošao kroz cool jazz tranziciju a narastajući fri džez talasi su tresli i najfundamentalnije strukture. Dolphy na ovom albumu ima uz sebe neke od najboljih muzičara onog vremena (očigledno Booker Little na trubi, ali tu su i Jaki Byard na klaviru, Roy Carter na kontrabasu ili Roy Haynes na bubnjevima), i liderov saksofon krči neke od najuzbudljivijih putanja kroz džunglu popularne muzike svoje epohe. Kompozicije i dalje zvuče relativno tradicionalno aranžirane ali kompleksnost Dolphyjevih tema i njihovo virtuozno izvođenje najavljuju revoluciju koja je već krenula. I to bukvalno par sati ranije, jer je Dolphy na snimanje ove ploče došao posle završetka snimanja sa proširenim sastavom Ornettea Colemana, a koje je, to ranije snimanje, rezultiralo albumom pod naslovom Free Jazz.

Ellery Eskelin – If So

Eskelin je još jedan od njujorških avangardnih saksofonista koji poslednjih nekoliko decenija ukrštaju džez sa raznoraznim drugim žanrovima i filozofijama i ova kompozicija sa njegovog albuma za hat HUT iz 2004. godine sjajno demonstrira downtown školu nervoznih promena tempa, dinamičkih skokova, jedne ekspresije koja umesto da nas obori s nogu pre svega glasnoćom zapravo postiže još bolje rezultate sugestijom da se svi muzičari jedva uzdržavaju od toga da ne eksplodiraju svud po našim licima. Marc Ribot na gitari, naravno pokazuje zašto ga gotovo svaki njujorški lider želi pored sebe u bendu.

Torden Kvartetten – Aflyst tidsfordriv

Suluda švedsko-danska momčad se sjajno nadovezuje na Eskelinovu nervoznu energiju jednom još agresivnijom interpretacijom fri džez formule. Za mene je ova muzika potpuno belačka i decidno joj nedostaje gruv koga ima „tradicionalni“ fri džez ali mi ništa od toga ne smeta. Ovo je moćno, čak i uz električni bas Petera Friisa Nielsena a kombinovanje tube (!!!) koju svira Per-Åke Holmlander sa uobičajeno razaračkim, ali laserski preciznim gađanjem saksofoniste Matsa Gustafssona je naprosto nadahnut potez.

Steve Lacy, Brion Gysin – Permutations – I don’t work you dig

Album kolaboracija između bele fri džez legende i… er… bele legende avangarde u svim zamislivim umetničkim (i životnim) kategorijama snimljen je početkom osamdesetih godina prošlog veka, nekako na kraju perioda u kome je popularna muzika generalno još uvek imala istraživački impuls i pustolovne tendencije, pre nego što su producenti postali važniji od muzičara i bla bla bla. No, svakako neću tvrditi da je ova omalena vinjeta u kojoj Gysin permutuje reči u frazi dok Lacyjevi muzičari ispod njega vrte slične ali ne iste lupove nekakav vrhunac avangardne muzike bilo kog vremena. Ali je veoma šarmantno.

Charles Gayle – Compassion I

Gayleov album iz prošle godine me je prilično patosirao. Evo, piše sve ovde. Ali, zaista, pa poslušajte ovo, da čovek sa sedamdeset i tri godine svira ovako moćno, slobodno a sasvim usmereno, da zvuči kao najmlađi član svog najnovijeg trija, da je ovo fri džez koji je potpuno improvizovan a ne gubi ni dah ni korak, pa to je pravo čudo, u biblijskom smislu. Gayle je imao težak život – što i nije neka prevelika retkost kad su u pitanju ljudi njegove boje kože i muzičkog ukusa – iz koga se spasavao intenzivnom verom u boga i tako tim, među mladima nepopularnim metodama (posledica Gayleovog intenzivnog hrišćanstva je, između ostalog i povremeno neodmereno davanje homofobnih izjava) ali ako hrišćanstvo zaista daje ovakve rezultate, onda lažu da Đavao ima sve najbolje pesme.

David Krakauer – Ebubuel

Krakauer je još jedan njujorški muzičar/ kompozitor i lider koga bi lenji ljudi opisali kao satelit u orbiti oko Johna Zorna, ali nema sumnje da njegova kombinacija klecmera i žestokog fri džeza ima šta da nam ponudi na ovom albumu iz prošle godine. Naravno, ovo i prilično liči na Zorna time kako leti između raspoloženja i dinamičkih ekstrema, ali i dovoljno se razlikuje da ga ne slušamo tek kao pastiš. Dakle, narodnjački ali i žestoko, baš kako mi volimo.

Ground-zero – WJAZ-1

Za ovo sam na Jazzinu popio komentar da je u pitanju „muzika za pubertetlije 90ih“ što je verovatno sasvim tačno ali kako bih ja to znao? Pa ja sam iz puberteta izašao značajno pre nego što su devedesete godine uopšte krenule. Bilo kako bilo, prvi album Ground-zero je i dalje nepatvoreni klasik postmoderne avangarde, neverovatnih spojeva mehaničkog i organskog i odlazaka u tangente koje volšebno postaju tema same za sebe. WJAZ-1 je meni i dalje ubitačna vožnja u kojoj živi i snimljeni (pa manipulisani) fri džez uleću u takav seksualni klinč da ih je do kraja nemoguće razlikovati i sve se pretvara samo u čistu muziku. Maestralno!

Joe McPhee – Blues For New Chicago

Velikan saksofona Joe McPhee je tokom karijere (koja još nije gotova, da ne bude zabune) bio popularniji i poznatiji u Evropi nego u rodnoj Americi, pa je tako i švajcarska etiketa hat HUT Records (čijih je nekoliko izdanja zastupljeno u ovom miksu) osnovana pre svega da bi se njegova muzika zabeležila i predala generacijama na čuvanje. Delom je tu i McPhee kriv jer je saksofon naučio da svira tek sa pune 32 godine, inspirisan muzikom fri džez titana poput Coltranea, Colemana i Aylera. No, u perspektivi vječnosti, njegova muzika je definitivno bila potrebna, pa je dobro da se odlučio da je pravi. Blues for New Chicago je sa samog početka devedesetih godina i u pitanju je jedna halucinantna, improvizovana fuzija slobodne džez svirke i neidiomatske avangarde u kojoj se bez napora kombinuju duvači, gudači, elektronika (Radu Malfati svira „Electronics (micro)“, ma šta to bilo) i klavir u jednoj veseloj obliteraciji granica i žanrovskih pravila.

Marc Ribot’s Ceramic Dog – ShSh ShSh

Naravno da ni ovo nije džez, štaviše, Ceramic Dog je programski uspostavljen kao bend u kome će Marc Ribot svirati rok muziku, ali nema veze, ovo je sjajna, atmosferična kompozicija u kojoj se minimumom sredstava (šačica instrumenata što svira svega par tema, bez promena tempa ili dinamika) postiže jedna gotovo likovna snaga posredovanja autorske vizije ka konzumentu.

Niobe – Always Pointing Skywards

Kad smo već kod minimuma sredstava, Yvonne Cornelius je na svom drugom albumu koristila samo akustičnu gitaru, svoj fantastični glas i pregršt omiljenih (džez!!) ploča. I, da vam kažem, rodbino, mnogo je to dobro zvučalo. Corneliusova je postala poznata po saradnji sa Mouse on Mars (mada ne dovoljno da ima svoju Wikipedija stranicu) a njen sledeći album, Voodooluba, je i lansirao međ zvezde te neke avangardne polu/plesne kelnske scene pre desetak godina, no nikada se nije probila u neke, hm, vode bliže mejnstrimu, iako je imala sve predispozicije za to: dobar izgled, izvanredan glas i sklonost ka eksperimentisanju. Dobro, ovo poslednje ju je možda i kočilo u tome. Sećam se da smo pre nekih 8-9 godina gledali njen nastup u Reksu i da je to bio priličan haos i bezumlje nedovoljno usaglašenih gramofona i pevanja, sa sve propisnim falširanjem zahvaljujući nedovoljno dobrom monitoringu, ali i da je Corneliusovoj publika pružila izvanrednu podršku pa su koncert zajednički transformisali u pobednički spektakl. Always Pointing Skywards na izvrstan način hvata kombinaciju visoke muzikalnosti i bezumnog haosa koji karakterišu Yvonninu muziku. Ovu ženu su, svakako ponešto preterano, poredili sa Billie Holiday i mada kod nje, dakako, nema težine koja je prozirala iz svake note koju je ispevala slavna prethodnica, čuje se ovde koliko je to moćan, bogat i izražajan glas, kome ni provlačenje kroz harmonajzer ne smeta da zvuči fantastično.

Barre Phillips – Mountainscape I

John Surman svira i na ovoj ploči izašloj u vreme kada je ECM bio značajno pustolovniji i otvoreniji za kojekakve egzotične kerefeke nego danas kada im je egzotika naprosto žanrovska odrednica a pustolovina se više ne sećaju. Mountainscape I je mnogo dobra kombinacija free jazz slobode, fusion gruva i suludih sintetičkih tekstura koje zvuče kao da su upale u muziku iz susednog studija gde se spravljao saundtrek za neki nezgodan, a jeftin horor film.

Ken Vandermark – Soul in the Sound (for Steve Lacy)

Bilo je toliko dobro na solističkom nastupu Kena Vandermarka u Dragstoru pre koji mesec, da sam u miks morao da ubacim jednu od kompozicija sa njegovog solo albuma Mark in the Water snimljenog na nastupima u Poljskoj pre koju godinu, dok je čikaški majstor – kao i sad u Beogradu – odavao poštu velikim prethodnicima. Soul in the Sound je divan primer Vandermarka kako srce i dušu proteruje kroz cev svog tenor saksofona, zvučeći istovremeno i žestoko ali i ranjivo, kako ga ja uvek u svojim snovima i vidim.

Dj Goo – Bomb Massive (Optometry Rmx)

Ovogodišnji vrhunac Ring Ring festivala bio je vezan za nastup Matthewa Shippa i Sabira Mateena na Kolarcu, a Shipp je, dakako, pored izvanredne karijere izvođača, improvizatora i kompozitora, istoriju zadužio i radeći za etiketu Thirsty Ear kao urednik posebne serije izdanja na kojima je savremeni avangardni džez susretao drugu savremenu crnu muziku, ukazujući na zajedničke ideje ali i na razlike koje su se mogle plodno eksploatisati. Optometry je bio jedan od albuma iz te serije gde je kvartet Davida Warea (u kome je svirao Shipp) sarađivao sa DJ Spookyjem, a Dubtometry je remiks album čija je Optometry osnova, a što je bilo jako popularno u ono vreme. Elem, DJ Goo ovde od razigranog free jazza pravi neumoljivo jak hip-hop, očuvavši skelet muzike koju je isporučio kvartet, ali se ne libeći da sve svede na čvrst, stamen gruv. Preko bare su slične stvari radili umetnici bliski etiketi Ninja Tune, ali ova njujorška kolaboracija i ekstrapolacija nikako nije za bacanje.

Madlib – Funky Blue Note

Slična filozofija se da zateći i na antologijskom albumu Shades of Blue na kome je poznati kalifornijski DJ i producent (ali i emsi) Madlib dobio zelenu kartu da pohara Blue Note arhivu i iskoristi šta želi od njihovog legata kako bi stvorio muziku koja će slaviti jazz korene i pokazati kako je iz njih izrasla mnoga savremena crna muzika. I slušajte koliko je to dobro dok kvartet Morgana Adamsa prirodno i lako seda u hip-hop matricu brišući granice između organskog i programiranog.

Migu – Jazz

Yuko Araki je najpoznatija kao bubnjarka koja je sarađivala sa „japanskim odgovorom na Becka“,  Corneliusom, ali je to nije sprečilo da ima i skromnu ali lepu solo karijeru pod imenom Migu. Njen prvi album, nazvan prosto Migu je neodoljivo šarmantna smeša žive svirke i programiranja a Jazz je sjajna demonstracija kako sve to lepo može da se uklopi tako da psihodelični elementi muzike ne zasene solidan gruv.

Neotropic – Ultra Freaky Orange

Gaddemit. Riz Maslen je rane devedesete provela tezgareći sa 4 Hero, Future Sound of London i Beloved, ali kad je skupila kintu da napravi sopstveni studio, počela je karijera koja je meni bila uzbudljivija od svega nabrojanog. Ultra Freaky Orange je bila naslovna pesma sa EP-ja iz 1998. godine i zauzimala i prominentno mesto na albumu Mr Brubaker’s Strawberry Alarm Clock, kombinujući pravoverno hip-hop razbijanje sa nadrealističkim aranžerskim stilom i mnogo sjajnog duha. Znam da ovo nije baš mnogo džez (da ne kažem da nije baš ni malo) ali u Masleninom gruvu se čuje dovoljno Milesa Davisa iz njegove najradikalnije faze da meni to bude dovoljan razlog za radosno uvršćenje u miks.

Mr. Dibbs – Rhythmic Soaring

Neko je na Jazzinu u komentarima pitao „gde nadje onu glupost od Mr. Dibbsa i kakve on ima veze s dzeom“ i mada sam prilično ubeđen da se ovo pitanje odnosi ili na prethodnu ili na sledeću kompoziciju u miksu (ili na Džeja???), ipak ću reći da je Dibbsu mesto u ovom miksu bilo zagarantovano moćnim gruvom koji nam je pružio, izvrsno se služeći svojim gramofonima i semplerom. Istina je, osnovni lup u pesmi je Frank Zappa, koji nije BAŠ džezer, ali mislim da je sasvim dovoljno blizu da bi sve moglo da prođe bez neprijatnog zgledanja i pokunjenosti. Mr. Dibbs je inače jedan od najcenjenijih belih hip-hop didžejeva i gramofoničara poslednjih dvadesetak godina, koji je sarađivao sa kremom bele andergraund scene i iz ove pesme se jasno čuje zašto je to tako.

Squarepusher – Vic Acid Massive

Da budem iskren, mislio sam da će najpre uvršćivanje ove kompozicije izazvati proteste i zahteve da se  autor miksa javno kaštiguje i spali na Terazijama. Tom Jenkinson je, doduše, kroz veliki deo svoje karijere neprikriveno svirao svoje varijacije na džez i fjužn sedamdesetih godina i, mada je album Hard Normal Daddy toga prepun (imam ga na vinilu ali nemam gramofon, pa sam bio prinuđen da za potrebe ovog miksa tražim disk koga mi je jednom davno narezao Lukatoyboy…), Vic Acid Massive je  pre svega Jenkinsonova vizija toga kako bi Herbie Hancock eventualno izgledao da je odrastao uz Jungle. Znam, nije ovo džez, ali je ritmički jedna od najmoćnijih Jenkinsonovih pesama, sa sjajnom bas linijom i užasno, užasno moćnim subbasovima koji podvlače izvrstan (mada jako nervozan) gruv.

Flying Luttenbachers – Demonic Velocities/ 20,000,000 Volts

Kada sam se pre nekih deset-jedanaest godina dopisivao sa Weaselom Walterom i optužio ga da je napuštajući Čikago i seleći se za Kaliforniju izdao hardcore, ovaj genijalni bubnjar (i multiinstrumentalista) je lakonski odgovorio „Fuck Hardcore, I love ice cream“. Zaista, Walteru nikada nje bio potreban ni Chicago, ni džez establišment, ni avangardni džez establišment da bi pržio svoju viziju muzike u kojoj je bilo i matematičkih struktura i slobodne improvizacije, i fri džeza i no-wavea i propisnog death i black metala, pa i noisea. Činjenica je da sa svakim novim albumom Flying Luttenbachers koji uzmete u ruke vi nemate pojma šta se sve na njemu može čuti, ali to je valjda element besmrtnog šarma Walterove muzičke zaostavštine. Ove dve pesme sa kultnog trećeg albuma benda su moćna mešavina džeza i no-wavea koja je Čikagu dala mnogo težine u perodu kada je ovim vetrovitim gradom harao pre svega melahnolični post-rok. Ovakvog su čoveka pustili da im pobegne u Kaliforniju… ne znaju oni šta je dobro za njih…

Mostly Other People Do the Killing: Beogradski džez Festival, Dom Omladine, 29. Oktobar 2012.

Kako je ove godine kriza udarila jače nego ikad, tako je i inače relativno skroman budžet Beogradskog džez festivala pretrpeo još veći nalet skromnosti pa se selektorski dvojac Pantić/ Ambrozić valjao dokazivati kako je kadar stići, uteći, na strašnom mestu postojati, ali i sklopiti interesantan program od manje zvučnih i manje atraktivnih imena.

Tako smo verovatno došli i do toga da isto veče, u istoj zgradi, mada, priznajem, u različitim salama, nastupaju Jovan Maljoković sa svojim Salsa projektom, ali i Mostly Other People Do the Killing, njujorški “bebop teroristi”. Bio je ovo prvi nastup cenjenih Njujorčana u Beogradu i dobrodošla infuzija anarhičnog, zaraznog, slobodnijeg zvuka koji je došao kao logična ekstenzija onoga što su od deset sati na bini Dansing sale Doma Omladine radili Poljaci Trzaska i Mazur. Publici je, reklo bi se, sve to vrlo prijalo.

Mostly Other People Do the Killing su prilično cenjen bend kod američke kritike i ovo, mislim, nije slučajno jer je rezultat njihovog sad već decenijskog plesa na uistinu uzanoj ivici između nekakve avangardne priče i ambicije da budu pre svega dobri zabavljači. Njihov pedigre u improvizovanoj muzici večeras se dobro čuo: iako je bend prolazio kroz unapred dogovoren set pesama pokupljenih sa do sada izašlih albuma, rastegljivost motiva i hvatanje varijacija u letu, prevrtanje, prepričavanje, dodavanje jednih drugima i eksplozivni izlasci iz jedne perspektive da bi se vratolomno uletelo u drugu – sve je ovo delovalo spontano a uigrano, baš kako i treba da bude. Moppa Elliott, kontrabasista i vođa ekipe u intervjuima insistira da je ovo pravi bend, ne samo grupa muzičara koja povremeno nastupa zajedno i ova se distinkcija prilično dobro čuje.

No, možda najvažnije od svega, čuje se, a i vidi, da se ova četvorica momaka prilično dobro zabavljaju dok sviraju, a da muzika uspeva da ni jednog momenta ne sklizne u nekakav jeftini, provincijski kozeraj. Čak i kad Kevin Shea na bubnjevima karikaturalno presvirava Elliottove fank linije, on to čini sa dovoljno osećaja da ne naruši baš sasvim momenat koji kompoziciju tera napred.

Peter Evans, trubač MOPDtK je, dakako, naš stari znanac, sa najmanje dva Ring Ring nastupa iza sebe, prekaljeni improvizator i istraživač zvuka, ne samo harmonskih i melodijskih kapaciteta muzike koju izvodi. U intervjuu koji je sa bendom urađen za Jazzin, Peter će objasniti da je njemu zvuk i inače uvek prioritet kada bira saradnike za svirku – zainteresovanost za istraživanje, analizu i mutiranje samog zvuka, opsesivna usredsređenost na detalje pre nego na arhitekturu komada – i mislim da ovo dobro opisuje njegovo sviranje u ovom projektu. Nije da Peterova truba nije imala savršeno odsviranih melodijskih pasaža ove večeri ali distorzirana preduvavanja i mikrotonalna čegrtanja su ono čime je ostavio najviše utiska, možda i time što je njima davao jak kontrapunkt saksofonisti Jonu Irabagonu. Irabagon je, uz Elliotta, ona možda tradicionalnija polovina grupe, glavni nosilac melodijske baklje, ali i muzičar čija izvedba iako i u njoj ima igre i karikaturalne stilizacije, najviše od svih prilazi nekakvom osobenom izrazu koji pored aproprijacije tradicionalnih motiva pre-free i free jazza donosi i određeni lični pečat i nekakvu emotivnu gravidnost. Nije ovo opterećujuće za bend, jer Elliott, Shea i Evans isuviše brzo menjaju tempo, dinamiku, čak i žanr u kom sviraju da bi Irabagon uspeo da ih odvuče u nekakve ozbiljne vode, no jedan veoma lep hardbop pasaž u kome su se Shea i Elliott pošteno vozili iza njegove solaže, bez sprdnje i miniranja, a Evans pauzirao, pokazao je da ima ovde štofa i za suvlju, čak rizičniju svirku.

No da je ceo koncert takav, to onda ne bi bio ovaj bend – MOPDtK ne žele da nas drže vezane za jedan instrument i jednu misao, u njihovom bendu nema lidera i pratnje, svi su ravnopravni autori kada su na bini pa je tako i međuigra instrumenata, skokovi između tema i apsurdističkih zvukovnih incidenata ono što ćemo zapamtiti. Shea, definitivno najkulji član benda (večeras nalik na trideset godina mlađeg Scotta Walkera) i pored toga što svira nekih 189% više nego što kompozicije zahtevaju (ili, čak, mogu da izdrže), očigledno mora još nečim da hrani svoj ADHD pa su gotovo nasumični upadi na sempleru naterali čak i njegove kolege iz benda da se smeju.

Mostly Other People Do the Killing su jedna od boljih realizacija tog nekog belačkog obožavanja džez tradicije koje pokušava da je nadgradi radikalnim metodama skakanja između žanrovskih pravila i unošenjem nereda u negdašnju hijerarhiju. No, ne sme biti zabune, oni su jedna od boljih realizacija ovakvog projekta prevashodno jer su zabavni, jer su dobri muzičari koji znaju kad treba da se glumi, kad da se improvizuje, kad da se svira toliko uvežbano i čvrsto da pomislite da slušate disk, ali njihova muzika, pored svog tog citiranja, prepričavanja i naživog ukrštanja stilova, tempa, dinamika, žanrova, zapravo ne znači baš mnogo sama za sebe. Ovo ne mora da ikome smeta – svaka muzika uz koju možete da se ritmički mrdate i osmehujete u isto vreme je dovoljno dobra da opravda svoje postojanje – ali i ne sme da bude baš sasvim dovoljno jer tako ne da nećemo ići napred, već ćemo nazadovati. Brak avangarde i zabavljaštva koga MOPDtK za sada uspešno održavaju, ekshumirajući tradiciju, odsecajući komade koji im se dopadaju i prišivajući ih grubim pokretima jedne na druge, za sada je još uvek dovoljno svež da bismo mu želeli lepu budućnost. Ali budućnost će morati da donese produbljivanje formule ako misli da peva onako kako sužnji danas pevaju o njoj.

Prvi deo nastupa na JuTjubu

Drugi deo nastupa na JuTjubu

Ring Ring Festival broj 17: Prvo Veče, KC Rex, 17 Maj 2012 (Ultima Armonia, El Infierno Musical)

Tokom najave otvaranja festivala i prvog nastupa, koju je potpuno ispunjenoj sali Kulturnog centra Rex isporučio neki malo pogubljeni brka, palo je dosta teških reči. Te da će ovo biti najbolji Ring Ring do sada, te da ćemo gledati istorijski nastup dvojice muzičara praktično mitske veličine… Trebalo je takvu bombastičnu retoriku ispratiti jednako bombastičnom svirkom.

 

No, istina je, najavno veče festivala prošlog Petka je bilo uistinu dobro. Pisao sam o njemu za Jazzin evo baš ovde, pa i sam konstatovao da bi ovaj festival zaista mogao da bude najbolji u nizu koji traje, evo već sedamnaest godina.

 

Inače, Voja Pantić je po završetku prve večeri umesno primetio da ja ne bi trebalo da pišem o festivalu u ulozi kritičara ako sam nekako već umešan u njegovu promociju – što jeste svojevrstan sukob interesa – no vredi pomenuti da ove godine nisam imao baš nikakvu ulogu u pripremama i promociji festivala (a da je, ruku na srce i prethodnih godina bila minorna, svedena pre svega na dobre facijalne malje) pa da sve što pišem – pišem slobodna uma i čista srca.

 (A Džonijev oficijelni Jazzin prikaz koncerta je ovde.)

Ako smo to stavili ad akta, priznaću da sam bio nervozan kao mlada čekajući prvi veliki nastup (jer svirke u Pančevu ne mogu nositi taj epitet, kaže komisija) sastava Ultima Armonia. Lako je sabrati dva i dva i zaključiti da ovakav sastav muzičara sa ovakvom postavkom projekta ne može da bude išta drugo do potpuni trijumf. Ali muzika nije matematika (mada je istina da ja jednako loše sviram kao što i računam) i bilo je i sasvim razumnih napada paranoje koje sam morao da istrpim.

 

Na kraju krajeva, Boris Kovač je demonstrativno prestao da svira improvizovanu muziku, distancirajući se i od nje i od džeza još polovinom osamdesetih godina. Kao dobar analitičar samog sebe, Boris je i veoma detaljno obrazložio ovu svoju odluku, pišući naširoko o tome kako je i zašto izašao iz te priče. Kakav je zaokret doživeo u poslednjih godinu dana, videlo se večeras jer je Ultima Armonia sastav koji se strastveno češe o džez kad god se sa njim sudari u kupatilu, a iako su celine koje smo čuli očigledno delom bile unapred pripremljene, muzika je u punom smislu te reči večeras bila improvizovana, bez napisanih nota, oslonjena na intuiciju i iskustvo aktera.

 

Naravno, Stevan Kovač Tickmayer je još jedno ime ogromne težine i čovek koji je, pre svog napuštanja ovih krajeva u potrazi za podnebljem malo naklonjenijim umetničkoj muzici bio vitalan element reinvencije Borisa Kovača kao autora kamerne muzike sa etničkim mirisom, a koji je u poslednje dve decenije ostvario ozbiljnu karijeru i reputaciju diljem Evrope. Njegov povratak nastupanju po Srbiji, zajedno sa Borisovim povratkom improvizaciji i džezu – ta grudi su mi se nadimale od iščekivanja.

 

I Ultima Armonia – analizirana od samih autora nadugačko i naširoko – je večeras opravdala ta iščekivanja.

 

Sasvim je fer priznati da su Kovači u pravu kada se distanciraju od džeza i uobičajene improv muzike, jer Ultima Armonia je pre svega pokušaj da se dođe do nekakve totalne muzike. Ona svakako ne vrednuje proces iznad proizvoda, kao klasičan free improv, ali istovremeno pokušava da stvaralačku napetost koja postoji kada se radi bez nota i na instinkt održi živom dok se iz kolektivnih pokreta i daha prizivaju unapred dogovorene strukture.

 

Da je ova muzika konvencionalno lepa, u to nema nikakve sumnje, ali njena spontana priroda rasteruje i primisli na zloduh nekakvog ornamentalnog kvaliteta. Daleko bilo! Najveći kvalitet Ultima Armonia je baš u tome što svaka nota, svaki udar i prevlačenje gudalom preko žica bivaju teško izboreni, postavljeni baš tu i baš tako posle decenija promišljanja i pokušavanja da se razume suština lepote, ne njena forma. Boris je, primera radi, pružio partiju života na tri instrumenta koja je koristio, samurajski kontrolisan u tihim delovima u kojima je promicala impresionistička pomrčina, sa tonovima koji su plesali, uzdizali se i gasnuli poput zraka kakvog tamnog sunca, ali i obesno razigran u krešendima koja su pozajmljivala dinamiku ako ne sasvim i jezik hardbopa i fri džeza. Njegov duet sa Milošem Matićem, gde su mrmljanja kontrabasa umekšavana gotovo podzemnim brujanjem bas klarineta bio je naprosto hipnotički. Matića, inače mislim da nikada nisam gledao u slobodnijoj formi i na njemu se takođe vidi kilometraža i staž, ne samo u rasponu tehnika koje koristi već u značaju koji ima svaki zvuk kome dopusti da se čuje.

 

Lav je najmlađi u bendu i na njemu se vidi da još uvek traga za konačnim identitetom. Ne sad da je njegova svirka po kvalitetu negativno odskakala od ostatka muzičara – nikako – ali mladić još uvek više prati nego što ravnopravno stvara i ovo je, da ne bude zabune više opservacija stila nego ozbiljna kritika. Uostalom znam mnogo iskusnijih bubnjara o kojima sam rekao istu stvar (recimo… Frank Rosaly!!!). Lavovo proživljavanje svakog poteza je očigledno nasledna osobina i biće interesantno pratiti njegov razvoj u narednim decenijama.

 

Ali Stevan Kovač Tickmayer!!! Moram da priznam da od čoveka koji – po mojim skromnim utiscima – ne nastupa uživo baš prečesto, nisam očekivao ovakav šou. Tickmayer je naprosto uraganski snažan, ne nužno u smislu glasnoće (mada je bilo tih nekoliko frikaut momenata u kojima je ravnopravno bučao), koliko u smislu dubine sviranja. Naizgled potpuno nezavisne ali potpuno komplementarne ruke, savršena kontrola dinamike, duhovitost koja nikad ne prelazi u komedijaško šegačenje, ekspresivnost koja ne upada na teren larmanja, vrhunski ukus koji dostojanstvom ispunjava i najlirskije pasaže – Tickmayer je neko ko bi mogao da sa bine oduva Marilynn Crispell i da pokojnoj Alice Coltrane pokaže nekoliko fora. Toliko je dobar.

 

Zajedno, dakle Ultima Armonia je muzički događaj na razmeđi narodne muzike, kamernih slikanja bogatih životnih impresija i jakog, mišićavog improvizovanja, odrađen sigurno, ubedljivo, moćno. Jedno od najboljih otvaranja festivala  u njegovoj istoriji.

 

Ultima Armonia @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012

 

Pauza između dva nastupa prošla je – klasično ringringaški. Moj prijatelj Mićun je nasrnuo na Tibora Szemza – koji nastupa sutra – i iako njih dvojica međusobno govore nekoliko jezika ali nijedan zajednički, imali su srdačan i zanimljiv razgovor o Witgensteinu, njegovom bratu, jednorukom pijanisti i ocu industrijalcu koji je od Ravela naručivao jednoruke klavirske koncerte za zlosrećnog sina. S obzirom da sam ja služio kao interpretator, veliko je pitanje kakve su verzije priče njih dvojica čuli jedan od drugog.

 

O Szemzou ćemo sutra na Jazzinu, a večeras smo gledali prvi od tri nastupa čikaškog saksofoniste Kena Vandermarka, ovom prilikom sa sastavom El Infierno Musical. Na predavanju koje je Mićun, uz moju opstrukciju održao prošle nedelje u Kulturnom centru Studentski Grad i na kome je Vandermark predstavljan, konstatovali smo koliko je to lep čovek. Vandermark, ne Mićun, mada ni Mićunu ja ne bih oprostio. Ali večeras je Vandermark samo potvrdio ovu konstataciju donoseći pred beogradsku publiku opake, ali opake brkove.

 

Vere mi, ni muzika nije bila loša. Vandermark je u ovom bendu „samo“ jedan od muzičara, ne i vođ, a, ova uloga pripada Christofu Kurzmannu, austrijskom laptopisti, klarinet(osaksofon)isti i recitatoru koji je nastupao na Ring Ringu sa duom Schnee pre pet godina, a dobivši pre četiri godine od festivala Music Unlimited u Welsu (Austrija, ne Britanija), na rođendan tu mogućnost, osnovao bend sa članovima sa tri kontinenta.

 

I, kako je sve počelo, ovo je bio izvanredan nastup! A počelo je Kurzmannovim recitovanjem i pevušenjem stihova argentinske pesnikinje Alejandre Pizarnik (čiji smo glas kasnije i čuli putem magije digitalnog semplinga). Pizarnikova nije nikakav anonimus, zabola je za života i Gugenhajmovu i Fulbrajtovu stipendiju, ali našim neznalačkim ušima je, priznajemo, njena poezija zazvučala kao izvod iz dnevnika nekog petnaestogodišnjaka.

 

Možda je za sve kriv Kurzmann koji nije neki recitator ali ni veliki pevač i početak nastupa je, uz dobru ali uzdržanu svirku ostatka ansambla delovao kao neugodan pokušaj da se avangardi – po definiciji apstraktnoj i tako često frustriranoj što publika ne shvata šta ona znači – veštački doda kontekst. Šta je jednostavnije nego posegnuti za prečicom poezije, kao da se upitao Kurzmann.

 

No. Stvari su se vrlo brzo razvile u povoljnom smeru pa je kako se nastup nastavljao sve više smisla imala kombinacija recitovanih poema (mahom na engleskom, delom na španskom) i polumprovizovane muzike. Kurzmann je manipulisao semplovima na laptopu i odradio i jedan pristojan solo na alt saksofonu, ali je većinu vremena sa zadovoljstvom prepuštao svojim muzičarima da rade ono što najbolje znaju.

 

A znaju. Thomas izgleda kao nrd iz američkih filmova ali je njegovo sviranje kontrabasa raskošno, nenametljivo a apsolutno esencijalno u držanju na okupu ostatka benda u razjarenijim momentima u kojima Brandlmayr svira kao spastična hobotnica ne upadajući u preglumljivanje i ostavljajući svima dovoljno prostora da se čuju. Njegovi su dijalozi sa Thomasom i Reiterovom bili sjajni, a Reiterova je takođe bila izvrsna svirajući svoju violu da gamba, celim spektrom od gitarskih razlaganja, preko avangardističkih struganja pa do propisne svirke. Da ne pominjemo njene druge talente. Kada se bacila na amplifikovani vijetnamski dan bao zvučalo je to kao nekakav Hendriksov alkoholni košmar i publika je to pozdravila ovacijama.

 

Razume se, Vandermark je u svemu bio jedno gigantsko prisustvo, nežni klarinet koji ledi između stihova, ali i razuzdani bluz saksofon koji bi, samo da hoće mogao da ugodno živi prateći Wyntona Marsalisa. Ali neće i frenetična štektanja i pisci u najekspresivnijim deonicama su nam pokazala fri džez majstora koga ćemo ponovo gledati u Subotu.

 

Nastup El Infierno Musical završen je neverovatno nežnom i gracilnom pesmom čileanskog pesnika Victora Jare za koju je Kurzmann ustvrdio da je svojevremeno izašla na nekoj Jugotonovoj singlici. Dostojanstvena emocija i muzika toliko suptilna da je i Kurzmannovo pevanje odjednom postalo ubedljivo bejahu sjajno finale jednog interesantnog, originalnog nastupa. Ring Ring je ove godine, zbilja dobro započeo.

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 01

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 02

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 03

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 04

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 05

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 06

Slušam ovih dana… 19. Mart 2009.

 

Dobro, znam ja da vas ne zanima baš mnogo šta slušam ovih dana, a i da vas zanima, rezonujete, samo biste otišli na moj last.fm link. Naravno, moja last.fm strana nije baš najvernija predstava onoga što slušam jer scrobluje samo muziku koju puštam na kompjuteru na poslu. Nekada, kada sam za menadžment iPoda koristio yamipod, on je imao i svoj plagin za last.fm koji je beležio i muziku slušanu na iPodu, ali otkad sam prešao na Floola nisam se potrudio ni da pogledam da li postoji sličan plagin za ovaj softver. Lenj sam, prelenj, priznajem… Evo, sad sam proverio i postoji podrška za last.fm… još samo da shvatim kako da je aktiviram…

 

Dakle, ako mislite da putem last.fm-a imate uvid u moje slušanje, daleko ste od kompletne (i mračne) istine. Takođe, ako ste se pitali zašto su moji prikazi muzike na Popboksu tako… jadni, istina je da ja tu uglavnom pišem o muzici koju slabo pratim i o kojoj nemam pojma. Znam, znam, trebalo bi da prepustim nekom drugom da piše o njoj, ali novac mi je potreban da bih za njega kupovao Chipsy MAX i slatki heroin…

 

U svakom slučaju, evo kratkog protrčavanja kroz neku muziku koju sam ovih dana trošio u slobodno vreme, za koju me niko nije platio da je slušam i o kojoj takođe nemam pojma. Pa vi sad vidite koja vas nečista sila nagoni da ovo i dalje čitate!!!!

 

Paal Nilssen-Love/ Anders Hana: AM/FM

 

Ovih pola sata muzike koju su Love i Hana snimili na Numusic festivalu u Norveškoj pre pet godina mogu da posluže kao vodič neupućenima u savremenu slobodnu improvizaciju. Love i Hana na tako autoritativan način kombinuju sve tehnike iz asortimana modernog free improva, od hiperkinetičkog free jazza pa do minimalnih, negesturalnih plutanja u opustelim zvučnim pejsažima, da bi ovu ploču valjalo koristiti kao nastavno sredstvo na akademijama.

 

Naravno, Love i Hana spadaju među najuzbudljivije muzičare koje sam ikada gledao uživo. Hana je, kao što se zna, gitaristička polovina razbijačkog norveškog dvojca MoHa!, dok je Paal Nilssen-Love jedan od najzaposlenijih norveških free bubnjara, aktivan u milion različitih postava, bendova, projekata i ad-hok okupljanja. U Beogradu smo ga gledali pre oko godinu dana sa razbijačkim The Thing. Sad, Love je za mene primer, da tako kažem, ’totalnog’ bubnjara. Ne samo zato što je u stanju da jednako ubedljivo svira tvrde rokerske četvoročetvrtinske ritmove, kao i na sve strane rasute freetime frikaute, već pre svega zato što se sve to… jako dobro čuje. Love je inače dete iz džezerske porodice, roditelji su mu držali (i možda još i drže, nisam siguran) sopstveni džez klub i u njegovom sviranju se jako dobro može čuti nasleđe free jazz veterana kao što su recimo Rashied Ali ili Sunny Murray ili… Andrew Cyrille, ali Love njihov freetime uspeva da još više iskomplikuje, da mu doda još zvuka i da sve to oplemeni jednom tvrdom, rokerskom dimenzijom. Kada god slušam Rashieda Alija to zvuči kao rosa koja se rasipa po paučini, nestvarno, snoliko, kao brzina predstavljena nekakvim apstraktnim platnom. U poređenju sa njom, Love je kao olovna kiša koja pada na krov pokriven nagaznim minama, njegovi bubnjevi (uključujući činele, stalke, obode, razne udaraljke itd.) su militantni i snažni čak i u najtišim delovima.

 

 

A njih ima dosta. Ko god da je očekivao pola sata krvožednog prangijanja bez prestanka, svakako će biti razočaran. Iako Love započinje set pucajući iz svih oružja, Hana je vidno uzdržan, koristeći gitaru dobrim delom koncerta više kao ton-generator a manje kao harmonski instrument ili barem sredstvo za proizvodnju velike buke. Naravno, u pojedinim delovima se deca razulare i ono će zadovoljiti glad i najvećeg fana Blue Humans, pogotovo što je vrlo jasno koliko se dobro Love i Hana slušaju (i čuju), ali opet, u drugim delovima, teško je razaznati šta je ovde gitara a šta bubanj. S obzirom da Hana u ono vreme još nije bio preterano navučen na laptop i drugu digitaliju, ovo je dobrodošlo podsećanje na to kako analogna improvizacija ume da bude fascinantna kada je rade pravi ljudi. Album možete pazariti na gornjem linku.

 

John Coltrane: One Down, One Up, Live at the Half Note

 

Ne događa mi se baš prečesto da ušetam u prodavnicu CD-ova i naletim na Koltrejnov album koji nemam, ali eto… dešava se povremeno. Pre par nedelja sam bio na zadatku kupovine nekih diskova za potrebe pisanja prikaza na Popboksu i slučajno, po navici pretražio Koltrejnov departman na polici. Kad ono – ovo!!! One Down, One Up je zapravo vrlo sveže izdanje, staro malo više od tri godine pa to objašnjava činjenicu da ga ranije nisam viđao u našim prodavnicama. Kao i činjenicu da ga nikada pre nisam ni slušao. Zapravo, kako je Koltrejn uspeo da za vreme relativno kratkog života snimi više klasika nego iko drugi, legitimno je i zapitati se da li ima razloga da čovek uopšte sluša album koji je sasvim očigledno tek odnekud iskopan snimak nastupa za koji niko decenijama nije mislio da je vredan objavljivanja. Legitimno, ali naivno. Ovo je ipak Koltrejn. Jedan i jedini. Zapravo, kada god čovek sluša Koltrejna, bez obzira na to koliko puta ga je čuo u životu, skoro je nemoguće da mu se u nekom momentu u glavi ne formira i sledeća misao: ’Ovo što čujem snimio je čovek koji je mrtav više od četiri decenije. Više od četiri decenije nije napravljena bolja muzika od ovoga!!!’

 

Da, tačno je, a ovo dokazuje čak i album odnekud iskopanih sesija koje su emitovane uživo na njujorškom radiju a koje je Koltrejn svirao u svom omiljenom Half Note klubu. Klubu koji je, u jednom delu njegove (kratke!!!) karijere lidera bio poznat kao ’njegovo’ mesto, mesto na koje je dolazio da svira između velikih nastupa na festivalima diljem kontinenta. Impulse se potrudio oko ovog izdanja, tako da pored tradicionalno prelepog pakovanja dobijamo i eseje od strane Ravija Coltranea (koji je i producirao izdanje), kao i Ashleyja Kahna, džez autora koji je recimo napisao knjige o snimanjima albuma A kind of Blue Milesa Davisa i Love Supreme Johna Coltranea.

 

No, najbitnija je, dakako muzika, a ovde je ne manjka. Ljudi naplašeni finalnim delom Koltrejnove karijere u kojoj je nesputana ekspresija zvučala previše bučno i haotično za njihove senzitivne uši mogu da budu mirni. Ovaj nastup je jedan od poslednjih nastupa klasičnog Coltrane kvarteta, pa uprkos rečima kao što su ’ferocity’ i ’velocity’ u bukletu, muzika je, iako moćna, istovremeno i majčinski nežna, impresionistički obojena i, dakako, duboko duhovna.

 

 

U narednim mesecima i godinama Coltrane će sve više eksperimentisati sa dodatnim duvačima, dvojicom bubnjara, udaraljkama i obogaćivati svoju muziku moćnim primalnim krikom, ali ovaj album je daleko bliži klasicima poput Live at Village Vanguard nego klasicima poput Live in Seattle. Izbor pesama je zanimljiv, pogotovo što dobijamo Afro Blue i My Favorite Things, dve od Koltrejnovih najvoljenijih pesama koje su napisali drugi ljudi a koje je svirao do vrlo kasnih momenata svoje karijere, u kontrastu sa One Down, One Up koja je pak smela i napeta improvizacija idejno i sadržajno proširena u odnosu na Live at Newport verziju. Znači, za svakog po nešto, kako bi to rekli u onoj reklami, mada je za posvećenog slušaoca sve to jednako drago. Koltrejnov kvartet, na kraju krajeva odlazi jednako duboko i u svoje i u tuđe kompozicije, pretvarajući čak i valcere poput MFT u prvorazredni uzlet duha i okean zvuka. Nezaobilazno, dođavola!

 

Koliko dugo nisam kupio novi Koltrejnov CD pokazalo se i na tome kako mi je čudno izgledalo kada sam na omotu video uputstvo da se valja baciti do Impulseovog sajta gde se mogu naći video snimci, besplatni daunloudi itd. Auh, bre… Nekako takav tekst, na Impulseovom izdanju, to je kao nešto iz neke paralelne dimenzije. Na gornjem linku ne samo da možete kupiti ovaj album već možete i da daunloudujete Koltrejnove ringtonove za svoj telefon. Ako ga, za razliku od mene, imate. A ovde imate last.fm stranicu za ovaj album na kome se može i semplovati kako to (božanski) zvuči.

 

Zeni Geva & Steve Albini: Allright You Little Bastards!

 

E, da… ja inače slušam death metal i black metal u priličnim količinama, što će se osetiti ovih dana jer sam dobio svež tovar empetrojki od svog pušera iz Mirijeva, no, kolikogod energija i agresivnost dobrih među ovim bendovima bila melem na ranjenu dušu, ima nečeg u bendovima poput Zeni Geva što ih namah čini da izgledaju kao čudovišta iz crtanih filmova. Doduše, ni Zeni Geva nije bend koji bih opisao drugim rečima do ’čudovište iz (japanskog) cratnog filma’, na kraju krajeva, ime im se može prevesti kao ’nasilje novca’, ali njihova verzija ekstremne gitarske brutalnosti, uz svu svoju prostodušnu naivnost ima u sebi i dublje, uznemirujuće tonove.

 

Na ovom živom albumu se to dobro čuje, pogotovo što je ovo snimljeno 1993. godine, dakle na samom kraju prve faze benda kada su još bili više na strani nekontrolisane gitarske primitivnosti a manje na strani odsečnih i hladnih sub-metal rifova. Od sličnih bendova sa drugih meridijana poput Head of David, Terminal Cheescake ili, hmmm, Helmet? Scratch Acid? razdvajaju ih pomenute naivnost i primitivnost, osobine koje u pravim rukama postaju opasna oružja. Dok se kod nabrojanih anglosaksonskih kolega usred buke i destrukcije može prepoznati donekle izvitoperena ali ipak jasna rokenrol poza (i ovo ne mislim u lošem smislu, naprotiv), Zeni Geva, pogotovo ovako uživo više zvuče kao skupina pećinskih ljudi koja je neobičnim spletom okolnosti naletela na postavljenu binu i uključene instrumente i upustila se u razuzdano eksperimentisanje. Distorzija, teški udarci, moronsko ponavljanje moronskih fraza, Zeni Geva su na ovom albumu na vrhuncu svojih moći, izvodeći materijal uglavnom sa Total Castration i nešto malo sa Nai-Ha i Maximum Money Monster. Teško da se tu čovek može mnogo žaliti, mada sam ja nečovek i, pošto je ovo 1993. Godina, doado bih da im ništa ne bi škodilo da su uzeli i odsvirali i meni njihovu najomiljeniju pesmu Dead Sun Rising.

 

 

Ali ne može se sve imati. Trebalo bi da je dovoljno to što su Albini i Zeni Geva uopšte uspeli da ukrste puteve pre nego što je univerzum kolabirao natrag u singularitet, pa iako je Albini imao dosta… diskutabilnog uticaja na pojedine bendove iz domena brutalne gitarske buke (poput Head of David, ali i uključujući Zeni Geva koji su pod njegovom producentskom palicom postali umiveniji i zamišljeniji… mada Dead Sun Rising i dalje izuva.), ovaj živi album je spoj najboljeg od oba sveta. Doduše, Albini nije potpisan kao producent ali čistota buke koja se ovde čuje se verovatno može pripisati njegovom blagorodnom uticaju. Kao muzičar, Albini se pojavljuje samo na dve pesme tako da japanofili ne treba da se plaše kako će im njegovo prisustvo previše pokvariti nesputano gacanje po potocima krvi koje ovde teku. Ne znam da li njemu treba da se zahvali na obradi pesme The Model, ali ovako spektakularno čerečenje Kraftwerka nije zabeleženo ni pre ni posle ove ploče u ljudskoj istoriji.

 

Zeni Geva već dugo ne postoji ali njihov gitarista Kazuyuki K. Null već godinama pravi moćnu i, što je još važnije iznenađujuće originalnu elektronsku buku kao KK Null. Na gornjem linku nećete moći da kupite ovaj album jer ga već dugo nema u prodaji, ali odlaskom na ovu last.fm stranicu barem ćete moći da čujete neke od pesama.

 

John Tchicai, P.O. Jorgens, Peter Friis Nielsen, Laura Toxvaerd & Christian Kyhl: On Top of Your Head

 

Poznato je koliko skandinavci vole free jazz a još više američke free jazz heroje. Ovaj, i inače po mnogo čemu najnapredniji region drage nam Evrope je još od žezdesetih godina bio utočište za mnoge kod kuće prezrene i neshvaćene free jazz pregaoce. No, John Tchicai je ovde poseban slučaj zato što je on originalno – danski državljanin!!!

 

Čekaj, Mehmete, čujem vaš krik, Danac??? John Tchicai je Danac??? Ali… ali… ali… on je… crnac!! Plus, nije li on učestvovao u stvaranju njujorške avangardne jazz scene dalekih šezdesetih godina, pojavljujući se svojevremeno rame uz rame sa Coltraneom na ploči Ascension koja je pokazala duhovnu vertikalu što će je tek oslobođeni jazz slediti u godinama koje dolaze? Nije li?

 

Naravno da jeste. John Tchicai rođen je u Danskoj iz mešovitog dansko-kongoanskog braka i zvanično (koliko su te stvari uopšte podložne zvaničnosti) ga smatraju jednim od prvih evropskih free jazz muzičara. 1963. godine se preselio u Njujork i tamo, kako ste to gore rekli, učestvovao u stvaranju te neke njihove… scene. Kasnije je živeo ponovo u Danskoj, pa u San Francisku, pa u Francuskoj… Ne drži ga mesto, pa to ti je. Ali ono što ga i u ovim poznim godinama drži je stvaralačka glad i posvećenost stvaranju nove, snažne improvizovane i komponovane muzike.

 

Da budem iskren, ovaj album sam i kupio isključivo zbog Tchicaijevog imena jer mi imena ostalih danskih muzičar na njemu nisu bogznašta značila (jedino koje sam znao od ranije je bilo Nielsenovo, koji ima prilično dobru reputaciju kao jedan od agresivnijih danskih free jazz basista). Kupio sam ga pre nekih par godina i prijao mi je, ali mi je ovih dana iz neobjašnjivih razlog uleteo u stalnu rotaciju.

 

Moguće je da je to zato što je ovo ploča koju je lako gledati kao free jazz dajdžest za neupućene, pa mi tako uspeva i da je pustim kod kuće, na sobnim uređajima i da prođe nekoliko pesama pre nego što moja žena primeti šta sam joj podmetnuo i počne da se žali kako slušamo ’dosadnu’ muziku koju bih ’baš mogao’ da utišam. Neupućeni, izgleda, žele i da ostanu neupućeni…

 

 

Ali zaista, ovaj album sadrži sve potrebne elemente jedne zrele free jazz ploče: proširene tehnike sviranja instrumenata, freetime kompozicije i čiste freakoutove, telepatsku komunikaciju među muzičarima, čak i povremene spoken word delove, a opet sa druge strane, ima i lepe melodije, pažljivo struktuirane kompozicije i jednu odmerenost koja ipak uspeva da se zadrži podalje od nekakvog izvođačkog mediokritetsva.

 

Dobro, činjenica je da ova ploča teško da će ući u istoriju kao ’album koji je sve promenio’, pa čak i kao ’album koji je išta promenio’, ali ne mora svaki album da bude revolucija, provokacija i zora novoga dana. On Top of Your Head je kompaktno i sa ljubavlju odsvirana ploča koja će ljubiteljima prijatne melodije dati isto onoliko radosti kao i ljubiteljima superbrze, vrišteće free improvzacije. Bez nepotrebne drame, bez pretencioznosti, samo muzika. Ponekad baš tako i treba da bude.

 

Nažalost, last.fm nema stranicu za ovaj album, ali evo Tchicaijeve stranice pa nađite tu sebi nešto zanimljivo.

 

Edgard Varese: The Complete Works

 

Ako bismo pravili listu mojih najomiljenijih kompozitora akademske provinijencije iz dvadesetog veka, Varese ne bi bio baš očigledan izbor za Top 5. Tu bi svakako morao da se bori protiv likova kao što su Harry Partch (koji nije bio baš… najklasičniji primer akademskog kompozitora… mislim, ako ne računate njegov život propalice koja je spavala po teretnim vagonima u akademiju života), Alvin Lucier, Terry Riley, Pierre Henry ili Karlheinz Stockhausen. Nekako, skloniji sam, kao i u mnogim drugim stvarima, akademskoj kompoziciji koja je svedenija, skromnija po pitanju širine a ambicioznija po pitanju dubine… Mada, svestan sam koliko uključivanje megalomana kao što je Stockhausen minira ovu izjavu (na kraju krajeva, nije li to čovek koji je seo da piše operu u trajanju od nedelju dana?), ali dobro, manje nije uvek više i uostalom, Stockhausen je umeo i da bude veoma sveden samo kad je hteo.

 

Elem, Varese u ovom društvu može za trenutak da deluje skoro pa barokno sa svojim kompozicijama za velike orkestre i teorijom organizacije zvuka koja je podrazumevala okupljanja podgrupa u okviru instrumentarija u logične celine suprotstavljene drugim logičnim celinama. No, Varese je, pre svega svoju svedenost i fokus (i dubinu) demonstrirao time što je većinu svojih kompozicija kojima nije bio sasvim zadovoljan naprosto uništio. Potpuno. Bespovratno. Varese je anihilirao ideje za koje nije smatrao da su dostojne da ih iko osim njega čuje pa otud i to da celokupan opus jednog od najvažnijih kompozitora dvadesetog veka (ne morate da verujete meni, ali da li verujete Zappi?) možemo da spakujemo na jedan dupli CD i da sve to bude jedva petnaestak kompozicija (doduše, neke od njih iz više delova).

 

Vareseov istorijski značaj je valjda jasan. Rođen u pravo vreme i krećući se na pravim mestima ovaj Francuz sa dugačkim radnim stažom u Americi je bio jedna od povesnih sila koje su pogurale akademsku muziku preko praga tonalnosti (već načetog nemačkom dodekafonijom i serijalizmom, te nezavisnim ruskim avanturama u muzici), kroz oslanjanje na tembr (iz nekog razloga verujem da je ova reč u ovoj transkripciji kod nas odomaćena… ako nije, onda zamislite da sam umesto nje napisao ’boju’) i ritam, pa sve u srce sveta elektronske kompozicije gde su sam zvuk i ’istorije’ i ’tradicije’ lišene teksture i tonovi mogli da rasterećeni od kontekstualnog balasta tvore ’čistu’ muziku. No, da li je to dobro za slušanje, pitaće po neki skeptični glas? Ima li pored ljudi kao što su Bernard Parmegiani sa jedne i, recimo Gyorgy Ligeti sa druge strane potrebe da slušamo Varesea? Oh, moji nesrećni, naivni prijatelji, pa naravno da ima!!!

 

Varese je i danas sasvim legitimna ponuda za kućne uslove mada njegova sklonost ka snažnim, energičnim zvukovima pomaže i kada ga slušate u prevozu. Ranije kompozicije u kojim se impresionistički odjeci Debussyja mešaju sa atonalnim podukama Aleksandra Skrjabina su suvo zlato ne zbog teorije i filozofije koja stoji u njihovim temeljima (koje su danas, jelte, opšte mesto) već pre svega zbog toga što su tako pažljivo, tako suptilno uobličene. Varese nije uzalud cepao i spaljivao svoje kompozicije iz ranije faze i ovde se lepo može čuti kako je njegova kompozitorska ličnost sazrevala, kombinujući prepoznatljive tonalne teme sa prepoznatljivo atonalnim motivima, jakim ritmovima i elementima čistog, ne-tonalnog zvuka. Varese će mi uvek ostati upamćen kao jedan od kompozitora dvadesetog veka koji se nije stideo da u svojim kompozicijama koristi udaraljke i to za sve pare. Monumentalnost nekih od radova koji se ovde mogu čuti rezultat je upravo Vareseove ambicioznosti (da ne kažem pretencioznosti) da iskombinuje instrumente kao što su pištaljke i sirene sa povremeno brutalnim aperkatima dobro kontrolisanog simfonijskog orkestra. Uzgred, na ovim snimcima orkestar koji izvodi kompozicije je amsterdamski Royal Concertgebouw Orchestra kojim diriguje Italijan Riccardo Chailly. Chailly je inače poznatiji po izvođenjima Mahlera, Brahmsa ili Schumanna, ali nemojte da mislite da su zbog toga ova izvođenja razblažena ili konzervativna.

 

 

Naprotiv, potpuno su hardcore, a snimak koji na pravi način hvata trodimenzionalnost ove muzike (jer je Varese, kao što rekosmo rado delio orkestar u manje grupe i davao im zadatke kojima je naglašavana njihova pozicija u prostoru) prosto podstiče ulaganje u kvalitetne uređaje.

 

Što se tiče elektronskih kompozicija, one su manje zahtevne po pitanju detaljčića, ali nisu manje prostorne, naprotiv, Varese jeste bio stariji od Bouleza i Schaeffera sa kojima je video prirdnu srodnost kada su se pojavili na, er, sceni, sa svojom elektronskom i konkretnom muzikom, ali je sa druge strane i imao neku vrstu ranog starta u odnosu na njih i njegove elektronske kompozicije vrlo ubedljivo prezentiraju sve njegove ideje o prostoru, centrima gravitacije i hemijskim reakcijama između različitih zvukova, koje je razvijao radeći sa orkestrima.

 

Ispisah kola reči a jedva da sam zagrebao po liku, fenomenu i muzici koje ujedinjuje ime Edgarda Varesea. Pošto moje reči, avaj, teško da mogu da zaista prenesu veličinu o kojoj pričamo, možda je pametnije da skočite na last.fm i sami okusite delić, jelte, atmosfere, a tu su vam i linkovi za kupovinu ako shvatite da ne možete da izdržite.

 

Eugene Chadbourne: razni albumi

 

Chadbourne je jedan od autentičnih muzičkih heroja američke novije, hm, avangarde, iako sumnjam da bi on sebe opisao koristeći reči kao što su ’heroj’ i ’avangarda’. Jedna od njegovih definišućih karakteristika je svakako to što je Amerikanac (mada jeste dobar deo života proveo u Kanadi), pogotovo kada se uzme da je njegov primarni instrument za avangardu tako neprikladni bendžo.

 

No, ’neprikladan’ je još jedna od reči koje se mogu iskoristiti za Eugenea, pošto on svakako štrči iz svake grupe u koju želite da ga stavite. Među free jazzerima i free improvizatorima, on je roker, panker i kantri izvođač, među rokerima je free jazzer. Među svima njima je i noiser, koji ume da podigne toliko buke kao da se sama zemlja otvara ne bi li ga progutala za kaznu što ne uspeva da se uklopi ni u jednu kategoriju. Istovremeno, Eugene je izvanredan instrumentalista sa tehnikom kakva se retko sreće među muzičarima koji prevashodno improvizuju. Pored toga, politički je osvešćen, ali i beskrajno duhovit što znači da svoju muziku em ne shvata na neki pretenciozan način, em ume da napiše ubojitu satiru. Zaista, doktoru Chadbourneu je teško naći slabu stranu. OK, dizajn sajta mu je odvratan, eto jedne…

 

Kroz svoju skoro četvorodecenijsku karijeru Chadbourne je snimio užasavajuću količinu albuma pa bi tako sve što bih rekao o njima moglo da bude tačno, makar ja sada uzeo da brutalno izmišljam. Ali za tim zapravo i nema potrebe, jer već i samo jedna Chadbourneova ploča sadrži više ideja, duha,energije i, dođavola, muzike, nego čitavi opusi manjih muzičara.

 

Uzmite na primer Vermin of the Blues, snimljen pre dvadesetdve godine u kombinaciji sa bendom Evana Johnsa. Ovo je ploča koja počinje veselim kantri-rok komadom u kome Eugene objašnjava kako su pokušavali da snime ovaj album ali im, iz raznih razloga to baš i nije išlo. Naravno, skromnost i surovo autoironisanje su u savršenom balansu sa ubitačnom svirkom koja se isporučuje. Već sledeća pesma je snimak sa radija na kome voditelj kaže kako on taj kantri prati godinama, ali još nije video muzičara koji svira na električnoj grabulji. Eugene nije ni malo pogođen ovim i odgovara da je on već etabliran u muzičkim vodama u kojima se ideja da stavite pickup na grabulju i uključite je u pojačalo smatra sasvim prirodnom. Sledi dva minuta brutalne elektronske buke. Pa onda pesma Bo Diddley was a Communist. Tu je i čuvena I hate the man who runs this bar, koju možete posmatrati kao pažljivo odmeren komad političke satire (ne i jedini na ovom albumu) sve dok se ne setite da je napisana i prvi put izvedena u baru baš tog čoveka koga tekst opisuje kao beskrupuloznog izrabljivača i kapitalistu što kao da je diplomirao na srpskoj akademiji otimačine. Sve to se završava sasvim strejt medlijem rokabili hitova.

 

Ili, uzmite The English Channel, ploču snimljenu 1979. Godine, na vrhuncu Chadbourneove Parachute/ free improv faze tokom koje je od Johna Zorna napravio… još većeg manijaka nego što je ovaj bio pre nego što su se susreli (a ako ste slušali Zornov First Recordings, onda znate da je bio priličan ludak još u srednjoj školi). Ovo je posebno moćan album iz tog vremena, ne samo zato što se na njemu mogu čuti John Zorn ili pokojni Tom Corra, obojica u ubitačnoj formi, nego zato što je reizdanje ove ploče iz 1981. godine oplemenjeno Chadbourneovim sečenjem i lepljenjem magnetofonskih traka sa zapisima kasnijih izvođenja ove kompozicije tako da je finalni proizvod kombinacija svirke/ improvizacije u realnom vremenu od strane muzičara koji su ovu vrstu muzike u tom trenutku radili najbolje na svetu, sa kućnim pristupom elektroakustičkoj muzici. Pored nabrojanih muzičara, u gostujućim ulogama se tako mogu čuti i velikani poput Freda Fritha, Stevea Beresforda, Boba Ostertaga i drugih.

 

No, imena su jedno a kvalitet muzike nešto drugo, i ove dve stvari ne moraju uvek biti u jasnoj proporciji. Srećom, ovde je to apsolutno slučaj i The English Channel je apsolutni klasik severnoameričke slobodne improvizacije iz vremena kada je njena teorija tek stvarana a uzbuđenje otkrivanja nove, neistražene teritorije bilo vrlo opipljivo. Chadbourne i ekipa ovde sviraju muziku isto onoliko koliko ona svira njih, a delići snimaka televizijskih programa i zvukova koje ste na milimetar od prepoznavanja, te povremeno urnebesno smešni, povremeno surovi dadaistički gestovi (neki od najkompleksnijih delova kompozicije bivaju namerno uništeni) obezbeđuju puno materijala za slušanje i kontemplaciju čak i ljudima koji ne žele da se smeju dok slušaju ozbiljnu muziku.

 

Na posletku, ovih sam se dana i rado vraćao albumu Eugeneovih solo nastupa pod nazivom Any Other Suggestions?. U pitanju je meni možda i najdraža njegova ploča iz čisto sentimentalnih razloga – ovo je prvi Eugeneov CD koji sam ikada kupio (pre nekih desetak godina) a činjenica da je u pitanju i jedno od najranijih izdanja meni drage kelnske etikete Grob, da se radi o CD-R-u napravljenom u svega 150 primeraka (kasnije je Chadbourne reizdao album na svojoj etiketi) i da sam ga mnogo puta slušao putujući od svoje kuće do kuće moje sadašnje žene a tadašnje devojke (jer je bio jedan od retkih CD-ova trajanja od skoro punih osamdeset minuta koje sam imao) samo doprinosi sentimentu.

 

 

Nevezano za moje, gotovo ljudske emocije, ovo je izvanredna ploča koja gotovo savršeno sažima Eugenea Chadbournea, barem za moj groš. Pre svega, mnogi od snimaka su bootleg kvaliteta, snimljeni nekvalitetnim mikrofonom iz publike, ali ovo samo doprinosi atmosferi. Kada čujete kako se ljudi oko vas kidaju od smeha dok sa bine dopiru neopisivi zvuci koji deluju kao direktan prenos borbe čoveka i neke mehaničke zveri, to ume neopisivo da doprinese slušalačkom iskustvu. Chadbourne ovde pokazuje svoj raskošni zabavljački talenat ne samo kroz verbalni humor, već i kroz svirku. Njegova izvođenja jazz, country, blues i rock standarda su u podjednakoj meri ozbiljna i posvećena odavanju pošte njihovoj veličini, kao što ih usput karikiraju. Chadbourne nije neki pevač ali uspeva u rasponu od dva stiha da pređe put od autentične emocije do crtanofilmovske parodije. Njegova tehnika sviranja bendža je vrhunska i ovaj ’seljački’ instrument u njegovim rukama zvuči kao pravi orkestar koji preseca izuzetno nadahnutu pratnju izletima u paklene improvizacije.

 

Kada Chadbourne pređe na električnu gitaru, manje muževni slušaoci prekrivaju glavu rukama i beže u skloništa. Dobar deo diska posvećen je izlivima paklene, beskompromisne buke koju Chadbourne kontroliše taman toliko da se oseti njegova autorska aura, a da opet sloboda zvuka puštenog da vrišti bez ograda bude jasna, prepoznatljiva i katarzična. Vrhunska ploča čiji još jedan primerak može da se kupi na gornjem linku. Ne preporučujem oklevanje.

 

Za sve ostale, evo malo last.fm semplova. Uživajte!

Beogradski Jazz Festival, Archie Shepp i Five Corners Quintet

Beogradski Jazz Festival, 23. put, Archie Shepp i Five Corners Quintet, 29 Oktobar 2007, Sava Centar

Akcijom nabijen život koji vodim me nažalost sprečava i da pogledam sve koncerte koje bih želeo da vidim. Tako sam na ovogodišnjem BGJ festivalu propustio nastupe Brada Mehldaua i  Ravija Coltranea, a i večeras ću propustiti nastup ‘majstora free jazza’. Tužno. Ipak, nastup Archieja Sheppa se nije smeo propustiti.

Archie Shepp je živa legenda, hodajući mit. Čovek koji je ne samo bio svedok jednog od najuzbudljivijih perioda u istoriji pop-kulture i vaskolike umetnosti u dvadesetom veku nego je bio i jedan od najvažnijih protagonista revolucije koju je ovaj period doneo. Ne znam da li bih to vreme od pre više od četiri decenije mogao nazvati srećnim, ali uzbudljivim – to da. Teško mi je da se setim sličnog perioda u novijoj istoriji u kojoj su krupni politički, duhovni i umetnički koraci unapred bili činjeni sa takvom harmonijom.

Archie Shepp je bio jedan od najistaknutijih predstavnika njujorškog (i američkog uopšte) new thinga, generacije jazz muzičara koja je za razliku od svojih prethodnika, imala univerzitetsko obrazovanje i političku kulturu, a koje su ih smeštale u plodno okruženje opšteg fronta borbe za ljudska prava Amerike onog vremena. Shepp je bio jedan od najvažnijih saksofonista iz generacije predvođene Johnom Coltraneom, jedan od onih ljudi koji su božanski instrument svirali sa nezemaljskim nadahnućem. Saksofon je i inače jedan od najingenioznijih instrumenata koje je čovek izmislio i prosto je neverovatno da do Colemana Hawkinsa ovaj instrument niko nije shvatao kao ozbiljniji element jazza. Činjenica da saksofon samo amplifikuje i usmerava čovekov dah (kao uostalom i svi duvački instrumenti) je već sama za sebe razlog za blaženstvo sa svojim bogatstvom simboličkih motiva, ali saksofon je još i za razliku od trube (glasna, prodorna, dinamički neobuzdana) ili klarineta (mekan, tih) instrument sa rasponom boja i dinamike koji na najbolji način zamenjuje ljudski glas kao najprirodniji instrument.

Ukratko, saksofon je instrument iz snova jer samo u snovima nešto tako prirodno kao što je disanje i govor može da bude materijalizovano u nečem tako savršenom kao što je muzika koju ovaj komad metala proizvodi. Archie Shepp je učestvovao na jednoj od najvažnijih ploča jazz muzike ikada (Coltraneov ‘Ascension’), doprinoseći gotovo neizdrživo moćnom zvuku haosa koji nastaje kada ljudi zagrizu i osete dah stvarne slobode, ali je kroz svoju karijeru gajio osoben stil, kombinujući baršunasti ton tenor saksofona sa naglašeno modernističkim kompozitorskim pristupom.

U neku ruku, Shepp je bio autentični intelektualac new thing scene šezdesetih godina, nosio je šešir ili kačket, pušio lulu, raspravljao o marksizmu. Muzika mu je kombinovala elemente drame, poezije, moderne akademske kompozicije i jazza, spajajući toplinu i melodije sa atonalnošću i dekonstrukcijom. Tematski, uvek se kretao u kritičkim vodama, bilo baveći se rasnom i nacionalnom politikom, bilo dotičući se pojedinačnih elemenata iz života rase, poput heroinske zavisnosti ili zatvorskih priča, kao dobar marksista nikada ne gubeći sponu sa najširim političkim kontekstom. Čak i kada mu je u sedamdesetima muzika postala primetno konvencionalnija, Shepp nije izgubio oštricu i prodornost. Primera radi, njegov album ‘Attica Blues’ iz 1972. je izuzetno radio-friendly, ali se bavi tako teškom temom kao što je pobuna zatvorenika u zatvoru Attica.

Dakle, prilično je jasno zašto njegov beogradski nastup nikako nisam smeo da propustim. Shepp je jedan od poslednjih preživelih velikana jedne veličanstvene ere i, iako nas savremena tehnoogija blagosilja mogućnošću očuvanja zvuka i slike, prilika da se uživo vidi čovek koji ima bukvalno mitski status u panteonu umetnosti poslednjih stotinak godina, koji je hodao i udisao isti vazduh zajedno sa preminulim divovima, takva prilika se ne propušta.

Naravno, prvo je trebalo istrpeti nastup finskog kvinteta The Five Corners Quintet.

Velim ‘istrpeti’ jer sam se, naivno mentalno pripremio na to da će Shepp nastupiti prvi i ideja da ću ipak prvo morati da slušam nekakve žgoljavce iz meni inače drage Finske me je izuzetno sekirala. Dobro…

Toma Grujić je u ulozi konferansjea za ovo veče (možda i za ostala? Ne znam, nisam bio!!!) Fince najavio izuzetno biranim rečima, pominjući između ostalog da ti dobri ljudi kombinuju relativno tradicionalan jazz sa savremenom plesnom muzikom. Mogao sam se zakleti da je tu negde proletela i reč ‘elektronskom’, ali koliko god da sam naprezao nejake oči nisam uspeo da vidim niti jedan jedini sempler, sekvencer, ili neku sličnu mašinu na bini. Već posle desetak sekundi svirke Finaca obučenih u odela sa kravatama shvatio sam da nema mnogo izgleda da ću prisustvovati kakvom nadahnutom ukrštanju jazz senzibiliteta sa klupskom muzikom poslednjih godina (sreća pa su slične događaje upriličili ljudi i bendovi poput Flangera, DJ Krusha, Matthewa Herberta i još oko milion drugih) pošto je kvintet bez mnogo odugovlačenja udario pravo u sambu.

Ah… Tako dakle… Činjenica je da ja uzgajam dosta aktivnu antipatiju prema latin jazzu kada ga ne sviraju latino muzičari. Gotovo sigurno je u pitanju samo gruba predrasuda, ali nekako skoro uvek imam utisak da slušam samo spisak opštih mesta jednog instant-egzotičnog ‘žanra’ i da autorske ili lične crte tu retko ima (odmah mogu da se setim i kontraprimera, recimo nastup Carlo Actis Dato ekipe od pre par godina na novom Beogradu). Doduše, The Five Corners Quintet nisu svirali ekskluzivno ‘latinicu’ večeras (tačnije, od četiri kompozicije koje su izveli u Sava Centru dve su bile u ovom stilu), tako da je moja predrasuda bila samo delimično potvrđena. Ali ipak potvrđena.

Naime, The Five Corners Quintet je jedan prijatan bend koga bi bilo sasvim ugodno imati na razglasu u pozadini dok sedite u kafiću ili se vozikate taksijem po gradu. Njihov sajt se razbacuje rečima kao što je ‘postomoderna’ i zaista spominje kojekakva elektronska pomagala u njihovoj muzici (‘In musical terms the goal of TFCQ is to set an example of how dance floor friendly contemporary production can fruitfully meet the musical craftsmanship of the past, creating music that sounds as hip as the classic jazz records but is at the same time structurally polished and easily accessible music of today. Not housey nu-jazz, but jazz in the classic modernist spirit.‘ I još: ‘ Musical production is utilizing both the analog and digital domain, drawing on tools from tape recorders to samplers and sequencers. Even though the final sound and feel is a lot alike, the production approach of TFCQ is thus entirely different from a mid-20th century studio setting.‘), ali uživo ovo je uredna, navežbana i prilično sterilna demonstracija razumevanja onoga što jazz muziku može da učini ekstatičnom ali dostizanja samo nivoa ‘zabavnog’.

Nije da sam ja sad nešto bio ozlovoljen njihovim nastupom. Simpatično je to, ali, kako već rekoh – poprilično naštrebano i sa vrlo malo identiteta. Zaista, većina headova koje su svirali zvučala je više kao školski primer kako to treba da izgleda nego kao živa svirka, a solaže su delovale jednako naučeno i nespontano. Jedino se saksofonista (Kimmo Lasse, ako sam mu dobro zapamtio ime) mogao pohvaliti određenim ljudskim šmekom u sviranju i on je generalno bio najzanimljiviji, mada ni po čemu izuzetan.

Ali, dobri su to ljudi i publika ih je jako dobro primila što ili potvrđuje da ja imam daleko rafiniraniji ukus od prostog puka ili da sam težak snob. Hm…

Bilo kako bilo, poslednja kompozicija pod sugestivno-erotskim nazivom ‘Shake it’ je bila i ponajbolja jer je tek u njoj bend pokazao naznake poigravanja formom koju biste mogli od njih očekivati. Nije da je ovo sad bilo nekakvo radikalno zasecanje u još uvek toplu lešinu jazza i izvlačenje na svetlo dana njegovih još uvek neviđenih potencijala i unutrašnjih organa, ali tek se u ovoj kompoziciji mogla osetiti vatra.

The Five Corners Quintet je završio set i disciplinovano se uklonio sa bine (ionako su imali još jedan nastup isto veče u Bitef Art Kafeu ili kako se to mesto već sad zove) a Toma Grujić je najavio pauzu od pola sata. Tu sam već počeo da gunđam. Iako sam bio poprilično zadovoljan što je nastup Dee Dee Bridgewater otkazan, budući da bi mi još samo ona falila da se ispreči između mene i Archieja Sheppa, shvatio sam da imam pola sata vremena koje neću moći bogznakako pametno da utucam jer u svoj svojoj naivnosti nisam poneo ni svoj Nintendo DS niti PSP. Kako ne pijem alkohol a šankovi su ionako bili pretrpani ljudima, a pričanje sa Mikrobom koji samo što je počeo da se oporavlja od teškog slučaja bronhitisa nije delovalo kao zabava za duže od trideset sekundi, sedeo sam u Sali i posmatrao sada skoro praznu binu. Vreme je prolazilo…

…i posle nekih 45 minuta, Archie Shepp je izmarširao na binu predvodeći svoj kvartet. Za čoveka od sedamdeset godina, Shepp izgleda, hm, baš kao čovek od sedamdeset godina. Kačket je zamenio gospodskim šeširom, korak mu je usporen a pokreti tromi, ali kada progovori i zasvira nema sumnje da imamo posla sa jednim od najvećih muzičkih stvaralaca iz domena jazz i popularne muzike uopšte. Ne da je pričao ili svirao posebno energično, naprotiv, rekao bih da mu se i u svirci i u priči godine više nego vide, ali nije to oduzelo mnogo na snazi njegovog prisustva i stvaralaštva. Već prvih nekoliko tonova koje je dunuo, podižući melodiju iz šuma sopstvenog daha poslatog kroz cev saksofona, imali su desetak puta više karaktera i snage nego čitav nastup TFCQ. Toliko o autentičnosti.

Sheppov kvartet je moćan. Toliko da je već njihova svirka bez lidera dovoljno snažna i životna da opravda cenu karte i utrošeno vreme. Prvih nekoliko minuta slušali smo kako razgibavaju svoje muzičke mišiće kroz složene poliritmije i tople harmonije new thinga koji je sada više stil nego revolucionarna akcija, ali Archie Shepp je neko ko i kada svira stil to radi sa puno težine i svežine. Meni je najviše u oči i uši upadao bubnjar Steve McCraven koji je udarač poprilične snage a koji ipak uspeva da poput paučine fino tkanje Sheppovih kompozicija ne poremeti svojim sviranjem. Naravno i kontrabasista Dwayne Dockery i pijanista Tom McClung su teškaši koji su imali kratke i efektne prilike da nam pokažu i svoje solo veštine, a čiji je doprinos kolektivnom zvuku bio izuzetan. Vrlo brzo smo čuli i čisto blues stranu Shepove muzičke persone, odrađenu autoritativno i sa šmekom. No, jedan od najzanimljivijih momenata je bila demonstracija originalne afroameričke duhovne muzike, kroz pesmu robova koju je Shepp naučio od svoje bake, a koju je McCraven odsvirao na sopstvenom telu (‘robovi nisu imali druge instrumente osim svojih tela’) prateći ritam pevanjem koje je prihvatio i Shepp.

Inače, dolazeći na koncert slušao sam Sheppovo remek-delo iz 1969. godine, album posvećen Malcolmu X-u, ‘Poem for Malcolm’. U svojoj uzaludnosti razmišljao sam o dve stvari. Prva: toliko je muzičara i pesnika među Afroamerikancima tokom šezdesetih posvećivalo svoja dela Malkolmu da bi neupućeni prolaznik pomislio da je u pitanju nekakva strastvena gej zajednica. Ovo je Shepp i nesvesno predupredio spominjanjem vagine u svojoj Poemi. Druga: ‘Poem for Malcolm’ je album izuzetne snage koju demonstrira kombinujući impresionističke meditacije sa dramatičnim recitalom i psihodeličnim haosom free jazza. Da li je pametno slušati jedan od hajlajta stvaralaštva dotičnog umetnika pri dolasku na koncert koji se odigrava skoro pune četiri decenije kasnije i na kome skoro sigurno neće biti ovako zanosnih uzleta duha i mašte?

E, pa, Shepp me je dočekao na volej, jer je već kraj druge kompozicije bio posvećen upravo ovoj poemi koju je gazda izrecitovao preko organski složene a nenametljive pratnje ostatka benda. Svaka čast majstore.

Posle ovoga došao je momenat i da se Amerikancima na bini pridruži marokanski folk sastav Dar Gnawa. Shepp nije neki relikt prošlih vremena koji je jednom u životu bio avangarda u muzici i ostatak karijere proveo braneći stečene pozicije. Njegova istraživačka priroda ga je u toku proteklih par decenija dovela u neke zaista zanimljive muzičke vode i saradnju sa pozorištima, reperima i folk muzičarima sa raznih strana. Projekat sa Dar Gnawa se zove ‘Kindred Spirits‘, ili što bi mi reki ‘srodne duše’ (samo da nije ‘složna braća’) i Shepp je i sam sinoć vrlo eksplicitno pričao o jakom spiritualnom zadovoljstvu koje ova saradnja donosi njemu i njegovim saradnicima.

Dar Gnawa su izašli na binu u živopisnim nošnjama, zauzeli mesto sa desne strane gde će igrati i pevati sledećih sat vremena i muzika se nastavila.

Kako to sa severnoafričkom narodnom muzikom zna da bude, muzika koju izvode Dar Gnawa je u velikoj meri podređena ritmu i strukturi poziva i odziva između vodećeg pevača (koji svira i žičani instrumetn kome nažalost ne znam ime) i ostale trojice plesača/ pevača/ perkusionista (sva trojica sviraju zvečke i male činele). Na skelet ovih tradicionalnih komada marokanske muzike, Sheppov kvartet dodaje malo mesa ubacujući nešto bubnjarske poliritmije i harmonske salate koja se, razume se, vrlo dobro i prirodno uklapa. Sam Shepp je očigledno izuzetno pažljiv da prijateljima iz Tangera da dovoljno prostora u muzici i na bini i njegovo sviranje saksofona je nenametljivo i gotovo diskretno, dodajući ukusno odabrane harmonske prelive prijatno ‘primitivnoj’ osnovi marokanske muzike.

Dar Gnawa su i osvojili srca mnogih pripadnika publike (mada ih je mnogo i izašlo tokom ovog nastupa, verovatno razočarani što se jazz koncert na kraju izmetnuo u etno jazz ekstravagancu), pogotovo svojim plesom koji je neviđeno simpatičan i svakom sa ovih prostora, uostalom, blizak svojim podsećanjem na čoček ili, ako ste baš kosmopolita, ruski kazačok. Kao i pomenute igre, i ovaj ples je delom demonstracija snage i veštine, ali je njegova ritmička ljupkost i lepršava, a ekonomična geometričnost ono što zaista godi duši.

Inače, nema sumnje da je ovaj deo koncerta (a koji je bio i najduži), pored sve prijatnosti bio u neku ruku i najmanje uzbudljiv. Nakon početnog elementa iznenađenja što se kombinuju dve naizgled tako različite muzike (autorska i narodna, ritmički i harmonski svedena sa gotovo potpuno slobodnom itd.) i uživanja u bogatstvu zvukova koje ovo donosi postaje prilično jasno da obe strane uvažavaju onu drugu u tolikoj meri da je fuzija njihove dve muzike iako izvedena prirodno, ne mehanički, toliko pažljiva i uviđavna da se zadržava samo na zajedničkoj teritoriji, bez iznenađenja, bez sudara, bez eventualnih iskoraka sa bilo koje strane u pravcu nečeg incidentnog.

Ja inače imam problem sa odlascima na koncerte u Sava Centar jer su tamo sedišta takva da mi se u njima lako prispava. Sramota me je da i pomislim koliko sam puta zaspao na koncertima u ovoj sali. Neki su zaista bili dosadni, a neki su samo bili spori, tihi i meditativni pa je to večito neispavanog Mehmeta uljuljkalo u snove. Tokom nastupa The Five Corners Quintet sam bogami nekoliko puta utonuo u san podstaknut generalnom neuzbudljivošću njihove svirke. Tokom Sheppovog sam jednom ili dvaput klonuo glavom, najviše zato što ciklična, repetitivna struktura kompozicija koje su izvođene sa Marokancima prosto hipnotiše slušaoca i tera ga izvan polja svesti, na neke druge ravni.

Nakon što su Marokanci ispraćeni sa bine aplauzima, Shepp je uveo svoj kavrtet u finale koncerta sa još malo tvrdokuvane svirke. Sam kraj je bio obeležen jednim žestokim bluz komadom u kome je Shepp ne samo pokazao da nije sasvim zaboravio kako saksofon u njegovim rukama zna da zvuči prljavo, seksi i bezobrazno, nego se i pevanjem nametnuo kao FIGURA. Moćan glas, sugestivan tekst i animalni krici koji ne ostavljaju sumnju u to koja je prava priroda ove muzike, podsetili su nas na najbolji način na trenutke u kojima je rokenrol nastajao i postajao najvrelija, najuzbudljivija stvar u vaskolikom globalnom kulturnom prostoru.

Na kraju svega, ovo nije bio najbolji koncert koji sam gledao u životu, pa čak ni samo ove godine, ali nisam razočaran. Archie Shep je bio preda mnom, odsvirao neke kosmički moćne i kristalno čiste tonove na svom saksofonu, pričao o politici i duhovnosti, pokazao uzbuđenje što učestvuje u novim muzičkim eksperimentima (na pragu osme decenije života!!!) i sve u svemu zaista potvrdio status legende koja hoda. Ako već sinoć nismo slušali muzičku revoluciju, a ono smo svakako videli i čuli čoveka koji revoluciju nosi u sebi i sa sobom i koja ispunjava vazduh sa svakim njegovim gestom.

Šta sam slušao ovih dana

Čujte, svestan sam ja da vas zabole dupe šta sam ja slušao ovih dana. Nije da sam ja poznat kao neki autoritet na polju muzike (umetničke ili popularne, svejedno), pa čak ni kao osoba od ukusa (ali to je samo zato što je moj ukus toliko rafiniran da ga većina ljudi i ne razume i ne ume da ceni njegovu prefinjenost), ali uvek je zgodno osvrnuti se na neke muzičke favorite koji su se ovih dana vrteli po mojoj glavi. Ovo mi daje priliku da se jednog dana posle mnogo godina prisetim tačnog raspoloženja koje me je pohodilo u ovom vremenu i da se smejem naivnim mislima koje sam nesmotreno iznosio u javnost. Ništa lepše nego samom sebi u dalekoj budućnosti dati jedan tako lep poklon.

Skulldisco Soundboy Punishments (Skulldisco)

‘Fenomen’, ili barem stil koji poznajemo pod imenom dubstep a koji se pop-kulturom širi poput nekog pritajenog ali zajebanog šumskog požara je odličan dokaz koliko su informacione tehnologije napredovale u poslednjih desetak godina i kakve to posledice ima na kulturu i civilizaciju. Činjenica da je u pitanju muzički stil maltene sasvim ograničen na geografski uzano područje nekoliko četvrti u Londonu (uz incidentna pojavljivanja u drugim engleskim gradovima), a koji vrlo uspešno hara leftfield muzičkim medijima cele planete mnogo govori o tome koliko je univerzum popularne kulture mnogo pomeren u virtuelnu sferu poslednjih godina. Devedesetih godina imali smo jungle i drum’n’bass kome je trebalo mnogo više vremena da se nametne kao planetarni fenomen. Tek krajem devedesetih ova muzika je ozbiljnije prodrla u pop-kulturu iako je već u prvoj polovini decenije harala londonskim klubovima a oko polovine dekade širila se po TV reklamama na ostrvu. Amerikanci su tek u dvadesetprvom veku saznali šta je jungle. 

Kao kontrast tome, dubstep, reč koju znamo manje od dve godine, se raširio po medijima mnogo brže, metastazirajući pre svega kroz prašumu blogova i Internet-foruma, medija ne-kontrolisanih od strane bilo kog kulturnog/ umetničkog/ biznis autoriteta. Priča je potekla iz naroda i došla do tog istog naroda uz blagu pomoć budnijih ‘pravih’ medija (na primer The Wire ili Pitchforkmedia.com). Istovremeno, i sama muzika nikada nije imala lakši posao da pronađe put do slušalaca. Dok su pre deset godina mladi i gladni drum’n’bass producenti i DJevi svoje demo-snimke ili mikseve još uvek morali da umnožavaju koristeći kasete ili CD-Rove, narasla broadband infrastruktura i snižene cene hostinga i saobraćaja na Internetu značile su za dubstep da se protok svežih MP3jki direktno ispod čekića odvijao nikada lakše niti brže. Dubstep je žanr koji, reklo bi se svi, od medija koji su propustili da drum’n’bass prepoznaju na vreme i okite se titulom vizionara, do publike koja svoje informacije kao i muziku nalazi na sajtovima poput last.fm, žele da prihvate kao svoj. 

Što mene pomalo pogađa jer u svemu što sam do sada čuo, vrlo malo toga je zvučalo dovoljno uzbudljivo da moje staro, umorno srce istinski ustrepti. Još tačnije, kad već spominjem drum’n’bass, veliki deo dubstepa koji sam imao prilike da čujem zvuči kao drum’n’bass star deset godina, sa ritmovima svedenim na polovinu udaraca. 

 

Naravno da ovo nije samo po sebi loše, uostalom, spartanska uzdržanost i surova disciplina nekih od producenata iz onog vremena porodila je neke dobre ploče (Photek, Johnny L, Decoder itd. itd.), ali jako veliki, neugodno veliki deo dubstepa koji sam čuo zvuči kao da su njegovi autori sazreli daleko pre vremena i direktno iz stadijuma ideja uleteli u stadijum rutinirane proizvodnje pesama, bez međufaze u kojoj bi inspiracija i eksperimentisanje novim konceptima doneli istinska remek-dela. Znam da je možda i kliše reći, kada govorite o plesnoj muzici, da vam pesme zvuče kao da ne idu nikuda, ali, zaista, mnogo dubstepa je samo pametno raspoređena matrica udaraljki i bas-linija sa ponekim udarcem u klavijature i nekim orijentalnim semplom. Krvi, jaja i vizije tu pomalo nedostaje. 

Aiiii, rasteoretisah se ja ovde kao da znam o čemu pričam. Svejedno, ovaj uvod bio je potreban da bih lakše postavio ovaj dupli CD o kome sada pričam u pravi kontekst. Još jedan od primera evolucije koju dubstep prikazuje je i činjenica da njegovi najbolji eksponenti već imaju albume. Burial je prošle godine dobio vrlo dobre kritike i pozicije na godišnjim listama, pa se čak i meni ta ploča prilično dopala. Setimo se da u prvih nekoliko godina jungle i drum’n’bass priče albumi nisu ni postojali a da ova muzika izvan žanrovskog geta nije bila uopšte tretirana kao materijal za slušanje i shvatićemo koliko je koraka dubstep ispred.

U svakom slučaju, izdanje o kome ovde pričamo nije album već kompilacija singlova i pesama sa raznih kompilacija urađena od strane dvojice od najzanimljivijih predstavnika dubstepa. Applebim i Shackleton su vlasnici etikete Skulldisco i generalno muzički frikovi (bivši prodavci ploča) koji su svoju ljubav prema britanskoj elektronici (Shackleton je na jednom forumu čiji sam član vrlo lepo pričao o svojoj ljubavi spram Godflesh) i etno muzici  prilično uverljivo pretočili u seriju singlova koji se na skali uspelosti kreću od zanimljivih do ubitačnih.

Muzika Appleblima i Shackletona se ne razlikuje drastično od onoga što prave vedete žanra (Benga, Burial), sve je u teškim, surovim bas-linijama i složenim ritmovima, sa dosta etničkih preliva, ali kod njih dvojice se primećuje i ekstra-napor da se stvarima da jedna grublja oštrica. Ako vam je Burialov album bio previše fini (a znao je da bude na momente, kao Photek u svojim ‘džezerskijim’ momentima), ova kompilacija odiše jednom pankerskijom notom. Ritmovi su jeftini ali komplikovani, zvučnom slikom često znaju da promaknu distorzirane sintisajzerske teksture, ima prostačkih ali prijatnih dub momenata a bas-linije su surovo, nepokolebljivo debele. Appleblim i Shackleton naglašavaju da nisu iz Croydona (kao najvažnija imena dubstep scene) i da je to razlog što njihova muzika ima originalnu formu. 

Shackleton je sklon i uplitanju bliskoistočnih motiva u svoju muziku. Njegov najveći hit, ‘Hamas Rule’, koji i otvara ovu kompilaciju prepun je etničkih udaraljki (tabla, daire), sadrži jednostavnu orijentalnu temu odsviranu na harmonici (verovatnije, zapravo, harmonijumu), kao i sempl koji spominje Alaha. Nije ovo usamljen primer oslanjanja na orijent u dubstepu, ali kod Shackletona utisak je da je stvar za nijansu proživljenija nego kod drugih. Tako je i ‘Blood on my hands’ neka vrsta košmarne meditacije o apokaliptičnom sukobu istoka i zapada simbolisanom u prizoru tornjeva koji se ruše. Ova pesma, pored toga i jako podseća na Photeka i demonstrira koliko Shackleton duguje njegovoj klaustrofobičnoj atmosferi lavirinta izlomljenih ritmova, pretećih basova i nelagodnih šumova. Drugde, kao na primer u ‘Hypno-Angel’, spiritualno pevanje se bori za prevlast protiv distorzirane sint-linije. 

Appleblim je, sa svoje strane nešto siroviji u zvuku i njegove pesme karakterišu agresivniji ritmovi i preteći, grubi sintisajzerski rifovi. Obojica, naravno, najviše energije isporučuju kroz bas-linije.

 

Nije preterano reći da je bas-linija najvažniji deo dubstep pesme i Appleblim i Shackleton im posvećuju dužnu pažnju. Njihove bas-linije su moćne, brutalne, nemoguće za ignorisanje i vrlo često je ključna muzička i umetnička informacija pesme sadržana baš u bas-liniji. Reggae, jungle, drum’n’bass, dub, sve ove muzike oslanjale su se na bas-liniju kao srce pesme ali u slučaju dubstepa i, još preciznije, u slučaju ova dva momka, bas-linija je malter koji sve ostalo povezuje da ne odleti na sve strane. Ona je osnova pesme, njen ključni muzički iskaz. Slušanje ova dva diska na sistemu koji filtrira basove ovoj muzici daje jednu sasvim drugu, čak pogrešnu dimenziju. Ne činite ovu grešku!!!!

Pored ostalog, ova kompilacija sadrži i remiks ‘Blood on my hands’ koji je uradio Ricardo Villalobos i, ma koliko ja njega voleo, njegova osamnaestominutna minimal-techno verzija ove pesme je prilično tanka na supstanci. 

Appleblim i Shackleton tek treba da daju svoje najbolje ploče. Ova kompilacija zaokružuje jedan plodan period njihovog rada, prikazuje da pored divlje inspiracije i povremenog tumaranja kroz mrak njih dvojica ipak imaju šta da kažu, u nekim momentima i na izvanredan način. Sada valja podvući crtu, zasukati rukave i proizvesti istinska remek dela. Soundboy Punishments ih ima, pored nekih kompetentnih kompozicija i ponekog ćorka. Uzbudljiva kompilacija i dokument o jednom žanru koji je, još uvek, u nastajanju.

http://www.skulldisco.com/

http://profile.myspace.com/index.cfm?fuseaction=user.viewprofile&friendid=37801419

Skream: Skream! (Tempa/Universal)

Drugi dubstep proizvođač koji mi se prilično dopada je Ollie Jones, alias Skream koji me je prilično zadovoljio singlovima na kojima je pokazao da ima duha i da voli rege. Ili obrnuto, šta već dođe prvo. Njegov debi album je relativno nedavno reizdat za Universal i naleteo mi je baš idealno za slušanje u ovim vrelim danima. 

U kontrastu sa većinom dubstepa koji sam imao prilike da čujem, Skreamova muzika nije nužno mračna i klaustrofobična. Mislim da on shvata koliki je kliše ideja da plesna muzika koja nastaje u podzemlju (dobro, u spavaćim sobama) Londona mora obavezno da bude depresivna i teskobna, pa je njegov dubstep, u odnosu na sabraću mu, raspoložen prilično dobro. 

Naravno, ja mrzim dobro raspoloženu muziku i dokaz Jonesovog talenta je što uspeva da napravi ovakvu muziku a da ona zvuči dostojanstveno i sasvim ispravno. Recimo njegov najveći hit ‘Midnight Request Line’, koji upravo sada slušam dok kucam je u osnovi nošen jednostavnom, razigranom sintisajzerskom melodijom koja je detinjasta na jedan tako… manijački fokusiran način da sa sobom ne nosi nikakav balast namernog ‘onaivljavanja’ muzike već se čuje kao čista igra tonovima koja čoveku čista srca i dobrih namera jako prija.

Drugde, recimo na sledećoj ‘Blue Eyez’, Jones potpuno neprikriveno sebi u zadatak stavlja pravljenje regea u spavaćoj sobi. Naravno da jamajčanski studio, deset veselih muzičara i deset kila gandže nisu isto što i kompjuter u zamračenoj sobi u Croydonu, ali ova pesma nije zapravo pravi rege. Ona je više destilat regea, identifikovanje, izolovanje i pametan raspored njegovih ključnih elemenata na način na koji to jungle nikad do sada nije uradio. I dalje su veoma prisutni dobro raspoloženje i potpuna neagresivnost ove muzike koja je zadovoljna time da bude savršeno oblikovana, bez potrebe da se nameće kojekakvim trikovima. A mislim i da su moji zvučnici stavljeni na ozbiljnu probu basovima u ovoj stvari. Vrlo ozbiljnu probu. 

Sve me ovo navodi na pomisao da Jones kroz svoju, naoko vrlo prostu muziku, zapravo pokušava da promisli veliki deo pop-kulture, da sa njom komunicira, pa i da je rekonstruiše tako da neki već stereotipni tropi zasijaju novim životom. A i duhovit je. Obe teze dokazuje, recimo ‘Tapped’ koja praktično parodira ritmičke strukture ‘mejnstrim’ dubstepa i na kojoj MC po imenu JME pokazuje zašto britanski reperi nikada neće biti shvaćeni u Americi. 

Nešto veći efekat možda će postići ‘Check-It’ na kojoj Warrior Queen odlazi opasno preblizu narodnoj muzici a da bih je ja i dalje posmatrao kao tvrdu ženu sa londonskih ulica, no i ovu pesmu ne treba shvatati preozbiljno, naročito sa načinom kako Jones iz rege atmosfere prelazi u dementno krljanje. Reklo bi se da je ovo neka vrsta parodiranja obaveznih hitova televizijskog potencijala koje svaka prava underground dance ploča mora da ima. No, čini mi se da će mi u pamćenju ipak najviše ostati srećnije, prijatne pesme poput ‘Kut-Off’ ili ‘Dutch Flowerz’. Naročito je ova prva karakteristična sa svojim nenormalnim sint-linijama koje zvuče kao Kraftwerk koji usred koncerta dobijaju kolektivni infarkt. ’Auto-Dub’ je mogla da bude i razrađenija, ali njene dub ambicije su na pravoj strani ograde (da upotrebim američki izraz) a uostalom i naslov sugeriše da je u pitanju samo skica. Jedini pravi promašaj albuma je poslednja, ’Summer Dreams on Trumpet’ koja je kilavi drum’n’bass sa trubom koji verovatno treba da tridesetogodišnjake odavno ispale iz fazona primami imitacijom muzike na koju su se ložili pre deset godina i zainteresuje ih za taj neki dubstep. Čak i kad je kilav, Skream je očigledno proračunat i svrhovit…

Ono što sam po pitanju bas-linija rekao i za Skulldisco drugare, važi i za Skreama, basovi su ovde apsolutno ključni deo kompozicija i smer u kome se oni kreću menja i značenje čitave pesme, snagom obrušavanja tona vlažne, teške zemlje. Ako je dubstep muzika koja generalno treba slušaoca da podseti kako je bilo ležati u materici i razmišljati o svetu koji će uskoro prekinuti idilu, Skreamova muzika barem ovoj ideji daje jednu optimističnu, podsticajnu crtu.

http://www.tempa.co.uk/art_skream.html

http://www.myspace.com/skreamuk

Don Cherry: Eternal Rhythm (MSP Records)

Don Cherry je jedan od onih ljudi sa njujorške jazz scene koji je, i pored toga što je svirao sa najvećima, vrlo uspešno prerastao ulogu ‘desne ruke’, postao cenjen lider i vizionar i muzici dao neke od najsmelijih, koncepcijski najotvorenijih ploča svog vremena. Naravno, za to je morao da ode u Evropu, ali dobro, umetnost traži žrtve.

Ovaj album skoro četrdeset godina kasnije (izašao je 1969. godine u Nemačkoj) prikazuje Cherryja u naponu kreativne snage i eksperimentatorske žudnje. Izašao iz najprestižnije free-jazz škole (mislim, šta ima prestižnije od toga da ste svirali na albumu po kome je ceo pravac dobio ime?) Cherry je dolaskom u Evropu i blagorodnim širenjem muzičkih i kulturnih horizonata koje je ionako bilo trend u Njujorku onog vremena, rešio da radikalne muzičke i civilizacijske teorije odvede korak dalje. Ako je free jazz došao do tačke na kojoj je, kao avangarda, mogao da muziku oslobađa balasta bilo koje tradicije i vrati je u stanje blaženstva koje donosi sam zvuk, onda je sledeći korak (barem tako vele postmodernisti) svakako mogao biti slobodan pristup različitim, nesrodnim tradicijama i njihovo stapanje, kombinovanje i ukrštanje. Cherry i Sonny Sharrock su ovoj ploči doneli težinu autoriteta dvojice među najvećim imenima američke jazz avangade a tamo su ih dočekali puni entuzijazma evropski muzičari spremni da odbace stid što se usuđuju da se mešaju u ‘crnačku’ muziku. Cherry je, naravno, anticipirajući moguću kulturološku nelagodnost i pripadajuću muzičku ukrućenost, većinu pravila u samom startu izbacio kroz prozor, odlučujući se za totalni pristup muzici.

 

Ako Coltraneov ikonički album ‘Ascension’ stoji u istoriji popularne muzike kao monument koji simbolizuje zvuk gomile muzičara oslobođenih stega žanra i puštenih da se divlje poigraju, onda je ‘Eternal Rhythm’ koncepcijski korak dalje. Trejnov album je i dalje neka vrsta džeza, džeza koji insistira na primalnoj ekspresivnosti. ‘Eternal Rhythm’ sadrži i džez među svojim zvukovima, ali on ne insistira ni na nužnom kolektivnom izrazu, niti na realizaciji ličnosti muzičara (ego je uvek bio jaka komponenta Coltraneove muzike u svim kombinacijama muzičara), niti na žanru. Ovo je muzika koja nastaje iz sitnih zametaka etničkih ili pop-motiva. Muzika u kojoj gamelan jugoistočne Azije posle saplitanja kroz nekoliko sekundi psihodelične konfuzije upada u nepogrešivo američki bluz, u kome su usamljene pastirske flaute i surovi free-jazz freakouti razdvojeni sa samo nekoliko koraka Cherryjeve psihogeografije. Kasnije decenije daće nam Otomoa Yoshihidea, Johna Zorna i Billa Laswella koji će različite pop i etno žanrove mešati lakoćom klinca koji nasumično klikće na pesme na svojoj plejlisti, dajući nam ponekad spektakularno dobru muziku, ali Cherryjeva vizija totaliteta je daleko manje proračunata, daleko naivnija, pa i čistija.

Naravno da ovde ima puno traženja, eksperimenata sa neizvesnim ishodom (i posle ovoliko decenija), čak i ćorsokaka, ali ovo je ploča koja ne prestaje da osvaja svojom istraživačkom energijom, a mnoge uspele epizode na njoj su tim lepše što im osećaj potrage daje veću važnost. Cherry je, kao i mnogi drugi američki jazzeri onog vremena (bračni par Coltrane, Miles Davis, čikaški AACM), pa i šire, američki muzičari i umetnici raznih formata, bio usred faze opijenošću idejom spajanja kultura, tradicija i izražajnih formi u jednu globalnu kulturu čija bi spiritualnost u sebe uključivala sve od Isusa i Muhameda, preko Johna Lennona, animizma i budizma, pa do raznih malih duhova, bogova i gurua. Napredni severozapad Evrope na kojem se nastanio pokazao se kao plodno zemljište za njegovu potragu za totalnim zvukom, totalnom muzikom i globalnom kulturom svih ljudi. To što ništa od svega ovoga kao rasa još nismo dostigli ipak ne može biti samo njegova greška. ‘Eternal Rhythm’ je ploča koja podseća kako je dobro živeti u vremenu koje nam omogućava da ovakve ideje ne samo zamislimo nego i na kratko vreme, čak i čujemo!

Da je world muzika u docnijem periodu sledila smele, ambiciozne puteve koje su utrli Cherry, supružnici Coltrane i njihovi saborci, danas bismo živeli u malo boljem svetu. Čak i ovako, ’Eternal Rhythm’ je označio početak ere nesputanog eksperimentisanja Dona Cherryja u kome su nastale mnoge fantastične ploče prepune najdivnijih kombinacija tradicionalnih muzika i avangarde. Ako ovaj album danas zvuči pomalo naivno ili sirovo, ne treba biti snob!!! U njegovoj srži su zameci svega onoga što će doći!

http://www.discogs.com/release/655577