Pročitani stripovi: The Realm, Die!Die!Die! i Mech Cadet Yu

Pročitao sam do sada izašlih deset epizoda Imageovog serijala The Realm, a koji, po uzoru na mnoge druge Imageove trenutne serijale pravi pauze od po nekoliko meseci posle svakih pet brojeva. Ovo je, kako rekosmo već, zgodan način da se imaju i jare i pare, to jest da mnogi manje „komercijalni“ autori dobiju mogućnost da na Imageu rade tekuće serijale (što je nekada bilo rezervisano samo za osnivače i vedetu Kirkmana, a svi ostali su samo uredno cepali miniserijale) a uz minimizaciju finansijskog rizika. Uostalom, već nepune dve decenije „writing for trade“ je maltene de fakto standard u pisanju tekućih serijala, sa narativom uredno razdeljenim na diskretne priče koje se srazmerno lako mogu čitati kao pojedinačne „knjige“ kada izađu u kolekcijama.

E, sad, jedino je problem što The Realm zapravo uopšte nije tako pisan i njegova dosadašnja priča je jedan neprekinuti, tekući, takoreći serijalizovani mesečni(ish) narativ sa utemeljenjem u veoma tradicionalnim idejama šarolike družine junaka i njihove herojske potrage. Al dobro, izdržaćemo.

Elem, The Realm je meni vrlo dobar strip, možda čak ne toliko zbog toga što je do sada uradio – mada je uradio dosta – koliko zbog odličnog rukovanja premisom i potencijala koju ona ima a koji se lagano, što bi se reklo, štedljivo eksploatiše kroz priču. Ako ste poslednjih nedelja slušali o tome kako je Boomov serijal Coda sjajan jer je spojio postapokalipsu i visoki fentezi i pomislili „kako da to niko do sada već nije uradio?“, The Realm je strip za vas. Ne da, razumećete, između ova dva serijala ima previše sličnosti u tonu ili zapletu.

Codu su neki opisivali (šarmantno ali pogrešno) kao „Pobesneli Maks sreće Gospodara prstenova“, a The Realm je zapravo više „The Walking Dead zavaren na kampanju Dungeons ’n’ Dragons“ i scenarista Seth Peck (sa dva pristojna Image miniserijala i jednim kratkim upadom u X-Men u svom CV-ju) je prilično impresivno pogodio ton sveta u kome se priča događa, ali i tempo kojim će nam davati informacije o njemu. Hoću reći, ako Coda (o kojoj nismo pisali, ali trenutno je čitam pa mi je sveža u glavi) čitaocu daje gomilu informacija kroz epistolarne meditacije svog protagoniste i ovo je u početku stripa primarni način objašnjavanja u kakvom se svetu sve to događa, The Realm ide sasvim suprotnim smerom, smeštajući čitaoca in medias res i zatim postepeno dajući pozadinske informacije kroz dijaloge i kontekstualno pripovedanje.

Ovo je sasvim uspeo pristup jer Peck vrlo pazi na to da svaka situacija koji prikazuje ima jasne konflikte, sa jasnim ulozima, rizicima i potencijalnim dobicima tako da čitalac sasvim beznaporno prati šta se tu dešava a bez potrebe da do sitnih detalja poznaje pozadinu sveta u kome se to, jelte, dešava. Opet, svaka od ovih situacija otkriva po delić istorije sveta u koji je priča postavljena i rezultat je da sam ja u svakom momentu bio ne samo udobno uslužen po pitanju razumevanja trenutnog zapleta, već i uživao u nagađanjima šta će nam još sve ovaj bogati svet otkriti daljim razmotavanjem.

Naravno, uvek postoji rizik da se Peck do kraja stripa usredsredi na ono što je neposredno ispred nas i da neki sumarni narativ bude nedorečen ili nezadovoljavajući. Ruku na srce, glavni zamajac zapleta – grupa ljudi putuje kroz neprijateljsku teritoriju da bi određeni tajnoviti artefakt odnela na određeno mesto – je toliko generički i stereotipan da je sasvim moguće da na kraju nećemo dobiti u potpunosti zadovoljavajuću priču, ali za sada The Realm uspelo prikazuje različite nivoe interesantno konstruisanog sveta i uvek nam ispred nosa maše zanimljivim misterijama za koje se nadamo da će isplate slediti u narednim brojevima.

Osnovna premisa stripa je da je naša civilizacija otišla u Đoksona kada su se na Zemlji pojavili misteriozni tornjevi koji su najavili transformaciju u novu realnost u kojoj magija postoji, čarobnjaci, nekromanti i mračni bogovi imaju svoje mračne agende u kojima su ljudi puki resurs, a fantastične zveri, zmajevi i naoružani, ljudožderski orci čine putovanje između utvrđenih, branjenih ljudskih naselja rizičnom rabotom.

The Realm vrlo dobro kombinuje fantazijske i naturalističke elemente svog sveta, skrećući sasvim u žanrovske afektacije kada je to potrebno (nekromant koji pregovara sa mračnim božanstvima i nudi im se u zamenu za moć je mogao ispasti iz bilo kog Marvelovog stripa od pre pedesetak godina sa svojom dobro odmerenom melodramatičnošću) ali ih onda umešno temperirajući „realnim“ likovima i ponašanjima. Glavni junaci su, kako već rekoh, ubedljivi „normalni“ ljudi po uzoru na The Walking Dead, naoružani lukovima i strelama ali i vatrenim oružjem, oni nose odeću kao i mi – ima tu dukserica sa kapuljačom i majica sa logotipima, još uvek – psuju i povremeno se svađaju a onda uveče kad sednu da odmore uz vatru prisete se kako je svet izgledao dok je sve bilo normalno i igrao se fudbal. Peck uspeva da odlično žonglira prilično velikim ansamblom likova, dajući nam taman koliko treba o svakome i iz svakoga od njih da nas vuče napred. Neki od likova imaju očigledne tragične lične istorije, a praktično svi imaju nekakve zanimljive misterije – osim jednog koji će se verovatno pokazati kao presudan za neki budući preokret – i Peck ih čvrstom rukom vodi od jedne do druge drame u koju upadaju.

A, naravno, svet u kome imamo magiju za koju nije baš sigurno kako radi, i upade onostranog u gritty realnost je vrlo pogodan za razne drame. Opet, kvalitet ovog stripa je upravo u tome da se autori pažljivo uzdržavaju od previše naglih eskalacija pa su situacije u koje protagonisti upadaju lepo odmerene i ubedljivo „realistične“ u odnosu na generalni ton stripa. Ovo me, zapravo, najviše podseća na dobro vođenu D’n’D kampanju gde game master razume da je sukob sa grupom orka zabarikadiranom na farmi koja ima tri moguća prilaza, ali od kojih je jedan ispod vode, zanimljiviji za igrače od rata dve armije zmajeva u kojoj svi lete i bljuju vatru. The Realm nam konstantno daje probavljive, jasne situacije u kojim imamo dobro odrađen saspens i akciona razrešenja i za sada to mene veoma lepo vozi iako ne umem da tačno kažem kuda.

Veliki deo mog pozitivnog stava o ovom stripu zarađuje crtež Jeremyja Hauna. Haun je na ovim stranicama pohvaljen pre par godina za kvalitetan rad na takođe Imageovom serijalu Beauty gde se bavio i pisanjem skripta, a tada sam posebno podvukao da Haun ima da crta sasvim obične ljude u često sasvim banalnim situacijama i da nekako uspeva da zablista pod takvim uslovima. Sa The Realm, naravno, ima mnogo više prostora da se igra i vidi se da čovek veoma uživa. Ovo je strip u kome Haun uspeva da nam proda likove koji su žanrovski stilizovani ali ne i prestilizovani da bi to pokvarilo taj neki kvazinaturalistički senzibilitet, a da se zatim ozbiljno zabavi dizajnirajući orke i druga bića sa onu stranu realnosti i mašte. Pogotovo je način na koji su prikazani paukoliki stvorovi u poslednjih par brojeva impresivan i, naravno, jezovit a ovde nikako ne treba prenebreći odličan kolor Nicka Filardija koji je od presudnog značaja za postizanje te osetljive ravnoteže između fantastičnog i „realnog“.

No, jednako je važno i da se Haun istesao u odličnog pripovedača pa mu Peck neretko daje čitave scene bez teksta u kojima se radnja jasno i efikasno tera dalje, a akcione scene takođe veoma uspelo postižu da budu dinamične i visceralne ali da nas ne izvedu iz te neke iluzije da gledamo „realistične“ događaje u kojima bi mogli da učestvuju „pravi“, svakodnevni ljudi.

The Realm je naprosto zanatski vrlo dobro odrađen paket i vrlo je verovatno da se meni ovoliko dopada jer tako uspešno spaja jasan, razumljiv i ne preterano komplikovan fantazijski seting sa kvalitetno vođenom akcionom misterijom starog kova. Ako vam se čini da bi ovako nešto bilo i po vašem ukusu, isprobajte.

Pročitao sam, takođe, i svih sedam do sada izašlih epizoda ponovo Imageovog serijala Die! Die! Die! i ovo je, ako niste sigurni, novi projekat Roberta Kirkmana i Skybounda koji, za razliku od vrlo ozbiljnog i gotovo meditativnog Outcasta, te sporog, zamišljenog Oblivion Song, nastoji da se nametne akcijom, misterijom, praktično pornografskim nasiljem, ali i radikalnim političkim i socijalnim tezama. Zapravo, čitajući ovo, pogotovo poslednju epizodu u kojoj imamo jedan provokativni feministički manifest (napisan doduše, od strane dva muškarca, jelte), nisam mogao da se otrgnem utisku da Kirkman ovde iz sve snage pokušava da kanališe Gartha Ennisa.

Možda je stvar u koscenaristi. Scott M. Gimple je čovek blizak Kirkmanovom srcu, bio je odgovoran za TV seriju The Walking Dead od četvrte sezone pa sve do osme, ali u svakom slučaju, način na koji Die! Die! Die! u prvi plan stavlja oduzimanje ljudskih života na načine koji su spektakularno visceralni i ovo upliće u narativ koji se bavi komplikovanim moralnim pitanjima, pa sve to kombinuje sa eksplicitnim – i prilično razvratnim – seksom u kome učestvuju politički moćnici zaista snažno priziva ennisovski štimung. I ovo koristim kao kompliment, s obzirom da sam video da ljudi Die! Die! Die! porede sa radovima Marka Millara za Millarworld koji su, da se ne lažemo, često ne naročito dobri kokteli nasilja i frivolnog humora.

Die! Die! Die! je u osnovi politički triler a njegov, za sada najveći problem (ili, čak „problem“) je što nema jasno određenog glavnog junaka. Umesto toga, priča prati ansambl različitih likova koji su svi povezani nitima zapleta a koji nije toliko složen koliko imamo utisak da čitamo nekoliko zapravo odvojenih priča što su samo tangencijalno povezane. No, ovo je politički triler na nivou, recimo, Kingsmana i bavi se posebnom tajnom grupom unutar državne administracije SAD koja koristi svoju veliku moć da, zaobilazeći zvanične propise i potpisane sporazume, rešava najneuralgičnije tačke na globusu tako da ljudi koji čine veliko zlo budu hirurški uklonjeni, a da populacija bude blaženo nesvesna kakav je tumor odstranjen iz njenog kolektivnog tkiva.

Ovo je, naravno, provokativna ideja i Ennis bi je svakako iskoristio da se pozabavi omiljenim istraživanjem odnosa između vojnika koga treba poštovati jer je profesionalni heroj, i rata koji treba prezirati jer je proizvod kapitalističkih mahinacija – čak i kada je rat tajni a vojnici su zapravo profesionalne ubice koje samo, srećom, rade za dobre momke.

Kirkman i Gimple se, istina, laćaju  ove rasprave i njeni protagonisti su američki senatori koji imaju suprotstavljene ideje o tome šta korišćenje sile koja ne odgovara ni jednoj zvaničnoj instituciji zaista treba da postigne. Ovde postoji interesantna tenzija između toga da li korišćenje konačnih resursa da bi se eliminisao jedan serijski zlostavljač dece na visokom političkom položaju ima smisla u odnosu na to da se ti isti resursi koriste za apstraktniji ali u teoriji po sveukupnu ljudsku rasu, u budućnosti, važniji cilj. Ovo je večita rasprava o tome da li se vrednosti jednog društva smeju doživljavati kao apstraktne u momentima kada se dela silom i strip je makar eksplicitno vodi, makar i ne dolazi do jasnih i definitivnih odgovora, na ime, između ostalog, toga što je ipak u pitanju akcioni triler a ne filozofski traktat.

S druge strane, strip istovremeno ima paralelni ali upleteni narativ o pripadnicima „deniable ops“ jedinica koje se za bolje sutra bore ubijajući anonimno po celom svetu i ovde dobijamo dosta komplikovan narativ o porodičnim usudima i zamenjenim identitetima koji se nalazi negde između Bornovog Identiteta i Infernal Affairs.

Da sve to na gomili prilično uspešno funkcioniše svedočanstvo je nemalog talenta dvojice autora i pažljivog rada na stripu koji relativno udobno osciluje između ozbiljne sociopolitičke diskusije i krvoločne satire. Opet, afiniteti ka ovakvom narativu u dobroj meri mogu da zavise i od toga da li imate stomak za priču punu likova od kojih vam možda ni jedan nije dovoljno simpatičan dok pripovedanje skače od jednog do drugog tako da skoro da nikada ne znate šta ćete sledeće pročitati. Ovo je svakako sistemski ugrađeno u Die! Die! Die! – na kraju krajeva ovo je strip čiji su autori od javnosti uspeli da sačuvaju tajnu o njegovom postojanju sve dok se nije pojavio u prodaji. Kirkman i Gimple ovde svakako idu na šok-taktiku i provociranje, ali mada to može čoveka, u zavisnosti od njegovih preferenci, i da zamori, ne može se poreći da imamo posla sa dva vrlo dobra scenarista koji uspevaju da očuvaju tempo pripovedanja iako ono skače na sve strane i iako su neretko scene viceralnog, jako dinamičnog nasilja presecane scenama kilometarskih dijaloga u kojima likovi pretresaju filozofiju.

Kad smo već kod visceralnog nasilja, Die! Die! Die! je očigledno zamišljen kao omaž eksploatacijskoj, grindhouse estetici pa je ovde crtač Chris Burnham presudan kao koautor koji će svemu dati ispravnu formu. I, mislim da su se Kirkman i Gimple prilično usrećili sa Burnhamom, iskusnim profesionalcem koji je radio za gomilu izdavača (podsećam na Batman Inc. sa Grantom Morrisonom) a koji bi verovatno bio mnogo manje koristan na stripu što treba da posreduje nekakvu kontemplativnu atmosferu ili, nedobog, elegiju. Die! Die! Die! je strip sav u akciji i dinamici i Burnham je idealan za ovu vrstu estetike. Njegovi paneli su detaljni i nabijeni energijom čak i kada se na njima događaju sasvim trivijalne, obične stvari, a kada se zapuca ili potuče, sve pršti od gotovo japanski naglašene akcije, tela u ekstremnom pokretu, ali i vodoskoka krvi i komadića tkiva koji odleću na sve strane u susretima sa sečivima ili mecima. Generalno jarki kolori Nathana Fairbairna doprinose atraktivnosti ovog stripa i istovremeno uspevaju da ga spasu toga da izgleda isuviše mračno, a što je uvek rizik sa ovakvom tematikom.

Die! Die! Die! je interesantan projekat sa očiglednim majstorstvom na delu kod sve trojice autora ali i stalnim balansiranjem između nekoliko ravni priče, te rizikom da se upadne u zamku prevelikog oslanjanja na pornografski prikaz nasilja. Za sada je to meni vrlo zabavno za čitanje, da ne bude dileme, ali ja volim eksploatacijske zahvate ovog tipa i uvažavam da to neće biti za svakoga. Ako vam politički triler sa nekoliko slojeva priče koji se međusobno solidno dodiruju, te puno nasilja i provokacije deluje kao nešto po ukusu, uz Die! Die! Die! ćete se verovatno dobro provesti.

Konačno, pročitao sam i svih 12 epizoda serijala Mech Cadet Yu koga su za BOOM! Studios radili Greg Pak i Takeshi Miyazawa tokom prošle godine i ovo je na nekoliko nivoa vrlo prijatan strip.

U prvom redu, Mech Cadet Yu je dobrodošlo podsećanje da BOOM! nije samo firma koja kvalitetno ali plaćenički odrađuje poslove na gomili licenciranih serijala poput Power Rangersa, Sons of Anarchy, Buffy the Vampire Slayer ili Jim Henson’s Labyrinth, već i izdavač koji ume da vrlo ozbiljno uloži u originalne radove i osvetla obraz.

U drugom redu, Mech Cadet Yu je neka vrsta severnoameričkog omaža azijskoj (čitaj: japanskoj) strip i animacijskoj kulturi koji uspeva da bude iznenađujuće svež i pozitivan, sa dobrim razumevanjem senzibiliteta predložaka ali bez namere da se ide u direktnu emulaciju. Ovde, razume se, svakako ne škodi što je Pak pola korejskog porekla a Miyazawa, i pored kanadskog pasoša, u celini japanskog.

Mech Cadet Yu je u principu mecha/ giant robo strip, vidno inspirisan klasikom kao što je Mobile Suit Gundam, ali i – u manjoj meri – kasnijim (postmodernim?) polemikama poput Neon Genesis Evangelion. Ovo potonje se pre svega odnosi na ideju da Mech Cadet Yu umesto složene priče o građanskom ratu koja je bila u osnovi Gundama zapravo baštini motiv invazije iz svemira i tinejdžera za upravljačima ogromnih robotskih „odela“, a što je sve  bliže Evangelionovoj postavci, no odmah ću ovde skrenuti pažnju na to da Mech Cadet Yu ni u ludilu ne pokušava da bude vrtoglavo višeslojna i komplikovana priča nalik Evangelionu i da je, zapravo, ovo u prvom redu jedna vedra, u najboljem smislu te reči dečija priča o ratu, herojstvu, sazrevanju, pa i identitetu.

Mech Cadet Yu je pre svega izuzetno optimistički nastrojen narativ. U njemu se upoznajemo sa ratom koji Zemlja vodi protiv hitinskim oklopima okovanih osvajača iz kosmosa koji podsećaju na džinovske krabe i pokušavaju svojim jajima da zaseju voljenu nam planetu, a osnovna tehnologija koju Zemlja koristi u borbi su dvadesetak metara visoki poluautonomni roboti iz svemira koji jednom godišnje dolaze u trojkama na našu planetu i sami biraju mlade kadete Sky Corps akademije sa kojima će biti upareni. Trik koga Pak koristi je zanimljiv jer u našem slučaju Stanford Yu uopšte nije kadet na akademiji već čistač, zajedno sa svojom majkom koja je kineska imigrantkinja i sa sinom uglavnom i dalje komunicira na kantonskom narečju, objašnjavajući mu da sa jedne strane mora da bude svestan svog položaja u socijalnoj hijerarhiji ali i da radi pet puta napornije od svih drugih da bi se u toj hijerarhiji dokazao.

Pak ovim vrlo uspelo uvezuje klasične istočnoazijske motive u osnovu identiteta svojih protagonista ali strip se zapravo ne bavi previše eksplicitno pitanjima socijalne pravde i doprinosom migranata (ratnoj) ekonomiji i društvu, puštajući da se ove stvari prirodno odmotavaju u podtekstu. Kao iskusan zanatlija, Pak pre svega zakuvava jedan intimniji zaplet u kome Stanford Yu biva odabran od strane jednog od robota iako nema formalno obrazovanje, a akademija ovo mora da prihvati jer mu podršku pruža lično Skip Tanaka, ratni heroj i prvi čovek koji se ikada upario sa robotom iz svemira. Naravno, stvari komplikuje to da jedan od glavnih predavača na akademiji, general Park, pokušava da progura svoju ćerku kao studenta generacije i prirodan izbor za pilota ratne mašine. Kada njegova mezimica ne bude odabrana, Park je stavlja za „volan“ prvog ratnog robota napravljenog 100% na Zemlji a po uzoru na tuđinsku tehnologiju koju Zemljani već decenijama koriste.

Rivalitet među klincima na akademiji je solidna osnova za dramu iz koje bi neki japanski mangaka izvukao bar 5-6 godina nedeljnog izlaženja ali Mech Cadet Yu sa svega 12 epizoda mora da se kreće daleko bržim korakom pa vrlo brzo ulozi postaju jako visoki i kadeti sa prve godine moraju da se glavačke bace u borbu protiv tuđinskih zavojevača. Pak se majstorski igra motivima herojstva i požrtvovanja u paru sa idealističkim dečijim svetonazorom i Mech Cadet Yu je ratni strip koji nimalo dvosmisleno ili neodlučno insistira na tome da se teške odluke što ih rat nameće moraju donositi sa punom svešću o tome šta su sržne vrednosti društva koje se ratnim naporom brani. I da je kompromitovanje ovih vrednosti radi pobede u ratu zapravo ekvivalentno porazu.

Svakako, ovo je idealistička maštarija, ali ovaj strip od svoje prve strane ne krije da su mu glavne teme prijateljstvo, poverenje, uzajamna podrška između pripadnika zajednice, pa je i njegova ideološka fokusiranost sasvim prirodno uklopljena sa njegovim tonom. Ovo je priča u kojoj se pokazuje da svi, od čistačica i mehaničara, pa do pilota (i pilotkinja!) u džinovskim robotima, na kraju dana daju presudan doprinos pobedi u odbrambenom ratu i Mech Cadet Yu je jedna dobronamerna i optimistična ali zapravo sasvim pravoverna kritika militarističke mitomanije pa i, ako hoćete, toksične muškosti kao takve.

Mislim, ne da se sad tu nešto pamfletski gura u lice čitaocu ali Pak vešto prikazuje da su pravila koja u vojsci važe i ne smeju se kršiti, neretko pravila napravljena po meri vladajuće grupe u populaciji, a ne nužno čitave populacije i da monopolizovanje prava na odlučivanje od strane onih koji komanduju u ratu često rezultira u „pobedi“ koja je pobeda vladajuće ideologije, ne obavezno i pobeda u kojoj učestvuju ravnomerno i ravnopravno svi koji su se za nju borili.

Kraće rečeno, kada Yu i njegovi drugovi krše vojna pravila i eksplicitno odbijaju da poslušaju naređenja, oni su vođeni (izvornim?) idejama da su heroji potekli iz zajednice i moraju biti izraz njenih težnji, umesto da su nekakav destilat njene nekakve podsvesti i mogu biti otuđeni, te delati u nekom višem, apstraktnijem cilju koji zajednici na kraju dana ne donosi ništa opipljivo.

Ako zvuči preozbiljno, ne treba da brinete, Mech Cadet Yu je strip pisan pitko, zabavno i kreće se veoma brzim tempom prema finalu koje je prepuno sjajne akcije, uzbudljivih preokreta i veoma zadovoljavajućih razrešenja. A onda tu je i Miyazawin crtež.

Miyazawu sam zavoleo na Ms. Marvel a sa Mech Cadet Yu je imao priliku da se ludo zabavi dizajnom robota, prikazom spektakularnih bitaka između čelika i hitina u svemiru, ali i crtanjem tinejdžera koji deluju kao deca, ponašaju se kao deca i razmišljaju kao deca. Miyazawa je uspeo da prenese veliki deo senzibiliteta shonen manga stripova a bez pokušavanja da kopira tehnike njihovih autora i zahvaljujući njemu, ali i izuzetno toplom i sjajnom kolorisanju iz ruke nekoliko autora i autorki Mech Cadet Yu je jedan od za oko najprijatnijih stripova koje sam uzeo u ruke u poslednjih nekoliko meseci.

Na kraju dana, ovo je strip koji me je ostavio sa apetitom da čitam još i nadam se da će ova dva čoveka pored svojih brojnih projekata za Marvel i druge izdavače, pronaći vremena da urade još koji ovako prijatan serijal sa jasnim odavanjem pošte uzorima, kvalitetnim žanrovskim radom ali i izraženim autorskim rukopisom. Pa, eto, iz mojih usta u božije uši.

Pročitani stripovi: Roche Limit Clandestiny, The Beauty, Stringers i Outcast

Pročitao sam svih pet epizoda srednjeg dela serijala Roche Limit pod nazivom Roche Limit Clandestiny i utisci su mi, kao i nakon čitanja prvog dela Roche Limit triptiha ponešto blaži od onoga što se da pročitati po internetu.

Roche Limit je, inače, astronomski termin kojim se označava daljina na kojoj neko, jelte, nebesko telo, koje se nalazi u blizini drugog  velikog nebeskog tela, počinje da se raspada pod uticajem plimnih sila i formira prstenove oko tog, jelte, velikog nebeskog tela. Komplikovano, ali i garantovano da već naslovom ovaj serijal privuče pažnju publike koja voli da čita naučnu fantastiku sa „starinskim“ fokusom na astronomiju, komsonautiku, kolonizaciju drugih planeta itd. Još kada je internet krenuo da kolektivno uzdiše od slasti i hvali Roche Limit kao „SF serijal koji morate čitati“, bilo je jasno da se kolizija između mene i ovog Imageovog serijala nije još dugo mogla izbegavati.

Posle prvog serijala – Roche Limit: Anomalous – uzdržao sam se od javnog komentarisanja jer ni meni samom nije bilo najjasnije zašto mi se najnoviji serijal Michaela Morecija, scenariste koji je već imao određenog uspeha sa Hoax Hunters ili Burning Fields (ali i sa taj-inovima za Planetu majmuna) nije dopao onoliko koliko sam očekivao da mi se dopadne. Prvi deo Roche Limit bio je naučnofantastična skaska koja je kombinovala „tvrdu“ nauku sa putovanjem u svemir i kolonizacijom drugih svetova (welp, jednog drugog sveta) i palpičnu žanrovsku ekstrapolaciju ovih tema sa prikazivanjem društva koje se na tom drugom svetu razvija i deformiše, kupeći uticaje sa svih strana, od Laryja Nivena, pa do klasičnog noir detektivskog štiva, i sve zaokruživala interesantnim pogledom na ljudsku spiritualnost i to kako se ona menja prelaskom nekih prirodnih ili makar tradicionalnih granica ljudskog habitata. No, da li su mi likovi bili nedovoljno interesantni (spojler: jesu) ili šta je bilo, tek, originalni Roche Limit me je ostavio donekle nezadovoljenim…

Clandestiny je zato interesantan predlog jer mada se dešava hronološki nakon događaja iz prvog serijala, on sa njim ne deli ni likove ni narativni tok ni, reklo bi se, žanr. Clandestiny jeste priča o tome šta je bilo dalje ali je pričana iz drugog ugla sa osvetljavanjem novih elemenata te neke meta-pripovesti o ljudskom otkrivanju novog sveta i kako se to odrazilo na čovečanstvo i mada je s jedne strane ovo fokusiranija priča sa jasnijim odnosima i motivacijama likova, ona ne otkriva previše toga o misteriji koja je u središtu serijala. Naprosto, Moreci zna da treba da čitaocu pokaže  taman toliko da ga i dalje drži na udici ali da se prava otkrića valjaju čuvati za završni deo trilogije (koji kreće, mislim, u Aprilu) pa nam Clandestiny na kraju prikazuje samo da je to nešto što su ljudi pronašli tamo negde, na drugom kraju kosmosa, pretnja, sada već bez ikakve sumnje, ali se vešto usteže od toga da nam da mnogo detalja.

No, ovde je to možda primerenije načinu na koji je priča pričana. Anomalous je dosta radio na world-buildingu, objašnjavao kako su nove tehnologije promenile društvo i kako je promenjeno društvo koristilo nove i izmišljalo još novije tehnologije, dok se Clandestiny najviše bavi oprobanim horor-tropima prikazujući ekspediciju koja dolazi na planetu nakon što se na njoj dogodio extinction level incident a koja će zatim otkriti da su stvari i gore nego što bi se očekivalo.

Morecijeva boljka sa likovima koji ne uspevaju da – barem u meni – izazovu preterano duboku empatsku reakciju i ovde je prisutna i mada bi se možda moglo argumentovati  da u priči u kojoj je većina likova predviđena za odstrel još od prve strane i nema potrebe da se ide mnogo u njihovu razradu, rekao bih da je to i dalje najveći problem ovog stripa. Likovi za jednokratnu upotrebu od kojih sam neke mešao do samog kraja i od kojih ni jednog ne bih umeo da danas opišem sa više od jedne reči su nažalost očigledno slabija strana i ovog serijala koji sa druge strane ima sve interesantniju i sve uzbudljiviju pozadinsku priču. Misterija u njenom centru je sa Clandestiny produbljena na dobrodošlo preteći i jezovit način, pa ću sa interesovanjem čitati i treći deo, naravno, jer mislim i da je Morecijevo menjanje postave, vremenskog perioda u kome se priče dešavaju kao i žanrovskih naglasaka dobrodošao potez koji priči dopušta da bude pripovedana na elegantniji način nego što je to na početku sugerisano. S obzirom da je strip postigao toliki uspeh da je Moreci konačno napustio svoj stalni posao i otisnuo se u vode ful tajm pisanja stripova, verujem da će se u trećem Roche Limitu videti razlika. No, za sada, ovo je strip koji me privlači elementima sveta u kome se događa i zapletom, ali me i odbija kartonskim likovima (koji povremeno izgovaraju dobre dijaloge) i pomalo nezanimljivim crtežom. U ovom serijalu crtač je bio Kyle Charles ali njegov stil je dovoljno sličan prethodniku mu, Vicu Malhotri, da mogu slobodno da kažem kako su ovo korektno ali neupadljivo, pomalo dosadno nacrtani stripovi.

Sledeće što sam čitao je bio The Beauty, još jedan od novih Imageovih serijala koji je nastao nakon što je publika odlično reagovala na test-epizodu u sklopu Imageove Pilot Season inicijative,  izlazio u drugoj polovini prošle godine, završio svoju prvu priču šestim brojem, prošlog meseca, i sada se priprema za drugu priču koja bi trebalo da se nastavi u Maju. Reakcije na strip su do sada bile solidne pa će autori – relativno nepoznati Jeremy Haun i Jason Hurley (od kojih je ovaj prvi pored scenarističkih imao i crtačke dužnosti) – biti pojačan iskusnim Mikeom Huddlestonom koji će od Hauna preuzeti crtež.

The Beauty je solidno nacrtan strip, da tu ne bude zabune. Haun nije skršio neke granice medija svojim radom ali je odradio više nego korektan posao u stripu koji se događa mahom u sasvim savremenom urbanom mizanscenu sa gomilom sredovečnih ljudi koji izgledaju sasvim obično i svakodnevno. Hoću da kažem, nacrtati strip koji na grafičkoj ravni nema neke karakteristične elemente fantastičnog ili barem razobručeno maštovitog, je malo veći izazov nego što bi se na prvi pogled reklo. Poveliki broj crtača ulazi u stripove baš zato jer vole da puštaju mašti na volju, da crtaju fantastično, nemoguće, bajkovito itd. pa je rad na stripu koji se, naprotiv, trudi da izgleda kao, ajde da kažemo, prosečna epizoda nekog CSI spinofa (ili, čak, Mornaričkih istražitelja, za poseban nivo običnosti) sigurno zahtevao ozbiljnu disciplinu na strani autora.

Elem, The Beauty je u načelu naučnofantastična priča ali definitivno bliža savremenom američkom televizijskom serijskom programu nego razularenoj (i vizuelno raskošnoj) naučnoj fantastici kakvu barem ja intuitivno vezujem za strip-medij (ili barem njegov Heavy Metal legat). U centru zapleta je najnovija (fiktivna, jelte) polno prenosiva infekcija koja hara svetom (koji je i ovde, konvinijentli, sažet na severnoamerički kontinent) a koja se od drugih dosadašnjih infekcija razlikuje po jednoj bitnoj karakteristici. Naime, njene posledice, barem koliko prost narod ume da vidi, su da postajete lepši – crte lica vam postaju pravilnije, skelet, muskulatura, kvalitet kože i kose se poboljšavaju i generalno ovo objašnjava zašto ne samo da se na ulicama ne vide masovne demonstracije obolelih koji traže da Vučić nešto uradi i da SZO nađe lek, nego i zašto povelik broj ljudi zapravo aktivno traži zaraženog seksualnog partnera da od njega pokupi dobroćudnu i, neki bi rekli, blagoslovenu infekciju.

Ovo deluje kao interesantna podloga za priču koja bi mogla da ode na mnogo strana – svakako u smeru farse, socijalne drame, filozofskog romana, pogotovo kada imamo pred sobom u direktnom prenosu epidemijsko širenje virusa Zika itd. – ali se Haun i Hurley odlučuju za uže žanrovski pristup pa je ovo neka vrsta prokletstva umotanog u blagoslov. Blagoslov se sastoji u tome da je The Beauty u svojoj prvoj priči jedna solidno vođena, mada izuzetno predvidiva, pripovest o policijskim detektivima koji rade na rasvetljivanju u početku zbunjujućih smrtnih slučajeva na javnim mestima, da bi se posle istraga razvila u nešto ličnije, razotkrila misterija koja ide mnogo dublje u strukture društva nego što bi se na početku reklo i na kraju dovela do toga da protagonisti moraju da donesu teške odluke koje bi od njih mogle da učine heroje ili zločince u očima budućih istoričara. Prokletstvo je, pak u tome što smo takvih priča, hvala Alahu, do sada čitali i gledali toliko mnogo da vrlo brzo postajemo svesni da The Beauty u najvećem delu samo prati žanrovski formular a da je infekcija u osnovi zapleta zapravo nebitna za razvoj priče, ne donosi joj nikakvu diferenciju specifiku i mogla bi biti zamenjena maltene bilo kojim drugim generičkim mekgafinom – piramidalnom šemom, telefonskom aplikacijom, novom vakcinom protiv AIDS-a itd. – a da se u stripu ništa značajno ne promeni.

Nije to sada neki OGROMAN greh jer je The Beauty dobro vođen akcioni triler sa pristojnim likovima (recimo sa lezbijskom doktorkom koja je istovremeno dobra supruga i majka a čija seksualna orijentacija nije važna za zaplet i samo umešno humanizuje njen lik) i dovoljno kripi negativcem da nam finalni okršaj bude katarzično prijatan. Ako se od ovog stripa ne očekuje neka specijalna originalnost u obradi teme (na pamet mi je više puta pao Dischov pola veka stari kultni roman Logor koncentracije kao primer te originalnosti i smelosti u obradi teme) i raspoloženi ste za generički ali korektan akcioni triler, nećete pogrešiti u izboru.

Pročitao sam i Stringers, petodelni miniserijal Oni Pressa koji je izlazio od Avgusta do Decembra prošle godine i u njemu sam možda i malo neumereno uživao. Oni Press je poslednjih godina imao luksuz da može da bira šta će da izdaje, uzevši u obzir kakav su uspeh postigli sa Scottom Pilgrimom, pa su išli na značajno manji broj serijala od onoga što izdaju, recimo, Image ili Dark Horse ili Dynamite, ali su i bili u stanju da autorima pruže prilično dobre uslove. Cullen Bunn je, recimo sa svojim Sixth Gun odradio ozbiljan posao a tu su i Letter 44, Bunker, Bad Machinery pa i papirna izdanja kultnog web stripa Diesel Sweeties.

Stringers je, pak, primer kako autor koji već ima ozbiljnu reputaciju u industriji (i to ne samo stripovskoj) može da uskoči, napravi jedan mali, konceptualno skroman  projekat a da to bude spakovano u visokooktansku, izuzetno zabavnu petodelnu priču koja nema pretenzija da bude nekakva visokoparna filozofija niti nova stvar o kojoj će ceo internet pričati bar dve-tri nedelje, ali  će znati šta tačno treba da uradi kako bi čitaocu ostavila odličan ukus u ustima nakon konzumacije.

Za razliku od goreopisanog The Beauty, recimo, koji se maksimalno oslanja na komunikaciju sa publikom (i silne hashtag i image macro kampanje po internetu), Stringers je primer žanrovskog stripa koji izuzetno dobro prati formu tog žanra (opet nekakav akcioni triler, recimo) ali onda puki formalizam nadilazi suvim kvalitetom izrade.

Možda nije trebalo da se iznenadim koiko je Stringers dobro napisan strip jer, na kraju krajeva, Marc Guggenheim je čovek koga sam i sam (doduše u pismu Marvelu kojim sam ga napadao za uvredljivo plitke političke opservacije u Amazing Spider-manu) opisao kao jednog od meni najomiljenijih autora u savremenom američkom stripu. Dobro, možda sam bio malo prenaglašeno  fin da bi time moje kritike delovale dobronamerno (kakve i jesu bile), jer Guggenheimov Spider-man već nije bio tako dobar kako su mu bili dobri Blade i Wolverine par godina ranije, ali stoji da sam u njegovim ranim Marvel radovima veoma uživao i da se u njima videla ta neka zanatska istesanost koju su superherojskom stripu doneli ljudi sa televizijskim iskustvom (Gage, Guggenheim, Kreisberg, Krull, Starr…). Nakon Marvela, Guggenheim je radio svašta u strip-industriji, ali Stringers je jedan od najsvežijih i najenergičnijih radova koje je isporučio u poslednjih nekoliko godina i to možda ima veze i sa činjenicom da se ova ideja krčkala u Guggenheimovoj mašti (i, kaže on, u formi skice i na njegovom harddisku) čitavih deset godina. Naime, vozeći se jednog dana na posao (u vreme dok mu je posao bilo pisanje CSI Miami), Guggenheim je na radiju slušao reportažu o frilens video-žurnalistima u Los Anđelesu koji krstare megalopolisom sa svojim kamerama, čekaju vesti da se dogode i zatim jure da ih prodaju nekoj od lokalnih televizijskih stanica pre nego što to učini konkurencija. Ovo mu se učinilo kao dobra ostavka za strip, ali je trebalo prvo da reputaciju stekne u Marvelu, odradi naučnofantastični Resurrection za Oni Press pa da nekako i Stringers dođu na red.

I dobro je da jesu. Guggenheim ovde zvuči strastvenije i zainteresovanije za strip nego što je bio dugo vremena unazad, Stringers su puni sočnog jezika, britkih dijaloga i likova koji imaju u sebi životnost (dakle, strasti, mane, vrline, smisao za humor, trenutke grozne malodušnosti…) i čije su motivacije jasne i relatabilne. Za razliku od dva goreopisana Image serijala, Stringers deluju kao posve zaokružena pripovest koja ne mora da se oslanja ni na prozne dodatke da bi čitaocu lepše dočarala svet u kome se događa, niti se u njoj žanrovske kulise vide tako izraženo da imate utisak da čitate pokazni primer iz škole za scenariste. Opet, Guggenheim ovde ni ne pokušava da pobegne od žanra, naprotiv, on u njemu uživa, držeći master klas iz pisanja dijaloga i karakterizacije likova kroz te iste dijaloge i njihove radnje. Svakako, ovaj strip deluje „obično“ jer se ne bavi nikakvim fantastičnim ili spekulativnim konceptima a njegovi su likovi zbilja takvi da pomislimo kako i sami poznajemo takve ljude, no to je samo varka kakvu su sposobne da izvedu tek najbolje zanatlije među scenaristima. Guggenheim ovde uzima likove koji deluju obično da bi ih zatim stavio u situacije gde moraju da prevaziđu sebe, gde moraju stići, uteći, na strašnom mestu postojati, preispitati svoje motivacije i lojalnosti pa onda do kraja balade i biti značajno promenjeni, možda zreliji. Ovo je primer kako se piše akcioni triler u kome se ljudska priroda i snaga ljudskog duha analiziraju kroz radnju, međuigru motivacije i reakcija sveta na akcije i završavaju na mestu koje nema potrebu da poseže za eksplikativnim monolozima ne bi li bilo sigurno da je napravilo svoju poentu. Stringers su me u tom smislu podsetili na veštinu sa kojom je pričana priča u Breaking Bad i mada ovde nemamo na meniju taj nivo nihilizma i mračnog humora, paralele u veštom odmotavanju radnje i građenju likova su legitimne.

Opet, Stringers je samo jedna priča sa mnogo manjim posledicama po svet i likove (i, pošteno je reći, i manjim ambicijama) od Gilliganovog magnum opusa, ali je to jedna kompaktna, energična i izuzetno zabavna priča koja govori o stvarnim ljudima sa stvarnim motivacijama i životnim dilemama i razradom koja deluje prirodno i logično.

Guggenheimov partner u zločinu ovde je Justin Greenwood koji je sa njim već sarađivao na Resurrection. Greenwood je iskusni profesionalac sa nizom uspešnih visokoprofilnih serijala za Oni i Image (Fuse, Stumptown, Masks & Mobsters…), ali staviti njega na Stringers je bio potez suvog genija. Greenwoodovi stilizovani, skoro karikaturalni likovi savršeno pristaju pitoresknom Guggenheimovom pisanju i energiji radnje i dijaloga, dok je njegov kinetički crtež akcije, jurnjave, pucnjave i tuče perfektan za strip koji se u velikom delu sastoji iz scena potere.

Ustežem se da kažem da je Stringers „remek delo“ najpre jer je jasno da su i sami autori tek išli na to da se zabave i naprave kvalitetan žanrovski rad, ali je ovo svakako strip na kome treba učiti kako se žanr radi pa da to bude memorabilno i vrhunski zabavno. Veoma se nadam da će Oni Press i Guggenheim / Greenwood u svemu naći računicu da se ovo ako ne već pretvori u tekući serijal a ono makar dogradi još po nekim minijem u skoroj budućnosti.

Konačno, pročitao sam i svih do sada dostupnih petnaest epizoda serijala Outcast Roberta Kirkmana i Paula Azacete, stripa koji je verovatno imao NEXT BIG THING ispisan slovima veličine ega prosečnog holividskog studio-egzeka još na prvoj strani prve ruke scenarija.

Naravno, Kirkman je veliki strip autor, jedan od svakako najvažnijih američkih strip-scenarista poslednjih deceniju i kusur i čovek koji je sopstvenim primerom pokazao kako je i pored očiglednog kapaciteta da se radi i za velike korporacije (Ultimate X-Men, Irredeemable Ant-Man, Marvel Team-Up) ne samo moguće nego i najbolje raditi sam za sebe, kreirati sopstvene fiktivne svetove a zatim na njima graditi uspešnu medijsku karijeru. I, hm, imperiju? Nije uopšte preterano reći da je Image Comics neverovatno izrastao nakon što je Kirkman postao jedan od ključnih ljudi u upravi firme i da to nije bilo samo na ime uspeha koji je televizijska adaptacija The Walking Dead postigla.

Kirkman je, naravno sa The Walking Dead kreirao modernu zombi-epopeju kada se mislilo da je ovaj podžanr horora osuđen samo na trećerazredne eksploatacije po b-filmovima i u stripovima manje uspešnih izdavača, a sa Invincible izvanredno uspešan i dugovečan nezavisni superherojski serijal i mada ove stripove i dalje posvećeno radi, sa novim serijalima koje započinje on pokazuje da je svestan potencijala za inter-medijski krosover i kreiranje novih kamena-međaša savremene popularne kulture. Svojevremeno sam pisao pohvale serijalu Thief of Thieves gde je Kirkman osmislio generalni koncept a zatim uposlio neke od najboljih kolega-scenarista da pišu pojedinačne priče, ali Outcast je prvi veliki projekat posle televizijskog uspeha The Walking Dead koga Kirkman sam piše i deluje kao vrlo lična i, čak, intimna pripovest koja tvrdi žanrovski okvir koristi da se bavi nekim duboko ljudskim temama. Da li je ovo Kirkmanov pokušaj da napiše „veliki američki roman“? Otkud znam, ne znam ni da li je takva ambicija uopšte još uvek aktuelna ali je očigledno koliko je Outcast pisan ozbiljno, čak pomalo svečano.

Ovim se ne želi reći da je kod Kirkmana do sada sve bila zabava i šala pa se sada uozbiljio, verujem da će se većina čitalaca složiti da je uspeh stripa The Walking Dead utemeljen najpre na tome što je ovo bio rad koji se u moru eksploatacija izdvojio baš tim ozbiljnim pristupom temi i likovima. Ali Outcast je primetnih nekoliko koraka dalje u smeru „uozbiljavanja“ diskursa utoliko što je ovo strip sa jako mnogo atmosfere i srazmerno malo akcije, jako mnogo refleksije likova a srazmerno malo odmotavanja radnje u pravcu razotkrivanja onostranih temelja njenog zapleta.

Outcast je, najjednostavnije – i verovatno pogrešno – rečeno, strip koji govori o demonskoj posednutosti i paru neočekivanih partnera koji pokušava da posednutim ljudima pomogne. Naravno, ovakav opis ne uspeva da proda ni trunku onoga zbog čega je Outcast stvarno zanimljiv i sugeriše da je ovo tek puka savremenija varijanta Exorcista. I ne treba kriti da određeni zajednički motivi postoje i da Kirkman svakako voli da se poigra likom sveštenika koji suočen sa onim što doživljava kao nepobitni materijalni dokaz postojanja đavola i demona (a na šta njegov pastir i dalje dosledno ćuti) počinje da sumnja u sebe i svoju veru, ali ovo je samo delić zapleta Outcasta.

I zapravo, primamljivost Outcasta je velikim delom u tome što je veoma očigledno, ali za sada nikako i eksplicitno objašnjeno da ovde nemamo posla sa prostim demonskim posedanjem, svakako ne na način na koji ga doživljava katolička crkva, da entiteti sa kojima se protagonisti susreću sebe ne doživljavaju kao demone, da uobičajene hrišćanske tehnike egzorcizma zapravo možda i ne rade… Ovo je jedna od retkih horor priča ili saspens priča uopšte koja sebi dopušta luksuz da likove uteruje u pogrešne hipoteze – zasnovane na tradicionalnim žanrovskim pravilima – i zatim ih pušta da dugo na osnovu tih pogrešnih teza rade, prikazujući njihove neuspehe i analize tih neuspeha, frustracije, sumnje i poraze, postepeno odmotavajući narativ tako da se posle petnaest epizoda čitalac zajedno sa likovima nalazi u stanju represivne konfuzije a da mu to (za razliku od likova) prija.

Outcast je ipak, najodličniji i zato što svoje likove shvata i tretira ozbiljno, kao ljudska bića sa ozbiljnim, stvarnim životnim problemima koji jesu neraskidivo vezani za natprirodna dešavanja u centru zapleta ali nemaju i jednostavna žanrovska rešenja. Outcast se ozbiljno unosi u motive porodičnog nasilja, pokazuje kako ljudi gube životnu motivaciju kada se suoče sa preprekama koje ne mogu da preskoče, često ni da objasne i način na koji Kirkman i Azaceta ovo pričaju je veoma različit od onoga što biste inače videli u jednom (nominalno) horor stripu. Razume se, Kirkman je još pre izlaska prvog broja prava na televizijsku adaptaciju prodao Cinemaxu pa se „televizijski“ pristup pripovedanju nimalo stidljivo vidi u svakoj epizodi stripa. Iako se i Outcast nakon izlaska šest mesečnih svesaka izdaje i u formi kolekcije, ovaj strip nije razdeljen na „priče“ već sve vreme priča jedan kontinuiran narativ, ali ono što meni u okviru svake epizode najviše privlači pažnju je korišćenje dekompresije da se sugeriše atmosfera i psihološko stanje likova. Kirkman i Azaceta ovde bez mnogo ustezanja idu na čitave table na kojima se ne događa ništa sem što vidimo likove zamišljene, potresene, tužne ili zapitane, na pozadini malih, tihih gradova ili nemih, praznih stanova, vidimo impresivne pejsaže ili igru svetla na zidovima. Ovo stripu daje jedan izrazito svečan emotivni okvir ali time i podvlači (srazmerno retke) scene dinamične akcije i nasilja koje služe kao žanrovska interpunkcija i momenti psihološke detonacije sve nakupljene napetosti i beznađa.

Ovde svakako treba istaći koliko je Paul Azaceta dobar crtač. Sećam se da mi je u oči upao još pre devet godina radeći miniserijal Potter’s Field sa Markom Waidom u vreme kada je Waid postao urednik u Boom!-u i kako sam raspamećen bio njegovim mračnim, a opet čistim i izražajnim stilom. Sa Outcast Azaceta je prevazišao sebe i uspeo da pored izvanredno smirenog kolora Elizabeth Breitweiser i scenarija koji se velikim delom sastoji od ljudi koji stoje, pričaju ili ćute napravi strip koji hapsi pažnju svakom svojom tablom. Od izražajnosti likova (koji ne moraju da budu hipertrofirani u karakterizacijama da bi savršeno plasirali raspoloženja i namere) preko opojnih sub-urbanih i ruralnih panorama, do tih uznemirujućih scena akcije, strave, susreta sa onostranim, pretećih osmeha negativaca ili krvavih raspleta, Azaceta sve drži pod savršenom kontrolom i kreira jedan od vizuelno najupečatljivijih stripova na sceni u poslednje dve godine.

Da li imam zamerki na Outcast? Jednu, ali možda bitnu: ovo je jako spor strip. Dok sam ovo do sada hvalio u smislu uspostavljanja atmosfere i izbegavanja da se čitaocu serviraju laka i brza razrešenja, opet je i istina da je ovo strip u kome posle godinu i po dana izlaženja jedva da znamo nešto više o prirodi pretnje sa kojom se glavni junaci suočavaju. Verujem da je i Kirkman bio svestan ovoga kada je Outcast započeo in medias res pa je i dobar deo odmotavanja zapleta do sada išao unatrag, pokazujući stvari koje su se desile u prošlosti a koje su dovele do sadašnjeg stanja i sve je to legitimno. No, nije nelegitimno ni da se kaže kako opijenost kojom Outcast čitaoca drži na ime svog odmerenog tempa i atmosfere uvek ima potencijal da pređe i u frustraciju ako se autori malo zaigraju pa počnu previše da se izmiču onda kada taj isti čitalac poželi da već jednom dobije i po neki odgovor i definitivno razrešenje nekih elemenata zapleta.

No, Amerikanci kažu da dobre stvari dolaze onima koji ih čekaju. Outcast za sada jeste jedan od najbolje pričanih stripova u modernoj američkoj produkciji a likovi i zaplet su mu bez ikakve rezerve intrigantni. Desetodelna televizijska serija, koja uskoro počinje sa emitovanjem će, po Kirkmanovim rečima dodati još neke elemente zapleta pa će, nadam se i ona biti zanimljiva za gledanje. Za sada, preporučujem praćenje ovog stripa svim srcem. On ne daje odgovore brzo i lako ali je goto