Pročitani stripovi: Hulk i Suicide Squad

Drug Neomeđeni me je kritikovao pre neki dan što ne pišem o stripovima, ali kad vidi šta sam čitao, verovatno će da prokune samog sebe što je to uopšte pominjao. Elem, danas samo kratko o dva aktuelna superherojska serijala.

 

Prvi je novi magazin Hulk koga izdaje Marvel i koji je neka vrsta podsećanja na to koliko sam mator i konzervativan, da ne pominjemo ogorčen čovek. Pritom, ne mogu da kažem da je u pitanju specijalno dobar strip…

 

Malo konteksta nikad nije na odmet, pa valja reći da je ovo samo jedan od dva tekuća serijala koji imaju reč „Hulk“ u imenu a koje trenutno Marvel izdaje, i to noviji od dva. Razume se, Hulk, barem onaj originalni, nije ni u jednom od njih.

 

Totally Awesome Hulk je, pomenuo sam to u prolazu pre nekoliko meseci, jedno vreme bio jedini Hulk naslov u Marvelovoj ponudi i mada je ovo strip kojim se Greg Pak vraća jednom od likova koje je najuspešnije pisao u svojoj karijeri, meni se taj strip na prvi flert nije mnogo dopao a svakako mi je delovao kao daleko manje inspirisan od Pakovog recentnog rada na Action Comics preko puta, u DC-ju. Dok je pišući Supermena Pak delovao priključen na cajtgajst i veoma se uspelo srodio sa likom, prvih nekoliko epizoda Totally Awesome Hulk koje sam pročitao su mi delovale kao prilično prvoloptaška komedija u kojoj su poslednji ostaci temeljnih Hulk-motiva koji su davali identitet liku poslednjih pedeset godina pometeni pod tepih za račun relativno lakog štiva koje mi u konačnom zbiru nije bilo preterano zabavno.

 

Ja Paka volim, pa nameravam da se TAH-u vratim u skorije vreme, sa pozitivnom dispozicijom (jer mi se Weapon X koji je u međuvremenu Pak krenuo da radi za Marvel, dovoljno sviđa a već od četvrtog broja je ušao u krosover za TAH-om), ali čini mi se da je fer reći da Totally Awesome Hulk nije „sržno“ Hulk iskustvo kakvo bi čovek očekivao, pogotovo u svetlu hajpa koji se vezuje za filmske Avengerse i prilično prominentnog Hulka u njihovom timu. Pak je, svakako, poznat po svom radu na Hulk stripovima u prošloj deceniji a njegov rad je zapravo i doprineo tom odmicanju od sržnih karakteristika i motiva lika. Zahvaljujući u velikoj meri njegovim stripovima (i svakako Marvelovim uredničkim odlukama koje su ih omogućile), „hulk“ je danas manje lik a više klasa i dok ovo daje opcije za različita istraživanja motiva vezanih za ljudsku transformaciju – pod stresom ili u nekim drugim uslovima – mnoga od tih istraživanja na kraju nisu naročito uspela. Amadeus Cho, koji „igra“ Hulka u Totally Awesome Hulk uostalom ni na koji način ne otelovljuje izmučenu džekilhajdovsku dualnu prirodu koju vezujemo za ovaj lik.

 

Otud mi je bilo interesantno kada je pre neki mesec pokrenut drugi magazin, nazvan jednostavno Hulk u kome se motivi izmučenosti i dualne prirode ispituju do najsitnijih detalja.

 

I znaci su zapravo bili odlični isprva. Kako je „pravi“ Hulk trenutno mrtav, nakon sramotnog načina na koji ga je Brian Bendis uklonio sa terena u Civil War II, ovo je zapravo strip o Jen Walters, njegovoj rođaci koju svi znamo i volimo pod imenom She-Hulk. Iako je nastala samo za potrebe registrovanja robne marke, She-Hulk je lik koji je nadišao svoje eksploatacijske korene. U vreme kada je kreirana (1980. godina) postojanje više varijeteta jednog istog lika nije bilo tako uobičajeno kao danas, plus morala je da se bori protiv klasičnog „Ms. Male Character“ sindroma u kome novostvoreni ženski lik od muškog predloška nasleđuje glavne definišuće motive ali retko dobija distinktne karakterne crte i sopstveni identitet i She-Hulk je strip koji je redovno otkazivan pa ponovo pokretan par godina kasnije, ali skoro uvek sa prilično dobrim autorima za kormilom. Kao poslednja velika kreacija Stana Leeja, She-Hulk je do danas ostala prilično popularna među Marvelovom publikom i kao takva dobijala solidne priče koje su radili John Byrne, Dan Slott, Peter David, pa pre par godina i Charles Soule.

 

Souleov kratki serijal sam solidno pohvalio onomad, a imao sam, velim i prilično pozitivnu predrasudu ka novom Hulk serijalu. Marvel je strip dao na staranje ljudima sa relativno malo iskustva u mejnstrim vodama, ali sa očigledno mnogo karaktera i, uostalom, nije li bilo vreme da žena dobije priliku da piše o liku koji je neka vrsta nenamerne feminističke ikone?

 

Mariko Tamaki je Kanađanka, sa rastućom reputacijom na indi sceni a Nico Leon (koji je nacrtao šest od sedam do sada izašlih epizoda) crtač čiji su čisti stil, smisao za sugestivno kadriranje i izvrsna sinergija sa koloristima stripu dali distinktno „zreliji“ ali i mračniji štimung, koji se opet prirodno uklapa u priču o advokatici koja po volji može da se transformiše u mišićavu, zelenu grdosiju i aktuelni Hulk je strip koji notabilno beži od aktulnog Marvelovog šarenog spektakla (da ne pominjem epidemije krosovera) kako bi ispričao priču koja je više opora, ličnija i emotivno ambicioznija. Sve je delovalo kao da bi ovo mogao biti još jedan primer „indi/ autorskog stripa u korporacijskom ruhu“ kakvima je Marvel već umeo da nas iznenadi poslednjih godina (Fractionov i Ajain Hawkeye ili, naravno, moj ljubljeni Ms. Marvel).

 

Ali, moram da kažem da je posle završene prve priče ovo strip kome ću se vraćati više po dužnosti nego iz uživanja.

 

Hulk je notabilan raskid sa uspostavljenim motivima She-Hulk stripova. Mariko Tamaki zapravo ide praktično nasuprot stvarima koje smo naučili da vezujemo za ovaj lik i dok se kod Totally Awesome Hulka može pričati o sličnom kontriranju, tu barem radimo sa „novim“ likom koji je samo navukao mantiju Hulka.* U Tamakinom stripu se radi o prilično radikalnoj transformaciji lika koji je poznat po snazi – intelektualnoj i karakternoj pa tek zatim fizičkoj – u polupolomljenu osobu koja ozbiljno pati od posttraumatskog stres-poremećaja.

 

*Uzgred, čekajte da Alt rajt sabere dva i dva i ukaže da su dva trenutno aktuelna stripa u kojima je ikona muževnosti što nikome ne polaže račune transformisana u dečaka-imigranta i plačljivu ženu pisana od strane dvoje scenarista istočnoazijskog porekla. Leteće perje, dizaće se zidovi, Amerika će se braniti po JuTjubovima i Tviterima.

 

I svakako, tretman traume, i oporavljanja od traume – koje može da traje jako dugo i da bude jako bolno – je nešto što je legitimna tema i plemenit naum unutar superherojskog žanra koji često traumu tretira samo kao privremeni gubitak hit-pointsa a smrt kao nešto gde vas malo nema ali posle vam bude bolje. Ali Hulk je jedan beskrajno spor strip čija autorka, mlada kakva jeste, verovatno misli da pravi mnogo pametnije poente nego što ih zaista pravi.

 

Ovo je svakako mesto na kome je razumno ukazati da sam ja star čovek sa instinktivnim nepoverenjem prema mladima i njihovim navodnim problemima a ne znaju kako je partizanima bilo na Igmanu mamuimjebem i kako se krvarilo da bi oni danas imali te njihove dizere i šazamove na preskupim telefonima koje su im poklonili roditelji. I, legitimno je reći da ovo možda nije strip za mene. Da moje blagosloveno nemanje ozbiljnih trauma u životu donekle čini da sam neosetljiv na tuđe traume i da zaista nije okej što hipotetički prevrćem očima kad lik u stripu iz epizode u epizodu monologiše o tome kako joj je teško, kako samo treba izdržati dan koji dolazi, napraviti sledeći korak, podsetiti sebe da si preživeo a da nisi žrtva itd. itd. I da sam očekivao više superherojski strip, manje esej o PTSD-u koji nikako da se završi.

 

Ali ako smo sve to apsolvirali, moj utisak je da ovo naprosto nije preterano dobar strip kao i da Tamaki, sav njen očigledan talenat na stranu, nije zaista iskoristila jake strane superherojskog medija u kome sada radi. Nije ovde stvar u tome da se titularni Hulk pojavljuje tek u šestoj epizodi stripa – jedan od meni omiljenih recentnih stripova o Daredevilu, recimo, UOPŠTE nema Daredevila – pa čak ni u tome da je strip notabilno lišen superherojskih tropa i mnogo više teži da bude karakterna (TV) drama sa obrisima policijskog trilera. Naprotiv, ja se istinski ložim na takve tendencije u superherojskom stripu (Bendisov Alias, Bendisov i Brubakerov Daredevil, Wilsonkina Ms. Marvel itd.) ali Tamaki sa ovim stripom ima najmanje dva problema koji meni kvare devojačku sreću.

 

Prvi je pomenuti tempo – tokom šest epizoda Jen Walters mučno premeće misli po svojoj glavi i privikava se da ljude ne gleda kao neprijatelje dok se u pozadini masivno sporo odmotava masivno tanak zaplet o klijentkinji koja ima nekakav anksiozni poremećaj (pored toga što je… mutant? inhuman? Ne bude jasno do kraja) a koju vlasnik astana pokušava da iseli jer mu se ne dopada da u zgradi ima „ludaču“. Sve su ovo dobri i legitimni motivi ali ovde materijala ima za jednu-eventualno dve epizode, nažalost nikako za šest. Tamaki ovde poseže i za dekompresijom ali i stalno ponavlja iste motive, kao da ih nismo prvi put primetili. Ni drugi put. Ni treći ili četvrti put, zapravo. Jen Walters nas kontinuirano opterećuje unutarnjim monologom koji valja nažalost prilično oveštale magazinske fraze o tome kako PTSP izgleda i to postaje naporno posle izvesnog vremena. Da, bitka sa Thanosom ju je skoro ubila. Da, bila je u komi. Da, probudila se i saznala da je Bruce Banner ubijen. I sada ju je strah i da se transformiše u She-Hulka (jer ko zna šta će se desiti – šta ako izgubi kontrolu?) ali i da gleda ljude u oči, da dođe na posao, da se druži sa Patsy Walker…

 

Pokušavam da ne budem svinja ovde: legitimno je u superherojskom stripu čitati o ženi koja je posle traume izgubila samopouzdanje, ali Tamaki ovo čitanje čini napornim i dosadnim jer se toj ženi skoro ništa zanimljivo ne događa i transformacija njenog karaktera se odvija kroz arbitrarne epizode koje ne opravdavaju dugačke segmente monologa i ponavljanja istih „jao, teško je, kako ću“ misli. Plus, odgovor na pitanje „šta ako izgubi kontrolu“ se, razume se, potpuno zgodno pomete pod tepih kad ono postane aktuelno.

 

Zapravo, motiv da superheroj posle traume krene u sebe da sumnja i izgubi volju da koristi moći/ održava socijalne kontakte (makar se oni svodili na prebijanje drugih osoba u kostimima) nije nimalo nov i skoro da ne možete da se setite Marvelovog superheroja koji NIJE prošao kroz ovakvu epizodu (neki, poput Daredevila, Spider-mana, Iron Mana ili Cyclopsa su ovo ponavljali mnogo puta). Tamaki pokušava da motiv obradi sa više dubine i detalja – što je plemenito – ali svakako ispušta iz vida drugi problem:

 

Ovo je superherojski strip i u njemu i motivi i njihova obrada po definiciji treba da budu predimenzionirani, prenaglašeni, transformisani tako da označitelj do označenog stigne putevima drugačijim nego u drugim žanrovima. Tamaki superherojštini daje maltene simboličan naklon time što u poslednjoj epizodi prve priče imamo razrešenje tučom između (She)Hulka i nekakvog natprirodnog, a zlog, entiteta, ali emotivna investicija čitaoca (ili barem mene) na ovom mestu izostaje jer je strip potrošio sto strana utemeljujući lik traumirane žene a skoro ni jednu da nas zainteresuje za negativca i zašto bi njihov sukob trebalo da bude neka vrsta katarze i kako se sve to uklapa u socijalno-politički podtekst narativa do ove tačke. Razume se, autorka verovatno smatra da je ovo priča o tome kako Jen Walters pobeđuje svoje unutarnje demone a spoljna manifestacija te borbe je sekundarna, ali ponovo, njeno pisanje nije dovoljno interesantno ili nijansirano da bi uspela da mi ovako nešto proda. Jen Walters je tokom svojih skoro 40 godina istorije bila lik sa puno domenzija, sposobna pravnica, pomalo naivna u odnosima sa nekim ljudima (i… er… ne-ljudima), otelovljenje skoro božanske snage koje se, za razliku od svog rođaka Bannera, nikada nije stidela niti imala problem da je kontroliše (što ju je i činilo svojevrsnim feminističkim idealom) i marvelovski mehanizmi nijansiranja karakterizacije kroz zanimljive nedostatke ili životne gubitke su dobro u svemu ovome funkcionisali da daju zaokružen, idealizovan a opet sasvim humanizovan lik. Paradoksalno, Tamaki svojim radom u kome odbacuje većinu ovih nijansi i svodi lik Jennifer Walters na polupolomljenu ženu koja sumnja u sebe i sve ostale vodi ka MANJOJ humanizaciji njenog karaktera, ka manje interesantnom liku i, najgore od svega, manje inspirativnoj priči o osobi koja je drugačija od svoje okoline i tome kako se okolina prilagodila njoj a kako ona okolini.

 

Naravno, moguće je da samo nisam izbaždaren na Tamakino pisanje i da sam pogolema ljudska (i muška) svinja bez empatije. I to je sasvim prihvatljivo tumačenje… No, svakako, Hulk me je za sada pomalo razočarao i nadam se da sada kada je Tamaki iz sebe izbacila prvu priču usredsređenu na PTSP, njene naredne priče mogu da se pozabave produbljivanjem glavnog lika i onoga što joj se dešava. Mada, sedma epizoda izašla pre par nedelja ne uliva PREVIŠE nade u to…

 

Drugi strip o kome bih rekao par reči je aktuelni Suicide Squad.

 

Naravno, nakon dosta para slupanih u prošlogodišnji film, bilo je jasno da će strip dobiti solidnu količinu pažnje od strane majke-korporacije pa je u relansiranom DC-jevom univerzumu prvu priču novog Suicide Squad serijala crtao gazda Jim Lee lično. Ovo je, verovatno ne samo njegovom krivicom i najgora priča u aktuelnom serijalu, ali treba i reći da serijal, sa dvadeset do sada izašlih brojeva (izlaženje dvaput mesečno čini čuda!) tek u poslednjih par meseci počinje da pronalazi neki svoj „pravi“ identitet i pokazuje kakve je namere autor imao od početka.

 

Taj autor koga pominjemo je britanski scenarista Rob Williams koga smo prošle godine solidno hvalili za rad na Martian Manhunter i nadali se dobrim novim stripovima s njegove strane nakon Rebirth premetačine u DC stripovima. No, Martian Manhunter je bio dobar na ime svoje smele odluke da pobegne od standardnih MM motiva – a moglo mu se jer je bio lansiran dosta kasno u DCNU eri, kada je već bilo jasno da se uskoro sve resetuje na staro i da su eksperimenti dopušteni – i da nam servira strip koji je kombinovao akcioni triler i superherojštinu sa epskim naučnofantastičnim koktelom Džona Kartera i japanskih mecha fantazija. U kontrastu sa ovim – Suicide Squad koga Williams piše (uz povremenu asistenciju meni dragog Simona Spurriera) je generički osmišljen, „klasični“ Suicide Squad strip, mnogo više sklapanje nameštaja po uputstvu koje vam je Ikea ljubazno zapakovala uz fabrički proizvedene delove nego radosno tesanje nečeg svojeg iz komada drveta koje ste znojeći se pošteno dovukli iz šume.

 

Užasna metafora, ali makar potkazuje moje homoerotske fetiše kao šarmantno starinske, no, naravno pisanje „klasičnog“ Suicide Squad nije nikakav greh i poslednje dve inkarnacije koje je DC radio su i same bile nimalo radikalna, zapravo prilično verna interpretacija Ostranderovih motiva i to je držalo vodu, a u slučaju onog što je pisao Adam Glass, bilo i  vrlo zabavno.

 

Problem sa Williamsovim stripom je što mu treba jako dugo da se uopšte pomoli taj element ostranderovske mudrosti i njegov Suicide Squad je i dalje najvećim delom spektakl nasilja i (pokušaja) frivolnog humora u kome, srećom, sve češće, bljeskaju momenti dubokog (geo)političkog trilera. Čak i tako, da se razumemo, u ovom stripu nema ni traga socio-političkim komentarima koje je Ostrander majstorski znao da provlači kroz pozadinu i Williamsov strip je smešten na razmeđi frivolnog akcionog spektakla i dublje trilerske priče o užasnim mahinacijama užasnih ljudi koji vode tajne ratove iza naših leđa a koje mi svi plaćamo, nikada svesni šta je cena globalne bezbednosti.

 

Ovo ga ne čini lošim stripom ali bilo bi vam oprošteno ako posle 5-6 epizoda, ili i svih deset, zateknete sebe kako se pitate o čemu se ovde zapravo radi, zašto bi trebalo da se brinete za likove i da li je ovo zaista neophodan serijal za čitanje kad već u svom itineraru imate sve manje vremena a stripova, paradoksalno, kao da izlazi sve više. Williams kao da se zadovoljava time da zaplete i karakterizacije koje već znamo iz recentnih inkarnacija ovog stripa, reciklira na korektan način ali se u toj reciklaži neki njegov lični pečat isprva vrlo malo primećuje. Suicide Squad je, dakako, grupa psihopata (sa ponekim psihotikom začina radi) koju ucenom i grubom silom usmerava tvrda, autoritarna žena u službi američke javne bezbednosti, njihove misije su „deniable“ a neprijatelji još gori šljam i jedan dobar deo vremena se sve svodi samo na buku, pucnjavu i nemoguće situacije iz kojih se likovi izvlače na nemoguće načine samo da bi završili u još više nemogućim situacijama.

 

Spektakl, kao i sve drugo što se konzumira bez mere, ume da zamori pa tako i Williams gleda da sve preseca momentima zatišja u kojima se valja malo i pozabaviti likovima, no ovo se retko izdiže iznad nivoa korektnog odrađivanja posla u kome su, da bude jasno, njegovi prethodnici već odradili najveći deo. Verovatno je i donekle sastav ekipe određen onim što se videlo u filmu prošle godine pa su u centru pažnje Harley Quinn, Killer Croc, Deadshot, Captain Boomerang i Enchantress pojačani Rickom Flagom i Katanom i ovo samo po sebi nije problem, ali jeste problem što im strip, reklo bi se ne da da se odmaknu od predloška koji je sada cementiran filmom pa se potencijal mnogih likova gubi. Katana je, notabilno svedena na razinu oruđa, Croc i Enchantress su naglašeno iskarikirani i strip nastoji (i donekle uspeva) da ih malo humanizuje uvođenjem (neočekivane) romanse-na-bojištu, ali onda pokušava da isti trik iskoristi za Quinnovu i Flaga i čitalac (ili, ponovo, barem ja) biva malo istrgnut iz imerzije i suočen sa svešću da scenarista ovde koristi iste (tupe) alatke da manipuliše njegovim emocijama.

 

Nisam ja protivan tome da me neko manipuliše, naravno, ali valja to raditi malo suptilnije. Williams, iznenađujuće, Boomerangu daje najviše karaktera (a Deadshotu, iznenađujuće, najmanje, pretvarajući i njega u oruđe i samo po dužnosti ponavljajući emotivne poente filma vezane za njegovo detence) fokusirajući čitavu emotivnu i simboličku konfuziju zločinca-koji-makar-nevoljno-spasava-svet u lik koji na početku deluje kao da su mu namenjeni samo komični predasi. Ali onda, evo već dvadeset epizoda, sa tim Boomerangovim konfuznim motivom Williams ne uradi ništa značajno, nema prelomnog trenutka u kome vidimo rast lika, transformaciju, sazrevanje ili ikakvu simboličku evoluciju. Valjda će i to doći.

 

U međuvremenu, strip sebi ne čini veliku uslugu time što se „suicide“ iz naslova pokazuje kao vrlo privremen koncept i što su likovi tokom dvadeset brojeva prikazani kao temeljito zaštićeni od smrti uredničkim odlukama. Ponovo, nisam ja neki krvolok koji odbija da čita strip sem ako u njemu neko „istinski“ ne pogine niti neiskusni čitalac šokiran time da likovima koje smo videli ubijene i sahranjene/ dezintegrisane malo posle bude bolje, ali ovim Williams sebi izbija iz ruku adut kojim je, naizgled igrao od ranih epizoda i sumnjam da ćemo sličan trik kupiti još neki put.

 

S druge strane, trilerski/ geopolitički zapleti na kraju jesu najbolji deo ovog stripa, sa Amandom Waller koja se ubedljivo pokazuje kao vrhunski manipulator i žena sa ekstremno izraženom voljom za moć. Williams se trudi da je i psihološki oslika sa više dubine, demonstrirajući i trenutke njene slabosti, kontrastirajući je sa koleginicom koja je „pravi“ psihopata, potpuno zaravnjene empatske dinamike i mada strip ne doseže ostranderovske nivoe opservacije i kritike, ovo je njegova dobra strana. Wallerova svet „spasava“ kreirajući neke od najužasnijih scenarija koje smo ove godine mogli da vidimo u stripovima ali na kraju uvek ostaje pitanje „a šta biste VI na njenom mestu učinili?“, što je legitiman rezultat za ovu vrstu stripa i ovaj serijal. Ipak, sasvim je notabilno da je strip na noge počeo da staje tek kada je, pre nekoliko brojeva, napuštena ideja o dve priče u jednoj svesci, pričane iz dva različita ugla. U prvih nekoliko brojeva ovo je „pravdano“ potrebom da se svakom liku da malo više prostora, pa je Williams kreirao nepotrebne ali korektne vinjete koje su nam dale komprimovane filozofije svakog odlikova. Cena toga je bila da je „glavni“ deo priče pričan u prekratkim, grubo pripovedanim epizodama. Kasnije je dvodelna naracija postala nešto suptilnija, ali i dalje se osećala stigma prekratkih pojedinačnih epizoda i strip je zaista prodisao tek u poslednjih nekoliko brojeva. Mislim, i vreme je bilo.

 

Grafički, DC je potegao najteža oružja na repertoaru, ali je dvonedeljni tempo ovde uzeo svoj danak. Jim Lee, posle njega John Romita Junior i Tony Daniel su isporučili korektne radove, daleko od svojih najinspirisanijih momenata iako su morali da urade svega po 15 strana po broju – to je i dalje 30 mesečno u odnosu na standardnih dvadesetak – a pogotovo je Leejev rad iako nikada manje nego solidan lišen njegovog prepoznatljivog karaktera i očigledno rađen na brzinu. Ali Lee danas ionako ima previše kancelarijskog posla i dobro je da je uopšte stigao da se bavi crtanjem. Romitin crtež je za ovu priliku dopunjen povremeno vrlo jakim kolorom koji se malčice i bori sa njegovim inače ovih dana prilično jednostavnim crtežima, a Daniel je verovatno isporučio najbolju partiju od sve trojice, mada se zapravo najbolji crtež nalazi u „drugim“ delovima svesaka gde je „B“ ekipa crtača imala više vremena da kreira sigurnije radove. Opet, ovo je kritika samo utoliko što pričamo o nekim od najboljih superherojskih crtača svih vremena. Njihov „korektan“ rad je generalno daleko iznad proseka i budite uvereni da je ovo uvek vrlo lepo izgleajući strip. Hrvatski crtač Stjepan Šejić je ovde posle mnogo godina crtanja za Top Cow dobio priliku da se umuva među zaista vrhunska imena i solidno se pokazao.

 

Suicide Squad je strip koji je zabavan i lak za čitanje i koji zadržava pažnju na ime predimenzioniranih političko-trilerskih zapleta koji su zanimljivi i na zadovoljavajuće načine se razreše na kraju. Ostali elementi su uglavnom korektna reciklaža i lagao bih kad bih rekao da se nisam nadao nečem supstancijalnijem, ali ovo je svejedno sasvim pristojna ponuda sa DC-jeve strane, pogotovo za čitaoce koji su se za serijal zainteresovali posle filma i kojima gomila recikliranih motiva neće delovati izraubovano već, nadamo se, dovoljno sveže.