Pročitani stripovi: Hunt for Wolverine

Sklonite decu, žene i osobe sa kardiovaskularnim oboljenjima jer je, oh ne, zar već, ponovo došao trenutak da napravimo pregled X-Men stripova koje Marvel, sada kada je eksperiment sa Inhumansima očigledno završen (mislim, aktuelna priča se zove Death of the Inhumans) a Dizni stavio šapu na prava za filmske adaptacije, počinje da opet shvata ozbiljnije.

No, da umirim uzburkane duhove, neće ovo danas biti nekakav komprehensivan pregled svega vezanog za mutante u Marvelovim stripovima poslednjih meseci (recimo, New Mutantsima, Multiple Manom, X-Men Red, X-23, Domino i Exilesima ćemo se baviti nekom drugom prilikom), već pre jedan kratak pogled na sve ono što je publikovano u pripremi za povratak Wolverinea u prve izdavačke redove, garniran sa još par uzgrednih misli. Upozoravam naravno da ni te uzgredne a ni one glavne misli neće biti mnogo pametne, ali to je, uostalom u skladu sa Marvelovim hendlovanjem Wolverinovog povratka, tako da je sve u najboljem redu.

Potrudiću se, doduše da malo zabremzam cinizam jer postoji određena količina istog koja je zdrava za ljudski duh a posle toga sve prelazi u toksičnost i onda stvari ne valjaju, a u ovom suludom trenutku u kome se američki superherojski strip nalazi pod paljbom zlih političkih sila koje se, očekivano, predstavljaju kao „pravi ljubitelji“ koji bi „samo da stripovi ne robuju političkim agendama“, mislim da nam treba malo više dobre volje i malo manje, jelte, cinizma.

Elem, za slučaj da uopšte niste u toku – Marvel je pre nekoliko godina počinio nezamislivo i ubio Wolverinea u miniserijalu Death of Wolverine koga je proizveo visokoprofilni duo Charles Soule i Steve McNiven. Kad već pominjem cinizam – ovo jeste bio prilično ciničan poslovni potez. Marvel je bio sasvim svestan da će smrt ovako važnog lika biti provrazredan medijski događaj i potrudio se da je izmuze za sve pare – danas je praktično nemoguće, posebno u Marvelu, da se lik visokog profila i solidne popularnosti eksploatiše samo na osnovu njegove karakterizacije i sopstvenih priča već se obavezno oko njega gradi satelitska superstruktura sajdkikova, prijatelja, frenemijeva, rodbine a koji svi pokušavaju da se proguraju kao upotrebljivi likovi za sopstvene serijale i razne krosovere/ događaje. U DC-ju je ovo najvidljivije sa najvećima (Betmen, Supermen, Green Lantern, donekle i Aquaman, mada, interesantno ne i Wonder Woman) ali u Marvelu, delom i zahvaljujući filmskoj eksploataciji ovo dobijamo i na nižim nivoima, pa tako, recimo Spajdermen trenutno ima čitav spektar spinofova od kojih su neki, u alternativnim univerzumima, zaživeli ozbiljnim životom (odlični Renew Your Vows ili Spider-Gwen) a onda su i neki od njih dobili svoje spinofove (Gwenpool, naravno). U Wolverineovom slučaju ubijanje samog Wolverinea, lika koji je godinama unazad pomalo i kritikovan što se pojavljuje u previše mesečnih serijala u isto vreme, je, predvidivo, dovelo do eksploatacije njegovih surogata. Ali nismo tu tako loše prošli, već sam pominjao da je All-New Wolverine Toma Taylora bio izvrstan serijal koji je Lauri Kinney obezbedio novo i interesantno životno usmerenje a ni Old Man Logan nije bio rđav serijal iako je iz aviona bilo vidljivo da je ovo Marvelov način i da stisne i da prdne, da Wolverina ubije za maksimalni dramski efekat ali i da odmah ima spremnu supstituciju u vidu… pa, isto Wolverinea samo malko starijeg i namrštenijeg. Weapon X i Weapon H serijali Grega Paka su ispali sasvim zabavne i pitke timske priče oslonjene na Wolverineove poznanike i neprijatelje i mislim da i najkritičkiji kritičari koji su od početka vrištali da će Wolverine OČIGLEDNO biti oživljen za koju godinu, probudite se, vite šta vam rade!!!!, da i oni ne mogu da kažu da je poslednjih par godina wolverineovskog sadržaja u Marvelu bilo tako loše.

E, sad, kad Wolverine treba da se vrati, tu već možemo da pričamo o prilično trapavom rukovanju materijalom i da legitimno primetimo da Marvel pod C.B. Cebulskim ima još da se potrudi da dođe do uredničke discipline koja je kod konkurencije u DC-ju primetna već nekoliko sezona, te da nam ponudi koliko-toliko konzistentnu i smislenu pripremu za događaj sezone.

Jer, da bude odmah jasno, nije da je povratak Wolverinea među žive sad neko veliko iznenađenje, on je zvanično oživljen već u Marvel Legacy one-shotu prošlog Septembra. To da je Marvel godinu dana sedeo na ovoj činjenici i nije bogznašta sa njom uradio ne deluje mi kao svedočanstvo o pažljivo pripremljenoj kampanji tizovanja i nežnog titranja publičinih dražica već pre kao indikator da je Alonsov odlazak sa mesta glavnog i odgovornog urednika i postavljenje Cebulskog na isto došao kao odgovor na nekakve nagomilane probleme u redakcijskom radu.

Elem, Marvel nas je, dakle, pustio da se kiselimo do kasnog proleća kada je obavljen one-shot Hunt for Wolverine iz pera Charlesa Soulea, a koji će biti zadužen i za Return of Wolverine miniserijal što nam stiže za tačno dve nedelje i u sada već predvidivom činu tizinga, Hunt for Wolverine je samo postavio osnovu za čak četiri miniserijala pod istim nazivom (samo sa različitim podnaslovima) koji svi pričaju delić priče o tome kako se priprema povratak Wolverinea. O ta četiri serijala ćemo sada pričati, ali pre toga, da samo podvučemo crtu:

Wolverine je:
·         oživljen u jednom one-shotu u Septembru 2017. godine
·         pojašnjeno da je oživljen u one-shotu u Maju 2018. godine koji je pripremio:
·         četiri miniserijala koji su izlazili između Maja i Avgusta 2018. godine dajući delove priče o potrazi za oživljenim Wolverineom a koji su onda kulminirali u:
·         još jednom one-shotu izašlom pre neki dan a koji DALJE priprema petodelni miniserijal u kome će se Wolverine STVARNO vratiti.
Mislim, znam da je ovo ultimativni first-world problem, ali ko uopšte može da pomisli da je pričanje priče o povratku omiljenog (anti)heroja među žive na ovaj način dobra ideja? Kada je Grant Morrison onomad ubio Betmena ja sam, istina je, gunđao, ali bar je povratak Brucea Waynea bio sadržan u okviru jednog miniserijala. U kontrastu sa tim, ovo je – metastaza.

OK, OK, smanjujem nivo cinizma nekih 40% i hajde da vidimo jesu li ti stripovi barem valjali.

U Hunt for Wolverine one-shotu je pokazano da je Wolverineovo telo nestalo iz adamantijumskog kalupa u koji je bilo zaliveno na kraju Death of Wolverine i Soule je za potrebe ovog stripa sakupio šaroliku postavu likova sa različitim, često sasvim tangencijalnim vezama sa Wolverineom, kako bi pripremio teren za naredna četiri paralelna miniserijala. Ti su se likovi onda, zgodno, podelili u timove koji će po svetu tragati za ukazanjima oživljenog Wolverinea ili makar dokazu da je neko ukrao njegovo telo i koristi ga na nepristojan način. Svaki od ovih timova, teoretski, bavi se po jednim od različitih aspekata Wolverineove ličnosti…

Hunt for Wolverine – The Adamantium Agenda je nacrtao R.B. Silva a napisao Tom Taylor, svež nakon završavanja All-New Wolverine i ovaj je, na papiru, od sva četiri miniserijala, najmanje povezan sa Wolverineom. Adamantium Agenda je u principu New Avengers priča u kojoj se Iron man, Spajdermen i bračni par Luke Cage/ Jessica Jones zatiču pod maskama, na podmornici gde predstavnici velikih kriminalnih organizacija učestvuju na aukciji gde se, između ostalog prodaje „čitav genetski kod“ neke „osobe sa supermoćima“. Naši junaci pretpostavljaju da je, ko god da je ukrao Wolverineovo telo, rešio da ponudi genetske podatke organizacijama koje nemaju etičkih prepreka u vezi sa kloniranjem, a imaju žudnju da proizvedu supervojnike koji praktično ne mogu biti ubijeni i Taylor se ovde solidno zabavlja prikazujući kako Spajdermen, kao jedini od četvoro superheroja koji ima stvarno tajni identitet mora da ga krije i od prijatelja i od neprijatelja.

Kako je Wolverine u svojoj karijeri nazidao i solidan broj radnih sati u Avengersima, ovaj miniserijal je dobra prilika da se njegovo nasleđe i karakter ispitaju izvan striktno mutantskog okruženja a motivacija za ovo četvoro heroja (koji danas ne pripadaju ni jednom zajedničkom timu) da se uključe u potragu data je u previše komplikovanom, how-convenient flešbeku na početku gde vidimo požrtvovanog Wolverinea kako trpi gadnu agoniju umesto ostatka tima i moli Tonyja Starka da ne dopusti da, ako ikada umre, njegova genetika bude iskorišćena u nečasne svrhe.

Tom Taylor je, naravno, suviše dobar scenarista da bi dopustio da ga pomalo trapave premise sputaju pa je središnji deo priče, na podmornici, zabavan i uspelo kombinuje džemsbondovski saspens sa žovijalnom superherojštinom. Kada dođe do sasvim neočekivanog preokreta i ovo je dobrodošla promena smera u kome priča ide, a dodavanje Laure Kinney u postavu ne samo da pojačava sponu sa Wolverineom, nego i podseća koliko Taylor njen lik DOBRO piše i da je pravi kriminal da je All-New Wolverine uopšte morao da se završi.

Bilo kako bilo, ostatak stripa je dosta nezgrapan, mada dobronameran socijalni komentar vezan za praksu velikih korporacija da sakupljaju podatke o svima nama i koriste ih bez ikakve kontrole. Ovde, doduše, umesto korporacije imamo Mr. Sinistera a umesto podataka o tome koje smo klipove gledali na pornhabu i šta smo brauzovali na Aliekspresu u pitanju su genetski kodovi „svih osoba na planeti“. Dve stvari ovde malko grebuckaju intelekt. Prva je da je Mr. Sinister prikazan kao prilično sitna pretnja što je neuobičajeno gruba degradacija nekada prilično opasnog X-Men negativca, a druga je naravno ta sintagma „svih osoba na planeti“. Nije naravno jasno kako to funkcioniše i koja je logistika ovog njegovog prikupljanja genetskih informacija na planeti gde se svakog trenutka rađa po nekoliko hiljada novih, jelte, osoba i utisak je da je ovde scenario mogao da provede malčice duže krčkajući se u uredničkom loncu. No, Taylor, koji je već u pomenutom flešbeku na početku stripa već iskoristio jedan očigledan mekgafin nema problem sa ovim drugim mekgafinom, a koji mu služi da napravi poentu.

Ta poenta je, vrlo taylorovski, jedan uspešan momenat karakterizacije Tonyja Starka koji, suočen sa etičkom dilemom u kojoj se njegov libertarijanski, tehno-mogulski instinkt sukobljava sa „starinskim“ moralnim poukama koje mu je dao Wolverine, odlučuje da učini pravu stvar, pokaže da nije uprkos pameti, uspehu i bogatsvu, sasvim odvojen od običnog sveta i, uostalom, podseti zašto složenica superheroji sadrži u sebi reč „heroji“.

Što je lepo zaokruživanje priče o tome zašto je Wolverine, uprkos svojoj prirodi ubice, neretko bio moralni stožer timova u kojima je radio. No, Taylor čuva još neke adute za samo finale pa tako sasvim neočekivano saznajemo da uvid u genetske podatke koje je sakupljao Mr. Sinister dramatično menja ono što mislimo da smo znali o Lauri Kinney, ali i da X-Men u svojm redovima, verovatno imaju ubačenog agenta-spavača. Uzbudljivo! Taylor ovim postavlja vrlo interesantne temelje i za X-23 serijal koji je već izbacio tri broja, ali i za Uncanny X-Men koji uskoro kreće, samo zaista nije jasno zašto su OVAKVA otkrića napravljena u jednom po svemu prilično udaljenom miniserjalu koji se bavi nečim drugim… Silva na olovkama izuzetno solidan i ne bih imao ništa protiv da ga gledam na nekom visokoprofilnijem serijalu.

Hunt for Wolverine – Weapon Lost je napisao sam Charles Soule a nacrtao Matteo Buffagni i mada ova visokoprofilna ekipa autora sugeriše da bi ovaj miniserijal možda trebalo da bude najvažniji od sva četiri za dalji razvoj priče o Wolverineu, istina je sasvim suprotna. Weapon Lost se lako i bez zazora može preskočiti jer je u pitanju decidno ćorsokak u potrazi za Wolverineom, pa ako vas samo zanima Wolverine, ovde nećete dobiti bogznašta.

Weapon Lost je, zapravo krosover baziran na Daredevilu, koga trenutno piše, jelte, baš Soule, a dodati su mu Misty Knight, Frank Mcgee i… er… Cypher?

Ovo je prilično neobičan spoj likova i mada se Soule iz sve snage trudi da on profunkcioniše, neke su žrtve tu morale biti napravljene. Misty Knight je sjajan lik i njene veze sa Daredevilom istorijski postoje a pošto je ova priča donekle oblikovana kao detektivska potraga, ima smisla da u ekipi budu i ona, ali i McGee, koga je Soule već pisao u Inhumansima i koji je vrlo tipizirani „gumshoe“, sredovečni, okoreli detektiv koji je video mnogo sranja i malo toga ga iznenađuje. Soule vrlodobro ispisuje hemiju između Knightove i McGeeja i sve deluje kao pripremanje terena za neki budući strip u kome će oni imati priliku i za saradnju i za romansu… osim što ovakvog stripa nema na horizontu – Inhumansi trenutno trpe brisanje gumicom, pranje ruku i posipanje svega krečom, pu pu pu, a Misty Knight ni u boljim vremenima nije imala šansu za neki stabilniji serijal…

Ali dobro, njih dvoje odlično funkcionišu zajedno i Daredevil uz njih ima smisla i ne deluje kao, jelte, poslovični treći točak, pošto je u pitanju čovek koji ume da ćuti i sluša kada je to potrebno. No, to ostavlja problem Cyphera koji je, za potrebe učestvovanja u ovom team-upu morao da pretrpi radikalnu hirurgiju lika. Cypher je, da podsetimo, jedna od kreacija Chrisa Claremonta iz vremena njegovog rada na New Mutants i uvek je predstavljao primer mutantske različitosti i inkluzivnosti jer je njegova supermoć – SUPERrazumevanje stranih jezika. Pošto nije bio ni za tuču, ni za letenje, ni za zastrašivanje, ni za lečenje, za Cyphera su scenaristi uvek morali da smišljaju priče koje bi pokazivale njegovu korisnost zajednici na jedan „mekši“ način, demonstrirajući da su društvu potrebne i veštine i sposobnosti izvan „lovačkog“ seta skilova koji vezujemo za alfa mužjake kakvi su često superheroji. Soule ovo, međutim, rešava da proširi na jedan pomalo diskutabilan način, rezonujući, valjda, da je „hodajući google translate“ ipak suviše slab set moći za potragu u koju se naši junaci upuštaju tražeći tragove Wolverineovog pojavljivanja na globusu, pa postulira da je i internet nekakav „jezik“ koji Cypher „razume“ i onda umesto da je priči naprosto dodat nekakav mladi haker koji iz mase google rezultata koji pominju Wolverinea ume da isfiltrira one očigledno lažne i besmislene, dobijamo ne samo malo nespretno ubeđivanje da je internet, eto, jezik za sebe, u kome samo čovek sa natprirodnim razumevanjem nepoznatih jezika može da se STVARNO snađe, nego onda i ispada da je Cypher razvio užasnu adikciju na internet.

Ponovo, ni ovo nije možda očajna ideja sama za sebe, Soule je svakako imao prostora da ovde prikaže da ova vrsta adikcije postoji i koje su njene karakteristike, ali uzimanje jednog postojećeg (i meni, dodaću, dragog) lika, rastezanje prirode njegovih supermoći preko plauzibilne granice postavljene originalnim motivima, pa onda i radikalna promena njegove karakterizacije kako bi se sve uklopilo u jedan, na kraju dana dosta površan komentar o adiktivnoj prirodi savremenog interneta, sve to na kraju ne daje preterano zadovoljavajući rezultat. Miniserijal u kome bi se Cypher kao glavni junak razrađenije i ozbiljnije borio sa ovom adikcijom bi imao smisla, ali ovako, dodato kao rukavac u široj priči, prilično je to slabo.

Naravno, sve to plus „nalaženje“ Wolverinea usred Saskačevana, samo da bi se pokazalo da nije u pitanju stvarno Wolverine već, jelte, jedan od zaboravljenih likova iz devedesetih, a koji je, ponovo, morao da pretrpi prilično nasilnu novu karakterizaciju da bi se uklopio u Souleovu priču, sve to znači da Weapon Lost nije baš sasvim osvojio moje srce. S druge strane, Soule je ekonomičan i elegantan scenarista, likovi mu uglavnom dobro rade međusobno, a deo u Saskačevanu uspeva da uspostavi vrlo ubedljivu horor-atmosferu uprkos tome što imamo ne jednog nego četiri superheroja na „našoj strani“, a što su sve pozitivni elementi ovog stripa. Najpozitivniji je, svakako, Buffagini, čiji crtež besprekorno kombinuje noar zrelost i horor atmosferu pa su mi emocije prema Weapon Lost ipak dovoljno pozitivne.

Hunt for Wolverine – Mystery in Madripoor je u startu delovao kao potencijalno najzabavniji od sva četiri miniserijala jer prati ekskluzivno žensku mutantsku ekipu koja u potrazi za Wolverineovim telom dolazi u Madripoor, taj neksus poroka, kriminala i dobre zabave smešten u jugoistočnu Aziju. Kada je Wolverine osamdesetih godina prošlog veka konačno dobio sopstveni magazin, Chris Claremont ga je brzo preselio sa severnoameričkog kontinenta na ovu lokaciju kako bi pisao strip koji će se vidno razlikovati od X-men ili New Mutants, jednu malo (sasvim malo) zreliju, ali i palpoidniju priču utemeljenu na tropima o mističnom istoku, kriminalističkim misterijama i egzotičnim avanturama sa lepim ali opasnim ženama i kosookim henčmenima. Wolverine je tokom ovog perioda nosio odelo i šešir, nikada kostim, predstavljao se kao „Patch“ (i nosio povez preko oka koje je, tobož, izgubio u nekoj gadnoj frci) (što je, složićemo se, bizaran detalj za lik čija je supermoć beskonačna regeneracija tkiva) i solidno zabavno plivao u madripurskom kriminalnom podzemlju uspevajući da svoj brend pravde proda čak i u okruženju sastavljenom isključivo od kriminalaca, siledžija, krijumčara i prostitutki.

Naravno Mystery in Madripoor nema skoro ni delić ove palpi atmosfere. Jim Zub koji je ovo napisao je solidan zanatlija, ali, rekao bih, ne i čovek velikih ideja. Njegovi stripovi u Marvelu su svi korektne izvedbe ali ako mu se prepusti da sam dođe do vizije šta bi ti stripovi trebalo da kažu i pokažu, nekako tu nije mnogo jak. Mystery in Madripoor je zbog toga skoro devedeset strana prilično neesencijalne tuče između gomile žena na jednoj i gomile žena na drugoj strani koju smo slobodno mogli da preskočimo, jer ona zbiljska otkrića i šokantne preokrete Zub pakuje na mnogo manje prostora.

Elem, zaplet je ovde skoro apsurdno tanak: aktuelni X-men šalju ekipu u Madripoor da se porazgovara sa Magnetom koji tamo živi jer, pošto su Magneto i Wolverine imali poseban odnos za Wolverineovog života, nije nerealno da je baš Magneto taj koji je ukrao Loganovo telo iz adamantijumske ljušture u koje je bilo spakovano.

Znam da su ovo superherojski stripovi i u da u njima ne treba tražiti logiku stvarnog sveta, ne morate mi to objašnjavati, zaboga, ali ipak moram da se zapitam: u X-Men niko nema telefon ili imejl? Umesto da Magneta cimnu makar nekakvim komplikovanim satelitskim vidom haj-tek komunikacije i makar mu najave dolazak, ako već ne obave ceo razgovor ovim putem, pet X-Men žena, plus Domino koja im je, iz neobjašnjivih razloga – vozač, se potrpaju u avion (koji, iz nekog razloga nije Blackbird?), bez ikakve najave dolete u Madripoor i tamo ih već na pisti čeka Magneto koji kaže „ništa se ne dešava u Madripuru a da ja ne znam“ i deluje sav nadrndan da mu se nisu barem javile, te dogovori da se nađu na piću uveče u restoranu, kada će, jelte, odgovoriti na njihova pitanja.

Kako da ti verujemo, pitza Kitty Pryde a Magneto kaže da će na večeru doći bez šlema pa da Psylocke može da mu pročita misli i da vidi da je sve legitimno i, što se kaže, regularno.

Igranje na kartu tenzije „oće li Magneto ostati s ove strane etike i zakona, ili će se vratiti svojoj suprematističkoj, takoreći kriminalnoj personi“ je legitimna taktika i bilo je par serijala poslednjih godina koji su se uspešno bavili ovim pitanjem, ali Mystery in Madripoor nije zapravo jedan od njih i strip brzo devoluira u sukob X-žena sa grupom Spajdermenovih neprijateljica iz devedesetih koje je, verujem,  i Spajdermen iz sve snage nastojao da zaboravi. Knockout? Mindblast? Viper? Stvarno? Priča u kojoj se Femmes Fatales tuku sa Kitty Pryde, Jubilee, Psylocke, Domino, Storm i Rogue bi trebalo da ne traje duže od dve strane, ali Zub nalazi načina da X-Men žene budu poražene u prvom susretu i onda tehnički korektno izvodi ostatak priče u kome deo tima mora da smisli kako da uzvrati, da oslobodi zarobljene drugarice, kao i da otkrije kako je sve to vezano za Wolverinea i Magneta.

No, sve je to prilično ravno u suštini jer Zub ima previše likova sa kojima mora da žonglira i davanje svakoj od žena ovde umešanih koliko-toliko zanimljive karakterizacije je nemoguća misija na ovom broju strana i sa ovom radnjom. Viper, Sapphire i njena ekipa imaju karaktere istesane tupom sekirom iz trupaca koje je voda naplavila na obali obližnje reke a ni X-Men žene ne dobijaju preterano nadahnutu karakterizaciju i Zub im daje da izgovaraju uglavnom klišeizirane, prilično izlizane dijaloge u kojima je nemoguće primetiti ikakvu razliku između onog što izgovara jedan ili bilo koji drugi lik.

Ovo je šteta jer ono što se u stripu zapravo dešava je značajno za dalji X-Men kanon. Ne samo da se otrkiva da tu postoji neka kompanija Soteira koja stoji iza angažmana Femmes Fatales i koja priprema neobjašnjeno ali preteće lansiranje nečega u orbitu, nego i, možda uzbudljivije, Psylocke u ovoj priči umire a onda se vraća u život ali u svom originalnom telu! Objašnjenje za ovaj preokret je prilično čizi, da se mi razumemo, ali meni je sasvim nadahnjujuće da je konačno, 2018. godine neko, pa možda baš i Jim Zub, seo i rekao „E, znate, to što smo od Bettsy Braddock napravili nindžu, pa smo joj i telo blede engleske ledi zamenili telom japanske borkinje, to je i 1990. godine bila bizarna rasistička svinjarija, ajte da se toga konačno otresemo i idemo dalje kao ljudi“. Zašto se ovo dešava u ovom miniju a ne u Astonishing X-Men je misterija koju može da objasni samo teza da inače NIKO ne bi kupio Mystery in Madripoor jer se u njemu praktično ništa drugo od važnosti ne događa. Ali to je cinizam a rekli smo da nećemo.

Najveći problem ovog miniserijala je ipak crtež Thonyja Silasa. Brazilac je već crtao neke epizode X-Men Gold, ali tu je verovatno imao malo više vremena na raspolaganju. Mystery in Madripoor je prilično neatraktivan strip u kome sve žene izgledaju gotovo identično i ako imamo scenaristu u kome svaki od likova govori gotovo istim glasom a onda i crtača koji ih sve crta sa istim tipom tela, istim pozama, istim izrazima lica, onda taj strip ima problem. Trudio sam se da na primer Jubilee od Psylocke razlikujem na osnovu kostima, ali kako scenario zahteva od naših junakinja da u jednom trenutku obuku večernje toalete, priznajem da dobar deo vremena nisam imao pojma ko je  „na ekranu“. Silas nije nužno loš u pripovedanju, ali ovo je strip koji zahteva malo više karaktera u svom crtežu. Suma sumarum, Mystery in Madripoor je priča o Psylocke i njenom odnosu sa Wolverineom, koja u poslednjoj epizodi kulminira na jedan prilično dirljiv način, ali kojoj je dobar deo toga što prethodi toj poslednjoj epizodi ne baš višak ali decidno neesencijalan, zaboravljiv sadržaj.

Konačno, Hunt for Wolverine – The Claws of a Killer je potpuni haos i jedini od četiri miniserijala za koji sam se zapitao da li su se autori i urednici zapravo dogovorili o čemu je ovaj strip pre nego što su ušli u produkciju.

Claws of a Killer je neka vrsta Weapon X spinofa osim što se likovi koje čitamo u Pakovom Weapon X ovde ponašaju ne samo drugačije već i naglašeno suprotno onome na šta nas je Weapon X naučio. Zaplet je taj da Lady Deathstrike uvidom u „vojne satelitske snimke“ pronalazi „adamantijumski potpis“ koji je „sličan Loganovom“ i okuplja mali tim u kome su i Sabretooth, te Loganov sin Daken sa ciljem da Logana zajednički nađu a onda – ubiju. Jer, eto, sve troje imaju višegodišnje i višedecenijske bifove sa Loganom i mada svako od njih pojedinačno želi da mu presudi, zajedno će to možda ići najlakše.  Naravno, niko od njih troje nije timski igrač i Daken i Creed se skoro potuku manje od dva minuta nakon početka njihovog inicijalnog razgovora u kafani tako da je ovo strip o troje psihopatskih ubica koji se, protivno svim svojim instinktima udružuju da bi pronašli i ubili čoveka za koga su svi nekom istorijom vezani, a koji možda jeste a možda i nije zapravo već mrtav.

Ovo su vrlo slabe osnove za priču, počev od te nebuloze vezane za satelitsko praćenje „adamantijumskog potpisa“ (mislim, ovaj univerzum već ima Cerebro, mašinu koja prati mutantske gene, a koju svi prihvatamo kao plauzibilnu i nije jasno zašto Mariko Tamaki, scenaristkinja, poseže za ovako neuverljivim rešenjem) ali, bitnije, zbog toga što su likovi ove predstavljeni u svojim verzijama od pre… pa, previše godina. Daken je uvek bio negde u sivoj zoni između mračnog lupeža i nevoljnog antiheroja i njegova recentna gostovanja u All-New Wolverine i Iceman su pokazala da urednici i dalje nisu načisto šta bi on zaista trebalo da bude, tako da je ovde prikazan kao sebični ubica. Sabretooth poslednjih nekoliko godina, od Axisa, pokušava da se iskupi za život proveden u sadizmu i ubijanju i tako je prikazivan u recentnim serijalima, a on i Lady Deathstrike su u ovom trtenutku članovi Weapon X gde tesno sarađuju sa Old Man Loganom i time u ovom miniserijalu deluju potpuno shizofreno sa svojim ubilačkim erekcijama čija je meta „pravi“ Logan. ’

No, pravog, ili barem ikakvog Logana, zapravo i nema u ovom stripu i Claws of a Killer je priča o korporaciji Soteira koja u zabitom gradiću u Arizoni eksperimentiše sa nekakvom nemoralnom hemijom i od ljudi pravi – zombije. Naše troje (ne)heroja se onda ušetaju u taj gradić i moraju da iz njega izvuku živu glavu a priča pravi neoprostivo grube premete preko glave ne bi li objasnila zašto je Lady Deathstrike mislila da je Wolverine na ovom mestu.

Tamakijeva inače nije ovako brljiv scenarista tako da moram da pretpostavim da je Claws of a Killer sklapan na brzinu uz minimalnu uredničku podršku i imperative da se neki motivi moraju – svejedno kako – pojaviti u priči. Tako je ovo istovremeno i predugačak narativ u kome imamo vidne momente dobijanja u vremenu kroz preopširne scene akcije koja je sama sebi svrha, ali i narativ koji malo toga kaže o tih par stvari kojih se dohvati. Na vrlo how convenient (a neobjašnjen) način likovi susreću sebi bliske srodnike koji su zombifikovani i moraju se od njih odbraniti, što je zombi-kliše koji ovde ne funkcioniše jer imate utisak da Tamakijeva padobranom u scenario spušta sve što joj padne na pamet samo da se nekako dokotrlaj do kraja četvrtog broja, ne povezujući niti zapleta i zadovoljavajući se stereotipnim finalnim klifhengerom koji će biti „zaključen u Hunt for Wolverine – Dead Ends“ (osim što neće, da vam odmah spojlujem). Slabo je to, moram da kažem.

Srebrni pervaz na ovom mračnom oblaku je, pak, to da je strip nacrtao Jackson „Butch“ Guice. Ovaj iskusni veteran je sjajan za stripove nešto realističnijeg, naturalističnijeg tona pa to donekle spasava priču koja se batrga na sve strane i htela bi da zombije kao koncept odigra na ozbiljniji način nego što je danas standard. Ja za Guicea imam mnogo vremena u bilo koje doba dana pa mi je njegov rad ono što Claws of a Killer spasava da ne bude potpuni promašaj.

Dobro, ova četiri miniserijala se na kraju slivaju u one-shot Hunt for Wolverine – Dead Ends izašao pre nekoliko dana u kome Charles Soule povezuje sve te niti priče u konzistentnu celinu i pušta nas da vidimo veliku sliku čije smo do sada samo fragmente nazirali. Ma, šalim se, naravno, Dead Ends bi savršeno funkcionisao i bez ova četiri miniserijala jer u njemu ionako saznajemo samo ovo: Soteira je moćna nova kompanija za koju do sada niko nije čuo, a koja je spremna da nasumično ubija mlade, još uvek neprepoznate mutante širom zemaljskog šara ako X-Men ne prestanu da traže Wolverinea. Wolverine je, naravno, u posedu Soteire i, kako kaže njihova predvodnica, misteriozna Persephone, „koriste ga na dobar način“. Koji je to način, šta Persephone i Soteira nameravaju da urade sa ovom planetom, kako će naši junaci pronaći i osloboditi svog druga kad ovi ludaci nameravaju da ubijaju gotovo nasumično ako posumnjaju da X-Men nisu odustali od potrage – sve to ćemo saznati u Return of Wolverine. Valjda.

Dead Ends je sasvim šarmantan strip od tridesetak strana u kome Soule uspešno povezuje likove iz četiri minija koji su mu prethodili i ubedljivo uspostavlja negativce za čije ćemo uništenje zdušno navijati (tu je jedan uzbudljiv set-pis sa napadom na X-mansion kinetičkim projektilima iz orbite), ali, kako rekoh, on niti razrešuje klifhenger iz Claws of a Killer, niti je zaista bilo potrebno izdati šesnaest brojeva drugih stripova da bismo sada imali jasnu situaciju. Ovde na delu imamo tipičan primer izmišljanja dodatnog sadržaja da bi se prodalo više stripova, iako je stvarna priča elegantna i nije joj potreban taj dodatni sadržaj. Dve ključne stvari koje su bitne iz prethodna četiri minija su da Soteira ima pristup satelitskom oružju (uspostavljeno u Mystery in Madripoor), kao i bazi DNK kodova koje je Sinister sakupio (viđeno u Adamantium Agenda). Ovo prvo je potpuno nebitno za priču jer napad iz orbite je bukvalno tu da privuče pažnju X-Men dok se iza njihovih leđa negativci pripremaju za dramatičan ulazak na scenu, a ovo drugo je neugodno prekomplikovano: Persephone ucenjuje X-Men idejom da će ubijati mlade osobe kod kojih se X-gen još nije manifestovao (a koje može da identifikuje preko baze genetskih kodova) iako X-Men nisu nikakvi nacionalistički ziloti i jednako uspešna pretnja bilo bi ubijanje već manifestovanih mutanata ili – bilo koje nasumično odabrane grupe osoba. Ovo je primer kako scenarista pokušava da isuviše jako „tematizuje“ jednu u suštini jednostavnu situaciju kroz apsurdno složene zaplete iako mu karakterizacija likova – X-Men su superheroji čiji je decenijski identitet baziran na pomaganju SVIMA baš da bi pokazali da nisu nacionalisti, suprematisti i separatisti poput Magneta – dopušta mnogo jednostavnije i plauzibilnije zaplete.

No, sada makar imamo postavljene igrače na tabli, jasne uloge i opipljivu misteriju koja nas interesuje (kako je Soteira došla do Logana, i šta rade sa njim?) i od ove tačke na dalje Return of Wolverine ima potencijal da bude dobar, uzbudljiv strip. Osim što čak ni za njega Marvel nije uspeo da izgura konzistentnost u crtežu pa posle prve epizode koju će uraditi povratnik Steve McNiven, crtačke dužnosti preuzima Declan Shalvey. I, da ne bude zabune, Britanac je sjajan crtač, ali, pobogu, da li je moguće da čak ni za ovakav miniserijal Marvel ne može da priveže JEDNOG crtača za sto?

Što se crteža tiče, Ramon Rosanas je na Dead Ends vrlo pristojan i ovo je lepo nacrtan strip i ne bih se bunio da ga gledam i dalje u nastavku priče. Ali to za sada, kao što vidimo nije opcija.

Budite uz nas i naredne nedelje kada ćemo, božezdravlje, pričati o ostalim X-Men serijalima, a sve u pripremi za relansirani Uncanny X-men!

Pročitani stripovi: Avengers No Surrender, Justice League No Justice, Abbott, Angelic, Jimmy’s Bastards i The Wild Storm

Proteklih dana sam pročitao solidnu količinu stripova, pa je red da sa Sagitom podelim svoje misli o njima. Nisu to neke duboke misli, ali nisu ni to neki preduboki stripovi – ima tu superherojštine, ima krimića, naučne fantastike i satire… za svakog ponešto.

Za početak je možda najudobnije da prvo obradimo dva superherojska krosovera koji su se desili proteklih nedelja, a koji svaki na svoj način pokazuju da je 2018. godina i kako se sa njom boriti.

Prvi je Marvelov Avengers: No Surrender. Marvel je, na krilima nepodnošljivo uspešnog filma Avengers: Infinity War iskoristio priliku da još jednom renumeriše svoj Avengers strip-serijal i ponovo krene sa brojem jedan. Već sam u više navrata pominjao kako je ovo hladno poslovna i, utlimativno, cinična strategija gde se sada bukvalno sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan, sve uz svest da se prvi brojevi „novih“ serijala prodaju bolje nego sedamnaesti ili petstošezdeseti brojevi istih tih, jelte, serijala. Novi scenarista Avengersa je, znamo već, Jason Aaron kome je očigledno danas namenjena pozicija što ju je do juče zauzimao Bendis, a njegovi Avengersi, koji izlaze dvonedeljno, sa sve Edom McGuinnesssom na olovkama, su do sada izbacili dva broja i sasvim su neuvredljivi, ako već ne revolucionarni.

No, No Surrender je došao pre ovoga i bio, makar nominalno, spektakularna završnica prethodne ere Avengersa u kojoj su različiti timovi – svi sa rečju Avengers u imenu – morali da se ujedine ne bi li Zemlju odbranili od kosmičke, nikad pre viđene, nezamislivo moćne pretnje.

Ako ovo zvuči kao sasvim by-numbers Avengers zaplet – na pravom ste tragu. No Surrender je mnogo više pospremanje inventara nego nekakav ambiciozan umetnički zahvat i prilično sam se iznenadio da je Marvel, posle ipak kratkog vremena koje je prošlo od trijumfalnog Hickmanovog rada na Avengersu i završnice sa Secret Wars, sebi dopustio da naredni Avengers serijal okonča na ovako generički način.

No Surrender, nažalost, više liči na administrativnu proceduru nego na novu, uzbudljivu superherojsku avanturu: ovo je krosover u kome su tri postojeća Avengers serijala – Waidov Avengers, Zubov Uncanny Avengers i Ewingov U.S. Avengers – slepljena u jedan, trojici scenarista je u zadatak stavljeno da zajednički ispišu priču a crtači su menjani kako je bilo najudobnije. Pozitivno je što je novi nastavak izlazio svake naredne nedelje, ali negativno je što se ovo događalo tokom punih šesnaest nedelja. Hoću da kažem: četiri meseca? Šesnaest epizoda? Sa zapletom koji je mogao da iznese, dajbože tri (a Stan Lee ili Roy Thomas bi to spakovali u jednu)? Malko sam se i štipkao na početku da vidim da nisam zaspao pa se probudio u devedesetima kada su krosoveri tako znali da okupiraju trećinu ili polovinu godine i „normalan“ sadržaj stripova oteraju u materinu na taman toliko vremena da odustanete od čitanja serijala.

No Surrender mi je time izazvao flešbekove na neprijatne uspomene poput, eh, recimo, Maximum Carnage, mada je fer reći da ovo nije toliko loše napisan strip koliko je zaista očigledno da su scenaristi morali da se posluže svakim poznatim trikom ne bi li nekako radnju razvukli na čitavih šesnaest nastavaka.

Sam zaplet je bolno generički: dva moćna kosmička bića igraju neku svoju igru preko univerzuma i kroz eone i za najnovije polje na kome bi se igrali biraju planetu Zemlju, koju kidnapuju i prenose u odvojenu dimenziju a onda puštaju svoje timove da se jure po njoj. Avengersi svih boja moraju da se ujedine, odbrane nejač i na kraju smisle kako da Zemlju vrate tamo gde pripada.

Da na stranu stavimo to kako serviranje ovako grandioznog koncepta bez ikakve pripreme očajno pojeftinjuje sam taj koncept (ponovo, videti šta je Hickman sve uradio da nam proda svoje zaplete) i sugeriše nam da ne treba mnogo da se bavimo pričom već da gledamo lepe ljude u kostimima kako se boksuju, važnije je da je serijal Avengers upravo izašao iz prethodnog krosovera sa Championsima u kome je High Evolutionary takođe imao plan da Zemlju kidnapuje i na nju slao svoje čauše da prave haos, pa No Surrender deluje izlizano već u samom startu.

No, pravi problem ovog krosovera je to kako uzima tri serijala sa distinktnim tonom i identitetom i onda ih izpasira u neprepoznatljivu, bezukusnu kašu. I Ewingov U.S. Avengers i, pogotovo, Uncanny Avengers su bili serijali sa sopstvenim raison d’etreom i glasom koji je potpuno utopljen u ovom krosoveru, a, na kraju krajeva, isto se desilo i sa Waidovim Avengers koji je imao dosta zanimljih tema. No Surrender je bledunjava, daleko prerazvučena priča koju kao da su pisali algoritmi, u kojoj ima uzbudljivih ma-jel-Johnny-Storm-stvarno-(opet)-poginuo-jebote i sličnih momenata, ali su oni ubačeni mehanički, bez osećaja da su zarađeni, pa time i bez emotivnog impakta. Karakterizacije likova su tu samo onoliko koliko su scenaristi do ove tačke mogli da ih razviju i mada su i Avengersi i Zemlja sama na teškim iskušenjima, ne očekujte da se to reflektuje u nekakvoj evoluciji likova.

Ključno, ni dobre ideje koje su ovde uvedene nisu na kraju razvijene na impresivan način. Priča počinje uvođenjem novog lika – Voyagera – supermoćne žene za koju se tvrdi da je bila jedna od osnivačica Avengersa, i mada je ovo donekle varijacija na Sentryja i njegovo poreklo, ne mogu da kažem da prvih nekoliko brojeva nije bilo zanimljivo gledati kako se svi likovi ponašaju kao da je znaju još od, jelte, vremena Stana Leeja. No, objašnjenje za ovaj fenomen je onoliko očigledno koliko očekujete i na kraju sasvim nebitno za sam rasplet.

No Surrender je lepo nacrtan, spektakularan superherojski krosover ali u kome je spektakl, nažalost shvaćen prevashodno kao cilj a ne „prirodan“ proizvod datih sastojaka. Ne mogu da kažem da u svakom broju nisam našao bar stranicu ili dve koje su zaslužile da idu na zid – Kim Jacinto, Paco Medina i Pepe Larraz su bez sumnje pošteno zaradili novac koji su dobili za svoje crtačke radove – ali mi je i tužno da priznam da je sve to potrošeno na strip koji u meni nije uspeo da izazove nikakvu emociju. Mislim, ovo je, između ostalog, priča u kojoj se Hulk oživljava a Banner vraća među svoje saveznike (koji su ga, da se ne zaboravi, ubili bez provokacije) a što je i najava za novi, horor intonirani Hulk serijal, a (Living) Lightning izrasta u heroja kojeg svet ne zaslužuje ali mu je potreban, ali sve su ovo elementi jedne, nažalost, neatraktivne, mehanički sklopljene celine kojom je Marvel na dosta mračan i ciničan način zatvorio jedno poglavlje svoje istorije u kome se inače srazmerno uspešno eksperimentisalo sa konceptom Avengersa. Pa, hajde, idemo dalje, možda nam Aaron zaleči rane.

Istovremeno, DC je, u ciglo mesec dana započeo i završio Justice League: No Justice i, mada je i ovo daleko od vrhunskog stripa, pokazao Kući Ideja kako se to radi.

No Justice je, da osvežimo pamćenje, direktan nastavak Dark Nights: Metal o kome smo nedavno pisali, kao i direktan uvod u Justice League serijal koji će pisati Scott Synder. Snyder je u ovom trenutku arhitekta velikog dela onog što se događa u DC univerzumu i No Justice je demonstracija da se sa Metal nije ispucao – barem kad su u pitanju grandiozne ideje. No, možda važnije, No Justice je i demonstracija u DC-ju postojećeg uredničkog (i izdavačkog) osećaja za intenzitet i volumen i time je u meni isposlovao mnogo više dobre volje od Marvelovog prenapuhanog Avengers krosovera.

Gledajmo to ovako: No Justice u osnovi nema preterano pametan zaplet, ali shvata koliko daleko s njim može da ide. Oh, naravno, same ideje u temelju zapleta su moćne: zid koji opasuje poznati univerzum je napukao kao posledica pičvajza tokom Dark Nights: Metal i četiri nezamislivo stara kosmička božanstva se bude iz nekog svog sanjarenja, ne bi li razrešila opkladu sa samog početka postojanja a koja se tiče praktično toga čiji je veći. Ovi su bogovi temeljne sile univerzuma i svaki od njih je manifestacija jednog od apstraktnih koncepata u njegovoj osnovi, ali priča se svodi na to da će na kraju oni pojesti neke planete. Jedna od njih je, eh, Zemlja, naravno, a Brainiac – Supermenov stari neprijatelj – okuplja nevoljne zemaljske (i nezemaljske) heroje (i zločince) ne bi li nekako odbranili kosmos od ove nove pretnje.

Grandiozne ideje su Snyderov zaštitni znak, očigledno, no, sama radnja se, sasvim očekivano, svodi na deljenje heroja u četiri grupe od kojih svaka treba da obavi svoj, nezamislivo teški zadatak, kako bi na kraju, daobog, pravda prevagnula.

Sam naslov serijala, naravno, sugeriše da to neće ići tako lako ali, neiznenađujuće, za to je kriva Amanda Waller koja, pokušajem da obezbedi obaveštajne podatke koji bi Americi dale prednost u, jelte, borbi za spasavanje univerzuma, uspe da poremeti Brainiacov kompleksni plan. Naši junaci sad moraju da improvizuju i…

…i, pa, No Justice je, uprkos grandioznosti zapleta, zapravo kompaktna priča gde se radnja razvija prirodnim putem od tačke A do tačke B pa dalje redom, uz teze, testiranje tih teza, antiteze, peripetije i rasplete koji su prirodni, i laki za razumevanje i praćenje. Mislim, naravno, morate progutati da postoji kosmička magija ova i informatička tehnologija ona, ali Snyder i ostala dva scenarista (uvek pouzdani James Tynion IV i Joshua Williamson) izbegavaju naporne deus ex machina momente i nezarađene preokrete i, zapravo, uspevaju da nam prodaju i par scena koje su legitimno impresivne, sa herojima koji moraju da se suoče i sa zastrašujućim neuspesima, ali i sa nepoznatim posledicama svojih uspeha. Fraza „No Justice“ ovde ne treba da se čita kao patetični vapaj već pre kao relativizujuće upozorenje koje uprkos jasno herojskim potezima i požrtvovanju naših junaka pokazuje da se ne zna jesu li učinili ultimativno dobru stvar za budućnost. Snyder ovde i dosta uspelo tematizuje pitanje superherojske odgovornosti, pokazujući da velika moć, čak i kada ima jasno altruističke naume, ne mora u krajnjem ishodu da donese nešto dobro za sve, a ova je poenta opet napravljena prilično uzdržano, bez pamfletskog mahanja, pa je time i udobnije sela.

Takođe, No Justice je priča o velikom timu superheroja ali se pričanje odvija sa fokusom na svega nekoliko njih. Iznenađujuće ili ne, tek, Beast Boy, Herley Quinn, Lobo, Robin, Flash, Martian Manhunter ili, uh, Starro (!!!) dobijaju isto, pa i više prostora od Supermena, Betmena i Wonder Woman što deluje prijatno i humanizujuće. Naravno, i dalje je to prepuno ekspozicije u dijalozima i „autokarakterizacije“ (tipa „Ne zameri mi što se šalim u trenutku kad univerzum visi o koncu, meni je to neka vrsta odbrambenog mehanizma“), ali No Justice, ključno, ni jednog trenutka ne ostavlja utisak da nam troši vreme i nada se da nećemo da primetimo da se ništa ne događa: ovo je istovremeno i grandiozno spektakularna ali i ekonomična, maltene svedena priča o tome kako se univerzum maltene okončao ali su ga naši ipak spasli. Poslednja epizoda i sama čini greh preočigledne administracije, sa dugačkim epilogom koji postavlja teze za nadolazeći Snyderov Justice League serijal ali i za druge stripove, ali i to je odrađeno prilično bezbolno pa mi čitanje ovog miniserijala nije bilo naporno iskustvo.

Doduše, crtež ima neobičan momenat posrnuća u trećoj epizodi kada inače dobrog Francisa Manapula zameni Riley Rossmo. Rossmo je, da ne bude zabune, prekaljeni veteran sa gomilom rada za DC, Marvel i Image u portfoliju, ali ne samo da je prelazak sa Manapulovog „herojskog“ stila na Rossmov uglasti, grublji, mnogo karikiraniji stil, drastičan, nego je i Rossmo ovo očigledno radio na brzinu pa su neki paneli zbrljani preko prihvatljivih granica.

No, to je cena nedeljnog izlaženja i za DC se barem može reći da su mnogo bolje ocenili koliko je ljudski da se ova priča produžuje i kuda treba da odvede. Bonus: čak i ako ne pratite DC-jev aktuelni roster, No Justice bi trebalo da možete da čitate bez mnogo problema i da se, možda, jedino iznenadite kad čujete da je Luthor sad, eh, heroj?

Pročitao sam i šestodelni miniserijal Angelic koga je za Image napisao prolifični frilenser Simon Spurrier a nacrtao Caspar Wijngaard. Spurrier, kako sam već mnogo puta pominjao, kad hoće onda ume i isporučuje izvanredne stripove sa mnogo duha i identiteta. S druge strane, od nečega se mora živeti, pogotovo kada nemate stalno zaposlenje, pa je za Spurriera u poslednje vreme i karakteristično lansiranje gomile miniserijala za Image, ne bi li se videlo može li nešto od toga da se zapati i izrodi tekući serijal koji bi se dao eksploatisati barem godinu-dve. Angelic je šarmantan postapokaliptični strip kod koga je, to je očigledno, uloženo dosta truda u osmišljavanje i koncipiranje sveta i odnosa različith frakcija u njemu i, da se ne lažemo, osnovna ideja je veoma prijatna. Ali s druge strane, radnja je toliko generička i predvidiva da mi je bio potreban ozbiljan napor volje da stignem do kraja. Kad znamo da Spurrier inače generalno piše sočne i zabavne dijaloge, stvari su još čudnije.

Ili nisu, jer Angelic je strip koji, barem po mom osećaju, vidno pati od toga da je autor smislio koncept sveta a onda priču u njega udenuo pa šta mu bog da, ne zalećući se preterano u osmišljavanje nečeg što bi izlazilo predaleko izvan granica udžbeničke, školske radnje.

Dobro, fakat je i da sam ja star i ogorčen čovek koga je teško impresionirati. Angelic svakako rabi zaplet koji smo mnogo puta videli u naučnoj fantastici ali ako niste toliko blazirani kao ja, verovatno vam to neće baš MNOGO smetati.

U osnovi, Angelic je priča o inteligentnim životinjama koje su nasledile planetu Zemlju nakon konačnog rata što je, čini se, zbrisao ljudsku rasu do poslednje jedinke i mada se u prikazima ovog stripa pominju Životinjska farma i Brežuljak Voteršip, nije ni pogrešno reći da ovaj strip u maloj ali primetnoj meri varira i teze klasičnog kineskog romana iz šesnaestog veka, Putovanje na zapad. Mislim, majmunica u glavnoj ulozi na to ukazuje, a tu su i interesantni religijski tonovi koji se kroz priču provlače.

Jer, Angelic je relativno dobroćudna post-apokalipsa, na prvi pogled, tu su majmunčići sa krilima, leteći delfini, kibernetske mačke i tehnološki napredni morski lavovi ali svet u kome oni žive se postepeno otkriva ne kao nasumična postapokaliptična društvena evolucija nego kao nešto u velikoj meri dizajnirano od strane pokojne ljudske rase.

Spurrier ovo pokazuje postepeno, sledeći buntovnu mladu majmunicu koja ne želi da postane tek još jedna haremska žena vođe svoje zajednice (što podrazumeva i gubljenje krila, te življenje u strogo kontrolisanom okruženju) u potrazi za svetim znanjem koje su za sobom ostavili tvorci, a ratovi između delfina i majmuna, te uloga koju morski lavovi imaju u njima, sve to sa protokom vremena dobija obrise ne toliko nove istorije koja spontano nastaje koliko pažljivo aranžirane drame koja ima sasvim konkretan cilj.

Sad, naravno, ne želim da otkrivam detalje jer užitak u čitanju Angelic u mnogome zavisi od tog nekog gradualnog otkrivanja principa na kojima svet funkcioniše, tek, može da se kaže da Spurrier ovde u tradicionalnom liberalnom stilu ispituje korene religijskih uverenja i portretiše jedinke koje moraju u glavi da prelome svoj dotadašnji odnos sa svetinjama, a preko toga i da izađu na kraj sa idejom toga šta je zapravo svrha njihovog života.

I to su zaista dobre ideje, još bolje oblikovane time što Spurrier kreira nekoliko distinktnih životinjskih zajednica (strogo odeljenih po vrstama, naravno) a koje sve imaju svoje kulture i verske običaje pa su metafore jasne i potentne, no slabija strana ovog stripa je ta već pomenuta sasvim generička radnja, kao i karakterizacija koja je sasvim klišeizirana.

Hoću reći, naravno da su za ovakvu priču potrebni likovi koji nose arhetipska svojstva – protagonista koji je buntovan ali duševan i koji intuitivno shvata da su individualnost i slobodna volja vredniji od zajednice zasnovane na, na kraju krajeva pokazuje se lažnim verskim premisama, te sajdkik koji je zapravo trojanski konj podlih zavereničkih tehnokrata ali koji i sam u nekom momentu prepozna vrlinu u individualizmu i otrzanju dogmi – ali sve se to u ovom stripu odvija sasvim šematski, predvidivo i uz očekivane konflikte i razrešenja. Spurrier, dakle, čini greh prevelikog oslanjanja na žanrovske alatke a tu onda ne pomažu previše zanimljivi distinktni glasovi kojima govore različite životinje.

Zapravo, dalo bi se argumentovati da ti „glasovi“ zapravo dodatno odmažu a to nije jedinstven slučaj sa ovim stripom, primetio sam da mi se relativno često dešava da naučna fantastika čiji protagonisti koriste određeni žargon koji opisuje svet u kome žive zapravo u mnogome gubi na individualnoj karakterizaciji. U njoj prečesto likovi, definisani jezikom koji koriste, postaju samo nosioci kulturoloških vrednosti, bez dovoljno individualnog u sebi, a što je dosta ironično imajući u vidu da se Angelic upravo bavi slavljenjem individualizma i prikazivanjem prelomnih trenutaka u životima likova koji sazrevaju.

Pored toga, priznajem da dok je „majmunski engleski“ kojim majmuni u ovoj igri govore (te jednako „polomljene“ varijante engleskkog kojim pričaju druge životinje) zanimljiv u prvoj, eventualno drugoj epizodi, prema kraju mi je postao tek zamorna barijera jer sam već znao šta koja reč tačno znači (i označava) pa nije više bilo interesantnih otkrovenja a ostale su bebeća sintaksa i afektiranje. Opet, Spurrier je ovde samo bio dosledan ideji da su ovo životinje srazmerno visoke inteligencije ali i sa srazmerno malo znanja no, to samo podseća da su likovi u ovoj priči prevashodno nosioci autorovih teza a mnogo, mnogo manje stvarne jedinke koje stvarno sazrevaju i menjaju se.

(Uzgred pitam se da li je Spurrier na ideju o jeziku došao preuzimajući od Alana Moorea rad na Crossed +100, o kome smo već ovde pisali, a takođe se pitam da li je priča Richarda Lupoffa With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama stara 46 godina ikada prevaziđena u domenu korišćenju jezika kao osnovnog tkiva priče).

Dobro, nešto sam preterano negativan ovde, pa da pređem na crtež koji mogu da ozbiljno pohvalim. Caspar Wijngaard je za Image već radio Limbo sa Danom Wattersom, ali u Angelic je zablistao na ime toga kako je svaka životinjska kultura dobila specifičan i interesantan dizajn, a kombinacije organskog i kibernetskog koje se provlače kroz čitav strip su uniformno impresivne. Wijngaard je vrlo dobar u kadriranju i promenama rakursa da sugeriše atmosferu koja je potrebna pa se otkrića do kojih protagonistkinja dolazi na svojoj misiji „osete“ u čitaocu i na drugim planovima sem na racionalnom. Strip uspeva da bude „sladak“ na vizuelnom planu onako kako to početna premisa od njega zahteva ali su nosioci moći (znanja, lukavstva) prikazani ubedljivo i Wijngaard je bio vrlo dobar izbor za ovu Spurrierovu priču. Jedina zamerka, a koja je sasvim subjektivna, odnosi se na kolornu paletu u kojoj preovlađuju ciklama i til i koja svakako doprinosi atmosferi, ali je za moje oči bila poprilično zamorna.

U globalu, rekao bih da je većina mojih zamerki na ovaj strip subjektivna. Spurrier je odličan scenarista koga ja, pomenuto mnogo puta, jako volim i naprosto mi nije legao njegov pristup ovoj pripovesti. Ako vam deluje kao da su moji problemi uistinu samo moji, verujem da će vam Angelic biti vrlo zanimljiv.

Dobro, idemo dalje, pročitao sam i netom završeni petodelni miniserijal Abbott koga je za Boom! Studios napisao Saladin Ahmed a nacrtao vredni Finac Sami Kivelä i ovo je, žao mi je da prijavim, bilo iznenađujuće neimpresivno iskustvo za mene. A očekivanja su mi bila solidno visoka…

Hoću reći, Abbott je crime/ mystery palpčina smeštena u Detroit početkom sedamdesetih sa nadrkanom mladom crnkinjom u glavnoj ulozi a koja se u gradu što se guši u korupciji end još uvek vitalnom rasizmu bavi istraživačkim novinarstvom, uprkos upozorenjima da će, jelte, najebati i dobronamernom, mada grubom, zaštitničkom odnosu svog urednika, belca al dobrog čoveka. Pa, mislim, kad čujem ovakav pič, takoreći bih polomio nameštaj pentrajući se preko njega, ne bih li što pre dohvatio svesku i bacio se na čitanje.

Dodatno, Saladin Ahmed je u stripove ušao relativno nedavno – pored ovoga on piše i Black Bolt za Marvel koji mi još nije stigao na red ali sam čuo solidno pozitivne kritike – ali je kao autor prozne fantastike poznat Sagiti barem kao osvajač Lokusove nagrade za roman-prvenac od pre neku godinu. Ne da sam ja Throne of the Crescent Moon, jelte, čitao, teško da danas imam živaca/ vremena za serijalizovani fentezi, ali opet, Ahmedova reputacija mi je delovala kao dovoljno dobra da se zatrčim u Abbott ko svinja u polje duleka.

Abbott je, pak, strip kome je falilo malo grublje urednikovanje i koji pati od solidne krize identiteta. Ovo je priča koji počinje upečatljivom scenom urbanog zločina – grupa novinara i zblanutih policajaca gleda odsečenu konjsku glavu na podu policijske štale a naša heroina ulazi kao da je glavna riba u Detroitu i pokazuje da nema apetita da sluša patronizirajuće komentare na rasnoj i/ ili rodnoj osnovi – ali posle toga kao da ne može da se odluči kuda bi da zaista krene. Ahmed na početku dosta forsira socijalnu i rasnu komponentu stripa, pokazuje život urbanih Afroamerikanaca onog vremena (kačeći se tako na svojevrsni thinking-man’s-blaxploitation trend koji smo dobili na televiziji sa The Deuce i Marvelovim Lukeom Cageom) i prikazuje nekoliko različitih osoba koje svaka na svoj način prevazilaze življenje u konstantnoj nepravdi, ali se onda sve poremeti kada strip dobije urban fantasy komponentu.

Ili, da budemo precizni, sve se poremeti za MENE. Ja svakako nisam idealna ciljna grupa za literaturu koja kombinuje naturalizam (pa čak i palpoidni naturalizam) sa onostranim konceptima, nešto se u meni odmah uskopisti i počne da gunđa kako se tu onda žanrovska pravila više ne znaju, kako onostrano sasvim rekontekstualizuje prirodne konflikte i dileme koji dolaze uz „realističniju“ prozu i sve tako. Ne kažem, naravno, da nema takvih dela koja su mi prijala, naprotiv, ali ovakva kombinacija (po mom mišljenju) imperativno zahteva da se pravila igre jasno prikažu, da, ako smem tako da se izrazim, ekonomija postojanja bude jasna kako bi protagonistima bilo jasno koliki su ulozi sa kojima igraju, šta je na kocki a šta treba da žrtvuju, te da bi čitalac onda na to imao korektan emotivni repons. Naravno, ja sam krut čovek i ovo svakako ne važi za nasumučno izabranog drugog čitaoca. Al danas za volanom imate mene i tu sad nema spasa.

Abbott je maltene udžbenički primer nerazrađene fantastike u kojoj se onostrano priziva tek toliko da prepegla rupe u radnji, bez prikazivanja šta je ono zaista, pa čak i bez jasne metafore koju bi ono trebalo da predstavlja. Ljudi obično kažu da horor literatura (film, strip…) nije „pravi“ žanr jer koristi sebi svojstvene elemente ne da proizvede posebnu pripovednu formu već samo zarad atmosfere (ovo je moje mesarsko sažimanje decenijskih rasparva na Sagiti, pa ko hoće da mi zameri, nek navali), ali Abbott zapravo pokazuje kako „loš“ horor zapravo koristi svoje jezovite motive bez osećaja šta oni simbolišu i kako se to uklapa u naše kolektivno nesvesno, dok dobar horor vrlo dobro pogađa simbolike i metapriče bez potrebe da ih racionalno objašnjava.

Kraće rečeno, Abbott se prilično brzo izgubi u zapletu koji se bavi nekakvim demonima, nekakvim đavolima koji iz nekakvih razloga imaju interakcije sa svetom običnih ljudi i njegova priča je prepuna nelogičnih skretanja i isforsiranih dovođenja toka radnje na mesto gde će Ahmed ispisati naredni set-pis, bez vidnog napora da se stvari zapravo povežu kauzalnim sponama koje bi čitalac prepoznao. Protagonistkinja, saznajemo retroaktivno, ima i bivšeg dečka koji je stradao od ruke tih nekih demona i flešbekovi na njihov zajednički život bi trebalo da nam daju emotivno pribežište u stripu koji postaje progresivno sve mračniji (a, da podsetimo započeo je odsečenom konjskom glavom), no, meni je sve ovo delovalo veštački i u koliziji sa inače naturalističkim „dnevnim“ tokom radnje u kome ona ima i bivšeg muža koji je danas policijski inspektor kome se beli panduri iza leđa smeju, sukobe sa upravnim odborom dnevnog lista za koji radi i druge socijalne značajke koje kao da su prenesene iz nekog drugog, boljeg stripa.

Ali, mislim, i nisu, jer Ahmed ovde samo postavlja gomilu teza ali kao da na kraju nema ništa specijalno da kaže o ijednoj od njih: rasna svest, identitet, socijalne tenzije, nadilaženje socijalno-rasne sudbine, sve su ovo koncepti kojih se strip dotakne u hodu ali ih i ostavlja na nivou beleške i nikada se ne vraća da se njima istinski pozabavi što je zapravo bizarno mlitava verzija blaxploitation koncepta.

Delimično ovde je problem u dijalozima koji su vrlo pamfletski i bukvalni i podsetili su me na ono kako su superherojski stripovi trapavo, ali u teoriji dobronamerno sedamdesetih i ranih osamdesetih pokušavali da se bave rasnim i socijalnim pitanjima. Naravno, njih je spasavala žanrovska komponenta i činjenica da je boksovanje sa demonom koji vlada paralelnim kosmosom stajalo naspram tvrde ulične priče o rasizmu ili stigmi invaliditeta je svojom apsurdističkom energijom prevazilazila ovu bukvalnost, no Ahmedovo ukrštanje natrprirodnog horora sa strejt socijalnom kritikom mi nema tu vrstu energije.

A delimično je problem i u tome da Ahmed tekstom zatrpava panele i ne pušta odlinog Kivelu da radi svoj posao. Ovo nije ni tako redak fenomen, da prozni autor, kad krene da radi strip, ne ume da se otkači od proznog moda pisanja pa se tako sve značajno na kraju dešava u dijalozima i titlovima, dok crtač samo odrađuje kulise, ali u Abbottu je to svakako greota jer je Kivelä odličan crtač sa vrlo dobrim pristupem period piece zadatku koji je dobio. Tako se atmosfera i identitet Detroita 1972. godine snažno sugerišu a bez potrebe da se čitalac udara po nosu sa prenaglašenim brčinama, preširokim zvoncarama i predimenzioniranim kragnama, a Kivelä, kada ga Ahmed pusti da radi, itekako ume da pripoveda samo vizuelnim sredstvima i, recimo, početak treće epizode koji je sav u vizuelnoj akciji i sa vrlo malo teksta zapravo donosi vrlo osetan energetski skok i sugeriše da je Abbott mogao da bude značajno jači strip uz malo agresivniji urednički rad. Kolor Jasona Wordiea je takođe solidno pogođen i, usudio bih se da kažem, na tragu onog što Elisabeth Breitweiser radi kada farba Sean Philipsa, tako da je Abbott strip čiji je vizuelni identitet primamljiv, i načelno iznad njegovog generalnog kvaliteta.

Ipak, Abbott ima potencijala i, ponoviću, čini mi se da bi veliki deo zamerki koje imam mogao da bude otklonjen (u nekom budućem stripu) ako bi urednik nežno ali nepokolebljivo Ahmeda naterao da oladi malo s količinom teksta i jasnije prepozna šta njegov strip to hoće da ultimativno kaže. Ovako, dobili smo dobro nacrtan ali u celini polupečen uradak koji, barem, može da posluži i da se pokaže kako ove stvari ne treba raditi.

A, čitajući dijaloge u Abbott sam se na nekoliko mesta zamislio kako im fali samo malčice više spretnosti da budu životni i ubedljivi i kako bi to, na primer, Garth Ennis sjajno umeo da uradi. Možda baš zato sam odmah po svršavanju Abbotta dohvatio da pročitam i serijal Jimmy’s Bastards koji se za koji tjedan završava devetom epizodom a koji je, ako se ne varam, drugi Ennisov uradak za Aftershock Comics. Normalno, sačekao bih da poslednja epizoda izađe pre nego što se uhvatim serijala, ali rezon je bio da se od Ahmedovog pokušaja end neuspeha, čovek najlakše izleči rukom proverenog majstora. Kako u životu to već zna da bude, ni najbolji ratni plan ne preživljava susret sa neprijateljem…

Ne znam da li je legitimno reći da je Garth Ennis u kreativnoj krizi (za šta ga osporavatelji optužuju još od kasnih devedesetih, jelte) ali nakon čitanja Dastardly & Muttley koji je napisao za DC (umesto da mu Geoff Johns ponudi bajoslovnu sumu za još Hitmana…) i sada Jimmy’s Bastards, moram da primetim da moj omiljeni Irac stvari kao da radi na autopilotu, gađajući nas tek poluerektiranom satirom i nadajući se da će obilna količina nasilja, seksa, psovki i generalne političke nekorektnosti maskirati činjenicu da ovi stripovi jedva da imaju nešto da kažu. Dastardly & Muttley je bio bizaran eksces spajanja „realistične“ političke satire sa Hanna-Barbera nadrealizmom i na mnogo nivoa nije zapravo funkcionisao, a Jimmy’s Bastards kao da sebi postavlja nešto lakši zadatak, čime je njegova bledunjava neubedljivost još bolnija.

Naime, Jimmy’s Bastards je Ennisova parodija Jamesa Bonda i kako od Ennisa već očekujete, ona uzima neke od temeljnih žanrovskih elemenata bondovskog mitosa a onda ih izmešta u „realističnije“ okruženje, podvrgava analizi i razotkriva kao, jelte, patološke. Ovaj pristup je dobro radio posao sa superherojima u The Boys a kako je Ennis ipak ostrvljanin, moglo se očekivati da će sa Bondom bez mnogo muke postići ubedljiv rezultat.

Ali nije. Pokazuje se da je napor ipak potreban, čak i kada ste tako dobar scenarista kao Garth Ennis. Jimmy’s Bastards pati od identične prvoloptaške satire koja je mučila i Dastardly & Muttley, samo ovde još teže za zgutati jer je ovaj strip bliži „realizmu“ pa se tako naglašeno bizarni arhineprijatelji ne mogu doživljavati kao stvarni likovi a i sam protagonista je isuviše iskarikiran da bismo zaista proživeli njegovu golgotu.

Golgota o kojoj pričamo odnosi se – ako to iz imena stripa nije bilo jasno – na to kako jednu nepobedivu bondovsku figuru odjednom krene da proganja prošlost, a u vidu dece koju je nehajno posejao tokom decenija svojih tajnoagentaških avantura. Ennis ovde kopira zaplet jednog Wolverine stripa koji je pisao Jason Aaron ali to nije tako strašno. Strašnije je što Jimmy’s Bastards, kao, s jedne strane pokušava da kaže nešto o tome kako nas je pop kultura kondicionirala da idolizujemo psihopate koji ubijaju end jebu, dakle, živote oduzimaju i daju bez ikakve odgovornosti, ali sa druge strane baš i ne zna šta bi o tome rekao pa se strip svodi na relativno nezanimljiv zaplet i radnju krunisanu neuverljivim promenama karaktera protagoniste.

Ennis slobodno poseže za nekim stvarima koje je već radio u svojim starim, boljim stripovima i kombinuje ih za potrebe Jimmy’s Bastards, ali kao što podgrejani ostaci pice od juče nikada nisu isti kao sveža pica (zbog čega ih, uostalom ja uvek jedem hladne), tako i ovde to više ne prolazi. Glavni junak je do apsurda mačoidna figura tajnog agenta sa konzervativnim manirima i ultraliberalnim stavom kad je u pitanju lična odgovornost, narcisoidni psihopata koji, jasno, puca od šarma, ali čija se jezovitost dobro vidi u kontrastu sa najnovijom partnerkom koja mu je dodeljena – mladom tamnoputom obaveštajkom savremenih shvatanja – a koja treba da nam posluži kao reality check ali i humanizujući agens za ovu priču. No, Jimmy Regent nije tek kolko-tolko simpatična budala već i, pomalo neizdrživo, medijum preko koga Ennis u maniru nekakvog twitter edgelorda sipa relativno naslepo ispaljene rafale usmerene na političku korektnost, rodnu politiku i tako te neke stvari. Sasvim je, naravno, okej da ljudi postaju konzervativniji kako godine prolaze i još je više okej da se politička korektnost i politika identiteta satirizuju, kritikuju, i izvrću ruglu kad je to dobro i elegantno odrađeno.

Ali ovo, avaj nije ni elegantno ni dobro odrađeno. Ennis je i u svojim kritikama konzervativnih koncepata ponekad znao da ide daleko ispod granice elegancije, ali je to balansirao zanimljivim, životnim likovima. U Jimmy’s Bastards je kritika sva na prvu loptu i deluje kao da u nju nije uloženo ni malo razmišljanja a likovi su ravni, svedeni na karikature, svi od reda nezanimljivi. Tim pre je centralni preokret u serijalu – a koga neću spojlovati – sasvim nezarađen i time sasvim neuverljiv, a činjenica da dolazi posle jednako nezarađenog i neuverljivog naučnofantastičnog zapleta ga čini još gorim.

Ovaj zaplet, naime, kaže da su zločinci koji rade o glavi Jimmyju uspeli da celokupnoj populaciji Velike britanije zamene biološki pol a što državu pogura u nezamisliv (zapravo, sasvm zamisliv) haos. Utisak je da ovo treba da bude nekakav Ennisov komentar na rodni identitet i sa njim povezano političko delovanje, ali taj komentar nikako da dođe i sve se svodi na ponovljeno postuliranje da će u ovakvoj situaciji ljudi većinu vremena provoditi igrajući se novostečenim polnim organima.

U međuvremenu, Jimmy je promenjen čovek i jedan od najgorih momenata u celokupnom Ennisovom opusu je kako u ovom stripu on uspeva da potpuno pogrešno protumači koncept „safe spacea“, a onda nas iz broja u broj muči sa neubedljivom, „satiričnom“ ali jako plitkom novom karakterizacijom Jimmyja Regenta i radnjom koja nikako da se završi.

Jimmy’s Bastards je primer stripa u kome je plasiranje satirične poente – a koja čak i nije do kraja jasna jer ne znamo šta tačno Ennis kritikuje i šta bi bila alternativa – zaklonilo i karakterizaciju i radnju što se, mislim, Ennisu do sada nikada nije dogodilo. Njegovi likovi su uvek bili trodoimenzionalni a njihove kritike postojećeg stanja su uvek plasirane sa jasnoćom misli i ako se sa njima niste nužno slagali, makar ste ih razumeli. Ovde toga nema.

Srebrni pervaz na tom, jelte, oblaku, je crtež iz pera Russella Brauna, iskusnog profesionalca koji je sa Ennisom već sarađivao (na The Boys, recimo) a koji je odličan i uspeva da i neke od Ennisovih loše plasiranih satiričnih poenti ispegla u solidan vizuelni jelovnik. Braun je sasvim kadar za alanfordovsku grafičku satiru ali mu je crtež i izuzetno dinamičan kada je potrebno (a često je potrebno jer je Jimmy’s Bastards strip sa dosta akcije i krvopljusa) a generalna dinamika i čistota koju ovde prikazuje izuzetno podsećaju na pokojnog Stevea Dillona, što opet sugeriše zašto je on idealan saradnik za Ennisa.

Šteta je, zaista što se ta saradnja ne dešava na nekom boljem scenariju. Jimmy’s Bastards je loš strip, lak za čitanje, ali u krajnjoj liniji bez jasne ideje i sa veoma tankim zapletom na mestu gde treba da mu stoji priča. Braunov crtež (i sjajan kolor koga je u većini epizoda uradio John Kalisz) i generalna Ennisova zanatska korektnost obezbeđuju da ovo nikada nije naporno štivo, ali jeste osramoćujuće slabo u odnosu na reputaciju njegovih autora. Nadamo se boljem od Ennisa.

Konačno, da se malo zaokrenemo ka početku i kažemo i reč-dve o – nominalno superherojskom – serijalu The Wild Storm koga od prošle godine izdaje DC, a koji je i jedan od najzanimljivijih stripova u njihovoj post-Rebirth ponudi.

Naravno, nadao sam se da će biti tako. Wildstorm je nekada bio sinonim za zaista dobre i prilično inteligentne superherojske stripove što su izrasli iz nezavisnog Image duha ali potom zrelost dobili pod DC-jevim patronatom. Dok je Jim Lee bio u stanju da balansira između komercijalnih potreba i umetničkih poriva, oslanjajući se na Warnerov kapital da dovuče neke od najboljih autora u superherojskom poslu, ali im onda i dopuštajući netipično mnogo autorskih sloboda, Wildstorm je bio imprint u kome su se događale najinteresantnije superherojske priče svog doba. Naravno, kapitalizam je došao po svoje pa je imprint gašen, ributovan, spektakularno umoren da bi na kraju tokom New 52 faze DC-jevog izdavaštva, neki njegovi elementi bili utopljeni u glavni tok DC-jevih superherojskih stripova.

No, sa The Wild Storm DC je krenuo prilično mudrom putanjom, ne razmećući se nekakvom prevelikom ambicijom (za sada je ovo samo serijal, sa jednim spinof naslovom, a ne čitav imprint), ali postavljajući prave ljude na pravo mesto. Čime hoću da kažem da su uspeli da Warrena Ellisa dovoljno plate da se vrati nečemu što je jednom već prilično revolucionisao i dozvolili mu da ga ponovo revolucioniše.

Warren Ellis je, pišući za Wildstorm krajem devedesetih godina, maltene pa svojeručno za uši dovukao njihove stripove u fazu zrelosti (uz, naravno, radove Joeya Caseya, Marka Millara, Eda Brubakera, Stevena Seaglea, Jamesa Robinsona, Kurta Busieka…), započinjući time da je preuezo serijal Stormwatch i radikalno mu promenio ton i interesovanja, ubacujući elemente političke kritike i naučne fantastike, a onda nastavljajući kroz The Authority i, naravno, Planetary.

Kroz Stormwatch i njegov nastavak The Authority Ellis je uveo u superherojski strip koncepte koji su znatno radikalizovali njegovu političku ali i naučnu osnovu, oduzimajući mu, doduše, nevinost (koju je, da budemo fer, već bio izgubio kroz radove prethodnih Image/ Wildstorm autora, ali i korporacijske stripove tog vremena), ali mu dajući ozbiljnost koje mu je dobro ležala. Sa Planetary se potrudio i oko metanivoa, artikulišući svoj antagonizam spram „klasične“ superherojšine i slaveći estetiku roto romana, te imaginativnu naučnofantastiku kao zdravije alternative.

Sa The Wild Storm Ellis je dobio priliku da praktično ributuje Wildstorm univerzum i, još zanimljivije, da likove koje je sam kreirao pre dve decenije ponovo izmisli, postavljajući ih u nov kontekst i dajući im nov svet da u njemu rastu.

The Wild Storm je strip u kome se radnja odvija veoma sporo, ali je u pitanju po svemu premium verzija Warrena Ellisa, sa svim njegovim opsesivnim oduševljavanjem radikalnim naučnim konceptima, ali i opipljivim uzbuđenjem što se pruža prilika da se „superherojski“ strip kreira pod uslovima koje Ellis smatra optimalnim. Jer, u suštini, The Wild Storm za sada nije superherojski strip, već visokotehnološki politički triler na rubu antiutopije u kome se koncept supermoćnih jedinki tek pomalja i najavljuje potencijalno radikalne promene u globalnom status kvou.

Originalni Wildstorm stripovi su superherojima oduzeli nevinost ne samo stavljajući ljudima u kostimima u ruke vatreno oružje (to su, uostalom, ti isti autori već uradili u Marvelu nekoliko godina ranije) već i zamišljajući svet opresivne visokotehnološke kulture poznog, jelte, kapitalizma, u kome metaljudi rade za račun vlada i korporacija. The Wild Storm nastaje više od dve decenije kasnije i Ellis pažljivo uokviruje zaplet u kome gledamo tajni rat tri frakcije u svetu što je na prvi pogled identičan našem, sa skupim mobilnim telefonima, tehnološkim mogulima statusa pop-zvezda i mladim, viralnim pop-zvezdama koje koriste tehnologiju da postanu sveprisutne.

Priča se odmotava sporim korakom i interesantno je primetiti da posle trinaest epizoda zapravo još uvek ne može da se kaže da li The Wild Storm ima zaplet koji bi išao dalje od „briljantni umovi smišljaju briljantne stvari koje bi mogle da poremete balans moći na planeti“. Začudo, to meni uopšte ne smeta, verovatno jer je Ellis briljantan u oslikavanju pomenutog tajnog rata tri frakcije na planeti (i, eh, izvan nje) i jer njegovo postepeno odmotavanje istorije koja je dovela do stanja u kome je svet danas ispada jako efektno.

Naravno, pomaže i što su ovo sve zanimljive varijacije na originalne Wildstorm koncepte, mada mislim da nije neophodno da znate ko su i šta su bili Skywatch, International Operations, Henry Bendix ili Jenny Sparks pre dvadeset godina kako biste ovaj strip sa zanimanjem pratili. Upućeni će svakako dobiti dodatno zadovoljstvo u epizodama gde Ellis prikazuje novu Jenny Sparks, novog Doktora, novog Boga Gradova i u tome da je Angela Spica najbliže glavnoj junakinji što ovaj strip ima, ali, ponovo, snaga Ellisovih koncepata i ideja je takva da će i sasvim neupućen čitalac biti zaveden moćnom naučnofantastičnom spekulacijom i tehnološkim, biološkim ali i političkim elementima priče.

Najkraće rečeno, Zemljom, u ovom stripu tajno vladaju dve agencije koje su se potpuno otrgle kontroli državnih i naddržavnih mehanizama što su ih porodile. Jedna kontroliše politiku i ekonomiju na planeti, druga ostatak Sunčevog sistema a od besomučnog rata do obostranog uništenja ih spasava samo komplikovan set sporazuma o nenapadanju i interesnim sferama sklopljenih sedamdesetih godina prošlog veka u očajničkom pokušaju da se prevenira golbalni nuklearni rat. Ove dve agencije, naravno, rade šta hoće, uključujući asasinacije prominentnih figura iz sveta politike ili biznisa, ali jednu takvu asasinaciju, iz čistog altruizma, uspeva da spreči mlada žena i inženjerski genije, koristeći lično napravljen „leteći oklop“. Naravno, svaka agencija misli da je ona druga namerila da joj, mimo sporazuma smrsi konce, pa kreću javna optuuživanja, izvinjenja, i svađe, ali i tajni sukobi, dok treći igrač koji radi iz (još veće) potaje ne uđe na scenu i reši da pomogne svetu da ne ode baš sasvim u materinu.

Sledi dugačka hronika ratovanja softverom, naprednim dronovima i vanzemaljskom tehnologijom, a Ellis ima priliku da ispiše gomilu sjajnih, kinematskih akcionih scena po kojima je postao poznat u ono vreme. Istovremeno, kako rekoh, priča se odmotava izuzetno sporim tempom (još jedna Ellisova navika iz onog doba, jelte, dekompresija), a povremene epizode u kojima viđamo likove koji sa njom nisu očigledno spojeni (ali jesu, kako rekosmo, nove verzija poznatih nam Stormwatch/ The Authority likova) sugerišu da će se tu još mnogo toga dešavati i da će svet u kome se sve dešava proći kroz neke radikalne promene.

Ellisov zaštitni znak – likovi koji su ujedno kul i cinični – je ovde uveliko prisutan. Naravno, treba poštovati i da ovakva kaakterizacija, pogotovo kada se tako dosledno ponavlja, neće biti po svačijem ukusu i da će mnogi čitalac prevrtati očima kada likovi krenu da ispaljuju pitoreskne replike. Ali Ellis ovo radi zaista elegantno, kanališući svoje ogromno iskustvo u dijaloge koji nisu opterećeni prevelikim brojem reči i koji pored karakterizacije nose i veliku količinu informacije. Utoliko, novi Henry Bendix je fenomenalan sa svojim crtanofilmovskim nihilizmom koji ga ipak ne sprečava da bude ubedljiv negativac, nova Angela Spica je sjajna žena kojoj se život okrenuo naglavačke ali ona u svoj konfuziji kroz koju prolazi junački odlučuje da izgradi novi, nova Jenny Sparks i Doktorka su toliko prirodno lezbijke da imate utisak da ništa drugo ne bi ni mogle da budu u ovakvom stripu, a novi Grifter je toliko cool da mu ni ja ne bih oprostio.

Jon Davis-Hunt, Ellisov odabrani crtač za ovaj strip je mene pre nekog vremena oduševio izvrsnim radom na Vertigovom serijalu Clean Room. The Wild Storm je, iznenađujuće, manje atraktivno crtan i manje dinamičan strip – očigledna posledica Ellisovog insistiranja na sporom, metodičnom pripovedanju – ali to ne znači da nije atraktivan ili dinamičan. Davis-Hunt je veoma sposoban da u letu hvata Ellisove bizarne koncepte, kreira manijački kompleksne robotske oklope, pusti likove da se izražavaju samo facijalnom mimikom ili osmisli ludački granularne akcione sekvence, što je uz odličan kolor Stevea Buccelattoa garancija da se zaista postiže kinematski osećaj koji je Ellis praktično patentirao.

S druge strane, danas je televizija u dobroj meri preuzela pozicije koje je film imao krajem devedesetih pa se metodično pripovedanje i fokus rasut na mnogo likova u različitim kampovima svakako može porediti sa ovim pristupom. U svakom slučaju, Ellis deluje kao da zna šta radi, a čak i da ne zna, i da se ovaj serijal nikada ne završi i mi ostanemo držeći u ruci svoju malu ćunu i bezbroj pitanja (da, još uvek sam neutešan zbog Doktora Sleeplessa), već do sada smo dobili vrlo intrigantan i zabavan politički haj-tek triler sa odličnom alternativnom istorijom i mnogo zabavnih omaža klasičnom DC univerzumu. Uskočite u kompoziciju dok je vreme.

Bonus: kad smo već kod DC univerzuma, spinof ovog serijala je takođe tekući serijal The Wild Storm – Michael Cray koji uzima jednog od sporednih likova a onda oko njega gradi gomilu zanimljivih alternativnih DC likova koje ovaj mora da iz određenih razloga ubije i to su mračni ali zabavni, krvavi akcioni trileri sa psihopatskim verzijama Green Arrow, Aquamana ili The Flasha. Sjajni Bryan Hill radi scenario dok crtež odrađuje N. Steven Harris. Probajte i to.