Pročitani stripovi: The Batman Who Laughs, Red Border, Something is Killing the Children

Poslednjih dana sam čitao nominalno žanrovski različite stripove ali po tonu veoma slične. Svi se, naime, lako mogu identifikovati kao horor-radovi bez obzira na to kojem „pravom“ žanru zaista pripadaju. E, sad da li je to refleksija nekog mog psihološkog stanja ili puka slučajnost, utvrdiće, nadamo se barem forenzička analiza kada za nju dođe vreme.

Dugo sam odlagao čitanje šestodelnog (a u stvarnosti sedmodelnog (a zapravo osmodelnog)) miniserijala The Batman Who Laughs scenariste Scotta Snydera i crtača Jocka, no kako se primakao trenutak da sednem i pročitam i ovogodišnji Snyderov događaj, Death Metal, tako je i The Batman Who Laughs upao na agendu. „Ne može da boli“, pomislio sam. „Barem ne toliko da će mi biti potrebna terapija.“

Ispostavlja se da je Jockov crtež takav da sam se, čitajući ovo pred spavanje pre neko veče bukvalno uplašio da ću imati košmare. The Batman Who Laughs (dakle, lik, Betmen koji se Smeje) je originalno vizuelno kreiran od strane Grega Capulla, za potrebe Dark Nights: Metal krosovera, ali Jock (aka Mark Simpson) je onaj britanski crtač koji i „normalne“, svakodnevne prizore crta sa velikim nivoom nelagode i tjeskobe. Njegova prethodna saradnja sa Snyderom, na horor miniserijalu Wytches bila je notabilno jeziva u pogledu atmosfere i, generalno, strave pa je on bio i prirodan izbor za strip u kome se Betmen sreće sa svojom najgorom, najstrašnijom alternativnom verzijom.

Koreni Betmenovog lika prirodno zazivaju stravu i užas – Betmen persona i kostim osmišljeni su da uteruju strah u kosti prekršiocima zakona i izazivaju sujevernu, somatsku reakciju pa iako su originalne priče o ovom heroju bile više kriminalistički intonirane,  baziranje „modernog“ Betmena na gotskim tropima se u širokoj populaciji scenarista i crtača smatra „prirodnim“. Razume se, veliki deo istorije Betmena vezan je za kempi igranu seriju iz šezdesetih godina, ali se reinvencija „mračnog“ Betmena u osamdesetima koju je Frank Miller bazirao na strip-radovima iz sedamdesetih pokazala kao snažan predložak koji i danas rezonira sa autorima. U velikoj meri, čak, može da se kaže da je The Batman Who Laughs jako oslonjen na milerovsko shvatanje Betmena, iako Snyder posle toliko godina pisanja Betmena i drugih stripova vezanih za Betmena bez sumnje ima svoj glas. Miller se, uostalom, nikada nije preterano interesovao za multiverzum (iako je, tehnički, većina njegovog rada na Betmenu otpala na paralelne univerzume, gde je samo Year One kasnije priznat za kanonski rad), dok je Snyder sa DCNU Betmenom imao priliku da radi u alternativnoj istoriji a onda je posle Rebirtha osmislio multi-multiverzum. Iz koga je, notabilno iz mračnog multiverzuma koji je paralelan multiverum našem multiverzumu, The Batman Who Laughs i došao.

Suštinski, miniserijal The Batman Who Laughs je „nepotreban“ rad. Koncept i filozofija lika su već sasvim iscrpeni u samom Dark Nights: Metal i miniserijal ne dodaje ništa presudno našem shvatanju Betmena koji dolazi iz verzije stvarnosti u kojoj su svi naši strahovi postali realnost. Bazirajući lik Betmena-koji-se-Smeje na najvećem Betmenovom strahu – da će ga Joker ne samo pobediti već privući na svoju stranu nihilizma i manije – Snyder je u Dark Nights: Metal već prikazao sudbinski susret dva koncepta, sudar dva arhetipska lika, jednog „originala“ i jednog mračnog derivata, dve filozofije u čijem kontrapunktu čitalac treba da analizira svoje shvatanje dobra i zla i afirmiše nekakav svetonazor na koji je dosadašnje čitanje Betmena uticalo.

The Batman Who Laughs praktično sve ovo ponavlja i dobar je primer filozofije industrije superherojskih stripova u kojima se jedni isti motivi besomučno iznova vraćaju u cirkulaciju da bi se sa često sitnim izmenama u obradi ponovo servirali publici koja će ovo prihvatiti kao dopaminski fiks. Bez obzira na svoju nominalnu zasnovanost na drami koja menja čitav svet (univerzum, multiverzum), superherojski strip je velikim delom popularan baš zato što ponavlja istu, poznatu stvar mnogo puta.

Novina u The Batman Who Laughs je u tome da „naš“ Betmen rano u priči u kojoj Betmen Koji se Smeje pokušava da mu otme Gotam, sarađujući sa Grim Knightom*, biva na prevaru i sam zatrovan Džokerovim toksinom i bori se protiv transformacije u novog Jokera, paralelno sa tim da se bori protiv dve svoje alternativne verzije koje su svaka na svoj način užasno nihilistične.
*Još jedan Betmen iz mračnog multiverzuma, ovog puta varijacija koja je, nakon što je videla kako mu Joe Chill ubija roditelje u zabitom sokaku, dohvatila pištolj zločinca i na mestu mu presudila, a što ga je dalje odvelo putem viđilante osvetništva koje je preraslo u totalitarnu, fašističku maniju kontrole čitavog grada

The Batman Who Laughs je brutalan strip u kome se tragovi Millerovog utemeljujećeg rada, ali i Mooreovog kratkog (ali veoma uticajnog) vremena na Betmenu jako osećaju. Ovo je Betmen sveden gotovo na svoju životinjsku suštinu, neretko i sam uplašen, razgnevljen, Betmen koji nije uspeo baš SVE da isplanira i koji sada mora da improvizuje. Ovde jedva da ima tragova proširene Betmenove „porodice“ koju je u velikoj meri i sam Snyder osmislio (nastavljajući se na Morrisonov rad) i jedini prominentni likovi izvan kruga alternativnih verzija Betmena i Džokera su batler Alfred i policijski komesar Gordon, oba svojevrsne očinske figure koje Betmena humanizuju a koje će u ovom stripu zbog toga biti izložene zastrašujućim mukama i poniženjima.

Naravno, ovo je strip u dobroj meri o sadizmu jer „našeg“ Betmena nije dovoljno pobediti. Potrebno je da on sam na kraju poništi svoju apsurdnu personu koja veruje u pravdu i, mada je zasnovana na strahu, u postojanje ljudske dobrote i sreće. Snyder i Jock protagonistu propuštaju kroz nemilosrdnu šibu, pokazujući ne samo torturu kroz koju će proći drugi ljudi što on ne može da ih zaštiti, već i psihološko urušavanje koje se njemu samom događa dok prolazi kroz grad i u ljudima oko sebe vidi samo ono najgore i namračnije.

Snyder ovde dodaje jedan sebi svojstven element a to je taj gotovo organski, možda simbiotski odnos između Betmena i njegovog grada, Gotama. Još od prvih njegovih radova na Detective Comics, Snyder je vrlo insistirao na istorijatu Gotama (kao gotske, mitologizovane verzije Njujorka) i povezanosti Betmena, Brucea Waynea i njegove porodice sa tim istorijatom. U The Batman Who Laughs napad na grad se čita praktično kao napad na proširenu ličnost, skoro kao napad na prošireno telo Betmena i najveći deo osnovnog trilerskog zapleta se i tiče sprečavanja alternativnih Betmena da grad zatruju koristeći sistem koji je Bruce Wayne u tajnosti razvijao kako bi Gotam zaštitio od pretnji koje bi ga učinile ranjivim i zavisnim. U zgodnoj refleksiji ove ideje, dobijamo bonus epizodu (The Batman Who Laughs: Grim Knight, to je taj osmi, neobavezni deo koji sam pomenuo) u kojoj se vidi kako alternativni Betmen-ubica i fašist u „svom“ Gotamu transformiše grad u praktično mašinu za kažnjavanje i ubijanje prestupnika.

Ovo su simpatični kontrasti a Snyder se vraća liku koga je pisao na početku svoje karijere, sinu komesara Gordona, Jamesu, da mu da zanimljiv epilog i pokaže razliku između psihopate i psihotika. Naravno, finale stripa je, kako se i očekuje, veoma brutalno ali uz trijumf dobra i povratak na status kvo koji smo i priželjkivali. Betmen sada ima koji ožiljak više, nešto na telu a nešto na duši, ali u suštini The Batman Who Laughs je priča koju smo već čuli, samo sada ispričana detaljnije i mučnije.

No, Jockov crtež je ona potrebna dimenzija „opravdanja“ koja ovaj strip ipak čini prihvatljivom ponudom. Još otkada su Grant Morrison i Dave McKean krajem osamdesetih sledeći Millerov prevrat, umesto gotskog Betmena sa Arkham Asylum ponudili dekonstrukciju baziranu na evropskom ekspresionističkom filmu (a iste godine su Augustyn i Mignola uradili i uticajni Gotham by Gaslight), grafička dekonstrukcija Betmena postala je neka vrsta oznake za „prestižne“, često alternativne verzije Betmena. Utoliko, zanimljivo je koliko Jock daleko ide u dekonstrukciji i ekspresionizmu u nečemu što je suštinski vrlo kanonska priča u „glavnom“ univerzumu. Njegov Betmen koji se Smeje uzima Capullov predložak perverznog psihotika kao polaznu osnovu da bi ga do kraja stripa razvio u praktično demonsku pojavu, rušeći u poslednjim epizodama ivice figura, nakrivljujući i tresući kadrove, terajući koloristu Davida Barona da radi prekovremeno kako bi se sve te eksplozije boja koje seku inače tamne, klasično gotske tonove imale potreban intenzitet. Jock je majstor saspensa, varljivo realističkog crteža sa likovima koji izgledaju kao da dolaze iz „normalnog“ detektivskog stripa, samo da bi, kada krenu horor, užas i kasapljenje, stvari eksplodirale u zastrašujućoj ekspresionističkoj brutalnosti. Jock ne samo da uspeva da crta tri različita Betmena i svakom od njih da distinktnu ličnost i karakter (a kao bonus, jedan od njih, se tokom stripa bori protiv svoje transformacije u Džokera) već su tu i alternativne verzije Brucea Waynea, Jima Gordona, tu je i njegov sin James koga je Jock već crtao u Detective Comics i ovde ga samo još uspelije prikazuje kao potištenog, tihog mentalnog bolesnika u kome se krije čudovište. Akcija je, kada je ima, veoma brutalna – ovo je na kraju krajeva velikim delom horor strip u kome psihotični i psihopatski likovi ubijaju ljude na pornografski eksplicitne načine i Jock sve to crta fantastično.

Ali nije ni lako podneti ako ste nežnija duša. Betmen je poslednjih godina dobio zadovoljavajuće sveže čitanje od strane Toma Kinga i Jamesa Tyniona čevtrtog, gde su naglašavane i neke druge strane njegovog karaktera, i mada ne pozivam nužno na povratak šaljivom Betmenu i njegovim ludim izumima, The Batman Who Laughs me je podsetio zašto su konstantni mrak i brutalnost, konstantno vraćanje na formativnu traumu, mrtve roditelje i jedno skučeno čitanje Betmenovog karaktera formula koja sa godinama kao da donosi umanjene prinose.

No, ovo je tehnički vrlo dobar strip, zaključno sa leteringom Sala Cipriana koji je odradio lavovski deo posla da doprinese tom mračnom, polomljenom tonu priče sa svojim kolorisanim fontovima i iskakanjima iz oblačića. Ako ne osećate da vam je dosta priča u kojima Betmen susreće svoju najgoru moru i ona mu fundamentalno uništi deo ljudskosti, The Batman Who Laughs je svakako rad koji vredi pročitati.

Drugi strip koji nije počeo kao horor ali je onda skrenuo levo kod Albukerkija (eh, maltene bukvalno) je miniserijal Red Border koga je napisao Jason Starr a nacrtao Will Conrad. Ovo je ujedno i prvi strip koji sam pročitao a koji je izdao novi izdavač, AWA u svojoj ediciji Upshot. AWA, a što je skraćeno od Artists Writers & Artisans je nominalno nezavistan strip izdavač ali je u pitanju projekat koga su začeli Axel Alonso i Bill Jemas pre par godina, obojica Marvelovi veterani. To na papiru deluje slično onome što je devedesetih radio Jim Shooter nakon odlaska iz Marvela a kroz Valiant Comics, i zapravo i jeste novi primer uletanja „svežeg“ kapitala u strip-industriju. U Valiantovo vreme prve investicije dolazile su iz sfere video igara i profesionalnog rvanja, a utisak je da novi izdavači koji se pojavljuju ovih dana u određenoj meri nastaju kao prelivanje kapitala iz IT sfere i Silikonske doline u entertejnment industriju u pokušaju da se kreiraju IP inkubatori iz kojih će kasnije da se izrode plodnosni filmski i televizijski univerzumi.

Da budem jasniji, iako su Alonso i Jemas nesumnjivo stripadžije dobrog pedigrea, a u kreativnom savetu AWA sede J. Michael Straczynski, Garth Ennis, Frank Cho, Reginald Hudlin, Gregg Hurwitz i Margaret Stohl – sve ozbiljna strip imena sa iskustvom i u drugim medijima – predsednik odbora je ipak Jon Miller, čovek sa „tech“ zaleđem i to iz firmi sasvim sklonih predatorskom, neoliberalnom Sillicon Valley kapitalizmu, kao što su AOL (gde je bio generalni direktor) ili Fandom (gde je i dalje kopredsednik).

I da budem još jasniji, pozdravljam kada se krvave pare koriste da se osnuje izdavač koji proverenim – i meni lično veoma dragim – autorima daje mogućnost da rade u povoljnim kreativnim i produkcijskim uslovima, ali vrlo oprezno procenjujem da li će AWA (i neki drugi izdavači) sa svojim neizgovorenim ali prilično verovatnim stavom da stripovi sami za sebe neće zaraditi pare ali MOŽDA neki od njih bude zametak novog MCU-a, nama dragom medijumu doneti više bola ili slasti.

Elem, da se pozabavimo samim miniserijalom Red Border. Jasona Starra pamtim iz njegovog rada za Marvel kada su Alonso i Quesada doveli u isto vreme gomilu proznih krimi i horor autora (Starra, Hurwitza, Swierczynskog, Gischlera, Maberryja…) i dali im da rade superherojske stripove. Iako nije sve tu bilo jednako dobro (ili uopšte dobro), osetio se i određeni novi kvalitet u ovim radovima pa su neki, poput Starrovog Wolverine MAX meni ostali u vrlo lepom sećanju.

Red Border zapravo ima sličnosti sa Wolverine MAX utoliko što je u pitanju kombinacija noir krimića, akcije i horora što se mahom dešava podaleko od urbanih centara. Nisam čitao Starrove romane ali iz njegovih stripova imam utisak da voli da radi priče koje se dešavaju na granici, metaforičkoj i bukvalnoj. U Red Border se scenarista maša tog nekog aktuelnog i teškog motiva ilegalne imigracije iz Meksika u SAD i oko njega gradi priču koja se iz prvobitno sasvim kriminalističkog formata transformiše u psihotički hick-horror po uzoru na Hooperove i Cravenove filmove iz sedamdesetih. Što je eksplozivna smeša i Starr ovde ne radi naročito suptilne stvari, uglavnom se laćajući poznatih stereotipova i sa vidnim zadovoljstvom ih ubacujući u rernu.

Mladi par intelektualaca iz Meksika mora da preko noći prebegne u SAD na početku ove priče, jer su se zakačili sa lokalnim kriminalnim klanom koga predvodi old school šef ganga, lak na obaraču, besan na ceo svet a posebno na svoj nesposobne saradnike što samo blenu u telefone i nijedan posao ne umeju da završe kako treba. Naših dvoje mladih begunaca su, samo zbog osećaja građanske odgovornosti umešani u zastrašujuću egzekuciju i prinuđeni da beže daleko od domašaja ove ekipe. Naravno, kada ste Meksikanac, „daleko“ za početak znači „Teksas“.

Strip ideju ilegalnog prelaska granice tretira kao nešto što je uobičajena praksa i uspešno kombinuje taj (ne samo žanrovski) motiv bekstva od podivljalog kriminala sa „običnijim“ socijalnim motivima potrage za udobnijim i bezbednijim životom u razvijenijim kapitalističkim zemljama. Eduardo i Karina nisu „tipični“ prebezi, ono što su u SAD posprdno nazvali „wetbacks“, dakle, niskokvalifikovana radna snaga koja se nada poslu baštovana ili spremačice (šofera, prostitutke…) bez papira i neks stvarne socijalne sigurnosti, pa je i njihov susret sa Teksašanima drugačiji od tipičnog (žanrovskog i drugog) sudara između ilegalnih migranata i neke pogranične milicije.

Red Border ovde iz socijalne krimi-drame pravi očigledan zaokret ka hororu stavljajući protagoniste, jedva spasene od smrti u situaciju nelagodne, neobjašnjive stabilnosti koju dobijaju od porodice što živi na farmi blizu granice i pruža ruku pomoći ilegalnim migrantima.

Ovaj motiv je veoma star i izlizan – sa sve time da čimičange koje majka familije sprema imaju neobičan ukus – ali Starr i Conrad ovde ulažu dosta rada da makar dobijemo zanimljive likove. Iako sami Eduardo i Karina pored svoje interesantne dinamike (gde on, iako je prosvećeni asistent na univerzitetu prečesto svojoj devojci upada u reč i smatra da ona nema pojma) do kraja ne dobijaju previše nove karakterizacije, glavni negativac, Colby je pitoreskan i zanimljiv lik. Conrad ga crta sa ikoničnošću jednog Džeremaje a Starr ga piše gizdavo, razuzdano, sa personalitijem koji ima i magnetsku privlačnost i jednu, skoro pa ubedljivu racionalnost.

Naravno, kada strip odistinski pređe u hooperovsko-cravenovski mod rada, karakteristike likova se zaoštre do patologije i mada se ne može govoriti o nužno „racionalnom“ opravdanju za ono što Colby i njegova porodica rade, Starr ipak oslikava jednu upečatljivu karakterizaciju negativca u kojoj se patološki elementi ličnosti makar po energiji uklapaju sa prepoznatljivim nacionalističkim mitomanijama o hrabrim Amerikancima koji se plaše boga i vole svoju zemlju i podmuklim Meksikancima koji stolećima unazad gledaju da ih sjebu. Starr nije suptilan u ovome ali on je dobar pisac koji poentu, čak i kada je ona gruba i izraženo žanrovska, ume da plasira dovoljno elegantno da čitalac dobije i „poruku“ i željeni emotivni naboj. Razrešenje Red Border je zabavno krvoločno gde glavni likovi, a koji su skoro do samog kraja zaista obični, zbunjeni, nežanrovski karakteri, uspevaju da se dovoljno ubedljivo izvuku iz svoje „običnosti“ na taman toliko vremena da učestvuju u masakru i zapečate ovaj klišeizirani ali solidno vođeni narativ.

Conradov crtež je „ozbiljan“ onoliko koliko to i priča zahteva. Conrad je Britanac sa dosta iskustva u američkom superherojskom stripu i ovde vrlo sigurno radi „normalne“ ljude u nenormalnim situacijama ali i žanrovskije, veće od života likove koji treba da se uklope u priču koja je delom socijalna kritika, delom krimić, delom hack and slash horor. Ovo je mračna priča – koja se dešava mahom po noći – a čemu težak kompjuterski kolor Ivana Nunesa daje potrebnu atmosferu. Strip ume da zadeluje pomalo statično, neke Conradove kompozicije su više posterske nego, jelte, narativne, ali ovo mu zapravo ne smeta previše i doprinosi tom finom balansu između ozbiljnosti i eksploatacije koji priča traži. I ovde je letering radio Sal Cipriano, ali sada mnogo smirenije i disciplinovanije, prioritizujući jasnoću i čitljivost nad ekspresionizmom koji je kod Betmena neke momente činio teško razumljivim. Svakako, čitav Red Border paket (sa sve naslovnicama pouzdanog Tima Bradstreeta) ostavlja utisak profesionalnosti i ozbiljne produkcije a što je svakako očekivano od AWA. Vrlo pristojan početak mog odnosa sa ovim izdavačem.

A, sada, spektakl. Gore sam pominjao Jamesa Tyniona četvrtog, njujorškog scenaristu koji je godinama vredno radio kao drugopozivac u DC-ju, radeći dopunske Betmen stripove, a koji je trenutno „glavni“ scenarista Batmana, nakon Kingovog odlaska sa ovog magazina. Tynion je reputaciju izborio krvavim radom, koristeći sve pružene prilike i obavljajući sve zadatke sa uglavnom vrlo solidnim kvalitetom, pokazujući se kao pouzdan sajdmen za vedete poput Snydera i Kinga. No, Tynion, i pored svog sada prvoligaškog rada za DC ima i notabilnu karijeru kao scenarista nezavisnih stripova, uglavnom za Boom! gde je napravio stvari poput The Woods, UFOlogy, The Backstagers i još dosta toga.

No, najnoviji Tynionov projekat za Boom!, trenutno tekući horor-serijal Something Is Killing the Children je uspešniji nego što se, čini se iko nadao, jer je posle vrlo dobre reakcije na prvih nekoliko brojeva apgrejdovan sa miniserijala na tekuće izdavanje.

Mislim da je ovde u ogromnoj meri za uspeh stripa zaslužan italijanski crtač Werther Dell’Edera koji je nacrtao svih devet do sada izašlih epizoda i jednoj solidnoj horor-priči doneo osoben izgled i karakter.

Hoću da kažem, horor-strip je trenutno u vrlo pristojnom stanju na američkoj nezavisn(ij)oj sceni, sa radovima u brojnim podžanrovima iz pera gomile po senzibilitetu sasvim različitih autora (od Straczynskog, i Snydera, preko Williamsona, Hilla i Ennisa pa do Nilesa, mada nije neistina da jedno polovinu toga piše samo Cullen Bunn…), i u ovom vrlo naseljenom kutku industrije sada već morate imati nešto čime ćete se izdvojiti. Something Is Killing the Children ima dobar zaplet i odlično vođenje radnje, ali ono glavno što ima je vrhunski crtež Dell’Edere koji Tynionovom skoro klasičnom provincijskom hororu daje dimenziju takve psihotične strave da neću slagati ako kažem da od pogleda na neke od Dell’Ederinih panela bukvalno osetim strah i sebe podsećam da ovo ne treba čitati pred spavanje.

Kako i naslov ovog serijala, nimalo prikriveno saopštava, nešto ubija decu u malom američkom gradu Archer’s Peak u državi Ilinoj, a to nešto, odmah ću vam reći, ne deluje kao da je sa ovoga svijeta. Something Is Killing the Children vrlo snažno, ali vrlo spretno ide na senzibilitet natprirodnog horora pa iako je ovo veoma grafički, veoma visceralan strip, sa prizorima raskomadane i osakaćene dece od koga će vam, sasvim moguće, biti malo loše, on je istovremeno i dobrodošlo fantastičan, sa sugestijama o postojanju nečeg onostranog. Motiv čudovišta koja mogu da vide samo deca je vrlo (stiven)kingovski, naravno, ali Tynion i Dell’Edera uspevaju da ga učine svojim velikim delom kroz Dell’Ederin dizajn monstruma koji je neverovatno evokativan a opet sasvim originalan, a delom kroz Tynionovo pažljivo kombinovanje kingovskog smalltown horora sa više young adult motivom tajnog društva koje lovi čudovišta.

Ako ste – kao ja – voleli Nilesov i Wormov The October Faction – a od koga je ove godine nastala i Netflixova serija – Something is Killing the Children koristi donekle slične motive, mada na mnogo mračniji, sumorniji način. Ovo je strip u kome se kontrastira jedan dobro postavljeni (socijalni) realizam male zajednice u hladnijim krajevima SAD sa vrlo žanrovskim ali ozbiljno intoniranim konstruktom tajnog društva koje štiti stanovništvo od onostranih užasa, ali po užasnu cenu po mentalno zdravlje i društveni, jelte,život.

Tynion ovde majstorski ne pušta da saznamo više nego što je neophodno i strip veoma pažljivo otkriva nove slojeve karakterizacija i mizanscena koji ih obogaćuju. Ovde se čitalac ne oseća kao da mu priča namerno prećutkuje vitalne segmente ne bi li ga držala u saspensu, naprotiv, misterija je pošteno i interesantno postavljena a novi podaci koje dobijamo na kašičicu deluju kao zaslužene nagrade što smo izdržali zastrašujući horor sa kojim nas svakih par strana suočavaju.

Tynion piše fine likove, čak, najmanje fine kada su u pitanju sami protagonisti od kojih je jedan siroti klinac što ne zna šta mu se dešava a druga je umorna i preko svih granica burnout sindroma izgorela lovkinja na monstrume. I ova dva lika su dobra, da ne bude zabune, i u punoj meri osvajaju čitaoca koji se s njima srodi i ne želi da im se nešto loše desi, ali su oni postavljeni u sasvim ekstremnu situaciju pa sijaju „žanrovskim“ sjajem, dok zapravo strip veoma obogaćuju i humanizuju drugi likovi, mahom javnih službenika u Archer’s Peaku (profesora, policajaca, mrtvozornika) koji priču uspelo uzemlje u jednom realističnom prosedeu tako da onda zastrašujuće, užasne scene koje gledamo kada se pojave čudovišta zaista služe kao snažna, katarzična punktuacija u narativu.

Opet, ne mogu da prenaglasim koliko Dell’Edera ovom stripu donosi kvaliteta. Nije samo stvar u tome da su mu scene horora i akcije užasno dinamične i strašne, čak ni u tome da je dizajn glavne junakinje i njenog „kostima“ (sa sve maskom) takav da sam sve vreme između konfliktnih emocija da bih joj držao poster na zidu i da ne smem da pogledam na spleš stranicu na kojoj se vidi da ona naprosto nije mentalno zdrava osoba. Stvar je u tome da je Dell’Edera IZUZETAN pripovedač sa fantastičnom intuitivnom kontrolom kamere tako da scene imaju narativ koji pored osnovne informacije o, jelte, „sadržaju“, daje i svu silu „metapodataka“ o atmosferi, težini, intenzitetu, emocijama koje uz njih idu. Tynion veoma dobro razume sa kakvim pripovedačem ima posla pa je ovo možda njegov strip sa najmanje reči koji sam do sada čitao, sa dobrim brojem tabli bez ikakvih dijaloga (ili, nedobog, naracije iz offa) koji bi samo smetali. Something is Killing the Children je sjajan primer „stripovske“ naracije koja radi ono što film ne može, razlažući neke scene na usitnjene, atomizovane kadrove tako da – sasvim prirodno – dobijemo informacije koje idu mnogo dalje od teksta, a onda opet druge scene sažimajući u samo jednom kadru tako da se ostvari ikoničnost i – ekonomičnost. Kolorist Miquel Muerto je, već se i po prezimenu vidi, rođen da radi ovakav strip i njegov kolor preko Dell’Ederinih oštrih tuševa je čudesna igra atmosfera sa plavičastim i tamnim prelivima noćnih scena, žutom svetlošću dana i crveno-crnim kontrastima za užasne, visceralne scene pokolja i akcije.

Something is Killing the Children je naprosto izuzetno siguran, majstorski napravljen žanrovski strip kome jeste ove godine izmakao Ajzner za najboji novi serijal ali koji je, izlazeći od prošle jeseni, doneo neobično moćnu dimenziju periodu epidemije koji trenutno živimo. Druga priča u serijalu trenutno je pred raspletom i slagao bih kada bih rekao da nisam NEVEROVATNO uzbuđen. Tynion, Dell’Edera i kolege imaju u rukama izuzetan materijal sa potencijalom da ga, čini se, razvijaju još barem nekoliko godina. Uključite se dok su još pri početku.

Pročitani stripovi: Superman: American Alien

Pošto je prošle nedelje izašao i poslednji broj sedmodnevnog miniserijala Superman: American Alien koji je dobio dosta promocije od strane DC-ja stvarajući utisak da ovo nije tek još jedan regularni miniserijal o Supermenu, sa velikim zanimanjem sam ga i pročitao i prilično u njemu uživao. Istorija će pokazati da li će ovo biti strip sa značajem koji su imali nekih prošli radovi fokusirani na velikog plavog heroja – poput Birthright, Death and Rebirth, Man of Steel ili, dakako All Star Superman – ali nema sumnje da se u American Alien može osetiti jaka ambicija o novom utemeljenju Supermena u osnovne vrednosti koje su ga obeležavale tokom poslednjih sedam decenija. Ove nedelje DC započinje Rebirth, novi ribut celog svog multiverzuma koji će, kako najavljuju prikazi prvog broja, ponovo uspostaviti „stari“ DC kontinuitet i poslednje četiri i po godine svesti na još jednu alternativnu prošlost, a American Alien bi mogao biti neka vrsta osveženja Supermenovog porekla i nijansiranog doterivanja njegovih etičkih i socijalnih prioriteta za naredni period.

 

No, na stranu njegov budući uticaj, American Alien je naprosto lep i emotivan strip o mladom Supermenu koji se fokusira na njegove početke, od postepene manifestacije moći u detinjstvu  pa do prvih velikih pobeda u ulozi superheroja i zaštitnika Zemlje. Scenarista ovog serijala bio je sin Johna Landisa, Max Landis, mladi i uspešni holivudski scenarista koji je superherojske teme do sada ispitivao iz uglavnom indi i alternativne perspektive (Chronicle, The Death and Return of Superman), ali se veoma autoritativno dokazao i u srcu mejnstrima kreirajući zabavnu i humanizmom prožetu „novu“ istoriju Supermena koja na smislene načine analizira i komentarišemnoge za njega klasične motive.

 

Landisov Supermen-za-milenijalse je posmatran u nekim prelomnim fazama svog razvoja kao (običnog) čoveka, vanzemaljca i heroja, sa fokusom na propitivanje identiteta, moći, odnosa ka užoj i široj zajednici i Landis demonstrira, za filmske i TV scenariste prilično uobičajenu zanatsku superiornost u vođenju pripovedanja i dijalozima a u svakoj od sedam epizoda suptilno menja ton i ugao gledanja tako da se u zbiru dobija koktel drame, humora, horora, klasične akcije kao dobro osmišljena serija polaroida koji utemeljuju Supermena u vrednostima i moralu po kome ga danas poznajemo.


Landis je uspešan utoliko što Supermena humanizuje, prikazujući ga kao osobu čija je moralna i intelektualna superiornost u zrelim godinama rezultat teško izvojevanih borbi iz mladosti gde se adolescentski, tinejdžerski i kasnije YA Klark Kent borio sa teškim identitetskim pitanjima i životnim prioritetima ne sasvim stranim njegovim čitaocima.

 

Ovo je pristup koji je smisleno dopunjen promenama crtača za svaku sledeću epizodu. DC se isprsio za neke od najboljih izvođača na ovom polju (Jae Lee, Francis Manapul, Jock) pa su Landisove promene u glasu i vešta poigravanja humorom i saspensom sjajno ispraćena promenama u crtežu. Ovo, naravno, kreira određenu distorziju kada se strip čita kao kolekcija, ali u ovom slučaju, pošto i inače imamo na meniju vremenski odvojene delove jednog života, to ima smisla.

 

Iako je ovo poveliki kreativni dobitak za DC – po internetu se ovaj strip regularno poredi sa Morrison/ Quietly remek-delom All Star Superman – on je istovremeno i simptom određene DC-jeve kreativne nemoći. Onoliko koliko se dobija time da je holivudski talenat uleteo u tuču i napisao odličan strip o tome kako je Supermen postao Supermen, toliko se i demonstrira da DC-jevi urednici i kreativni oficiri naprosto nemaju dovoljno poverenja u aktuelne orijentacije svojih stripova. Konkretnije, ovo je pravi primer kako se kreativni talenat kalibra jednog Landisa može namamiti da radi DC strip gotovo isključivo ako mu se da dopuštenje da se bavi novim prepričavanjem (već načelno poznatih) korena velikog i poznatog lika. Kontast ovome je vreme u kome su ljudi poput Kevina Smita, Boba Gejla ili Breda Melcera pisali Green Arrow, Justice League, Daredevila ili Spider-mana u njihovim tekućim serijalima i bili inspirisani time da imaju na raspolaganju zrele heroje u kasnijim životnim fazama koje dalje mogu terati na nove strane, a ono kao da je nepovratno iza nas.

Možda je to i neizbežno, uzevši u obzir koliko DC sada često ide na fundamentalne promene i ributovanja svojih stripova (pa i Marvel sa svojim promenama likova i dovođenjem novih osoba u stare kostime) no to je i dalje interesantan signal kako – bez obzira na globalnu popularnost superherojskih filmova i interesovanje imena izvan zajednice strip-scenarista da rade stripove – do „pravog“ krosovera u mejnstrim zapravo teško može doći uzevši u obzir nestabilnu i večno promenljivu prirodu stripova sklonih čestim i radikalnim promenama kontinuiteta. Ovo je donekle prirodna nepomirljivost između hardcore gikova kojima je važan kanonski kontinuitet i žele da čitaju stripove koji u obzir uzimaju istorije od po pet, šest i sedam decenija publikovanja, i „kežual“ čitalaca koji znaju samo osnovne motive i rado će čitati strip koji se njima bavi ali nemaju vremena i snage da ulaze u komplikovane istorije i kanone. Landisov strip je napisan sa dubinom i elegancijom koje će ovi prvi svakako ceniti, a sa pažnjom da se ovim drugima pruži lako shvatljiva mapa ulaska u Supermenovu dušu i kao takav je odlično štivo, samo ne verujem da će išta promeniti.

Pročitani stripovi: 21. Decembar 2015.

Pročitao sam, posle dosta vremena, prve dve kolekcije serijala Birthright koji je već po dobru spominjan u ovim krajevima a u pitanju je jedan od dva tekuća serijala koje trenutno za Image piše Joshua Williamson.

 

Williamsonov Nailbiter sam već dosta pohvalio kao jedan od savremenih američkih stripova koji smalltown horor trope uspevaju da provuku sa dosta elegancije tako da se i reference na prethodnike uklope organski a da scene nasilja i visceralnog užasa budu samo payoff za dobro odrađene postavke i da strip više polaže na kreiranje tenzije i jeze nego na krvopljuskanje.

 

Birthright je strip potpuno drugačijeg tona i pristupa i mada smo se do kraja nas dvojica sprijateljili, moram da priznam da mu nisam od početka bio naklonjen. I, pošteno je reći da ni sada baš ne vidim šta je kritika (i ovdašnja publika) toliko sjajno videla u stripu koji za mene tek prelazi u domen korektne akcione avanture sa fantazijskim osnovama ali ne opažam u njemu svu tu subverziju i revolucionarni pristup sa kojim je zapadna kritika udarila u talambase.

 

Elem, da, Williamson sa ovim stripom crpi inspiraciju iz omladinske avanturističke literature i filmova (Goonies dobijaju direktnu referencu u jednom od njegovih obraćanja publici) i onda nastoji da klasičnoj postavci da osoben preokret. Sasvim je to zdravo na nivou ideje: dečaci (i, makar u literaturi,  samo ponekad devojčice) svet ionako vide kao avanturu i maštom popunjavaju delove koji su nama, odraslima, dosadni i isprazni pa je onda njihovo poguravanje u smeru stvarne avanture prirodan impuls i često rezultira zanimljivim tvorevinama. U osnovi ovakvih priča je često motiv sazrevanja, hvatanje osetljivog trenutka kada dečaci postaju muškarci, prestaju da svet posmatraju kao avanturu (iako, paradoksalno, jednu upravo doživljavaju) i uče se odgovornosti. Jedan od ekstrema ovog pristupa se može pronaći u Kingovom It-u gde, za slučaj da nije baš bilo najjasnije, protagonisti romana imaju i ritualni seks koji označava njihov ulazak u muževne godine.

 

Birthright ovome pristupa na osoben način ali ne i sasvim suptilno. Glavni trik ove priče je da je Mikey običan dečak koji ma mamu, tatu i brata, a koji kroz zamršen splet okolnosti upada u fantazijski svet s onu stranu realnosti, tamo provede decenije učeći se da porazi iskonsko zlo i bude odabrani ratnik, bona fide fantzijski heroj, a onda se, opet kroz zamršen splet okolnosti vrati u našu stvarnost u kojoj je prošlo svega godinu dana.

 

Williamson dosta igra na tu kartu susreta fantazijskog i stvarnog, na porodične tenzije, nepoverenja i poverenja, na sudar magije onog sveta sa običnošću ovog i mada je ovo jedan u osnovi Hari-Poter-sreće-Konana pristup koji očigledno rezonira sa ukusom publike širom Srbije i Amerike, moram da priznam da je meni sve do negde druge kolekcije bilo podosadno i nezanimljivo.

 

Likovi u ovom stripu, fakat je, prolaze kroz promene, imaju više od jedne dimenzije i vođeni su motivacijama oko kojih se autor trudio, ali su meni ti likovi i dalje, posle deset epizoda veoma nezanimljivi, kao što mi je nezanimljiv generički fantazijski svet koji viđamo u flešbekovima. Ovde mi je Williamson nekako ispustio loptu i dok mi je sam zaplet, koji strip pretvara u road movie priču gde se nabildovani ratnik  bori sa magovima skrivenim u našem svetu prijemčiv, konkretno pripovedanje i likovi su mi i dalje bez mnogo života. O istom trošku, dijalozi su mi prilično ravni i neinteresantni i pošto mi je ideja o Mikeyju kao konfliktnom heroju sa tajnom agendom koji balansira između dva sveta  a koje oba prepoznaje kao dom, zaista dobra, prosto mi je žao da Williamson ovaj strip nije radio kao kolaboraciju sa nekim scenaristom koji bi udahnuo više šarma i života likovma koje ja i dalje doživljavam kao jedva funkcionalne.

 

S druge strane Andrei Bressan svoje crtačke dužnosti ispunjava maestralno, dajući stripu jedan intenzivan omladinski vajb ali ne štedeći na detaljima.  Posebno sam zadovoljan dizajnom demona a ovo je i bogato kolorisan rad pa to popravlja opšti utisak.

 

Takođe, konačno sam pročitao i Wytches, prošlogodišnji horor uradak Scotta Snydera i crtača Jocka za Image. Snyder je čovek koji je na strip scenu utrčao uz dosta fanfara pišući American Vampire za Vertigo. Ovaj serijal, fiktivna istorija vampirizma u SAD, je svakako imao odličnu ideju ali mada je Snyder bio korektan u pisanju, nikada nije uspeo da me osvoji i pošteno je reći da sam ga čitao najviše po dužnosti – likovi me nikada nisu kupili a onda me i sama istorija nikada nije sasvim osvojila.

 

Elem, Snyder je onda krenuo da piše Betmena i ispostavilo se da je za taj posao rođen. Neću preterati ako kažem da je poslednje tri i po godine ovaj čovek napisao neke od najvažnijih priča o Betmenu ikada i time se ubrojao u ljude koji rade bolje u okviru već uspostavljenih, korporacijskih univerzuma, nego kada pišu sopstvene stripove. U međuvremenu je uradio i jedan horor miniserijal za Image (Severed) koji je bio pristojan ako već ne revolucionaran a Wytches, čija je kolekcija, sa svih šest epizoda izašla letos, je demonstracija autora koji sigurnim korakom evoluira u pravcu nečeg veličanstvenog, ali sam za sebe, mislim, još uvek nije veličanstven.

 

Snyderova želja sa ovim stripom bila je da vešticama vrati oreol strave koji su izgubile tokom decenija eksploatacije kroz popularnu kulturu gde su predstavljane bilo kao smešne babe bilo kao seksi mladunice i za potrebe ispunjenja ovog zadatka posegao je za starim narodnim predanjima, sujeverjima i mitovima.

 

Veštice u njegovoj i Jockovoj izvedbi nisu mudre stare žene, travarke i dobri psiholozi, već bića praktično sa onog sveta koja sa nama, „običnim“ ljudima sklapaju mračne sporazume gde se lečenja i produženi životi plaćaju veoma skupo. Snyder nas u ovu tematiku uvodi postepeno, oslanjajući se na proverenu foru: porodica iz velikog grada doseljava se u malo mesto i nastupa tenzija.

 

Deo te tenzije vezan je za uobičajene napetosti na relaciji selo-grad, ali deo je specifičan za ovu porodicu: majka je medicinski radnik u invalidskim kolicima (kasnije saznajemo kako i zašto je došlo do toga), otac je pisac i ilustrator popularnih knjiga za decu a ćerka je padavičarka zbog koje su se i preselili: žrtva vršnjačkog zlostavljanja koja tvrdi da je njenu zlostavljačicu progutalo drvo u šumi u kojoj ju je ova napadala.

 

Ovaj naptrirodni motiv se, naravno, pokazuje kao stvaran, a Snyder u prvoj polovini stripa majstorski nasuprot jedno drugom postavlja naturalističke scene gde interesantni, nesavršeni likovi prolaze kroz porodične drame i scene atavističkog užasa koji se isprva samo naslućuje.

 

Nažalost, kada krene akcija i kada se stigne do eksplozivnog finala, strip malo gubi na suptilnosti i interesantnosti. Snyder je veliki učenik Stephena Kinga (koji je obezbedio i blurb za ovu kolekciju, a, sećamo se i da je pisao delove American Vampire spinofova) i njegovo vođenje radnje na kraju stripa je rutinersko, ali zbog toga i veoma predvidivo. Otac koji doživljava ličnu katarzu, ćerka koja mora brzo (i eksplozivno) da odraste, malo mesto koje pokazuje da je najveće zlo u ljudima a ne u demonima, itd. Itd. Itd. – sve ovo je manje interesantno od dobro postavljene porodične drame i zanimljivih likova iz prve polovine stripa. Tamo gde smo imali nagoveštaje i skrivene signale, na kraju dobijamo scenu gde likovi jedni drugima bukvalno prepričaju radnju, kako bi čitalac razumeo šta se dešava i ovo nije nešto što bi trebalo da prihvatimo od Snydera koji je Betmenom pokazao da ume bolje i koji je sa prve tri epizode Wytches operisao na elegantniji način.

 

No, britanski crtač Jock se makar ovde ističe perfektnom formom, kreirajući i memorabilne likove i zastrašujuća čudovišta i atmosferu jezive Amerikane svojim prepoznatljivim uglastim crtežom i izvanrednim kolorisanjem. Wytches je solidan strip koji ne ispunjava sasvim svoja obećanja iz prve, napete polovine ali koji vredi i u svojoj slabijoj, akcionoj polovini. Ljubitelji horora mogu da mu se poraduju.

 

Pročitao sam i svih dvanaest brojeva poslednjeg serijala She-Hulk koga je, kao i mnoge druge savremene Marvelove stripove napisao Charles Soule i bilo je to veoma prijatno iskustvo.

 

She-Hulk je, infamozno, strip koji svakih nekoliko godina dobije novi serijal da Marvel ne bi izgubio prava na lik (a time i na akcione figure, igračke itd.) i mada se to čini kao najcinični od svih ciničnih poteza Kuće ideja, urednici uredno na Jennifer bacaju dosta dobre scenariste. U poslednjih deset godina to su bili i Dan Slott i Peter David a pošto je za razliku od rođaka joj, Hulka, kod Jen uvek akcenat bio na tome da je u pitanju uspešna pravnica koja potpuno kontroliše svoje ponašanje i u Hulk formi, i ton njenih stripova uvek je naginjao nešto humorističkijem, urbanijem delu spektra.


Za Souleov serijal se može reći da je pun pogodak baš zato što Soule, inače pravnik po vokaciji, sa aktivnom advokatskom kancelarijom, skoro perfektno pogađa atmosferu i ton stripa koji ima u sebi i dobar broj scena superherojske tuče, ali se od drugih Marvelovih serijala izdvaja time što se najveći deo akcije odvija u sudnici. U ovom serijalu Jen otvara sopstvenu advokatsku kancelariju i okuplja interesantnu žensku ekipu saradnika a gro zapleta koje gledamo tiču se interesantnih i zamršenih sudskih slučajeva kojima je potrebno samo malo superherojskog začina da ovaj strip dobije potrebnu Mighty Marvel patinu.

 

Kome se ne dopada sve prisutnija „feminizacija“ Marvelovih stripova svakako neće ovde naći mnogo razloga da prekine sa gunđanjem, ali Soule (kao i Peter David pre njega) vrlo prirodno i organski piše strip u kome sve glavne uloge imaju žene, bez podilaženja političkoj podobnosti sa jedne ili seks-i-grad impulsima sa druge strane. She-Hulk je na prvom mestu đavolski dobar advokat a pošto je ovo superherojski strip, svi likovi u njemu su skloni preterivanju u reakcijama, bilo kada pljušte cinični onelineri, bilo kada pljušte hulkovske šamarčine. I to je vrlo zabavno, optimistično i lepršavo, baš onako kako neki matori među nama i pamte Marvel.

 

Soule ima i jedan vrlo ozbiljan zaplet u kome Jen brani Kapetana Ameriku od optužbi za nešto što je uradio još 1940. godine a tužbu zastupa niko drugi do Matt Murdock lično i ovaj „sukob“ između She-Hulk i Daredevila, iako se ne odvija na krovovima njujorških (ili sanfranciskanskih) zgrada i u kostimima, već u sudnici i u formalnoj odeći, uzbudljiv je i kulturološki interesantan a Soule na kraju kroz usta advokatice odbrane pravi veoma interesantnu poentu a osteralog Kapetana Ameriku još jednom potvrđuje kao heroja kakvog danas Amerika može samo da sanja da ima.

 

Crtačke dužnosti je većinu vremena ovde imao Javier Pulido čiji jako indi intonirani stil iako možda ne bi pristajao „pravom“ superherojskom stripu koji zahteva lenirifenštalovsku fetišizaciju tela i lica, ovde izvanredno pasuje uz vedar ton i svetao kolor.

 

Ugašen posle dvanaestog broja početkom ove godine, She-Hulk je bio optimističan i zabavan superherojski strip sa izraženom humanističkom crtom koja često nedostaje „velikim“ Marvelovim radovima i jedan od najboljih Souleovih projekata koje je do sada uradio bilo u Marvelu, bilo u DC-ju. Nadam se da ćemo uskoro, u relansiranom „novom“ Marvelu dobiti najavu da se Soule vraća ovom liku. Zaslužio ga je.