Pročitani stripovi: Nathaniel Dusk II

Kako sam i obećao pišući o prvom miniserijalu, pročitao sam i drugi i poslednji DC-jev miniserijal centriran na tvrdog, muževnog privatnog detektiva u Njujorku tridesetih godina prošlog veka, Nathaniel Dusk II, ovog puta sa podnaslovom Apple Peddlers Die at Noon. Kao i u slučaju prvog miniserijala, i ovaj nastavak je danas nešto teže pronaći za čitanje, s obzirom da ga DC (još uvek) nije učinio dostupnim za kupovinu u digitalnoj formi a komplet koji spaja oba serijala je rasprodat. Ovo je svakako nepravda jer se, po mom mišljenju, radi o jednom od vrhunaca mid-80s produkcije velikog izdavača, pogotovo jer je u pitanju dah žanrovske svežine koji je ponudio autentičan i kvalitetan tvrdo kuvani krimić/ noir između sve te sve više visokokonceptualizovane superherojštine. Na kraju krajeva, Nathaniel Dusk II je izašao iste godine kada i monumentalni Crisis on Infinite Earths a samo godinu dana pre zbilja prevratničkih superherojskih radova poput Dark Knight Returns i Watchmen. U svakom slučaju, ako danas želite da čitate o prodavcu jabuka koji umire u podne, moraćete da se zadovoljite polovnim papirnim kopijama (ovde imate prve dve i četvrtu ali ne i treću… A TA JE NAJBOLJA… šalim se, sve su najbolje) ili da se valjate u kalu piraterije. No, za umetnost se valja malo i povaljati u blatu a ako ste voleli prvog Nathaniela Duska, Nathaniel Dusk II donosi isto to samo još sigurnije, uverljivije, estetski robusnije.

U opširnoj kolumni na kraju prve od četiri epizode ovog drugog miniserijala scenarista Don McGregor kaže da je ideju o agilnom prodavcu jabuka koji se ovim uličnim poslom na tvrdom asfaltu Njujorka bavi jer je bio igrač na berzi što je izgubio sve u legendarnom krahu berze na Vol stritu iz 1929. godine, dobio još pišući prvi miniserijal. Tada još nije znao zašto bi neko ovog lika hteo da ubije, ali mu je ta povezanost jedne šire socijalne koncepcije – vezane za konkretni istorijski trenutak – i karakterizacije lika kome se još nije znalo ime ali je njegov „can do“ duh već prosijavao kroz izmaglicu imaginacije, delovala potentno. Naravno, pitanje je bilo hoće li ikada biti drugog miniserijala Nathaniela Duska – kako McGregor kaže, privatni detektivi nemaju sjajnu istoriju što se tiče preživljavanja u ovom biznisu.

No, ispostavilo se da je prvi Nathaniel Dusk bio dovoljno uspešan. Nije se, naravno, radilo o HITU koji će ikako ugroziti Betmena ili Wonder Woman, ali McGregor sa dosta ponosa primećuje da prodaja jeste opala posle prvog broja – a kako je i slučaj sa svakim stripom jer prvi broj kupe svi kolekcionari kako bi ga kasnije, božezdravlje, prodali za veće pare – ali da je opet porasla sa trećim i da je sve u svemu ovaj strip ukazao da postoji dovoljno velika baza čitalaca koje interesuje tvrdo kuvani detektivski palp da bi kreiranje nastavka imalo smisla.

Pravo je zadovoljstvo čitati i kako je McGregor za potrebe nastavka uzeo u obzir veliki deo fidbeka koji je dobio od čitalaca ali i od kolega-scenarista (uključujući jednog, jelte, Harlana Ellisona) a koji se mahom ticao uverljivosti predstavljanja istorijske epohe, koncepata i pogotovo jezika koji je tada korišćen. Polovinom osamdesetih godina je period tridesetih, u kome se Nathaniel Dusk događa, bio udaljen svega pola veka a i činjenica je da je postojala vrlo solidna količina dostupne pop-kulturne građe u vidu što literature što kinematografije koja je mitologizovala (i eksploatisala) ovu eru, no činjenica je i da mi danas ipak zaboravljamo kako se živelo kada nismo u džepu nosili portal do sveukupnosti ljudskog znanja koje nam je dostupno sa dva pokreta prsta, pa mi je veoma prijalo da vidim kako McGregor opisuje pripreme i „research“ koji je radio za drugi serijal, a koji se mogu uporediti sa aktivnostima, jelte, pravog privatnog detektiva, koji obilazi teren, priča sa ljudima, postavlja pitanja, zapisuje, traži ljude koji znaju ljude koji možda znaju nešto o onome što njega zanima…

Rezultat je svakako da je Nathaniel Dusk II još uverljivija slika – žanrovski prelomljena, naravno – tridesetih godina prošlog veka u Njujorku, konkretno kasnog proleća i početka leta 1934. godine i strip koji veoma uspešno spaja socijalne i istorijske opservacije sa uzbudljivim scenama trilerske tenzije i katarzične, brutalne akcije. Naravno, za ovaj drugi serijal McGregor je uspeo da okupi isti, jelte, „bend“ pa je i ovo crtao izvanredni Gene Colan, preko olovki, a bez tuširanja, ga kolorisao Tom Ziuko a letering je radio John Constanza. Povrh svega, kada je McGregor pitao urednika, Dicka Giordana da li je ikako moguće da ovaj serijal bude rađen u šest epizoda, shvatajući da se, sav inspirisan i nabujao, prilično raspisao, ponuđeno mu je da Nathaniel Dusk II bude četvorodelni miniserijal ali sa dvostrukim brojem strana, gde će svaka epizoda imati 48 stranica stripa. Utoliko, Nathaniel Dusk II je jedan pravi grafički roman, pomalo artificijelno podeljen u četiri epizode, ali priča koja ima početak, sredinu i kraj i koja tokom svog podugačkog toka ima prostora da se pozabavi mnogim temama i priča svoj narativ slojevito, sa likovima koji će dobiti mesta da se razvijaju i menjaju.

Nathaniel Dusk II počinje mučnom scenom u kojoj privatni detektiv prisustvuje ekshumaciji tela devojčice koja je bila kidnapovana a zatim ubijena iako je njen bogati otac platio otkup, sa sve počiniocima koji u lisicama stoje čekajući da radnici pronađu leš, samo da na kraju ne pokažu nikakvo kajanje, i zapravo demonstriraju neku vrstu klasnog bunta. U ovoj vrlo uspeloj sceni dobijamo jasan predujam za ono što ćemo dalje čitati u ovom stripu: socijalni komentar koji je opor i više se bavi konstatovanjem da postoje protivrečnosti i problemi nego što nudi neka readymade rešenja, glavne likove koji se bave teškim i odgovornim poslom ali koji imaju i pregršt svojih ličnih, privatnih, porodičnih itd. problema, meteorološku komponentu priče u kojoj je vrućinčina što prekriva Njujork kasnog Juna 1934. godine i neka vrsta metafore za težak život ljudi koji su na ulici po prirodi svog posla, bez obzira sa koje se strane zakona nalaze. McGregor se ovde zbilja unosi u detalje i daje nam vrlo bogatu arabesku vremena i mesta na kome se priča odvija, sa sve trivijom (koja opet, ima i simboličke elemente) poput objašnjenja da su prvi klima-uređaji u SAD zapravo korišćeni u zabavnom parku na Koni Ajlendu, na vrhu toboganske konstrukcije koja imitira Alpe, kako bi narod koji se vozi toboganom na toj visini osetio, jelte,  „alpsku“ hladnoću.

Naravno, ovo ćemo dobiti isporučeno uz set-pis gde se sam Nathaniel bori protiv jednog od protivnika baš u zabavnom parku, baš na toboganskoj konstrukciji i ovo je samo jedna od ekstravagantnih scena koju su McGregor i Colan osmislili za ovu priliku.

Colanov crtež je, naravno, još intenzivniji, još snažniji nego prvi put sa Njujorkom koji je živ i ubedljiv ali ne i romantizovan – ovo su tridesete godine formatirane kroz vrućinu i saobraćajni haos u Njujorku, automobiliste koji se deru jedni na druge i voze protiv propisa da bi brže stigli na mesta gde su se zaputili, muškarce koji proklinju odela što su socijalno osuđeni da ih nose… Štaviše jedan od podzapleta se bavi upravo inicijativom, praktično protestom gomile muškaraca koji odlučuju da je isuviše vruće i da je vreme da kupaći kostimi za muškarce budu svedeni samo na gaćice. Apsurdnost u kojoj policija hapsi ove ljude iako se oko nje odvija borba na život i smrt je, svakako i humoristički intonirana ali ovo je samo da se malo „olakša“ atmosfera stripa koji je inače tradicionalno sumoran i pesimistički usmeren.

Zaplet koji ovde imamo je tipičan primer kriminalističkog noira koji na početku deluje jednostavno, više usmeren na istraživanje karaktera nego na nekakvo složeno pripovedanje, samo da bi prema kraju bio raspleten u nešto što ima neslućene razmere, naglašenu sociopolitičku komponentu, a što onda i samim likovima daje prostor da pokažu da imaju više od jedne dimenzije. Nećemo ga ovde prepričavati, ali McGregor i Colan imaju dovoljno prostora da stranice ovog stripa napune zanimljivim likovima, od nestandardne fam-fatal plavuše koja ima i više asertivnosti i manje eksploatativne erotike nego što biste očekivali, preko njenog muža koji ima veoma širok raspon karakterizacije, do matorih bogataša ispalih maltene direktno iz Chinatowna, ali i uličnih arhetipova koje smo viđali u prvom miniserijalu a ovde dobijaju prostora da rastu. Nathaniel Dusk ovde dobija i neku vrstu zastrašujućeg nemezisa, neprijatelja koji je formatiran u horor-ključu, profesionalnog ubicu sa Tomi-gan automatom i praktično nadljudskim/ slešerskim sposobnostima. Nekoliko sukoba koje Dusk ima sa njim su pisani i crtani sa još većim nivoom detalja nego što je to rađeno u prvom serijalu, sa Colanom koji ih pretvara u epske dvoboje što se na kraju završavaju jednako epski i, ako ste u ovaj strip ušli nadajući se tvrdoj, brutalnoj akciji u kojoj ima krvi, ali i mnogo istraživanja unutrašnjeg života, a vi ste stalno na ivici sedišta pitajući se kako će ovo naš junak preživeti – imate sreće. Već prvi set-pis, sa jednorogom (!!!) je veličanstven i prikazuje Colana u intenzivno moćnoj formi, a onaj sa parnim kupatilom u četvrtoj je remek-delo.

Nathaniel Dusk svakako dobija najviše prostora za karakterizaciju, introspekciju i rast. Ovaj detektiv – a bivši ratni pilot vojske SAD koja se borila u Evropi tokom Prvog svetskog rata – je pravi haos ratnih trauma, istorije rada u korumpiranoj policiji, mrtve ljubavi, no u ovom stripu on ima vrlo ozbiljan rad na tome da bude očinska figura deci ostaloj iza žene sa kojom je jedno vreme bio u vezi. Iako je ona i u prvom serijalu imala srazmerno malo vremena „pred kamerom“, Nathanielova briga za decu ne deluje ni namešteno ni veštački i u pitanju je jasan, duboko ljudski roditeljski impuls koji ovde biva stavljan na različita iskušenja i briljantno doveden do jedne krajnje konsekvence koja deluje i zrelo i primereno dijalektički, ne obećavajući nekakav zaslađeni hepiend, ali inspirišući čitaoca i dajući mu proverbijalnu važnu životu lekciju.

Nathaniel Dusk II je izuzetno dobar, siguran primer stripa iz osamdesetih godina rađenog u okviru korporacijskog okruženja, i kao praktično pastiš klasične krimi-palp proze ali sa snažnim autorskim pečatom. McGregor veli da je gotov produkt slao na recenziju prevashodno autorima krimi-proze, radije nego strip-fanzinima, svestan da kod ovih drugih njegova i Colanova reputacija garantuju određenu pozitivnu predrasudu. Naravno, ni ja ovaj strip ne kritikujem bez izvesne blagonaklonosti u samom startu ali mislim da je fer reći da je u pitanju rad dva vrsna majstora koji su ovde stvari pravili ne samo za svoju dušu već i inspirisani znanjem da negde napolju postoji publika koja i dalje želi da čita tvrde, grube ali na kraju duševne priče o ženama sa etitjudom, muškarcima sa fedora šeširima, i ponekim jednorogom. Nathaniel Dusk, nažalost, posle ovog serijala više nije imao svojih stripova, ali ostaje kao svetionik koji je ponosno stajao u osamdesetima i podsećao da dobar krimi-palp uvek ima svoju publiku. Masiv rispekt.

Pročitani stripovi: Nathaniel Dusk Private Investigator: Lovers Die at Dusk

Bez nekog prevelikog razloga pročitao sam miniserijal Nathaniel Dusk Private Investigator a koji ima i podnaslov Lovers Die at Dusk. Ovaj četvorodelni strip izdao je DC 1984. godine, praveći vidan iskorak iz svoje uobičajene ponude superherojskih radova koji su u tom momentu dosezali jedan od svojih vrhunaca, shvatajući sebe sve ozbiljnije i pripremajući se za veliko čišćenje kontinuiteta sa Crisis on Infinite Earths  naredne godine.

Nije, naravno da DC nije imao drugih stripova osim superherojskih – tokom gotovo čitavih sedamdesetih, recimo, ovaj izdavač je izbacivao vestern antologiju Weird Western Tales u kojoj je Jonah Hex imao prominentno mesto, a to je lik koji se i danas rado izvuče iz naftalina za događaje poput Death Metal. U drugoj polovini sedamdesetih je izlazio i Kirbyjev Kamandi, postapokaliptični blond divljak, no, ovi su stripovi tek najavljivali radikalnije zaokrete u DC-jevoj uređivačkoj politici koje je Nathaniel Dusk izbacio u prvi plan.  

Kako mu i naslov govori, ovo je strip o Nathanielu Dusku, privatnom detektivu smeštenom u Njujork u dobe posle prohibicije a pre Drugog svetskog rata. Dusk, inače delimično inspirisan likom Kellyja Robinsona kog je u televizijskoj seriji iz Šezdesetih, I Spy igrao Robert Culp, je bivši vojnik – štaviše vojni pilot – iz Prvog svetskog rata koji je svoje traume i potragu za nekakvom pravdom u svetu što ju je, čini se, sve manje imao, započeo zaposlivši se u njujorškoj policiji. Kako već i nagađate, zgađen korupcijom kojoj je tamo svedočio i još više osvešćen da pravda u savremenom svetu (ili makar, jelte, američkom društvu) postoji samo za one koji mogu da je plate, Dusk će napustiti NYPD i otvoriti privatnu detektivsku agenciju ne bi li makar zaradio na uhođenju nevernih muževa i od ljudske nesreće, gneva i suza izgradio neku svoju nišu i našao neki svoj mir. Podnaslov što sugeriše da ljubavnici umiru u suton, naravno, signalizira i da od tog mira, za sada nema ništa. Mada, evo, da spojlujem, taj jedan od ljubavnika koji umire u ovom stripu, umire znatno posle sutona. Hoću da kažem, ne treba suviše verovati naslovima palp stripova iz osamdesetih.

Nathaniel Dusk Private Investigator je, dakle, neka vrsta rivajvla tvrdo kuvane krimi proze štampane u palp publikacijama sa polovine prošlog veka, spakovana u strip-medij i formatirana za novo doba. Bilo bi možda preterano nazvati ovaj strip revolucionarnim ali on jeste neka vrsta prevrata i svojervrsna preteča savremenog krimi-palpa u američkom stripu (tj. radova autora kao što su Azzarello, Lapham, naravno Brubaker), jer za svoju osnovu ne uzima krimi stripove koji su u Americi izlazili tridesetih, četrdesetih i pedesetih, do momenta kada ih Comics Code nije gurnuo na marginu i u ekonomski bezdan, već pre svega prozne radove, od Spillanea i Chandlera do Hammeta i Chadwicka. Zbog toga Nathaniel Dusk ne deluje kao moderna verzija stripova iz Crime Does Not Pay ili True Crime Comics ili desetina drugih magazina iz onog doba, već kao strip-verzija duboko pesimistične, pomalo nihilistične i melodramatične proze sa sredine stoleća. Kao takav on će, namerno ili nenamerno, najaviti i svojevrsno vaskrsnuće krimi stripa u Americi sa, doduše Maxom Allanom Collinsom koji ga je pretekao svojim Ms. Tree za par godina.

No, Nathaniel Dusk je mnogo bliži klasičnim krimi-palp predlošcima nego što je bio Ms. Tree, ali i Kirbyjev In the Days of the Mob iz sedamdesetih, najpre zahvaljujući činjenici da ga je pisao Don McGregor koji je vrlo vidljivo nastojao da što vernije iskopira palp-stil zlatnog doba kriminalističke proze. McGregor je najpre zapamćen kao Marvelov scenarista jer je u ovoj kompaniji započeo svoj karijeru i ostvario neke od najvećih uspeha – poglavito je cenjen kao uspeo scenarista Black Panthera u magazinu Jungle Action – ali je u pitanju i jedan od pionira formata grafičkog romana sa stripom Sabre: Slow Fade of an Endangered Species kog je pred kraj sedamdesetuh uradio sa Paulom Gulacyjem za Eclipse Comics. Nathaniel Dusk, napravljen šest godina kasnije u DC-ju je bio samo logičan sledeći korak i iako je imao format „normalnog“ miniserijala od četiri epizode, ovo je u stvarnosti zaista samo bio grafički roman od sto strana podeljen u četiri dela jer je medijum naprosto bio naštimovan na frekvenciju mesečnog, serijskog izlaženja. Jedan od ključnih elemenata identiteta Nathaniela Duska, pored McGregorovog primetno „odraslijeg“ tona i ozbiljnije tematike je to da ga je crtao pokojni Gene Colan, jedan od najboljih crtača svoje generacije. Colan je u Marvelu ostavio neizbrisiv trag kreirajući Falcona, Carol Danvers i Bladea, a jedan je od najvažnijih crtača koga je serijal Daredevil ikada imao.* Colan je i sam radio za razne izdavače a notabilno je da je bio jedan od autora koji su otišli iz Marvela i došli/ vratili se u DC početkom osamdesetih jer nisu mogli da se slože sa tadašnjim Marvelovim glavnim i odgovornim urednikom, Jimom Shooterom.

*Što znači da za neke dane koji dolaze pripremam malu retrospektivu Colanovog rada na Daredevilu, stej ćund

Colan je za Nathaniela Duska kreirao vrlo osoben, vrlo „odrastao“ stil, radeći samo olovkom, bez tušera i kreirajući tablu za tablom opresivne, teške atmosfere ali i energične, visceralne akcije koje su bile pažljivo izbalansirane u pripovedanju, ali i usklađene sa veoma raspisanim McGregorom. Iako ovaj strip nije imao tu vitku eleganciju kojom je Frank Miller par godina ranije zadivio svet na Daredevilu, spajajući palp senzibilitet sa brizantnom akcijom, Colan je od Nathaniela Duska napravio fantastičan prozor u suženu, mučnu psihu čoveka razočaranog u čitav svet, koji se kroz mračne, hladne njujorške ulice tetura bez mnogo preostalih želja u životu, pokušavajući ne da dosegne pravdu – u koju je na kraju i prestao da veruje – već da osigura osvetu. Colanov dizajn tabli sa iskošenim ivicama kadrova i pažljivom dekompresijom akcionih scena izuzetno su upečatljivi i, uostalom neophodni da kompenzuju McGregorovu razuzdanu prozu koja je maltene pisana kao da crteža neće ni biti.

Naravno, kao ljubitelj prenaglašeno dramatične, nakićene palp naracije, ja svakako ne mogu da lažem: McGregorov stil mi je izuzetno prijao bez obzira što sam svestan da je u makar 50% slučajeva njegovo posezanje za poređenjima, metaforama i ambicioznim slikama završilo nezgrapnim rečenicama i džombama u tekstu preko kojih se mora pregurati na mišiće. No, McGregor je nesumnjivo dovoljno dobar da ne preoptereti table prevelikim količinama slova – John Constanza, legendarni leterer* koji je ovo radio je, takođe, napravio čudo sa dizajnom – i da Colanovu fenomenalnu akciju ne zakloni svojim opisima. Važnije, kada radi, McGregorov tekst zaista dobro radi, kreirajući teški, mučni, ali neodoljivo šarmantni palp koji u čoveku izaziva sve vrste somatskih reakcija.

*Sa stripovima poput Mooreovog Swamp Thinga, Millerovog Ronina i Dark Knight Returns, Wolfmanovog Crisis on Infinite Returns ali i Conana preko u Marvelu u svom prebogatom CV-ju

Notabilno je da je DC ovo objavio u svom „normalnom“ programu bez nekakvih naročitih indikacija da se radi o stripu koji je, suštinski, za odrasliju publiku. Danas bi se ovakav rad pojavio pod Black Label oznakom, pre deset godina kao Vertigo publikacija, ali 1984. godine su stripovi bili na ivici sazrevanja – Dark Knight Returns i Watchmen su bili praktično iza ugla u DC-jevom izdavačkom planu – pa je Nathaniel Dusk bio i nekakav pozdravni plotun ovom procesu.

Utoliko, ovo je rad u kome ne samo da se ne krije da likovi imaju seksualne odnose, već oni o njima često i opširno diskutuju, a glavni ženski lik štaviše ne samo da proklamuje koliko joj je lepo što ima seksualne odnose sa muškarcem sa kojim nije u braku već i otvoreno hvali dostupnost sredstava za zaštitu od polno prenosivih infekcija i neželjene trudnoće. Što je za polovinu osamdesetih u mejnstrim stripu bilo prilično radikalno i treba svakako prepoznati da su Dark Knight Returns i Watchmen imali prizore seksa i seksualnog nasilja, ali ne i ovu vrstu diskursa.

Svakako, Nathaniel Dusk ima progresivnije i nešto manje progresivne elemente pa je jedan od centralnih motiva u zapletu smrt žene koja će motivisati privatnog detektiva da uđe u otvoren rat sa mafijom i krene u osvetničku misiju. Ovo je klasična „frižiderizacija“ žene, jedan trop koji se danas smatra prevaziđenim i zastarelim ali je u 1984. godini bio usklađen sa tradicionalnim palp-materijalom koga će Nathaniel Dusk omažirati. Ono što se svakako može upisati u vrline ovog stripa je da glavni lik ima nesumnjivo tople, zaista ljudske emocije ka ženi zbog koje ulazi u klinč sa ljudima koji se zovu Willie „Big Mouth“ Gugenheim ili Eddie „The Cadaver“ Pichano, kao i jedan odnos odgovornosti prema njenoj deci iako im je ni rod ni pomoz bog, a što uveliko doprinosi humanizaciji ovog stripa. Ako se vratimo poređenju sa Millerom, fakat je da je McGregorov i Collanov Dusk nesumnjivo humaniji i empatičniji lik od bilo čega što je Miller uradio od Daredevila pa nadalje.

A što predstavlja esencijalnu protivtežu priči koja je, rekosmo već, opresivna, mračna, pa i nihilistična i sastoji se od serije sukoba sa najgorim ljudima u Njujorku, ali i izdaja i gubitaka vere u „obične ljude“, one koje čine nemu većinu građana ispod čijeg radara proleću ti mafijaški ratovi i urbano nasilje. Nathaniel Dusk u svom prvom miniserijalu nije primer nekakvog VRHUNSKI elegantnog narativa – McGregor, između ostalog, ponavlja iste podzaplete u praktično svim epizodama, eskalirajući tek pred sam kraj – ali je prilično vešt u uzimanju klasičnih palp tropa i rada na tome da im se da sveža vitalnost i energija. Tako je Duskovo ponovljeno susretanje sa uličnim prodavcem novina i njihovi razgovori koji pokazuju socijalnu pozadinu ere u kojoj se priča događa* onaj dragoceni „ljudski“ element koji narativu daje ušančenje u „stvarnom“ svetu, izvan sužene vizure u kojoj se nihilisti na smrt bore protiv sadista, a vrlo detaljna konstrukcija akcionih scena je poseban kvalitet ovog stripa.

*i donekle služe da opravdaju to ponavljanje istih podzapleta

Ovde Colan i McGregor rade skladno se dopunjujući, i borbe u ovom miniserijalu, a ima ih dosta, su ispunjene vrhunskom napetošću, teško izborenim pobedama i nasiljem koje je katarzično ali ne pati od pornografske, eksploatativne fetišizacije. McGregor nas stavlja u tok misli samog protagoniste i zbilja uspeva da osetimo strah, poplavu adrenalina i animalni ukus trijumfa kada Dusk za dlaku izbegne skoro sigurnu smrt i nadvlada gotovo dehumanizovane neprijatelje, ali Colanov crtež sve drži vrlo prizemljeno u realističnom prosedeu, umičući impulsu da se kreira „stripovski“ nerealistična akcija. Nekoliko set pisova, uključujući podvodnu dramu u reci Hadson, ali i pakleno napetu tuču na Empajer Stejt Bildingu su prava remek-dela pažljivo dekompresovane i koreografisane akcije koja je očajnička, neelegantna, životinjska i time veoma ubedljiva.

Još jednom ću istaći Colanovu formu u ovom stripu koja daje Nathanielu Dusku realističan ali istovremeno psihološki rastrzan izgled, sa besprekorno vođenim tempom pripovedanja i majstorski sugerisanim suženjem vizure kroz koje prolazi glavni junak. Kolor tada vrlo mladog Toma Ziukoa je primereno sveden, sav u prigušenim tonovima ali i jakim, zaslepljujućim bljeskovima svetla, i ovo je strip koji, tri i po decenije kasnije izgleda i „miriše“ vrlo autentično i ubedljivo.

Nathaniel Dusk nije imao veliku karijeru posle ovog prvog miniserijala. Naredne godine isti autorski tandem uradio je još jedan četvorodelni mini – o kome ću pisati ovih dana – da bi Dusk naredne decenije proveo uglavnom zaboravljen i neaktivan sve dok ga Geoff Johns nije stavio u sitnu, ali prilično važnu ulogu u svom krosoveru Doomsday Clock. Iako znam da su šanse male, bilo bi lepo da ovo podsećanje na DC-jevog neo-pulp antiheroja tvrdih pesnica i dobrog srca posluži za neku modernu reinvenciju lika, možda u maniru u kom su Azzarello i Risso svojevremeno uradili Johnny Double. Nathaniel Dusk je svojom dobrotom, ali i kvalitetom svojih stripova to više nego zaslužio. Zainteresovani čitaoci mogu originalne magazine kupiti ovde, a digitalno su ove epizode dostupne i na Comixologyju.

Strip: Lepe naslovnice: Power Man and Iron Fist

Jedan od kvintesencijalnih Marvelovih serijala sedamdesetih godina, a što vidimo tek u retrospektivi, Power Man and Iron Fist je, naravno, prvo bio samo Power Man i Iron Fist, svaki sa svojom trajektorijom u odvojenim magazinima. Oba lika su, svaki na svoj način, demonstracija velikih trendova koji su zahvatili (ne samo pop-)kulturu u SAD i šire na zapadu tokom sedamdesetih godina. Nominalno, bili su na posve različitim pozicijama na spektru, jelte, te kulture i pop-kulture.

Iron Fist je bio inspirisan istočnjačkim borilačkim veštinama (i pripadajućim misticizmom) i, dakako, američkim interpretacijama istih kroz televizijsku seriju Kung Fu. U toj seriji sa početka decenije je Dejvid Karadin igrao, jelte, Kineza koji zna kung-fu i Iron Fist je u neku ruku odjek ove ideje da se „našima“ sav taj orijentalizam ipak mora servirati u malo blažoj formi. Tako da je to bio strip o plavokosom Amerikancu Danijelu Randu koji je igrom bizarnih slučaja odrastao u tibetanskom manastiru gde je naučio i ovostrane i onostrane elemente drevnih borilačkih veština. Pisaću uskoro malo o magazinu Deadly Hands of Kung Fu u čijim sam pričama prvi put i došao u kontakt sa Iron Fistom, ali za sada je dovoljno da kažemo da, dok je Marvel imao i „autentičniji“ strip o istočnjačkim borilačkim veštinama (Šang Či je makar bio Kinez iako je, naravno, prevashodno bio oslonjen na danas uveliko prokazani rasistički stereotip mističnog orijentalnog negativca Fu-Mančua), Iron Fist je bio veoma arijevski beo, plav i lep muškarac PLUS bogati naslednik koji, je eto, vreme provodio boreći se, uz primenu mističnog kung-fua, protiv loših ljudi.

S druge strane, Power Man je bio inspirisan blacksploitation kulturom i stavio u svoj centar Luka Kejdža, energičnog, asertivnog i veoma „alfa“ muškarca iz afroameričke zajednice koji je, bez obzira na određene stereotipe koji se nisu mogli izbeći, imao vrlo interesantnu trajektoriju od nevino osuđenog pop-kafkijanskog stradalnika u američkom pravosudno-kaznenom sistemu do preduzimljivog uličnog pravednika koji se ne krije iza tajnog identiteta i sređuje stvari u lokalnoj zajednici usput pokušavajući da zaradi neki dinar time što će biti, praktično privatni detektiv/ telohranitelj/ baunser po potrebi.

Reklo bi se da ova dva lika nemaju mnogo zajedničkog, ali kad je TO moglo da spreči Marvel u bilo čemu? Iron Fist je krajem sedamdesetih bio već nedovoljno solventan da ima sopstveni serijal jer je kung-fu pomama lagano zamirala (naročito nakon Leejeve smrti 1973. godine) a Power Man je ipak bolje gurao, ali nedovoljno dobro da opstane solo, pa je njegov serijal, Power Man, sa pedesetim brojem preimenovan u Power Man and Iron Fist a ova dva lika koja su se sretala i ranije, su sada postali poslovni partneri i, pokazaće se, ostali najbolji prijatelji sledeće 42 godine, jelte.

Još jedna od stvari zbog kojih ovo jeste kvintesencija sedamdesetih je da je – pored činjenice da su ovo bili superherojski stripovi ali bez „pravih“ superheroja, sa ozbiljnim naklonom etničkim i kulturnim manjinama u američkom društvu – na ovim stripovima radio sam krem Marvelovog talenta sedamdesetih Chris Claremont, Dave Cockrum, John Byrne… Jim Shooter je imao i ovakvih i onakvih odluka u svom uredničkom stažu ali ovde nije štedeo na talentu, pogotovo jer je urednik samog magazina bio sam Archie Goodwin. Evo par naslovnica:

Prvo broj 48 dok je ovo još bio samo Power Man, ali sa gostovanjem Iron Fista koje je najavljivalo skoro spajanje. Radili Gil Kane i Joe Sinott:

Onda broj pedeset, i prvi sa punim Power Man and Iron Fist brendingom. Ikonički crtež iz pera Davea Cockruma (tj. iz olovke. Tuš je radio Irv Watanabe):

Pa broj pedesetjedan gde, i pre nego što vidite potpis znate da je ovo crtao ko drugi do omiljeni Filipinac Ernie Chan (Chan je tuširao i crtež u samoj ovoj epizodi a koju je crtao Milanov omiljeni crtač Mike Zeck):

Chan je tušer i na sledećoj naslovnici ali je olovku radio Ron Wilson. Može se videti koliko je Chan bio „agresivan“ tušer jer ko god da je radio olovku prepoznaje se njegov rad:

Skačemo na broj 55 koji su radili Bob Layton i Joe Rubinstein:

Pa opet Bob Layton u sledećem broju, sa atmosferom i kompozicijom negde između Tentena i Jamesa Bonda:

I opet Layton u broju 58 sa Johnom Constanzom na tušu: