Pročitani stripovi: Amazing Spider-man, Friedly Neighborhood Spider-man, Superior Spider-man i Spider-man: Life Story

Odavno nisam pisao o Spajdermenu, zar ne?

A, ponoviću za svakog ko hoće da sluša, Spajdermen trenutno proživljava jedan od najboljih perioda u svojoj poluvekovnoj (and then some) istoriji. A ovde čak i ne pričam o uspešnim igranim i animiranim filmovima ili prošlogodišnjoj igri koja je konačno dovela Spajdija u AAA ligu, mada, da, svakako, to je deo kompletne slike. Za mene, starca od sto ljeta, najvažniji deo ostaju stripovi, medijum iz koga je lik potekao i u okviru kojeg Spajdermen trenutno ima toliko robusnu ponudu da je to skoro bezobrazno. Danas ćemo pričati o čak četiri različita serijala a nećemo se dotaći svega što je trenutno na tržištu dostupno u okviru Spajdermen ponude.

Amazing Spider-man, glavni tekući serijal o Spajdermenu je ponovo renumerisan u zamornoj Marvelovoj praksi da sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan (jer se oni bolje prodaju) a onda renumeriše serijal kad se približi nekoj okrugloj cifri u „aspolutnom“ redosledu. Već sam se mnogo puta žalio na istu stvar pa ovom prilikom ne bih preterano smarao. Dakle, aktuelni Amazing Spider-man, pokrenut ponovo od broja jedan nakon odlaska Dana Slotta sa pozicije scenariste posle praktično decenije rada je svojim forsiranim dvonedeljnim tempom izlaženja uspeo da dobaci već do tridesetog broja, što, kad se uzme u obzir da su tokom događaja Hunted neki brojevi imali i dopunske, pune epizode numerisane isto, ali uz dodatak sufiksa „HU“, zapravo u sumi daje skoro četrdeset brojeva. Znam, zašto bi numeracija, sistem uveden da nam jednostavno saopšti šta je bilo pre a šta posle, imala ikakvu svrhu sem da nas zbunjuje?

Elem, ovaj magazin piše Nick Spencer koji je pre ovoga imao prilično kontroverzan rad na Kapetanu Americi krunisan Secret Empire krosoverom što je izazvao izazove gnev javnosti i izvan srazmerno uskog kruga čitalaca superherojskih stripova svojim „A šta ako je Kapetan Amerika tajno bio naci sve ovo vreme?“ zapletom. O ovome smo pisali kad je bilo na redu i kritikovali ga ne na ime premise koliko na ime relativno pešadijske izvedbe u kojoj su mnoga ozbiljna pitanja dobila relativno nikakve odgovore. No, Spencer je, videlo se to i u njegovom radu za Marvel ali i u stvarima koje je pisao za DC i Image, čovek koji blista kada radi sa likovima i oni mu daju utemeljenje da se dotakne i kompleksnijih koncepata. Spajdermen je strip u velikoj meri definisan likovima.

I Spencer je na ovaj serijal došao vidno inspirisan. Dan Slott je tokom svog rada veoma proširio kanon o Spajdermenu, ali je na kraju sve uredno pospremio i u amanet svom nasledniku ostavio prilično tradicionalan status kvo u kome je Peter Parker ponovo mladi, briljantni ali pomalo baksuzni momak što živi sa cimerima i već u prvoj epizodi gubi svoju poziciju urednika naučne rubrike u Daily Bugleu, kada u javnost izađu podaci o tome da su veliki delovi njegovog recentnog doktorata prepisani iz radova izvesnog doktora Otta Octaviusa. Spencer se ovde, ko zna, možda inspirisao Sinišom Malim ili Nešom Stefanovićem, ali je u pogledu tona ovo jedan primereno dobar način da se Parkeru „organski“ oduzme to malo uspeha i slave što je stekao i da ga se opet stavi u defanzivu. Spajdermen je, tradicionalno, strip o glavnom junaku kome u životu retko kada šta ide na ruku – velikim delom jer je glavni junak skoro pa običan čovek sa nesrazmerno visokim osećajem odgovornosti da pomaže drugima do mere nanošenja sebi ozbiljne štete – pa je dobar deo Spencerovog dosadašnjeg rada bio posvećen upravo uspostavljanju balansa između superherojskih pustolovina i Parkerovih pokušaja da se snađe u lavirintima socijalnog života.

Naglasak na „balansu“ ovde jer, pored svih nedaća koje redovno pogađaju našeg junaka, Spencer je konačno uradio nešto što smo svi želeli duže od deset godina i ponovo spojio Petera i Mary Jane Watson, na najjednostavniji, ponovo vrlo organski način, pokazujući svoje likove kao dostatno zrele i svesne svojih interpersonalnih istorija. Ovo je jedan od ranih trijumfa ovog serijala i zapravo i jedan od hajlajta jer je odnos MJ i Petera konzistentno prikazivan kao nešto odraslo, ubedljivo i životno a što predstavlja prepkopotreban kontrast gomili operetskih negativaca i vodviljske drame koji čine veliki deo ovog stripa.

Tu hoću da kažem da Spencer, iako je prvu priču naslovio sa „Back to Basics“ i potrudio se da joj podari primereno silver age energiju, zapravo kao da najviše inklinira jednom kasnijem periodu u  Spajdermenovoj istoriji. Nije to ništa čudno, scenaristi superherojskih stripova danas neretko pišu varijante priča uz koje su odrastali, raspamećeni što mogu da se igraju sa nečim čega su nekada bili samo konzumenti. Spencer je očigledno odrastao krajem osamdesetih i početkom devedesetih pa i priče u ovom serijalu posle uvodne počinju da vrlo vidno naginju periodu kada je ukrštanje Spajdermena sa horor-motivima bilo na meniju. Hoću reći, moglo se pogoditi da je J.M. DeMateis najomiljeniji Spencerov scenarista Spajdermena i pre nego što je lansiran događaj Hunted a koji je jedna veoma raspričana varijacija na DeMateisov i Zeckov Kraven’s Last Hunt.

Naravno, ovo je možda i rezultat insistiranja samog Marvela da se Amazign Spider-man posle godina eksperimentisanja sa novim likovima i konceptima, valja vratiti nečem prepoznatljivom pa tako Spajdermen ovde ponovo sparinguje sa Lizardom i Spencer nalazi interesantne načine da odnos između Petera Parkera i Curta Connorsa (aliteracija je bila jedna od velikih slabosti Stana Leeja i  Spencer čak ima pristojnu šalu na ovu temu u jednom od poznijih brojeva) odnosno Spajdermena i Lizarda protrese i produbi. Tu je i Crna mačka, spasena iz neugodne karakterizacije koju joj je nametnuo Dan Slott, neizbežni Kingpin – koji je trenutno gradonačelnik Njujorka i ozbiljno figuriše u metazapletu – J. Jonah Jameson koji sada zna Spajdermenov identitet i Spencer ga piše kao problematičnog saveznika ovog superheroja, izvlačeći dosta kilometraže iz njihovog napetog ali i energičnog odnosa, tu je Mysterio (pošto, naravno da jeste, ipak smo ga gledali u ovogodišnjem Spajdermen filmu), a jedan od dvojice Parkerovih cimera je Randy Robertson i što se tiče ansambla, dobrim delom je osećaj kao da smo ponovo u sedamdesetima.

Otud i blagi nesklad između tog ansambla i horor-elemenata koji su veoma naglašeni u pojedinim trenucima sa tekućim zapletom koji se tiče novog negativca što kao da je ispao iz najcrnjeg DeMateisovog košmara i visi kao zajebana pretnja nad glavnim likovima sve vreme. I, uh, nisam presrećan zbog toga jer je Spencerov Spajdermen zapravo najbolji kad radi na toj relaciji klasični ansambl – energične superherojske priče. Hunted je, recimo, bio korektan ali predugačak, prenapumpan i naglašeno operetski intoniran sa ceđenjem suve drenovine iz zapleta koji je DeMateis svojevremeno već pošteno obradio a u međuvremenu smo ga još par puta posećivali, obično u događajima eskalirajuće kompleksnosti. Hunted je, iako vrlo korektno napisan i vođen, ipak priča koja mora da uvede gomilu novih ideja vezanih za lovca Kravena od kojih su neke toliko ekstravagantne i „naučnofantastične“ (da ne kažem neodgovorno spekulativne) da naprosto ispadaju iz tona stripa i čine lik neuverljivim a sa njim i svu tu vagnerijansku dramu koju Spencer traži.

Zato mi se više dopada kada Spencer radi sa likovima koji su zaokruženiji i ubedljiviji pa je i jedna od najboljih kreativnih odluka bila da se kao drugi cimer Peteru Parkeru uvali Fred Myers, poznat i kao (bivši) (or is he?) superkriminalac Boomerang. Myers je klasičan trećeligaš što se tiče njegove lične istorije sa Spajdermenom i podsećanje da su nekada „tematski“ superkriminalci mogli da budu prilično kičasti jer su nastajali u manje cinično vreme, no Spencer je njega već pisao u izvrsnom Superior Foes of Spider-man pa u Amazingu on i Peter imaju odličnu hemiju. I akcioni i komedijaški hajlajti ovog serijala do sada skoro su po pravilu vezani za odnos ova dva lika.

Spencer je, ponoviću, veoma dobar scenarista (ako niste čitali Morning Glories, The Fix ili Superior Foes of Spider-man – trebalo bi) pa je i jezik kojim piše vrlo dobar, sa lepo pogođenom psihologijom glavnog lika i pametnim tempom radnje u pričama koje nisu razvučeni događaji poput Hunted. Činjenica je da ima tendenciju da veliki deo prostora u stripu posvećuje drugim likovima pa često prođe dosta strana pre nego što vidimo Spajdermena ili Petera, ali to je uglavnom sve vrlo dobro napisano. Naravno, Spencer ovde mnogo profitira i od toga što saradđuje sa nekim od najboljih crtača u poslu.

Ryan Ottley je posle tolikih godina rada na Invincible konačno dobio da crta Spajdermena – za koga smo svi na osnovu Invincible govorili da je rođen – i nije razočarao na mestu glavnog crtača ovog serijala unoseći u njega mnogo energije i instant-razumljive karakterizacije. Pored njega je ovde glavni Humberto Ramos koga sam već toliko puta hvalio da mi ponestaje komplimenata da ih uputim sjajnom Meksikancu, no i Kev Walker, Britanac najpoznatiji po radu za 2000AD ali i Magic the Gathering, a koji je radio neke od poslednjih brojeva se ovde pokazao kao izvanredan izbor i mada sva trojica crtača imaju različite stilove, svi uspevaju da se uklope u ton stripa koji je visokoenergetski, pa i ubedljivo komedijaški na momente, a da sa druge strane mora da ima i najcrnje ponore horora. Trenutno smo usred Absolute Carnage krosovera i on obećava nove, dramatične promene u status kvou za Spajdermena, a ja sam za sada Spencerovim radom prilično zadovoljan.

Drugi tekući serijal koga imamo u ovom trenutku piše meni omiljeni Australijanac Tom Taylor i Friendly Neighborhood Spider-man je u teoriji neka vrsta „manjeg“ stripa u smislu da se bavi prizemljenijim, urbanijim možda, temama, da ne unosi velike promene u status kvo i da je zasnovan pre svega na studiji karaktera. No, ako znate Taylora, znate i da on ne jebe takve teorije pa je ovo strip u kome već u prvoj priči Spajdermen dolazi u kontakt sa potpuno novom, u stripovima nikada do sada viđenom civilizacijom koja živi pod zemljom ispod Njujorka, a strina May otkriva da ima kancer.

Hoću reći, FNSM bi sasvim komotno mogao da bude i glavni strip o Spajdermenu jer Taylor ovo piše veoma glavnotokovski baveći se izraženo zeitgeistom i bez neke naglašene osobene „teme“ koja bi pokazala da je ovo spinof serijal.

Naravno, tema postoji ali ona nije osobena, naprotiv, veoma je tesno uvezana sa generalnom istorijom Spajdermena. Ovo je serijal pre svega o Spajdermenu u njegovoj zajednici, ne toliko superherojskoj koliko geografskoj i socijalnoj zajednici u kojoj Peter Parker živi i kojoj Spajdermen, sa svojim moćima i osećajem odgovornosti, pruža zaštitu i podršku. Ovo je lepa tema i ona uspelo humanizuje glavni lik koji, uz sve te planetarne i interdimenzione avanture u koje je upadao poslednjih godina, dolazi u opasnost da bude pomalo iščupan iz tih svojih humanističkih korena.

Taylor je tu da podseti da je Peter Parker, iako se njegov osećaj odgovornosti temelji na krivici i ima patološke obrise, pre svega visokomoralna osoba sa jakim utemeljenjem u empatiji kojoj je podučen unutar usvojene porodice sa kojom je odrastao i priče u FNSM su formirane upravo oko ove srži. Utoliko su i odnosi koje Spajdermen ima sa (ponovo) Boomerangom ili Prowlerom (koji mu je, ne zaboravimo, relativno nedavno bio, er, telohranitelj) definisani iskušenjima na koja se moral stavlja ali i oblikovana empatijom. Taylor ume da bude malo artificijelan u iznošenju sociopolitičkih poenti (setimo se X-Men Red) pa i ovde imamo jednu pomalo bukvalističku priču o kraudfanding prevarantima, ali strip se uspešno spasava od klizanja u jednostrano svađanje sa internetom tim dobro postavljenim likovima i njihovim odnosima. A ovde ubrajam i Rumor, novi ženski lik sa interesantnom istorijom koja seže sve do Drugog svetskog rata i koju Taylor koristi i da kritikuje neke dobro znane istorijske grehe američkog društva.

Friendly Neighborhood Spider-man je, dakle, vrlo strejt serijal o Spajdermenu, koji zaranja duboko u srž likova i trudi se da ono dobro izvuče na površinu apdejtujući njihove stare vrline (eh, i mane) za novi sociopolitički ambijent u kome živimo. Veoma je važno da Taylor sve ovo radi elegantno, ne upadajući u prenaglašeno operetske drame koje su, naravno, deo Spajdermen estetike ali kojih u izobilju imamo u drugim aktuelnim ili nedavnim serijalima, i priča priču pažljivo odmerenim, toplim tonom.

U svemu tome pomaže mu nekoliko izvrsnih crtača. Juan Cabal je nominalno glavni crtač na serijalu i njegov čisti, pomalo klinički pristup je svakako dobro ugođen uz ton scenarija, ali je nekoliko epizoda koje je crtao Ken Lashley mene podsetilo koliko ovaj veteran dobro razume Spajdermena i njegov svet. Friendly Neighborhood Spider-man ide dalje vrlo sigurnim korakom i lepo je da postoji.

Nažalost, Superior Spider-man se, po svemu sudeći, za par tjedana završava dvanaestom epizodom, a što je šteta jer je ovaj serijal Christosa Gagea i Mikea Hawtornea ove godine meni bio najomiljeniji tekući serijal o Spajdermenu. Osim što sada vidimo da nije STVARNO bio tekući. A i, tehnički, nije bio o Spajdermenu.

Komplikovano je.

Superior Spider-man je bio serijal koga je Dan Slott pisao pre nekoliko godina, nakon što je Doctor Octopus ubio Petera Parkera i uselio svoju svest u njegovo telo. Isprva je to bio samo plan da se izbegne terminalna faza oboljenja koje ga je ubijalo u njegovom originalnom telu, ali Octopus je uselivši se u život svog najvećeg protivnika pretrpeo i dramatičnu promenu perspektive. Ulazak u tuđ život, definisan poštovanjem zakona ali i poštovanjem svojih bližnjih je i kod Octopusa proizveo inspiraciju da pokuša sa superherojskom praksom. Motivisan pre svega narcisoidnim impulsom da i mrtvom Parkeru dokaže da je bolji Spajdermen nego što je on ikada umeo da bude, Octopus je imao interesantnu karijeru borbe na strani dobra uz metode pomalo neprimerene superherojima.

Sve je to posle, naravno, pospremljeno i Dr Octopus je, nakon što mu je svest jedno vreme prebivala u robotskom telu Living Braina (a što je bio izvor zabavne drame tokom poznijeg Slottovog perioda) sada dobio novo „ljudsko“ telo, klonirano sa korišćenjem Petra Parkera kao jednog od uzora. Za potrebe ovog serijala Superior Spider-man, Octavius se preselio u San Francisko gde, uz znanje i blagoslov Petera Parkera predaje na Horizon Institutu pod alijasom Elliot Tolliver, ali onda noću navlači kostim (superiornog) Spajdermena i bori se protiv pretnji mirnom snu svih građana ove metropole.

Iako sve ovo zvuči kao UŽASNO nategnuta postavka, Superior Spider-man je zapravo ispao jako zabavan strip najverniji klasičnom Spajdermen tonu i estetici. Christos Gage, razume se, ima ogromno iskustvo u pisanju Spajdermena, sarađivao je sa Slottom u gomili projekata (uključujući prošlogodišnju Insomniacovu igru) a nedavni multidimenzionalni spajder-krosover Spider-Geddon je bio u potpunosti delo njegovih ruku (ne računajući Slottov blagoslov da koristi njegovu postavku i doprinose drugih scenarista u spinofovima), pa je on u ovaj serijal uleteo bez ikakve frikcije, hvatajući karakter novorođenog Otta Octaviusa u letu i praveći sa njim sjajne stvari.

Spajdermen-koji-nije-baš-Spajdermen-u gradu-koji-nije-baš-Njujork-koga-poznajemo je zapravo čitav podžanr stripova sa notabilnim recentnim serijalima poput Spider-Gwen ili Davidovog Scarlet Spider, ali Gage ovde zbilja majstorski prepoznaje načine da iskoristi klasične ur-zaplete iz srebrnog doba i, bez mnogo komplikovanja proizvede priče sa briljantnom akcijom i odličnim karakternim momentima. Superior Spider-man se ovde tako bori protiv bizarnih neprijatelja kao što su Terrax (nekada Galaktusov glasnik) ili Pandemonium (čovek čije telo sadrži portal za pakao) i udružuje sa Dr Strangeom, a sve to dok Ostavius/ Tolliver pokušava da izgladi svoj odnos sa bivšom ljubavlju, Annom Mariom Marconi i, možda, ostvari romansu sa Emmom Hernandez, starijom naučnicom na institutu koja pada na Tolliverovu pomalo uštogljenu inteligenciju ali strahuje od toga da ne ispadne da je cougar koji juri piletinu po kampusu.

Ovo sve funkcioniše veoma dobro jer je Octavius u svojoj post-mortem-post-rezurekcija verziji zapravo veoma interesantan lik. Gage majstorski izvlači solidnu kilometražu humora iz postavljanja superiorno narcisoidnog, socijalno veoma neuklopljenog bivšeg genija zločina na stranu, jelte, anđela i u akademski ambijent, kao i u ulogu superheroja koji se posvećuje zaštiti svog novog grada sa veoma melodramatičnom strašću, ali ovaj strip nije puka komedija i tu postoji čitava autentična drama u kojoj se priroda narcisoidnosti inteligentnih osoba i njihove borbe da se socijalno uklope zbilja prefinjeno analizira. Gage uspeva da Octaviusu podari nekoliko autentično herojskih momenata a da ga odmah zatim optereti užasnom sumnjom, sindromom, jelte, impostera i osećajem krivice. Što je, primećujete, veoma u skladu sa Spajdermen karakterizacijom. I sve to deluje veoma organski, veoma zarađeno jer sa jedne strane imamo superheroja koji je uobičajen arsenal Spajdermen gedžeta obogatio gomilom novih kibernetskih dodataka, koji probleme rešava agresivnim naučnim metodama, koji tokom krosovera sa War of the Realms spasava čitav grad od ledenih džinova, ali koji mora da bude podučen vrednosti ljudskog života kao da je dete – pa se Gage za ovo i koristi dobro pozicioniranim likom deteta.

Izvrsno to funkcioniše, čak i u tom pomenutom krosoveru gde ponovo dobijamo odličnu komediju na relaciji Octavius-Gwenpool, ali i elegantno plasirane poduke o moći i odgovornosti. Strip je sada jednu epizodu udaljen od kraja i ako kažem da Gage uspeva da čak i koncept pakta sa Đavolom – nečeg što smo MRZELI u mejnstrim Spajdermenu pre više od jedne decenije – iskoristi da kreira autentičnu ljudsku dramu, to bi trebalo da sugeriše koliko je ovo uspeo strip o Spajdermenu-koji-to-nije.

A tu je i Mike Hawtorne koji ga izvrsno crta, sa perfektnim radom na kostimu i akciji ali  odličnim razumevanjem tenzije između komedije i drame na kojoj ovo sve počiva. Hawtorne bi profitirao od lepšeg kolora jer ovde Jordie Bellaire radi svoje kompjuterske gradijente i sve to meni deluje malo hladno i mehanički, ali njegovo pripovedanje je besprekorno, a energija – sa dinamičnim uglovima „kamere“ i krivljenjem kadrova – sjajna, a da ne utiče na jasnoću tog pripovedanja. Kao bonus, epizode koje su se bavile krosoverom sa War of the Realms nacrtao je Lan Medina i RAZBIO.

Za kraj, moram da kažem da mi je Spider-man – Life Story kog je pisao Chip Zdarsky a crtao Mark Bagley izmamio pravu suzu iz oka. Ovaj šestodelni miniserijal se završio pre par nedelja i, mislim, veoma opravdao svoj eksperimentalni pristup prebacivši, zapravo, moja očekivanja.

Zdarsky je, naravno, neko ko trenutno radi vrlo dobrog Daredevila i Invaderse ali i neko ko se već dokazao pišući par godina mestimično izvrsni Peter Parker: Spectacular Spider-man. No, ako je sa ovim serijalom imao da piše drugi paralelni tekući strip pored Slottovog Amazinga i zablista u aktuelnom kontinuitetu, sa Spider-man – Life Story je dobio priliku da revidira celu istoriju ovog popularnog lika.

No, ja sam isprva mislio da će ovo biti praktični prepričavanje stripova o Spajdermenu počev od 1962. godine sa naporom da se sve uveže u jedan uverljiv moderni kontinuitet, ali se pokazalo da je Zdarsky imao veće ambicije. Ovaj šestodelni serijal prati život Spajdermena od šezdesetih godina prošlog veka do danas, uzimajući za premisu da protagonisti stare u „stvarnom“ vremenu i da je srednjoškolac u šezdesetim godinama sredovečna osoba u devedesetim kada, recimo, na scenu stupi ceo pičvajz oko kloniranja. Naravno, sa godinama su stripovi o Spajdermenu i sami sazrevali, dok je lik od srednjoškolca postajao mlada odrasla osoba pa onda i oženjen muškarac sa odgovornošću za svoju novu porodicu, ali su ovde stvari agresivno retkonovane više no jednom kako bi se glavni junak zadržao u perpetualnim dvadesetim godinama i bio relatabilniji za željenu čitalačku publiku. Zdarsky ovog ne mora da se drži i njegov Spajdermen tokom ovih šest decenija predstavljenih kroz šest epizoda stari, njegovi prijatelji i neprijatelji i sami stare a događaji koji pogađaju njegov univerzum ostavljaju trajne posledice.

Pošto je ovo samo proširena „what if“ priča, Zdarsky ima slobodu (i veštinu) da se igra sa političkim podtekstom i tekstom klasičnog Spajdermna, pa se, na primer, cela priča o odlasku Flasha Thompsona u vijetnamski rat zanimljivo kontekstualizuje sa jedne strane Peterovim unutarnjim lomljenjem da li je njegova obaveza da i sam ode u rat, s obzirom na moć koju ima, a sa druge vestima iz rata gde vidimo da Iron Man predvodi veoma imperijalistički kodiran američki ratni napor dok Kapetan Amerika pokušava da se razabere i shvati je li ovo pravedna borba i koje je njegovo mesto u njoj (i na kraju – dezertira!) To proizvodi prijatne watchmenovske vibracije, ali, naravno, ovo je pre svega strip o Spajdermenu i Zdarsky secira lik glavnog junaka na neke izrazito bolne načine.

A opet, ovo nije melodramatična priča kakve su česte u Spajdermenu jer Zdarsky dopušta svom liku da prepozna svoje nedostatke ali ne i da ih ignoriše na ime herojskog poslanstva. Ovo je priča u kojoj Spajdermen i Peter Parker gube dramatično više nego u standardnom kontinuitetu jer ne uspevaju da sazru zajedno sa svetom koji se menja, ali i dobijaju dramatično više jer su i drugi likovi nesavršeni i svesni svog ograničenog vremena na ovoj planeti i potrebe da se prašta čak i kada ne može da se zaboravi. Hoću da kažem: Spajdermen je hronično opterećen osećajem krivice ali u ovom stripu Zdarsky legitimno pokazuje za šta on zaista jeste kriv i kako je priča o moći i odgovornosti neretko samo izgovor da se navuče maska i udara po džeparošima kako se ne bi rešavali mnogo ozbiljniji problemi u porodici i društvu.

A u tom društvu, kako rekosmo, posledice ostaju i Zdarsky se hrabro hvata u koštac sa Secret Wars – prvim velikim Marvelovim krosoverom koji je osamdesetih praktično definisao koncept „događaja“ i koji, u ovoj priči dramatično menja globalnu političku ravnotežu – a onda i sa Civil War pokazujući sukob između Iron Mana i Kapetana Amerike kao definitivni kraj „klasične“ superherojštine i ulazak u moralno i političko rasulo. Finale stripa koje se događa „danas“ je praktično smešteno u antiutopijski mizanscen ali Zdarsky majstorski ostavlja prostora za prikaz autentičnog heroizma na strani svog apsolutno nesavršenog, polomljenog protagoniste, ali i za prikazivanje sreće koju je ova namučena verzija Petera Parkera ipak, uz visoku cenu, uspela da iskusi.

Spider-man – Life Story je zreliji Spajdermen strip kakav ne može da postoji u glavnom kontinuitetu zbog svih tih posledica ali i zbog svog vrlo ubedljivog insistiranja na nesavršenosti glavnog lika koja se ovde manifestuje ponašanjem kakvo naprosto nije primereno „stripovskom“ heroju. Zbog toga je i to herojsko finale emotivno veoma snažno i deluje teško, krvavo izboreno. Zbog toga i ta suza, jelte.

Drugi razlog za suze? Mark Bagley ponovo na Spajdermenu a, čini se, nikada ovako dobar. Da li je to samo zbog fantastičnog tuša Johna Della ili je stari majstor samo bio i sam posebno inspirisan ali Bagley je Spider-man – Life Story nacrtao fantastično, nalazeći pravu ravnotežu između glamurozne akcione superherojštine i potrebe da se pokažu likovi koji stare u svetu što postaje sve mračniji. Ako sebe smatrate ljubiteljem klasičnog Spajdermena i niste sigurni da li bi vam se nešto od gore nabrojanih serijala dopalo, Spider-man – Life Story je izvrstan dijalog sa istorijom Spajdermena, njena alternativna verzija u kojoj se mnogi ključni događaji odvijaju na drugačiji način i time nam otkrivaju dublje istine o likovima i daju bolnije uvide u jednu, ispostavlja se, duboko tragičnu ali na kraju bez ostataka herojsku životnu priču. Dakle, obavezno.