Pročitani stripovi: Supermen Briana Bendisa (Superman, Action Comics, Event Leviathan) i Injustice: Year Zero

Ovonedeljnim izlaskom sedmog, finalnog broja serijala Death Metal završila se i zvanično „Rebirth“ era DC stripova i kako to u DC-ju već zna da bude, pazilo se da se to poklopi sa okončanjem mnogih važnih serijala. Utoliko, ovonedeljni kraj Rebirtha zaista deluje kao prelomna tačka na mnogo načina, a ne najmanje zanimljiv od njih je taj da u novolansiranim serijalima, a koji idu pod sloganom „Future State“ imamo, recimo, nekoliko različitih stripova o Supermenu koje radi nekoliko različitih timova ali nemamo ona tradicionalna dva magazina: Superman i Action Comics, stripove koji su praktično neprekidno izlazili još od tridesetih godina prošlog veka. Zaista, pričamo o kraju jedne ere.

O Death Metalu i tome šta je Scott Snyder sve uradio da ostavi svoj pečat u DC-ju ću kad se utisci malo slegnu (i kad stignem da pročitam još nekoliko opcionih tie-in stripova koji će mi dati potpuniju sliku), a danas sam mislio da napravim mali, neobavezni osvrt na ono što je Brian Michael Bendis poslednje dve godine radio na Supermenu.

Na kraju krajeva, iako se Bendisov rad na Supermenu ne poklapa sa čitavim Rebirth periodom, može se argumentogvati da je to što su njegov Supermen i Kingov Betmen neko vreme delili prostor na policama striparnica obeležilo Rebirth eru barem isto koliko Johnsove autopsije izvršene na ključnim stripovima Alana Moorea i Snyderove multiverzalne mahinacije u pokušaju dosezanja širine vizije Granta Morrisona. Kingov Betmen i Bendisov Supermen dele jednu izraženu karakteristiku utoliko da su ovo na kraju dana bili stripovi mnogo više o liku i karakteru – po čemu će biti pamćeni – a manje stripovi o zapletu i radnji.

Kod Kinga je ovo svakako bilo i izraženije, pogotovo jer je Bendis nastupio sa karakteristično skribomanskim žarom i ambicijama da se žestoko potpiše na sada skoro devedesetogodišnjem kontinuitetu Velikog Plavog, kreirajući nekoliko značajnih preokreta koji će, verujem, bar još neko vreme odjekivati u pričama o Supermenu.

Reći ću i da je King u svom radu, za moj groš, bio uspešniji – kao i da me to podseća da sam dužan i jednu skromnu analizu njegovog Betmena – i da je njegova diskusija lika Betmena i Brucea Waynea bila odrađena elegantnije i suptilnije.

Sa druge strane, Bendisov dolazak u DC najavljivan je vrlo bombastično pa je Bendis i pružio spektakl, toliko se ne može poreći.

Problem sa Bendisom je svakako to što on, barem za moje pare, nikada nije bio čovek spektakla, naprotiv. Najbolji Bendisovi radovi za Marvel – od klasičnih priča o Daredevilu i Ultimate Spider-manu, pa preko više low-key radova kao što je bio, recimo, Moon Knight, ali i solidnog Iron Mana u poznoj fazi – su pažljivo i odmereno oblikovane priče jako usredsređene na likove, njihov unutarnji život i interakciju sa okruženjem koja je svedena, ali sklopljena od simbolički i psihološki značajnih događaja i postupaka.

Naravno, dalji problem je što je Bendis, uprkos tome, veliki deo svoje slave stekao radeći Avengers u raznim verzijama, i mada je svakome ko ima oči da vidi jasno kako se njegov talenat i veštine opasno razvodnjavaju kad god treba da piše strip o superherojskom timu, proizvodnja spektakla mu je u dovoljnoj meri išla od ruke da na ime Avengersa postane i superzvezda.

Elem, Bendis je u DC prešao uz sasvim jasno izražen sentiment da je u Marvelu uradio sve što je umeo da zamisli i da ga sada inspiriše ideja da piše Supermena – najvećeg Superheroja u istoriji, uostalom – pa je i njegov rad tokom prethodne dve godine karakterisala jedna opipljiva energija i inspirisanost. Je li Bendisov Supermen na nivou njegovih radova iz najboljih dana u Marvelu? Nije, ovde nema ni mladalačkog nadahnuća pisca krimi stripova sveže apgrjedovanog u gospodara sudbina decenijski starih likova i univerzuma, niti gore pomenute fokusiranosti na lik i pažljivo omeđene situacije kako bi se iz tog lika ekstrahovale suštine što su promakle prethodnim autorima koji su ga pisali. Supermen pod Bendisom nije bio dobar kao Daredevil pod Bendisom ili rani Ultimate Spider-man, ali Supermen pod Bendisom nas je spasao jedne prilično agresivne osrednjosti koju su od početka Rebirth provlačili Peter Tomasi i Dan Jurgens. Tomasijev i Jurgensov Supermen, da ne grešim dušu nikada nije padao ispod razine prihvatljivosti – a crtež nekih vrlo dobrih autora je svakako pomagao u ovome – ali su ovi pouzdani DC-jevi drugopozivci njime od početka slali jake signale da samo greju stolicu za nekog ko će doći posle njih. Tada još nismo znali da će to biti Bendis, naravno, ali je bila jasna poruka da se sprema neko iznenađenje i da su ova dva veterana tu samo da magazini ne prekinu sa izlaženjem dok ne stigne neko spektakularniji.

Bendis je, kako rekosmo, skriboman, pa je on sam preuzeo oba serijala, osuđujući sebe – slično Tomu Kingu na Betmenu, uostalom – na dvonedeljni tempo rada u dva različita magazina. No, kako je vredni Jevrejin odavno čovek koji ne pati od kontrole kvaliteta i uzda se da će njegovo pisanje na autopilotu i vrhunski nivo zanatske veštine kompenzovati odsustvo nekog dubljeg zaranjanja u materijal, tako je pored ova dva stripa Bendis uspeo da piše i Young Justice i Naomi, te da oba uveže u Supermena koliko da ih izreklamira. Iskusno, profesionalno i, ispostaviće se, samo priprema terena za ono što mu je, reklo bi se, bila prava ambicija od samog početka: pisanje Legion of Supeheroes.

No, o tome nekom drugom prilikom. Pogledajmo sada brzo kako je izgledao Supermen.

Bendis je, makar, napravio mali ustupak čitaocima sa manje para ili vremena time što su priče koje je pričao u magazinima Superman i Action Comics, iako svakako deo jednog šireg narativa i obe bitne za razumevanje promena u kontinuitetu koje je autor uveo, ipak u razumnoj meri samostalne jedna u odnosu na drugu.

Utoliko, Superman je, sa svojih 28 brojeva bio široka, „svemirska“ saga o Supermenu koji leti sa kraja na kraj galaksije, bori se sa nezamislivo moćnim pretnjama sa nezamislivo čizi planeta koje su u svoje vreme izmaštali Jim Starlin i Len Wein, radi na postizanju mirovnog sporazuma među kosmičkim civilizacijama koje su milenijumima bile u međusobnom ratu, otkriva nove tajne o istoriji svoje rodne planete, Kripton…

Ne mogu da se otmem utisku da je Bendis ovde bio kao dete koje su pustili u prodavnicu igračaka što ju je ono mesecima gledalo samo kroz izlog, maštajući o svom blagu koje se morabiti u njoj krije. Superman je šarmantan, topao serijal koji, bez obzira na svu kosmičku širinu, zapravo stavlja veliki akcenat na odnos između Supermena i njegove porodice, notabilno supruge Lois Lane i sina Jona Kenta, ali i na odnos sa biološkim ocem, kriptonskim naučnikom Jor-Elom koji je ovde jedno manipulativno ali intrigantno prisustvo, podsećanje na to kakvu štetu loš roditelj može da napravi ali i na iracionalnost emocija, pogotovo prema najbližim srodnicima.

Zapravo, Bendis stavlja i neočekivano veliki akcenat na Jona Kenta i Jor-Ela u dobrom delu ove priče, smišljajući komplikovan, dugačak narativ koji služi tome da se Jon, predpubertetski klinac, ubrzano „ostari“ kako bi ga imao na raspolaganju kao tinejdžera za pisanje Legije Superheroja. Deluje cinično? Svakako jeste ali u univerzumu koji nema Superboja, Jon Kent je očigledan kandidat i Bendis makar izvlači nešto kilometraže iz susreta Jona Kenta koji je sada stariji tinejdžer i Damiana Waynea, njegovog najboljeg ortaka i aktuelnog Robina koji je i dalje dečačić.

Drugde, pak, Bendis udara po „svemiru“ za sve pare, polazeći od misterioznog kosmičkog zavojevača Rogola Zaara koji je, kanda, rešio da uništi Supermena i sve to se njegovim imenom zove – a tvrdi da je zaslužan i za uništenje same planete Kripton – prolazeći Fantomsku zonu, sukobe sa generalom Zodom, susret sa Legijom Superheroja, kreiranje neke vrste Ujedinjenih nacija, ali na galaktičkom nivou, završavajući na neki način sa konačnom tačkom na priču o Supermenovom ocu, Jor-Elu koja je, tipično za Bendisa, i spektakularna i sasvim nedorečena.

Generalno, to se odnosi i na svih 28 epizoda u ovom magazinu. Naravno da ovde ima vrlo lepih delova i kako rekoh, sržni deo koji se bavi Supermenom i njegovim odnosom prema porodici je uspešan i izaziva željenu emociju kod čitaoca, ali većina onoga okolo podseća na to da je Bendis ipak odavno izašao iz svog najboljeg perioda. Ovde, kao i u poznijim Avengers radovima, scenarista naprosto ne uspeva da se otrgne svojoj tradicionalnoj raspričanosti, zasipajući scene ne samo dijalozima već i opširnim titlovima i deskripcijama i gde jeste i gde nije potrebno. Istovremeno, odlični crtači sa kojima Bendis radi (Ivan Reis najviše, ali i Kevin Maguire i David Lafuente) često samo crtaju prizore, pre nego radnju, unoseći spektakl u scene borbi sa raznim kosmičkim neprijateljima i entitetima, koje zapravo imaju vrlo malo pripovedne funkcije. Utisak je da je Bendis ovaj strip radio „Marvelovim“ metodom gde se scenarista i crtač dogovore o generalnoj radnji epizode, crtač onda uradi table sam a posle scenarista smisli dijaloge i upiše ih preko gotovog crteža, samo što su crtači ovde imali samo generalna uputstva tipa „onda se oni šibaju pet strana“, „onda oni nešto pričaju dve table“ itd. Rezultat je strip koji izgleda lepo i ima puno teksta ali kome jako nedostaje tempo i fokus na ono što je važno.

Kasnije epizode su zaboravljive na ime toga što se u njima ne događaju naročito važne stvari i ovde se zapravo jako ogoljava činjenica da kada Bendis nema ambiciju da čačka po kontinuitetu, njegove priče o Supermenu, ma koliko bile zanatski sasvim probavljive, ne prebacuju daleko preko te granice, dajući nam intrigantne zaplete ali sasvim pešačku razradu bez zasecanja u „meso“ i čupanja na površinu nečeg značajnog o likovima.

Izuzetak je naravno to da je za drugu polovinu Bendis sačuvao „bombu“ u vidu Supermenovog otkrivanja čitavom svetu svog tajnog identiteta. Iako ovakve stvari generalno posmatram sa sumnjičavošću jer su to uobičajene tehnike da se uzburkaju duhovi među čitaocima i navuku reakcije po internetu, Bendis makar Supermena do ove odluke dovodi jednim ubedljivim putem i ona, ma koliko u teoriji imala negativnih efekata po porodicu Klarka Kenta i njegov status zaposlenog u Daily Planetu, deluje kao element sazrevanja lika i priča o njemu koji bi mogao da ima više pozitivnih nego negativnih posledica.

Iznenadilo me je da je Action Comics zapravo bio serijal koji mi je u Bendisovoj izvedbi bolje legao. Utisak je da je ovde scenarista zapravo imao pripremljen dugoročniji plan i da je, za razliku od rada u Superman gde kad je iživeo fantazije što ih je gajio od dječaštva više nije imao mnogo interesovanja da se trudi, rad na Action Comics posegao malo dublje u Bendisov bunar kreativnosti i izvukao na površinu neke od njegovih boljih osobina.

Ne da je, da odmah razvejem iluzije, ovo ikako bilo na nivou Daredevila, recimo, ali Action Comics je, zamišljen kao „urbaniji“ i mračniji strip o Supermenu, u prvi plan stavio ne samo njegove odnose sa „običnim“ ljudima iz ansambla, od Daily Planet ekipe (Jimmy Olsen, Perry White…) i raznih ljudi po Metropolisu (notabilno šefice gradske vatrogasne službe), već i ušao u teritoriju kriminalističkog trilera i špijunskog saspensa a što su stvari koje su, ako smem da kažem, Bendisu „urođenije“ od klasičnog starlinovskog superherojskog spektakla.

Za razliku od „herojskog“ senzibliteta drugog magazina, ovde su bili angažovani crtači skloniji „noir“ atmosferama pa su Ryana Sooka nasledili Steve Epting i Szymon Kudranski, doprinoseći atmosferi zavere i pretnje koja je, za Supermena, svakako osvežavajuća.

Glavni problem ovog serijala je i dalje ipak to što Bendis uglavnom čuka na autopilotu pa iako je ovde imao, reklo bi se, jasniji plan i više se potrudio oko sporednih likova i negativaca, neke osnovne dimenzije ovog stripa su problematične na ime svoje sasvim površne koketerije sa žanrom. Dok je Daredevil pre dve decenije bio intrigantan i ubedljiv kriminalistički triler u koji je superherojska nit upletena znalački, da se prirodno uklopi sa noir senzibilitetom, „Invisible Mafia“ narativ ovde provlačen je uprkos sasvim solidnoj centralnoj ideji ostao u dobroj meri nerazrađen i nedorečen.

Ideja da u Metropolisu postoji dobro organizovana kriminalna grupa koja se sastaje samo u olovom oklopljenim sobama i nikada ne izgovara reči kao što su „Supermen“, „Kription“ itd. koristeći umesto toga kodove i dobro pazeći da svoje poslove obavlja samo kada je – zahvaljujući organizovanom praćenju njegovog kretanja ali i smišljenim diverzijama – Supermen zauzet drugim dužnostima, to je sasvim dobra ideja za krimić u Supermenovom univerzumu. Dodajte natprirodnog mafijaškog ubicu koji radi za tu nevidljivu mafiju i koji je kadar da sa samim Supermenom odradi nekoliko rundi i ostane živ, čak i da ga skoro ubije i ovo je zaista solidan materijal za napet krimi triler. Kada ta Nevidljiva mafija pređe i u neku vrstu ofanzive, targetirajući osobe iz Supermenovog okruženja, čak i kupujući Daily Planet (i to pre nego što će se otkriti da je njihov reporter Klark Kent Supermen), ovo je takođe intrigantna igra mačke i miša.

I da je ovo Daredevil iz 2002. godine, bio bi to i odličan strip. No Bendis svoju „Mafiju“ piše u sasvim neuverljivim nijansama, bez dubine i jasne ambicije (sem da budu „moćni“), strip pati od razvučenosti i previše priče sa premalo radnje, a možda najviše smeta što se unakrsno sa ovim zapletom događa i čitav „Event Leviathan“.

Ovaj DOGAĐAJ (i šestodelni miniserijal) što ga je Bendis kreirao posebno za Supermenov deo DC univerzuma čini „špijunski“ deo ove trilerske formule i bavi se sasvim bizarno predimenzioniranom zaverom u kome Leviathan (za kog u početku nismo sigurni je li osoba ili organizacija) za jednu noć uništava sve špijunske i obaveštajne agencija u Americi i preuzima njihove resurse i tehnologiju a zatim se zariče da promeni svet time što će sve tajne obelodaniti odjednom. Leivathan računa da će Supermen – pa i ostali superheroji – zapravo na kraju uvideti da je ovo pozitivan smer kretanja istorije jer strukture moći koje ljudsku rasu drže u pokornosti zapravo to čine upravo na ime tajni i neprozirnosti svojega činjenja i Bendis ovde ima makar dobru temuu rukama. Još bolje, ima sa sobom svog starog saradnika (sa Daredevila, Moon Knighta i Iron Mana) Alexa Maleeva na olovkama i koloru za čitav miniserijal pa Event Leviathan kreira vrlo ubedljivu atmosferu napetosti i pretnje. Moguće je da je Maleev inspirisao Bendisa da piše bolju timsku dinamiku nego inače pa je Event Leviathan iako i sam predugačak i preraspričan, zapravo udobniji za čitanje od timskih momenata u ostatku Bendisovog Supermena, sa interesantnim dinamikama između različitih likova jedan deo vremena.

No, problem je svakako što se i Event Leviathan oslanja na grandioznu koncepciju ali sa slabim, utemeljenjem i još slabijim zaključkom. Misterija oko toga KO je Levijatan*i zašto radi to što radi se razreši jednim sasvim banalnim otkrićem (i to nakon što prvo saznamo da je Leviathan bila kontraobaveštajna kriminalna organizacija majke Betmenovog sina, Talie Al Ghul… a što ostaje kao sasvim neiskorišćen motiv za dalji tok stripa) dok je završnica onaj najgori tip superherojskog coitus interruptusa gde se svašta dogodi ali se ništa ne razreši a Leviathan i sve vezano za njega ostaje u spremištu za neki budući strip.

*Hint: nije Pavle B.

Makar poslednji deo Action Comics epizoda crta John Romita Junior i to često sa tušem Klausa Jansona i ovde Bendis kao da ponovo postiže određen fokus, vodeći Supermena i njegovu porodicu (u koju se vraća i sin Jon iz 31. stoleća ali joj se pridružuje i Conner Kent, Superboy koga pamtimo iz devedesetih a koji je poslednji put viđen u vreme New 52 ributa multiverzuma) kroz iskušenja finalnog obračuna sa Nevidljivom mafijom. Bendis ovde uspeva da likove drži pod finom kontrolom, uvezujući čak i elemente Fractionovog i Lieberovog Superman’s Pal Jimmy Olsen u zaplet, stavljajući pre svega Supermena na jaka iskušenja i uspevajući da potvrdi onu istinu da su dobri stripovi o Supermenu često upravo o tome kako čovek-koji-ne-može-biti-povređen biva raspet između krivice i dužnosti, znajući da ne može da zaštiti sve koji mogu biti povređeni.

Poslednjih nekoliko epizoda Action Comics su, dakle, istovremeno i high-stakes rasplet priče o Nevidljivoj mafiji gde, bogami, i naši imaju gubitke, ali i optimistična priča o jedinstvu porodice i snazi prijateljstva što je zanimljiv melanž klasične bendisovštine i jednog pozitivnog, „Super Friends“ senzibiliteta koji očigledno ni Bendisu nije stran. Naravno, i ovde se mora zameriti relativno bezvezno razrešenje priče glavnog negativca koji je, ponovo, spremljen na policu za neka buduća korišćenja, kao i sasvim neiskorišćen potencijal motiva koji se uvodi – taj da je Lois Lane osoba iz druge dimenzije a što mi, koji smo čitali New 52 i Reirth od početka, znamo da je istina – tako da u celini, iako je Action Comics bolje vođen narativ od samog Superman magazina, nije ni on savršen.

Bendisov celokupan rad na Supermenu je svakako daleko od savršenog ali i od njegovih najboljih superherojskih radova. On ima previše motiva koji ostaju da vise nerazrađeni, previše priče a premalo radnje, a što je slično Bendisovom radu na X-Men koji je počeo snažno a onda do kraja sasvim zanemoćao. No, slično X-Men, Bendis je i ovde bio vidno inspirisan likovima pa je sa njima i uradio neke interesantne stvari. Voleo bih da je ovo pisao „stari“ Bendis, sa boljim fokusom i jasnije izraženim čulom za tempo pripovedanja, ali i ovakav kakav je, Supermen koga je pisao veliki scenarista – jedan od najvećih u poslednje dve decenije – ima energiju koja ga u finalnom skoru čini pozitivnim čitalačkim iskustvom, pa makar ono ne spadalo u vrhunce Bendisovog rada ili DC-jeve ponude u ovom momentu.

Da na brzinu pogledamo ikakav je bio najnoviji rad Toma Taylora za DC pa da se razilazimo. Naime, već sam više puta mnogo hvalio Tayolorov rad na serijalima Injustice a koji su protivno svim očekivanjima – ko je ikada čuo da su tie-in serijali rađeni da promovišu videoigru, pa još borilačku, rađenu od strane firme koja pravi Mortal Kombat dobri? – bili izvrsni. Taylor je uzeo premisu igre, onu o zlom Supermenu kome traumatičan momenat gde, zahvaljujući Jokerovoj mahinaciji, Metropolis nestaje u nuklearnoj eksploziji a Lois Lane gine od Supermenove ruke, potpuno menja svetonazor i umesto benevolentnog zaštitnika se ovaj svemirski (polu)bog izmeće u diktatora koji će Zemlji doneti mir silom i ljude naučiti da socijalno evoluiraju pod pretnjom tiranske kazne – a onda je od te premise napravio prvo odličan originalni serijal, a onda i njegov nastavak koji se bavio drugim zapletom ali imao istu uzbudljvu energiju o DC-jevim superherojima što se bore za opstanak sveta koji nije onaj „običan“ što nikada ne može biti sasvim uništen. U Injustice se gine a mnoge stvari koje nikada ne bi bile dopuštene u „kanonskom“ kontinuitetu su u njemu iskorišćene na zadivljujuće kreativan način uz vrlo važnu dodatnu opasku da se Taylor nikada nije survao u ponor eksploatacije, bez obzira na „dozvolu za ubistvo“ koju mu je rad u „postraničnom“ univerzumu zagarantovao.

Da budem iskren, malo me je začudilo kada sam video najavu za Injustice: Year Zero, dakle, prikvel za prvi strip već utoliko što je Injustice: Year One, dakle, prvi serijal, već i sam bio prikvel za igru, pokazujući šta je Joker uradio i kako je Supermen postao najveća pretnja na planeti te šta su Betmen i drugi povodom toga uradili. Po nekoj logici stvari, Year Zero bi bio sasvim običan strip u „normalnom“ kontinuitetu jer je Injustice karakterisalo upravo to da se ovaj univerzum sa „kanonom“ razišao tek u tom činu nuklearne kataklizme koja je progutala Metropolis, bez nekih prethodnih distinkcija koje bi ga razlikovale od „Prime Earth“ univerzuma.

No, Taylora ne treba potcenjivati i mada Injustice: Year Zero ne priča priču koja bi bila esencijalna za neko potpunije razumevanje celokupnog Injustice fenomena, ovo je izvrstan ogled u oblasti superherojskog horora, sa umešno iskorišćenim glavnim likovima i jednom, uprkos veoma visceralnoj horor komponenti, naglašeno toplom obradom odnosa između heroja Zlatnog doba (oličenih u timu Justice Society of America) i heroja Srebrnog doba koje danas znamo kao Justice League of America.

Svakako, za fanove dirljive, duhovite i emotivne, a svakako svuda dobro primljene lezbijske veze između Harley Quinn i Poison Ivy, Taylor nudi i podzaplet koji pokazuje gde su njeni, dizvinete, koreni bili, no glavni zaplet stripa tiče se artefakta koji Jokeru daje mogućnost da ulazi u misli i kontroliše postupke praktično bilo koje osobe na planeti, uključujući superheroje.

Kao uber-psihopata od planetarnog formata, Joker, sada kada raspolaže ovakvom moći smišlja tipično prekomplikovan i zapravo nedorađen plan kako da povredi Betmena. Taylor se ovde drži teze koju je Johns nedavno elaborirao u Three Jokers, a koja opet ima korene u Mooreovom radu, o tome da je Jokerov odnos prema Betmenu gotovo erotičan a svakako opsesivno emotivan i da on sebe, uprkos uspešnoj karijeri kriminalca definiše i vrednuje najpre na osnovu toga koliko Betmen na njega obraća pažnje.

Ovo je svakako dobra teza za stripove generalno jer opravdava činjenicu da Joker nikada ne ubija Betmena, a i podupire tu dualnost mentalnog oštećenja kod ova dva lika gde jedan sebe ne može da zamisli bez drugog a drugi stalno ima onog drugog drugog da ga podseća kuda opsesija – koju decenijama uzgaja kao gorivo za svoje superheroisanje – može da odvede ako se sasvim otme kontroli.

Taylor, srećom, ne nastoji da previše psihologizira i drži nam lekcije, ali kada dođe vreme da se kreira jasan iskaz, ne beži od njega i Joker u određenom smislu biva postavljen na svoje mesto – kao zlo, svakako, koje je izvan ljudskog poimanja (Betmen i sam u jednom momentu za njega kaže da nije ljudsko biće u jednom činu skoro pa profesionalnog strahopoštovanja) ali zlo koje ne može da definiše iskustvo ljudskog jer mu to ljudi neće dopustiti. Drugde je svakako dirljivo gledati Supermena i Lois Lane kako razgovaraju o začinjanju porodice i diviti se tome kako Taylor suptilno ispisuje njihovu intimu kao jedan ranjiv, skriven prostor koji valja štititi – pogotovo na pozadini mnogo bučnije „porodične“ priče o Supermenu kod Bendisa. Tu je i humor, tipičan za Taylora čak i u najcrnjim stripovima koje piše i jedna uspela scena gde se čak i Joker distancira od nacista.

No, naglasak u stripu je na veoma dobro izvedenoj stravi gde se superheroji, oni stari, iz Zlatnog doba, a onda i ovi „naši“ suočavaju sa nečim što ne mogu da razumeju i što seje teror, užas i nesigurnost kroz superherojsku zajednicu. Ovo je kratak strip, sa svega 14 epizoda manjeg formata (kao i prethodni Injustice radovi) pa Tayloru i timu odličnih crtača lepo polazi za rukom da drže tenziju celim tokom. Injustice: Year Zero se tako dobrim svojim delom pretvara u superherojski slasher gde Taylor izvrsno rukuje superherojima, njihovim moćima ali i slabostima, te timovima koji, uprkos nejasnom neprijatelju na kog su se namerili, na kraju nekako – uz žrtve – uspevaju da pobede. Ovo pritom, upros vrlo visceralnim užasu koji gledamo, nikada ne gubi humanu komponentu i bez obzira što likovi ginu, nekad i na zaista užasne načine, strip ih ne tretira kao prostu topovsku hranu i ne gubi prema njima poštovanje.

A što je važno, pogotovo jer je jedan od centralnih motiva upravo poštovanje koje mlađi superheroji osećaju prema prvoj generaciji i nadahnuće koje im to poštovanje daje. Taylor tako, i pored izuzetno mračne teme – da ne pominjem znanja na strani čitaoca šta dalje sledi u Injustice univerzumu – uspeva da stripu podari idealnu ravnotežu strave i pozitivne energije, kreirajući još jednu tipično taylorovski emotivnu, dinamičnu superherojsku storiju. Australijancu sjajno ide a DC je ovde priliku dao nekolicini manje poznatih ali izvrsnih crtača koji su je odlično iskoristili. Brazilac Rogê Antônio je već sa Taylorom sarađivao na X-Men Red i ovde je izvrstan, a Irac Cian Tormey ga u stopu prati kombinujući nostalgičnost zlatnog doba sa mračnim, krvavim hororom. Svakako pročitati.

Pročitani stripovi: DCEASED i Superman: Year One

Hajde danas da, razbibrige radi pogledamo dva vrlo sveža  DC-jeva miniserijala (oba završena prošle nedelje) koji, svaki na svoj način, stoje izvan „glavnog toka“ priča u DC-jevom univerzumu koga danas uglavnom usmeravaju Brian Bendis, Scott Snyder i Geoff Johns. Dva miniserijala koja nas danas zanimaju su, zapravo, i jedan i drugi manifestno izvan glavnog toka, to jest izvan kanonskog kontinuiteta i predstavljaju alternativne poglede na dobro poznate i voljene likove. Davanje premijum tretmana alternativnim kontinuitetima je, naravno, DC-jeva specijalnost već dugo vremena, svi znamo za Elseworlds, ali i Dark Knight kontinuitet, Earth One inicijativu pa i kratkovečni ali dalekosežni All-Star projekat, a dva stripa koja danas obrađujemo su dobar primer kako se ove stvari – alternativni kontinuiteti – mogu raditi sa dve radikalno drugačije premise. Jedna uzima likove sa dobro poznatim karakterizacijama i ličnim istorijama i onda ih postavlja u agresivno novu situaciju, kakva naprosto ne bi mogla da postoji u kanonskom kontinuitetu. Druga pokušava da likove ponovo izgradi od nule i pokaže kako se njihove karakterizacije mogu apdejtovati sa osamdeset godina starih predložaka na nešto savremenije. Nemam običaj da spojlujem, ali ovde prosto ne mogu da izdržim: nisu oba ova pristupa dala podjednako dobre rezultate…

Prvi strip o kome pričamo je DCEASED, koji nas u startu dočekuje užasnom igrom reči, istina je, ali ima i iskupljujuće kvalitete u vidu zbilja jakog kreativnog tima. Trevor Hairsine je britanski crtač koji se tesao na 2000AD klasicima kao što su Sudija Dredd i Strontium Dog pre nego što je preleteo Atlantik i dobio blagoslov Joea Quesade kao jedan od najvrelijih mladih Marvelovih crtača u vreme kada su Marvelovi Ultimate i MAX imprinti bili još uvek dosta uzbudljive i prevratničke ponude. Hairsine je sarađivao sa teškašima poput Briana Bendisa (Ultimate Six), Warrena Ellisa (Ultimate Nightmare), Eda Brubakera (Deadly Genesis), Paula Cornella (Wisdom) i Reginalda Hudlina (Black Panther) i teško je zamisliti boljeg crtača za priču koja treba da bude izrazito mračna i pesimistična a opet stručno nadevena (crnim) humorom i prvorazrednom superherojskom nadomtm.

S druge strane, Tom Taylor je ovde često spominjani australijski scenarista koji nas je vječno zadužio Marvelovim All-New Wolverine i Friendly Neighbourhood Spider-man serijalima a u DC-ju je zablistao radeći neoprostivo fenomenalni Injustice. I upravo je sa Injustice Taylor pokazao kako ume da piše alternativne kontinuitete koji zadržavaju svu nakupljenu istoriju i ubedljivost „glavnog“ kontinuiteta tako da ih čitamo kao njegov prirodan produžetak, pa je i DCEASED, a koji je u osnovi još-jedna-zombi-apokalipsa vrhunski profitirao od njegovog oprobanog pristupa. Taylor je naprosto scenarista velike ekonomičnosti, koji drži oči na lopti sve vreme i ne dopušta da mu pripovedanje odluta u rukavce i stramputice a što je uvek opasnost kod stripova sa velikim ansamblom. Kako je DCEASED, kao i Injustice pre njega, praktično ekstremno prošireni Justice League strip u kome svi superheroji na svetu učestvuju u rešavanju globalne krize, tako je i dobro videti da Taylor demonstrira kako grom zapravo HOĆE dudari u isto mesto dvaput, ako se dobro potrudite.

Ili, da se manem nezgrapnih metafora, DCEASED je priča o zombi apokalipsi koja guta planetu Zemlju, u kojoj superheroji očajnički, i mahom bezuspešno pokušavaju da preokrenu smer te, jelte, apokaliptične klime, a vrednost ove priče nije toliko u onome ŠTA se dešava koliko u onome što vidimo da likovi rade dok i kad se to dešava. Drugim rečima, Taylor umešno koristi jednu razgaženu, čak i pomalo izlizanu narativnu postavku da nacedi mnogo svežeg soka karakterizacije, patosa ali i humora iz svima dobro poznatih heroja.

Ovo je, uostalom, veoma razložan pristup superherojskom stripu. Dok su planetarno-ugrožavajuće (a u poslednje vreme i multiverzalno-ugrožavajuće) krize prilično redovan program u glavnom kontinuitetu, čista ekonomska računica diktira da se u njima status kvo ne može promeniti tako drastično da sledećeg meseca na kiosku nema nove sveske stripa o Betmenu ili Supermenu (ili Flešu, jelte, da ne zaboravimo Fleša) (Akvamena ste, naravno već zaboravili, jer ste životinje, ali tu sam ja da podsetim). DCEASED, kao miniserijal nevezan za glavni kontinuitet zato sebi može da dozvoli da igra mnogo hazarderskije jer se radi o šestodelnoj priči bez ambicije da iz nje izađe išta drugo, pa su ovde, što se kaže, sve prognoze nezahvalne.

Hoću reći, ovde se GINE, zaozbiljno.

Naravno, skoro da je kliše reći da je The Walking Dead pokazao kako zombi-strip može da se radi a da to bude ozbiljno i da je u njemu spremnost da se sa pozornice permanentno uklone značajni likovi kako bi se pojačao taj osećaj nebezbednosti i rizičnosti bila jedan od glavnih faktora što su ljudi o ovom stripu počeli da pričaju, ali, DCEASED zaista ima sličnu filozofiju, samo komprimovanu u šest svesaka i sa otežavajućom okolnošću što se barata sa likovima koji su utkani u američku popularnu kulturu već mnogo decenija.

No, kako The Walking Dead ne može da se svede samo na ideju da se u njemu gine, tako ni DCEASED ne treba posmatrati samo kao „Tom Taylor kills DC Universe“ ekstravagancu jer ovo naprosto nije tačno. DCEASED je priča o planetarnoj krizi u kojoj je čovečanstvo ugroženo do mere istrebljenja, ali ona je i superherojska priča i kriza u njoj služi da se vrline superheroja vide u svojim najizraženijim formama. Utoliko, iako DCEASED nema nužno hepi end u smislu da naši na kraju pobede i ispostavi se da niko važan nije stvarno poginuo (naprotiv), ovo je strip koji značajno bolje nego veliki broj drugih stripova o krizama radi sa svojim likovima i pothranjuje veru u ljudsku, jelte, prirodu i junaštvo kao svojstvo stvarnih ljudi a ne samo mitoloških heroja. Uostalom, DCEASED ima simpatičnu šalu o tome da Green Arrow, superheroj čije su supermoći, po redosledu korisnosti, da 1. ima mnogo para, 2. ima životnu saputnicu čija je supermoć da jako vrišti i 3. dobro gađa lukom i strelom, da dakle, Green Arrow nije specijalno važan lik u nekom globalnom sukobu do te mere da Betmen, čovek koji planira za svaku situaciju, nema plan kako da njega zaustavi ako poludi i okrene se zlu, a taj isti Green Arrow, kad dođe devedeseti minut i sudija samo što nije zasvirao kraj pri nepovoljnom rezultatu za naše pulene, ispali jednu jako preciznu strelu i reši stvar. Kod Marvela je pre neku godinu sličan motiv korišćen na prilično ciničan način – onomad kad je Hawkeye – superheroj bez supermoći – strelom ubio ni manje ni više nego Hulka i od toga je krenuo građanski rat br. 2 – a u DCEASED je ovo izuzetno humanizujuć momenat, krešendo vrtoglavo neravnopravne i krvave borbe u kojoj se do samog kraja pitamo da li će iko uopšte preživeti. Da ne pominjem da u toj sceni vidimo Akvamena na Krakenu, braćo i sestre i, da, mnogo je to Hairsine moćno nacrtao.

Jer, DCEASED nema mnogo milosti prema svojim likovima. Rekoh već, ovde se gine i Taylor je vrlo promišljen i metodičan u tome kako sa table jednog po jednog sklanja sve najveće igrače ovog univerzuma.

Hoću reći, zombi-apokalipse su nešto drugačija kada se dešavaju u svetovima gde ima superheroja. Blackest Night iz prošle decenije se poigravao sa idejom iz-groba-vraćenih supermoćnih osoba koje se bore na strani, jelte, same smrti i bio suštinski košmarna ideja u svojoj srži iako je egzekucija bila prilično rasuta kroz milion satelitskih priča i pričica. DCEASED ima taj luksuz da je jedna jedina, zaokružena priča i ovde su iskušenja, porazi i pobede vođeni sigurnom rukom pripovedača i kao takvi imaju veoma jak impakt. Betmen, recimo, kao čovek koji planira za bukvalno svaku eventualnost, je u ovoj priči neko ko planira i šta da se radi posle njegove smrti i kad vidite još uvek adolescentskog Damiana Waynea kako nosi kostim Betmena koji mu je, ipak, još uvek prevelik, malo vam se stegne grlo, drugovi i drugarice. Flash, Cyborg i Wonder Woman svi imaju svoje momente herojstva pd kojih nam se nadimaju grudi i poraza od kojih nam se plače, Harley i Ivy momente ludila i lucidnosti, a Dinah Lance momente praktično prirodnog preuzimanja vođstva. Naravno, Hal Jordan, kao jedan od najmoćnijih igrača na svakom zamislivom terenu, ima scenu od koje se čoveku malo slomi srce i koja savršeno komunicira zastrašujuće uloge sa kojima se ovde igra.

Ipak, centralno mesto na pozornici je rezervisano za, jelte, „velikog plavog“ i Taylor tako savršeno hvata nesebičnu, požrtvovanu, uverljivo herojsku prirodu Supermena da čak ni oni među nama koji Supermena gledaju kao puki simbol američkog imperijalizma neće moći da se malo ne zagrcnu i pomisle kako je ovo ipak dobra priča. Pre malo više od godinu dana, na tribini u organizaciji društva Lazar Komarčić smo pričali o besmislenosti teze da su priče o Supermenu dosadne jer je Supermena praktično nemoguće ozbiljno ugroziti, ukazujući da su drame o Supermenu stvarne i ubedljive jer u njima mogu biti povređeni svi drugi a on će za to biti odgovoran. Taylor u ovoj priči pokazuje Supermena u apeksu njegove nesebičnosti, na vrhuncu požrtvovanosti koja je toliko prirodna da inspiriše i najveće cinike.

Ona je utoliko bolja što su „tehničke“ osnove na kojima je postavljena nesrazmerno nezgrapne – Taylor izmišlja čitavu superkomplikovanu priču o Apokolipsu, Darkseidu i protivživotnoj jednačini kako bi imao „svoju“ zombi apokalipsu koja se prenosi i krvlju ali i putem digitalnih ekrana i ovo je podsećanje da su njemu internet i društvene mreže svojevrsna opsesija i da se trudi da nešto o njima kaže u skoro svakom novijem stripu kog se poduhvati (a da je retko to što ima da kaže posebno inovativno). DCEASED funkcioniše uprkos ovoj prekomplikovanoj i neelegantnoj postavci i uspeva da se sasvim opravda svojim odličnim tretmanom likova i razumnim vođenjem narativa. U poređenju sa, recimo, nedavnim Marvelovim događajem War of the Realms u kome  je sve pucalo od spektakla i masovnosti a na priličan uštrb fokusa i središnje priče, DCEASED je laserski fokusiran i priča jednu globalnu priču ekonomično, usredsređen na središnju grupu likova koje dobro poznajemo. Ova familijarnost je od presudnog značaja jer likovi, opet za razliku od onog što se inače da videti u sličnim krosoverima i događajima, zajedno sa planetom prolaze kroz neke ireverzibilne promene, neki postaju zombiji a neki umiru na grozne načine. Taylor veoma dobro postavlja situacije tako da svaki gubitak osetimo zajedno sa svešću da nade ima sve manje i manje i da se, iz ovoga, očigledno, neće svi izvući.

DCEASED je, dakle, velika, bolna horor-melodrama, sa scenama u kojima sinovi gube očeve a nemoćni heroji posmatraju kako sve ono za šta su se borili postaje beznačajno i finale je jedna očajnička, a opet ništa manje herojska borba da se makar zametak čovečanstva (i čovečnosti) očuva i spase ako je već planeta izgubljena. Ovo je jedno veliko platno na kome se autori smelo igraju ali Taylor uspeva da između svih tih grandioznih scena drame, akcije i horora udene karakterističan humor koji podseća da ni u najcrnjoj noći nije sve baš tako crno. I da je ovo veliki univerzum, jelte.

Hairsine je idealan crtač za ovaj strip jer za razliku od uobičajenih prvopozivaca za velike DC-jeve krosovere poput Reisa ili Jonesa ili već, Hitcha, njegovi superheroji nisu glamurozni. Ovo je strip o junacima većim od života, da, ali Hairsine uspeva da nas ubedi da oni zaista krvare. Uopšte, mizanscen je prigušen, sumoran, a opet bez prenaglašene „crnine“, ovo je svakako strip u kome dobijamo masovne scene pokolja i destrukcije (uključujući u Atlantidi, a što čoveku može da malko pokvari dan) ali Hairsine je zapravo najupečatljiviji u scenama gde vidimo pojedinačne sudbine i emotivni gravitas koji nastupa kada se moraju doneti teške odluke ili naprosto prihvatiti teške istine.

DCEASED je prosto rečeno, odlično pozicioniran u današnjem DC univerzumu, prikazujući sve prepoznatljive elemente trenutnog status kvoa – od porodica koje sada Supermen i Betmen imaju do lezbijske veze između Poison Ivy i Harley Quinn – i time nas smeštajući u „ovde“ i „danas“ a onda dopuštajući užasnoj igri sudbine da ovaj univerzum i status kvo razdere. U ovoj destrukciji i očaju dobijamo jako podsećanje zašto su heroji – heroji i zašto čovečanstvo mora da živi i kada heroji umiru. Preporuke.

(Završne napomene: pored šest regularnih epizoda, tu je i sedma, nazvana „A Good Day to Die“ koja nije deo glavne priče i time nije obavezna za njeno razumevanje, ali se toplo preporučuje da se vidi kako Taylor piše Nove Bogove i Hellblazera, a tu je i Darick Robertson koga je uvek lepo videti. Takođe, od narednog meseca kreće Taylorov tekući Suicide Squad serijal a Australijanac počinje i sa pisanjem Betmena u Detective Comocs. Budućnost je, dakle, svetla.)

Drugi i poslednji strip za danas je Superman: Year One, trodelni miniserijal i jedan od prvih radova na novom DC-jevom „Black Label“ imprintu gde se ide na „prestiž format“ i kreaciju superherojskih stripova za zreliju, eh, možda i zahtevniju publiku. Naravno, videćemo koliko sve ovo deluje smešno za koji čas.

Superman: Year One pisao je isti čovek koji nam je pre tri decenije dao Batman: Year One – Frank Miller lično i to da ovaj čovek ponovo radi za DC samo je svedočanstvo koliko njegovo ime i dalje ima težine u industriji. Jer, kako da vam kažem, ne bih rekao da se radi o tome da Frenka angažuju zbog kvaliteta. Poslednja dva njegova rada za DC, Dark Knight III i All-Star Batman and Robin su bili, redom, slab i abismalan pogled na Betmena a sad kada se Miller konačno dočepao Supermena možemo da budemo prilično srećni da su u DC-ju ovako dugo odolevali pre nego što su mu ga predali.

Superman: Year One ima tri broja koja po dužini trostruko prevazilaze normalnu strip-svesku što znači da ovde pričamo o količini materijala za regularnih devet brojeva, sve napisano Millerovom rukom a nacrtano od strane Romite mlađeg (u tušu Dannyja Mikija). I, naravno, da mi je neko 1989. Godine rekao da ću čitati 180 strana Supermena koga je pisao Miller a crtao Romita Junior (Miki u to vreme još nije bio profesionalac) verovatno bih spontano ovulirao od sreće, no, stvari se menjaju. Superman: Year One, na moje, a verujem i vaše potpuno neiznenađenje, nije baš dobar strip. Još gore, Superman: Year One je sve gori strip što dalje ide, strip koji se iz nekog razloga izgleda ni ne seća šta se u njemu događalo u prošloj epizodi i koji prema kraju gubi konce i postaje gotovo agresivno nekoherentan. Negde u mojim silnim pisanjima o Milleru izneo sam tezu da kada je Miller postao toliko veliki da urednici više nisu mogli da mu govore šta da radi, pokazalo se koliko je on scenarista koji očajnički zavisi od dobrog urednika. Na ovom stripu kao urednik je potpisan Mark Doyle, čovek koji je proizveo mnogo toga solidnog u DC-ju, ali utisak je da je njegov kakav-takav uticaj na Millera kako je vreme prolazilo sve više slabio.

Elem, Superman: Year One je, da odmah bude jasno, prilično prevaran naslov za miniserijal jer ovde pratimo prvih dvadesetak godina života Kal-Ela odnosno Klarka Kenta, a čak i ako uzmemo da je Supermen postao tek kad je obukao kostim i stavio amblem na prsa, opet govorimo o najmanje 4-5 godina koje strip pokriva. No, TO  je najmanji problem ovog stripa.

Miller je ovde dobio odrešene ruke da prepriča mladost i odrastanje najvažnijeg superheroja ikad onako kako on želi i, hajde da ne uvijamo mnogo, Superman: Year One je naglašeno retrogradna, prilično otužna maštarija o „pravim vrednostima“ koju kao da je pisao AI treniran isključivo na kuhinji naše bake i predratnim radio-dramama. Miller je već godinama konzervativac i priličan nacionalista, nije to neko iznenađenje, jelte, ali njegov Supermen je zbog toga do karikature „poseljačeni“ provincijalac iz Kanzasa koji do kraja ovog stripa, dakle, duboko u svojoj karijeri novinara u Metropolisu govori kao da je upravo sišao sa kombajna i traži travku koju će da zatakne među zube. Naravno, Kentovo skromno provincijsko poreklo i moral koji je pokupio na farmi jesu važan deo njegove karakterizacije već decenijama, ali Miller izrazito propušta da uvidi da su oni samo tle iz kojeg raste Supermenov kosmopolitizam (i univerzalizam) – moralno središte iz kojeg nastaje Supermenova pravdoljubivost i skromnost a ne restriktivni oklop provincijalizma u koga će se ovaj zatvarati kada ne razume svet. Supermen kao borac za socijalnu pravdu je tema koja u serijalu postoji od nastanka a u poslednjih desetak godina su je smisleno pisali Gene Yang i sam Grant Morrison, dok Miller uspeva da je spektakularno promaši pišući „zrelog“ Supermena kao da je Betmen – čovek koji želi da ga se plaše, plus, jelte, čovek koji će napraviti bizarno visoku materijalnu štetu da bi uhapsio pljačkaše banke koji nikoga nisu ugrozili.

Ali, da se razumemo, dok  mi stignemo do zrelog Supermena u ovom stripu oči su nam već solidno razrađene od prevrtanja. Miller pokazuje u kakvog čoveka je Klark Kent izrastao tako što nas sporim korakom vodi od dečaštva provedenog na farmi preko toga kako se ovaj zamomčio, krenuo u srednju školu, otkrio društvene protivrečnosti… Izrastanje „običnog“ farmerskog dečaka u superheroja ovde treba da bude prikaz oblikovanja duše kroz godine siromaštva i teškog, poštenog rada koji lomi grbaču ali jača duh no Miller istovremeno sve vreme insistira da je Kal El MNOGO jači od običnog čoveka, da mu ništa nije napor, da ga ništa ne može ozlediti, kamoli zamoriti, pa je tako ishod jedna kognitivna disonanca koju strip na kraju ne razreši. Insistiranje na izvornom moralu neiskvarenom gradskim marifetlucima i „seljačkoj“ pameti je svakako deo Supermenovog kompleksnog svetonazora ali i SAMO deo. Miller ne uspeva da pronađe nešto izvan te nostalgije za prostim vremenima kad se znalo da pošten rad u polju donosi miran san i kada pokuša da svog protagonistu dovede u situacije koje zahtevaju socijalizaciju, on ispada priličan sociopata. Ima u tom prvom delu podzaplet sa gikovima u srednjoj školi – koji su, naravno Klarkova ekipa jer se on stavlja na stranu slabijih – a koje maltretiraju proverbijalni džokovi i na stranu što Miller prepisuje klišeizirane postavke iz decenija prošlih, indikativno je da je jedino što Klark vidi u ovom socijalnom kontekstu odnos predator-žrtva. Klark se na stranu slabijih ne stavlja jer su oni duhoviti, kreativni, ili makar raznoliki naspram grubih, unificirano mačoidnih džokova, nego samo zato što su slabiji. Miller, u skladu sa američkim desničarskim paranojama naprosto ne može da zamisli socijalnu situaciju u kojoj dominantan odnos nije represija i smatra da je najbolje što može da se uradi da represiju vrše „dobri momci“.

Naravno, onda je prirodno da Klarka pošalje u vojsku.

I, sad, ovo je jedan od nekoliko ekstrema bizarne karakterizacije Klarka Kenta, Kal Ela, mladog čoveka koji je kao beba doputovao SVEMIRSKIM BRODOM iz drugog zvezdanog sistema na Zemlju i koji bukvalno može da LETI a koji se intenzivno loži na vojne avione. Čitava epizoda sa Klarkovom vojnom obukom i službom je neugodno nastrana jer Miller upada u ful oficir-i-džentlmen mod sa sve time kako, eto, oficiri Klarka maltretiraju da radi sklekove jer je, eto, malo suviše ponosan, što valjda ne moramo da objašnjavamo koliko je besmisleno za čoveka koji može da digne celu kasarnu iz benča. Naravno, Miller onda od Klarka pravi i debila kome je potrebno izrazito mnogo vremena da shvati da se u vojsci vojnici obučavaju za ubijanje pa tako i učestvuje u jednoj akciji gde njegovi klasići ubiju grupu terorista i tu, kao, progleda i nije čak ni da shvati da ovo možda baš nije za njega nego je jednostavno zbunjen i sav u sukobu sa samim sobom.

Podsećam, naravo, da se sve ovo dešava u NAŠEM svetu, dakle, ne u predratnoj Americi, već u svetu gde na nebu bruje F-35ice, a vojnici nose smartfounove u džepovima. Klark bi morao da je odrastao u pećini a ne na farmi da bude ovoliko naivan.

No, nakon ovoga strip tek počinje da ozbiljno tone. Miller iz nekog razloga ima čitavu jednu epizodu pod morem gde se Klark upoznaje sa sirenama i mora da dokaže Posejdonu da je vredan ruke njegove kćeri. Ozbiljno. I ovo je samo deo neugodno nezrelog erotskog segmenta ovog stripa. Jer, ako smo sumnjali da je Klark sociopata gledajući šta radi sa ljudima, kad vidimo kako su u stripu prikazane žene, posumnjamo da je MILLER sociopata, nažalost.

U prvoj epizodi, tako, Lana Lang je školski reporter koji dolazi u posed snimaka što pokazuju da su lokalni džokovi zapravo i kriminalna banda. Džokovi joj prete i napadnu je fizički da bi joj oduzeli snimke, a onda, nagađate, požele da sve zaokruže grupnim silovanjem. Pošto je, jelte, ovo strip za odrasle a Frank Miller je već decenijama nesposoban da napiše odnos između žene i muškarca ako toj ženi neko ne preti seksualnim nasiljem. Nagađate, dalje, da Klark Lanu uspešno odbrani od silovanja jer ajde kad mu ženu tuku, ali muškarac skače u akciju kada se pojavi rizik da tuđinski DNK završi u NJEGOVOJ materici a Lana, do tog momenta preduzimljiva mlada žena sa tim nekim svojim ja, transformiše se u gnjecavu „Klark, samo me odvedi kući, treba mi da me odvedeš kući“ damu u nevolji.

I svakako, ona potvrđuje da materica od tog trenutka pripada njemu i Lana i Klark postaju mladić i devojka. I tu je dirljiv rastanak kad on krene u vojsku a ona ostaje u Smolvilu da ga čeka.

Sve do druge epizode gde se Lana i ne pominje a Klark rešava da se smuva sa sirenom iz Atlantika koju je sreo mešajući se nezvan u borbu u kojoj je ona bila pod rizikom da zagine. Pošto blizina smrti u Millerovim stripovima na žene deluje kao najjači moguć afrodizijak  jer, ćerka Posejdonova šalje intenzivne vibracije da želi Klarkov vanzemaljski reproduktivni aparat u sebi i sve vreme naglašava da mu ona pripada. Ako primećujete temu, u kojoj žene same sebe opisuju kao vlasništvo koje se stavlja na raspolaganje muškarcima, budite sigurni da to nije slučajnost. Miller u ovoj epizodi ispisuje crnju fetišističku fantaziju od bilo čega što smo videlii u najgorim Sin City momentima, sa Posejdonom koji vrlo brzo prelazi granicu čak i patološkog očinskog protekcionizma nad ćerkom i otvoreno nam saopštava da neće tamo neki Klark-sa-površine da mu bambusa dete, kad već to on sam može (i treba) da uradi. Klarkov sukob sa Posejdonom je, reći ćete vi čitajući ovaj strip, potpuno isforsiran jer ko pobogu priziva Krakena da ubije potencijalnog mladoženju prvi put kad ga je ćerka dovela da se upozna sa tatkom, ali to je zato što ne razmišljate kao Frank Miller. U njegovom večno predpubertetskom svetonazoru sasvim je prirodno da naš virilni, lepi, nesebični i vrlinama generalno bogati protagonista za suparnika ima oca koji mu ćerku (koja i sama ’oće) ne da, jer sam želi da je oženi i nudi nam stranice neprijatnih monologa u kojima Posejdon balavi nad svojim detetom.

Osećaj nelagode je tim veći ako ste upravo pročitali DCEASED koji ima ne jednu već dve scene u kojima sinovi štite majke od ubilačkih očeva i, sasvim svestan edipovskih tonova koje ovo zaziva, vrlo spretno izbegava erotizaciju odnosa. Miller, koji je još sa 300, pak, pokazao da grčke mitove poznaje samo na najpovršnijoj razini, ovde uleće glavačke u prikaz oca koga seksualno uzbuđuje sopstvena ćerka a koji je tretira kao svojinu istovremeno dok je i prosac tretira kao svojinu a i sama ćerka sebe tretira kao svojinu i samo je pitanje kome ta svojina na kraju sme da pripadne, kad pokaže da mu je veći.

Nepotrebno reći, ali evo da kažemo: Klark uspe da iz ovog sukoba izađe kao pobednik i ostvari pravo na podvodnu matericu lepe sirene što ju je upoznao dok je bila u smrtnoj opasnosti, da bi već u sledećoj epizodi potpuno zaboravio na nju (ona se u njoj više bukvalno ne spominje) jer je naleteo na Lois Lane koja se davi. Ako neko vodi evidenciju, ovo je treća žena sa kojom će se Klark muvati nakon što se kao nekakav vitez iz bajke u njenom životu pojavi da je spase neposrednog rizika.

No, kao što istraga kojuje Lana Lang vodila u prvoj epizodi nikada više ne bude pomenuta nakon što Klark prebije izgrednike i istakne kandidaturu za njenog seksualnog partnera, tako i  ovde Lois Lane, koju je izvadio iz vode i oživeo KPR-tehnikama naučenim u mladim izviđačima (ozbiljno) mora da čeka, mokra i promrzla, da ne pominjem, iščupana iz kliničke smrti, dok se Supermen potuče sa grupom mornaričkih specijalaca koji se kriju na obližnjoj plaži. Ovo je momenat u kome postaje jasno da Miller više nema nikakvu kontrolu nad narativom i da se on sastoji isključivo od njegovih dečačkih fantazija. Supermen Lois Lane BUKVALNO ostavlja da se suši na vrhu palme, vraća se na plažu na koju ju je izvukao a na kojoj nema nikoga i čeka da se iz žbunja pojave specijalci i poziva ih da ga napadnu samo da bi mogao da ih sve pretuče. Zašto? Evo, ne znam. Ženi je potrebna lekarska pomoć i imala je sreću da ju je našao čovek koji može da leti, ali on prvo mora da izdandara dva odeljenja mornaričkih foka jer kakav je to muškarac koji samo ljubi i masira srčani mišić preko sisa, a koji ne dokazuje svoju muškost u borbi? Poslednja misao koju Klark izgovara u svojoj glavi kada promrzlu i do tog momenta od šoka već onesvešćenu Lois Lane nosi ka bolnici je „Sa mnom ćeš biti bezbedna, Lois Lane“. Eh, ne, ne bi se reklo.

Elem, ostatak stripa je jednako loš i gori – Supermen u Metropolisu pravi haos boreći se protiv pljačkaša banaka, Lois Lane je umesto mudre, preduzimljive reporterke neodgovorna paljevina koja će sebe izložiti opasnosti jer valjda voli adrenalin, Betmen je grubijan koji unaokolo ide sa pištoljem i koji ulazi u sukob sa Supermenom iz čiste testosteronske potrebe. Miller kao da je bio toliko oduševljen Snyderovim filmom Dawn of Justice – odnosno citatima Dark Knighta što smo ih u njemu videli – da je rešio da napiše svoju verziju sukoba Supermena i Betmena koji režira Leks Lutor. I nekako, njegova verzija je osetno gluplja od one u kojoj Betmen i Supermen prestaju sa neprijateljstvima jer shvate da im se majke isto zovu.

Šta još imamo? Lois Lane, naravno, za sebe govori da je Supermenova svojina, ali ne lezi vraže, on se u međuvremenu prešaltuje na Wonder Woman koja, kako ste pogodili, i sama za sebe počinje da smatra da je njegova svojina. Betmen i Supermen razmenjuju detinjaste prozivke kao da su đilkoši u kafani posle dve ture vinjaka koji mere čiji je veći. Betmen premlaćuje Džokera koji mu odmah kaže da će sve da ispriča i bez batina, ali Betmen kaže da zna da hoće, pa nastavlja da ga premlaćuje. Teroristi koji pričaju Farsi se pojavljuju usred Metropolisa da bi Supermen pokazao da razume i geopolitiku. Ah, da, pominje se i da mejnstrim mediji nepravedno napadaju Trampa da je kriv što je čovek ujeo psa. Ozbiljno.

Superman: Year One je, dakle, kompozicija haosa koja do kraja potpuno izleće sa šina. Postoji u određenom delu gik zajednice hipoteza da Miller već duže od deceniju i po zapravo piše mudru satiru na superherojštinu jer je, valjda, nemoguće da neko ovakve stvari piše ozbiljno. Nažalost, ta teza mi deluje uverljivo koliko i QAnon teorija, pa ću reći da je Miller ovde u potpunom rasulu na konceptualnom planu, ali i na tehničkom. Strip je pripovedan gomilama titlova koji o Supermenu malo pričaju u trećem, malo u prvom licu, prepričavajući nam radnju koju gledamo kao da je 1973. godina, uz napadno ponavljanje rečenica (samo sa eventualno boldovanim nekim rečima) da bi im se dalo više dramske težine. Tipičan kadar u ovom stripu pokazuje Supermena kako sleće na tlo a titlovi su nešto u stilu. „Sleteo je na tlo. Sleteo je na TLO. Tlo pod njegovim nogama. Pod njegovim nogama. Tlo. On sleće na njega. On sleće na tlo.“

Uprkos blagom komičnom preterivanju, ovo je zaista tako zamorno kao što deluje. Kada se pređe na dijaloge stvari nisu nimalo bolje jer, kako rekoh već, Klark tokom čitavog stripa priča kao da je i dalje na farmi a ostali likovi su uvredljivo stereotipni. Miller je u vreme rada na Daredevilu bio majstor vizuelnog pripovedanja, umešno smanujući ton na svom noar-ofarbanom tekstu onda kada su slike bile dovoljne same sebi. U Superman: Year One on je iritirajuće logorejičan, zasipajući stranice desetinama titlova koji nam govore ono što treba da vidimo i slikaju unutarnje živote koje bi bolje bilo da nismo ni videli ako će da svi odreda budu kao da ih proživljavaju napaljeni trinaestogodišnjaci sa slabo posećenim tumblr nalozima.

Naravno, jedan od grehova ovde je zaklanjanje prevelikog dela crteža Johna Romite Juniora ali ovde treba biti pravedan, ama strog: Romita mlađi, jedan od meni omiljenih crtača superherojskog stripa ikad (mada mu je ćale, naravno, za prsa ispred u mom panteonu) je možda najgori moguć izbor za OVAJ superherojski strip. Sa jedne strane, svakako, ovo je bolje nego da ga je crtao sam Miller koji se u poslednje vreme izrazito ne trudi i u Dark Knight III ga je Adam Kubert praktično postideo svojim tablama. Sa druge, Romita ovde do paroksizma dovodi svoju kurobolju ka ljudskoj anatomiji. Već smo to rekli mnogo puta – Romita je pre svega pripovedač, mnogo manje portretista, ali u stripu koji treba da bude neka vrsta praktično erotizovanog obožavanja kvazibožanske figure on naprosto nije neko ko može da odigra svoju najjaču kartu. Na svaku uspelu sliku Supermena koji dominira kadrom i odaje utisak plemenitosti i snage, nažalost dolaze gomile slika anatomski besmislenih figura, pogotovo u domenu proporcija. U ovm stripu svi, a naročito deca imaju tako nesrazmerno velike glave da sve deluje kao da je Romita mislio da crta nekakvu chibi varijaciju na klasičnog Supermena. Opet, naravno, Romita je Romita i čak i kad nije najbolji on je i dalje veoma dobar pa je ovo strip prijatan za oko, pogotovo uz Mikijeve precizne tuš-linije koje odrađuju lavovski deo posla. Romita, kada u poslednje vreme tušira sam, ima tendenciju da stvari odrađuje prilično grubo i jednostavno, svodeći sve skoro samo na puku geometriju – Miki ovde crtežima daje mnogo više dubine i slojevitosti i kada na to dođe kolor Alexa Sinclaira, ovo je za oko vrlo solidno sočinjenije.

No, to nije dovoljno da spase Superman: Year One sasvim negativnog utiska koji na kraju ostavlja. S obzirom da je DC Black Label imprint koji treba da objavljuje nove radove ali i da doštampava starije radove koji se uklapaju u koncept ozbiljnog i zrelog pristupa superherojskoj materiji, mislim da bi daleko bolje bilo da je ovde reprintovan Superman: American Alien Maxa Landisa i gomile dobrih crtača koji je celo prepričavanje Supermenove mladosti izveo pre neku godinu sa mnogo više elegancije i, uostalom, pažnje. Miller ovim stripom, avaj, demonstrira da ne razume kompleksnost Supermenovog lika, ne shvata odakle dolazi njegova plemenitost, požrtvovanost i smelost i ni u svojoj glavi ne ume da pomiri ideje da je on istovremeno seljače iz duboke američke provincije – simbola nevinosti i izvorne čistote – ali i tuđinski polubog sa drugog kraja kosmosa koji je usvojio planetu nakon što je ona usvojila njega. Najgore od svega – Millera kao da nije posebno ni briga za sve to i Superman: Year One je samo vozilo za njegove seksualne opsesije i fantazije o muškosti bez obraćanja pažnje na strukturu priče, konzistentnost pripovedanja, motivacije likova. Nadajmo se da će naredna Black Label izdanja popraviti utisak jer je Superman: Year One vrlo loša ponuda za ovu jesen.

Pročitani stripovi: Hulk i Suicide Squad

Drug Neomeđeni me je kritikovao pre neki dan što ne pišem o stripovima, ali kad vidi šta sam čitao, verovatno će da prokune samog sebe što je to uopšte pominjao. Elem, danas samo kratko o dva aktuelna superherojska serijala.

 

Prvi je novi magazin Hulk koga izdaje Marvel i koji je neka vrsta podsećanja na to koliko sam mator i konzervativan, da ne pominjemo ogorčen čovek. Pritom, ne mogu da kažem da je u pitanju specijalno dobar strip…

 

Malo konteksta nikad nije na odmet, pa valja reći da je ovo samo jedan od dva tekuća serijala koji imaju reč „Hulk“ u imenu a koje trenutno Marvel izdaje, i to noviji od dva. Razume se, Hulk, barem onaj originalni, nije ni u jednom od njih.

 

Totally Awesome Hulk je, pomenuo sam to u prolazu pre nekoliko meseci, jedno vreme bio jedini Hulk naslov u Marvelovoj ponudi i mada je ovo strip kojim se Greg Pak vraća jednom od likova koje je najuspešnije pisao u svojoj karijeri, meni se taj strip na prvi flert nije mnogo dopao a svakako mi je delovao kao daleko manje inspirisan od Pakovog recentnog rada na Action Comics preko puta, u DC-ju. Dok je pišući Supermena Pak delovao priključen na cajtgajst i veoma se uspelo srodio sa likom, prvih nekoliko epizoda Totally Awesome Hulk koje sam pročitao su mi delovale kao prilično prvoloptaška komedija u kojoj su poslednji ostaci temeljnih Hulk-motiva koji su davali identitet liku poslednjih pedeset godina pometeni pod tepih za račun relativno lakog štiva koje mi u konačnom zbiru nije bilo preterano zabavno.

 

Ja Paka volim, pa nameravam da se TAH-u vratim u skorije vreme, sa pozitivnom dispozicijom (jer mi se Weapon X koji je u međuvremenu Pak krenuo da radi za Marvel, dovoljno sviđa a već od četvrtog broja je ušao u krosover za TAH-om), ali čini mi se da je fer reći da Totally Awesome Hulk nije „sržno“ Hulk iskustvo kakvo bi čovek očekivao, pogotovo u svetlu hajpa koji se vezuje za filmske Avengerse i prilično prominentnog Hulka u njihovom timu. Pak je, svakako, poznat po svom radu na Hulk stripovima u prošloj deceniji a njegov rad je zapravo i doprineo tom odmicanju od sržnih karakteristika i motiva lika. Zahvaljujući u velikoj meri njegovim stripovima (i svakako Marvelovim uredničkim odlukama koje su ih omogućile), „hulk“ je danas manje lik a više klasa i dok ovo daje opcije za različita istraživanja motiva vezanih za ljudsku transformaciju – pod stresom ili u nekim drugim uslovima – mnoga od tih istraživanja na kraju nisu naročito uspela. Amadeus Cho, koji „igra“ Hulka u Totally Awesome Hulk uostalom ni na koji način ne otelovljuje izmučenu džekilhajdovsku dualnu prirodu koju vezujemo za ovaj lik.

 

Otud mi je bilo interesantno kada je pre neki mesec pokrenut drugi magazin, nazvan jednostavno Hulk u kome se motivi izmučenosti i dualne prirode ispituju do najsitnijih detalja.

 

I znaci su zapravo bili odlični isprva. Kako je „pravi“ Hulk trenutno mrtav, nakon sramotnog načina na koji ga je Brian Bendis uklonio sa terena u Civil War II, ovo je zapravo strip o Jen Walters, njegovoj rođaci koju svi znamo i volimo pod imenom She-Hulk. Iako je nastala samo za potrebe registrovanja robne marke, She-Hulk je lik koji je nadišao svoje eksploatacijske korene. U vreme kada je kreirana (1980. godina) postojanje više varijeteta jednog istog lika nije bilo tako uobičajeno kao danas, plus morala je da se bori protiv klasičnog „Ms. Male Character“ sindroma u kome novostvoreni ženski lik od muškog predloška nasleđuje glavne definišuće motive ali retko dobija distinktne karakterne crte i sopstveni identitet i She-Hulk je strip koji je redovno otkazivan pa ponovo pokretan par godina kasnije, ali skoro uvek sa prilično dobrim autorima za kormilom. Kao poslednja velika kreacija Stana Leeja, She-Hulk je do danas ostala prilično popularna među Marvelovom publikom i kao takva dobijala solidne priče koje su radili John Byrne, Dan Slott, Peter David, pa pre par godina i Charles Soule.

 

Souleov kratki serijal sam solidno pohvalio onomad, a imao sam, velim i prilično pozitivnu predrasudu ka novom Hulk serijalu. Marvel je strip dao na staranje ljudima sa relativno malo iskustva u mejnstrim vodama, ali sa očigledno mnogo karaktera i, uostalom, nije li bilo vreme da žena dobije priliku da piše o liku koji je neka vrsta nenamerne feminističke ikone?

 

Mariko Tamaki je Kanađanka, sa rastućom reputacijom na indi sceni a Nico Leon (koji je nacrtao šest od sedam do sada izašlih epizoda) crtač čiji su čisti stil, smisao za sugestivno kadriranje i izvrsna sinergija sa koloristima stripu dali distinktno „zreliji“ ali i mračniji štimung, koji se opet prirodno uklapa u priču o advokatici koja po volji može da se transformiše u mišićavu, zelenu grdosiju i aktuelni Hulk je strip koji notabilno beži od aktulnog Marvelovog šarenog spektakla (da ne pominjem epidemije krosovera) kako bi ispričao priču koja je više opora, ličnija i emotivno ambicioznija. Sve je delovalo kao da bi ovo mogao biti još jedan primer „indi/ autorskog stripa u korporacijskom ruhu“ kakvima je Marvel već umeo da nas iznenadi poslednjih godina (Fractionov i Ajain Hawkeye ili, naravno, moj ljubljeni Ms. Marvel).

 

Ali, moram da kažem da je posle završene prve priče ovo strip kome ću se vraćati više po dužnosti nego iz uživanja.

 

Hulk je notabilan raskid sa uspostavljenim motivima She-Hulk stripova. Mariko Tamaki zapravo ide praktično nasuprot stvarima koje smo naučili da vezujemo za ovaj lik i dok se kod Totally Awesome Hulka može pričati o sličnom kontriranju, tu barem radimo sa „novim“ likom koji je samo navukao mantiju Hulka.* U Tamakinom stripu se radi o prilično radikalnoj transformaciji lika koji je poznat po snazi – intelektualnoj i karakternoj pa tek zatim fizičkoj – u polupolomljenu osobu koja ozbiljno pati od posttraumatskog stres-poremećaja.

 

*Uzgred, čekajte da Alt rajt sabere dva i dva i ukaže da su dva trenutno aktuelna stripa u kojima je ikona muževnosti što nikome ne polaže račune transformisana u dečaka-imigranta i plačljivu ženu pisana od strane dvoje scenarista istočnoazijskog porekla. Leteće perje, dizaće se zidovi, Amerika će se braniti po JuTjubovima i Tviterima.

 

I svakako, tretman traume, i oporavljanja od traume – koje može da traje jako dugo i da bude jako bolno – je nešto što je legitimna tema i plemenit naum unutar superherojskog žanra koji često traumu tretira samo kao privremeni gubitak hit-pointsa a smrt kao nešto gde vas malo nema ali posle vam bude bolje. Ali Hulk je jedan beskrajno spor strip čija autorka, mlada kakva jeste, verovatno misli da pravi mnogo pametnije poente nego što ih zaista pravi.

 

Ovo je svakako mesto na kome je razumno ukazati da sam ja star čovek sa instinktivnim nepoverenjem prema mladima i njihovim navodnim problemima a ne znaju kako je partizanima bilo na Igmanu mamuimjebem i kako se krvarilo da bi oni danas imali te njihove dizere i šazamove na preskupim telefonima koje su im poklonili roditelji. I, legitimno je reći da ovo možda nije strip za mene. Da moje blagosloveno nemanje ozbiljnih trauma u životu donekle čini da sam neosetljiv na tuđe traume i da zaista nije okej što hipotetički prevrćem očima kad lik u stripu iz epizode u epizodu monologiše o tome kako joj je teško, kako samo treba izdržati dan koji dolazi, napraviti sledeći korak, podsetiti sebe da si preživeo a da nisi žrtva itd. itd. I da sam očekivao više superherojski strip, manje esej o PTSD-u koji nikako da se završi.

 

Ali ako smo sve to apsolvirali, moj utisak je da ovo naprosto nije preterano dobar strip kao i da Tamaki, sav njen očigledan talenat na stranu, nije zaista iskoristila jake strane superherojskog medija u kome sada radi. Nije ovde stvar u tome da se titularni Hulk pojavljuje tek u šestoj epizodi stripa – jedan od meni omiljenih recentnih stripova o Daredevilu, recimo, UOPŠTE nema Daredevila – pa čak ni u tome da je strip notabilno lišen superherojskih tropa i mnogo više teži da bude karakterna (TV) drama sa obrisima policijskog trilera. Naprotiv, ja se istinski ložim na takve tendencije u superherojskom stripu (Bendisov Alias, Bendisov i Brubakerov Daredevil, Wilsonkina Ms. Marvel itd.) ali Tamaki sa ovim stripom ima najmanje dva problema koji meni kvare devojačku sreću.

 

Prvi je pomenuti tempo – tokom šest epizoda Jen Walters mučno premeće misli po svojoj glavi i privikava se da ljude ne gleda kao neprijatelje dok se u pozadini masivno sporo odmotava masivno tanak zaplet o klijentkinji koja ima nekakav anksiozni poremećaj (pored toga što je… mutant? inhuman? Ne bude jasno do kraja) a koju vlasnik astana pokušava da iseli jer mu se ne dopada da u zgradi ima „ludaču“. Sve su ovo dobri i legitimni motivi ali ovde materijala ima za jednu-eventualno dve epizode, nažalost nikako za šest. Tamaki ovde poseže i za dekompresijom ali i stalno ponavlja iste motive, kao da ih nismo prvi put primetili. Ni drugi put. Ni treći ili četvrti put, zapravo. Jen Walters nas kontinuirano opterećuje unutarnjim monologom koji valja nažalost prilično oveštale magazinske fraze o tome kako PTSP izgleda i to postaje naporno posle izvesnog vremena. Da, bitka sa Thanosom ju je skoro ubila. Da, bila je u komi. Da, probudila se i saznala da je Bruce Banner ubijen. I sada ju je strah i da se transformiše u She-Hulka (jer ko zna šta će se desiti – šta ako izgubi kontrolu?) ali i da gleda ljude u oči, da dođe na posao, da se druži sa Patsy Walker…

 

Pokušavam da ne budem svinja ovde: legitimno je u superherojskom stripu čitati o ženi koja je posle traume izgubila samopouzdanje, ali Tamaki ovo čitanje čini napornim i dosadnim jer se toj ženi skoro ništa zanimljivo ne događa i transformacija njenog karaktera se odvija kroz arbitrarne epizode koje ne opravdavaju dugačke segmente monologa i ponavljanja istih „jao, teško je, kako ću“ misli. Plus, odgovor na pitanje „šta ako izgubi kontrolu“ se, razume se, potpuno zgodno pomete pod tepih kad ono postane aktuelno.

 

Zapravo, motiv da superheroj posle traume krene u sebe da sumnja i izgubi volju da koristi moći/ održava socijalne kontakte (makar se oni svodili na prebijanje drugih osoba u kostimima) nije nimalo nov i skoro da ne možete da se setite Marvelovog superheroja koji NIJE prošao kroz ovakvu epizodu (neki, poput Daredevila, Spider-mana, Iron Mana ili Cyclopsa su ovo ponavljali mnogo puta). Tamaki pokušava da motiv obradi sa više dubine i detalja – što je plemenito – ali svakako ispušta iz vida drugi problem:

 

Ovo je superherojski strip i u njemu i motivi i njihova obrada po definiciji treba da budu predimenzionirani, prenaglašeni, transformisani tako da označitelj do označenog stigne putevima drugačijim nego u drugim žanrovima. Tamaki superherojštini daje maltene simboličan naklon time što u poslednjoj epizodi prve priče imamo razrešenje tučom između (She)Hulka i nekakvog natprirodnog, a zlog, entiteta, ali emotivna investicija čitaoca (ili barem mene) na ovom mestu izostaje jer je strip potrošio sto strana utemeljujući lik traumirane žene a skoro ni jednu da nas zainteresuje za negativca i zašto bi njihov sukob trebalo da bude neka vrsta katarze i kako se sve to uklapa u socijalno-politički podtekst narativa do ove tačke. Razume se, autorka verovatno smatra da je ovo priča o tome kako Jen Walters pobeđuje svoje unutarnje demone a spoljna manifestacija te borbe je sekundarna, ali ponovo, njeno pisanje nije dovoljno interesantno ili nijansirano da bi uspela da mi ovako nešto proda. Jen Walters je tokom svojih skoro 40 godina istorije bila lik sa puno domenzija, sposobna pravnica, pomalo naivna u odnosima sa nekim ljudima (i… er… ne-ljudima), otelovljenje skoro božanske snage koje se, za razliku od svog rođaka Bannera, nikada nije stidela niti imala problem da je kontroliše (što ju je i činilo svojevrsnim feminističkim idealom) i marvelovski mehanizmi nijansiranja karakterizacije kroz zanimljive nedostatke ili životne gubitke su dobro u svemu ovome funkcionisali da daju zaokružen, idealizovan a opet sasvim humanizovan lik. Paradoksalno, Tamaki svojim radom u kome odbacuje većinu ovih nijansi i svodi lik Jennifer Walters na polupolomljenu ženu koja sumnja u sebe i sve ostale vodi ka MANJOJ humanizaciji njenog karaktera, ka manje interesantnom liku i, najgore od svega, manje inspirativnoj priči o osobi koja je drugačija od svoje okoline i tome kako se okolina prilagodila njoj a kako ona okolini.

 

Naravno, moguće je da samo nisam izbaždaren na Tamakino pisanje i da sam pogolema ljudska (i muška) svinja bez empatije. I to je sasvim prihvatljivo tumačenje… No, svakako, Hulk me je za sada pomalo razočarao i nadam se da sada kada je Tamaki iz sebe izbacila prvu priču usredsređenu na PTSP, njene naredne priče mogu da se pozabave produbljivanjem glavnog lika i onoga što joj se dešava. Mada, sedma epizoda izašla pre par nedelja ne uliva PREVIŠE nade u to…

 

Drugi strip o kome bih rekao par reči je aktuelni Suicide Squad.

 

Naravno, nakon dosta para slupanih u prošlogodišnji film, bilo je jasno da će strip dobiti solidnu količinu pažnje od strane majke-korporacije pa je u relansiranom DC-jevom univerzumu prvu priču novog Suicide Squad serijala crtao gazda Jim Lee lično. Ovo je, verovatno ne samo njegovom krivicom i najgora priča u aktuelnom serijalu, ali treba i reći da serijal, sa dvadeset do sada izašlih brojeva (izlaženje dvaput mesečno čini čuda!) tek u poslednjih par meseci počinje da pronalazi neki svoj „pravi“ identitet i pokazuje kakve je namere autor imao od početka.

 

Taj autor koga pominjemo je britanski scenarista Rob Williams koga smo prošle godine solidno hvalili za rad na Martian Manhunter i nadali se dobrim novim stripovima s njegove strane nakon Rebirth premetačine u DC stripovima. No, Martian Manhunter je bio dobar na ime svoje smele odluke da pobegne od standardnih MM motiva – a moglo mu se jer je bio lansiran dosta kasno u DCNU eri, kada je već bilo jasno da se uskoro sve resetuje na staro i da su eksperimenti dopušteni – i da nam servira strip koji je kombinovao akcioni triler i superherojštinu sa epskim naučnofantastičnim koktelom Džona Kartera i japanskih mecha fantazija. U kontrastu sa ovim – Suicide Squad koga Williams piše (uz povremenu asistenciju meni dragog Simona Spurriera) je generički osmišljen, „klasični“ Suicide Squad strip, mnogo više sklapanje nameštaja po uputstvu koje vam je Ikea ljubazno zapakovala uz fabrički proizvedene delove nego radosno tesanje nečeg svojeg iz komada drveta koje ste znojeći se pošteno dovukli iz šume.

 

Užasna metafora, ali makar potkazuje moje homoerotske fetiše kao šarmantno starinske, no, naravno pisanje „klasičnog“ Suicide Squad nije nikakav greh i poslednje dve inkarnacije koje je DC radio su i same bile nimalo radikalna, zapravo prilično verna interpretacija Ostranderovih motiva i to je držalo vodu, a u slučaju onog što je pisao Adam Glass, bilo i  vrlo zabavno.

 

Problem sa Williamsovim stripom je što mu treba jako dugo da se uopšte pomoli taj element ostranderovske mudrosti i njegov Suicide Squad je i dalje najvećim delom spektakl nasilja i (pokušaja) frivolnog humora u kome, srećom, sve češće, bljeskaju momenti dubokog (geo)političkog trilera. Čak i tako, da se razumemo, u ovom stripu nema ni traga socio-političkim komentarima koje je Ostrander majstorski znao da provlači kroz pozadinu i Williamsov strip je smešten na razmeđi frivolnog akcionog spektakla i dublje trilerske priče o užasnim mahinacijama užasnih ljudi koji vode tajne ratove iza naših leđa a koje mi svi plaćamo, nikada svesni šta je cena globalne bezbednosti.

 

Ovo ga ne čini lošim stripom ali bilo bi vam oprošteno ako posle 5-6 epizoda, ili i svih deset, zateknete sebe kako se pitate o čemu se ovde zapravo radi, zašto bi trebalo da se brinete za likove i da li je ovo zaista neophodan serijal za čitanje kad već u svom itineraru imate sve manje vremena a stripova, paradoksalno, kao da izlazi sve više. Williams kao da se zadovoljava time da zaplete i karakterizacije koje već znamo iz recentnih inkarnacija ovog stripa, reciklira na korektan način ali se u toj reciklaži neki njegov lični pečat isprva vrlo malo primećuje. Suicide Squad je, dakako, grupa psihopata (sa ponekim psihotikom začina radi) koju ucenom i grubom silom usmerava tvrda, autoritarna žena u službi američke javne bezbednosti, njihove misije su „deniable“ a neprijatelji još gori šljam i jedan dobar deo vremena se sve svodi samo na buku, pucnjavu i nemoguće situacije iz kojih se likovi izvlače na nemoguće načine samo da bi završili u još više nemogućim situacijama.

 

Spektakl, kao i sve drugo što se konzumira bez mere, ume da zamori pa tako i Williams gleda da sve preseca momentima zatišja u kojima se valja malo i pozabaviti likovima, no ovo se retko izdiže iznad nivoa korektnog odrađivanja posla u kome su, da bude jasno, njegovi prethodnici već odradili najveći deo. Verovatno je i donekle sastav ekipe određen onim što se videlo u filmu prošle godine pa su u centru pažnje Harley Quinn, Killer Croc, Deadshot, Captain Boomerang i Enchantress pojačani Rickom Flagom i Katanom i ovo samo po sebi nije problem, ali jeste problem što im strip, reklo bi se ne da da se odmaknu od predloška koji je sada cementiran filmom pa se potencijal mnogih likova gubi. Katana je, notabilno svedena na razinu oruđa, Croc i Enchantress su naglašeno iskarikirani i strip nastoji (i donekle uspeva) da ih malo humanizuje uvođenjem (neočekivane) romanse-na-bojištu, ali onda pokušava da isti trik iskoristi za Quinnovu i Flaga i čitalac (ili, ponovo, barem ja) biva malo istrgnut iz imerzije i suočen sa svešću da scenarista ovde koristi iste (tupe) alatke da manipuliše njegovim emocijama.

 

Nisam ja protivan tome da me neko manipuliše, naravno, ali valja to raditi malo suptilnije. Williams, iznenađujuće, Boomerangu daje najviše karaktera (a Deadshotu, iznenađujuće, najmanje, pretvarajući i njega u oruđe i samo po dužnosti ponavljajući emotivne poente filma vezane za njegovo detence) fokusirajući čitavu emotivnu i simboličku konfuziju zločinca-koji-makar-nevoljno-spasava-svet u lik koji na početku deluje kao da su mu namenjeni samo komični predasi. Ali onda, evo već dvadeset epizoda, sa tim Boomerangovim konfuznim motivom Williams ne uradi ništa značajno, nema prelomnog trenutka u kome vidimo rast lika, transformaciju, sazrevanje ili ikakvu simboličku evoluciju. Valjda će i to doći.

 

U međuvremenu, strip sebi ne čini veliku uslugu time što se „suicide“ iz naslova pokazuje kao vrlo privremen koncept i što su likovi tokom dvadeset brojeva prikazani kao temeljito zaštićeni od smrti uredničkim odlukama. Ponovo, nisam ja neki krvolok koji odbija da čita strip sem ako u njemu neko „istinski“ ne pogine niti neiskusni čitalac šokiran time da likovima koje smo videli ubijene i sahranjene/ dezintegrisane malo posle bude bolje, ali ovim Williams sebi izbija iz ruku adut kojim je, naizgled igrao od ranih epizoda i sumnjam da ćemo sličan trik kupiti još neki put.

 

S druge strane, trilerski/ geopolitički zapleti na kraju jesu najbolji deo ovog stripa, sa Amandom Waller koja se ubedljivo pokazuje kao vrhunski manipulator i žena sa ekstremno izraženom voljom za moć. Williams se trudi da je i psihološki oslika sa više dubine, demonstrirajući i trenutke njene slabosti, kontrastirajući je sa koleginicom koja je „pravi“ psihopata, potpuno zaravnjene empatske dinamike i mada strip ne doseže ostranderovske nivoe opservacije i kritike, ovo je njegova dobra strana. Wallerova svet „spasava“ kreirajući neke od najužasnijih scenarija koje smo ove godine mogli da vidimo u stripovima ali na kraju uvek ostaje pitanje „a šta biste VI na njenom mestu učinili?“, što je legitiman rezultat za ovu vrstu stripa i ovaj serijal. Ipak, sasvim je notabilno da je strip na noge počeo da staje tek kada je, pre nekoliko brojeva, napuštena ideja o dve priče u jednoj svesci, pričane iz dva različita ugla. U prvih nekoliko brojeva ovo je „pravdano“ potrebom da se svakom liku da malo više prostora, pa je Williams kreirao nepotrebne ali korektne vinjete koje su nam dale komprimovane filozofije svakog odlikova. Cena toga je bila da je „glavni“ deo priče pričan u prekratkim, grubo pripovedanim epizodama. Kasnije je dvodelna naracija postala nešto suptilnija, ali i dalje se osećala stigma prekratkih pojedinačnih epizoda i strip je zaista prodisao tek u poslednjih nekoliko brojeva. Mislim, i vreme je bilo.

 

Grafički, DC je potegao najteža oružja na repertoaru, ali je dvonedeljni tempo ovde uzeo svoj danak. Jim Lee, posle njega John Romita Junior i Tony Daniel su isporučili korektne radove, daleko od svojih najinspirisanijih momenata iako su morali da urade svega po 15 strana po broju – to je i dalje 30 mesečno u odnosu na standardnih dvadesetak – a pogotovo je Leejev rad iako nikada manje nego solidan lišen njegovog prepoznatljivog karaktera i očigledno rađen na brzinu. Ali Lee danas ionako ima previše kancelarijskog posla i dobro je da je uopšte stigao da se bavi crtanjem. Romitin crtež je za ovu priliku dopunjen povremeno vrlo jakim kolorom koji se malčice i bori sa njegovim inače ovih dana prilično jednostavnim crtežima, a Daniel je verovatno isporučio najbolju partiju od sve trojice, mada se zapravo najbolji crtež nalazi u „drugim“ delovima svesaka gde je „B“ ekipa crtača imala više vremena da kreira sigurnije radove. Opet, ovo je kritika samo utoliko što pričamo o nekim od najboljih superherojskih crtača svih vremena. Njihov „korektan“ rad je generalno daleko iznad proseka i budite uvereni da je ovo uvek vrlo lepo izgleajući strip. Hrvatski crtač Stjepan Šejić je ovde posle mnogo godina crtanja za Top Cow dobio priliku da se umuva među zaista vrhunska imena i solidno se pokazao.

 

Suicide Squad je strip koji je zabavan i lak za čitanje i koji zadržava pažnju na ime predimenzioniranih političko-trilerskih zapleta koji su zanimljivi i na zadovoljavajuće načine se razreše na kraju. Ostali elementi su uglavnom korektna reciklaža i lagao bih kad bih rekao da se nisam nadao nečem supstancijalnijem, ali ovo je svejedno sasvim pristojna ponuda sa DC-jeve strane, pogotovo za čitaoce koji su se za serijal zainteresovali posle filma i kojima gomila recikliranih motiva neće delovati izraubovano već, nadamo se, dovoljno sveže.

Pročitani stripovi: 17. Novembar 2015.

Čitao sam malo superheroja, naravno. Pročitao sam do kraja Waidov/ Samneejev poslednji Daredevil serijal, dakle, DD V4 koji se završio u Septembru i posle svega još jednom znalački klimnuo glavom potvrđujući samom sebi da je ovo bio jedan od najboljih superherojskih stripova koji su za bilo kog izdavača izlazili poslednjih godina. Waid je zapravo još 2011. godine pokazao da će biti sasvim na nivou najboljih momenata ovog dugovečnog serijala i nemam nikakve probleme da kažem kako ću u budućnosti njegove četiri godine na serijalu pominjati u istom dahu sa onime što su radili Miller, Bendis i Brubaker. Ovo mi je i još jednom potvrdilo staru (i uvek iznova iznenađujuću) istinu da je Daredevil Marvelov serijal sa najkonzistentnije dobrim kvalitetom od svih koje imaju. Istina je da imam omiljenijih Marvelovih radova (Weinov i Conwayjev Spider-man, Davidov X-Factor, Claremontov Uncanny X-Men i New Mutants, Morrisonov New X-Men, Ennisov Punisher itd. itd.) ali kada se sve sabere i oduzme, Daredevil je strip koga najviše imam na papiru. Cifre ne lažu.

Elem, Waid je scenarista koji ume da uradi izvanredan superherojski strip kada se kockice slože, bez obzira da li radi u etabliranim korporacijskim univerzumima (JLA, Captain America…) ili u sopstvenm stripovima (meni omiljeni Irredeemable/ Incorrruptible za Boom!) ali to ne znači da će svaki njegov superherojski strip biti izvanredan. Recimo, iako je meni Spajdermen najomiljeniji superheroj ikada, a Waida volim, Waidovi recentni(ji) radovi u okviru Amazing Spider-man su mi bili tek solidni. No, sa Daredevilom je Waid ne samo demonstrirao dubinsko razumevanje lika (i empatiju prema njemu, što je takođe važno jer, primera radi, Miller za Daredevila nije imao empatije) već i razumevanje na koji način će ostaviti sopstveni pečat na serijalu, demonstrirajući usput da se jako dobro provodi dok ga piše. Drugim rečima, Daredevil je JAKO dugo bio jako mračan strip, pogotovo tokom svojih vrhunaca (Miller, Bendis, Brubaker, pa onda i Diggle) i često se zaboravljalo da su originalne Leejeve i Thomasove epizode imale i notabilne optimistične tonove (Joe Kelly je ovo prepoznao i to se videlo za njegova vakta). Waid je već sa prvom epizodom, 2011. godine, pokazao da ga ne interesuje depresija i nihilizam koji su bili prevalentni kod velikih prethodnika i njegov Daredevil je odlično izbalansirao tragediju (koja se ne može izbeći kod ovog serijala) sa ne samo optimizmom, već i hedonizmom glavnog lika, a koji su opet i element njegove manično-depresivne ličnosti, pa sve to povezano sa njegovim nikada umrlim katolicizmom. Poslednji serijal, koga je nacrtao Chris Samnee ovo je sve izmešao sa pričom koja je – u vitkih dvadesetak epizoda – imala taman toliko prostora da se čita kao jedan veliki zaplet, razrada i rasplet u kome je Waid imao mogućnosti da istraži sve elemente lika koji ga zanimaju, pronađe spone sa nekim od njegovih najstarijih neprijatelja (The Owl, pre svega), radikalno promeni status kvo nekoliko likova, izbegne „obavezne“ veze sa tekućim događajima (Secret Wars pre svega) i ostane veran ideji da je Daredevil strip sa odraslim likovima (što ne znači uvek da su oni i zreli – Matt Murdock je ovde sklon sujetnoj samozaljubljenosti koja ga navodi da pravi greške) i da im se zbog toga može uraditi svašta, da je takođe i realističan, dakle, da uprkos svoj suludoj superherojštini ima dovoljno reality-check elemenata da ga čitamo i kao ljudsku dramu o prijateljstvu, strasti i ljubavi, a da u sve to uspe da umeša i svoje ideje o tome kuda Daredevil može da ode i šta sve sme da mu se desi. Takođe, zahvaljujući vedrom, swashbuckling tonu stripa (koji i dalje ne znači da tragedija nema), jedna duga tradicija, u kojoj se decenijama istrajavalo, ovde je pažljivo prekinuta i konačno imamo ženski lik sa imenom, prezimenom i ličnošću, koji se se zavoleti sa Metom Mrdokom, a da to ne znači i instant-smrtnu presudu. Samneejev crtež i kolor Matta Wilsona su Waidovu optimističnu ali i dalje tragičnu viziju poduprli na najbolji moguć način i ovo je jedan od onih superherojskih serijala koji se mogu preporučiti za čitanje i ljudima koji bi želeli da uđu u superherojštinu ali ih plaše neozbiljnost materijala i nužda poznavanja decenijskog kontinuiteta.

Takođe sam i disciplinovano čitao Supermena.  :lol: :lol: :lol: Znam da to zvuči sasvim nezanimljivo, ali, zapravo, DC se otkada je ributovan ceo univerzum, dosta potrudio da im centralni lik dobije kvalitetne autore. Ovo bez sumnje ima veze i sa tim da se Supermenovo filmsko bitisanje pretvorilo u mnogo više od pitanja da li publika želi da ozbiljno shvati muškarca sa gaćama preko pantalona koji nosi božanske prerogative. No, koji god da je razlog, Superman i Action Comics su u poslednjih nekoliko godina imali više pogodaka nego primašaja, koristeći kombinaciju proverenih veterana i novijih autora. Naravno, Morrisonov inicijalni rad na Action Comics je jedan od hajlajta. Doduše, zahtevan je, sećam se da sam svojevremeno u DJMS-u pisao kako je Morrison i ovde otišao previše u konceptualizaciju a premalo u pisanje čitkog narativa, međutim, na ponovljeno čitanje, Morrison je svojih godinu dana sa Supermenom iskoristio valjano, temeljito preispitao neke od elemenata lika i uveo nekoliko sebi svojstvenih ideja u ovaj deo DC univerzuma, a koje će tiho, iz pozadine, obeležiti sledećih pola decenije ili deceniju stripova o Supermenu.

Razume se, doći na serijal posle Granta Morrisona nije lako, pa se Action Comics dalje šetao od scenariste do scenariste. Andi Diggle se zadržao vrlo kratko, očigledno i sam nezadovoljan ovim poslom, pa je strip posle njega preuzeo veteran Scott Lobdell čiji je rad meni pristojno legao. Činjenica da se posle toliko decenija i dalje može pisati prihvatljivo uverljiv strip o prvom pravom superheroju je prilično fascinantna i donekle opravdava ideju o ributovanju celog univerzuma i podmlađivanju lik(ov)a. Lobdellov rad je pritom delovao kao radikalniji zahvat od onoga što je John Byrne radio osamdesetih zahvaljujući tome što se odvijao u univerzumu koji zbilja kreće od nule i menja neke temeljne postavke koje su važile dekadama. Za Lobdellova vakta desio se i krosover Doomed koji je, s obzirom koliko ja mrzim DOGAĐAJE razbijene na nekoliko nezavisnih serijala bio prilično podnošljiv. No, otkada Action Comics piše Greg Pak rekao bih da smo dobili novi klasik. Pak je meni scenarista čiji su mi neki stripovi tek čitljivi do solidni (uključujući aktuelni Superman/ Batman serijal i dobar deo Hulka) dok se u neke kunem (Incredible Hecules, nešto X-Men koje je radio) a Action Comics koji radi sa Aaronom Kuderom je bliži tom kultnom statusu. Pomaže, svakako to što je Supermen ovde dramatično oslabljen (DALEKO više od onoga što je doživeo kod Byrnea) i Pak se ovde zapravo odlično nadovezuje na Morrisonov početak serijala istražujući ideju o mladom superheroju kome je važniji detalj srce u junaka nego pesnica kojom može da sruši zgradu. Važna razlika je dakako to što je Morrisonova ambiciozna metafizika zamenjena sociopolitičkom komponentom koju je i Morrison imao ali je ovde znatno naglašenija. Uz Kuderov neodoljivo šarmantni vizuelni redizajn ikoničkog heroja i zaplete koji su sada mnogo bliži „običnom“ čoveku od (polu)kosmičkih avantura iz Lobdellovog perioda, Action Comics je veoma dobar serijal koga iz meseca u mesec čitam sa radošću.

S druge strane, „glavni“ magazin o velikom plavom heroju, Superman je od početka delovao kao, meni, neodoljiva ponuda. Dok je Morrisonov Action Comics bio nameran da redefiniše osnove lika i događao se pet godina u prošlosti, Superman je započet kao potpuno klasičan strip o Supermenu, onaj u kome imamo odraslog Klarka Kenta, u kome svemirska čudovišta od kojih treba odbraniti svet imaju isti screen time kao i uzbudljiva događanja u redakciji i dramatični novinarski scoopovi. Pogotovo je bilo neodoljivo što je prvi scenarista bio veteran George Perez u čijem se radu nije dalo primetiti skoro nikakvih arhaizama kakve često srećemo kada neki od scenarista iz sedamdesetih dobije da radi nove stripove, a dalo se primetit koliko Perez uspeva da teksta, radnje, karakterizacije i akcije spakuje u standardnu svesku tako da ništa ne deluje natrpano a da uvek imamo utisak da smo čitali punokrvnu avanturu. Perez je odlično balansirao civilni i superherojski život glavnog junaka a kako u New 52 univerzumu Lois Lane i Clark Kent nisu par, melodramski elementi priče su imali interesantne postavke i preokrete. Lobdellov rad koji je usledio je bio solidan, no mene je najviše interesovalo kako će Superman izgledati kada ga bude pisao Geoff Johns a crtao John Romita Junior. Ovaj šampionski dvojac je na kraju isporučio samo jednu priču, fokusiranu pre svega na „kosmičkije“ elemente supermenovskog mitosa i mada je bio čistiji i fokusiraniji od H’El on Earth/ Krypton returns krosovera, nisam na kraju bio patosiran ni Johnsovim pisanjem (pogotovo što je centralni element zapleta naprosto previše eksploatativan da bi se shvatio ozbiljno) ni Romitinim crtežom koji poslednjih godina osciluje između apsolutne izvanrednosti (jedan od kadrova stripa trenutno imam na desktopu) i skoro pa žvrljanja. No, makar je aktuelni status kvo dobrim delom potekao iz Johnsovog rada, pa novi, oslabljeni Supermen koga piše Gene Luen Yang prilično solidno koristi premisu o superheroju sa daleko umanjenim moćima i prikazuje nam Supermena koji mora da se oslanja na svoj intelekt više nego na mišiće, a to prija.

Takođe sam iskoristio izlazak kolekcije The Multiversity da pročitam najnoviji ekscentrični superherojski opus velikog Granta Morrisona. Multiversity mi je već nekoliko meseci na tabletu i u planu za čitanje ali kombinacija izlaska kolekcije (dakle, neću morati da razmišljam kojim se redosledom čitaju epizode!) i odlaska na put je značila da je pravi trenutak kucnuo.

Sa Morrisonovim recentnim superherojskim radovima, prvi ću to reći, nikada čovek unapred ne zna na čemu je. Šanse su gotovo podjednake da će čitati izvanredno pametnu superherojsku storiju koja mnoge elemente mitosa osvežava i pokazuje iz novog ugla (New X-Men, JLA, Batman RIP, gorepomenuti Action Comics) ali i da će čitati nakrivo nasađenu metafikcionalnu građevinu koja je možda trebalo da se pojavi u vidu eseja pre nego u vidu grafičko-proznog dela. Delovi Batman Inc. su bili takvi, ali ovde, dakako, prevashodno mislim na Final Crisis koji sam u vreme kada sam o njemu pisao za UPPS gotovo pa prezirao. Morrisonova namera o tome da prodiskutuje prirodu modernog superherojskog stripa, jukstapozicioniranu u odnosu na ikoničke radove Jacka Kirbyja, njegova ambicija da izvrši svojevrsni kreativni patricid i egzorcira duhove Alana Moorea i Franka Millera – čiji su radovi, dakako, utrli put i njegovom ulasku u američki strip – i vrati superherojskom stripu izvornu začudnost, sve to jeste bilo vidljivo u Final Crisis, ali je sam narativ naprosto jecao i ugibao se pod pritiskom metafikcijskog tereta, a prosečan čitalac se osećao potpuno izgubljen suočen sa poplavom referenci koje naprosto nije umeo da pozicionira u bogatoj istoriji DC-ja. Izjava da sada piše za ljude koji stripove čitaju uz google i diskutuju o njima u komentarima po blogovima kao da je i profetski ukazala kako će Final Crisis na kraju dana biti primljen sa entuzijazmom ali ispraćen sa apatijom i mada ćemo jednog dana videti koliko je za sve bio kriv sam Morrison a koliko urednici, mislim da danas nema mnogo ljudi ili žena koji ne bi sa određenom zebnjom reagovali na pretpostavku da je Multiversity neka vrsta „nastavka“ Final Crisis.

No, gde je zebnja, tu je i nada, naravno, a Multiversity nije toliko nastavak Final Crisis (jer, uzevši u obzir završetak tog DOGAĐAJA, sve što se dalje dešavalo u DCjevom univerzumu je nastavak) koliko produžetak Final Crisis drugim sredstvima. Zapravo, Multiversity se sa jedne strane može gledati i kao kolekcija izolovanih priča u različitim univerzumima koje labavo i nebitno povezuje jedan premošćavajući narativ, ili kao gigantska epizoda u stalno evoluirajućem Morrisonovom narativu o DC-ju, bogatstvu njegovih svetova i univerzuma, konceptu multiverzuma i slobode koju daje postojanje mnogo verzija istog meta-lika, epizoda koja nikako nije poslednja. Final Crisis naravno nije bio „final“ a Multiversity, ako se tržišne okolnosti dovoljno dobro postave, dobiće i svoj nastavak u Multiversity Too.

No, ono što je s druge strane prepoznatljivo je da zapravo nije toliko bitno da li će nastavka biti. Morrison završava Multiversity svojevrsnim klifhengerom, ali ovo je strip sa toliko naglašenom metanarativnom komponentom da se čitalac oseća kao podvojena ličnost: s jedne strane zna da bi ga interesovalo da sazna šta je bilo dalje, ali sa druge, svestan je da je samo postojanje klifhengera – pogotovo ovako siledžijski izvedenog – Morrisonovo poigravanje sa tropima i našim očekivanjima i da, ako nastavka i bude, to nikako ne znači da ćemo zaista videti šta je bilo dalje.

Ovo se uklapa i uz samu strukturu DOGAĐAJA/ serijala. Multiversity, (donekle po uzoru na vrlo solidni Morrisonov Seven Soldiers) ima prvu i poslednju epizodu (crtao Ivan Reis) koje pokazuju borbu multiverzalne kolekcije superheroja protiv pretnje koja stiže od izvan multiverzuma i, čak i da ne pročitate ni jednu epizodu između, imaćete sve potrebne podatke da kažete da ste ovaj strip „razumeli“ ili makar ispratili. No, sedam epizoda između su zatim priče koje mogu biti čitane skoro bilo kojim redosledom, a koje pokazuju pojedinačne univerzume sa sopstvenim specifičnostima i koje imau tek skoro pa fakultativne veze sa glavnim narativom. Morrison je stari postmodernista i njega ovde očigledno više zanimaju fragmenti nego veliki narativ, mada se s druge strane ne može reći da se nije uložio u kreiranje veziva između svih tih fragmenata. Glavna „meta“ komponenta ovog DOGAĐAJA je ideja o stripu kao medijumu komunikacije koji ne samo da nadilazi puku zabavu (u jednom momentu narator se obraća direktno čitaocu i staloženo objašnjava da to što je on puki konstrukt mastila i boje ne znači da mi njegov glas ne čujemo u glavi dok nam govori) već koji i bukvalno nosi u sebi univerzume koji su stvarni onoliko kao i druga stvarnost o kojoj možemo da razmišljamo, pa su ovde stripovi jedog univerzuma zapravo dokumentarni prikazi stvarnosti drugog univerzuma itd. Ovo je još lepša ideja kada se vidi kakve sve univerzume Morrison ovde zamišlja i u njima se igra – Charlton Comics univerzum koji je parodija na, naravno, Watchmen, pa Major Comics univerzum koji parodira Marvel, palpoidan univerzum gde Dr. Fate i Anthro imaju mnog značajniju ulogu od Supermena i Betmena, univerzum blaziranih potomaka superheroja koji su toliko dobro iskorenili zločin na Zemlji da njihova deca provode vreme LARPujući bitke iz slavne istorije svojih roditelja… Morrisonu se nikada nije moglo zameriti da nema ideja i mada je Multiversity naravno shizofreno pripovedan, sa mnogo glasova koji se bore za pažnju čitaoca u isto vreme (između ostalog, neki od titlova su i parodija na komentare čitalaca u kojima se čuje kako je Morrison opet „weird for weirdness’ sake“ i „zašto za promenu ne urade staromodan avanturistički strip?“), nekoliko centralnih ideja su dovoljno jake da se probiju do konzumenta, da ga malko i protresu (pogotovo kada sam strip upozorava da daljim čitanjem rizikujete da upadnete u klopku) i nateraju da počne da meditira o fikcionalnim realnostima i arhetipskim likovima koji ih naseljavaju.

Možda sam se ja i toliko navikao na Morrisona da mi ne smeta apsolutna oversaturacija gomilama i gomilama likova u masovnim scenama koje gube epsku dimenziju i pretvaraju se u salatu kostima i boja, jer ovo sam već navikao da očekujem, ne smeta mi sudar tonova u kome ultra-gritty Betmen iz postapokaliptične radijacijom okupane budućnosti ćaska sa chiby Betmenom, dok se Kapetan Marvel bori rame uz rame sa Captain Carrotom. Morrison je ove stvari nekada svakako radio elegantnije i manje bučno i Multiversity samo podseća na najsvetljije trenutke Flex Mentallo, ali ovo je daleko prijatniji strip za čitanje od Final Crisis (koga sam, kunem se, ponovo pokušao da čitam pre nekoliko meseci i bio zapanjen koliko me iritira), njegova „meta“ dimenzija je razigranija, slobodnija, ton razbarušeniji pa je time i Morrisonovština, čini mi se, bolje kanalisana. Naravno, ne smeta ni što su crtači svi odreda vrhunski, od Reisovog uobičajeno epskog zahvata, pa preko Chrisa Sprousea i Franka Quietlyja do Camerona Stewarta, Morrison izvodi pred čitaoca reprezentaciju najboljih superherojskih crtača srednje generacije i ovo je u vizuelnom smislu baš onako jako kako bi se očekivalo od stripa ovog kalibra.

E, sad, što je glavni negativac „zlo jaje sa krilima šišmiša“ to je već druga stvar  :lol:

Od nesuperherojskog sadržaja, sa zadovoljstvom sam iščitao prvu priču u nečemu za šta se nadam da će biti zaokružen serijal pod imenom Injection.

Warren Ellis je jedan od meni najdražih scenarista u američkom stripu pogotovo jer ume da svoju napadnu englesku ličnost efikasno plasira u prekomorske radove tako da to deluje istovremeno i nadmeno i šarmantno (nešto slično, mada na svoj način, radi Si Spurrier) ali i zato što je u pitanju autor veoma zainteresovan za naučnu fantastiku u onom klasičnom smislu, koji i kada piše „prave“ superherojske stripove to radi iz sopstvenog ugla, baveći se i metafikcionalnim elementima na osoben način. Planetary je verovatno jedan od najboljih primera kako Ellis, čovek koji po sopstenom priznanju prilično prezire superheroje a stalno im se ponovo vraća, može da ima smislen dijalog sa superherojskim nasleđem, pozicionira ga nsuprot drugim žanrovima i istraži potencijale drugačijih evolucija koje su mogle biti, kako u popularnoj kulturi tako i u stvarnom životu.

Ovo pominjem jer Injection ima vidne elemente prethodnih Ellisovih stripova, pre svega Planetary i Global Frequency (dok mu je Trees, drugi serijal koji trenutno radi za Image, drugačiji i prilično svež po tonu i zapletu) utoliko što imamo na meniju jednu smešu hi-tech trilera, naučne fantastike i prstohvat proto-superherojštine i što bi prvi utisak o stripu mogao da bude i „hm, pa ovo sam manje-više već čitao“ ako ste dobro upućeni u Ellisov opus. No, ovo je JAKO dobro urađeno. Tim koji radi ovaj strip (uz Ellisa tu su crtač Declan Shalvey i kolorista Jordie Bellaire) okupljen je za kratki rad na Marvelovom Moon Knightu (koga sam negde na ovom topiku već hvalio) pa nastavio da radi Injection i ovde, u produkcionom i zanatskom smislu pričamo o vrhunskom radu. Injection je pripovest koja se razvija na sve strane odjednom i čitalac je veoma sigurnom rukom vođen od potpunog neznanja o svetu i protagonistima  prema sve začudnijim i dramatičnijim saznanjima. Utoliko, to što Ellis koristi neke motive koje je već koristio se može oprostiti jer je njegovo pripovedanje ovde izbrušeno do brilijantskog sjaja i mada su ideje koje na kraju čujete nešto što ste možda već čuli, put kojim se stiže do njihovog artikulisanja je esktremno elegantan. Ellis ovde kombinuje omiljene koncepte: futurizam kao ne puko spekulisanje već aktivno oblikovanje budućnosti, sastavljanje tima vrhunskih operativaca koji su svi podjednako intelektualci, ekscentrici i cinici, poigravanje sa konceptom fiktivnih realnosti koje se mogu, korišćenjem tehnologije (i/ ili magije) postvariti u dovoljnoj meri da se mogu istraživati kao bilo koja druga nepoznata teritorija… I ti koncepti se lepo uklapaju da Injectionu daju krvi i mesa dovoljno da vas vuče napred čak i ako ste čitali Planetary, Global Frequency, (nikad završeni) Doktor Sleepless itd. Ako niste, mislim da će vam Injection biti još impresivniji. Pet epizoda zaokružuje prvu priču i mogu se nabaviti i kao kolekcija a šesta kojom se započinje nova priča se najavljuje za Januar.

Da ostanemo i dalje u Image Comicsu, reći ću i da mi se prva priča u serijalu Bitch Planet prilično dopala mada imam i neke ozbiljne zamerke.

Zamerke ne idu na ime sadržaja, ideološkog i političkog, koji karakteriše ovaj strip, već najpre na odsustvo zaokruženosti narativa koju bi čovek očekivao od prvih pet epizoda koje se zvanično prodaju kao „volume 1“ ovog serijala. No, idemo redom.

Bitch Planet je, već i samim naslovom, očigledno strip čija je ambicija u startu bila da provocira i uznemirava duhove. Kelly Sue DeConnick, srećom, nije klinka koja bi samo da šutne osinje gnezdo ne bi li videla šta će dalje da bude, pa su provokacije u ovom serijalu deo jednog dobro urađenog world buildinga i solidno vođene priče. Naravno, iako se naslov Bitch Planet može učiniti i kao polušaljivo igranje na prvu loptu, ovo je zapravo strip koji vrlo ozbiljno pokušava da bude diskusija o savremenom feminizmu, identitetima, odnosima moći u društvu i onome na čemu se oni temelje. Na prvi pogled, naravno, koncept u kome naučnofantastično društvo bliske budućnosti ima planetu-zatvor za žene koje su antisocijalnim ponašanjem zaradile robiju deluje kao ili parodija ili bestidna eksploatacija, ali DeConnickova uspeva da ovu naizgled nebuloznu premisu provuče sa velikom elegancijom. Antiutopija društva koju ovaj strip predstavlja ubedljiva je već utoliko što se planetarni zatvor za žene predstavlja dovoljno naturalistički, bez prikazivanja negativaca kao predimenzioniranih čudovišta sa suludo zlim agendama. Feministički potkovana, scenaristkinja vrlo dosledno ekstrapolira određene elemente današnjih društava zapadne hemisfere i kreira jednu ubedljivi negativnu utopiju u kojoj su žene de fakto podređena kasta, držane u mekom ropstvu kombinacijom potrošačkih navika, viralnih medija i stalnih propitivanja svog telesnog izgleda i rodnog identiteta. DeConnickova, dakle, kreira svet u kome su žene tretirane kao manjina iako su polovina stanovništva i prikazuje sve odlike društva u kome se podrazumeva da lider treba da bude sredovečno beli muškarac. Što je zaista samo za dlaku udaljeno od našeg sveta, a to je odlika uspešne naučne fantastike – promeniti samo detaljčiće i posmatrati ogromne posledice ovih promena.

Bitch Planet solidno funkcioniše kao prison-movie u stripu, sa svim posebnostima koje podrazumeva all-girl postava i mada zapravo likova/ likuša ima mnogo i nema vremena da se posvetimo svima u ovih pet epizoda, Kelly Sue ima sigurnu ruku kada se bavi karakterizacijom, zna kada treba da posreduje priču kroz dijaloge, kada da pusti slike da pričaju same za sebe i, najvažnije, zna kako da se bavi politilčkim temama a da to deluje organski a ne pamfletski, što je odlika kvalitetnih žanrovskih dela. Ovde su pitanja i rodnog i rasnog i klasnog identiteta jasno i dobro obrađena u prvom planu a da čitalac nikada nema utisak da mu se popuje ili objašnjava kao detetu (za to, ako baš treba, mogu da posluže eseji koji stižu uz svaku epizodu, pisani od strane raznih feminističkih autorki sa različitih strana rasnog, političkog i socijalnog spektra).

Valentine De Landro doprinosi dojmu time što je njegov crtež sigurno utemeljen u glamuru i eksploataciji sedamdesetih godina prošlog veka, sa jakim teksturama, ali i jakim volumenom tela u pokretu ili u stazisu. Nago žensko telo kao jedan od najprepoznatljivijih barjaka feminizma iz bilo kog talasa ovde je obilato prisutno u različitim svojim formama i zapreminama, a raspoređivanje akcije po dubini unuta jednog kadra uvek je izvedeno besprekorno i ovaj strip je jako,jako dobro vizuelno pripovedan. Kao, uostalom i tekstualno i utoliko tu imami tu moju najveću zamerku što je „kraj prve priče“ zapravo na potpuno arbitrarnom mestu i kako se i Bitch Planet priklanja sada već uobičajenoj Imageovoj praksi da se između dva voljuma pravi pauza za kolekciju, nervira me što sada moramda čekam sledeću godinu da vidim šta je bilo dalje iako nisam dobio zaokružen narativ ni u prvoj priči. Opet, shvatam zašto je deljenje na zasebne celine pametno – sve veće pauze između epizoda Chew ili Morning Glories su BOLNE, AGONIČNE – ali trebalo bi malo bolje odmeriti gde se pravi pauza.

Bitch Planet je izazvao i solidnu reakciju u ciljnoj populaciji sa tetovažama i haštagovima koji se šire po internetu i, ako imate inklinacije ka feminizmu ili vas makar zanima strip u kome se gole žene vataju pod tušem a posle se peglaju sa stražarima, ovo bi moglo biti štivo za vas.

(I nisam ni jednom pomenuo Matta Fractiona pišući ovo. Uspeh!!!!)

Najslađe sam ostavio za kraj. Već sam negde gore pominjao Briana Wooda, američkog scenaristu specifičnog po tome što je kao vrlo mlad i nepoznat dobio da radi serijal za Vertigo i sa njim postigao pogolem uspeh, a da ne samo nikada ranije nije pisao superherojske stripove, već ih, po svom tvrđenju, nije ni čitao. DMZ je bio, da ne bude zabune, ne-superherojski strip, koji se meni nije mnogo dopao, a Wood ga je onda ispratio vikinškim serijalom Northlanders koji mi se još manje dopao i baš kada sam pomislio da ću dići ruke od njega, on je počeo da piše superherojske stripove i potpuno me iznenadio koliko mu to dobro ide.

Posle nekoliko uspelih X-Men radova, spreman sam da Woodu pružim priliku svaki put kada radi nešto novo pa mi je tako zadovoljstvo da izvestim kakoje njegov novi serijal za Image, Starve, jedan jako doobro urađen projekat.

Zapravo, ovo je toliko sigurno rađen strip da ću biti zapanjen ako saznam da Wood nije uradio i nekakav pič za televizijske producente i da nema agenta koji ovo dok mi pričamo pokušava da proda AMC-u ili HBO-u. Starve je, naprosto, neka vrsta perfect storma ideje, egzekucije, tematske i tonalne harmonije, strip koji savršeno kombinuje ljudsku intimnu dramu sa, takođe ljudskom sklonošću ka spektaklu koja naša društva često ume da odvede na vrlo bizarne civilizacijske pozicije.

Starve je naučnofantastični strip ali po tonu mnogo više podseća na Williama Gibsona ili Ridleyja Scotta sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih nego na klasičan tvrdi SF, njegov mizanscen je na svet, pomeren samo nekoliko godina u budućnost, promenjen, ali samo malo, efektima globalnih klimatskih promena. Ovde nema čak ni disruptivnih tenologija ili radikalnih društvenih inovacija jednog Transmetropolitana, Starve je toliko utemeljen u svetu koji poznajemo da je njegova sociopolitička satira time ubojitija: tek povremeno se, čitajući ga, setimo da neke od stvari koje u njemu vidimo ipak, Alahu hvala, ne postoje u našem svetu. Ali smo i priličnos igurni da će uskoro postojati.

Centralna priča ovog stripa vrti se oko vrhunskog televizijskog kuvara koji je osmislio spekatkularan šou što je svojevremeno probijao sve rekorde gledanosti, ali ga je potom napustio, razočaran i u šoubiznis i u svoju porodicu. No, stvari se menjaju i Gavin Cruikshank je prinuđen da se vrati na televiziju iz svog ugodnog, depresivnog samoizgnanstva u jugoistočnu Azoju. No, televizija više nije onaj uzbudljivi medij kojim se bez mnogo para putuje kroz čitav svet i predele mašte, već gladijatorska areana rijaliti programa u kojoj će morati da uzme učešća i pogazi većinu svojih principa ako želi da sačuva ostatke svetinja koje je nekada imao u životu.

Ovo je veoma sočno pričan strip. Cruikshank je izvanredno portretisan antiheroj čiji cinizam ne može da zakloni strast koja ga vodi i ljubav koja ga tera da rizikuje. Televizija i šou koji se radi prikazani su uz puno ubedljivih detalja, sa likovima koji, iako su bačeni u kavez i naterani da ratuju jedni protiv drugih, zapravo imaju više od jedne dimenzije i potencijala za evoluciju. Wood uspešno izbegava „stripovsku“ karakterizaciju i „stripovsko“ preterivanje u kreiranju saspensa, pa je Starve time još „televizičniji“ i čitaoca privlači svojom realističnošću a zavodi smelim ekstrapolacijama naše današnjice.

Naravno, ogroman deo zasluga ide na Danijela Žeželja koji ovde blista svim svojim tamnim sjajem ali i uspeva da strip ne deluje kao kakva danse macabre pozorišna postavka u kojoj bi demoni izgovarali tekst namenjen ljudima. Ovo je donekle bila zamerka njegovim radovima iz osamdesetih ali ga je pečalbarenje po Americi izbrusilo i sada imamo jednog novog Žeželja na poslu, koji nije izgubio ništa od tame i jakih kontrasta koji su mu od početka zaštitni znak, ali koji ne definišu atmosferu stripa kao uniformno preteću i mračnu već imaju potreban opseg raspoloženja. Naravno, jako dobro urađen kolor Davea Stewarta zaokružuje vizuelnu dimenziju ovog stripa.

I Starve posle pete epizode pravi pauzu, da bi se nastavio u Februaru, ali ovo je strip koji prvom sezonom isporučuje sve što treba. Tople preporuke.