Film: Deadpool 2

Deadpool 2 je u neku ruku zapravo problematičniji film od originalnog Deadpoola i na neki način epitomizira difficult second album sindrom koji je pogotovo zajeban u ovom trenutku povijesne zbiljnosti kada superherojski film doživljava svoj zenit i svi kritičari i analitičari tržišta se ozbiljno pitaju kada će već jednom taj superhero fatigue da udari.

Deadpool 2 ne pati od superhero fatiguea, ni komercijalno – imao je rekordnu BO zaradu u Petak – ni kreativno ali svakako se vidi da je ovo film prilično zatečen komercijalnim i kulturološkim uspehom prvog dela, čija se ekipa iz sve snage trudi da natera munju da, jelte, u isto mesto udari dvaput.

Naravno prvi Deadpool je između ostalog bio uspešan zato što je blagonaklono parodirao superherojski žanr u momentu kada je već bilo jasno da imamo posla sa najvećim biznisom u Holivudu, a njegovi su autori uspešno zauzeli pozu underdoga koji će da se zajebava sa svim tim ozbiljnim biznisom jer mu ionako niko ne daje šanse da preživi. Ovo je imalo smisla s obzirom na relativno skroman budžet i R-rejting prvog filma, ali je bila i odlična refleksija na trajektoriju samog stripa Deadpool koji je pod Joeom Caseyjem i Edom McGuinessom bio isti taj underdog čiji autori iz broja u broj pišu i crtaju sve bizarnije, postmodernističkije momente, svesni da zbog skromne prodaje mogu biti otkazani već narednog meseca, izgradivši na taj način kult koji se danas materijalizovao u jedan od najvećih strip-fenomena u superherojskom poslu.

Ali, drugi film o Deadpoolu, naravno, više ne nastupa sa pozicije simpatičnog otpadnika unapred osuđenog na neuspeh, već je u pitanju visokobudžetna akciona komedija sa superherojima koji imaju taj luksuz da mogu da psuju, ubijaju i prave šale o pegingu i pedofiliji i pošto je u Deadpool 2 sve veće, bučnije i jače nego u prvom filmu, onda je i parodija odvrnuta na jedanaest.

Ovo je, razume se, bio sasvim očekivan smer u kome će se film kretati – na kraju krajeva i strip o Deadpoolu karakteriše komentarisanje samog medijuma i superherojskih žanrovskih tropa – ali ponovo, ove dve industrije razlikuju se za nekoliko redova veličine kada su u pitanju budžeti i obrti. Fox, naravno, u velikoj meri referiše i parodira sopstvene filmove, Logan je uzet za osnovu gega bukvalno već u prvoj sceni filma, a kako se u međuvremenu desio i (divlji) brak sa Diznijem, ne treba da iznenadi par solidno uspešnih referenci usmerenih na Marvelovu stranu (od kojih je obraćanje Džošu Brolinu sa „Tanose“ verovatno najdrskije ali i sa najvećim mejnstrim potencijalom). No, Warner/ DC dobijaju nekoliko solidno bezobraznih šamara ovde i čovek se prosto malo iznenadi kad pomisli da su ovo korporacije čiji šerholderi u ogromnoj meri sede po kojekakvim Azijama, a koje jedna drugu ovako prozivaju po filmovima.

Generalno, Deadpool 2 i sve ostalo odvrće na 11. Ovo je mnogo više komedija od prvog filma, čisto po volumenu, jer su gegovi, igre rečima, komentari na igre rečima, odgovori na komentare na igre rečima i sve druge vrste verbalnog, gesturalnog i drugog humora isporučivane zaslepljujućom brzinom. Ja sam čovek od 46 godina sa solidnim poznavanjem engleskog ali garantujem da sam propustio bar 30% humora u ovom filmu čisto na ime njegove ogromne količine. Ovo je klasičan baci-sve-na-zid-pa-će-nešto-da-na-njemu-ostane-zalepljeno pristup komediji i kao što se da i očekivati, mnogo toga otpada na plitke, jedva duhovite fore. Deadpool 2 u nekim momentima rizikuje da podseti na veče u stend ap klubu gde se novi momak (ili devojka) na bini iz sve snage trudi da isproba šta sve može da mu prođe pre nego što ga sa bine skinu.

Ovaj tryhard pristup postaje još sumnjiviji nakon što shvatite da zaplet filma zapravo počinje u četrdesetom minutu i da je sve do tada bio intro koji bi trebalo junaku da da unutarnju motivaciju. Scenaristi (među kojima je sada potpisan i sam Reynolds) igraju na dosta rizičnu kartu žene-u-frižiderima pokazujući da je parodiranje superherojskih tropa zabava i šala sve dok vam ne zafali emotivni pokretač za radnju koja nikako da zaista krene i Deadpool 2 je u jednom momentu na ivici da se raspadne krećući se sasvim mehanički od tačke A, preko tačke B pa na dalje, onako kako priča insistira da mora da bude, bez ikakvog obzira prema kauzalnosti, hronologiji, karakterizaciji.

No, kada se pojavi Cable, stvari dolaze na svoje mesto. Brolin je impresivno fizičko prisustvo u kadru i Nathana Summersa* igra sa steroidnim mačo besom potpuno primerenim predlošku. Tako je njegov Cable istovremeno jedini ozbiljan lik u filmu koji može da nam proda dašak tragedije što je u pozadini ove priče, a istovremeno i jedina suptilna parodija na Liefeldovštinu ranih devedesetih godina. Cable je lik izrastao u vreme kada su Terminator i Robocop već bili ugrađeni kao arhetipi u popularnu kulturu i, zajedno sa Shatterstarom ili Bishopom, pa i samim Deadpoolom, predstavljao dah X-tremnih devedesetih, sa svojom već tada skoro do parodije prenaglašenom muževnošću i preobiljem falusnih simbola. Brolin zato u film uvodi stripovsku višeslojnost koja je do tog momenta bila u opasnosti da bude skroz zaboravljena u scenama gde Reynolds mora da balansira između drame i neprekidne komedije, ispeglavši dinamiku, dajući svemu jedan uspeo element smirenog apsurda koji zatim, magično, uspeva da film uvede u prihvatljiv tempo.

*Ne da se u filmu igde pominje Cableovo ime ili poreklo

Ova „stripovska višeslojnost“ znači da film od jedne tačke nadalje počinje superheroje/ kostimirane osobe/ osobe sa supermoćima da tretira kao ikone i nosioce određenih društvenih pogleda radije nego kao stvarne likove, kako nas inače aktuelni superherojski film ubeđuje i Deadpool 2 zbog toga uspeva da bude izvanredno zabavan film koji svoju raspravu o važnosti porodice (i tome kako ona nastaje), ali i široj etičnosti korišćenja moći plasira između scena urnebesne akcije, mnogo humora i dramskog patosa koji je u krajnjoj liniji i sam izminiran u drugoj polovini filma posezanjem za parodijom u svim ključnim scenama. Drugim rečima, Deadpool 2 superheroje tretira zrelije nego većina aktuelnih superherojskih filmova, ne baveći se njima kao „ljudima u kostimu“ već kao „ikonama koje govore“ (i delaju) i njegovo izražavanje kroz akciju je ubedljivo, bez obzira što priča koju priča nije ni preduboka niti posebno kompleksna. Naprotiv, ovo je prostačka priča – sasvim na tragu prvog dela koji ima tri scene – a likovi u njoj imaju stripovsku ikoničnost koja služi da se postave teze i antiteze, ne da se zaista ulazi u njihovu psihološku analizu.

I to pali, pogotovo jer Leitch uspeva da akciju odradi efektno, koristeći razdragano budžet koji je dobio ali i ne zaboravljajući da je najbolja akcija ona u kojoj živi ljudi izvode prave vratolomije. Nema u Deadpoolu ni jedna onako moćna scena borbe kao što je tuča na stepeništu u Atomic Blonde, ali ima vrlo dobrih set pisova sa vožnjom i makljažom i, u skladu sa stripovskom dinamikom, sve je paralelno ispunjeno gegovima i značajnim uanlajnerima.

TJ Miller potvrđuje svoj komedijaški kapacitet (sada, to već znamo, avaj, protraćen), Kapičić je solidan u svojoj parodijskoj ulozi, ali otkrovenje filma je svakako Zazie Beetz čija je Domino naprosto zarazno harizmatična i treba očekivati peticije da joj se da solo film.

Ostalo je svakako sve što očekujete od ’80s muzike koja je sada već na neki način obeležje modernog usperherojskog filma, preko ponovljenih referenci na dabstep (za koji i sam protagonist na kraju kaže da će publika da ga gugla), pa do urnebesne mid-credits sekvence koja zapravo i postavlja neka pitanja o tome šta je sada kanon ovog serijala (i života Ryana Reynoldsa). Deadpool 2 nije MNOGO pametan film, ali je zabavan i stripovski efikasan u isterivanju poente koja je, kako to već i očekujete, zapravo toplo ljudska uprkos svim psovkama i masakru. Iako je neobično videti Kejbla i Kolosusa kako psuju kao kočijaši, ovo je svejedno, veoma veran senzibilitet strip-predlošcima koji, pogotovo otkada Gerry Duggan piše Deadpoola, koriste naglašeno bizarne, krvopljusne storije da se iznova vrate važnosti porodice, osećaju pripadanja i odgovornosti koje intimnost sa drugom osobom podrazumeva. Utoliko, Deadpool 2 je zapravo mnogo humaniji film od Infinity War, a to nam je, svakako, potrebno.