Pročitani stripovi: 21. Decembar 2015.

Pročitao sam, posle dosta vremena, prve dve kolekcije serijala Birthright koji je već po dobru spominjan u ovim krajevima a u pitanju je jedan od dva tekuća serijala koje trenutno za Image piše Joshua Williamson.

 

Williamsonov Nailbiter sam već dosta pohvalio kao jedan od savremenih američkih stripova koji smalltown horor trope uspevaju da provuku sa dosta elegancije tako da se i reference na prethodnike uklope organski a da scene nasilja i visceralnog užasa budu samo payoff za dobro odrađene postavke i da strip više polaže na kreiranje tenzije i jeze nego na krvopljuskanje.

 

Birthright je strip potpuno drugačijeg tona i pristupa i mada smo se do kraja nas dvojica sprijateljili, moram da priznam da mu nisam od početka bio naklonjen. I, pošteno je reći da ni sada baš ne vidim šta je kritika (i ovdašnja publika) toliko sjajno videla u stripu koji za mene tek prelazi u domen korektne akcione avanture sa fantazijskim osnovama ali ne opažam u njemu svu tu subverziju i revolucionarni pristup sa kojim je zapadna kritika udarila u talambase.

 

Elem, da, Williamson sa ovim stripom crpi inspiraciju iz omladinske avanturističke literature i filmova (Goonies dobijaju direktnu referencu u jednom od njegovih obraćanja publici) i onda nastoji da klasičnoj postavci da osoben preokret. Sasvim je to zdravo na nivou ideje: dečaci (i, makar u literaturi,  samo ponekad devojčice) svet ionako vide kao avanturu i maštom popunjavaju delove koji su nama, odraslima, dosadni i isprazni pa je onda njihovo poguravanje u smeru stvarne avanture prirodan impuls i često rezultira zanimljivim tvorevinama. U osnovi ovakvih priča je često motiv sazrevanja, hvatanje osetljivog trenutka kada dečaci postaju muškarci, prestaju da svet posmatraju kao avanturu (iako, paradoksalno, jednu upravo doživljavaju) i uče se odgovornosti. Jedan od ekstrema ovog pristupa se može pronaći u Kingovom It-u gde, za slučaj da nije baš bilo najjasnije, protagonisti romana imaju i ritualni seks koji označava njihov ulazak u muževne godine.

 

Birthright ovome pristupa na osoben način ali ne i sasvim suptilno. Glavni trik ove priče je da je Mikey običan dečak koji ma mamu, tatu i brata, a koji kroz zamršen splet okolnosti upada u fantazijski svet s onu stranu realnosti, tamo provede decenije učeći se da porazi iskonsko zlo i bude odabrani ratnik, bona fide fantzijski heroj, a onda se, opet kroz zamršen splet okolnosti vrati u našu stvarnost u kojoj je prošlo svega godinu dana.

 

Williamson dosta igra na tu kartu susreta fantazijskog i stvarnog, na porodične tenzije, nepoverenja i poverenja, na sudar magije onog sveta sa običnošću ovog i mada je ovo jedan u osnovi Hari-Poter-sreće-Konana pristup koji očigledno rezonira sa ukusom publike širom Srbije i Amerike, moram da priznam da je meni sve do negde druge kolekcije bilo podosadno i nezanimljivo.

 

Likovi u ovom stripu, fakat je, prolaze kroz promene, imaju više od jedne dimenzije i vođeni su motivacijama oko kojih se autor trudio, ali su meni ti likovi i dalje, posle deset epizoda veoma nezanimljivi, kao što mi je nezanimljiv generički fantazijski svet koji viđamo u flešbekovima. Ovde mi je Williamson nekako ispustio loptu i dok mi je sam zaplet, koji strip pretvara u road movie priču gde se nabildovani ratnik  bori sa magovima skrivenim u našem svetu prijemčiv, konkretno pripovedanje i likovi su mi i dalje bez mnogo života. O istom trošku, dijalozi su mi prilično ravni i neinteresantni i pošto mi je ideja o Mikeyju kao konfliktnom heroju sa tajnom agendom koji balansira između dva sveta  a koje oba prepoznaje kao dom, zaista dobra, prosto mi je žao da Williamson ovaj strip nije radio kao kolaboraciju sa nekim scenaristom koji bi udahnuo više šarma i života likovma koje ja i dalje doživljavam kao jedva funkcionalne.

 

S druge strane Andrei Bressan svoje crtačke dužnosti ispunjava maestralno, dajući stripu jedan intenzivan omladinski vajb ali ne štedeći na detaljima.  Posebno sam zadovoljan dizajnom demona a ovo je i bogato kolorisan rad pa to popravlja opšti utisak.

 

Takođe, konačno sam pročitao i Wytches, prošlogodišnji horor uradak Scotta Snydera i crtača Jocka za Image. Snyder je čovek koji je na strip scenu utrčao uz dosta fanfara pišući American Vampire za Vertigo. Ovaj serijal, fiktivna istorija vampirizma u SAD, je svakako imao odličnu ideju ali mada je Snyder bio korektan u pisanju, nikada nije uspeo da me osvoji i pošteno je reći da sam ga čitao najviše po dužnosti – likovi me nikada nisu kupili a onda me i sama istorija nikada nije sasvim osvojila.

 

Elem, Snyder je onda krenuo da piše Betmena i ispostavilo se da je za taj posao rođen. Neću preterati ako kažem da je poslednje tri i po godine ovaj čovek napisao neke od najvažnijih priča o Betmenu ikada i time se ubrojao u ljude koji rade bolje u okviru već uspostavljenih, korporacijskih univerzuma, nego kada pišu sopstvene stripove. U međuvremenu je uradio i jedan horor miniserijal za Image (Severed) koji je bio pristojan ako već ne revolucionaran a Wytches, čija je kolekcija, sa svih šest epizoda izašla letos, je demonstracija autora koji sigurnim korakom evoluira u pravcu nečeg veličanstvenog, ali sam za sebe, mislim, još uvek nije veličanstven.

 

Snyderova želja sa ovim stripom bila je da vešticama vrati oreol strave koji su izgubile tokom decenija eksploatacije kroz popularnu kulturu gde su predstavljane bilo kao smešne babe bilo kao seksi mladunice i za potrebe ispunjenja ovog zadatka posegao je za starim narodnim predanjima, sujeverjima i mitovima.

 

Veštice u njegovoj i Jockovoj izvedbi nisu mudre stare žene, travarke i dobri psiholozi, već bića praktično sa onog sveta koja sa nama, „običnim“ ljudima sklapaju mračne sporazume gde se lečenja i produženi životi plaćaju veoma skupo. Snyder nas u ovu tematiku uvodi postepeno, oslanjajući se na proverenu foru: porodica iz velikog grada doseljava se u malo mesto i nastupa tenzija.

 

Deo te tenzije vezan je za uobičajene napetosti na relaciji selo-grad, ali deo je specifičan za ovu porodicu: majka je medicinski radnik u invalidskim kolicima (kasnije saznajemo kako i zašto je došlo do toga), otac je pisac i ilustrator popularnih knjiga za decu a ćerka je padavičarka zbog koje su se i preselili: žrtva vršnjačkog zlostavljanja koja tvrdi da je njenu zlostavljačicu progutalo drvo u šumi u kojoj ju je ova napadala.

 

Ovaj naptrirodni motiv se, naravno, pokazuje kao stvaran, a Snyder u prvoj polovini stripa majstorski nasuprot jedno drugom postavlja naturalističke scene gde interesantni, nesavršeni likovi prolaze kroz porodične drame i scene atavističkog užasa koji se isprva samo naslućuje.

 

Nažalost, kada krene akcija i kada se stigne do eksplozivnog finala, strip malo gubi na suptilnosti i interesantnosti. Snyder je veliki učenik Stephena Kinga (koji je obezbedio i blurb za ovu kolekciju, a, sećamo se i da je pisao delove American Vampire spinofova) i njegovo vođenje radnje na kraju stripa je rutinersko, ali zbog toga i veoma predvidivo. Otac koji doživljava ličnu katarzu, ćerka koja mora brzo (i eksplozivno) da odraste, malo mesto koje pokazuje da je najveće zlo u ljudima a ne u demonima, itd. Itd. Itd. – sve ovo je manje interesantno od dobro postavljene porodične drame i zanimljivih likova iz prve polovine stripa. Tamo gde smo imali nagoveštaje i skrivene signale, na kraju dobijamo scenu gde likovi jedni drugima bukvalno prepričaju radnju, kako bi čitalac razumeo šta se dešava i ovo nije nešto što bi trebalo da prihvatimo od Snydera koji je Betmenom pokazao da ume bolje i koji je sa prve tri epizode Wytches operisao na elegantniji način.

 

No, britanski crtač Jock se makar ovde ističe perfektnom formom, kreirajući i memorabilne likove i zastrašujuća čudovišta i atmosferu jezive Amerikane svojim prepoznatljivim uglastim crtežom i izvanrednim kolorisanjem. Wytches je solidan strip koji ne ispunjava sasvim svoja obećanja iz prve, napete polovine ali koji vredi i u svojoj slabijoj, akcionoj polovini. Ljubitelji horora mogu da mu se poraduju.

 

Pročitao sam i svih dvanaest brojeva poslednjeg serijala She-Hulk koga je, kao i mnoge druge savremene Marvelove stripove napisao Charles Soule i bilo je to veoma prijatno iskustvo.

 

She-Hulk je, infamozno, strip koji svakih nekoliko godina dobije novi serijal da Marvel ne bi izgubio prava na lik (a time i na akcione figure, igračke itd.) i mada se to čini kao najcinični od svih ciničnih poteza Kuće ideja, urednici uredno na Jennifer bacaju dosta dobre scenariste. U poslednjih deset godina to su bili i Dan Slott i Peter David a pošto je za razliku od rođaka joj, Hulka, kod Jen uvek akcenat bio na tome da je u pitanju uspešna pravnica koja potpuno kontroliše svoje ponašanje i u Hulk formi, i ton njenih stripova uvek je naginjao nešto humorističkijem, urbanijem delu spektra.


Za Souleov serijal se može reći da je pun pogodak baš zato što Soule, inače pravnik po vokaciji, sa aktivnom advokatskom kancelarijom, skoro perfektno pogađa atmosferu i ton stripa koji ima u sebi i dobar broj scena superherojske tuče, ali se od drugih Marvelovih serijala izdvaja time što se najveći deo akcije odvija u sudnici. U ovom serijalu Jen otvara sopstvenu advokatsku kancelariju i okuplja interesantnu žensku ekipu saradnika a gro zapleta koje gledamo tiču se interesantnih i zamršenih sudskih slučajeva kojima je potrebno samo malo superherojskog začina da ovaj strip dobije potrebnu Mighty Marvel patinu.

 

Kome se ne dopada sve prisutnija „feminizacija“ Marvelovih stripova svakako neće ovde naći mnogo razloga da prekine sa gunđanjem, ali Soule (kao i Peter David pre njega) vrlo prirodno i organski piše strip u kome sve glavne uloge imaju žene, bez podilaženja političkoj podobnosti sa jedne ili seks-i-grad impulsima sa druge strane. She-Hulk je na prvom mestu đavolski dobar advokat a pošto je ovo superherojski strip, svi likovi u njemu su skloni preterivanju u reakcijama, bilo kada pljušte cinični onelineri, bilo kada pljušte hulkovske šamarčine. I to je vrlo zabavno, optimistično i lepršavo, baš onako kako neki matori među nama i pamte Marvel.

 

Soule ima i jedan vrlo ozbiljan zaplet u kome Jen brani Kapetana Ameriku od optužbi za nešto što je uradio još 1940. godine a tužbu zastupa niko drugi do Matt Murdock lično i ovaj „sukob“ između She-Hulk i Daredevila, iako se ne odvija na krovovima njujorških (ili sanfranciskanskih) zgrada i u kostimima, već u sudnici i u formalnoj odeći, uzbudljiv je i kulturološki interesantan a Soule na kraju kroz usta advokatice odbrane pravi veoma interesantnu poentu a osteralog Kapetana Ameriku još jednom potvrđuje kao heroja kakvog danas Amerika može samo da sanja da ima.

 

Crtačke dužnosti je većinu vremena ovde imao Javier Pulido čiji jako indi intonirani stil iako možda ne bi pristajao „pravom“ superherojskom stripu koji zahteva lenirifenštalovsku fetišizaciju tela i lica, ovde izvanredno pasuje uz vedar ton i svetao kolor.

 

Ugašen posle dvanaestog broja početkom ove godine, She-Hulk je bio optimističan i zabavan superherojski strip sa izraženom humanističkom crtom koja često nedostaje „velikim“ Marvelovim radovima i jedan od najboljih Souleovih projekata koje je do sada uradio bilo u Marvelu, bilo u DC-ju. Nadam se da ćemo uskoro, u relansiranom „novom“ Marvelu dobiti najavu da se Soule vraća ovom liku. Zaslužio ga je.

 

 

Pročitani stripovi: Ghosted, Nailbiter i Copperhead

Da sumiram ukratko svoje misli o dva serijala Joshue Williamsona o kojima smo već pričali na ovoj strani. Radi se o Ghosted i o Nailbiter (dok ću Birthright koji dobija odlične kritike, tek čitati).

Dakle, Ghosted je stariji od ova dva, započet je 2013. godine i završio se pre nekoliko nedelja dvadesetim brojem i, kako smo gore već primetili, ima to šarma ali nije nekakva obavezna literatura. Meni je pre svega bio interesantan jer je prvi trejd/ prvi story arc/ prvih pet epizoda radio Sudžuka, a Williamson je imao već solidnu reputaciju kao gan for hajr za skoro sve izdavače kojih čovek može da se seti (Monkeybrain, Marvel, DC, Dark Horse, Boom!). Ghosted my je, pak, bio prvi sopstveni tekući, prvi strip koji je bio njegova kreacija i postigao ozbiljniji uspeh (2011. godine je imao Xenoholics isto na Imageu ali je ugašen posle petog broja) i mada sama tematika nije sasvim moja šolja čaja, dovoljno je tu bilo zanimljivih elemenata da mu pružim šansu.

I, sad, nije mene Ghosted preterano osvojio, ali me nije ni sasvim odbio. Williamson je, ponoviću još jednom, uradio šarmantan strip koji se ne može pohvaliti nekim preteranim dubinama bilo u filozofskom pogledu, bilo u karakterizaciji, ali kako je njegova ambicija očigledno bila najviše da bude neka vrsta omaža avanturističkim i akcionim filmovima iz nekih prošlih decenija (četrdesete, šezdesete, sedamdesete…), samo sa naglašenom natprirodnom komponentom, onda je to i okej.

Ja nisam veliki ljubitelj ovakvog tretmana natprirodnog kakvo se ovde provlači jer sam mnenja da za lakonski, trivijalizujući pristup tematici života posle smrti, sveta duhova i mitoloških božanstava, gde se svi ovi motivi tretiraju kao švedski sto sa kog uzmeš šta god poželiš a ne brineš što ostalo završava u kontejneru, da za takav pristup, dakle, moraš da budeš mnogo dobar pisac sa mnogo jasnom vizijom da bi ga provukao na neiritantan način. Takav pisac je, recimo, Garth Ennis (videti najbolje Hitmana za dokazni postupak, mada dolaze u obzir i Ghost Rider, Preacher pa i Wormwood) a Williamson nikako još nije na nivou veličanstvenog Irca, tako da njegovo bavljenje pričama o duhovima, posedanju, demonskim intruzijama u naš svet itd. naprosto nema ubedljivost kakvu bi moralo da ima i pati od mnogo nedorečenosti i nadanja da čitalac neće preozbiljno razmišljati o zapletima i motivima. S druge strane, šarm koji sam pomenuo uspeva da dosta toga spase. Pomaže i što je osnovna potka priče zdrava, prvi trejd bavi se sakupljanjem tima koji treba da izvede neverovatnu pljačku, drugi infiltracijom u suludi kult u džungli itd. a glavni junak, vrhunski lopov kome praktično psihopatski karakter omogućava besprekorno planiranje poslova dosta čini da strip tera dalje. Taj glavni junak je teran mnogim ličnim demonima (metaforičkim i stvarnim) i okružen klišeiziranim ali dinamičnim likovima koji uspevaju da iznesu opet ne preterano eleganto pričane zaplete. Williamson je primetno bolji u nekim segmentima nego u nekim drugim i Ghosted mi je u tom smislu neka vrsta stripovskog analoga brze hrane ali i to je sasvim u redu jer su stripovi u velikoj meri u mom životu često ispunjavali baš takvu funkciju. Dakle, menadžment očekivanja je bitan.

Sudžuku kasnije menja Italijan Davide Gianfelice koga pamtim sa Milliganovog Greek Street i Woodovog Northlanders. Ni jedan od ta dva Vertigo serijala nije mi se mnogo dopao, ali za to nije bio kriv Gianfelice koji je pouzdan, temeljit crtač klasičnih italijanskih vrednosti i mada ni on ni Sudžuka nisu nastojali da ovo bude LEP strip, on je u vizuelnom smislu uvek funkcionisao baš kako je i scenario sugerisao, kao nekakvo B-roll, grindhouse tretiranje motiva koje bismo inače trošili u visokoprofilnijim X-Files ili štogod slično okruženjima…

Nailbiter mi je, pak, značajno bolji strip, ne čudi me da Williamson i crtač Mike Henderson za ovaj serijal dobijaju salve pohvala i neće mi iznenaditi ako tu bude i nekih nominacija i nagradica u budućnosti. Da se razumemo, nije Nailbiter MAJNDBLOUVING ali je sa njim Williamson demonstrirao zanatske veštine izšlifovanije na primetno višem nivou nego sa Ghosted pa iako priča priču sa gomilom likova i gomilom motiva i gomilom rukavaca radnje, dakle, da skratim, iako drži mnogo više loptica u vazduhu nego što je radio sa Ghosted, to mu ide bolje i ovo je zabavniji strip da se čita. Dve glavne stvari u njemu koje meni lično prijaju više su: prvo to da strip ne uvodi arbitrarno kojekakve natprirodne motive i za sada su njegovi strava i užas bazirani na mnogo elegantnijim idejama nedorečenog, nagoveštenog, nesaznatog, nesaznatljivog. Njegov horor je, dakle, od one suptilnije vrste, horor onog što ne vidimo, što zamišljamo, što nam više prećuti nego što nam kaže i to ide kako treba. Druga stvar je što Williamson ima u temelju zapleta jednu VELIKU misteriju prema čijem razrešenju za sada ide čitava radnja stripa i bez obzira na uvođenje novih likova, njihovih nekakvih ličnih storija, novih motiva, novih slojeva zapleta u zajednici gde se priča dešava, opšti utisak je da je sve to povezano sa tom glavnom misterijom. Drugim rečima, Williamson je ovde pažljivo proučio šta je funkcionisalo u narativima poput Lost ili, eto opet X-Files, i iskoristio ga kako treba.

Generalno, i seting je srećno odabran, ovo je smalltown horor u američkoj zabiti koji, opet, ima dovoljno originalnosti da se ne zaplete u korenje klišea iz kojih je zaplet iznikao. Gradić u kome se priča dešava je zavičaj prevelikog broja tematskih serijskih ubica da bi to bila slučajnost i ovo privlači pažnju FBI agenta koji nastoji da istraži šta se tu dođavola dešava. No, pomenuti FBI agent je zapravo samo mekgafin da se na scenu dovede „stvarni“ glavni junak, vojni islednik sa interesantnom karakterizacijom (on nije klasičan noar depresivac niti klasičan afroamerički antiheroj) pa da se onda njemu priključe i lokalci koji su, opet, interesantne varijacije na stereotipe – tinejdžerka koja prezire život u provinciji i prati karijere serijskih ubica ali i lokalna šerifica koja ne voli ljude koji ne igraju po pravilima, bez obzira da li su lokalci ili došljaci.

Naravno, možda najveći aset stripa je lik titularnog Nailbitera i Williamson ovde srećno ubada u centar mete kreirajući lik šarmantnog psihopate, tematskog serijskog ubice okrivljenog za 46 ubistava (i griženja noktiju žrtvama) a koji je na suđenju oslobođen na ime tehničkih detalja koje za sada još uvek ne znamo. Edward Warren je onaj hodajući ambis koji prkosno, preteće i cinično gleda u onog koji gleda u ambis, pritom dovoljno samosvestan da se već na početku stripa sprdalački pozove na Hanibala Lektora i koji, uprkos svemu, čitaocu ne može a da ne bude simpatičan, Njegov intiman odnos sa glavnim likovima je dobro pogođen i vođen kroz sve luđe i luđe situacije koje im se dešavaju dok strip dobija na tempu i sugeriše sve dublje nivoe misterije i strašnija otkrića u budućnosti. Pritom, Williamson nam je do sada otkrio jako malo toga a to mene još uvek ne frustrira, što nije mala stvar. Nailbiter je jedan od retkih serijala čije nove epizode čitam čim izađu (umesto da čekam krajeve priča) jer želim da znam šta je bilo dalje.

Hendersonov crtež je odličan. Stilizovan kad treba, realističan kad treba, dinamičan kad treba, dostojanstveno ikoničan kad treba on uspelo potpomaže atmosferu horora koja se, kako već rekoh, u mnogome oslanja na misteriju, nedorečenost i nepokazanost. Lep strip.

 

I kad sam već kod ženskih šerifa koji zavode red u provincijskim gradićima, red je da prijavim i da sam pročitao do sada izašlih devet epizoda serijala Copperhead. Deveta epizoda izašla je prošle nedelje, posle nekoliko meseci kašnjenja i iako čekamo i desetu epizodu da bismo videli kraj druge priče, a autori se zaklinju da ona stiže na vreme, narednog meseca, mislim da se na osnovu već pokazanog može sa autoritetom pričati o ovom serijalu.

Copperhead je praktično od prvog broja nailazio na oduševljene reakcije, kako čitalaca, tako i kritike i kolega (Brajan Von veli da je to bio najbolji Imageov debi prošle godine) i slutim da se ovde u velikoj meri radi o tome da se ljudima sviđa seting. Pričamo o „svemirskom vesternu“, jelte, a te dve reči, iskombinovane, umeju ljude da nateraju da izgube kontrolu. I Star Wars je, znamo, dosta pametno igrao na ovu kartu u prvom filmu, a posle je došao Firefly i tako dalje.

Copperhead je jedan od novih stripova koje piše Jay Faerber, kada stigne, u pauzama pisanja za televiziju i znajući žanrove po kojima je poznatiji (vedra superherojština, mračni krimići), ovo je interesantan iskorak. Ono gde se Faerberov rukopis nedvosmisleno prepoznaje je ekonomičnost pisanja i lakoća pripovedanja. Copperhead je strip koji vrlo malo vremena troši na infodampove, establišing šotove i ekspoziciju. Njegova naracija je britka i odvija se kroz akcije i dijaloge protagonista, neretko oboje u isto vreme, ali čak i kada autori posednu likove za sto i puste ih da pričaju, nema tu mnogo istovara koncepata i prethodnih zapleta koji bi opterećivali brzi tempo. Naprotiv, mnogi od tih „mirnijih“ momenata dijaloga su pre svega momenti karakterizacije, brze razmene između likova koje malo poteraju zaplet dalje a malo nam i ukažu kakav je ko i šta misli o onom drugom. Faerbera izuzetno cenim zbog toga kako čini da ovo sve izgleda lako i da sa minimumom reči postigne maksimalne rezultate. Naravno, neki likovi su tu zbog tempa ipak krajcovani za prostor pred kamerom, koriste se samo utilitarno i oseti se malo da strip radije juri kroz priču nego da se njima posveti, ali opet – to je takav strip i Faerber uvek tako piše.

Seting i glavni likovi su vro školski odmereni. „Svemirski vestern“ u ovom konkretnom slučaju znači da imamo 24. vek, nekakvu planetu u nekom sistemu negde na koju dolazi žena sa malim sinom da preuzme mesto šerifa za koje je otvoren oglas u rudarskom gradiću na samoj ivici kakve-takve civilizacije. Na planeti se donedavno ratovalo, ljudi su pobedili i sada žive sa poraženom rasom (koja podseća na džinovske, humanoidne pse) koja iako integrisana u društvo i dalje nije potpuno integrisana pa se osećaju rasne tenzije. Tu su i druge rase – neke od njih tuđinske, neke nativne za planetu a neke veštački kreirane za potrebe ratovanja i mada Faerber za sada ne pozicionira rasne elemente narativa u centar, oni su bitni i jasno reflektuju neke elemente američke današnje stvarnosti.

Likovi, u tom istom smislu, uspevaju da budu višeslojni iako su svi skriveni iza nekih svojih ličnih štitova (pošto svi imaju nekakve prtljage iz prošlosti), na čelu sa šerificom koja se preziva Bronson, ne voli kad je ne slušaju, ima jaku desnicu i neprijatan rasistički stav prema artificijelnim ljudima napravljenim kada je počeo rat da budu topovska hrana na strani ljudi. Ovim se želi, jelte, sugerisati, kako likovi imaju prostora da i dalje izrastu i deo pričanja u ovih prvih devet epizoda svakako i jeste to da likovi izlaze iz svojih zona komfora i dotiču stvari koje ne bi inače, jelte, doticali. Nije to ODVEĆ po nosu čitaoca i može da se čita bez prevrtanja očima. Sami zapleti su prilično solidno apropriranje vestern motiva – sukobi sa nativnim stanovništvom i desperadosima koji sebe smatraju ne samo oportunistima već i političkim aktivistima itd. i Copperhead lepo kombinuje dinamičnu akciju sa jednim dubljim, i sporije razvijanim sociopolitičkim elementom narativa koji će, bez sumnje, biti sve primetniji kroz naredne story arcove – zameci se već vide kroz tretman artificijelnih ljudi, kroz natuknice o prošlosti Bronsonove, kroz prikaz lokalnog industrijskog moćnika. Uglavnom, ja sam za sada prilično zadovoljan ako već ne raspamećen. Crtež Scotta Godlewskog je vrlo odgovarajući. Godlewski je jednako ekonomičan kad crta kao Faerber kad piše – pamtim ga još sa Boom!ovog miniserijala Codebreakers i mislim da je obavio odličan posao ukkapajući se u Faerberov tempo pripovedanja tako da strip prosto leti napred bez prepreka. Takođe, dizajn likova i lokaliteta mu je ekonomičan ali ubedljiv i, uz odličan kolor Rona Rileyja Copperhead izgleda nenametljivo a veoma funkcionalno.