Pročitani stripovi: Kaijumax

Teško je poverovati ali, 2020. godina je a ja sada po prvi put pišem o stripu Zandera Cannona, Kaijumax. A u sred smo pete sezone od šest originalno predviđenih. Kaijumax je još od 2016. godine strip o kome pričaju svi ljudi od ukusa a glavni razlog što do sada nisam pisao, pored toga da sam ovo ljubomorno čuvao kao kakvu slatku tajnu, je to da sam čekao da vidim da li će tokom novih sezona strip pokazati da ima nekakav metazaplet čije će razrešenje biti servirano u šestoj, poslednjoj sezoni, barem po originalnom planu autora.

Sasvim moguće da hoće, ali za sada Kaijumax je više kolekcija priča u jednom izvanredno zanimljivom univerzumu nego čvrst narativ sa jasnim lukom zapleta i raspleta koji pratimo tokom pet godina. Činjenicu da i sa prilično labavim „glavnim“ tokom narativa Kaijumax izvrsno funkcioniše strip ima da zahvali ne samo tom izvanredno zanimljivom univerzumu već i velikoj autorovoj spretnosti da nam proda svet i likove koji u prvom trenutku izgledaju kao da su dobri samo za jedan solidan vic, te da nam uz njih proda i momente vrlo umešno plasiranog socijalnog komentara pa i autentične ljudske drame.

Cannon je čovek koga, sem po Kaijumax, istorija uglavnom pamti kao saradnika Alana Moorea i Genea Haa na izvrsnom ABC-jevom erijalu Top 10 sa prelaska milenijuma u milenijum u kome je klasičan „pandurski“ strip o doživljajima pripadnika jedne policijske stanice savršeno doveden u domen visokog koncepta time što su svi likovi – od policajaca, preko prestupnika, pa do običnih građana – imali različite supermoći. Moore, Ha i Cannon su ovim sebi napravili prostor za sjajnu satiru a Cannon, čiji je zadatak uglavnom bio da radi lejaut preko koga je Ha crtao detalje, je objasnio da mu je Top 10 i poslužio kao glavna inspiracija za Kaijumax, sa svojim spojem apsurdnog i žanrovski realističnog, a što je u kompletu tvorilo finu satiru. Konkretno, pojavljivanje „realističnog“ lika Godzille u Top 10 koji se žali na mlada čudovišta koja samo duvaju i ne zanima ih alkohol je bio zametak iz koga će izrasti Kaijumax.

Cannon je imao i nešto sreće – u tome da je Oni Press, firma posvećena „pravom mejnstrimu“ u stripovima* izdavački stala iza jednog naoko sasvim šaljivog koncepta, ali i tome da je Kaijumax sasvim uspešno preživeo spajanje Oni Pressa i Lion Forgea u Polarity, bez značajnih promena u produkcijskim uslovima ili ritmu izlaženja.*dakle, firma koja smatra da je činjenica da su mejnstrim stripovi u SAD oni superherojskog žanra – anomalija 

Kažem „sreće“ ali Cannon je sa ovim stripom u velikoj meri kovač sopstvene sreće. Kao kompletan autor (sem pomoći koju mu pruža Jason Fischer na kolorisanju), Cannon je ne samo kreator jednog fascinantnog stripovskog sveta, već i isključivi crtač, scenarista i leterer serijala koji godinama ne izgleda kao ijedan drugi na tržištu i pleni izrazitim identitetom i karakterom.

Glavni „trik“, ili ako hoćete „gimik“ Kaijumax je spoj dve naizgled sasvim nespojive žanrovske matrice: zatvorskog fima (ili, radije, televizijske serije poput Prison Break ili OZ, koji je po autorovim rečima dao dobar deo rane inspiracije za strip) i japanskog Kaiđu filma/ televizijske serije, dakle, žanra u kome džinovska, često temataska čudovišta dolaze u kontakt sa „normalnom“ ljudskom civilizacijom i nastaje lom. Sam termin Kaijumax je spoj reči „kaiđu“ koja označava čudovišta i „supermax“ koji označava specijalni zatvor pa se i osnovna koncepcija stripa može sasvim lagodno spakovati u jednu jedinu rečenicu: Kaijumax je strip o ostrvu u Tihom okeanu koje je pretvoreno u specijalni zatvor za čudovišta.

Nešto što, kako rekosmo, deluje kao solidna priprema za vic koji će nas obradovati duhovitim pančlajnom do sada je, u pet godina trajanja, izguralo dvadesetosam epizoda izuzetno interesantnog i fantastično karakternog strip-rada koji je uspeo da ne izgubi svoju parodijsku svežinu i satiričnu oštricu ali i da nam ponudi već pominjani socijalni komentar i dramu bez upadanja u dnevnopolitičke igrarije. Cannon je ovde pronašao neku vrstu zlatne žile i mada je konzistentni uspeh Kaijumax  svakako baziran na toj šašavoj, vickastoj premisi, on je bez i najmanje sumnje u prvom redu rezultat atutorovog krvavog rada a koji, opet, sam Cannon u nekim pisanijima u mesečnim sveskama objašnjava do najsitnijih detalja, ne samo nudeći početnicima izuzetno korisne uvide u to kako izgleda rad profesionalnog strip-autora, već i jasno komunicirajući strast koja ga nosi kroz ovu avanturu.

Naravno, ljubav prema kaiđu filmovima i super sentai/ tokutatsu serijama (i njihovom krosoveru) nije danas nekakva egzotična ideja za zapadnjake, ali Cannon je uspeo da pronađe izuzetno dobru ravnotežu između kreativnog korišćenja te svoje ljubavi za pisanje i crtanje izuzetno upečatljivih likova i zapleta prepunih referenci i naklona izvornom materijalu, i jednog skoro agnostičkog pristupa žanru u kome se ne poštuje ni jedno od „zadatih“ pravila i izvorni materijal se tretira kao glina koju spretni majstor može da oblikuje po svojoj volji.

Cannon i sam kaže da sebe ne smatra dubinskim poznavaocem kaiđu problematike i da čitalac koji sve reference prepoznaje odmah i na prvu loptu zapravo poznaje žanr daleko bolje od njega koji je do mnogih od referenci došao čitanjem raznih wikija i knjiga. Možda ključno, iako je Godzilla – s dobrim razlogom – praktično simbol kaiđu žanra i prva asocijacija najvećem broju zapadnjaka i istočnjaka kada se o ovom žanru priča, Cannon je više puta insistirao da je zapravo osnovna tonalna i filozofska podloga za produženi rad na Kaijumax ne Tohov Godzilla serijal već Tsuburayin Ultraman, dakle tokutatsu serijal koji je spojio super sentai i kaiju ideje u jedan spektakl akcije i mašte, uglavnom nezainteresovan za čvrsti kontinuitet i zacrtani „lore“.

Ovo se jako oseća u Kaijumax ne samo u tome kako su prominentni ljudski likovi svi redom zatvorski stražari koji koriste specijalna „odela“ nalik Ultramanovom kostimu, a koja ih čine kadrim da se bore sa čudovištima veličine desetospratnice na ravnoj nozi*, već i time da Cannon izvanredno uspešno koristi tehniku sugestije bez mnogo dubinskog objašnjavanja da nam oslika jedan apsurdistički, nemogući univerzum tako da ga odmah „razumemo“ i da ne postavljamo mnogo pitanja tipa „ a kako ovo“ i „a zašto ovako“, dok nam je pažnja okupirana zatvorskim (ljudskim) dramama što se razvijaju između inteligentnih robota zavetovanih religiji pacifizma, planina koje manipulišu ljudskom voljom, džinovskih guštera navučenih na sisanje struje iz dalekovoda, jednoroga koji svojim rogom prave drugim robijašima tetovaže što daju i psihodelične halucinacije, intergalaktičkih dilera radioaktivnih izotopa koji se u zatvoru koriste kao narkotici, korumpiranih čuvara koji ne izlaze iz svojih kostima, trudnih ženskih robota…
*i da, videćemo kasnije, začnu život u seksualnom odnosu sa robotom

Kaijumax je svoj glas našao veoma rano u prvoj sezoni prikazujući populaciju zatvora kao ne puki materijal za smeh i parodiju već kao duboko tribalizovanu zajednicu, razdeljenu po ideološkim i, hm, etničkim, možda čak rasnim linijama, sa J-pop likovima čija porekla možemo naći u japanskoj popularnoj kulturi sa jedne strane, Kriptidima koji su mahom poreklom iz zapadnjačkih mitova (morske zmije, zmajevi, krakeni…), mehaničkim konstruktima… Ove grupe u zatvoru sve odreda imaju svoju hijerarhiju i određene rituale i mada Kaijumax nikada ne prestaje da bude duhovit strip, on ostavlja i utisak jake naturalističnosti sa bizarnim čudovištima koja sva odreda koriste zatvorski sleng, udružuju se u ekipe, prete jedna drugima, prave dilove, bore se za premoć, ucenjuju jedna druge, komuniciraju sa spoljnim svetom kako bi došla do narkotika ili bilo čega što će im dati ikakvu prednost u mikrozajednici koju na okupu drži samo šačica posebno obučenih i opremljenih čuvara.

Kaijumax svoj ton postiže, kako i Cannon sam kaže, time što prikazuje sistem koga više zanima sprovođenje pravila nego zaštita pravde pa i sam upravnik zatvora, Kang, ratni veteran i čovek sa interesantnom karakterizacijom u kojoj se mešaju korumpiranost i jedna suštinska čestitost, vrlo jasno svojim zaposlenima kaže da zatvorenike u zatvoru u svakom trenutku drži samo iluzija da su slabiji i razdeljenost po rasnim i kulturološkim linijama. „Ako bi se oni udružili protiv nas“, kaže on u jednom momentu, „Ne bismo imali nikakve šanse da ih ovde zadržimo“.

Otud je veliki deo šarma ovog stripa upravo u pokazivanju karaktera likova koji pripadaju različitim grupama ali imaju i svoje distinktne ličnosti koje neretko idu nasuprot psihologiji mase. Neki od likova ovde samo žele da budu uz skut lokalnog siledžije a neki, opet, samo žele svoj mirni kutak u zatvoru, da hrane ajkule-ljubimce ili da šišaju druge kaiđue koristeći iščupanu genrator-vetrenjaču kao trimer.

Zatvorenici, ali i kaiđui na uslovnoj slobodi koje povremeno pratimo u ovom stripu, pričaju duhovitim ali veoma autentičnim slengom koji, naravno, gradi deo svoje osnove koristeći žargon različitih entičkih i drugih društvenih grupa u SAD i kombinujući ga sa neverovatno prirodnom aproprijacijom žargona ljubitelja kaiđu i tokutatsu produkcije. Čudovišta otud uspevaju da deluju kao jasne parodije na „zatvorsku“  estetiku, sa jasnim analogijama onoga kako Afroamerikanci ili Latino zatvorenici u serijama govore jedni sa drugima, a da to opet ne ispadne ni eksploatativno niti jeftino i podsmešljivo. Sam Cannon je na pitanje o tome kako izlazi na kraj sa aveti kulturne aproprijacije odgovorio da je vrlo svestan u kakvu duboku vodu je zagazio kao strejt beli muškarac koji za strip o fantazijskim čudovištima – dobrim delom iz tuđih kultura – koristi analoge slenga američkih etničkih manjina da kreira nekakvu društvenu kritiku, ali da se nada da ga spasava njegov napor da se ne prave poređenja jedan na jedan niti direktna „prepisivanja“ iz stvarnosti.

Za moj račun ovo je vrlo uspešno i Cannon postiže izuzetan parodijski nivo time što čudovišta sama sebe tematizuju i mitologizuju paralelno koristeći tehnike američkih gangstera ali i reference na kaiđu pop-kulturu. Čudovišta tako koriste reč „mon“ onako kako bi u Americi koristili reč „man“ kada se oslovljavaju, a neretko jedni za druge govore „my lizza“, bez obzira da li su zaista gušterske tematike ili ne, a možda najzabavnije je kako se jedni drugima obraćaju sa „megafauna“. Bog je ovde „Goj“, fucking je „redking“ i tako dalje, a Cannon ide veoma duboko u oslikavanju jedne suštinski getoizirane, marginalizovane kulture pokazujući nam tipične gangsterske gestove i znakove, pa i dajući nam masivne količine rep-stihova koji uspevaju da istovremeno budu i parodija ali da imaju i taj ukus autentične reprazent i battle glume.

Ova autentičnost preslikava se i na ostale elemente prikazivanja života u i izvan zatvora sa vrlo jasnim i dobro odmerenim prikazivanjem da „čudovišta“ svoj status prestupnika i otpadnika od zakona duguju ili odrastanju, ili pripadanju drugoj kulturi, nedostatku obrazovanja koji bi im omogućio prilagođavanje mejnstrim kulturnom modelu itd. Ovo je vrlo tipično bela, liberalna vizura iz koje se gleda na marginalizovanost manjina ali Cannon uspeva da je plasira bez paternalističkog opterećenja, prikazujući nam dinamiku odnosa među samim čudovištima vrlo žanrovski realistično, oslikavajući njihove životne izbore kao često loše i po njih fatalne ali bez pridikovanja, kritike ili ponižavajućeg sažaljenja, uvek uspevajući da kaiđu estetiku upsosli na najbolji način da se izbegnu patetičnost ili eksploatacija.

Ovo pomaže da se i neke zaista teške teme provuku bez frikcije – pa tako različiti karakterni lukovi tokom razlilčitih sezona pokazuju porodično nasilje, dečiju prostituciju, rasnu diskriminaciju (i to u priči o kaiđuu koji je na uslovnoj slobodi i kao jedan od njenih uslova mora da ima posao i aktivno radi na svojoj socijalizaciji sa ljudima), te uobičajene zatvorske epizode sa korumpiranim stražarima koji šuruju sa mafijom, sa zatvorskom doktorkom koja ima najplemenitiju nameru da leči čudovišta ali se zaljubi u harizmatičnog psihopatu na odsluženju itd.

Cannon sve ovo crta sa takvim karakterom da je Kaijumax uprkos svojoj jasnoj, manifestnoj farsičnosti istovremeno izuzetno „stvaran“ strip. Kada su ljudi u kadru – a što je srazmerno retko – podsetimo se zapravo njegove farsičnosti jer Cannon ljudske likove – mahom azijskog porekla – crta u jednom skoro pa superdeformisanom stilu, sa velikim glavama i manjim telima, kako bi nas podsetio na suštinski infantilne (u nimalo negativnom smislu) korene velikog dela popularne kulture koju koristi za preldožak. No, većina ljudskih likova većinu vremena provodi u odelima i oklopima koji su dizajnirani po Ultraman, Kamen Rider i  Voltron uzorima i, paradoksalno, Cannon postiže da veliki, nezgrapni i nominalno bezizražajni oklopi budu ekspresivniji od običnih ljudskih figura.

Ovo sve još više važi za same kaiđue koji, kako sam već nekoliko puta rekao, imaju fantastičnu količinu karaktera. Cannon je apsolutni majstor izražajnosti i uspeva da svoje groteskne, karikirane džinovske guštere, kamene monstrume, pokemone (u petoj sezoni) i druge kaiđue ne samo humanizuje već učini istinski dubokim, ubedljivim karakternim „glumcima“. Electrogor je recimo izvanredno ubedljiv kao uplašeni, očajni otac dvoje dece koja su ostala da se staraju sama o sebi kada je on uhapšen i odveden u zatvor, Zonn je snalažljivi, opasni karijerni gangster koji i u zatvoru nalazi razlog da se samozadovoljno smeška i preokreće svaku situaciju u svoju korist, Stvorenje iz Đavoljeg potoka je džinovska koza koja ide na dve noge i pokušava da prevaziđe traumu odrastanja u porodici gde je majka pristojna, pobožna žena a otac sam Satana itd. Čitava treća sezona prati događaje u ženskom krilu zatvora i Cannon ovde uspeva da nam podari gomilu fantastično osmišljenih ženskih likova koji nemaju ni trunku uobičajene stripovske eksploatacije, ni trunku „muškog pogleda“ i koje su time značajno životniji od stripovskog proseka, dok nas provodi kroz priču o trudnoći i porođaju predstavljenim grafički ubedljivo i dramatično a da opet nema ni govora o nekakvom pornografskom prikazivanju.

Kaijumax pritom ima jedan od najčistijih lejauta u savremenom stripu, sa urednim, pravilnim kadrovima, jasnim, disciplinovanim linijama, minimumom potrebnih detalja i svetlim, živim kolorom. Cannon ne koristi „napredne“ pripovedne tehnike sa ispadanjem iz kadrova ili poigravanjem formatom (mada ima momente kada oblačići sa tekstom ne mogu da se vide čitavi u kadru jer likovi, zbog intenzivne unutarnje drame ne čuju dobro druge likove koji pričaju) i njegov pripovedni postupak je besprekorno odmeren i elegantan u odabranom, disciplinovanom pristupu, oslanjajući se na tajming i dinamiku prelaska oka preko stranice, vođenog pažljivo naglašenim detaljima da se postignu dramatični ili, neretko, komični efekti. Pošto Cannon sam radi i letering, i to ručno upisujući tekst u oblačiće, ovde imamo onu idealnu sinergiju teksta, crteža i dizajna da dobijemo strip koji je potpuno usklađen sa svojim unutarnjim „ja“, strip u kome je karakter gotovo isto što i priča.

Utoliko, iako svaka od sezona priča neku svoju priču, Kaijumax kao celina, za sada nema jedinstven zaplet niti vidimo da se skup od šest planiranih sezona kreće ka nekom jednoznačnom zaključku. Ovo jeste njegova snaga, da ne bude zabune, jer Cannon vrlo svesno i namerno ide na pojedinačne priče i karakterne lukove, stavljajući svoje likove na teška iskušenja i dopuštajući im da se menjaju (ili, eh, lome) a da generalna postavka zapravo ne mora da se menja. Ovo uostalom, po prirodi stvari nije strip u kome likovi mogu da menjaju mesto na kojem se radnja dešava, a priroda zatvorskog okruženja je u tome da se stvari iz dana u dan, meseca u mesec i godine u godinu – ne menjaju. Cannon vrlo spretno barata likovima koji su izvan zatvora ali su za njega vezani organskim vezama, da nam ipak podari pogled i u širi svet, ne samo naučnofantastičnu Zemlju koja je očigledno ova naša Zemlja ali u jednoj paralelnoj istoriji, već i da ode dalje, u svemir, iz koga neka od čudovišta kanonski i dolaze, i prikaže nam deliće šireg, kosmičkog konteksta u kome sve ovo postoji.

Čudo nije da je Kaijumax jedan od najboljih stripova koji izlaze u Americi poslednjih pola decenije već u tome da do sada niko nije snimio film ili seriju po motivima ovog stripa. Autor pominje da su se nekakvi pregovori dogodili ali konkretnih vesti još uvek nema.

„Da li je Kaijumax strip za mene“, pitate se sada, „čak iako nisam poznavalac Toho produkcije i ne znam ništa o Ultramanu?“ Svakako, Kaijumax će biti zabavan onima koji prepoznaju aluzije na različite verzije Godzille i proširene menažerije što uz Godzillu ide u Toho univerzumu, onima koji su gledali Ultramana i odrastali uz Kamen Ridera i Voltrona, ali Kaijumax je strip koji sav taj kaiju/ tokutatsu sloj koristi kao ukras da bi pričao tvrde a veoma humane priče o najgorim mestima u našem društvu. Poznavanje izvornog materijala nikako nije uslov da bi se u ovom stripu nesputano uživalo a, uostalom kako Cannon uz svaki broj ima i po jedan odlično napisan prikaz nekog klasičnog kaiđu filma, posle pet pročitanih sezona ćete imati vrlo solidnu ideju šta sve možete da pogledate da biste se uputili. Kaijumax je pritom dostupan za zaista skroman novac u lepim kolekcijama a imućniji čitaoci će se obradovati na vest da postoje i deluks kolekcije koje za duplo više para nude i verzije stripova sa obimnim i detaljnim anotacijama. Kako sam već rekao, trenutno smo u drugoj polovini pete sezone a šesta će, ako svet pre toga ne potone u varvarstvo, biti urađena iduće godine – poslednji je trenutak da uskočite na voz za ostrvo monstruma!