Pročitani stripovi: Johnny Red

Poslednjih nedelja sam uglavnom čitao stari Sexcret Six serijal Gail Simone podsećajući se koliko je to dobro i zašto je u pitanju superherojski strip koji svi treba da pročitaju, pogotovo nakon što je Suicide Squad postao bioskopski hit, ali o tome ne bih da (ponovo) pišem jer je isti već obrađen pre nekoliko godina na UPPS-u.

 

Umesto toga, evo nečeg drugog.

 

O Garthu Ennisu ovde pišemo dosta često, ali za to svakako ima i dovoljno razloga i povoda. Irac konstantno održava povisok nivo kvaliteta pa su i njegovi „lošiji“ stripovi (na primer na ovom topiku dvaput živopisani Caliban) zapravo znatno bolji po mnogim elementima od većine onoga što kolege rade.

 

Kao ljubitelj ratne tematike i večiti zatočnik ideje da treba mrzeti rat ali diviti se vojnicima, Ennis je jedan od retkih autora (u savremenom anglofonskom izdavaštvu) koji stripove o Drugom svetskom ratu piše godinama u kontinuitetu, sve to za nekoliko različitih izdavača (Marvel , Dynamite…). Miniserijal Johnny Red, koga je nacrtao Keith Burns je počeo da izlazi prošle godine, završio se pre nekoliko nedelja šestim brojem i predstavlja novi izdanak ove grane Ennisovog stvaralaštva, te neku vrstu ostvarenja sna.

 

Naime, Johnny Red spada u britanske „ratne“ stripove koji su izlazili sedamdesetih godina prošlog veka i bili popularni među dečacima onog vremena, noseći magazine poput Eagle ili Commando. I kod nas su neki od ovih stripova objavljivani u Zabavniku, Stripoteci, Denisu ili Eks Almanahu i činili solidan deo mog detinjstva. Titan Comics je pre izvesnog vremena objavio antologiju originalnih Johnny Red stripova a za koju je Ennis zamoljen da napiše predgovor i tu je onda započet i dijalog o ributovanju ovog stripa. Ennis je priliku prihvatio oberučke i rezultat je nova priča o britanskom pilotu koja je u netom objavljenoj kolekciji dobila i podnaslov (koji ukazuje na model aviona oko koga se deo zapleta vrti) tako da je sada puno ime Johnny Red: The Hurricane. Pošteno.

 

Ono po čemu se Johnny Red izdvajao od drugih britanskih ratnih stripova svog vremena bila je – za sedamdesete godine prošlog stoleća prilično radikalna – postavka u kojoj se britanski pilot protiv nacističke nemani bori udružujući se sa crvenom armijom i njihovim pilotima. Ovo je bilo nekoliko godina pre nego što će Sovjetski Savez sa Mihailom Gorbačovim na čelu započeti svoje otopljavanje odnosa sa zapadom i celu priču oko perestrojke i glasnosti, dok je hladni rat još shvatan prilično ozbiljno, pa je magazin Battle koji je ovo publikovao u teoriji smelo išao putem kojim drugi nisu stupali. No, ovo je bila uspešna i popularna publikacija sa gomilom voljenih stripova (The Sarge, Death Squad, Darkie’s Mob…) a Johnny Red su stvarali renomirani kreatori (Tom Tully koji je radio popularni fudbalski strip Roy of the Rovers i Joe Colquhoun (Charley’s War)) tako da je i strip uživao priličan uspeh kod publike.

 

Ennis se za svoj ribut verno držao predloška i njegov Johnny Redburn ima prilično komplikovan ali sasvim plauzibilan razlog za to što se kao bivši pilot RAF našao u sastavu sovjetske ratne avijacije, sa sve svojim Hawker Hurricane lovačkim avionom. Zapravo, priča koju dobijamo u ovom stripu pripoveda se kroz prisećanja ruskog ratnog veterana koji je leteo i borio se rame uz rame sa britanskim pilotom i kako se to od Ennisa već i očekuje, stvari su detaljno istražene i rekonstruisane kako bi se postigao visok nivo istorijske verodostojnosti. Uostalom, Ennis je kao dečak pisao magazinu Battle da upozori kako crtež jednog od tenkova u nekom od njihovih ratnih stripova ne odgovara predlošku iz stvarnog života.

 

S druge strane, Ennis je autor, ne puki prezenter istorijske memorabilije i Johnny Red je punokrvna, tvrda ratna priča koja uspeva da uhvati duh tog nekog očajničkog herojstva u kome se iluzija lišeni vojnici na kraju bore kao lavovi zato što ratuju jedan za drugoga, a da istovremeno proturi i elemente nekih tema dragih Ennisu. Recimo, ovde se ponovo prikazuje sovjetska ženska letačka jedinica o kojoj je Ennis već pisao u serijalu Battlefields, a meditacija o ljubavi prema vojnicima i mržnji prema ratu izvedena je na nekoliko nivoa.

 

Neki od ovih nivoa deluju pomalo programski – recimo refleksije o Staljinu kao o ludaku i tiraninu koje, svakako, mogu da budu deo individualne percepcije nekih od likova ali ih je, u stripu zapadnjačkih autora teško ne pročitati i kao – možda i sasvim nehotičnu – instancu tog nekog egalitarističkog pristupa u kome se izjednačavaju Staljin i Hitler, komunizam i nacionalsocijalizam, a zarad narativa u kome je evropski put onaj srednji, demokracki itd. Ali dobro, ovo je strip koga piše Irac, crta Englez, a publikuje britanska firma sa najvećim delom tržišta u SAD, možemo očekivati ovakve momente.

 

S druge strane, Ennis je uobičajeno progresivan kada piše svoje likove, pa je tako tretman žena i sovjetskih vojnika sasvim na svom mestu. Sam Johnny Redburn je ona klasična usijana glava, strastveni antiheroj koji se bori zato što smatra da je to ispravno a ne jer veruje u ono što govore ljudi na vrhu komandnog lanca i mada nisu svi njegovi potezi uvek ispravni, srce mu jeste tamo gde treba. Strip je, očekivano, ispunjen sa dosta nasilja –na kraju krajeva pričamo o ratu na istočnom frontu – ali dobijamo i bljeskove romanse i seksa što ga sve čini „odraslijim“, no ovo je, na kraju dana jedan sasvim žanrovski rad i samo demonstrira koliko su se granice žanra pomerile u ovih nekoliko decenija otkako su klinci koji su stripove čitali postali lučonoše savremenog anglofonog stripa.

 

Ennis nam nudi galeriju relativno grubo istesanih ali šarmantnih likova koji uspelo plasiraju ideju o učestvovanju u ogromnom oružanom sukobu na čijim ivicama se vode grčevite, očajničke borbe u kojima se žrtvuju životi i resursi a da više niko zaista ne zna kuda stvari zaista idu. Vojnici su, kako to kod Ennisa ume da bude, časne, grube persone koje ratuju i ginu bez prenemaganja, ali prikaz nekoliko NKVD oficira koji se pojavljuju u stripu je interesantno višeslojan.

 

Isto važi i za sam zaplet koji prvo deluje kao da će se vrlo čvrsto držati istorijskih činjenica , ali brzo se ispostavlja da je istorija samo široko platno na kome Ennis priča jednu what if… priču. Naravno, ima tu mnogo vrlo detaljno, ali nenametljivo iznesenih informacija koje će rajcati WWII gikove, pogotovo onaj podskup koji se loži na istoriju ratne avijacije, pa tako slušamo mnogo toga o tehnici i taktici, ali s druge strane, kad Ennis zaista krene u srž ove priče i pokaže se zašto je jedinica kojoj se eksplozivni Englez pridružio tretirana kao gomila potrošnih otpadnika, čitalac doživi ozbiljan, mada, naravno pozitivan šok.

 

Na kraju je ovo jedan vrlo žanrovski strip o anonimnom heroizmu ljudi sa margina velikih herojskih narativa o otadžbinskim i drugim pravednim ratovima i Ennis nenametljivo i prirodno plasira gomilu refleksija o klasnoj prirodi velikih sukoba i odanosti koja mora da nađe način da zaobiđe političke igrarije kako bi se stavila u službu nečeg istinski pravednog. Od njega – dovoljno.

 

Keith Burns koji je ovaj strip nacrtao uhvatio je prljavu, haotičnu prirodu originalnog Johnny Red, pa je pojačao još par stepeni. Ovaj miniserijal karakteriše bogat i agresivan rad tušem, mnogo ekspresivnih likova, ali i velika pažnja posvećena istorijskoj verodostojnosti u prikazu opreme, uniformi, letelica… Burns citira Franciska Goju i njegovu seriju grafika o užasima rata kao jedan od uticaja na svoj rad, ali Johnny Red je i strip koji je jednako zaljubljen u fizionomije svojih vojnika kao i u dizajn mašina kojima oni ratuju i njegov antiratni iskaz je složen i višeslojan.

 

Ennis potvrđuje da ratni stripovi nisu zastareo žanr i da se u okvirima tog žanra i dalje može pisati sveže i dinamično, pa se nadam da pročitam još koji njegov rad kojim će oživeti neki od klasičnih britanskih stripova moje i njegove mladosti. Za sad mu – setimo se Battler Brittona ili Dana Darea – odlično ide, pa ako se prihvati i kod nas nekada popularnih SammyBrewster’s Ski-Board Squad (u Zabavniku prevođen kao Semijeva tajna družina a crtao ga je,kao i Johnny Red, Joe Colquhoun) ili Pete’s Pocket Army (Džepna Armija), spreman sam da aplaudiram stojeći!

Pročitani stripovi: 23. Novembar 2015.

Poslednju verziju Marvelovog X-Force sam čitao ranije ali mislim da je red da ga ovde pomenem jer iako su X-Men stripovi u poslednje dve godine bili načelno veoma dobri, sa Bendisom koji je iznenađujuće nadahnuto radio dva glavna serijala i ostalim autorima koji su se iskazali drugde, X-Force je meni bio jedan od najzanimljivijih projekata koje je Marvel uopšte imao u post-AvX eri.

Generalno, X-Force stripovi su i neka vrsta anahronizma utoliko što su oni produkt jedne ere u kojoj se „zreliji“ ton što su ga Miller i Moore uveli u američki strip osamdesetih na kraju u mejnstrimu proširio na najčešće pogrešne načine. I Miller i Moore su provlačili nasilje i mračnjaštvo kroz svoje radove ali ono što ih je nosilo i po čemu su bili zapravo zapaženi je bio taj dekonstruktivni pristup superherojskom mitosu i etici tako da su puška u Betmenovim rukama u Dark Knight Returns i psihotični Roršah u Watchmenu bili očigledne promene paradigme posle kojih nije više bilo u planu da se vraćamo na staro. No i DC i Marvel su svoje imperije izgradili upravo na večnom vraćanju starom pa su superherojski stripovi sa kraja osamdesetih i početka devedesetih od Millera i Moorea pozajmili najpovršnije elemente njihovih stripova – pomenuto nasilje i mračnjaštvo, pu[ke i psihoze – ali je u ostatku postavke sve bio business as usual. Za mene je preimenovanje New Mutants, jednog od najoptimističnijih mutantskih radova Chrisa Claremonta u X-Force, sa radikalno promenjenom atmosferom i etikom bio signal da su se osamdesete definitivno završile i da stupamo u eru X-treme estetike. Ali to je tada palilo i Rob Liefeld je prodao čak pet miliona tog prvog broja X-Force 1991. godine (tiraž danas nezamisliv u američkom superherojskom stripu) pa se ovaj brend i dalje svako malo izvuče iz naftalina i Marvel je tokom prethodne faze imao čak dva X-Force serijala koji su išli paralelno a u poslednjoj, All-New Marvel NOW fazi je ovaj serijal radio negde gore pomenuti Englez Simon Spurrier sa azijskom podrškom na olovkama i to je meni bilo jako intrigantno i uglavnom jako dobro.

Spurriera i inače volim zato što je u pitanju jako literaran, jako dobar pisac koji iako više piše stripove (mostly za britanski 2000 AD) nego romane, zapravo piše jezikom za klasu iznad onog što rade kolege. Njegovi likovi su uglavnom jako upečatljivi i imaju osobene „glasove“ tako da su onda i događaji, u superherojskim stripovima uobičajeno spektakularni i površni što se tiče nekakvih tananijih emocija, kod njega često emotivniji i humanizovani. Za All-New Marvel Now je Spurrier napisao i X-Men Legacy Vol. 2 serijal koji se bavio Legionom, sinom Charlesa Xavierea i to je takođe bio intrigantan serijal o psihotičnom mutantu neshvatljivo velikih moći, a sa X-Force se nastavio na ono što su u Marvel NOW radili Denis Hopeless i Sam Humpries i zapravo, čini mi se uspeo da njihove dobre ideje kanališe u konačno odličan strip.

Dakle, poslednja verzija X-Force je ponovo serijal o grupi mutanata koji za razliku od superherojski inkliniranih X-Men svoju vrstu štite na radikalne načine. U All-New Marvel Now krajoliku naravno i X-Men imaju nekoliko frakcija, sa Cyclopsovim revolucionarima/ teroristima i sa Wolverinovim/ Storminim integracionistima na dve strane, a X-Force ovde okupiraju uobičajenu poziciju black ops tima koji radi poslove koje drugi mutanti ne samo da ne bi radili već bi ih i sprečavali kada bi znali za njih. No za razliku od Uncanny X-Force gde je makar postojala spona sa Cyclopsovim vođstvom, u Marvel NOW inkarnaciji X-Force je bio potpuno nezavisan tim, sklonjen sa radara kako većinskog stanovništva i njihovih agencija, tako i X-Men i drugih mejnstrim mutantskih grupacija, predvođen monomanijački usredsređenim Cableom, rešenim da spase i mutante i svet po svaku cenu, sa malo brige o tome da li će njegove metode ostatku sveta delovati kao terorističke. No, Spurrier uzima ovu postavku i zatim je odvodi još dalje u ekstrem. U njegovoj verziji X-Force se bori sa nekim zaista komplikovanim protivnicima, na svoje uobičajene načine – dakle, pričamo o timu ubica koji predvodi okoreli vojnik bez vernosti ijednoj ideologiji osim preživljavanju mutantske rase – ali baš to što imamo posla sa timom ubica je ujedno i jedna od centralnih tema stripa i Spurrier ovde ima priliku da se pozabavi karakterima, emotivnim labilnostima, potrebama za empatijom u timu koji je veoma šarolik.

Sve je ovde primetno pomereno tako da scenarista može da istražuje one elemente karakterizacije koji su uobičajeno gurani pod tepih, Psylocke je na rubu nervnog sloma jer shvata da joj ubijanje dolazi tako lako da se sada može govoriti o adikciji, Hope Summers je, hm, ozbiljno hendikepirana, ali se ne predaje, Cable je čovek na rubu nestajanja već utoliko što svakog jutra sebe klonira i mora u hodu da nauči šta mu je dalje raditi, a Fantomex je konačno odlepio i pretvorio se u superzločinca kakav se u njemu nazirao još od Morrisonovog X-Men. Uz sve to, Spurrier stiže da se pozabavi i nekim političkim pitanjima iz stvarnog sveta i ovo je serijal koji je u isto vreme i duhovit i maštovit ali i tragičan i potresan. Pritom, onaj „gritty“ štimung koji bi uvek trebalo da ide uz X-Force ovde se ne postiže samo visokim body-countom već i ozbiljno devijantnim crtežom koga je radio korejski crtač Rock He-kim, koji nikako ne mogu nazvati lepim ali koji na savršen način plasira ideju o timu što sve vreme radi na granici racionalnog razmišljanja, napumpan adrenalinom i umoran od racionalizacija kojima pravda svoj ubilački posao. Spurrier i Kim su, uostalom bili svesni da uskoro dolazi veliki ribut celog univerzuma uz Secret Wars pa je njihov X-Force imao onaj „all in“ osećaj kraja sveta i to mu je perfektno pogodovalo.

Drugi serijal iz Marvelove mutantske kuhinje koji sam ovih dana dovršio je X-Men, započet 2013. godine. Uprkos imenu, ovaj serijal je poslednjih godina (dakle od posle Second Coming koji se završio 2010. godine) tretiran kao dopunski serijal u kome se pričaju neke postranične priče i to je, kada ga je svojevremeno inače vrlo dobri Victor Gischler započeo, bilo dosta slabo. Od cele Gischlerove frtutme sa vampirima ostalo je samo to da je nesrećna Jubilation Lee sada vampir, što je, kada se uzme u obzir da pričamo o mutantu sa ozbiljnim deficitom korisnih supermoći, neka vrsta apgrejda.

Elem, serijal je dosta meandrirao posle Gischlerovog odlaska, da bi sa dolaskom Briana Wooda na mesto scenariste postalo jasno da je on takoreći rođen da ovo piše (i njegov Ultimate X-Men je bio iznenađujuće dobar uzevši u obzir prilično ekstremno neiskustvo u superherojskom stripu). Marvel je tu još malo eksperimentisao, serijal ugasio pa ga onda ponovo lansirao 2013. godine sa Woodom u ulozi scenariste i napravio jedan prilično interesantan presedan: naime, iako X-Men stripovi oduvek imaju prominentne ženske likove (Jean Grey, Rogue, Emma Frost, Rahne, Karma, Mirage…) i iako su se povremeno pojavljivale epizode fokusirane samo na žene (pre par godina beše onaj X-Women one-shot koga je pisao Claremont a crtao Milo Manara), poslednji X-Men serijal je bio prvi ikada u kome su svi glavni likovi bili žene. Ovo skoro da ne deluje kao nekakav uspeh u današnjem, jelte, emancipovanom svetu, ali ako nas je gamergate ičemu naučio to je da i dalje postoji otpor među određenim slojevima gikovske populacije u odnosu na kolonizaciju omiljenih pribežišta od strane žena. Marvel ovde gazi dosta sigurnim korakom, pa je tako, zna se, aktuelni Tor u stripu ženskog pola i zove se baš tako – Tor (a ne Torina ili već nekako), a i ovde je sve urađeno bez kompromisa: strip se zove X-Men i tim u njemu zastupljen zove se X-Men i dilema o tome da li bi možda ekipu koju predvodi Storm a prate je Jubilation Lee, Psylocke, Monet St. Croix i Rachel Grey trebalo nazvati nekako drugačije zapravo ne postoji.

Ova dilema je svakako interesantna nama, izvan samog stripa jer ne samo da strip i tim u imenu imaju eksplicitnu referencu na muškarce već je i poslednjih godina, otkada Marvel insistira na boljoj reprezentaciji raznih populacijua u svojim stripovima (i filmovima) debata o tome je li u redu da se postojeći likovi zamenjuju novima, politički korektnijima, a koji zadržavaju isto ime, snažna i na momente besna.

Ako ništa drugo, ova debata u odnosu na X-Men zapravo nema smisla jer se radi o serijalu koji već pola veka bazira svoju etiku upravo na ideji da marginalizovane grupe (i individue) okupljanjem oko zajedničkih vrednosti grade svoj lični i kolektivni identitet, preuzimaju imena koja su im nadenuta –često pežorativno – i koriste ih kao obeležje svoje snage pa u toj konstelaciji nema ničeg previše čudnog da neka od najiskusnijih ženskih imena iz istorije X-Men osećaju sasvim prirodno pravo da svoj tim, u kome jedva da ima muških igrača i to uglavnom iz pozadine, nazivaju X-Men bez ikakvih pojašnjenja, gurkanja u rebra ili drugih signalizacija da je u pitanju nekakva postmoderna ujdurma.

No, ono čime je Wood potvrdio svoj kvalitet je to da, kako rekoh, likovi u ovom stripu uopšte ne gube vreme na ovu diskusiju i mada je na tviteru pokazao da mu stiže gomila mejlova od kojekakvih isfrustriranih mužjaka koji su kukali da se radilo o „reverse sexismu“, ovo je bio strip mnogo zainteresovaniji za klasične X-Men zaplete u akciju nego za raspravu o feminizmu, ostavljajući podtekst da radi svoj posao. I to je okej.

Nije ovo najbolji X-Men strip svih vremena, daleko od toga, ali Wood ima talenat da piše lako, tečno, bez mnogo opterećujećeg teksta, pa čak i kada se popriličan broj stranica troši na dijaloge između likova o njihovim psihološkim nesigurnostima i drugim tlapnjama, sve se to čita brzo i bez muke. Interesantno, Wood se u domenu negativaca isprva opredelio za prilično nepoznate likove da bi kasnije malčice zamešao stvari uvodeći Lady Deathstrike i Typhoid Mary u miks, trudeći se možda namerno da beži od poznatih i uobičajenih zločinaca i pokušavajući da stvari okrene na neku svežu, malo istraženu stranu. Ovo mu jeste donekle uspelo i meni je svakako prijalo da ne čitam po sedamstoti put priču u kojoj je negativac Mr. Sinister ili Hellfire Club, no treba i primetiti  da je bilo tu omaški i plot holova popriličnih dimenzija. Ali opet, ko superherojske stripove čita redovno i dugo navikao se na ovakve stvari i možda mu je, kao meni, važniji dobar tempo i interesantna karakterizacija. Wood postiže ove dve stvari, njegov tim mutantskih žena funkcioniše zaista kao tim i onaj osećaj rođaštva koji je Chris Claremont instalirao u X-Men ovde je živ, zdrav i potentan čak i kada se Rachel Grey i Storm krvoločno svađaju, a karakterizacija koliko god na trenutke bila trapava ima dovoljno i teksta i podteksta (Jubilee kao (po)majka) da se izbori sa naglo prekidanim  linijama zapleta i čudnim pripovednim rešenjima.
Posle Wooda moj arhinemezis Marc Guggenheim je napravio pauzu u pisanju za televiziju i proizveo zabavnu kosmičku avanturu da bi serijal završila G. Willow Wilson pokazavši da joj posle trijumfalnog rada na Ms. Marvel, pisanje daljih superherojskih stripova sasvim lako ide od ruke (što će me možda naterati da se vratim njenom starom Vertigo serijalu Air koji mi se u vreme kada je počeo nije baš mnogo dopao). X-Men je za sada završena priča i u novoj, post-Secret Wars fazi za sada pored tri tekuća X-Men serijala nema najava da ćemo videti nešto slično ovom all-girl eksperimentu. No, možda delom jer mi Woodov stil pisanja prija (a Guggenheim i Wilsonova su takođe isporučili sličan ton i tempo), delom jer je Clay Mann odličan crtač, a delom jer mi se dopalo bavljenje manje poznatim negativcima, i delom jer je svaki strip u kome se Monet St. Croix pojavljuje automatski strip vredan pažnje, ovo je meni bio zabavan i uzbudljiv serijal. Nek se pamti po dobru.

Dočitao sam i Wonder Woman koga je pisao Brian Azzarello a crtao (uglavnom) Cliff Chiang i koji je od svih post-ribut serijala koje je DC lansirao u New 52 univerzumu možda najviše iskoristio ideju da je kontinuitet iz pre-Flashpoint faze danas ne preterano obavezujući. Azzarello i Chiang su dobili mnogo pohvala za ovaj strip i to, kada se uzme u obzir da se i ovde radi o ženskocentričnoj priči u kojoj muškaraca ima ali su decidno u drugom planu, nije mala stvar. No, ono što zaista treba pohvaliti nije samo to da je Azzarello tri godine radio strip u kome glavne uloge imaju princeza Diana, boginja Hera i (naizgled) ni po čemu izuzetna devojka iz američke provincije, Zola, koja je imala tu (ne)sreću da je prevrne lično bogotac Zevs (samo pod pseudonimom) te da mu je rodila slatko kopilence – a sve uprkos sigurno glasnom škrgutanju zuba MRA dela čitalačke populacije koja svoje (super)heroine više voli kad su kurve i akcijašice nego kad su majke i hraniteljke – već to da je Azzarello vodio jednu priču čitavih 35 brojeva, zainteresovan za veliki, operetski zaplet radije nego za cepkanje priče u probavljivije komadiće ili participaciju u DC-jevim krosoverima. Svakako da je lepo i da ga je urednik Chris Conroy pustio da ovo uradi (Wonder Woman je ionako imala priliku za krosoverisanje učešćem u JLA, Superman/ Wonder Woman i nekim drugim serijalima) pa je ovaj magazin tokom tri godine bio ona najređa vrsta superherojskog stripa: surovi mejnstrim sa jednim od najprepoznatljivijih likova u glavnoj ulozi, ali bez bavljenja ostatkom univerzuma u kome se priča odvija, fokusiran na sopstveni zaplet i likove. Ne samo da se u ovom serijalu ni na koji način nije pominjalo da je Diana Supermenova devojka već se ni Supermen ni u naznakama nije pominjao (kada su Finchovi preuzeli serijal sa 36. brojem, ovo je odmah „ispravljeno“).

Ovde zbilja moram da pohvalim uredništvo koje je prepoznalo da Azzarello nije neko ko svoje najbolje radove isporučuje kada mora da se koordinira sa drugim timovima i kada mora da pazi na kontinuitet koji u velikoj meri kreiraju drugi, pa mu je data sloboda koja je rezultirala svakako ne najboljim njegovim radom uopšte, ali, mislim, bez sumnje njegovim najboljim superherojskim serijalom (uz možda blagi izuzetak Cagea koga je pre punih 13 godina uradio sa Richardom Corbenom). Azzarello je imao i slobodu da dosta izmeni poreklo Wonder Woman, dajući joj sada božansko nasleđe oko koga je onda organski izrasla tapiserija porodičnih odnosa ostalih olimpijskih stanovnika koji se, u ovom serijalu, kao u svakoj dobroj sapunskoj operi, žestoko i dekadentno bore za kontrolu nad Olimpom. Analiziranje njihovih motiva i racionalizacija zašto bi i kako trebalo da budu na čelu panetona je interesantno pogotovo jer Azzarello božanstva prikazuje sa dosta svesti o tome da je grčka mitologija svojim bogovima davala sve one karakterološke nedostatke svojstvene ljudima a koje su monoteističke religije kasnije prognale iz kombinacije. Bogovi su ovde sujetni, prevrtljivi, umorni i rezignirani, strastveni i neretko sadistični, pa u ovakvom okruženju istraživanje vrline koja krasi Wonder Woman ima jednu utemeljujuću težinu. Ovo je, na kraju krajeva, jedan jako dugački ali korisni origin story za Dianu koji će, ako sve bude okej, služiti kao podrazumevana osnova za kasnije priče u DC univerzumu u kojima će se ona pojavljivati.

(Mada, znajući DC, i videći kako su Finchovi nastavili da pišu serijal, upravo će se suprotno desiti: Azzarellov i Chiangov rad će biti potpuno ignorisan.)

Pored toga, ovo je i superherojski strip koji je lako preporučiti i nesuperherojskim čitaocima, najviše jer se bavi sopstvenim temama i sopstvenim likovima (a borba dekadentnih, starih bogova za premoć je uvek atraktivna) ali i jer je pisan lako i jednostavno, kačeći teške koncepte u prolazu, bez mnogo meditacija i komplikacija. Azzarello povremeno podseti na svoje najbolje 100 Bullets momente svojim umešnim tranzicijama iz scene u scenu a Chiang čistotom crteža i povremeno jako bizarnim dizajnom likova čitaoca naizmenično umiruje i šokira. Goran Sudžuka koji je uskakao u epizodama kada Chiang nije mogao da stigne je potvrdio da se radi o jednom od najpouzdanijih crtača u savremenom superherojskom stripu.

Sve u svemu, Azzarella bih i dalje radije da gledam u kriminalističkim stripovima nego u superherojskim, ali sa Wonder Woman je pokazao da, i kada mora da radi tezge, to može da bude intrigantno i artistički zaokruženo. Nije ovo najbolji superherojski strip kojije izlazio u poslednje četiri godine ali je osvežavajuće bilo videti kako Azzarello ume da jedan od najpoznatijih superherojskih likova promisli na nov, originalan način a zatim tokom tri godine drži tenziju i priča jednu priču koja ima i dobar početak i sredinu i kraj.

Konačno, u ne-superherojskom delu spektra, pročitao sam kriminalistički petodelni miniserijal Ex-Con koga su za Dynamite radili Duane Swierczynski i crtač Keith Burns, sve u okviru Dynamiteove „creators unleashed“ inicijative. Swierczynski je prozni krimi-autor koji je stripove počeo da radi kada je Marvel rešio da u svoje redove primi nekoliko perspektivnih pisaca književnih krimića, pa je tako od 2008. postao deo njihove ekipe (zajedno sa Maberryjem, Gischlerom, Starrom i još nekim krimi-autorima). Swierczynski je meni pod kožu ušao odličnim serijalom Cable i  solidnim pisanjem za Iron Fist a kada mu je ekskluzivni ugovor za Marvel istekao, nastavio je da radi stripove za skoro sve druge izdavače (IDW, Valiant, Dark Horse, Archie…). Ima tu svega i svačega, od američke verzije Judge Dredd, preko superheroja, pa do, kao u ovom slučaju, tvrdo kuvanog krimića.

Ex-Con je, dakako, najbliži Duaneovom senzibilitetu jer se radi o priči sitnog kriminalca koji nakon izlaska iz zatvora mora da odradi uslugu za kingpina koji ga je u zatvoru štitio, ali i da pokuša da bude dobar uslovni osuđenik koji se na vreme javlja svom parole officeru i zarađuje tvrdu koru hljeba čisteći bazene dekadentnoj losanđeleskoj buržoaziji početkom poslednje decenije dvadesetog veka. Swierczynski i Burns su očigledno uživali u osmišljavanju okruženja u kome se strip događa, baveći se s jednakom ljubavlju komplikovanim odnosima u kalifornijskom podzemlju i prikazivanjem običnog noćnog života grada anđela, pa je ovo strip koji iako ne živi i umire na svom „period piece“ konceptu, uspeva da ima dovoljno „vintage“ šmeka da to pozitivno boji jednu relativno klasičnu priču o relativno naivnom prestupniku koji se sve više upliće u mrežu što je oko njega pletu namazani poslovni ljudi, namazane bivše devojke, namazani javno službenici i užasno preteći kriminalci od pedigrea. Ex-Con ima i blagu spekulativno-fantastičnu komponentu sa sinestezijskim talentom glavnog junaka koji mu dopušta da raspoloženja sagovornika vidi kao raznobone aure oko njihovih tela, a ovaj zgodni plot-device Swierczynski provlači elegantno, bez preteranog objašnjavanja a opet tako da se ne naruši osnovni hard boiled ton stripa.

Naravno, ovakve priče se ne završavaju srećno ali Swierczynski je dovoljno iskusan autor da i čitaoca koji u načelu zna kako se ove stvari završavaju pristojno izvoza do tog završetka, da mu pruži preokrete i iznenađenja koji se neće oslanjati na isforsirane akcione scene i iskakanja likova iz uspostavljenog karaktera, tako da Ex-Con iako na posletku prati uobičajenu noir trajektoriju, čini to sa dosta stila.

Burnsov crtež ovom stilu doprinosi u nemaloj meri, kanališući prljavi, gritty, seedy štimung podzemlja kalifornijske prestonice kroz sirov, prljav, ali ne i nespretan crtež. Naslovne strane veterana Tima Bradstreeta su, naravno, previše glamurozne za ono što se nalazi između korica ali to je sa Bradstreetom ionako uobičajeno. Lep, mali projekat za Dynamite i fina recka u karijeri Swierczynskog i saradnika.