Film: Murder on the Orient Express

Kad spojite Keneta Branu sa Ridlijem Skotom i Sajmonom Kinbergom od toga ne može da se očekuje ništa sem preterivanja u svakom pogledu pa je u tom smislu nova verzija Murder on the Orient Express jedno umiranje u lepoti koje uglavnom ne zna za meru. Opet, film nije predugačak i ne odstupa dramatično od svojih osnovnih pripovednih činilaca pa su to bez sumnje njegove jake strane. Predložak Kristijeve je dao sve osnove ne samo za prvoklasni whodunit već i za, možda važnije, promišljanje koncepta pravde i ljudske prirode i Brana u svojoj interpretaciji ovog romana pokušava da odmak od Lumetovog filma napravi na dva plana.

Prvi je insistiranje na filozofskoj dimenziji rešavanja zločina koje film boji melanholičnim prelivom kakav tipično ne vezujemo za radove Kristijeve niti, naravno, za njihove ekranizacije. Kako nam je u filmskom smislu percepcija Herkula Poaroa obojena britanskim serijalom TV filmova koji su prava mala remek-dela uzdržane intelektualne drame i šarmantnog glumačkog razigravanja, tako je i gledanje Braninog filma u kome isti taj Brana u ulozi belgijskog detektiva tužno mršti vjeđe i upućuje tihe monologe fotografiji žene svog života o tome kako je ponekada teško i kako i on mora da se odmori, donekle intrigantno a odnekle ume da bude i iritantno. Brana nema smelosti da ode dalje u neku dekonstrukciju ili makar disekciju lika – makar na tragu Bretove interpretacije Šerloka Holmsa u referentnoj TV seriji – pa je njegov Poaro blago narcisoidan ali u tome nedovoljno ekscentričan, blago pogođen OCD-om, ali bukvalno samo u dve scene i samo začina radi, i blago zapitan nad tim je li pravda nešto više od racija ali nedovoljno da bi se njegov karakter definisiao ikakvom stvarnom strašću ili makar stvarnom dilemom. Skoro u odjeku onog što smo gledali u drugoj Skotovoj velikoj produkciji ove godine, i Poaro kao i K u Blejd Raneru samo u jednoj sceni ima izliv emocije, ali kao i K, on ne deluje transformisano do kraja filma nego samo spreman da nestane u snegu i čeka izveštaj sa boks ofisa i potencijalni nastavak.

Ovaj blago dekonstruktivni smer je sasvim za razumeti ukoliko imamo na umu da je  u ovom filmu otkrivanje ubice jedan od osnovnih elemenata „thrill“ dimenzije gledanja pa je Brana, valjda rezonujući da su svi gledali original ili čitali roman, nastojao da pronađe u priči slojeve koji su bili skriveni ili makar mogući i pročita velikog detektiva na jedan originalan način. Ipak, kako rekoh, ovo čitanje je dosta stidljivo i pomalo kilavo pa na ovom planu film ne pruža mnogo.

Drugi plan u kome Brana gleda da ostavi lični pečat su režija i fotografija. Film je gotovo napadno rađen na širokoj filmskoj traci što se dalje podcrtava jednim skoro pa neukusnim insistiranjem na širokim rakursima, pogotovo po vertikali, gde posle izvesnog vremena imate utisak da je trećina filma snimljena kačenjem goproa na žabu koja prati događaje iz neke svoje perspektive. Brana, dalje, valjda da bi sa sebe otresao česte optužbe da je „pozorišni“ reditelj, u sebi pronalazi duboko zakopanog Altmana i pušta mu na volju pa je gotovo svaka scena u filmu nekakav vizuelni podvig, od kranova koji plešu oko seta kao da gravitacija odjednom više ne radi, pa preko dugačkih kadar-sekvenci do dubokih kadrova u kojima se glumci ređaju u hodniku voza a koje omogućava raskoš široke trake i sočiva odabranih da iskoriste njene prednosti. Lepo je to za videti, svakako, ali bude i problem jer je osećaj kao da ste došli da gledate bend koji je najavio da će svirati blluz standarde a onda gitarista odlučuje da u svaku pesmu uvali virtuoznu neoklasičnu solažu od po pet minuta da bi pokazao koje je sve skale naučio na dodatnoj nastavi.

Na drugoj strani stoji opaki glumački ansambl koji ne zna tačno šta bi započeo. Ridlijeva je dobra jer je prirodna a Fajferova dobra jer je potpuno izveštačena i njih dve hvataju dva ekstrema spektra na kome se ostali slabo snalaze. Defo i Kruzova misle da je najbolje da rade parodiju. Denčova je tu došla po honorar i računa da će kostim i maska da odrade posao (i u pravu je). Dep je, očigledno, došao napaljen da kanališe svog najboljeg Džoa Pešija ali je Brana to izgleda sasekao u korenu jer isto tako u njegovoj interpretaciji Poaroa sve vreme vidimo u sukobu prirodan impuls da se ode u grotesku i nekakvo zauzdavanje jer ipak treba da se posreduje i ta humanistička crta detektiva koga posao ipak opterećuje i kome intelektualne igrarije na kraju dana ipak dolaze glave.

Meni to ne pije vodu. Branin naglasak je neubedljiv a detektiv koji shvata da se gubi u igranju šaha sa živim figurama i koji mora samog sebe da podseća da dobro i zlo nisu matematički koncepti bi bio mnogo zanimljiviji da je upravo manje humanizovan, upravo više pogubljen u svojim apstrakcijama i igrarijama. Hoću da kažem da Brana ne ide dovoljno daleko u ekscentričnost da bismo mi kupili uspostavljanje spone sa humanim.

Ipak, naravno, ovo je dobar narativ i Brana ga odrađuje bez mnogo gnjavaže i dobijanja u vremenu. Vizuelna komponenta filma jeste napadno „arti“ i oduzima glumcima pozornicu na kojoj bi mogli da prikažu svoje nemale sposobnosti, ali ima tu lepih kadrova koji, ako se gledaju zasebno, svakako imaju i likovnost i režijsku eleganciju. Opet, film, skoro tipično za produkcije ovog tipa, ima i smešne gafove – nakon što voz prođe Vinkovce, gledamo ga isključivo u planinama kakve, sve do Niša naprosto ne postoje na ovakvoj ruti. Ja sam se čak ponadao da ćemo čuti da se radi o Staroj planini, ali ne, jasno je da smo još u Slavoniji sve do kraja filma. I na samom kraju, kada u poslednjoj sceni Poaro prolazi pored sata na voznoj stanici u Brodu, na njemu su kazaljke skoro poklopljene na 12 časova a u dubini kadra gledamo Sunce kako skoro dodiruje horizont. Jeste ondašnja Jugoslavija bila malko zaostala za svetom ali nije baš TOLIKO zaostajala.

Film je, dakle, malo površan u tretmanu svega toga, i svojih likova od kojih neki, sporedni mahom, imaju vrlo dobre karakterizacije, ali gde glavni uglavnom ne uspevaju da pogode pravi tonalitet, ali i fotografije i režije koje bez stvarne potrebe sve vreme kao da pokušavaju da dinamizuju po prirodi stvari kamerni mizanscen i u tome se pomalo gubi fokus na interesantnu whodunit priču i produbljivanje glavnog lika. Opet, priča jeste dobra i to film vadi, ali… tu priču nam je Lumet mnogo elegantnije dao još pre više od 40 godina, tako da… Više sreće sa Smrću na Nilu.