Jazz Nedeljom: Dexter Gordon: Our Man in Paris

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Dextera Gordona su smatrali za šaljivdžiju jer je voleo na bini da bude komunikativan sa publikom i da se svi osećaju prijatno. Ovaj album, snimljen 1963. godine u Parizu podseća i da je u pitanju, uzgred, bio jedan od najfinijih saksofonista svoje generacije. A, mislim, pričamo o generaciji Charlieja Parkera. Gordon je imao vrlo lep, snažan ton i svirao bebop tako da je to umelo da zvuči kao da umesto da predvodi bend, zapravo svira prateći svoju pratnju. Iako je bio poznat i cenjen do mere da je uticao na Sonnyja Rollinsa i Johna Coltranea, oni su, kada su krenuli sa svojom avangardom, uticali na njega tako da je tokom šezdesetih svirao hardbop i eksperimentisao sa modalnim harmonijama koje su bile oznaka nove generacije.

Ovaj album ga upravo i prikazuje kao lidera jednog vrlo oslobođenog kvarteta koji, ipak, svira disciplinovano, držeći se bluza i klasičnog izraza ali sa vatrom i intenzitetom „mladalačkog“ hardbopa. Our Man in Paris je snimak urađen u Parizu sa muzičarima koji su kao i Gordon – i mnogi drugi američki džezeri – osećali da Evropa šezdesetih ima više razumevanja i interesovanja za njihov izraz. Izdavač je Blue Note i ovo je snimljeno i producirano naprosto savršeno: