Pročitani stripovi: Die

Die je naziv prvog velikog strip-projekta u koji je Kieron Gillen uleteo nakon završetka The Wicked + The Divine (aka WicDiv) pre nešto više od dve godine. U odnosu na WicDiv koji je trajao pola decenije i imao ogroman ansambl likova, Die je srazmerno skromnije preduzeće – do sada je izašlo petnaest brojeva i plan je da se serijal okonča, privođenjem svoje, takođe srazmerno jednostavnije priče, kraju, sa dvadesetim brojem kasnije ove godine. Ali Die je i demonstracija evolucije Kierona Gillena kao konceptualiste, mislioca i pripovedača, toliko nabijena slojevima, referencama i dijalogom sa kulturom i pop-kulturom da je u pitanju jedan jednako impresivan a dodao bih i naporniji i svakako za raspakivanje teži paket, bez obzira na manji broj likova i manje kompleksno pripovedanje.

Crtačica na Die je Stephanie Hans, sjajna ilustratorka koju je Kieron upoznao dok je radio za Marvel. Hansova je uradila nekoliko naslovnih strana za Jorney into Mystery dok ga je on pisao, a zatim i bila crtač na poslednjoj epizodi ovog serijala, i, impresioniran njenim raskošnim ilustratorskim stilom, čovek je uspeo da je nagovori da sa Die uleti u svoju prvu avanturu crtanja tekućeg serijala. Die je Imageov strip pa ima nešto relaksiraniji tempo izlaženja od grajnda koji vas čeka kada radite tekuće serijale za Marvel, no Hansova je svakako sa dosadašnjih petnaest brojeva opravdala poverenje i kreirala vrlo distinktan vizuelni kartakter serijala, pružila osobenu atmosferu i pripovedački pristup koji se vrlo dobro uklapa uz Kieronov tradicionalno raspisani, intelektualizovani rukopis.

Gillen je poslednjih godina osetno smanjio svoj rad za Marvel i trenutno tamo radi samo miniserijal Eternals sa Esadom Ribićem, što je, pretpostavljam, indikator njegovog uspeha sa creator owned stripovima poput WicDiv ili Uber, a sada i Die (kao i Once and Future na BOOM!-u) – ali i indikator njegovog ugleda u američkoj strip-industriji gde mu se poverava nastavljanje opusa koji je kreirao sam Jack Kirby u svojoj najuzvišenijoj fazi, a gde se i rad Neila Gaimana na nastavljanju Kirbyja uglavnom smatra nedovoljno dobrim. Kieron je čovek koji je fasciniran mitologijama, „zvaničnim“ ali i spontano nastalim, pop-mitologijama, nije li, uostalom i sam Uber na kraju imao vrlo mitološku, vrlo klasičnu postavku o ratovima koje ljudi na zemlji vode uz pomoć praktično mitoloških bića kojima su podarili nezamislivu moć? Ali Kieron je i gejmer, neko ko je, pre nego što je napravio karijeru od overthinkovanja superheroja i drugih strip-koncepata, imao karijeru overthinkovanja igara. U tom smislu, Die je strip koji bi napisao AI hranjen Kieronovim stripovima iz poslednjih deset godina, ali i koji je emanacija decenijskih Gillenovih interesovanja i pronalaženja moderne mitologije u oblastima koje ne bismo smatrali „religijom“ a neki čak ni „kulturom“.

Kieronova poluironična brza deskripcija za Die je „gotski Jumanji“ i mada to deluje kao uparivanje reči koje nikada nije smelo da se desi, zapravo je u pitanju i prilično dobro sažimanje onoga što Die nudi: ideju da igre na tabli nekako mogu da postanu „stvarne“, a onda ispitivanje postupaka likova koji su se zatekli u toj „starvnoj“ igri sa svim sumornim aspektima krize srednjih godina i ispromašivanih životnih karijera – i života uopšte – kakve bi Joy Division danas snimali da se Ian Curtis nije na vreme spasao ove proklete zemaljske bede.

Nazvati Die „postmodernim“ stripom je svakako preskromno jer ovde broj nivoa referenci koje se istražuju, nadgrađuju jedna na drugu i tvore sasvim individualne slojeve narativa daleko prevazilazi prosto citiranje uz prenaglašeno namigivanje i gurkanje u rebra, kako je postmoderna ponekad shvatana u popularnoj kulturi. Die je rad koji pokušava – i u priličnoj meri uspeva – da bude i dekonstruktivistička analiza nekih značajnih elemenata moderne popularne kulture (ili naprosto – kulture) ali i da sasvim zaljubljeno protrči počasni krug kroz te značajne elemente i opšta mesta, pružajući manje dekonstruktuivno nastrojenom čitaocu jednu punokrvnu pustolovinu istovremeno dok se sam koncept te pustolovine sagledava sa raznih strana – istorijske, mehaničke, simboličke.

U Kieronovim creator-owned radovima, pogotovou onim najboljim, se jako primećuju refleksije na njegov sopstveni život, pseudoautobiografske crtice koje te stripove čine ubedljivijim i stvarnijim iako se zapravo bave veoma čudnovatim, fantazijskim narativima. U Phonogramu i WicDiv ovo je prevashodno bila pop-muzika, a sa Die je, kako i naslov sugeriše, u pitanju mladalačka istorija igranja fantazijskih igara na tabli. Roleplaying kao hobi, ali i socijalni medijum, pa onda i osobena kultura unutar šireg konteksta popularne kulture je od sedamdesetih godina prošlog veka na zdravim i jakim nogama, a može se argumentovati da je svoje vrhunce doživeo osamdesetih i ranih devedesetih. Kasnije su video-igre preuzele jedan deo ove populacije, prevashodno na ime toga da je tehnologija uznapredovala u dovoljnoj meri da se socijalna komponenta igranja može dispergovati na površinu čitave planete kada je to potrebno, ali stoni RPG-ovi su i danas u solidnoj formi o čemu na kraju krajeva svedoči i to da je jedna od najvećih video-igara u ovoj polusezoni adaptacija izdržljive i popularne stone igre Cyberpunk nastale krajem osamdesetih godina prošlog veka.

U skladu sa tim, Die i kreće sa flešbekom na događaje iz 1991. godine u prvoj epizodi, pokazujući grupu mladih Britanaca koja se okuplja na šesnaesti rođendan jednog od njih i, umesto da se leše od alkohola ili igraju masne fote, tinejdžeri igraju posebnu RPG kampanju koju je od temelja do krova – uključujući sisteme, pravila, klase, svet, pa čak i same kockice – dizajnirao slavljenik. Ovo je uokvirujući kontekst za čitav strip, pokazujući igre na tabli kao ne puku „pasivnu“ zabavu u kojoj konzument troši nešto što je spravio neko talentovaniji i kreativniji od njega, već kao medijum mašte i kreativnosti, ali i sasvim primenjenih veština koje podrazumevaju poznavanje sistema i razumevanje međuzavisnosti njihovih delova.

Tridesetak godina kasnije, petoro od ovo šestoro klinaca više nisu klinci već odrasli, sredovečni ljudi sa porodicama i karijerama. Da to uglavnom nisu srećne porodice i uspešne karijere – iako je jedan od njih popularni pisac fantazijskih romana, jedan profesor na univerzitetu, a jedna od dve žene, bogami, radi kao programer video-igara – diktira već i činjenica da su ova deca odrasla deleći strašnu tajnu.

Sve to zvuči vrlo stivenkingovski – šestoro tinejdžera nestaje na dve godine i onda se petoro ponovo pojavljuje, bez dobrog objašnjenja gde su bili i zašto jednoj od njih fali ruka, ali decenije koje slede prekrivaju pokrovom običnosti taj jedan fantastični i traumatični događaj iz mladosti – ali Die zapravo samo koristi ovaj zgodni literarni predložak da uđe u narativ koji je istovremeno i intelektualniji (da ne kažem esejističkiji) od bilo čega što je King napisao, ali i više nerdovski. Posle trideset godina, petoro povratnika u stvarni svet, ponovo moraju da napuste svoje (disfunkcionalne) porodice i (polupane) karijere jer su ponovo, protiv svoje volje, uvučeni u IGRU.

Mislim, bukvalno, petoro sada odraslih ljudi pojavljuju se u svetu igre koju je pre tri decenije dizajnirao njihov šesti prijatelj, ponovo ulazeći u tela i ličnosti likova koje su tada igrali. Šesti prijatelj, koji je i tada bio Dungeon Master, dakle, koordinator igranja, ali i autor pravila, a koji nije napustio igru onda kada je ostalih petoro uspelo da se vrati u stvarni svet, sada je neka vrsta poluboga, tiranskog gospodara sveta koji se zapravo i sam zove Die, i ako žele da se ponovo vrate kući, naši junaci moraće da smisle kako da izađu na kraj sa njim.

Da je Die „normalan“ fentezi strip, ovo bi bio jedan sasvim klišeiziran mada primamljiv zaplet. Ali Die je dekonstrukcija klišea i tropa – već sam naslov se, očigledno, odnosi na „kockicu“, dakle reč kojom se u Engleskom jeziku obeležava jedna od kockica koje se koriste za igranje igara na tabli, ali istovremeno predstavlja jasnu referencu na pretnju koja postoji u fantazijskom svetu.

Svet Die-a je, kako i očekujete, splet neprebrojnih gejming i fentezi motiva i klišea, fantastična domaja u kojoj imate i elfe i patuljke, ali i „tehnološkije“ sile kao što su „Večna Prusija“ i „Mala Engleska“ uhvaćene u decenijskom konfliktu u kome se ne nazire pobednik. „Naši“ likovi su jedini „pravi“ ljudi u multinacionalnoj, multikulturalnoj sredini gde su svi ostali, praktično, konstrukti nastali obrađivanjem arhetipova fantazijske literature i gejmerske tradicije i Die je, treba to naglasiti, manje Jumanji, a zapravo više Zelaznijev „Gospodar svetlosti“, sa protagonistima koji, zahvaljujući karakteristikama svojih likova imaju praktično natprirodne sposobnosti čak i u ovako fantastičnom kontekstu.

No, odlika igara je da – iako neke od njih imaju narative – sve imaju sisteme i ti sistemi važe za sve igrače, pa Kieron ovde pravi jasnu razdelnicu između „običnog“ fentezija i gejming fantastike. Činjenica da su likovi koje igrači „igraju“ kreirani u zaista egzotičnim klasama što su impresivno dovitljive varijacije na D’n’D standarde pomaže da Die dobije jedan zanimljiv, dovoljno kompleksan narativ što umešno spaja fantastičku epiku i jednu zreliju „realopolitku“ mesta koje može da postoji samo u mašti, sa isprepletanim interesima bogova, različitih rasa i nacija koje naseljavaju Die, ali, a što je problematičnije, sa, pokazuje se, i suprotstavljenim, ili makar nekompatibilnim prioritetima svakog od „ljudskih“ likova. Tako priča o tome da petoro prijatelja moraju da poraze šestog, bivšeg prjatelja, da bi se vratili u svoj svet, vrlo brzo postaje nešto drugo, sa likovima koji vuku u svoje strane, imaju svoje agende i svetom koji se, bez obzira što se očigledno radi o kolekciji tropa, pokazuje kao politički složeniji nego što bismo se nadali.

Ovde Kieron radi neke vrlo zanimljive stvari – ako je ekonomija skup pravila po kojima igra „stvarni svet“, dakle, neka vrsta mehanike „naše Zemlje“, onda je skup pravila koje je izmaštao šesti ortak ove ekipe, mehanika po kojoj funkcioniše Die. Pričamo o ekonomiji duha i emocija, naravno, emanacijama ne samo duha i emocija samog kreatora pravila već i igrača koji su sa njim igrali originalnu kampanju i povratak u Die tridesetak godina nakon odlaska između ostalog suočava protagoniste sa posledicama ne samo njihovih postupaka već samih svetonazora koje su imali kao tinejdžeri a koji su sada svi deo istorije, mitologije i realnosti ovog sveta.

No, Gillen svoju igru igra na nekoliko ravni i mada je gejming ravan veoma bitna, ona nije i jedino bitna. Die se posle nekoliko epizoda otkriva i kao analiza i diskusija utemeljujućih dela popularne kulture – od fantazije i poezije sestara Bronte, preko tolkinovskog mitotvorstva pa do naučnije (i tehnološkije) ukorenjene fantastike H. Dž. Velsa ali i njegovog interesovanja za igre na tabli, pa strip smelo ulazi u višeslojnu eksploraciju svojih tema. Kieron je pomenuo strip-serijal Planetary Warrena Ellisa i Johna Cassadayja kao jednu od, da kažemo, „tehnoloških“ inspiracija za Die, ukazujući kako je Ellisov koncept arheologa pop-kulture bio dobar uokvirujući koncept za strip koji je zatim istraživao korene, položaj i vrednost superherojskog stripa u širem kontekstu moderne popularne kulture, ali rekao bih da ovde ima i odjeka takođe Ellisovog Frankenstein’s Womb sa jednim odlaskom izvan strogih granica fantazije i kombinovanjem ličnosti iz stvarnog sveta sa fikcijom na uverljiv način tako da nam postane jasno zašto su neki izmaštani svetovi postali tako „stvarni“ da su oblikovali današnju kulturu i svetonazor do mere koja ih čini „stvarnijim“ od stvarnog.

A što je čista postmoderna i način da se pričajući o fragmentima opiše i celina.

Naravno, Gillen jeste neko ko u mnogo smislova nastavlja Ellisov rad, ali je i autor koga sada već sa dosta sigurnosti mogu nazvati i mini-me verzijom Granta Morrisona. Ćelavost na stranu, ne govorim ovde samo o radu koji je itenzivno referencijalan i simbolički nastrojen, već i o vrlo posvećenoj eksploraciji medijuma koji, ako sledimo Mekluanovu krilaticu, sam po sebi jeste poruka. Kada je pre par godina Gillen uradio miniserijal o Peteru Cannonu za Dynamite, morrisonovština je prosto emanirala iz ovog stripa, sa vrlo formalnom analizom mnogih elemenata samog medijuma i njegovih pojavnih oblika kroz vreme. Die je u dobroj meri isto to, ali kroz eksploraciju formata i mehanika igara i, kao i dobar deo Morrisonovih radova, ima izraženu esejističku crtu. Gillen je svakao i sam svestan toga da su mu stripovi, čak ne ni samo oni koje radi u creator owned kontekstu, u velikoj meri postali disertacije, postavljanje teza i njihova diskusija i u njima određena „suvoća“ radnje i likova ume da pomalo zabode oko čitaoca. Ovo je svakako, i Morrisonova boljka i u recentnom The Green Lantern Season 2 on se protiv ovoga borio izrazito komprimovanim pripovedanjem i davanjem likovima energičnih, refleksnih, skoro somatskih reakcija na ono što ih okružuje.

Kod Gillena, u Die, stvari ipak stoje nešto drugačije, sa pripovedanjem koje je u mnogo većoj meri posvećeno worldbuildingu (iako sam scenarista naglašava da je napravio značajne napore da se strip ne svede na njega) ali i likovima koji su, pored sve svoje investiranosti u priču, na nekom nivou i dalje svesni da su u „igri“ i da drugi likovi oko njih (igračkim rečnikom rečeno NPC-jevi, non playing characters) nisu „stvarno“ stvarni. Tu dolazi do jedne interesantne filipdikovske tenzije između toga šta jeste a šta nije stvarno, toga da li je život suma iskustava individue ili suma odnosa koje individua ima sa drugim, istim takvim individuama i Die se na jednom nivou trudi da ne zapostavi psihologiju svojih likova iako su oni u ovoj naraciji mnogo više od običnih sredovečnih Britanaca – zaista neka vrsta avatara i polubožanstava čije su motivacije i moći dobrim delom s one strane moći poimanja običnog sveta koji naseljava Die.

S druge strane, naravno, svi oni imaju svoje „glasove“ i sve su to glasovi Kierona Gillena – za njega tipično prekomerno analiziranje svakog motiva i situacije, suvi, ironični humor („zašto biste uzimali metadon ako vam se nudi heroin?“) i opsesivna samorefleksija su deo karakterizacije svakog od likova. Srećom, autor je ovoga svestan pa likovi imaju distinktne ličnosti i istorije ali fakat je da, pogotovo posle WicDiv koji je u velikoj meri počivao na ogromnim razlikama između svojih likova, Die radi u jednom tonalno svedenijem opsegu. No, ima ovde sasvim dovoljno konvencionalno zabavnih dijaloških razmena i replika da se čovek zadovolji na jednom zdravo prizemljenom nivou.  

Takođe, uz sve prethodno navedene istine o tome da je ovo priča koja dekonstruiše mehaniku eskapističke pustolovine dok nam istovremeno daje i samu eskapističku pustolovinu, svakako valja reći da Die nije puka herojska potraga, već mnogo više Amber-olika, da ne kažem igraprestolika sapunska opera u kojoj su odnosi između likova kompleksniji od samog zapleta i smene u lojalnostima i afilijacijama su češće od borbi sa zmajevima.

Kad smo već kod borbi sa zmajevima – Stephanie Hans je urnebesan ilustrator. Doduše, u pogledu tehnike i estetike zaista više ilustrator, čak i slikar nego „običan“ strip-autor. Ovo, svakako, može da ima i svoju negativnu stranu. Već smo mnogo puta rekli da su pripovedanje i karakterizacija za strip-crtača višestruko važniji od „klasične“ ilustratorske/ slikarske tehnike a Hansova, kad pogledate njene crteže, ima ponešto od te slikarske statičnosti u svom stilu. Srećom, ovo nije strašno, čime hoću da kažem da je pripovedanje Hasnove prevashodno solidno. Stilizacije koje su prisutne u samom lejautu jesu povremeno vrlo agresivne sa kadrovima koji beže simetrijama ali uvek je organizacija table na nekom nivou logična i harmonična i Hansova uspeva da istovremeno bude vrlo disciplinovana u naraciji a da ima i taj artistički, razbarušeni energetski naboj.

Naravno, u samom crtežu je ovo potonje veoma naglašeno i ono gde strip ne pruža mnogo na polju karakterizacije sa likovima koji imaju pomalo „lutkast“ izgled, kompenzuje se vrhunskim dizajnom odeće, opreme, enterijera itd. jednom „avatarizacijom“ likova, ali i vrlo ekspresivnim kolornim radom koji često preuzima primat nad crtežom.Hansova sama koloriše svoje radove i ne znam koliko tačno je potrebno da se uradi jedna tabla njenog stripa, ali Die je strip koji se mnogo više ovaploćuje u svetlu, senkama i obrisima, uzvitlanim bojama i blještavim eksplozijama nego u striktnom radu sa linijama i konturama.

Da Gillen danas vrlo ozbiljno razmišlja o stripu kao distinktnom mediju svedoči to da Die ima ne samo urednika (a što nije norma u Imageu) u liku Chrissy Williams, već i Riana Hughesa zaduženog za dizajn. Weć je WicDiv bio strip sa naglašeno dizajniranim vizuelnim identitetom a Die je prosto prirodan medijum za ovako nešto. Konačno letering je ovde ponovo radio Clayton Cowles i njegovi dizajnerski podvizi na kakve nas je navikao sa WicDiv su sada prosto neodvojiv deo Gillenovih gustih, komplikovanih narativa.

Sa Die Kieron Gillen potvrđuje ne samo da je u kreativnom apeksu već i da nastavlja da evoluira kao autor ali i mislilac. Ovo jeste dosta esejistički rad, od toga se ne može pobeći, i sa svojim pomalo turobnim tonom, ne nosi istu vrstu mladalačke energije koju ste voleli u WicDiv (i Phonogram, na kraju krajeva). Ali Die jeste impresivan i intrigantan splet ideja i diskusija, teza i dokaznih postupaka koji se bave našim recentnim i nezvaničnim istorijama kao društva (gikova, ali i društva generalno) sa fascinantnom vizuelnom komponentom. Gillen je sebe uložio za sve pare u ovaj projekat, pročitavši tovar knjiga i usput dizajnirajući i čitavu stonu RPG kampanju, sa sve pravilima i likovima, koja se tokom ovih par godina dalje razvijala i trenutno je u verziji 1.3 (a pristupite joj slobodno ovde), dalje tanjeći granicu između „fikcije“ i „realnosti“, medijuma i poruke, igre i, jelte, života. Die je strip koji, ako ste na bilo koji način deo fantastičarske ili, uopšte, gik kulture, svakako dugujete sebi da pročitate. Prva tri dela su gotova i mogu se nabaviti papirno ili digitalno (izvolite), a finalni počinje sa izlaženjem u Maju. Pa, eto, pripremite se da… umrete? Bacite kockice? Možda je to sve na kraju jedno isto.

Pročitani stripovi: The Wicked + The Divine

Dakle, prošle nedelje se četrdesetpetim brojem završio poludecenijski Imageov serijal The Wicked + The Divine i sada, kada sam završio njegovo čitanje, ispunjen sam emocijama. Ali i racionalnim, jasnim, kritičkim mislima. Koje sve idu u otprilike istom smeru: ovo je bio strip koji je DALEKO prevazišao moja inicijalna očekivanja a moja inicijalna očekivanja su već bila su sramotno previsoka. Imam utisak da prisustvujemo kraju jedne ere, takoreći, a to nije mala stvar.

Recimo, takođe, da je sa ovim serijalom Kieron Gillen, njegov scenarista i jedan od kreatora, u mojoj beležnici konačno prešao prag i preselio se iz „dečko koji STALNO obećava“ u „klasičan autor koji je iza sebe ostavio nepatvoreno remek-delo i referentan serijal sa kojim ćemo druge kasnije porediti mrgodeći vjeđe“ deo panteona strip-pregalaca. Ono što je za Aarona bio Scalped, za Azzarella 100 Bullets, za Ellisa Transmetropolitan, za Ennisa Preacher a za Vaughana Y the Last Man, za Gillena je došlo, pa, recimo možda iznenađujuće kasno u njegovoj karijeri.

A opet, Gillen nije standardni strip-scenarista ni po kom ključu – ne najmanje zbog toga što ovaj Britanac stalno nastanjen u Bathu stripove praktično nije čitao do zrelog doba i zapravo se za njih zainteresovao jedva par godina pre nego što će svetu postati poznat kao jedna polovina dvojca koji je kreirao kultni – i, sada to možemo da kažemo, uticajni – Phonogram.

Phonogram, crno-beli urbani fentezi ispleten oko brit-popa i ciničnog muzikalnog maga, napravljen od strane dvojice Britanaca za koje niko nije čuo, je bio iznenađujuća pojava u tadašnjem Image katalogu ali je od strane mnogih kolega i dela publike zapažen kao jedan od najinteresantnijih stripova te godine i Gillena i crtača Jamieja McKelvieja odmah stavio na proverbijalnu mapu.

I znamo kako su stvari od tada tekle, Gillen je vrlo brzo dospeo do Marvela, odrađujući usput razne smene u indi rovovima, ali dobijajući sve ozbiljnije mejnstrim gigove šokantnom brzinom. Njegov beznaporni intelektualizam i ekonomičnost u pisanju su ga brzo od šegrta Matta Fractiona dovele do toga da bude jedini scenarista Uncanny X-Men, pisao je Thora, Iron Mana, a do nedavno i Star Wars, sve sa ekskluzivnim ugovorom za Marvel. McKelvie je imao svoju karijeru  širokog dijapazona radeći dosta za Marvel, a kreirajući i serijal Subrurban Glamour za Image gde je bio i scenarista i koji je bio dosta logična ekstrapolacija Phonograma. Gillen i McKelvie su se udruživali na Marvelu više puta, radeći Young Avengers i delove Generation Hope, recimo, ali njihov ponovni susret na The Wicked + The Divine je nešto po čemu će, mislim, biti upamćeni u istoriji.

Kažem da je za Gillena ovo pomalo neobična trajektorija jer Marvel obično pričeka da se nezavisni autor dokaže nekim jakim serijalom za nezavisnog izdavača pre nego što ponudi ekskluzivni ugovor i ubaci ga u mašinu (Wood sa DMZ, Aaron sa Scalped, Fraction sa Casanovom itd.). Ovde ispada da je Phonogram bio toliko ubedljiv strip da je tih šest crno-belih sveščica bilo dovoljno da Brevoort i Quesada prepoznaju kakav talenat čuči u Gillenu.

I nisu loše prošli, Gillenovi radovi na Thoru, X-Men, Iron Manu i Darthu Vaderu se načelno smatraju kvalitetnim i fanovi ih poštuju, ali ja, koji sebe ubrajam u ozbiljne poštovaoce Gillenovog lika i dela – uostalom, dugi niz godina sam pratio njegovu karijeru gejming novinara, pre nego što je postao uticajni strip-autor – sam, čini mi se, predugo čekao da nešto što je Gillen probudio sa Phonogramom evoluira u punu formu skoro deceniju kasnije. The Wicked + The Divine je ta puna forma i, u retrospektivi čini Phonogram još važnijim stripom nego što nam se onda činilo.

Gillen jeste na neki način jedinstveno opremljen da pravi ovakve stripove. Karijere muzičkog i gejming novinara iz kojih je prešao u kreatora stripova daju mu obimno poznavanje (ali i potvrđuju opipljivu strast spram) dva medijuma popularne kulture koji u stripovima najčešće dobijaju samo površnu obradu. Sa Phonogram Gillen je tako ubedljivo predstavio popularnu muziku kao formu magije da nije neko čudo da je, recimo Warren Ellis Phonogram smatrao najznačajnijim stripom 2006. godine. Sa The Wicked + The Divine Gillen i McKelvie idu toliko daleko preko granica koje je Phonogram postavio da a) je u pitanju nešto što uz dosta stida moram nazvati epskom sagom i b) dobijamo savršenu demonstraciju razlike između umetničkog dela koje rade hipertalentovani početnici sa STVARNOM supstancom u sebi koju su iskrvarili u svoje delo i umetničkog dela koje rade isti ti ljudi samo posle decenije brutalnog grajnda u rovovima profesionalizma, naoružani iskustvom, stručnim veštinama i vizijom kako da supstancu koju i dalje krvare, uobliče u delo koje će provocirati na više nivoa, duže vremena i postaviti mnogo više pitanja (a na neko dati i odgovore) nego što je to ranije bilo moguće. Ovim ni ne želim da kažem da The Wicked + The Divine nužno mora da bude smatran boljim stripom od Phonograma – mada je svakako tehnički značajno spretnije i impresivnije uobličen – jer Phonogram zaista ima taj jedinstveni došao-niotkuda-i-jebao-keve energetski naboj kakav serijal koji ima, sa specijalima više od pedeset epizoda naprosto ne može da zapakuje jednako gusto, ali opet – pričam o ličnom utisku: čitajući Phonogram zaista jesam osetio da gubim dah i spuštam strip povremeno da bih malo razbistrio vid i misli – sa The Wicked + The Divine ovakve stvari su mi se desile više puta tokom serijala.

Elem, The Wicked + The Divine je strip koji u najširem smislu diskutuje o popularnoj kulturi kao o svojevrsnoj zameni za folklor, mitologiju pa i religiju. Levelapovanje od Phonograma na sledeći nivo je jasno: ako je muzika magija, ljudi koji je prave su magovi – poštujemo – ali kada te ljude koji je prave sve više i više drugih ljudi počne da prati, poštuje, obožava, da se njima opseda i idolizuje ih, onda dobijamo religiju a magovi više nisu magovi već i sami počnu da veruju kako su – bogovi.

Gillen ovde sklapa kompleksan narativ u kome dobijamo impresivan krosover mitoloških i religijskih motiva a gde je sasvim lako izbeći brojne zamke vezane za diskutovanje i ukrštanje tema vezanih za ljudsku duhovnost time što je scenarista iskoristio čest trik japanskih autora i prikazao nam sve te jelte, duhovne teme i religijske motive kao pop-kulturni spektakl. Naravno, Zelaznyjev Gospodar svetlosti (i svakako Stvorenja svetlosti i tame) je jasan zapadanjački presedan ali ne treba da zaboravimo da je Gillen pisao Thora i da tretman religije kao pop-fenomena gde kanonske granice više ne važe jeste u neku ruku jedinstveno stripovsko oruđe – uostalom Zelaznyjevi radovi su i u vreme kada su izlazili opisivani kao „stripovski“. The Wicked + The Divine je samo ovakav pristup izdignut na nivo vrlo dosledne filozofske rasprave o prirodi verovanja, samobitnosti, slobodnoj volji itd. a onda provučen kroz prizmu savremene popularne kulture.

I sad, Gillen je čovek od solidne 44 godine, JA, kao čitalac imam i četiri više – koliko mogu da verujem da Gillen korektno ulazi u psihu omladine i uspeva da uhvati zeitgeist – ili makar deo zeitgeista od pre 4-5 godina – toliko i mogu da kažem da The Wicked + The Divine skoro po definiciji nije nešto što bi mene trebalo da zanima. Jer, jeste, ako u stripu pišete o božanstvima, to je često sapunska opera. A ako su ta božanstva još slinavi milenijalsi koji komuniciraju samo WhatsAppom, ne znaju s kim bi se pre pojebali i zašto im je posle žao i imaju sve neke silne interpersonalne drame koje odraslom čoveku deluju potpuno trivijalno – pa to je sapunska opera na sedmu potenciju i postavlja se legitimno pitanje zašto bih ja to uopšte čitao. Ne bi li trebalo da vreme koga mi je još malčice ostalo na ovoj planeti utrošim na štivo bliže mojim staračkim, namrgođenim senzibilitetima?

Ah, ali znate li šta je još utemeljeno na sapunskoj operi ukrštenoj sa apsurdnim spektaklom? Superherojština srebrnog doba, baš ona na kojoj sam slučajno odrastao. The Wicked + The Divine je superherojski strip? Pa, ne, osim kada je to potrebno. Onda postane TOTALNO superherojski strip pa posle opet više nije.

Recimo to ovako: The Wicked + The Divine je intrigantna, izuzetno pažljivo sklopljena priča o ciklusu što traje više hiljada godina a u kome se svakih devedeset godina dvanaest božanstava pojavljuje na zemlji i tokom dve godine kreću se među običnim ljudima, ovde pomognu, onde nešto i zajebu ali su generalno nedodirljivi za mase – a zatim umru. Sve se onda vraća u normalu do sledećeg ciklusa. U prošlom ciklusu, tokom dvadesetih godina prošlog stoleća, ovi su bogovi uzeli identitete pesnika i umetnika, ali u OVOM ciklusu, započetom polovinom ove decenije, bogovi su – pop izvođači, pevači, kantautori, didžejevi i reperi. Njihovi nastupi su, jelte, spektakl i duhovna, ne, RELIGIOZNA iskustva, psihodelija i tripovanje su konačno načini da dotaknete STVARNO božanstvo a pres-konferencije su neka vrsta gospela koji stiže pravo iz usta proverbijalnog konja, neukaljan interpretacijama apostola i kojekakvih prepisivača tokom milenijuma. Tvist? Pa, sva ta božanstva bila su do juče obični tinejdžeri i dvadesetogodišnjaci i dobijanje BOŽANSKIH moći nije nužno unapredilo njihove filozofske skilove. Neki od njih, svesni da imaju moć i samo dve godine da u njoj uživaju, su rešeni samo da jebu, šmrču koku i zajebavaju novinare i političare – skoro kao pop zvezde kakve i mi poznajemo, jelte. Drugi vrlo ozbiljno shvataju svoje religijsko poslanstvo pa započinju unapređene verzije religija sa kojima su asocirani (Shinto, recimo, postaje ShinTWO, sa sve gomilom prigodnih haštagova jer klinka koja se inkarnirala u Amateratsu nije ozbiljan poznavalac japanske kulture, mitologije i istorije već rekluzivni weeb koji je sve naučio iz video-igara i stotina sati gledanja animea). Niko od njih, isprva ne shvata najozbiljnije kada im mudra proročica koja ih vodi kroz sve objasni da su ovde da se bore protiv Velike Tmine koja preti da uništi ljudsku rasu…

Ako Velika Tmina zvuči kao užasno generički koncept – jasno vam je valjda da je Gillen u ovoj igri bar šest poteza ispred vas a verovatno dva-tri i ispred samog sebe jer su neki preokreti u radnji ovog grafičkog romana naprosto spektakularno agresivni i sve što ste mislili da znate o svetu The Wicked + The Divine biće temeljito protrešeno, pretumbano i mutirano više no jednom tokom čitanja. A što je svakako odgovorno za deo užitka koji ekstrahujete čitanjem. The Walking Dead je serijal koji je užasno profitirao od spremnosti da eliminiše jako utemeljene protagoniste i da se završi kad treba, pa Gillen i McKelvie ovde pokazuju da su naučili mnoge lekcije od drugih a zatim spremili svoje verzije tih istih lekcija koje su – pa, sveže, originalne i naprosto neočekivane. The Wicked + The Divine ne prestaje da iznenađuje do samog kraja a mene nije prestajalo da iznenađuje koliko me je jako serijal držao uz sebe iako je zapravo imao samo naznaku zapleta i mnogo skoro na snagu isfabrikovane drame.

Hoću reći, prvo se čini da je The Wicked + The Divine whodunit, takoreći murder mystery strip u kome bogovi moraju da shvate ko je među njima ubica, ali ispostavlja se da je ovo samo dobar način da upoznamo likove i strip je zapravo samo jako našminkana indie priča o odrastanju mlade devojke mešovite rase koja gleda bogove oko sebe, shvata da nikada neće biti kao oni i treba da nauči te neke lekcije o zrelosti iz jukstapozicije sebe kao „prave“ osobe i hipertrofiranih persona pop-idola što se doživljavaju kao božanstva. Osim što onda gomila likova pogine, i ovo postaje superherojski strip o borbi protiv Velike Tmine u kojoj naši junaci, bogami*, moraju da solidno promisle sa koje strane istorije žele da ostanu kad se prašina slegne jer borba protiv Velike Tmine zahteva ne samo Velika Odricanja i Velika Muda/ Jajnike nego i postupke koje bi u normalnoj situaciji možda smatrali, eh, etički dubioznim? Ah, da monstruoznim, to je reč koju tražim – pričam o ubijanju dece, masovnim pokoljima itd.
* Izvinjavam se.

Ali, onda, The Wicked + The Divine nije BAŠ superherojski strip jer odbija da ide uobičajenom trajektorijom zapleta, kulminacije, peripetije i raspleta i ubacuje nove detalje u priču. Praktično svaki od likova se razotkriva kao nešto drugo od onoga što smo mislili da jeste kada smo ih upoznali. Neki imaju tajne agende, neki su samo ZAISTA budale iako smo mislili da je to sve samo namešteno ponašanje pop-zvezde koja je brzo bljesnula i svesna je da će se brzo ugasiti, neki uopšte nisu ti ljudi koji smo mislili da jesu. Gillen ovde neverovatno uspešno krši sva pravila, menja žanrovske trope i podešava ton priče potrebama eskalirajuće složenog zapleta a da istovremeno uspeva da me sve vreme zadrži i uz taj zaplet i uz te likove koje malko prezirem, pa malko navijam za njih, pa me onda uplaše, pa ih onda mrzim, pa ih opet razumem i saosećam sa njima. Mislim, ne znam za druge, ali MENI je ovo odlika DOBROG pisca, ne samo sposobnost da likove uverljivo i radikalno transformišete, i to ireverzibilno, već i sposobnost da oni i dalje ostanu legitimno interesantni za istog onog čitaoca koji je tu bio i malopre i, idealno, i sam se uz njih malo transformisao. Kierone – znao sam da u tebi ovako nešto čuči iako me sa Uberom nisi baš sasvim kupio.

Dakle, na makro planu ovo je vrtoglavo složena priča o omladini koja se obogotvoruje ali ostaje klinački napaljena što bi rekao Kristijan, a koja do kraja treba da razjasni pre svega sebi šta znači biti božanstvo, koje odgovornosti uz to idu i je li ciklus koji se ponavlja neizbežan – sve uz obilne količine glupiranja, seksa, preljube, narkotika, dramatičnog dopisivanja mobilnim telefonima, i dosta kvazisuperherojske akcije – ali na mikro planu Kieron koga poznajemo i volimo blista u detaljima.

Gillen je, kako sam gore napisao, istovremeno veoma intelektualan i veoma ekonomičan spisatelj. Njegovo pisanje izvan medijuma strip-scenarija ume da bude veoma opširno – Gillen je definitivno skriboman sa kompulzivnom potrebom da previše raspravlja o svakom konceptu koji mu padne na pamet i jedan od parodičnih specijala The Wicked + The Divine koji su izlazili izvlači solidnu količinu humora iz ovoga – ali u stripovima ima izuzetnu disciplinu i samokontrolu. The Wicked + The Divine je Gillen na vrhuncu discipline i samokontrole, kadar da neprebrojne koncepte i ideje, socijalne, političke, emotivne, istorijske itd. kondenzuje u kratke, jasne izjave i rasprave, koje poentiraju efikasnošću boksera-veterana svesnog kada je pravi trenutak da se protivniku spusti taj jedan odlučujući kroše na bradu i da se odmah podignu ruke u pobedi. Plus, naravno, ovo je Gillen, pa je sve obilato garnirano sočnim jezikom u kome se cinizam, psovke ali i nepatvorena, gola ljudska emocija mešaju da ožive likove na papiru.

Naravno, nekome će to biti malo isforsirano, poštujemo, kao što će nekom drugom (ili istom tom nekom) za oko zapasti to da je strip praktično agnostičan u pogledu rasnih i rodnih identiteta i seksualnih preferenci – ovde se o rasi ne raspravlja, a niko te i ne pita jesi li biseksualan ili aseksualan ili šta i mada je ovo svakako u skladu sa naučnom fantastikom na kojoj sam JA podignut (Norman Spinrad, anyone??) kapiram da ima tu prostora da se kmeči kako je strip „suviše politički korektan“ i kako je agresivan sa svojom identitetskom agendom. Mislim, to je sve besmislica i dokaz da su ljudi spavali na času zadnjih 40 godina, ali pominjem ga baš zato što je The Wicked + The Divine priča upravo o toj generaciji u kojoj je znatan deo omladine rešio da su identitetska i klasna politika deo jedne iste borbe i da namrgođeni matori marksisti mlitavih ćuna koji ih stalno kritikuju kako se samo brinu ko će kakvom zamenicom da bude oslovljen a ne haju za sredstva za proizvodnju i njihove vlasnike – nisu u pravu. Gillen ima jedan panel na kome toliko jasno pokazuje zašto je razdvajanje klasne i rodne politike besmisleno i da su optužbe da to rade „progresivci“ fundamentalno pogrešne da mi je prosto milo što ovakav strip postoji i mogu da ga pokažem svakome ko je na internetu u krivu a da ne moram da kucam esej svaki put ispočetka. Ali to je umetnost – sažimanje kompleksnih koncepata u semantički guste ali estetski elegantne artefakte. Molim lepo.

Kad smo već kod umetnosti – Jamie McKelvie, jebem mu mater, Jamie McKelvie nije jedini koji je crtao ovaj serijal, čitava jedna priča u njemu je rađena od strane gostujućih crtača a tu su i specijali, ali Jamie McKelvie je, čini se, jedini crtač koji je stripu The Wicked + The Divine mogao da podari ovakav identitet. Ovo je strip koji je agresivno GLAMUROZAN iako iznova pokazuje koliko je glamur plitka, površna kategorija. Ali nije li ovo i njegova poenta? Magija koja nam daje prečice za stvari za koje tek kasnije u životu shvatamo da ne mogu da se zaista osvoje prečicom nego moramo da sazrimo do njihovog nivoa? Glamur, vizuelna upečatljivost, prepoznatljiv identitet, instant simbolika i pop-filozofija, sve ovo se spaja u magiju kojom mlade osobe osvajaju deo svoje teritorije ili barem malko ličnog prostora u javnom. Da li je to nivo na kome treba da ostanu? Eh, verovatno ne, sem ako nisu Madona (jelte, originalna pop-IKONA koja je sebe uporedila sa nečim božanskim), ali da li je to nivo na kome je razumljivo da ih zateknemo? Pa, svakako da. The Wicked + The Divine je zato strip omladine koja ikonički izgled shvata na sasvim različite načine – od skupih a elegentno jednostavnih odela, preko „etničke“ šminke, hipertrofiranog gotskog izgleda i queer gender-bendinga pa do praktično superherojskih fetiša a Jamie McKelvie je arhitekta, dekorater, dizajner i kostimograf ovog sveta, sa identitetima koji su upisani u izraze lica i gestove, svakako i McKelvie je ovde bolji nego ikad, ali koji su emitovani iz sve snage putem kostima, frizura, mejk-apa i ikoničkih poza. Pop art? Apsolutno.

Ali McKelvie, veliki dizajner, je izrastao i u velikog pripovedača i decenija superherojskog argatovanja ne samo da mu je istesala scene borbe u nešto na šta i Avendžersi mogu da budu ljubomorni, već je i porodila savršenstvo detalja, fokusiranja pažnje čitaoca na najvažniji deo kadra da se postigne ne samo prenos najvažnije informacije već i sa najboljim mogućim tajmingom. Gillen i McKelvie ovde funkcionišu kako samo stari ratni drugovi umeju, sa perfektno dekompresovanim scenama, savršenim rezovima kroz stoleća i milenijume, agresivnim promenama tona od (sub)urbanog glamura i šljaštećih lasera do htonskog podzemlja i body horrora prostim okretanjem stranice, dajući nam seks, nasilje, rejvove i stadionske koncerte, ali i savršeno isporučene humorističke pančlajne broj za brojem. Ovakva sinergija između dva autora je nešto što strip-industrija samo priželjkuje ali kada se na ovo dodaju kolorista Matt Wilson i leterer Clayton Cowles – inače ravnopravno potpisani na naslovnicama kao koautori – The Wicked + The Divine dobija svoju konačnu formu. A ona je neka vrsta toboganske vožnje na LSD-ju dok su vam na oči privezana dva kaleidoskopa a na slušalicama imate didžeja koji pola decenije (i pola stoleća) popularne muzike komprimuje u miks sa hiljadu rezova.

Hoću da kažem, ovo je elegantan ali i vrlo BUČAN strip. McKelvie je ekstremno disciplinovan u organizaciji stranice i ne iživljava se sa lomljenjem geometrije, kadrovima različitih veličina, dijagonalnim sečenjima, takoreći moj čovek – uredan, čist i jasan, ali istovremeno sposoban da agresivnim dizajnom stvari uzburka do opasnih granica a onda ih Wilson i Cowles poguraju u teritoriju prestupa. Ne znam da li je to tehnički tačno ali The Wicked + The Divine je najšareniji strip koji sam čitao, pa, ikada, sa korišćenjem kolora ne samo da oživi likove i scene, da im pruži adekvatnu atmosferu i značenje, već i da privuče pogled čitaoca na pravo mesto u kadru, možda najvažnije, da opčini onako kako bogovi u samoj priči opčinjuju mase – ovo jeste strip o tome kako nama svima zastane dah i osetimo nešto duhovno kad se suočimo sa lepotom, na kraju krajeva. Cowles onda radi za sve pare i dobijamo letering koji jednako nosi karakter i snagu iskaza likova, a brojne table bez oblačića, gde je tekst ispisan između kvadrata ili table sa samo simbolima postavljenim u krug i jednim jakim podnaslovom u centru podsećaju na to da je najbolji dizajn često onaj koji ni ne primetite.

Uz svu tu buku i šarenilo, energiju i raščupanost, autori uspevaju i da se na kraju dočekaju na noge za desetku i pruže serijalu dirljivo finale lišeno spektakla i suptilno onoliko koliko smo uopšte mogli da se nadamo od stripa koji je svoj naglašeni intelektualizam uspešno umotao u oblandu tinejdžerske drame i superherojske sapunice. Da se The Wicked + The Divine, ovako glasan i raspričan, kaleidoskopski šaren i hiperdizajnrian završava belom stranicom bez crteža, teksta i boje i da je ovo savršeno finale poludecenijske epopeje uz koju su, ako pogledate malo po internetu, mnogi odrastali i od srednjoškolaca postajali, jelte, pravi ljudi – pa to skoro da je dovoljno da kažem da Gillen, Mckelvie i ekipa više ništa u životu ne moraju ni da urade. Oni su svoj dug ljudskoj civilizaciji odužili.

Pročitani stripovi: Uber

Da bismo ostali koliko-toliko u temi Drugog svetskog rata i alternativnih priča pričanih u tom okruženju, sada bih napisao nekoliko reči o serijalu Über.

 

Od kada je počeo da izlazi, 2013. godine Über je generisao dosta interesovanja u stripovskoj zajednici svojom tematskom orijentacijom ali i, verovatno još više, svojim osobenim pristupom toj temi. „Drugi svetski rat, ali sa superherojima“ zapravo i nije tako originalna zamisao, svakako ne nakon prvog Marta 1941. godine kada su Joe Simon i Jack Kirby na naslovnu stranu prvog broja magazina Captain America stavili titularnog fikcionalnog superheroja kako snažnim desnim krošeom na patos ruši Hitlera. Ovo je možda bio tek čin prkosa dvojice jevrejskih autora podržan od strane njihovog izdavača, ali do kraja ovog globalnog sukoba američki superherojski strip je u velikoj meri učestvovao u ratu postavljajući svoje protagoniste na bojišta širom evropskog i pacifičkog teatra, ali i u borbu sa špijunima na samoj teritoriji SAD.

 

Über je, na određeni način polemika sa ovim stripovima koji su, neretko, bili propaganda, a još neređe, naročito kada su se bavili ratom na Pacifiku, otvoreno rasistički. (Ne da sad to treba da nas začudi kad je u pitanju popularna kultura u SAD od pre sedamdeset godina, jelte.) Sa druge strane, Über je strip pisan vrlo ozbiljnim tonom i on svoje premise tretira sa praktično akademskom disciplinom. Kraće (ili makar jasnije) rečeno: superherojski stripovi koji se dešavaju u Drugom svetskom ratu – bez obzira da li su pisani danas ili tokom samog rata – se uglavnom žanrovski mogu opisati kao fantazija, dok se za Über bez previše femkanja može posegnuti za etiketom alternativne istorije.

 

Kreator i, jelte, arhitekta sveta Übera je, naravno, Kieron Gillen, najnovija britanska zvezda američkog stripa, čovek koji je decenijsku karijeru muzičkog i gejming novinara zamenio punim radnim vremenom pisanja stripova iako, po sopstvenom svedočenju stripove nije ni čitao sve do prvih godina ovog milenijuma. Gillen je prvo napravio ozbiljan ršum svojom urbanom fantastikom u stripu Phonogram, jednim izrazito britanskim radom koga je u Americi izdavao Image, da bi na osnovu toga dobio ekskluzivni ugovor za Marvel i proveo sledećih nekoliko godina radeći i neke od najprestižnijih serijala Kuće ideja (Iron Man, Uncanny X-Men, Thor, Young Avengers). Kako to već ide sa njegovom generacijom scenarista, i Gillen je tokom nekoliko godina zaista udarničkog rada za Marvel shvatio da je od svog imena napravio dovoljno veliki brend da pisanje mejnstrim superherojštine više ne mora da bude prevashodni izvor njegove zarade. A, dok su Hickman, Fraction i Remender sasvim ostavili Marvel zarad svojih nezavisnih radova, Gillen je još uvek aktivan na serijalu Darth Vader, no, gro njegovih kreativnih napora poslednje dve godine vezano je za pisanje autorskih stripova za nezavisne izdavače, kao što su Wicked + The Divine, Mercury Heat (o kome je ovde pisano) i, svakako, Über.

 

Zanimljivo je da ovaj serijal izlazi za Avatar Press, a ne za Image gde bi, po nekoj intuiciji to očekivali. Ne samo da je većina Gillenovih kolega iz Marvela tamo našla dobar deo svog uhljebljenja već je i Image, uz eventualno Vertigo, baš ona vrsta izdavača koja bi rado stala iza ovakvog high concept projekta. No, Avatarov William Christensen je bio brži i zapravo je on negde početkom tekuće decenije Gillena pitao da li bi bio zainteresovan i kadar da piše ratni strip sa superherojima. Gillen se, veli, malo prepao ovog predloga jer su neki od najvećih autora u istoriji američkog stripa već radili ovo isto, ali je na kraju pristao pod uslovom da se radi „izuzetno ozbiljan“ strip. Christensen nije čovek koji će promašiti zicer kada mu se namesti – čovek je od izdavača koji je radio mahom soft-porn limunade napravio jedan od najjačih inkubatora nezavisnog talenta u prvoj deceniji ovog veka, sa autorima poput Ellisa, Ennisa i Moorea u svojoj ponudi – pa je Gillen dobio dve važne stvari: ozbiljnu logističku podršku izdavača i ogromnu kreativnu slobodu.

 

Über je, da bude sasvim jasno, strip nastao na temeljima ekstenzivnog istraživanja. Vrlo sam ozbiljno gore napisao da se ovde radi mnogo više o alternativnoj istoriji nego o superherojskom stripu jer za superherojski strip uobičajene glamorizacije, erotizacije i  socijalizacije ovde nema. Über ne priča o posebnim pojedincima među nama, obdarenim oreolima božanstava, jedinkama obeleženim živim bojama, pamtljivim imenima i projekcijama etičkih vrednosti zajednica iz kojih potiču. Sasvim suprotno, u ovom stripu metaljudi su uniformisani, često sasvim bezlični likovi svedeni na funkciju koju najbolje obavljaju (i čak i klasu metaljudi kojoj pripadaju a koja onda diktira i funkcionalnost), osobe koje su manje osobe a više oružja, strateški resursi kojim se usmerava tok konflikta, čiji su identiteti nevažni a sudbine vezane za političke lidere i njihove ideje o daljem ratovanju.

 

Gillen je zapravo u svojoj najosnovnijoj osnovi Über postavio kao jednu očiglednu alegoriju koja je i svojevrsni odgovor na jedno od najčešćih pitanja iz domena alternativne istorije: šta bi se desilo da su nacisti prvi napravili nuklearnu bombu? Sam početak stripa nas postavlja u ono što mi iz istorije poznajemo kao poslednje dane Drugog svetskog rata, marš Crvene armije ka Berlinu, savezničko prodiranje sa zapada, jasne pokazatelje da Japan gubi rat na Pacifiku. Na nekim od prvih strana gledamo Hitlera kako u svom bunkeru stavlja cev pištolja u usta i sprema se da se edžektuje iz cele priče, ali onda mu u neprijavljenu audijenciju dotrčava oficir koji ga obaveštava o dugogodišnjem supertajnom i kompleksnom projektu u kome je konačno postignut uspeh. Nemačka sada ima tri osobe obdarene nadljudskim moćima. Rat u stvari još nije gotov.

 

Ne morate biti profesor istorije da biste osetili uzbuđenje gledajući kako se u ovom stripu poznati istorijski događaji odvijaju na drugačije načine. Proleće i leto 1945. godine su i u našem svetu bili prelomni trenuci na oba fronta sa uvođenjem disruptivnih tehnologija na bojišta i nezamislivo velikim gubicima među civilima (od kataklizmičnog bombardovanja Drezdena od strane američkih snaga, preko pripreme uvođenja mlaznih aviona na nemačkoj strani, do bombardovanja Tokija napalm i fosfornim bombama i konačno korišćenja nuklearnog eksploziva u Japanu) i Über ove premise samo koristi za svoje ciljeve pokazujući kako se preokret dešava kada se na bojištima pojave osobe skoro neosetljive na konvencionalno naoružanje koje mogu da donesu ogromnu destrukciju ljudstvu i tehnologiji samo svojim pogledom.

 

Od te tačke na dalje, Über je istorijska freska koja dosledno razvija svoje premise i pokazuje nam kako se svet dalje upetljavao u sukob iz koga su već svi bili spremni da izađu.

 

Über bi za Gillena trebalo da bude magnum opus, strip koji od njega pravi Autora sa proverbijalnim velikim ’A’ i po kome će ga generacije pamtiti nakon što se na X-Men smene još desetine scenarista, ono što je za Gartha Ennisa bio Preacher, za Warrena Ellisa Transmetropolitan ili za Briana K. Vaughana Y – The Last Man. Ako se ovo ne desi to će, možda, biti zato što je ovo jedan u priličnoj meri hladan i distancirano pričan strip koga je, recimo, lakše poštovati nego strasno zavoleti. Hoću reći, ovo je strip koji, recimo, nema stvarnog glavnog junaka: naučnica koja je radila na nemačkom projektu pa prebegla kod Britanaca čija je krtica sve vreme i bila je najbliže pravom protagonisti koga vidimo i u trenucima kad na „ekranu“ nema akcije itd. ali i ona je naslikana samo najbitnijim, najosnovnijim potezima i neretko prođe i dvocifren broj strana pre nego što se ponovo pojavi pred čitaocem.

 

Ovaj Überov pristup „iz perspektive boga“ je dobar u smislu da je lako i pripovedački konzistentno skakati sa jedne na drugu stranu Zemljine lopte (ali i između vremenskih linija) i pokazivati kako se odigrala koja bitka ili kakav drugi važan događaj koji je tok rata usmerio malo drugačije, ali je, naravno, dosta problematičan u smislu ostvarivanja opipljivog emotivnog vezivanja za likove i njihove sudbine. Opet, moglo bi se argumentovati da je u stripu u kome su likovi često samo oružja sa izrazito potrošnim svojstvima ovo prirodno stanje stvari, no Gillen ulaže očigledne napore da nam neke od likova približi i učini trodimenzionalnijim – neki od njih su na nemačkoj, neki na britanskoj, neki na japanskoj a neki na sovjetskoj strani – ali kako svaki od njih dobija srazmerno malo vremena pred čitaocima preovlađujući utisak je i dalje više to da nam se događaji prepričavaju nego kao da smo njihovi neposredni svedoci.

 

Ovo je verovatno problem za određenu klasu čitalaca kojima će nedostajati uporišna tačka i neko za koga mogu istinski da se uhvate i da za njega navijaju. Opet, velim, Über je pre svega pričanje alternativne istorije Drugog svetskog rata sa vođenjem računa o brojnim ekonomskim, socijalnim, inženjerskim, istraživačkim i drugim faktorima koji na njegovo odvijanje mogu ili su mogli da imaju uticaja pa je ovo i strip koji na momente impresionira svojom širinom i dubinom gde elementi koje gledamo na mikroplanu zatim imaju globalne posledice na makroplanu a da to deluje uverljivo i konzistentno sa onim što znamo o ovom konfliktu iz istorije.

 

Tako su i politički ali i taktičko-strateški slojevi ovog narativa beskrajno zanimljivi sa pažljivo prikazanim raspoloženjem na svim stranama koje je od osećaja da je rat gotov u proleće 1945. promenjeno u novu trku u naoružanju i nove ofanzive nakon terenske primene nove tehnologije pojačavanja ljudi. Gillen spekuliše o tome da bi Sovjeti nakon sopstvenog osvajanja ove tehnologije zaustavili svoj prodor na zapad mnogo pre Berlina, zadovoljavajući se nešto proširenijom terirorijom predratnog SSSR, ali da bi Nemci zauzvrat krenuli u ponovno gaženje zapadne Evrope i obnovljeni napor u osvajanje britanskog ostrvlja. Ima tu malo i britanskog patriotizma na strani autora, naravno, no, svejedno je fascinantno gledati šta Gillenovi Nemci rade po Belgiji nakon što na front mogu da pošalju ljude koji pogledom ruše zgrade i komadaju ljude. Na Pacifiku na delu je neugodni status quo u kome japanske pojačane trupe uspevaju da drže američke brodove dovoljno daleko od Okinave a pojačani špijun na teritoriji SAD je uspeo da Projekat Menhetn iznutra poremeti do te mere da bombardovanje Japana nuklearnim eksplozivom nije moguća strategija u leto 1945.

 

Ono što je meni najzanimljivije je svakako dobro prikazan odnos međusobnog nepoverenja i straha u kome se tehnologija pojačavanja ljudi čak i među nominalnim saveznicima deli teško i ne sasvim iskreno, ali i taktičko korišćenje ljudi obdarenih posebnim moćima u ratnim planovima koji – dosledno Sun Cuovoj pouci – ne uspevaju da prežive susret sa neprijateljem. Sa jedne strane, ovde se vidi Kieronov gejmerski pedigre koji mu omogućava da se stavi u poziciju generala i političara koji ljude u ratu uspevaju da posmatraju kao bezimene resurse sa merljivim kapacitetima, a sa druge ovo prilično uspešno prenosi opštu atmosferu iz 1945. godine kada su sukobi dosegli vrhunac i ljudstvo je zaista tretirano kao serija cifara i klasa od strane ratnih vođa i političara (na kraju krajeva, naše sopstveno sećanje na proboj Sremskog fronta bi trebalo da nam jasno govori o ovome). Gillen tako prikazuje velike bitke i ratne preokrete objašnjavajući kako su koje taktike korišćene protiv kojih elemenata neprijateljske sile i ovo je ubedljiv i zanimljiv deo ratnog stripa koji prikazuje rat koji poznajemo na jedan nov način.

 

S druge strane, ovo i znači da imamo još prepričavanja na delu i da su povremeno maltene čitave epizode Übera samo dokumentarističke slike neimenovanih ljudi koji se bore koristeći raznu opremu i mehanizaciju (i natprirodne sposobnosti), dopunjene titlovima koji nabrajaju šta se dešavalo na kom lokalitetu. Ima ova vrsta naracije svoju ulogu, naravno, ali u Überu upada u oči da su neka od najzanimljivijih mesta u priči prikazana na ovaj način koji između čitaoca i događaja umeće nemalu distancu. Opet, nekome ovo neće smetati i biće oduševljen na jednom apstraktnijem, akademskom planu, dok će drugi – moguće oni koji su manje upoznati sa samim ratom – shvatiti da nisu sigurni zašto ih je za ovo briga.

 

Gillen čini određene, vidne, napore da ovo donekle ublaži pa se tako određeni momenti stripa bave istorijskim ličnostima kao što su Adolf Hitler, Jozef Gebels, Vinston Čerčil, Josif Visarionovič Staljin ili Alan Turing i to donekle pomaže. Opet, neki od likova su iskorišćeni samo da budu prepoznati i istesani najgrubljim potezima (Staljin, notabilno, pa i Alan Turing), dok drugi dobijaju nešto dublji tretman koji ima ogromne posledice na priču. Zapravo, ono što se dešava između Čerčila, Hitlera i Gebelsa je toliko uzbudljivo da je od toga mogao da se napravi poseban strip.

 

No, Über je to što jeste, epska, široka freska koja namerno izbegava da se usredsredi na jednu stranu, grupu likova ili, čak ideološku orijentaciju i oni kojima se strip dopada naučili su se tokom nešto više od dve godine njegovog izlaženja da prate njegove promene ritma, fokusa i tona. Za mnoge od pokrenutih tema i naslućenih misterija još čekamo podrobnije obrade – od toga da je negde pri početku sugerisano da tehnologija pojačavanja ljudi možda ima vanzemaljske korene, pa do toga da se najjačima među njima od strane država koje ih proizvode daju i posebna imena. Kod Nemaca je ovo poslednje vezano za sagu o Nibelunzima (notabilno, Vagnerovu obradu iste) i Hitlerovu fiksaciju na poistovećivanje istorije sa operom i ostaje da se vidi da li će u daljem radu Gillen gledati da napravi sponu između ovog propagandno-mitološkog aspekta nemačkih nadljudi i onoga što se sa superherojskim stripom dešavao tokom Drugog svetskog rata u „našem“ svetu.

 

Videće se, jer Über je, iako popularan i solidno prodavan serijal jednog renomiranog izdavača, i dalje delo pre svega jednog čoveka. Gillen u ekstenzivnim backmatter napisima na kraju svake epizode ne samo da demonstrira za sebe klasičan overthinking koji posvećuje stvaranju (ne samo) ovog stripa a koji je i zaslužan za pomalo hladni, kruti, nespontani pristup pripovedanju, već i pokazuje koliku slobodu mu Avatar daje, do mere da je morao da angažuje sopstvenu suprugu da mu bude urednik jer mu izdavač naprosto to nije pružio (odnosno nametnuo). Zanimljivo je da Avatar zapravo danas, osim sasvim neočekivano ogromnog uspeha serijala Crossed, jedva da ima još stripova – tu su dva Mooreova serijala i Ennisov War Stories, kao i Gillenov drugi serijal, Mercury Heat – kvalitet je tu ali kvantiteta nema pa je i interesantno videti kako se u slučaju Übera autorima ostavlja ogromna kreativna sloboda.

 

Sa strane crteža ovo nije… previše impresivan strip. Canaan White, Gabriel Andrade i Daniel Gete su sve solidne zanatlije ali ovo je strip koji ne izgleda onoliko epski koliko bi možda njegova premisa zahtevala. Možda je donekle problem i u meni jer sam se nadao widescreen prizorima po uzoru na Bryana Hitcha, a možda je, naravno problem i u koloru koji je, kako je to kod Avatara prečesto slučaj, kompjuterski, hladan i pomalo odbojan. Jedno je sigurno – ovo je strip koji me vizuelno ne bi privukao na prvi pogled ali kad sam već privučen, u njemu mogu da nađem dosta interesantno rešenih scena i prizora, od groteskno deformisanih ljudi pretvorenih u pružja pa do prikaza borbi…

 

Kako god, Über je završio svoj prvi tom – 27 regularnih brojeva plus još pregršt posebnih – još prošle godine sa obećanjem da se vraća u produkciju tokom 2016. S obzirom da je tokom prvog toma napravljeno nekoliko šokantnih preokreta a sa jednim od njih se priča i završila, ostavljajući nas da dahćemo u iščekivanju, lepo je videti da se rad na drugom tomu zahuktava u poslednjoj četvrtini ove godine. Gillen je oduvek govorio da Über treba da ima otprilike 60 brojeva ali za sada znamo da je u produkciji nastavak prvog toma pod nazivom Über Invasion a koji će, ako je verovati obećanjima na Kikstarteru izaći u Februaru 2017. godine.

 

Kikstarteru? Da, iz nekog razloga Gillen i Avatar su se odlučili na crowdfunding tražeći skromnih 9.100 dolara za započinjanje rada na nastavku serijala. S obzirom na ovako nizak projektovani trošak, slutim da se više radi o besplatnoj reklami koju ovakav potez omogućava, a manje o tome da Christensen nije mogao da nađe sredstva, no ovo na zabavan način sugeriše koliko je pravljenje Übera i dalje prilično partizanska delatnost sa izdavačem koji radije ne bi da se petlja u uređivanje i autorom koji svoje tinejdžerske fanzinske dane ponovo proživljava samo sada na mnogo većoj sceni.

 

Hoće li to biti dobro? Videćemo, ali zaplet u kome nacisti nakon što su pregazili zapadnu Evropu a istok prepustili zadovoljnim Sovjetima, kreću u invaziju na SAD deluje kao da ima moćnog potencijala. Kieron ovde ima da ispuni i neke veoma velike, jelte, čizme, notabilno one koje je upraznio Filip Dik, no, očekujemo da pruži sve od sebe. Zaradivši pet puta više novca od onog što je traženo u Kikstarter kampanji  Über Invasion svakako na svojoj strani ima interesovanje čitalačke publike, a na autorima je sada da ukazano poverenje opravdaju. Gillen svakako nije Garth Ennis ali podrška koju ovom projektu pruža Alan Moore je ako ništa drugo a ono moralno obavezujuća. Pa, eto, čekamo Februar.

 

Pročitani stripovi: 14. Januar 2016. godine

Pošto se Marvelov Secret Wars konačno završio, valja se osvrnuti na njega. Ali pre toga, evo i nekih drugih stripova koje sam čitao ovih dana.

 

Fury MAX: My War Gone By je serijal koji se završio još 2013. godine i koga sam čitao još od 2011. kada je počeo, ali sam ga na posletku dotukao tek preko praznika prošle nedelje. Zapravo nemam nikakvo opravdanje za ovo – radi se o miniserijalu od svega 13 epizoda, radili su ga ljudi čije sve stripove smatram obaveznom lektirom po difoltu i najpametnije što imam da kažem je da sam ovaj strip želeo da gustiram i da u njemu uživam što je duže moguće.

 

I uživao sam, to nije sporno. Ovo je odličan serijal i još jedan primer kako se istovremeno može pisati strip koji pokazuje svu kul ratnu akciju koju bi čovek mogao da poželi a da istovremeno ratu i geopolitici koja ga proizvodi pristupa sa vrlo kritičkog stanovišta. Naravno, ništa manje ne bismo očekivali od Gartha Ennisa, čoveka koga regularno proglašavam najboljim scenaristom koji radi u američkom stripu, Ircu koji Ameriku razume bolje od većine Amerikanaca, autoru kultnih Preacher, Hitman, The Boys, Punisher MAX…

 

Ennis je Marvelovim čitaocima verovatno i najpoznatiji po ovom poslednje nabrojanom serijalu, magnum opusu od šezdeset epizoda kojim je Irac kreirao definitivnu kartakterizaciju Marvelovog Punishera, koristeći do maksimuma slobodu koju pruža Marvelov MAX imprint. MAX, za razliku od na primer Ultimate imprinta ne podrazumeva konzistentan univerzum sa jedinstvenim kanonom i kontinuitetom već je u pitanju više generalna estetika imprinta koja podrazumeva „realističnija“ okruženja i ponašanja likova i situacije konzistentnije sa „našom“ realnošću.

 

Ovo ne znači da u Marvel MAX stripovima nema superheroja, naprotiv, recimo Hood Briana Vaughana je jedan od meni najmemorabilnijih MAX stripova a on je poslužio kao direktan predložak za dalje događaje u mejnstrim univerzumu. Takođe, da se ne zaboravi, aktuelni Netflixov i Marvelov hit serijal Jessica Jones je tvrdo baziran na Bendisovom MAX serijalu Alias. Ipak, Ennisov Punisher MAX, strip bez superheroja i sa tvrdim realističnim tonom ostaje možda najprepoznatljiviji produkt ove Marvelove linije, toliko uspešan da su potonji Marvelovi pokušaji da serijal na staranje povere drugom autoru bili godinama neuspešni dok ih nije ponovo pogledala fortuna sa Jasonom Aaronom.

 

Elem, Ennis je već sa pisanjem Nicka Furyja imao iskustva pišući miniserijale Fury i Fury: Peacemaker pre dobrih petnaest godina. Fury je bio jedan od prvih notabilnih MAX radova utoliko što je ne samo imao zapanjujuću količinu krvi i iznutrica već i bespoštednu kritiku američke spoljne politike. Ako me sećanje dobro služi, čak je i Stan Lee reagovao neprijatno iznenađen u šta je to Ennis pretvorio njegov strip.

 

Bilo kako bilo, deceniju kasnije, Ennis se vratio pukovniku Nicholasu Furyuju i mada je u pitanju strip koji se ne stidi pokazivanja najstrašnijih prizora koje rat može da nam priredi, ovo je zapravo priča koja mnogo manje ide na šok-efekte, mnogo više na analizu svrhovitosti ratovanja i političkih odluka koje nacije vode u ratove. I mada Ennis mnogog čitaoca ume da odbije glasnim volumenom i decidno odraslim tonom (kurve, droga, odsečene glave…), ovo je strip koji svoje poente pravi elegatno, dostojanstveno, čak i suptilno.

 

Jedna koncesija koju Fury MAX: My War Gone By pravi klasičnom Nicku Furyju je to da postoji in-fiction objašnjenje za njegovo sporo starenje, a što je opet veoma podesno za strip koji pokušava da napravi pregled najvažnijih američkih „malih prljavih ratova“ u drugoj polovini dvadesetog veka. Ova postavka omogućava Ennisu da krene od jugoistočne Azije ranih pedesetih gde vidimo poslednje trzaje francuske kolonijalne vlasti da zadrži plimu narodnog bunta, pa da nam pokaže sve katastrofalne dimenzije američke intervencije na Kubi sa sve pokušajem atentata na Kastra, vijetnamski rat u kome Fury i Frank Castle u svojim pre-Punisher danima odlučuju da ne ubiju dete na koje su naleteli u džungli i to ih skupo košta, pa sve do CIA-ine nikaragvanske avanture gde Ennisov omiljeni negativac Barracuda na čelu specijalne jedinice vodi i sopstvenu operaciju trgovine narkoticima.

 

Naravno, nije da u istoriji zapadne civilizacije nedostaje proznih (i stripovskih) autora koji su kritikovali američko mešanje u i izazivanje konflikata diljem planete ali Ennisov posebni pristup uvek se sastojao u onome kako je moguće istovremeno mrzeti rat i diviti se vojniku. Fury MAX: My War Gone By je i studija nekoliko karaktera, od samog Furyja koji sa godinama postaje sve ogorčeniji, preko vojnika sa kojima sarađuje, časnih ljudi koji žrtvuju živote i zdravlje sve očigledno nepravičnijoj spoljnoj politici svoje otadžbine, do političara koji iz pozadine vuku konce i čine svet sve mizernijim mestom. Premisa da je Drugi svetski rat poslednji pravedni rat u kome je Amerika učestvovala i da je kasnija serija proksi sukoba i selektivno biranih intervencija simptom američkog potonuća u beščašće ne mora čak ni da bude tačna ali ona svakako reflektuje percepciju jednog značajnog dela američke inteligencije i Ennis ovo savršeno prelama kroz ponašanje likova, njihove susrete sa lokalnim stanovništvom i sopstvene uvide. Razlika između onoga kako anonimni političari što sarađuju sa CIA agentima vide svet i onoga što se vidi na terenu ilustrovana je izvanredno, zdravorazumski i pošteno, bez upisivanja nekakve vidne političke agende u strip. Ennis se elegantno provlači kroz epizode koje pokazuju angažovanje bivših nacističkih vojnika u američkim operacijama u Aziji, portrete kubanskih izbeglica u Americi koje su istovremeno i počinioci i žrtve tokom američke intervencije, disekciju centralnoameričke spone između kokaina i oružane pobune ne-tako-golorukog-naroda a u svemu prikazuje nekoliko centralnih likova koji tokom tri decenije prolaze kroz uverljive procese starenja, gubljenja iluzija i ponovnog očajničkog hvatanja za mladalačke ideale. Finale je nabijeno emocijama, tragično ali i katarzično, baš kako i treba da izgleda hagiografija vojnika od karijere, mnogo više zainteresovanog za ratište nego za kancelariju.

 

Goran Parlov je u ovih 13 epizoda potpuno izdominirao. Saradnja sa Ennisom koja je počela još na Punisher MAX ovde je dovedena do nove razine izvrsnosti, sa izvanrednim prikazom brojnih svetskih lokacija na kojima se strip dešava, izražajnim likovima, nasiljem ubedljivim do gađenja, erotikom koja se kreće od nevine i inspirativne do ljigave i postiđujuće. Kako je kolor radio iskusni Lee Loughridge, ovo je veličanstveno izgledajući strip primeren kolekciji svakog čoveka od ukusa.

 

Što se malčice lakših sadržaja tiče, dovršio sam serijal All-New X-Factor Petera Davida koga je nacrtao izvrsni Carmine Di Giandomenico a koji je započet leta 2014. godine i okončan proletos, u skladu sa završavanjem svih aktuelnih X-Men priča ali i drugih Marvelovih serijala kako bi se napravilo prostora za Secret Wars.

 

Davidov X-Factor u svoje prethodne dve inkarnacije mi je jedan od najomiljenijih superherojskih serijala generalno i jedan od retkih primera nečega što bi se moglo nazvati autorskim superherojskim stripom unutar korporacijskog konteksta. Moglo bi se argumentovati da je gorepomenuti Punisher MAX sjajan primer za tako nešto ali opet, istina je da je tu pored Ennisa bilo i drugih ljudi koji su to kasnije pisali (mada ni blizu kvalitetu Ennisovog rada sve do Aarona) dok je sa X-Factor situacija obrnuta, Peter David nije kreirao ovaj superherojski tim niti je pisao njegove inicijalne epizode, ali njegovo preuzimanje serijala pre četvrt veka, iako su ga kasnije pisali i drugi, je ono što ovom stripu danas daje identitet.

 

Ovo je i razlog što je prethodni X-Factor serijal bio tako dobar, imao tako mnogo karaktera i, ultimativno, što se završio tako moćno sa definitivnim krajevima za likove koje smo godinama pratili. Peter David je u tom periodu prolazio kroz težak proces oporavljanja od šloga ali se ovo na kvalitetu skripta nije primećivalo i kada je posle upečatljive završnice X-Factor nonšalantno i bez gubljenja koraka prešao u All-New X-Factor to je bilo podsećanje da imamo posla sa jednim od najsurovijih profesionalaca u biznisu.

 

All-New X-factor je, iz razumljivih razloga, nova postava likova u odnosu na poslednji serijal, ali sa koncepcijom koja na interesantan način varira motive kojeje David već obrađivao u ovom stripu u prošlom stoleću. Kada je David preuezo X-Factor, 1991. godine ovaj je tim radio za američku vladu i bio oficijelni američki superherojski tim pod komandom Pentagona. Kasnije, pogotovo sa recentnm serijalom, X-factor je, naprotiv, bio simbol mutantske nezavisnosti, tim mutanata koji radi za mutante i bavi se njihovom bezbednošću. U All-New stvari se malčice menjaju i novi tim je pravo na ime obezbedio dopuštenjem penzionisanog Jamiea Madroxa a svoje aktivnosti stavlja u službu korporacije Serval Industries.

 

Ideja o korporacijskom superherojskom timu zapravo se proteže sve do prvog X-factor serijala iz 1986. godine i interesantno je kako se skoro pune tri decenije kasnije mogu povlačiti paralele ali i uočavati kontrasti između stripovskog tretmana korporacije tada i sada. Naravno, polovinom osamdesetih superherojski stripovi su imali mnogo naivniji ton ali i korporacije su se promenile i Serval Industries je moderna firma koja drži najveći deo tržišta internet pretraživača, ali se bavi i mnogim drugim stvarima – uključujući razvoj teleportacije.

 

David ovu jedva-prikrivenu analizu Googlea drži pod kontrolom. Ovo je pre svega strip fokusiran na članove tima i njihove avanture ali osvrti na krporacijsku politiku su zanimljivi, ne preterano napadni ili isključivo i jednostrano kritičarski intonirani i oseća se tu fina tenzija između razumevanja od strane članova tima da sa korporacijskim resursima mnogu da učine više dobrog nego inače, ali i da nije suviše prijatno raditi za nekog ko ne pripada mutantskoj zajednici.

 

Tim ima neke povratnike iz najranijeg  Davidovog rada na stripu i Davidovo uživanje dok se vraća Quicksilveru ili Polaris je palpabilno. Ovo su likovi sa poluvekovnim istorijama koje David ponovo čini svežim, zabavnim i relatabilnim, bez obzira na njihove ogromne moći, prateći još uvek potentnu stenlijevsku formulu superheroja sa karakternim nedostacima i psihološkim barijerama. Serval Industries brzo shvataju da ovo nije tim koji će bezpogovorno slediti naloge administracije ali pošto se i ne radi o firmi gde se na pravila gleda kao na sveto pismo, haos koji nastaje je očekivan i, poremeno, kreativan. David uvodi i gomilu interesantnih podzapleta, ispitujući odnos mehaničke i organske inteligencije kroz likove Cyphera, Danger i Warlocka i uspeva da stvari pogura do apsolutne granice prihvatljivosti kada je u pitanju seksualni sadržaj u stripovima ovog tipa.

 

Giandomenico je sjajan na ovom stripu mada se treba i navići na njegov crtež, pogotovo kolorisanje. Ali dizajn uniformi koje tim koristi je nadahnut i ovo je strip sa jakim vizuelnim identitetom i opasnim scenama borbe i akcije.

 

Ja Davida volim i kao i uvek dopada mi se njegov lepršavi, efikasni stil pisanja, oslanjanje na duhovite dijaloge, te sociopolitički komentar koji se provlači u pozadini. Ono što ovaj serijal malo slabi prema kraju je obavezno uvezivanje sa AXIS događajem koga je preko u Uncanny Avengers zakuvao Rick Remender i mada kvalitet Davidovog pisanja ne opada tokom poslednje priče, tonalni kontrast je osetan i za razliku od prethodnog X-Factor serijala koji je imao veliko finale, ovaj se naprosto završi. Videćemo da li će uskoro David dobiti da radi nešto vezano za mutante jer mu se rad u Marvelu trenutno svodi samo na Spider-man 2099.

 

Pročitao sam i prvih šest epizoda novog Avatarovog serijala Mercury Heat a koga piše Kieron Gillen i to je bilo prijatno osveženje mada ne i nekakvo esencijalno štivo. Gillen je svoje aktivnosti u Marvelu prilično redukovao nakon nekoliko godina u kojima je radio Uncanny X-Men i Iron Mana i za sada je njihov ekskluzivac aktivan samo na Darthu Vaderu, bez vidnih najava da će tu biti i nečeg drugog. S druge strane, sa svojim Avatar serijalom Uber (a koji se, jasno, bavi  nacističkim superherojima u Drugom svetskom ratu) očigledno je postigao toliki uspeh da mu je primisao o zarađivanju za život prevashodno od pisanja indi stripova sve bliža.

 

Avatar je u interesantnom periodu trenutno. Do pre neku godinu su bili šokantan prime firme koja se od izdavača fokusiranog na soft porn stripove transformisala u kuću gde prestižni autori dolaze da objavljuju stripove suviše radikalne za korporacije ali i druge nezavisne izdavače, pa su imali izuzetne opuse Warrena Ellisa, Gartha Ennisa, Alana Moorea… Onda je serijal Crossed neočekivano postao toliki hit da se sada Avatarov autput sveo maltene samo na njega. Ipak, Gillen, iako već sarađuje sa Imageom, Mercury Heat izbacuje za ovog izdavača jer je u pitanju jedan od njegovih najranijih koncepata koji je nastao početkom njegove profesionalne karijere strip-scenariste, u saradnji sa Avatarovim gazdom Williamom Christensenom.

 

Ne znam koliko će ovaj strip potrajati ali nadam se da hoće jer je u pitanju staromodna naučnofantastično-akciona ekstravaganca za kakve u srcu uvek imam mesta. Za razliku od Dartha Vadera gde Gillen mora da se trudi oko ozbiljne atmosfere i galaktičke politike (da ne pominjem harmonizacije sa filmovima), Mercury Heat je razuzdani akcijaš gde se implantima pojačani ljudi boksuju sa robotskim utovarivačima kosmičkog tereta, psuje se, jebe i piju oštra pića u kafanama sumnjive reputacije.

 

No, Gillena kao jednog od najcenjenijih savremenih scenarista američkog stripa izdvaja opsesivna pažnja koju ulaže u kreiranje svojih svetova, njihovih istorija, ali i istorija likova. Ovo je nešto što zapravo i ne može da dođe do velikog izražaja kada piše u tuđim univerzumima ali Mercurty Heat je strip u kome se jasno vidi koliko Britanac uživa u osmišljavanju svih tih detalja koji činenjegov svet.

 

Mercury Heat je dobrim delom cyberpunk: zaplet prati privatnu policajku na Merkuru koji je kolonizovan od strane Zemlje i služi – pored svoje ogromne negostoljubivosti – kao mesto na kome se prikuplja energija sunčevog zračenja koja se onda pakuje u ogromne baterije što se zatim transportuju na Zemlju. Ovaj Merkur je, naravno, klasičan primer granice, mesta na kome pravila kreiraju kompanije više nego vlade, na koje ljudi dolaze da ostvare svoje snove ali često i na njemu ostave kosti. Tako i naša junakinja, Luiza, kojoj je test ličnosti na Zemlji zatvorio mogućnost da ikada radi u policiji, dolazi ovamo posle godina služenja u vojsci, kako bi ostvarila svoj san zaštite zakona i mirnog sna građana.

 

Trik je u jednoj interersantnoj ideji koju je Gillen osmislio za ovaj strip a koja se nadovezuje na cyberpunk korene: tržište rada u ovoj ekonomiji je drugačije od onog koje mi poznajemo zahvaljujući činjenici da se ovde veštine potrebne za obavljanje posla uče prostim ubacivanjem memorijske jedinice u slot koji svako ima ugrađen u glavi. Niko više u ovom svetu ne ide na kurseve za knjigovođu ili uči da vozi viljuškar, a stalna zaposlenja gotovo da ne postoje. Umesto toga, građani svakog jutra biraju šta bi da rade i prijavljuju univerzalnoj berzi rada svoju cenu za ovaj dan, nadajući se da dobiju ugovor, pa tako dispečer na kosmičkom aerodromu sutra može da radi kao šanker i obrnuto.

 

Ovo je interesantan koncept i na pravi način sugeriše fluidnost i haotičnost života na granici, pogotovo kada se pokaže da postoje i ozbiljni protivnici zemaljske kolonizacije Merkura koji su spremni da posegnu i za terorističkim taktikama ne bi li Zemlji poručili da drži prste podalje od prve planete Sunčevog sistema. Ovo i čini okosnicu zapleta prve priče u Mercury Heat gde se istraživanje nečega što deluje kao čudna nesreća na radu na kraju pretvara u grčevitu borbu protiv organizovanog i dobro opremljenog protivnika spremnog na nebrojene civilne žrtve zarad plasiranja svoje političke ideologije.

 

Gillenu ova ideja nije najsjajnija – ideja o tome da neko brani čistotu netaknutog Merkura, planete koja je toliko blizu Sunca da su usovi na njenoj površini ekstremno ekstremni, nije u mojoj glavi uspela da se ispne na mnogo viši stepenik od onog na kome piše „polušala“ – ali strip je natrpan interesantnijim konceptima na kojima će, slutim, biti zasnovani naredni zapleti. Možda ključno je to da ljudi u ovom svetu dobar deo svojih sećanja ne pohranjuju u sopstvenom korteksu već na zamenjivim čipovima koji se mogu izvaditi po potrebi, a što se često koristi da bi se uspomene na bolnu ljubavnu vezu efikasno izbrisale. Gillen se sa ovim poigrava i tokom prve priče, ali očigledno je da ta ideja ima mnogo veći potencijal od pomalo izlizane ideje o ekoteroristima (na Merkuru, jebemu).

 

No, ovaj strip je pre svega akcione orijentacije, Gillen se u najboljem neofeminističkom maniru trudi da nam da akcionu heroinu koja će nas inspirisati da rodne podele posmatramo apdejtovanim očima i Luiz je opasna, energična žena koja se manje zamara forenzikom i dedukcijom (to sve rade mašine i za to plaćeno osoblje) a više se fokusira na borbene veštine. Tela natrpanog borbenim modifikacijama koje je kupila za vreme službe u armiji, ona je sposobna za praktično superherojske podvige koji zahtevaju ekstremne napore, brzinu, snagu ili, pak, taktička razmišljanja. Sa takvom heroinom, jasno je što i strip ima mnogo akcionih scena a Gillen sve nadahnuto povezuje tagovima koje Luiz u formi kraktih komentara ostavlja na sve – od tehnologije oko sebe i kafana koje posećuje, pa do protivnika u borbi.

 

Tradicija korišćenja nepoznatih ali solidnih južnoameričkih crtača u Avataru se nastavlja i sa ovim stripom pa crtačke dužnosti ravnopravno dele i korektno ispunjavaju Omar Francia i Nahuel Lopez koji pružaju dovoljno lep dizajn tehnologije (odeće, arhitekture…) i dovoljno dobru akciju da se čovek ne sekira zbog pomalo bledunjave karakterizacije likova.

 

Mercury Heat nije neki nezaustavljivo sjajan strip ali ima simpatičan seting i dobrih ideja koje bi mogle da procvetaju u nešto pamtljivo ako se Gillen potrudi. Ako se to i ne desi, ovo će i dalje ostati umereno zabavan akcioni strip sa povremeno memorabilnim sekvencama i po kojim dobrim dijalogom. Pa nek mu istorija sudi.

 

Konačno, Marvelov Secret Wars se završio posle devet epizoda ali i skoro jedanaest meseci i bezbedno je reći da su mi emocije u vezi sa njim prilično konfliktne.

 

Srećna okolnost je da su mi emocije najmanje konfliktne u pogledu kreativne i umetničke strane ovog miniserijala – Secret Wars Jonathana Hickmana i Esada Ribića je sa te strane svakako najbolji DOGAĐAJ koga je Marvel imao u poslednjih pola decenije, brižljivo pripreman kroz tri godine Hickmanovog pisanja Avengersa i, s obzirom na obim promena koje je sve to unelo u Marvelove stripove, izveden uz mnogo elegancije. U poređenju sa ovim čak je i Hickmanov Infinity bio nezgrapan a brljarije poput Age of Ultron ili nedobog Fear Itself ne treba ni pominjati.

 

S druge strane, u izdavačkom i poslovnom smislu, Secret Wars je ispao mnogo problematičniji projekat. Isprva predviđen da bude osmodelni serijal koji bi se završio u Novembru, a što bi koincidiralo sa završavanjem i ributovanjim ostalih Marvelovih serijala, kako bi se postigla narativna harmonija, Secret Wars je na kraju trajao do Januara, sa jednom epizodom viška. Sreća u nesreći ovde je da je Esad Ribić imao dovoljno vremena da nacrta svih devet epizoda i da je ovo ne samo najbolji njegov rad već i jedan od najbolje nacrtanih superherojskih stripova u poslednjh godinu dana. Ali nesreća u nesreći je što je ova promena tempa izlaženja napravila haos sa ostatkom Marvelovih planova pa su tako neki serijali morali mesecima da pauziraju pre nego što izbace poslednji broj (Uncanny X-Men) dok su drugi krenuli sa post-Secret Wars renumeracijom mesecima pre kraja Secret Wars što je opet umanjilo impakt samog Secret Wars i misteriju o tome kako će se on završiti svele na uobčajen odgovor: sve će biti praktično isto.

 

Možda je najneveseliji element post-Secret Wars sveta upravo svest o tome da iako ovo nije ni izdaleka prvi put da Marvel radikalnije ributuje svoj multiverzum, sada se to radi prevashodno da bi se strip-kontinuitet doveo bliže onome što mejnstrim publika zna iz filmova. Naravno da je ovo jasna ekonomska računica, da su milioni ljudi koji gledaju Marvelove filmove na kraju dana važniji od par stotina hiljada koji čitaju stripove, ali opet, kako sam već mnogo puta rekao, gašenje serijala poput Fantastic Four, a koji je neprekidno izlazio od 1961. godine i bio utemeljivač savremenog Marvela, samo zato da bi se napakostilo Foxu koji drži prava na filmske adaptacije (i nažalost, sa njima radi uglavnom slabe filmove) je, bojim se, medveđa usluga nekakvim sržnim vrednostma Marvela na kojima je izgrađeno sve ono što ih je, na kraju krajeva preporučilo Dizniju pre pola decenije.

 

Ako ništa drugo, Jonathan Hickman je kroz Secret Wars odao poštu Fantastic Fouru, naslanjajući se u jednakoj meri na svoj rad na Avengersima ali i na svoj rad na Fantastic Four i FF od pre neku godinu, šaljući ovaj tim u zasluženu (nadajmo se privremenu) penziju sa mnogo stila i elegancije.

 

Naravno, odabir imena Secret Wars za ovaj serijal je uvek delovao problematično – originalni Secret Wars iz 1984. godine je bio prvi veliki Marvelov company crossover ali njegov zaplet nema nikakve veze sa ovim savremenim Secret Wars u kome, treba to napomenuti tajnih ratova ima još manje nego u originalu. Naravno, još je Jim Shooter, Marvelov urednik i scenarista originalnog Secret Wars objasnio da je odabir ove dve reči bio rezultat toga što su deca u fokus grupama pozitivno reagovala na njih.

 

Moderni Secret Wars se na original poziva pre svega jer je original označio početak ere DOGAĐAJA koju je 1985. godine snažno obeležio DC-jev Crisis of Infinite Earths, kreiran od strane povratnika iz Marvela, Marva Wolfmana i sasvim je fer reći da je Secret Wars 2015. zapravo Marvelov Crisis on Infinite Earths – radikalno prekomponovanje kontinuiteta, retkonovanje, uklapanje i harmonizacija kanona da se dobije jedan konzistentan narativni kontekst, sa sve uništenjem postojećih alternativnih univerzuma.

 

Hickman je kroz Avengerse uradio izvrsnu pripremu za ovo i Secret Wars je strip koji veoma impresionira svojom prvom trećinom pokazujući šta se događa nakon kraja multiverzuma u kome je nestao veliki deo onoga što smo poznavali poslednjih nekoliko decenija. Naprosto, osećaj radikalne i supstancijalne promene je snažan i moram da napomenem kako mi se izuzetno retko događa da čitajući superherojske stripove (u kojima je pravilo da se stalno sve menja i da sve ostaje isto) hvatam sebe da sa razrogačenim očima gledam stranicu i sebe pitam da li je ovo moguće, da li su se zaista usudili da ovo urade.

 

U tom smislu, Secret Wars je i smeo strip, priča koja pokazuje kako se smrt čitaovg multiverzuma može na kraju donekle zaustaviti, nadljudskim naporom jednog i žrtvom drugog čoveka, a svet koji nastaje od delića raznih univerzuma spasenih od potpunog nestajanja je šokantno interesantan baš zato što je zasnovan na jedinstvu protivrečnosti, spajanju nespojivog.

 

Naravno, taj svet je ispitan kroz nekoliko desetina tie-in miniserijala koji su na nekoliko meseci zamenili redovan izdavački program, ali je sam sržni serijal već prepun moćnih scena, jeretičkih ideja i snažnog protresanja koncepata starih po nekoliko decenija.

 

O ovome je, avaj, nemoguće detaljnije govoriti bez spojlera pa ću se zadržati na samo opštim naznakama, no, poslednji put kada je Marvel napravio napor da celu svoju sržnu izdavačku produkciju veže za DOGAĐAJ koji se dešavao u izmenjenom svetu bilo je u vreme House of M, pre punih deset godina i Secret Wars deluje kao u nekim elementima rafiniranija varijacija na sličnu temu.

 

Ovde se ne radi o pukom izvrtanju utemeljenih odnosa – zločinci na vlasti a heroji u ilegali – Hickmanova genijalnost je svakako i u tome koliku je artiljerijsku pripremu napravio da čitaocima uverljivo plasira osećaj KRAJA, zbiljskog nestajanja čitavog spektra univerzuma koje je Marvel tako dugo razvijao pa je onda i izvrnut, neprirodni svet u kome se ovaj strip odvija ubedljiviji, konzistentniji uprkos tome što je jasno da on ne bi ni trebalo da postoji. Odnosi između boga i njegove pastve, gospodara raznih kraljevstava, čitave armije Torova koja služi kao božija policija i članova proširene porodice Fantastic Four su komplikovani ali jasni i konzistentni. Ovo je svet kojim vlada živi, prisutni bog, ali to što je jedini koji postoji ujedno znači da nije najbolji od svih zamislivih svetova.

 

U ovakvom okruženju pojavljuju se dve nezavisne grupe preživelih koje su svaka na svoj način prebrodile kraj multiverzuma i one postaju agensi promene u svetu za koji svi veruju da može da postoji samo po volji živog, među građanima prisutnog boga, čije se talasne emanacije uostalom osećaju u etru i mogu se registrovati instrumentima.

 

Naravno, kako strip odmiče, postaje jasno da će se dizati revolucija i poslednja trećina se i bavi ratom za svrgavanje boga sa trona, ali iako je ovo svakako manje zanimljivo i šokantno od uvodne trećine, Hickman se elegantno izvlači iz zamke u koju drugi, recimo Bendis, stalno iznova upadaju. Tako poslednje dve epizode Secret Wars nisu samo ospcena, spektakularna makljaža gomile kostimiranih likova već intimna (mada i dalje dinamična, akcijom nabijena) i napeta priča o sukobu dve od najvažnijih ličnosti Marvelovog univerzuma, priča u kojoj se istovremeno raspliću porodični, lični odnosi ali i odnosi prema posedovanju ogromne, skoro neograničene moći, prema spasavanju multiverzuma od umiranja, prema kreiranju novih svetova i njihovom kontrolisanju.

 

Dobro to Hickman doveze do kraja i njegovu pripovedačku veštinu ne umanjuje to što je ishod (a koga smo kako već rekoh znali mesecima unapred) to da sve na kraju ostaje skoro isto kao što je bilo proletos, sem korekcija u odnosu na Marvekove filmske planove i sem što Ultimate Univerzum više ne postoji.

 

Esad Ribić je, kako već rekoh,ovim stripom prevazišao sebe i, kako takođe već rekoh, ali ranije, mislim da će od sada da bude legitimno pominjan u istom dahu sa Bryanom Hitchom i sličnim superherojskim majstorima. Hickman i Ribić su već imali lepu saradnju na Ultmates ali Secret Wars je potpuno nova razina za crtača koji savršeno shvata ikoničnost superherojske anatomije i fizionomije, nikada se ne umori od crtanja fantazmagoričnih scena nemoguće Battleworld planete i igra se svetlom kao malo koji savremeni kolega. Kolor Iva Svorčine (već je farbao Ribića na Aaronovom Thor: God of Thunder) je takođe izvanredan i ovo je po svim kriterijumima strip koga ljubitelji superherojštine ili samo poštovaoci Marvela moraju imati u svojoj kolekciji.

 

Da dodam još i bonus vezan za Ultimate End, petodelni serijal završen prošle nedelje u kojem su Brian Bendis i Mark Bagley, dakle, scenarista i crtač koji su i započeli Marvelov Ultimate Univerzum dobili priliku da mu pošalju poslednji pozdrav i otpreme ga u istoriju…

 

…i potpuno uprskali stvar. Bagleyju, naravno svaka čast, pričamo o jednom od najkonzistentnije dobrih superherojskih crtača na sceni i količina posla koju ovde ima da obavi je ogromna ali to se ne prmećuje na kvalitetu crteža. No, problem je u priči koja…

 

 

…koje zapravo i nema. Ultimate End je četiri epizode pripreme za ogromni finalni sukob, do koga na kraju i ne dolazi u petoj epizodi (a koju smo čekali i čekali i čekali jer nije smelo da nam se spojluje ništa o završetku Secret Wars), gomila panela na kojima se desetine superheroja deru jedni na druge i mada Bendis povremeno zablista svojim zabavnim dijalozima, teško je prenebregnuti činjenicu da ovaj strip ne ide nikuda i da se najviše sastoji od ideje „OMG, postoji više verzija jednog istog superheroja u različitim univerzumima!!11!!“ ponovljene sto puta.

 

Naravno, ovo je nedostojan ispraćaj Ultimate Univerzuma. Manje upućen čitalac će biti potpuno izgubljen (i ne malo razjaren) gledajući neprebrojne kostimirane likove za koje nema pojma ni iz kog su univerzuma kako se svađaju oko stvari koje nigde u stripu nisu pomenute i za čije shvatanje vam treba istorija čitanja Marvelovih stripova deset godina unazad – a ovo je sasvim na suprotnoj strani od inicijalne ideje Ultimate Univerzuma o jasno shvatljivim superherojskim zapletima oslobođenim decenijskog bagaža kontinuiteta.

 

Ni na mikro nivou se urednici nemaju čime pohvaliti – gotovo je nemoguće smestiti ovaj serijal u širi kontekst Secret Wars jer se isti likovi pojavljuju u oba stripa u isto vreme ali sa sasvim različitim znanjima o svetu u kome se priče događaju. Spajdermen u Ultmate End je zapanjen kao i svi ostali velikim otkrićem o prirodi sveta u kome živi ali je istovremeno u Secret Wars jedan od centralnih likova koji tu prirodu razotkrivaju i obznanjuju građanima.

 

Zbogom, Ultimate Univerzume, zaslužio si lepši epitaf.

 

Pročitani stripovi: Darth Vader i The Quest for the Time Bird

Otkada je George Lucas svoju firmu i prava na Star Wars proizvode prodao Dizniju, bilo je jasno da će još  jednom u istoriji Marvel dobiti priliku da svoje najviđenije autore okuša u ovom univerzumu. Ovo je i neka vrsta istorijske pravde ili makar simetrije jer su i prve strip-adaptacije a zatim i ekstenzije Star Wars filmova rađene upravo u Marvelovoj kuhinji, sa početkom krajem sedamdesetih. Da je Marvel tada tretirao materiju sa dužnim poštovanjem svedoči i to da su upotrebili zaista teško oružje, stavljajući za kreativne kontrole vedete poput Roya Thomasa i Howarda Chaykina.

 

Naravno, Star Wars stripovi su kasnije postali industrija za sebe, Lucas je menjao partnere i poslednjih više od deset godina ovi su stripovi izlazili za Dark Horse, koristeći ogroman broj autora sa raznih meridijana (uključujući, recimo, jednu solidnu tezgu Darka Macana) i doprinoseći na nimalo zanemarljiv način extended universe istoriji. Neki od tih stripova su bili i istinski vrlodobri do odlični, kao na primer poslednji serijal Briana Wooda koji se dešavao u periodu između prva dva filma i koji je i poslužio da se uspešno najavi kako će stvari otprilike izgledati kada Marvel uzme stvari u svoje ruke.

 

Veliki deo toga što je nekada izlazilo za Marvel i za Dark Horse Marvel je sada reprintovao i učinio publici dostupnim i u digitalnoj formi – i ovaj poduhvat i dalje traje – a poslednjih godinu dana Marvel izdaje i nove Star Wars stripove i oni su generalno naišli na pozitivne reakcije među čitaocima. Nije to preveliko iznenađenje: pre svega ovo su sada zvanično jedini kanonski Star Wars stripovi (čitav minuli rad iz prethodne tri i po decenije danas se vodi kao nekanonski „Star Wars Legends“, uključujući i igre, knjige i televiziju, minus Clone Wars serijal) a i, kako sam već rekao, Marvel je na njima zaposlio neke od svojih najviđenijih ekskluzivaca. Tako sržni Star Wars serijal piše Jason Aaron, i on, takođe pametno smešta radnju u period između prva dva filma, a serijal o kome bih danas da kažem koju reč radi naš omiljeni građanin Bata u Somersetu, Kieron Gillen, sa podrškom pouzdanog Salvadora Larroce na crtežu. Radi se o tekućem serijalu Darth Vader koji je među čitaocima izazvao solidno oduševljenje.

 

Narod, naravno voli negativce a Darth Vader je duže od tri decenije jedno od najautoritativnijih mračnih prisustava u popularnoj kulturi, jedan arhetip koji ne samo da je inicijalno bio dobro postavljen, već koji je i svojim karakternim lukom, prelaskom sa jedne na drugu stranu sile i otkrićem vrednosti žrtvovanja za porodicu poslao jednu od najpotentnijih poruka o tome da promena životne filozofije i lično iskupljenje nisu izvan domašaja ni u poznim životnim fazama.

 

Razume se, sve je to veoma pojednostavljeno i naivno, ali opet, mitovi operišu u tim nekim jednostavnim kategorijama i lako shvatljivim narativnim strukturama a većeg modernog mita od Star Wars mi i nemamo. Utoliko, Dartha Vadera valja prepoznati kao otelovljenje mnogih elemenata moderne i drevne istorije i mitologije, od iskonskog zla crnih vitezova iz srednjevekovnih mitova do jasnih aluzija na nacističku opijenost okultnim, fetišizaciju discipline i moći, a sve to dopunjeno elementima telesnog horora (robotski udovi, mehanička pomoć pri disanju, kratki uvidi u telo koje bi odavno trebalo da je nefunkcionalno kada ne bi bilo Sile da ga pokreće…) i slasher horror posvetama. Koliko je Darth Vader velika popkulturna ikona i ambasador tamne strane svedoči svakako i to da čak ni prikvel-trilogija filmova o njegovom detinjstvu, mladosti i prelasku na tamnu stranu – onako nespretna i musava kakva je bila – nije uspela da zaista unizi tu njegovu ikoničnost.

 

Ne unižava je ni Gillenov i Larrocin strip, ali ovo je istovremeno i serijal koji je u meni uspeo da izazove pomisao da je neke stvari ipak i dalje najbolje ostaviti neizrečenim. Darth Vader – aktuelni serijal – je mudro zamišljena priča o tome šta je titularni vitez Sitha radio u nekim od ključnih momenata originalne trilogije. Gillen, kao dete kome su upravo predati ključevi od najveće riznice gikovskih zadovoljstava poznate modernom čoveku, sa mnogo ljubavi i pažnje vodi radnju koja se dešava u periodu između prva dva filma i pruža nam uvid u aktivnosti Skajvokera starijeg nakon uništenja prve Zvezde smrti.

 

Ovo je narativno interesantna teritorija jer Gillen mudro operiše u smislenim granicama. Iz filmova znamo koliko je velika opsednutost Dartha Vadera pobunjenicima postala nakon uništenja Zvezde smrti kod Javina i koliko su neke druge bitne ličnosti u Imperiji smatrale da crni vitez previše vremena posvećuje šačici budala koje im jesu nanele ozbiljnu štetu ali u nekom strateškom smislu ne predstavljaju pretnju širenju carstva. Ovaj strip pokazuje postepeno pojačavanje te opsednutosti, od Vaderovog interesovanja za pilota koji je preciznim hicima razneo džinovsku Imperijalnu stanicu i u kome je osetio odjek Sile, pa do shvatanja da je taj pilot Vaderov sin i želje da se jedini drugi na Silu osetljivi čovek u galaksiji privoli svom ocu kako bi se tom galaksijom, jelte, vladalo u tandemu, ko što smo i čuli u drugom filmu.

 

Da je ovo urađeno u formi miniserijala verujem da bi priča bila veoma potentna, ali u formi tekućeg serijala, Gillen nema druge do da pripovedanje razvodnjava odlascima u nevažne tangente, uvođenjem likova koji ne postoje u originalnom materijalu, obaveznim scenama akcije itd. i ovo, barem za moj groš, zapravo čini ovu priču slabijom.

 

Više je tu elemenata koji su smetnja tome da se centralna psihološka transformacija Dartha Vadera istraži čisto i fokusirano kako bi zablistala svojim punim portencijalom. Prvi element je naravno ta neizostavna potreba da se Vader prikazuje sada više ne samo u ikoničkim scenama gde je tamno prisustvo sa druge strane, materijalizovani košmar iz podsvesti itsl. već i u sasvim banalnim scenama gde je on činodejstvujući lik u priči sa kojim drugi likovi imaju i prilično obične razgovore koji se ne završavaju force chokeholdom. Gillen čini lavovske napore da psihologizacija Dartha Vadera ne bude previše napadna, da on ne bude previše „objašnjen“ ali je jako teško pobeći od scena gde Vader krši svoje monolitno prisustvo time što je prinuđen da komentariše elemente scene i neretko deluje kao da priča samo da bi prekinuo neprijatnu tišinu.

 

Druga stvar je, naravno, ono sa čim mnogi prikveli imaju problem: mi već znamo šta se sa svim tim poznatim likovima dogodilo, i sa samim Vaderom, i sa Bobom Fettom i sa Jabbom pa ne samo da nema neke velike tenzije u pogledu rizika kojima je bilo ko od njih izložen ngo i dodatnu psihologizaciju njihovih likovima barem ja doživljavam kao suvišnu. Vader u prvom Star Wars filmu ima samo 12 minuta pojavljivanja na ekranu što mu je dovoljno da se uspne do svog ikoničkog statusa. Naprosto nije nužno da nam neko pokaže šta se dešavalo pre toga – originalna trilogija majstorski tu priču sažima i njeno detaljno prepričavanje nema efekat kome bi se dobronameran čovek nadao.

 

Treće je, jasno, uvođenje likova koji su novi, često sveži i zanimljivi a za koje znamo da neće igrati nikakvu ulogu u velikoj priči koju su pričali filmovi. Gillen ovde ima i jedan interesantan ženski lik i jednog droida koji je očigledan omaž HK-47 iz prve KOTOR igre i koji sa svojim ciničnim deadpan komentarisanjem služi kao solidno zamišljen komični predah u stripu koji je inače dramatičan i prilično ozbiljan.

 

Ovi likovi bi možda i bolje funkcionisali da nisu lancem vezani za bukagiju u formi visokog, crnog muškarca u ulaštenom oklopu i sa crnim plaštom, kao što bi i Vader bolje funkcionisao da Gillen ne mora periodično da smišlja situacije u kojima je ovaj, kao, žrtva zakulisnih spletki Imperatorovih kojima ovaj podseća da je majstor sedenja na nekoliko stolica. Opet, ovo su solidno dobre ideje ali tenzija u svim tim silnim scenama borbe i akcije nužno fali jer mi već znamo ishod svega toga, gledali smo ga u bioskopu Odeon pre trideset godina.

 

Druge eventualne zamerke su više vezane za generalni napor proizvodnje extended Star Wars materijala – tehnologija koju ovde vidimo često je daleko naprednija od bilo čega što smo videli u filmovima, i dalje je nejasno kako izgleda socijalni život unutar Imperijalne sfere uticaja – nego što su tu nešto krivi Gillen i Larroca, pa tako verujem da ove moje pritužbe nisu univerzalne jer, kako rekoh, vidim da narod ovo voli pa ću ga ipak preporučiti za čitanje svim zainteresovanima.

 

Drugo što sam čitao ovih dana je jedan zaista postariji serijal koga sam po dobru upamtio i bio zaintrigiran da vidim koliko se moje lepe uspomene uklapaju sa stanjem na terenu. Radi se o francuskom stripu od četiri albuma, La Quête de l’oiseau du temps a koji je na engleskom u luksuznoj novoj kolekciji izašao Septembra ove godine za Titan, pod starim (i korektnim) prevedenim nazivom The Quest for the Time Bird.

 

Ovaj strip izlazio je u našoj Stripoteci mislim negde početkom devedesetih, preveden kao Ratnici sa Akbara, da bi početkom ovog stoleća Marketprint učinio pravu stvar i objavio sva četiri albuma u koloru, kako Alah i zapoveda. Opet, ima kolora i kolora i čak i ako čovek ima Marketprintove albume, ima razloga da se raspita za najnovije izdanje jer je Titanova kolekacija naprosto zamamna.

 

Elem, meni je ovaj strip ostao u zbilja lepoj uspomeni jer je kombinovao maštovit fantazijski svet sa svim očekivanim tropima ovog žanra (muževni ratnici, raskošne, pohotne žene, egzotična stvorenja, mistična magija i drevna božanstva) sa razigranim pripovedanjem i karakterizacijom koji su mlađeg mene osvojili šarmom i humorom. Na ponovljeno čitanje najviše sam i bio zainteresovan da utvrdim koliko ambiciozno variranje u tonu stripa od scene do scene (a neretko i u okviru iste scene) može da se uklopi sa eshatološki intoniranom pričom o kraju sveta koji stiže i samo ga tipična herojska potraga male, odabrane grupe pitoresknih likova može možda sprečiti.

 

Ja sam naravno, veoma sklon pripovestima koje u centar stavljaju herojsku potragu a Serge Le Tendre je i sam očigledno solidno proučio najvažnije klasike žanra pa je njegova verzija ovog pripovednog tropa čvrsto utemeljena u prepoznatljivim arhetipovima: mudra magijska žena koja predviđa kraj sveta i jedina ima predlog kako da se izbegne, hipermaskulina ratnička figura koja potragu predvodi, druga hipermaskulina figura koja bi sa njom da meri čiji je veći i ovo je izvor tenzije u grupi, „slaba“ pripadnica družine heroja koja, iako je očigledna slabost grupe, na kraju biva presudna za uspeh misije, beta mužjak zadužen za komične predahe itd. itd. No, Le Tendre svemu ovome prilazi na primetno subverzivan način. Prva, crno-bela verzija ovog stripa započeta je (kasnije napuštena) još polovinom sedamdesetih (ova kolekcija ima nekoliko strana tog stripa i pokazuje da je crtež još uvek mladog Regisa Loisela i bez kolorisanja bio intenzivno impresivan) i već se tu video zametak Le Tendreove ideje da likove pomeri iz svojih arhetipskih ležišta. U punoj meri realizovan u ova četiri albuma, taj pristup je i danas veoma osvežavajući. The Quest for the Time Bird je više priča o likovima nego priča o svetu i bogovima koji taj svet nepažnjom ili zlom namerom mogu da unište pa iako centralni narativ u punoj meri pokazuje teške borbe, strašna iskušenja po drevnim hramovima i zaraženim selima, leteće guštere i mala božanstva koja zagorčavaju život putnicima-namernicima, zapravo je „prava“ priča ovog stripa više okrenuta preispitivanju unutrašnjih života likova i dovođenju u sumnju njihove arhetipske snage.

 

Ovde moram i da priznam da stalno variranje tona u pripovedanju nije nužno uvek uspešno. Strip je prilično opterećen stalnim upadicama, komentarima likova koji, istina, služe da se tananije opiše njihova psihologija, ali su napadni i odvlače pažnju čitaoca na više strana, čineći i neke ikoničke scene pomalo rastrgnutim na fragmente. Le Tendre očigledno nije verovao u maksimu da je manje ponekada više tako da je ovo strip koji mestimično pati od prevelike potrebe da čitaocu sve diskurzivno objasni, bežeći od dvosmislenosti ili nedorečenosti koje bi, držim, možda zapravo imale bolji, snažniji efekat. Istovremeno, mnogi likovi su nepotrebni i deluju više kao skice za likove koji bi u nekoj drugoj priči imali važniju i interesantniju ulogu (kao što je na primer relativno suvišno uokvirivanje centralnog narativa metanarativom u kome pripovedač svojim unucima prepričava radnju).

 

Ali s druge strane, šarm i energija koje sam upamtio iz prvog čitanja su netaknuti i ovo je strip koji osvaja svojom nadahnutom vizijom fiktivnog sveta, dinamikom koja postoji među likovima i dovoljno suptilnim razmatranjem ozbiljnih tema (ljubav, roditeljstvo…) da kada se dokotrlja do zapravo vrlo ozbiljnog i mračnog finala, čitalac ostane sa izmešanim osećanjima: ushićenjem što je video jednu inteligentno osmišljenu i dobro izvedenu završnicu ali i potresenošću što je svedočio okončanju jedne na kraju krajeva okrutne priče koju neki od likova, makar psihološki, nisu preživeli.

 

No moj najveći utisak je možda vezan za Loiselov crtež koji je ovako divno odštampan i savršeno kolorisan naprosto neodoljiv. Pričamo o jednom od najcenjenijih francuskih strip-crtača, naravno, a fantastična maštovitost i, eh, vibrantnost sveta koji je ovde vizuelno kreirao, te ekspresivnost likova skoro da nemaju takmaca. Kada čitam strip u kome gotovo svaka strana ima po jednu scenu koja bi bez problema mogla da ide na poster pa na zid, teško mi je da suspregnem uzdahe.


Ovaj strip kod nas ima solidno sledbeništvo (videti ovu temu na Darkwoodovom forumu na kojoj naš her Neomeđeni lepo i nadahnuto polemiše o svemu) i nadam se da je i dalje u planu reizdavanje svih albuma (uključujući i prikvele koji nisu deo ove kolekcije a u nas su izšli samo serijalizovani u Stripoteci) pošto Marketprintova izdanja već i nisu tako lako nabavljiva a ova Titanova kolekcija mi je razgorela želju za luksuznom štampom i kolorom.