Pročitani stripovi: Supermen Briana Bendisa (Superman, Action Comics, Event Leviathan) i Injustice: Year Zero

Ovonedeljnim izlaskom sedmog, finalnog broja serijala Death Metal završila se i zvanično „Rebirth“ era DC stripova i kako to u DC-ju već zna da bude, pazilo se da se to poklopi sa okončanjem mnogih važnih serijala. Utoliko, ovonedeljni kraj Rebirtha zaista deluje kao prelomna tačka na mnogo načina, a ne najmanje zanimljiv od njih je taj da u novolansiranim serijalima, a koji idu pod sloganom „Future State“ imamo, recimo, nekoliko različitih stripova o Supermenu koje radi nekoliko različitih timova ali nemamo ona tradicionalna dva magazina: Superman i Action Comics, stripove koji su praktično neprekidno izlazili još od tridesetih godina prošlog veka. Zaista, pričamo o kraju jedne ere.

O Death Metalu i tome šta je Scott Snyder sve uradio da ostavi svoj pečat u DC-ju ću kad se utisci malo slegnu (i kad stignem da pročitam još nekoliko opcionih tie-in stripova koji će mi dati potpuniju sliku), a danas sam mislio da napravim mali, neobavezni osvrt na ono što je Brian Michael Bendis poslednje dve godine radio na Supermenu.

Na kraju krajeva, iako se Bendisov rad na Supermenu ne poklapa sa čitavim Rebirth periodom, može se argumentogvati da je to što su njegov Supermen i Kingov Betmen neko vreme delili prostor na policama striparnica obeležilo Rebirth eru barem isto koliko Johnsove autopsije izvršene na ključnim stripovima Alana Moorea i Snyderove multiverzalne mahinacije u pokušaju dosezanja širine vizije Granta Morrisona. Kingov Betmen i Bendisov Supermen dele jednu izraženu karakteristiku utoliko da su ovo na kraju dana bili stripovi mnogo više o liku i karakteru – po čemu će biti pamćeni – a manje stripovi o zapletu i radnji.

Kod Kinga je ovo svakako bilo i izraženije, pogotovo jer je Bendis nastupio sa karakteristično skribomanskim žarom i ambicijama da se žestoko potpiše na sada skoro devedesetogodišnjem kontinuitetu Velikog Plavog, kreirajući nekoliko značajnih preokreta koji će, verujem, bar još neko vreme odjekivati u pričama o Supermenu.

Reći ću i da je King u svom radu, za moj groš, bio uspešniji – kao i da me to podseća da sam dužan i jednu skromnu analizu njegovog Betmena – i da je njegova diskusija lika Betmena i Brucea Waynea bila odrađena elegantnije i suptilnije.

Sa druge strane, Bendisov dolazak u DC najavljivan je vrlo bombastično pa je Bendis i pružio spektakl, toliko se ne može poreći.

Problem sa Bendisom je svakako to što on, barem za moje pare, nikada nije bio čovek spektakla, naprotiv. Najbolji Bendisovi radovi za Marvel – od klasičnih priča o Daredevilu i Ultimate Spider-manu, pa preko više low-key radova kao što je bio, recimo, Moon Knight, ali i solidnog Iron Mana u poznoj fazi – su pažljivo i odmereno oblikovane priče jako usredsređene na likove, njihov unutarnji život i interakciju sa okruženjem koja je svedena, ali sklopljena od simbolički i psihološki značajnih događaja i postupaka.

Naravno, dalji problem je što je Bendis, uprkos tome, veliki deo svoje slave stekao radeći Avengers u raznim verzijama, i mada je svakome ko ima oči da vidi jasno kako se njegov talenat i veštine opasno razvodnjavaju kad god treba da piše strip o superherojskom timu, proizvodnja spektakla mu je u dovoljnoj meri išla od ruke da na ime Avengersa postane i superzvezda.

Elem, Bendis je u DC prešao uz sasvim jasno izražen sentiment da je u Marvelu uradio sve što je umeo da zamisli i da ga sada inspiriše ideja da piše Supermena – najvećeg Superheroja u istoriji, uostalom – pa je i njegov rad tokom prethodne dve godine karakterisala jedna opipljiva energija i inspirisanost. Je li Bendisov Supermen na nivou njegovih radova iz najboljih dana u Marvelu? Nije, ovde nema ni mladalačkog nadahnuća pisca krimi stripova sveže apgrjedovanog u gospodara sudbina decenijski starih likova i univerzuma, niti gore pomenute fokusiranosti na lik i pažljivo omeđene situacije kako bi se iz tog lika ekstrahovale suštine što su promakle prethodnim autorima koji su ga pisali. Supermen pod Bendisom nije bio dobar kao Daredevil pod Bendisom ili rani Ultimate Spider-man, ali Supermen pod Bendisom nas je spasao jedne prilično agresivne osrednjosti koju su od početka Rebirth provlačili Peter Tomasi i Dan Jurgens. Tomasijev i Jurgensov Supermen, da ne grešim dušu nikada nije padao ispod razine prihvatljivosti – a crtež nekih vrlo dobrih autora je svakako pomagao u ovome – ali su ovi pouzdani DC-jevi drugopozivci njime od početka slali jake signale da samo greju stolicu za nekog ko će doći posle njih. Tada još nismo znali da će to biti Bendis, naravno, ali je bila jasna poruka da se sprema neko iznenađenje i da su ova dva veterana tu samo da magazini ne prekinu sa izlaženjem dok ne stigne neko spektakularniji.

Bendis je, kako rekosmo, skriboman, pa je on sam preuzeo oba serijala, osuđujući sebe – slično Tomu Kingu na Betmenu, uostalom – na dvonedeljni tempo rada u dva različita magazina. No, kako je vredni Jevrejin odavno čovek koji ne pati od kontrole kvaliteta i uzda se da će njegovo pisanje na autopilotu i vrhunski nivo zanatske veštine kompenzovati odsustvo nekog dubljeg zaranjanja u materijal, tako je pored ova dva stripa Bendis uspeo da piše i Young Justice i Naomi, te da oba uveže u Supermena koliko da ih izreklamira. Iskusno, profesionalno i, ispostaviće se, samo priprema terena za ono što mu je, reklo bi se, bila prava ambicija od samog početka: pisanje Legion of Supeheroes.

No, o tome nekom drugom prilikom. Pogledajmo sada brzo kako je izgledao Supermen.

Bendis je, makar, napravio mali ustupak čitaocima sa manje para ili vremena time što su priče koje je pričao u magazinima Superman i Action Comics, iako svakako deo jednog šireg narativa i obe bitne za razumevanje promena u kontinuitetu koje je autor uveo, ipak u razumnoj meri samostalne jedna u odnosu na drugu.

Utoliko, Superman je, sa svojih 28 brojeva bio široka, „svemirska“ saga o Supermenu koji leti sa kraja na kraj galaksije, bori se sa nezamislivo moćnim pretnjama sa nezamislivo čizi planeta koje su u svoje vreme izmaštali Jim Starlin i Len Wein, radi na postizanju mirovnog sporazuma među kosmičkim civilizacijama koje su milenijumima bile u međusobnom ratu, otkriva nove tajne o istoriji svoje rodne planete, Kripton…

Ne mogu da se otmem utisku da je Bendis ovde bio kao dete koje su pustili u prodavnicu igračaka što ju je ono mesecima gledalo samo kroz izlog, maštajući o svom blagu koje se morabiti u njoj krije. Superman je šarmantan, topao serijal koji, bez obzira na svu kosmičku širinu, zapravo stavlja veliki akcenat na odnos između Supermena i njegove porodice, notabilno supruge Lois Lane i sina Jona Kenta, ali i na odnos sa biološkim ocem, kriptonskim naučnikom Jor-Elom koji je ovde jedno manipulativno ali intrigantno prisustvo, podsećanje na to kakvu štetu loš roditelj može da napravi ali i na iracionalnost emocija, pogotovo prema najbližim srodnicima.

Zapravo, Bendis stavlja i neočekivano veliki akcenat na Jona Kenta i Jor-Ela u dobrom delu ove priče, smišljajući komplikovan, dugačak narativ koji služi tome da se Jon, predpubertetski klinac, ubrzano „ostari“ kako bi ga imao na raspolaganju kao tinejdžera za pisanje Legije Superheroja. Deluje cinično? Svakako jeste ali u univerzumu koji nema Superboja, Jon Kent je očigledan kandidat i Bendis makar izvlači nešto kilometraže iz susreta Jona Kenta koji je sada stariji tinejdžer i Damiana Waynea, njegovog najboljeg ortaka i aktuelnog Robina koji je i dalje dečačić.

Drugde, pak, Bendis udara po „svemiru“ za sve pare, polazeći od misterioznog kosmičkog zavojevača Rogola Zaara koji je, kanda, rešio da uništi Supermena i sve to se njegovim imenom zove – a tvrdi da je zaslužan i za uništenje same planete Kripton – prolazeći Fantomsku zonu, sukobe sa generalom Zodom, susret sa Legijom Superheroja, kreiranje neke vrste Ujedinjenih nacija, ali na galaktičkom nivou, završavajući na neki način sa konačnom tačkom na priču o Supermenovom ocu, Jor-Elu koja je, tipično za Bendisa, i spektakularna i sasvim nedorečena.

Generalno, to se odnosi i na svih 28 epizoda u ovom magazinu. Naravno da ovde ima vrlo lepih delova i kako rekoh, sržni deo koji se bavi Supermenom i njegovim odnosom prema porodici je uspešan i izaziva željenu emociju kod čitaoca, ali većina onoga okolo podseća na to da je Bendis ipak odavno izašao iz svog najboljeg perioda. Ovde, kao i u poznijim Avengers radovima, scenarista naprosto ne uspeva da se otrgne svojoj tradicionalnoj raspričanosti, zasipajući scene ne samo dijalozima već i opširnim titlovima i deskripcijama i gde jeste i gde nije potrebno. Istovremeno, odlični crtači sa kojima Bendis radi (Ivan Reis najviše, ali i Kevin Maguire i David Lafuente) često samo crtaju prizore, pre nego radnju, unoseći spektakl u scene borbi sa raznim kosmičkim neprijateljima i entitetima, koje zapravo imaju vrlo malo pripovedne funkcije. Utisak je da je Bendis ovaj strip radio „Marvelovim“ metodom gde se scenarista i crtač dogovore o generalnoj radnji epizode, crtač onda uradi table sam a posle scenarista smisli dijaloge i upiše ih preko gotovog crteža, samo što su crtači ovde imali samo generalna uputstva tipa „onda se oni šibaju pet strana“, „onda oni nešto pričaju dve table“ itd. Rezultat je strip koji izgleda lepo i ima puno teksta ali kome jako nedostaje tempo i fokus na ono što je važno.

Kasnije epizode su zaboravljive na ime toga što se u njima ne događaju naročito važne stvari i ovde se zapravo jako ogoljava činjenica da kada Bendis nema ambiciju da čačka po kontinuitetu, njegove priče o Supermenu, ma koliko bile zanatski sasvim probavljive, ne prebacuju daleko preko te granice, dajući nam intrigantne zaplete ali sasvim pešačku razradu bez zasecanja u „meso“ i čupanja na površinu nečeg značajnog o likovima.

Izuzetak je naravno to da je za drugu polovinu Bendis sačuvao „bombu“ u vidu Supermenovog otkrivanja čitavom svetu svog tajnog identiteta. Iako ovakve stvari generalno posmatram sa sumnjičavošću jer su to uobičajene tehnike da se uzburkaju duhovi među čitaocima i navuku reakcije po internetu, Bendis makar Supermena do ove odluke dovodi jednim ubedljivim putem i ona, ma koliko u teoriji imala negativnih efekata po porodicu Klarka Kenta i njegov status zaposlenog u Daily Planetu, deluje kao element sazrevanja lika i priča o njemu koji bi mogao da ima više pozitivnih nego negativnih posledica.

Iznenadilo me je da je Action Comics zapravo bio serijal koji mi je u Bendisovoj izvedbi bolje legao. Utisak je da je ovde scenarista zapravo imao pripremljen dugoročniji plan i da je, za razliku od rada u Superman gde kad je iživeo fantazije što ih je gajio od dječaštva više nije imao mnogo interesovanja da se trudi, rad na Action Comics posegao malo dublje u Bendisov bunar kreativnosti i izvukao na površinu neke od njegovih boljih osobina.

Ne da je, da odmah razvejem iluzije, ovo ikako bilo na nivou Daredevila, recimo, ali Action Comics je, zamišljen kao „urbaniji“ i mračniji strip o Supermenu, u prvi plan stavio ne samo njegove odnose sa „običnim“ ljudima iz ansambla, od Daily Planet ekipe (Jimmy Olsen, Perry White…) i raznih ljudi po Metropolisu (notabilno šefice gradske vatrogasne službe), već i ušao u teritoriju kriminalističkog trilera i špijunskog saspensa a što su stvari koje su, ako smem da kažem, Bendisu „urođenije“ od klasičnog starlinovskog superherojskog spektakla.

Za razliku od „herojskog“ senzibliteta drugog magazina, ovde su bili angažovani crtači skloniji „noir“ atmosferama pa su Ryana Sooka nasledili Steve Epting i Szymon Kudranski, doprinoseći atmosferi zavere i pretnje koja je, za Supermena, svakako osvežavajuća.

Glavni problem ovog serijala je i dalje ipak to što Bendis uglavnom čuka na autopilotu pa iako je ovde imao, reklo bi se, jasniji plan i više se potrudio oko sporednih likova i negativaca, neke osnovne dimenzije ovog stripa su problematične na ime svoje sasvim površne koketerije sa žanrom. Dok je Daredevil pre dve decenije bio intrigantan i ubedljiv kriminalistički triler u koji je superherojska nit upletena znalački, da se prirodno uklopi sa noir senzibilitetom, „Invisible Mafia“ narativ ovde provlačen je uprkos sasvim solidnoj centralnoj ideji ostao u dobroj meri nerazrađen i nedorečen.

Ideja da u Metropolisu postoji dobro organizovana kriminalna grupa koja se sastaje samo u olovom oklopljenim sobama i nikada ne izgovara reči kao što su „Supermen“, „Kription“ itd. koristeći umesto toga kodove i dobro pazeći da svoje poslove obavlja samo kada je – zahvaljujući organizovanom praćenju njegovog kretanja ali i smišljenim diverzijama – Supermen zauzet drugim dužnostima, to je sasvim dobra ideja za krimić u Supermenovom univerzumu. Dodajte natprirodnog mafijaškog ubicu koji radi za tu nevidljivu mafiju i koji je kadar da sa samim Supermenom odradi nekoliko rundi i ostane živ, čak i da ga skoro ubije i ovo je zaista solidan materijal za napet krimi triler. Kada ta Nevidljiva mafija pređe i u neku vrstu ofanzive, targetirajući osobe iz Supermenovog okruženja, čak i kupujući Daily Planet (i to pre nego što će se otkriti da je njihov reporter Klark Kent Supermen), ovo je takođe intrigantna igra mačke i miša.

I da je ovo Daredevil iz 2002. godine, bio bi to i odličan strip. No Bendis svoju „Mafiju“ piše u sasvim neuverljivim nijansama, bez dubine i jasne ambicije (sem da budu „moćni“), strip pati od razvučenosti i previše priče sa premalo radnje, a možda najviše smeta što se unakrsno sa ovim zapletom događa i čitav „Event Leviathan“.

Ovaj DOGAĐAJ (i šestodelni miniserijal) što ga je Bendis kreirao posebno za Supermenov deo DC univerzuma čini „špijunski“ deo ove trilerske formule i bavi se sasvim bizarno predimenzioniranom zaverom u kome Leviathan (za kog u početku nismo sigurni je li osoba ili organizacija) za jednu noć uništava sve špijunske i obaveštajne agencija u Americi i preuzima njihove resurse i tehnologiju a zatim se zariče da promeni svet time što će sve tajne obelodaniti odjednom. Leivathan računa da će Supermen – pa i ostali superheroji – zapravo na kraju uvideti da je ovo pozitivan smer kretanja istorije jer strukture moći koje ljudsku rasu drže u pokornosti zapravo to čine upravo na ime tajni i neprozirnosti svojega činjenja i Bendis ovde ima makar dobru temuu rukama. Još bolje, ima sa sobom svog starog saradnika (sa Daredevila, Moon Knighta i Iron Mana) Alexa Maleeva na olovkama i koloru za čitav miniserijal pa Event Leviathan kreira vrlo ubedljivu atmosferu napetosti i pretnje. Moguće je da je Maleev inspirisao Bendisa da piše bolju timsku dinamiku nego inače pa je Event Leviathan iako i sam predugačak i preraspričan, zapravo udobniji za čitanje od timskih momenata u ostatku Bendisovog Supermena, sa interesantnim dinamikama između različitih likova jedan deo vremena.

No, problem je svakako što se i Event Leviathan oslanja na grandioznu koncepciju ali sa slabim, utemeljenjem i još slabijim zaključkom. Misterija oko toga KO je Levijatan*i zašto radi to što radi se razreši jednim sasvim banalnim otkrićem (i to nakon što prvo saznamo da je Leviathan bila kontraobaveštajna kriminalna organizacija majke Betmenovog sina, Talie Al Ghul… a što ostaje kao sasvim neiskorišćen motiv za dalji tok stripa) dok je završnica onaj najgori tip superherojskog coitus interruptusa gde se svašta dogodi ali se ništa ne razreši a Leviathan i sve vezano za njega ostaje u spremištu za neki budući strip.

*Hint: nije Pavle B.

Makar poslednji deo Action Comics epizoda crta John Romita Junior i to često sa tušem Klausa Jansona i ovde Bendis kao da ponovo postiže određen fokus, vodeći Supermena i njegovu porodicu (u koju se vraća i sin Jon iz 31. stoleća ali joj se pridružuje i Conner Kent, Superboy koga pamtimo iz devedesetih a koji je poslednji put viđen u vreme New 52 ributa multiverzuma) kroz iskušenja finalnog obračuna sa Nevidljivom mafijom. Bendis ovde uspeva da likove drži pod finom kontrolom, uvezujući čak i elemente Fractionovog i Lieberovog Superman’s Pal Jimmy Olsen u zaplet, stavljajući pre svega Supermena na jaka iskušenja i uspevajući da potvrdi onu istinu da su dobri stripovi o Supermenu često upravo o tome kako čovek-koji-ne-može-biti-povređen biva raspet između krivice i dužnosti, znajući da ne može da zaštiti sve koji mogu biti povređeni.

Poslednjih nekoliko epizoda Action Comics su, dakle, istovremeno i high-stakes rasplet priče o Nevidljivoj mafiji gde, bogami, i naši imaju gubitke, ali i optimistična priča o jedinstvu porodice i snazi prijateljstva što je zanimljiv melanž klasične bendisovštine i jednog pozitivnog, „Super Friends“ senzibiliteta koji očigledno ni Bendisu nije stran. Naravno, i ovde se mora zameriti relativno bezvezno razrešenje priče glavnog negativca koji je, ponovo, spremljen na policu za neka buduća korišćenja, kao i sasvim neiskorišćen potencijal motiva koji se uvodi – taj da je Lois Lane osoba iz druge dimenzije a što mi, koji smo čitali New 52 i Reirth od početka, znamo da je istina – tako da u celini, iako je Action Comics bolje vođen narativ od samog Superman magazina, nije ni on savršen.

Bendisov celokupan rad na Supermenu je svakako daleko od savršenog ali i od njegovih najboljih superherojskih radova. On ima previše motiva koji ostaju da vise nerazrađeni, previše priče a premalo radnje, a što je slično Bendisovom radu na X-Men koji je počeo snažno a onda do kraja sasvim zanemoćao. No, slično X-Men, Bendis je i ovde bio vidno inspirisan likovima pa je sa njima i uradio neke interesantne stvari. Voleo bih da je ovo pisao „stari“ Bendis, sa boljim fokusom i jasnije izraženim čulom za tempo pripovedanja, ali i ovakav kakav je, Supermen koga je pisao veliki scenarista – jedan od najvećih u poslednje dve decenije – ima energiju koja ga u finalnom skoru čini pozitivnim čitalačkim iskustvom, pa makar ono ne spadalo u vrhunce Bendisovog rada ili DC-jeve ponude u ovom momentu.

Da na brzinu pogledamo ikakav je bio najnoviji rad Toma Taylora za DC pa da se razilazimo. Naime, već sam više puta mnogo hvalio Tayolorov rad na serijalima Injustice a koji su protivno svim očekivanjima – ko je ikada čuo da su tie-in serijali rađeni da promovišu videoigru, pa još borilačku, rađenu od strane firme koja pravi Mortal Kombat dobri? – bili izvrsni. Taylor je uzeo premisu igre, onu o zlom Supermenu kome traumatičan momenat gde, zahvaljujući Jokerovoj mahinaciji, Metropolis nestaje u nuklearnoj eksploziji a Lois Lane gine od Supermenove ruke, potpuno menja svetonazor i umesto benevolentnog zaštitnika se ovaj svemirski (polu)bog izmeće u diktatora koji će Zemlji doneti mir silom i ljude naučiti da socijalno evoluiraju pod pretnjom tiranske kazne – a onda je od te premise napravio prvo odličan originalni serijal, a onda i njegov nastavak koji se bavio drugim zapletom ali imao istu uzbudljvu energiju o DC-jevim superherojima što se bore za opstanak sveta koji nije onaj „običan“ što nikada ne može biti sasvim uništen. U Injustice se gine a mnoge stvari koje nikada ne bi bile dopuštene u „kanonskom“ kontinuitetu su u njemu iskorišćene na zadivljujuće kreativan način uz vrlo važnu dodatnu opasku da se Taylor nikada nije survao u ponor eksploatacije, bez obzira na „dozvolu za ubistvo“ koju mu je rad u „postraničnom“ univerzumu zagarantovao.

Da budem iskren, malo me je začudilo kada sam video najavu za Injustice: Year Zero, dakle, prikvel za prvi strip već utoliko što je Injustice: Year One, dakle, prvi serijal, već i sam bio prikvel za igru, pokazujući šta je Joker uradio i kako je Supermen postao najveća pretnja na planeti te šta su Betmen i drugi povodom toga uradili. Po nekoj logici stvari, Year Zero bi bio sasvim običan strip u „normalnom“ kontinuitetu jer je Injustice karakterisalo upravo to da se ovaj univerzum sa „kanonom“ razišao tek u tom činu nuklearne kataklizme koja je progutala Metropolis, bez nekih prethodnih distinkcija koje bi ga razlikovale od „Prime Earth“ univerzuma.

No, Taylora ne treba potcenjivati i mada Injustice: Year Zero ne priča priču koja bi bila esencijalna za neko potpunije razumevanje celokupnog Injustice fenomena, ovo je izvrstan ogled u oblasti superherojskog horora, sa umešno iskorišćenim glavnim likovima i jednom, uprkos veoma visceralnoj horor komponenti, naglašeno toplom obradom odnosa između heroja Zlatnog doba (oličenih u timu Justice Society of America) i heroja Srebrnog doba koje danas znamo kao Justice League of America.

Svakako, za fanove dirljive, duhovite i emotivne, a svakako svuda dobro primljene lezbijske veze između Harley Quinn i Poison Ivy, Taylor nudi i podzaplet koji pokazuje gde su njeni, dizvinete, koreni bili, no glavni zaplet stripa tiče se artefakta koji Jokeru daje mogućnost da ulazi u misli i kontroliše postupke praktično bilo koje osobe na planeti, uključujući superheroje.

Kao uber-psihopata od planetarnog formata, Joker, sada kada raspolaže ovakvom moći smišlja tipično prekomplikovan i zapravo nedorađen plan kako da povredi Betmena. Taylor se ovde drži teze koju je Johns nedavno elaborirao u Three Jokers, a koja opet ima korene u Mooreovom radu, o tome da je Jokerov odnos prema Betmenu gotovo erotičan a svakako opsesivno emotivan i da on sebe, uprkos uspešnoj karijeri kriminalca definiše i vrednuje najpre na osnovu toga koliko Betmen na njega obraća pažnje.

Ovo je svakako dobra teza za stripove generalno jer opravdava činjenicu da Joker nikada ne ubija Betmena, a i podupire tu dualnost mentalnog oštećenja kod ova dva lika gde jedan sebe ne može da zamisli bez drugog a drugi stalno ima onog drugog drugog da ga podseća kuda opsesija – koju decenijama uzgaja kao gorivo za svoje superheroisanje – može da odvede ako se sasvim otme kontroli.

Taylor, srećom, ne nastoji da previše psihologizira i drži nam lekcije, ali kada dođe vreme da se kreira jasan iskaz, ne beži od njega i Joker u određenom smislu biva postavljen na svoje mesto – kao zlo, svakako, koje je izvan ljudskog poimanja (Betmen i sam u jednom momentu za njega kaže da nije ljudsko biće u jednom činu skoro pa profesionalnog strahopoštovanja) ali zlo koje ne može da definiše iskustvo ljudskog jer mu to ljudi neće dopustiti. Drugde je svakako dirljivo gledati Supermena i Lois Lane kako razgovaraju o začinjanju porodice i diviti se tome kako Taylor suptilno ispisuje njihovu intimu kao jedan ranjiv, skriven prostor koji valja štititi – pogotovo na pozadini mnogo bučnije „porodične“ priče o Supermenu kod Bendisa. Tu je i humor, tipičan za Taylora čak i u najcrnjim stripovima koje piše i jedna uspela scena gde se čak i Joker distancira od nacista.

No, naglasak u stripu je na veoma dobro izvedenoj stravi gde se superheroji, oni stari, iz Zlatnog doba, a onda i ovi „naši“ suočavaju sa nečim što ne mogu da razumeju i što seje teror, užas i nesigurnost kroz superherojsku zajednicu. Ovo je kratak strip, sa svega 14 epizoda manjeg formata (kao i prethodni Injustice radovi) pa Tayloru i timu odličnih crtača lepo polazi za rukom da drže tenziju celim tokom. Injustice: Year Zero se tako dobrim svojim delom pretvara u superherojski slasher gde Taylor izvrsno rukuje superherojima, njihovim moćima ali i slabostima, te timovima koji, uprkos nejasnom neprijatelju na kog su se namerili, na kraju nekako – uz žrtve – uspevaju da pobede. Ovo pritom, upros vrlo visceralnim užasu koji gledamo, nikada ne gubi humanu komponentu i bez obzira što likovi ginu, nekad i na zaista užasne načine, strip ih ne tretira kao prostu topovsku hranu i ne gubi prema njima poštovanje.

A što je važno, pogotovo jer je jedan od centralnih motiva upravo poštovanje koje mlađi superheroji osećaju prema prvoj generaciji i nadahnuće koje im to poštovanje daje. Taylor tako, i pored izuzetno mračne teme – da ne pominjem znanja na strani čitaoca šta dalje sledi u Injustice univerzumu – uspeva da stripu podari idealnu ravnotežu strave i pozitivne energije, kreirajući još jednu tipično taylorovski emotivnu, dinamičnu superherojsku storiju. Australijancu sjajno ide a DC je ovde priliku dao nekolicini manje poznatih ali izvrsnih crtača koji su je odlično iskoristili. Brazilac Rogê Antônio je već sa Taylorom sarađivao na X-Men Red i ovde je izvrstan, a Irac Cian Tormey ga u stopu prati kombinujući nostalgičnost zlatnog doba sa mračnim, krvavim hororom. Svakako pročitati.

Strip: Drage naslovne strane: Al Milgrom, Keith Pollard, Klaus Janson, Paul Gulacy, Bob Larkin

Master of Kung Fu je serijal sa verovatno najjačim ’70s vajbom koga u ovom trenutku mogu da se setim i mada su naslovne strane ovog magazina često umele da budu u tehničkom smislu nesavršene (proporcije, izrazi lica, nemoguća anatomija…), najbolji primerci su uvek nepogrešivo nosili eksplozivnost akcije i dah egzotičnosti koji je i trebalo da nam proda ovakav strip. Na primer ova naslovna koju je Al Milgrom (sa Klausom Jansonom na tušu) uradio za broj 23 iz 1974. godine. Mislim, Šang Či ne samo da na ovoj naslovnoj strani pada unazad kroz ogradu koja se lomi i u tom padu po jednom rukom nokautira po jednog ćaletovog siledžiju, nego ga u vodi u koju će pasti čeka i gladan krokodil. Kako, KAKO da ovako nešto ne poželite da progutate u jednom dahu?

Samo dva broja kasnije, Keith Pollard crta fantastičan Yoko-Tobi-Geri od koga se lomi i solidnoizgledajući kameni stub, tu je i nunčaku, ali i oskudno obučena žena. Mislim, šta JOŠ bi iko mogao da poželi u 1975. godini?

Pa onda još par brojeva kasnije, Paul Gulacy. Kada sam prvi put video Razor Fista imao sam manje od deset godina i bogami sam bio impresioniran nasilnikom koji nosi gimnastičarski triko a umesto šaka ima mačeve. Ovaj broj MOKF je njegovo prvo pojavljivanje u stripovima:

A kad su počele osamdesete, promenio se i, jelte, vajb. Marvel je uvek ganjao popularne trendove, pa je sedamdesetih to bio kung fu jer su Green Hornet i Kung Fu bile popularne serije na televiziji, a početkom osamdesetih, sa solidnim zakašnjenjenm bacili su se na disko  :lol:  Ovo je rezultiralo nekim bizarnim negativcima (Hypno Hustler, jelte), ali i iznenađujuće sjajnim serijalom o disko pevačici Alison Bler koja je pritom i mutant. Dazzler je bio iznenađujuće uspeo spoj dobre sapunice sa prilično ubedljivim karakterima i potpuno over the top superherojske akcije (Dazzler već u prvoj godini karijere sarađuje sa Galaktusom i ide u crnu rupu da nađe odbeglog Teraksa…), a njen dizajn mi je uvek bio sjajan i žalio sam što ga u novijim inkarnacijama nema. Elem, naslovna strana prvog broja, od strane Boba Larkina. Bila bi još bolja bez portretića superheroja po njoj, ali valjda se moralo:

Pročitani stripovi: 19. Januar 2016. godine

Pročitao sam svih šest epizoda miniserijala We Stand on Guard koga su tokom druge polovine protekle godine Brian K. Vaughan i Steve Skroce ponudili masama putem Image Comicsa. We Stand on Guard je baziran na relativno provokativnoj ideji o invaziji Sjedinjenih Američkih Država na Kanadu i produženoj okupaciji velikog dela teritorije i prati grupu pripadnika pokreta otpora koji, suočeni sa velikim disbalansom u brojnosti i dostupnoj ratnoj tehnologiji, moraju da posegnu duboko u rezerve svoje srčanosti i dovitljivosti kako bi promenili tok rata. Kao kolaboracija jednog Amerikanca i jednog Kanađanina, We Stand on Guard je očigledno zamišljen da bude neka vrsta „objektivne“ ili makar nepristrasne analize savremenog pristupa ratovanju od strane zapadnih kultura gde se „drugi“ više ne odlikuje različitom bojom kože, jezikom ili osobenim kulturnim nasleđem, pa se tako dadu analizirati stvarni motivi „prvog“ da u rat krene i u njemu se ponaša na sebi svojstvene načine.

No, We Stand on Guard je ako ne baš LOŠ strip, ono strip koji jednu veoma ambicioznu temu obrađuje sa izrazitim manjkom nadahnuća i nikako ne bih smeo da ga stavim u istu kategoriju kvaliteta sa recentnim Vaughanovim autputom poput Saga ili Private Eye.

No, zapravo, to što strip nije LOŠ otpada pre svega na Skroceov povremeno spekatakularni crtež a zatim i na najbazičniju zanatsku utegnutost koja se naravno podrazumeva kada je u pitanju scenarista takvog renomea kao što je Vaughan. Međutim, na polju obrade tema koje strip eksplicitno otvara (plus tema koje se nameću u ovakvom kontekstu), ovo je neobično temeljan pobačaj.

U ranom dvadesetdrugom veku, dakle, Amerika vrši iznenadnu invaziju na Kanadu, potaknuta terorističkim napadom na Belu kuću za koga se isprva ne zna ko ga je izveo. Malobrojna kanadska oružana sila je brzo poražena (između ostalog jer Amerikanci nemaju problem da bombarduju civilne ciljeve za koje obrazlažu da imaju vojni značaj – kao što je ubijanje projektilima polovine porodice protagonistkinje iako njena je njena majka puki pravnik na službi u kanadskoj armiji) i deceniju i kusur kasnije, ogroman deo južne Kanade je pod kontrolom američkih robotskih jedinica, a veliki deo oružanih snaga ali i civila za koje se sumnjalo da su pripadnici ili simpatizeri pokreta otpora je i dalje u radnim logorima na američkoj teritoriji. Ispostavlja se da Amerikance najviše zanimaju velike zalihe čiste, pitke vode u Kvebeku i Ontariu i da im je uništenje Bele kuće došlo kao zgodan izgovor za ekspanziju na sever.

Da je ovaj strip pisao Garth Ennis, verujem da bismo videli oštru, nepraštajuću političku kritiku svake od strana, prikaz užasa rata čak i kada ratuju najcivilizovanije zemlje sveta, primere individualnog herojstva ali i zločina koji se smatraju nužnim i Vaughan, mora mu se priznati, sve to pokušava i sam da uradi ali ovo je strip u koji je ušlo, reklo bi se, neobično malo promišljanja. Vaughan tretira povod za rat (ispostavlja se da Kanađani jesu stojali iza napada na Belu kuću – to je bila neka vrsta preventivnog napada u odgovor na skoro stogodišnji američki plan o osvajanju Kanade) sa neočekivanom naivnošću – barem danas svi znamo šta prethodi prvim projektilima, sve te demonizacije, satanizacije protivnika, rad na terenu sa ustanicima i lokalnim milicijama, proglašenje protivnika kao nekog ko je izgubio legitimitet da bude uvažena strana u diplomatskim pregovorima itd. Istovremeno, njegov prikaz kanadskog pokreta otpora je izrazito „stripovski“ i neuverljiv. Grupica Kanađana koji se bore prvo protiv američkih robota a zatim i živih ljudi je etnički šarolika i vojnički iznenađujuće kapacitetna, uzevši u obzir da je nasumično skupljena s koca i konopca, potencira se imigrantski karakter kanadske nacije (kao da su Amerikanci neka stara, insularna civilizacija) a kada „naši“ i čine očigledne ratne zločine (ubijanje nenaoružanih protivničkih vojnika) to ne rezultira nekim dubljim diskusijama ili barem promišljanjem da, eto, i kad se brani rodna gruda, nek stvari imaju problematičniji etički prizvuk.

S druge strane, Amerikanci su prikazani kao sila ne samo sklona odvođenju civila u roblje već i mučenju za potrebe dobijanja obaveštajnih podataka i Vaughan ovde zaista pravi potpuno neverovatne faulove. S jedne strane prikazuje nam svet koji očigledno ima autonomnu robotsku tehnologiju za ratovanje i obradu zemlje, a zatim hoće da verujemo da kanadski ratni zarobljenici okopavaju kupus u poljima. Sa druge strane, detaljan prikaz „enhanced interrogation“ tehnike koji se primenjuje da bi komandantkinja male jedinice kanadskih rodoljuba otkrila Amerikancima položaj jedinice odlazi u potpuno suprotnu stranu. Problem sa mučenjem za potrebe dobijanja obaveštajnih podataka nije samo u njegovoj očiglednoj neetičnosti (i nezakonitosti, jelte) već i u tome što ono niti je dizajnirano da daje, niti u praksi daje upotrebljive obaveštajne informacije. Kao što je već mnogo puta potvrđeno, „pojačane tehnike ispitivanja“ su kreirane da se dobiju lako iskoristiva priznanja za javne nastupe ili suđenja sa unapred poznatim ishodom, a njihova primena u obaveštajnom kontekstu do sada nije dala praktično ni jedan primer informacije koja je zatim dovela do zadovoljavajućeg vojnog odgovora.

Tu je i plitkost likova koji bi trebalo da na površinu iznesu neke od protivrečnosti današnjeg ratovanja, na primer kulturalnu i medijsku uvezanost sveta u kojoj obe strane, recimo, koriste tviter da ratuju u momentima kada ne ratuju projektilima i eksplozivom. Vaughan i ovo omašuje i utisak je kao da se rat događa u ranom devetnaestom a ne dvadesetdrugom veku (mada bi i ovo podrazumevalo medijsku satanizaciju i ratovanje proglasima, plakatima itd.) a njegovi likovi iako dele ogromnu količinu kulturne istorije i tradicije (jedan od likova ima istetoviran Supermen logo na ramenu i obrazlaže da je originalni crtač Supermena bio Kanađanin) naprosto služe samo da izgovore plitkasta opšta mesta vezane za rat i praktično se ni ne približe zaista ozbiljnim temama.

Poslednji problem stiže u finalu gde Kanađani (uh, spojler?) dobijaju rat na do paradoksa „how convenient“ način. To što se Vaughan trudi da i naši imaju žrtve je za svaku pohvalu ali prikaz rata koji pet ljudi dobija suočavajući se sa najvećom svetskom vojnom silom sa brojem žrtava koji se u konačnici svodi na manje od trideset je u najmanju ruku nerealističan.

Veliki promašen zicer za Vaughana, što se mene tiče, ali Skroce prilično vadi stvar. Ovaj je crtač odavno prestao da radi stripove – koliko se sećam njegov serijal Doc Frankenstein koga je pre desetak godina radio po scenariju Wachowskih i u saradnji sa Geoffom Darrowom nije ni dovršen – i živi od storyboard crtanja za filmove istih tih Wachowskih tako da je lepo što su ga Vaughan i Image privoleli da odradi ovaj serijal. Slično Darrowu, Skroce nije toliko jak u karakterizaciji likova, ali su mu dizajn i crtanje spekatkularnih scena akcije sa obiljem detalja i sitnih objekata jaka strana. Kako je We Stand on Guard strip prepun ovakvih scena, to Skroce ima priliku da se razmahne a odličan kolor Matta Hollingswortha je izuzetno prijatan za oči.

Iako je moj običaj da se u ovim osvrtima bavim ili serijalima koji su posve završeni ili makar onima gde završetak neke od priča daje prirodnu platformu da se o njima priča, danas moram da napravim blagi izuzetak jer sam pročitao prve dve epizode Dark Knight III: The Master Race i želim da o njima kažem koju reč bez obzira što još ne znamo gde će se sve to završiti i ko će sve usput biti povređen.

Da bismo kontekstualizovali ovu duskusiju, a za potrebe čitalaca koji možda ne prate moje ispade po drugim delovima foruma ili nisu čitali stare epizode DJMS, recimo i da sam ja neka vrsta reformisanog ljubitelja Franka Millera. Osamdesetih godina sam ga smatrao za maltene boga i čoveka koji superherojski strip vodi u jednu od njegovih logičnih evolutivnih budućnosti, zreliji, mračniji, noir filmovima inspirisan svet u kome se superheroji susreću sa stvarnim problemima naše današnjice – od sociopatskog uličnog kriminala do zastrašujućih geopolitičkih filozofija ljudi sa prstom na dugmetu – a stripove poput njegovog rada na Daredevlu, Ronin, Batman: Year One ili Dark Knight Returns i danas ću braniti kao kamene-međaše i kvalitetne radove.

Kasnije sam gorko prokleo svemir u kome se nekadašnji heroji pretvore u paranoične šoviniste opterećene rasističkim karikaturama i nikada prevaziđenim seksualnim opsesijama iz puberteta, a čiji zanatski nivo iz nekog razloga takođe popusti sa protokom godina. Solidno je (bilo) dokumentovamo moje obračunavanje sa novijim Millerovim stripovima koji su sa godinama postajali sve gori i gori a čiji su izleti u film takođe doneli neke problematične fenomene i uratke istoriji zapadne civilizacije.

U takvom, dakle, kontekstu, najava trećeg nastavka Millerove Dark Knight sage – pa još sa tim podnaslovom – u meni je izazvala zebnju. S jedne strane, novi Millerov strip se ne propušta, u najmanju ruku jer je fascinantno gledati raspadanje nečije psihe u javnosti. S druge strane, da budemo jasni – to je mučno i neprijatno i Miller sa godinama pravi sve lošije stripove. Već je Dark Knight Strikes Again bio izrazito loš strip izrazito problematičnih političkih stavova i opservacija pa je dojava da će The Master Race biti pisan u kolaboraciji sa Brianom Azzarellom a da će ga crtati Andy Kubert (sa tušem Klausa Jansona) došla kao prilično olakšanje. Azzarello je bolji kada piše krimiće nego kad piše superheroje, dakako, ali Millerovi stripovi iz osamdesetih su baš svojom sponom sa noir/ crime estetikom gradili osećaj posebnosti zbog koga sam ga voleo, pa sam imao oprezna nadanja u pogledu DKIII, pogotovo nakon Millerovog eksplicitnog objašnjenja da je ovo Azzarellov strip gde on samo gleda i odobrava ovo što ovaj radi a da će tek četvrti nastavak Dark Knighta biti ponovo u punom smislu njegov autorski rad.

No, da ne bude zabune, The Master Race emanira Millerovštinu u punoj meri od prve do poslednje strane ova dva broja koja su do sada izašla i ako je istina da je Miller ovde dao samo okvirnu priču a da Azzarello i Kubert rade uglavnom samostalno onda je prosto šokantno koliko su dobro skinuli njegov pripovedački jezik a ne samo osnovne teme.

Odmah da nešto bude jasno: meni se The Master Race za sada ne dopada i iznenadio sam se da internet ima solidno blagu reakciju na ovo što je do sada izašlo. Sve ono negativno što smo vezivali za Millerov post-80s autput prilično je prisutno i u ovom stripu: pornografsko oslanjanje na nasilje, naglašena mačoidnost, politička paranoja… Miller je u životu praktično glasogovornik onog dela američkih muškaraca koji gunđaju o ugroženosti muških prava u istom dahu sa gunđanjem o tome kako ostatak sveta ne shvata blagorodnu američku spoljnu politiku koja te nezahvalne (i nezaprane) nacije stalno spasava od još gorih i nezapranijih drugih nacija koje bi im popalile sve što ne pokradu a silovale sve što ne pojedu, pa se u njegovim stripovima mnogo ovoga da videti.

Azzarellovo pripovedanje je tehnički korektno ali ovo je strip koji između ostalog pati od toga što se bavi sporednim likovima u jednoj nominalno epskoj pripovesti o ključnoj promeni u filozofiji superheroja, prelomljenoj kroz DC-jevo sveto trojstvo: Batmana, Wonder Woman i Supermena. No, Supermena i Betmena ovde nema a Wonder Woman je nažalost svedena na millerovsku karikaturu feministkinje. Stvari nisu TOLIKO loše kao što su bile u All Star Batman & Robin gde je prvi panel na kome smo videli Wonder Woman pričao o smradu muškaraca, ali nema ovde ni trunke suptilnosti sa kojom je Azzarello pisao Dianin lik u njegovom trogodišnjem radu na serijalu Wonder Woman.

Dark Knight Returns je između ostalog bio tako uspešna pripovest jer je fokus bio na Betmenu i njegovoj transformaciji pod stare dane, gde su uvidi u druge likove bili dozirani i tretirani kao dopuna bogatoj karakterizaciji glavnog lika. (Takođe, žene još uvek nisu bile samo muškarci sa vaginama.)The Master Race ne odlazi u rasutost u onoj meri u kojoj se to desilo u Dark Knight Strikes Again, ali je ovo ipak strip koji se trudi da prati nekoliko rukavaca radnje koji su povezani samo tematski a čiji su likovi uglavnom nezanimljivi na onaj nažalost sada već tradicionalno millerovski način: mračne osobe sa mračnim istorijama koje misle samo mračne misli i čija je humanost odavno zaboravljena. Naravno, ima ovde i drugih likova čija izražena humanost treba da predstavlja kontrast tom mraku ali…

…ali tematski, po svemu što se do sada vidi, ovo je strip koji ne uspeva da pobegne od millerovskog lamentiranja na tome što široke narodne mase nisu dovoljno zahvalne za slobodu koju joj obezbeđuje superiorna manjina na vrhu. Miller nije etatista – američki konzervativci to skoro nikada nisu – pa je tako i The Master Race alegorija o Americi koja oslobađa svet (videti prizore rvanja Wonder Woman sa minotaurom dok krezubi domoroci posmatraju sa strane i američkih simbola koji bodu oči) svojom imanentnom vrlinom a ne snagom svoje (naravno impotentne) administracije koja bi sledila te neke „zakone“ i pravila koja pošten svet samo ograničavaju u borbi za dobro.

Malčice smeta i pričanje priče koje skače između glavnog stripa i mini-epizoda na kraju koje ne daju samo dodatne vinjete već ključne elemente zapleta tako da su tempo i akcenti u pripovedanju nezgodni i previše, apsolutno previše prostora otpada na meditacije glavnih likova o nedaćama u kojima se svet nalazi (a i oni zajedno sa njim). Ovo je, srećom, malo izbalansirano odličnim momentima akcije bez mnogo priče i filozofije ali opšti utisak o pripovedanju koji imam je da je ono za sada previše utemeljeno na za mene dosadnim mračnim refleksijama o tome kako je sve crno i biće još crnje itd.

Osnovni zaplet je u teoriji ipak zanimljiv ali ja naprosto nemam dovoljno poverenja u Millera – pa ni u Azzarella – da izguraju priču koja nije uličnog nivoa i fokusirana na jak centralni lik, već klasičniju superherojsku operetu sa polubožanskim likovima u njenom centru. Azzarello je ovo, da se ne zaboravi dostojanstveno izneo u Wonder Woman ali ton The Master Race je posve drugačiji i za sada je ovo izrazito nezabavna, pa i u globalu nedovoljno interesantna priča (sa nekim iskupljujućim elementima).

S druge strane, Andy Kubert je spektakularno dobar, pogotovo u tome kako njegov crtež (i Jansonov tuš) ovde izgledaju kao više Miller od samog Millera. Doduše, ovde je napuštena tehnika pripovedanja kroz sijaset minijaturnih panela koju je Miller tako dobro rabio na Dark Knight Returns ali je sve ostalo tipičan Miller: kadriranje, izrazi lica, anatomija, osvetljenje. Ovo je izvanredno nacrtan strip čija opresivna atmosfera jeste neprijatna za mene kao čitaoca ali crtež je makar posreduje ubedljivije nego tekst. Dodatne priče su do sada crtali sam Miller (mnogo bolje od Holy Terror) i Azzarellov stari saradnik Eduardo Riso i to je sve, naravno jako dobro.

No, moj opšti utisak nije previše pozitivan, Milleru je ovo svakako određen povratak u formu ali problem je što su mu prethodna dva stripa – All Star Batman & Robin i Holy Terror – bili toliko loši da reći kako je Dark Knight III bolji od njih i nije neka pohvala. Azzarello je takođe radio bolje stripove u svom životu, čak i u superherojskom žanru a ako ikoga mogu da pohvalim bez ikakve zadrške to su Kubert i Janson koji su posao obavili za čistu desetku. U konačnici, ne mogu da kažem da me ne zanima kako će se priča dalje razvijati jer je osnova zapleta interesantna ali me unapred odbija što nagađam da će se ton masturbacije na heroje koje običan svet ne ceni sve dok ne zagusti nastaviti i intenzivirati do kraja…

Konačno, pročitao sam i svih sedam do sada na engleskom jeziku dostupnih kolekcija stripa Assassinatin Classroom, urnebesno zabavne ekstravagance čiji je poslednji tom u izdanju Viz Media izašao u Decembru. U Japanu ovaj strip koga piše i crta Yūsei Matsui (koji je već ubeležio solidan hit sa jednako omladinski intoniranim Neuro: Supernatural Detective) izlazi od 2012. godine i osvojio je priličnu popularnost, sa sve uspelom anime adaptacijim gde je posle OVA varijante ovog Januara krenula i televizijska serija, a film sa živim glumcima je izašao Marta 2015. godine.

Ovakav strip, reklo bi se, može da nastane samo u Japanu, kulturi koja nema problem da spoji tonalno potpuno nespojive elemente. Assassination Classroom je strip koji puca od kreativne energije i, kako je, kao i prethodni Matsuiev hit, život započeo serijalizacijom u nedeljnom Shonen Jump, njegov osnovni ton je nepogrešivo optimistički, omladinski, pozitivan i zabavan. Ovo je strip o drugarstvu (osvežavajuće, drugarstvu u kome ravnopravno učestvuju i ženski i muški likovi), uzbudljivom stvaranju kolektiva iz grupe nepoverljivih, asocijalnih, u sebe zatvorenih individua, o učenju da se prevaziđu ne samo ljudi koje smatramo boljim od sebe već i sopstvena očekivanja od samih sebe…

Ali manifestno, ovo je strip o učenicima odeljenja privatne srednje škole čiji je zadatak da do kraja školske godine kako znaju i umeju ubiju svog nastavnika.

Zašto, zaboga? Pa… Komplikovano je.

Assassination Classroom uspeva u nečem gde su mnogi slabiji autori od Matsuija posrnuli, a to je da uzme autentično ekstravagantnu premisu na kojoj će utemeljiti zaplet a da je zatim razvija dosledno i sistematično tako da iz nje izvuče ogromnu kilometražu. Na engleskom je do sada izašlo sedam kolekcija, a u Japanu ih ima sedamnaest, dakle, Matsui  je na temelju ove bizarne premise već uradio skoro tri i po hiljade strana nedeljne mange, uspevajući da ne izgubi dah i impresivno optimističan ton stripa. U nekom drugom kontekstu ovakava priča morala bi da bude farsa ali disciplina sa kojom autor gradi i istražuje svoje likove ovde se isplatila – čitalac naprosto posle određenog vremena prihvata da su stvari takve kakve jesu i da su ponašanja likova u načelno nezamislivim situacijama logična i prirodna. Ključni element je ovde autentična naklonost, heh, čak ljubav koja se razvija između likova – problematičnih gubitnika koje čine odeljenje 3-E pomenute škole i njihovog nastavnika koji je humanoidni oktopod sa asortimanom natprirodnih sposobnosti što mu garantuju gotovo potpunu imunost na sve kreativnije pokušaje ubistva. Zašto učenici uopšte pokušavaju da ga ubiju? Zato što je u pitanju čudovište koje je obećalo da će na proleće uništiti planetu ako ga niko ne zaustavi (već je uništio 75% volumena Zemljinog Meseca). Kad će vlasti nešto durade? Ispostavlo se da najbolje plaćene ubice i vojni profesionalci nisu dorasli neverovatnoj brzini i taktičkoj lukavosti onostranog zlikovca. Otkud on u školi? Iz nekog razloga, taj zlikovac želi da predaje u školi i ne smeta mu da njegovi učenici (koje instruira pripadnik japanskih specijalnih policijskih jedinica) stalno pokušavaju da ga ubiju, sve dok su im ocene u stalnom rastu.

Assassinaion Classroom je, kako to mange već znaju da budu, izuzetno komotno pričana priča sa mnogo likova koji daju doprinos opštoj atmosferi i dobijaju dubinske sondaže u pojedinim epizodama. Nominalni glavni junak je interesantan, slabunjav, feminiziran dečak (feminiziran čak i po manga standardima – negde u šestoj kolekciji se jedna od devojčica šokira kada ga vidi u kupaćim gaćama i shvati da je muško) sklon detaljnim refleksijama i kontemplacijama neobične situacije u kojoj se on i njegovi drugovi nalaze, ali razvoj njegovog lika, iako fascinantan, samo je jedna od crtica u glomaznoj tapiseriji koju Matsui ovde stvara. Osnovna potka je svakako promišljanje ne samo škole kao institucije već pre svega uloge nastavnika u istoj i kroz centralni lik humanoidnog oktopoda sa natrprirodnim moćima Matsui kreira neverovatan portret nastavnika koji svoje učenike vodi pre svega inspiracijom, hvalevrednim oslanjanjem na njihovu inteligenciju i radoznalost, autoritetom koji nije po difoltu zaštićen od kritike i autentičnom posvećenošću želji da od njih napravi samostalne, kreativne, snažne odrasle osobe.

S druge strane, naravno, ovo je jako sporo pričana priča pa na oko 1400 strana staje svega nekoliko meseci školskog rada ali Matsui uživa u svom nedeljnom tempu i zapletima unutar opšte priče pa je ovo konzistentno zabavna i inspirativna priča čak i kada je čitalac svestan da se već nekoliko desetina strana nismo makli ni koraka napred.

Naravno, videćemo koliko dugo može da se odlaže money shot (mada, napominjem da je u Japanu izašlo deset kolekcija više nego u Americi – dakle, ovo je ful metal tantrički seks) jer ovo je strip koji svoju misteriju zanjiše ispred nosa čitalaca na samom početku a onda je sporo i bolno razrešava u minijaturnim inkrementima tokom hiljada strana. Na kraju sedme kolekcije imamo spisak dvadesetak slabosti nastavnika koga treba ubiti a koje možda mogu da pomognu da se Zemlja spase, ali utisak je da nismo mnogo bliže tom prelomnom momentu.

Druge teme koje se usput obrađuju tiču se gotovo kastinskog sistema u japanskom školstvu i klasnih podela koje onda slede ali pošto je ovo pre svega shonen manga tu je i mnogo čistog humora ili kulturalnih opservacija vezanih za seks ili sakupljanje i prodaju buba ili nešto treće.

Centralni lik serijala, nastavnik koga je (skoro) nemoguće ubiti – Koro Sensei – je izvanredna kreacija, supermoćima obdareni nad-čovek prepun tipično ljudskih nedostataka i idiosinkrazija, istovremeno taktički i didaktički genije, ali i kompulzivni pornograf, hedonista i gik na istoj razini sa svojim učenicima.

Assassination Classroom je izvrsno nacrtana, dinamična manga koja pršti od energije i čiji su i potencijalno problematičniji elementi (tretman rodnih tema, na primer) odrađeni elegantno i duhovito. Zabavna na najbazičnijem nivou (sa mnogo vizuelnih gegova i duhovitih situacija) ona je istovremeno veoma dobro pogođena omladinska literatura koja se bavi klasičnim temama važnosti verovanja u sebe ali i doprinosa zajednici individua koje veruju u sebe i svoje saborce i potrebi da se u životu imaju autoriteti koji će nas pre svega inspirisati. Tople preporuke.