Ring Ring 2013: Matthew Shipp i Sabir Mateen/ WHO+ 2- Music for Quintet by Gerry Hemingway, Kolarac, 26 Maj 2013 – samo video

I ovo veče sam pisao za Jazzin, pa tako ovde kačim samo linkove do JuTjuba za udobno gledanje i slušanje. Oba nastupa su bila fantastična, na potpuno različite načine i pokazala svu, jelte, raskoš savremenog avangardnog džeza. Impresivno.

A kome je pre do čitanja nego do gledoslušanja, evo i naknadno dodajem link na svoj prikaz na Jazzinu:

Ring Ring (5): Matthew Shipp & Sabir Mateen, WHO+ 2 – Music for Quintet by Gerry Hemingway

Ring Ring Festival 2012, Peto veče: Fish in Oil i Atomic

Prethodno veče smo živopisali na Jazzinu, sa sve embedovanim snimcima koncerata, samo zato što vas neizmerno volimo.

 

A, sada o poslednjoj večeri:

 

Običaj je, da ne kažem običajno pravo, da se jedno veče Ring Ring festivala održava na Kolarcu. Ovime festival dobija patinu visoke kulture koja mu i priliči (iako ga većina neupućenih verovatno doživljava kao svetkovinu perverzije i svakojakih sektaša), dok Kolarčeva zadužbina ima priliku da ugosti i drugačiji program od uobičajene koncertne muzike na koju dolazi malo sveta.

 

Najčešće je to veče Ring Ring festivala posvećeno nekim world music izvođačima za koje se uostalom proceni da bi sala Kulturnog centra Rex bila premala da primi sve zainteresovane gledaoce i prošlih godina smo tako na Kolarcu gledali sastave poput Huun Huur Tu ili A Filetta (ne sećate se kako je bilo? Vi gat jor bek!).

 

No, ove godine Ring Ring je bio primetno lišen world music sadržaja, najpre zato što je ekipa koja se ovim poslom bavi pronašla nove i efikasnije načine da nam ponudi više world music programa nego što je do sada bilo moguće. Stej tjund za informacije o tome, a večeras smo se na zatvaranju sedamnaestog po redu Ring Ringa osećali zaista bogovski. Kolarac je idealna dvorana i da se u njoj svira suludi free jazz.

 

No, prvi su na velikoj bini nastupali Fish in Oil, beogradski sastav koga sam, mea culpa, kao i mnogi do sada vodio u svojim mentalnim knjigama kao „još jedan projekat Duleta Petrovića“. Kada je Jazzin nedavno radio intervju sa ovim bendom kome upravo izlazi debi album ispalo je da Dule sebe smatra tek članom grupe koju suvereno predvodi Bratislav Radovanović, očigledno najbolje čuvana tajna beogradske scene.

 

Kažem „tajna“ a zapravo mislim „Mehmet je odavno ispao iz fazona“ i jasno je da drugi meni danas moraju da otkrivaju bendove i ukazuju mi šta valja čuti. Tako mi je pre mesec dana u kancelariju ušetao bivši kolega i bivši komšija, Aca, koji je sa puno entuzijazma pričao o Fish in Oil. Večeras smo sedeli u drugom redu Kolarca i seirili. Jer Fish in Oil, do sada kaljeni na klupskim svirkama, svoj su debi na velikoj sceni odradili više nego zadovoljavajuće.

 

Štaviše! Ovo je bio jako dobar koncert na kome se doduše videlo da bendu sledi još dotezanja i peglanja stila i izraza, ali tu bukvalno pričamo o finim podešavanjima. Što se tiče identiteta, ubedljivosti svirke, kvaliteta kompozicija i individualnih muzičarskih skillova, Fish in Oil su nas ostavili prezadovoljnim.

 

Dobro, radi se svakako i o ličnim preferencama. Prva kompozicija koju je bend izveo, dakle manifestni gest upoznavanja nove publike sa njihovom muzikom, bila je vrlo ozbiljan ekstatički jazz komad sa neprikrivenim free jazz pretenzijama ali i sa senzibilitetom primerenim ljudima koji žive i stvaraju baš ovde. Dakle, slobodno i jako ali toplo i osećajno. Do kraja koncerta ovaj stepen slobode dostizan je samo u po još nekom trenutku ali to ne znači da smo slušali manje impresivnu muziku.

 

Fish in Oil svoje uticaje ne mogu mnogo da kriju. Čuje se ovde njujorška downtown eklektika kao način slušanja i stvaranja muzike isto kao što se u Radovanovićevoj gitari može čuti Marc Ribot. No, ja bih bio prvi da se bacim kamenom (nikako hlebom) na izvođače koji bi samo sikofantski imitirali pametnije i lepšije Amerikance i sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da Fish in Oil preuzimaju razmišljanje od svojih uzora ali je muzika koju stvaraju decidno njihova.

 

Čak i kada je ona kombinacija stilova koji se najčešće vezuju za Johna Zorna, MM&W, Ribota, Laswella i ostalu bratiju. Fish in Oil to rade na svoj način i mada bi mogli da sviraju na bilo kom festivalu diljem Evrope, verujem da ih ovdašnja publika najbolje razume čak i pored toga što u njihovoj muzici praktično nema lokalnih folklornih motiva.

 

Umesto toga na jazz se nadovezuje opasno skuvani fank (Radojkovićev kontrabas na drugoj kompoziciji: oh, kakav predivan atom muzike iz koga nastaju univerzum i inteligentni život!!!), radovanovićevski prepečen surf-rock, zamamna cirkuska muzika… Ima tu dosta kinematskog štimunga što podseća na najbolje Morriconeove momente (dakle na sve ono što nije svirao u Beogradu pre nekoliko godina) i tu negde moramo da zastanemo i kažemo da je Radovanović naprosto opasan gitarista. Njegova surfovanja su bolesna, teme su mu uvek zanimljive i zarazne a spore, filmske stvari su prava mala remek-dela ekonomisanja notama i držanja atmosfere. Takođe, da ne bude da se u njegovom sviranju čuje samo Ribot, ima ovde i fredfrithovskih pank-fank zahvata što vuku na Massacre. Aferim!

 

Ostatak grupe dobro se uklapa oko Radovanovića. Rekao bih da su i dalje ubedljiviji u čvršćim rok komadima a nešto rasutiji u tihim, kinematskim, ali to prosudite sami nakon slušanja albuma. Dule Petrović ima priliku da iskaže sve svoje strane, zaključno sa čistim hardbop soliranjem i ne bih ja tu mnogo trošio  reči i prosipao pamet: kilometraža, iskustvo i naslušanost se čuju. Ritam sekcija je raspoložena, razigrana i spremna i na nadmetanje i na saradnju. Lepo je videti muzičare koji jedni druge inspirišu i trude se da nadmaše očekivanja kolega.

 

Dakle, nešto više od sat vremena sjajne svirke pred raspoloženom publikom sa sjajnim zvukom i najbolja moguća reklama za debi album sastava koji sa raznim permutacijama postoji već 19 godina (a začet je u Prištini) i ostaje samo ono bolno pitanje zašto jedan beogradski sastav ovog kvaliteta mora da izdaje kragujevački SKC?

Dobro, zapitanost smo zabeležili i komisija će da proveri ko je tu kriv za šta, a tokom najave poslednjeg sastava za ovu godinu koju je davao Bojan Đorđević, direktor i osnivač Festivala, dozvolili smo sebi jednu besramno prijatnu refleksiju na prethodnih nekoliko dana i nastupe koje smo gledali i slušali, da bismo zadovoljno klimnuli glavom: da, ovo zaista jeste bio najbolji Ring Ring festival do sada. Nezavisno od ličnih preferenci, može se reći da nikada kvalitet izvođača nije bio ovako ujednačen, sa takođe relativno prirodnim stilskim varijacijama koje su se skoro sve kretale oko nekakve interpretacije improvizacije i slobode u muzici. Od melodičnih i kontemplativnih do košmarno disharmoničnih i bučnih, izvođači su na ovom festivalu gotovo kao u međusobnom dosluhu istraživali uglavnom iste ideje. Da, čak i Tibor Szemzo sa svojim polufilmskim, polusemplovanim setom. Bio je pravi izbor završiti sve jednim od najdinamičnijih, najglasnijih, najveselijih nastupa na Ring Ringu ikada.

 

Atomic su bend ali i najjača reprezentacija skandinavskih fri džez muzičara u ovom trenutku. Dobro, nema Matsa Gustafssona u ovom kvintetu ali tu su njegova braćala iz The Thing, razulareni Ingebrigt Håker Flaten na kontrabasu i nadljudski Paal Nilssen-Love na bubnjevima. Ostatak sastava čine sve ovejani free jazz revolveraši sa mnogo kilometara upisanih u tur buk i mnogo, mnogo ideja kako da se američka tradicija interpretira tako da ono lepo iz nje bude sačuvano a da mu se doda senzibilitet koji može doći samo sa ledenog severa Evrope.

 

Pijanista Håvard Wiik, saksofonoklarinetista Fredrik Ljungkvist i trubač Magnus Broo dele autorske zadatke u bendu i njihove kompozicije su kompleksne, višeslojne, višesmerne i potpuno eksplozivne. Nema nikakve dileme u vezi sa tim da je ovaj bend sebi ime Atomic nadenuo želeći da asocira na energiju nuklearne eksplozije, ali istovremeno, on ne žrtvuje lepe melodije, teme i harmonije svojoj hiperkinetičkoj, glasnoj svirci.

 

Što je teže nego što se na prvi pogled čini kada u bendu imate takva dva nasilnika kakvi su Flaten i Love. Obojicu smo gledali pre četiri godine sa The Thing u SKC-u,a Flaten je posle i sa Rempisovim kvartetom pokazao da nema milosti. Njegovo sviranje kontrabasa naprosto je nepraštajuće. Nije da je Flaten nesposoban za lepe melodije i tihe pasaže, bilo je toga i večeras ali njegova definišuća karakteristika je proždiruća energija koja nosi sve pred sobom i podiže svaki bend u kome svira kao cunami. Pa ko preživi. Večeras je imao gudački solo koji je iz publike izmamio kolektivni urlik. Znate koliko često kontrabas solaže izazivaju ikakvu reakciju iz publike?Da, tako sam i mislio.

 

Wiik je sa svoje strane čovek sposoban da u lavini zvuka i buke provlači klavirske harmonije kao da se nalazi na tremu svog letnjikovca negde u švedskim brdima. Njegova svirka donosi mnogo topline zvuku koji bi lako mogao da bude siledžijski i koji ionako često preti da preraste u opštu tuču zahvaljujući Loveu na bubnjevima.

 

Broo i Ljungkvist su zaduženi za teme i melodije i njih dvojica naravno prolaze čitav put od hedova do frenetičnog soliranja uz osmehe na licu i znoj na čelu (i mislim da me je Ljungkvist malo mrko gledao, da li zbog brkova, da li zbog snimanja nastupa…). Atomic je strukturirana svirka i njihove varijacije u jačini, raspoloženju i motivima su sve unapred pripremljene i dobro uvežbane. Ovo nije free jazz u kome se mnogo improvizuje, već je pre free jer dopušta nagle promene forme, zaokrete u mestu, neočekivane kontrapunkte.

 

I to publika lepo kupuje (a kupovali su se posle i CDovi Atomica. Bend ih na kraju krajeva ima mali milion!!), uživajući u brzini, intenzitetu ali i duhu, emociji.

 

Za moj groš, šou odnosi, kako je i očekivano, Paal Nilssen-Love. Za njega još od SKCa sumnjam da je kiborg a u ove četiri godine njegovo sviranje je postalo još kompleksnije i brže. Love je jedan od onih bubnjara koji se gnušaju praznine pa i kada svira groove, to je popunjeno sitnim vezom ornamentike i komentara, no Loveu i dalje polazi za rukom da to ima smisla i ne opterećuje muziku. On ne skreće pažnju na sebe i ne zasenjuje druge muzičare onda kada treba da zaista samo svira pratnju, što je još čudnije jer Love je jedan od najglasnijih free jazz bubnjara koji danas snimaju (mislim, poslušajte njegov duo album sa Lasseom Marhaugom, recimo).

 

Večeras je on bio u plamenu, terajući muziku, tokom dugačkih, mišićavih krešenda da zvuči (i izgleda) kao ubrzani snimak, ali nikada ne upadajući u parodiju. Bis koji je bend izveo bio je jedan od najmoćnijih, najdostojanstvenijih crowdpleasing momenata koje pamtim, sa suludim soliranjem, Ljungkvistovm dirigovanjem zvučnim bombama što ih je bend bacao i Loveovim nezemaljskim poliritmijama. Kakav festival! Kakva završnica!!! Bilo – ponovilo se!!!

 

Boris Kovač, Tajj Kvartet, New Ritual Group i prijatelji – Kolarčeva zadužbina, 25 Januara 2011.

 

Malo sam izgubio račun koliko sam puta gledao Borisa Kovača uživo, prateći njegovo putovanje od apstraktnih, meditativnih stanja, preko frenetične ekspresije, do kafanskog plesa i… natrag?

 

Boris Kovač je nedavno izdao dvostruki kompakt disk sa novim verzijama (revizijama?) svojih kamernih kompozicija i spoj složenih, ambicioznih komada muzike sa lakoćom čitanja što je došla sa godinama me se prilično dojmio. U intervjuu koji smo za Jazzin uradili sa njim (ne znam zašto Nikola nije potpisao i sebe kad je uradio više od pola posla) pokušali smo da malo iskopamo kako će izgledati živi nastupi, a ovo je zvučalo ohrabrujuće: „Nadam se da će strastvenost (…) biti pokretač i na ovim koncertima. Muzičari sa kojima sarađujem nisu obični čitači nota. To su sjajni izvođači, umetnici interpretacije.“ Uostalom, Kovač je sa godinama postajao sve teatralniji, spajajući svoju zainteresovanost za scensku muziku sa temama kojima se bez prestanka opsesivno bavi.

 

Koncert na Kolarcu bio je svakako najmasivnije Kovačevo preduzeće koje sam do sada gledao. Nastupi sa sastavom LADAABA takođe su uključivali veće količine muzičara na bini, ali ovde smo ispred sebe videli čak petnaest izvođača što su uspeli da Kovačevu ponudu izvanredno promišljene kamerne muzike bez šavova spoje sa plesnim štimungom iz poznije faze njegove karijere.

 

Za početak – žene (ako ne računamo oboistu Vladimira Puškaša), kvartet TAJJ je gracilno proleteo kroz Winter Song da bi sa (pra)starom Quasi Beguine pokazao Kovačev dug kompozitorima poput Carla Stallinga, mešajući uzbuđene picikato momente sa razigranim gudačkim temama. Boris Kovač od pre dvadeset godina voleo je dinamične kontrapunkte. Boris Kovač od godinu dana kasnije, pak upustio se u složen koloplet kompozicija, Anamnesis, Ekumenske Misterije, koji je revidiran na prošlogodišnjem albumu Chamber Music, a na ovom nastupu je izveden u nešto skraćenoj verziji. Velika je stvar vraćati se muzici koju ste napisali u jedno veoma posebno vreme i davati joj, zbilja novo značenje. Mislim, nemojmo smetnuti s uma da je ovom (kvazi)(ekumenskom) liturgijom Kovač pokušavao da zaustavi rat. Što možete smatrati naivnim ali ne možete mu sporiti ambicioznost.

 

Naravno, dve decenije relativno loših vesti čuda čine za perspektivu, ali naknadna pamet ne mora da bude obavezno cinična pa je ovo čitanje Ekumenskih misterija bilo prilično zanosno, vođeno razloženim zracima svetla harfe i glasovima Svetlane Spajić i Milice Šujice. Štaviše, slobodno možemo reći da je Svetlana svojim teškim jecajima (i odbijanjem da čita note) produbila Kovačevu dvodecenijsku viziju Platonovog „stvarnog sveta obasjanog suncem“, dok su je razmene Šujicinog mecosoprana, Kovačevog bas klarineta, violine Aleksandre Krčmar i fagota Saše Panića učinile sasvim svežom, gotovo kao da je nikada ranije nismo čuli. Kovačev sin Lav je, uz klavir Slobodanke Stević obezbedio odmerena marševska pulsiranja, a Kovač se upisao u klub šefova orkestra kojima sinovi sviraju udaraljke u kome su već Ornette Coleman i… er… Emir Kusturica?

 

Drugi deo koncerta dao nam je nove verzije nekih starih kamernih kompozicija ali i komade urađene za još uvek neizašli album Catalogue of Memories. Kraće kompozicije i više smena među muzičarima podigle su dinamiku ali Kovač u ovoj fazi ne pokušava da dostigne temperature svojstvene njegovim plesnim orkestrima. Međuigre glasova, oboe i Kovačevih duvaljki su i ovde tematski nosile kompozicije, a pratnja u koju su dodati i kontrabas i gitara se pošteno razbaškarila na bini.

 

U ovakvim momentima, Kovačeva muzika je najbliža nečemu što bismo mogli nazvati ukusom širih masa (bez preteranog snobizma pri davanju ove izjave, molim), sa prepoznatljivim folklornim motivima koji promiču kroz guste slojeve ponavljanja osnovnih tema i varijacija među njima. Panonski vestern, kako to reče moj kolega Mićun je zbilja tu da projektuje mentalne slike na zid iza muzičara, ali postoji tu jedna bitna stvar koja dramatično razdvaja Kovača od najvećeg broja muzičara što operišu u polju (savremene) etno/ world kompozicije na ovim prostorima.

 

Ta stvar je Kovačeva opsesija značenjem muzike. Kao najapstraktnija umetnost, kaže on i sam u linkovanom intervjuu, muzika mnogim autorima daje dimnu zavesu iza koje kriju nedostatak značenja. Kod Kovača, čoveka čije je interesovanje za epistemologiju i ljudsku misao uopšte vrlo često tle iz koga mu muzika izrasta, značenja ima u višku.

 

S druge strane, Kovač već decenijama prevladava sopstveni koncept i muzici omogućava da živi iznad značenja, noseći ga ali mu ne robujući. („Muzika je toliko superioran umetnički medij da bi njeno podređivanje ideji, tj. konstruktu razuma koji se da iskazati rečima, bilo kresanje vlastitih krila. Ipak, autor čije delo nema autentičan koncept znači samo to da ga on pozajmljuje od nekog drugog autora, jer iza svakog umetničkog dela stoji nekakav koncept.“) Delikatan je ovo balans i vrlo je očevidno koliku cenu za to autor (ali i izvođač) te muzike plaća. Kovačevi nastupi uvek su mešavina nervozne napetosti i ekstatičnih oslobađanja, čak i sada kada mu je muzika najmirnija, najzamišljenija.

 

S treće strane, Kovač je skoro pa uklet svojom vezom sa tlom na kome je ponikao. Ovo ne mislim na neki specijalno apstraktan način – naprosto, pričamo o čoveku koji je mogao da ima ozbiljnu međunarodnu karijeru da je manje vezan za sopstveni kraj. Uzmimo to da je tokom boravka u Sloveniji za vreme… rata, Kovač bio vrlo plodan autor muzike za pozorište. Po prvi put u karijeri, dakle, čovek je imao neprekinut dotok novih poslova za respektabilan medij sa kojim je, uostalom, i u osamdesetima imao tesne veze. Neko drugi bi ostao u toj Sloveniji ili je iskoristio kao odskočnu dasku da sutra u Austriji krene da gradi internacionalnu karijeru, preksutra u Nemačkoj zaradi dobre pare i završi kao predavač na nekom konzervatorijumu. Ne i Kovač, koji se vratio u Vojvodinu da pravi muziku koja kao da izvire iz zemlje kada je oslušne.

 

No, zato je i muzika koju pravi i izvodi tako posebna, jer Kovač, ne zaboravimo to, uvek rizikuje. Ne samo da sam izvodi svoje kompozicije, plešući kao posednut, vičući, pevajući i komandujući usplahireno ostalim muzičarima, nego je i njegovo drsko miksovanje gracioznih kamernih komada sa kafanskim plesom i narodnom muzikom uvek na oštrici brijača gde sa jedne strane čeka suva postmodernistička teorija, a sa druge karikatura. I uvek, barem uvek do sada, balansiranje se isplati a Kovačev autoritet u spajanju dvočetvrtinskog balkanskog jazza i ruskog patosa sa orijentalnom strašću, panonske elegije i strastvenosti argentinskog tanga slušaoce (i gledaoce) vodi oštrom ivicom u bezbednost i plemeniti blagoslov muzike koja i dalje nastoji da nas spase.

 

Uostalom, u finalu je i sam Kovač sišao u publiku svirajući sopran saksofon, crven u licu, daha na izmaku, pokazujući nam da sa njim nemamo čega da se plašimo. U takvom momentu teško je ne poverovati u isceliteljsku moć muzike, uostalom demonstriranu koji minut ranije kada je cela sala aplaudirala disciplinovanom pijancu što ga je obezbeđenje izvodilo iz sale.

 

Možda umetnost i postoji, ali ja u to ne verujem, stavio je cinične, ali oslobađajuće reči Baudrillard u usta Warholu. Možda mi ne zaslužujemo spasenje, kaže Boris Kovač, izvodeći svoje lažne liturgije presecane plesnim tačkama, ali ja u to ne verujem. Rispekt.