Slipknot, Beogradska arena, 17 Jun 2009.

Kako je u ime Popboksa išao Marko, tako i ovde možete pročitati njegov prikaz. A evo i mog mišljenja koje je… kontroverzno?
Bilo je recimo 5-6000 ljudi, što predpubertetlija, što njihovih roditelja, što klasičnih metalaca u tinejdž i ranim dvadesetim godinama.

Predgrupe nisam gledo osim poslednje pesme Killswitch Engage koji su bili jako kilavi i imali loš zvuk.

Slipknot su zato imali KRIMINALAN zvuk. Počeli su sa prve tri pesme sa prvog (Roadrunner) albuma koje spadaju među njihove najbolje pesme ali tu se apsolutno ništa nije čulo. Onda su malo stali da Kori kao nešto ispriča okupljenoj masi, kao mnogo nam je drago da smo tu, vi ste jebeno ludi mamojebi i te fore, i za to vreme tonci su malko doterali ton pa je ostatak koncerta imao samo jako loš zvuk.

Ja odavno slutim da Slipknot uživo nisu ni prismrdeti Slipknotu sa ploče i to sam prilično potvrdio njihovim koncertnim DVD-jem od pre dve (?) godine, a definitivno sinoć. Bez Rossa Robinsona to na kraju ne može da bude to: muzika sastavljena od samih krešenda koji se opet razumeju kristalno jasno do u najsitniji detalj je u živom izvođenju muljava smeša basova, neizjednačenih nivoa i nerealizovanih elemenata. Da ne bude zabune, navežbano je to i Slipknot uživo svira precizno i za nijansu brže nego na ploči ali se muzika jednostavno ne čuje.

Uopšte, uvek sam se pitao zašto bend od devet članova čak i na ploči i dalje zvuči skoro kao bilo koji ‘običan’ metal bend i uživo je ovo samo još više goruće pitanje. Perkusionisti se praktično ne čuju, dok su sempler i gramofon negde na periferiji zvučnog polja. Bek vokali pomažu ali se aranžmanski mogu iskoristiti mnogo bolje.

Možda najgore od svega je Korijevo pevanje. Kori je meni kao neki nu-metalski Axl Rose u smislu da osvaja kao nekom harizmom i karakterom, ali da uživo naprosto ne može da otpeva ono što treba da otpeva. Jedan od velikih Slipknotovih aduta kad su se pojavili na mejnstrim sceni je bilo to što Kori u okviru jednog stiha uzleti od šapata do histeričnog vriska pa sleti u ultramegaemo melodiju, brže i žešće čak i od Kornovog Džonatana Dejvisa. Avaj na pomenutom DVD-ju se već čulo da to na koncertu baš ne ide tako, a sinoć je bilo ispod svakog nivoa. Naravno da ja ne očekujem da Slipknot zvuče BAŠ kao na ploči ali ako je karakterističan pevač zaslužan za barem pola njihovog identiteta onda je problem ako se taj pevač jedno 70% vremena ne čuje. Delom je kriv miks zvuka, ali mnogo većim delom je kriv Kori koji naprosto nije dovoljno dobar za to što treba da uradi.

Bend je vizuelno ipak zanimljiviji od pomenutih Killswitch Engage što zbog maski/ kostima, što zbog velike količine ljudi na bini koji nemaju bogznašta da sviraju pa provode vreme skačući unaokolo, animirajući publiku i blesaveći se, što zahvaljujući hidrauličnim pomagalima i svetlima. Opet, moj utisak je da bi ovde Slipknot trebalo da ode korak dalje i da se pretvori u istinski teatar. Bilo je ovde elemenata teatra sa određenim koreografijama i stage propovima, ali mislim da bi bend koji tekstualno polaže mnogo na koncepte beznađa, otuđenosti, straha, besa, paranoje itd. mogao daleko ozbiljnije da osmisli scensko ponašanje. Hoću da kažem, kao rokenrol bend naprosto nisu dovoljno dobri da se oslanjaju na muziku i spontanost, ali kao nekakav pop-teatar surovosti bi potencijalno bili na tragu nečeg zanimljivog.

Isto tako, sav taj strah, bes, otuđenje itd. su zadržani samo u tekstovima dok bend sa publikom komunicira najizlizanijim prijateljskim diskursom. ‘Vi ste najjači’, ‘Bolji ste od 3/4 američkih publika koje smo videli’, ‘Svima ćemo da pričamo kako ste jebeno dobri’. ‘Vi ste naši prijatelji i porodica’. ‘Hajde napravite buku’. ‘Hajde vrištite’. i tako to… Ovo je generički frontman-speak i voleo bih da bend koji je toliko konfrontirajući u svojim pesmama ovaj stav prenese i u ponašanje na bini, onda bi možda sve to bilo malčice uverljivije.

Što se tiče izbora pesama, mislim da je linija razdvajanja između prva dva i druga dva albuma bila dosta jasna sinoć s obzirom da su novije pesme daleko lakše za sviranje, bolje su se čule (jer su jednostavnije aranžmanski) ali su i decidno lošije i spuštaju Slipknot na nivo ‘običnog’ metal benda sa pozicije na kojoj su bili sa prva dva albuma kada su ipak na neki svež način kombinovali metal, hip-hop i nešto hardkora. Ne mogu da se žalim jer su svirali skoro sve pesme koje smatram vrednim. Dobro, ispustili su My Plague što mi je bizarno, ali su svirali Surfacing koja mi je najomiljenija njihova stvar – jebiga slab sam na taj laki tinejdž bunt – i to je lepo. Mogli su još da ubace i Heretic Anthem, ali i ovako, čuo sam barem 85% pesama koje volim tako da, u redu.

Takođe, drago mi je da sam video Džoija Džordisona uživo, ali i on je bolji na ploči. Pogotovo su mu blastbitovi uživo slabi.

U globalu, Slipknot su se potvrdili kao ponešto leftfield ali i dalje čvsrto u mejnstrim ukorenjena pojava, koja ima problem baš zbog ove pozicije. Naime, u poređenju sa pravim mejnstrim veličinama (recimo Mejdnom koji sam na istom ovom mestu gledao pre nekoliko meseci i koji je bio neizmerno bolji u svakom aspektu, od zvuka, preko komunikacije sa publikom do ponašanja članova benda na bini), Slipknot su treća liga. U poređenju sa zaista agresivnim, brutalnim bendovima (poput recimo Suffocation, Nile ili Cripple Bastards koje sam sve gledao u Beogradu), Slipknot su nejaki, nedovoljno otresiti, nedefinisani.

No, video sam oko sebe dosta četrnaestogodišnjaka koji su iskreno uživali i barem mi je zbog toga bilo toplo oko srca.

JuTjub

Ring Ring Festival 2009: ono što sam gledao

The Necks, Keefe Jackson Fast Citizen

Avaj, prvo veče ovogodišnjeg festivala sam propustio. Što je žalosno, pogotovo znajući koliko sam se radovao ponovnom gledanju Keitha Rowea. No, Rowea ću videti za koji dan sa zrenjaninskim majstorima improvizacije, Blank Disc, a švedski sastav Ess… verovatno nikad. Dobro… ne možeš sve imati.
Zato je večeras Ring Ring imao jedan od najboljih nastupa u svojoj više ne tako kratkoj istoriji (četrnaest godina je između ostalog dovoljno da u ovoj zemlji steknete pravo na legalan koitus). Mislim, naravno na nastup australijskog benda The Necks.
Za potrebe promocije ovogodišnjeg festivala, intervjuisao sam pre nekoliko dana bubnjara grupe The Necks, Tonyja Bucka, a taj intervju možete pročitati ovde, na Danasovom sajtu. Ako ignorišete moja glupa pitanja i skarednu količinu kucačkih grešaka koje sam napravio, ima tu i šta da se pročita.
No, na stranu čitanje, i nepismen čovek je večeras mogao čuti da su The Necks naprosto jedan od bendova koji u svom sviranju preuzimaju na sebe najveće moguće rizike i zbog toga su i u stanju da proizvedu i najneverovatniju muziku.
U Rexu je bilo vruće. Em je sala bila napeto pretrpana u očekivanju jednog od najvećih imena ovog festivala, em su klima uređaji pogašeni iz samo njima znanog razloga. No, The Necks je i bez artificijelne pomoći uspeo da proizvede toplotu koja će mi dugo grejati srce & dušu.
Nema tu mnogo filozofije: ovo je trio u kome imate kontrabas, klavir i bubnjeve i njihova muzika nastaje ni iz čega. Jednom mišlju, jednom frazom, jednim zvukom, Chris Abrahams uvodi bend u postojanje, dodirujući dirke svog klavira tako kao da pred našim razrogačenim ušima pada sitna kiša. I onda tako, sledećih sat vremena, The Necks kao da muziku izvlače iz bistrog vazduha oko sebe a zatim je samo odmerenim gestovima održavaju u pokretu. Nema oštrih prelaza, nema šiljatih uglova, The Necks su poslednjih godina postali još minimalniji u svom izrazu i muzika im se pomerila još dalje od jazza a još bliže totalnom zvuku, brujanju života i večerašnji nastup je to dobro demonstrirao, polazeći od ništavila i završavajući u blagoslovu overtonova i interferencija.
Sva trojica sviraju sjajno, ali utisak je da Chris Abrahams u ovoj fazi njihovog postojanja muzici daje najviše onostranog kroz neverovatno efektne modalne fraze i vrhunsku upotrebu klavirskih pedala. Njegov zvuk se ili preliva preko glava slušalaca kao rastopljeno srebro, ili pada po podu kao nevidljivi dažd (!!!), dok ostala dva člana kopaju duboko po bas frekvencijama ili odgovaraju na njegove stojeće talase šapatom metala i jaukom žica.
Teško je reći koliko je ovo tačno trajalo, čak i ako ste gledali na sat. Tony Buck je u intervjuu i sam rekao da se nada kako će publika biti tako uronjena u zvuk da će joj se percepcija vremena, možda i trajno promeniti. Nikada nije bilo tačnije izjave ni u jednom intervjuu koji sam radio.
Posle The Necks na red su došli prvi predstavnici čikaške invazije na Beograd koja se događa tokom ovog Ring Ringa, sekstet predvođen mladim saksofonistom Keefeom Jacksonom – Keefe Jackson Fast Citizen.
Nije samo Keefe mlad u ovom sastavu (ali da ima najpretencioznije ime – ima), svi su zapravo em mladi em stasom omaleni, a jedino ime koje sam pre ovog festivala znao je njihov violončelista Fred Lonberg-Holm koji u mojoj kolekciji ima nekoliko vrlo solidnih kolaboracija.
Fast Citizen proizvode dosta ubedljiv free jazz, kombinujući u svojoj muzici bogato ukrašeni groove sa melodičnim, skoro narodnim melodijama, propisan swing i propisan poliritmični, piskavi free jazz, prelazeći iz jednog u drugi mod svirke bez napora. Momci su bledunjavi i žgoljavi, sem bubnjara koji deluje sirovije, svira odlično i neverovatno se uživljava u sviranje, ali imaju u rukama tehniku, i sviračku i kompozitorsku. Sve je ovo zvučalo i prilično klasično jer je svirano na suvo, bez mikrofona, sem Holma koji je svoje violončelo proterivao kroz nekih 7-8 pedala.
No, Fast Citizen ima jedan veliki problem. Njihova muzika, sva zanatska kompetentnost na stranu, zvuči kao nešto što je grupa studenata čula na televiziji a onda naučila da svira imitirajući te snimke. Njihov free jazz je formalno ’ispravan’ (čim se reč ’ispravan’ koristi za free jazz, valja se mašiti za revolver), ali mu veoma nedostaje… nadahnuće? Duh? Muda? Nešto ili sve od nabrojanog.
Da ne bude zabune, nije to i neprijatno za slušanje i nema nikakve sumnje u to da se većini publike Fast Citizen više nego dopao, beše tu i aplauza i arlaukanja i sviranja na bis, ali ovo mi je bilo prvi put da gledam jazz ekipu koja štriklira sve kućice na mojoj listi stvari koje jedan jazz bend treba da odradi, a da me je posle svega ostavila skoro potpuno ledenim.
Delom je, naravno kriv i kontekst: posle surovo ekonomičnih The Necks, kompleksnija i razuzdanija svirka Fast Citizen je po definiciji morala delovati manje suptilno i razvratnije, ali nije samo to problem. ovom bendu, koliko god sad to zvučalo nadmeno, zaista nedostaje zrelost, duhovna, ne sviračka. Razlog. Poruka? Možda i poruka. Ali, pošto su toliko mladi i kreću se u dobrom društvu, to će verovatno doći sa vremenom.
Zbog raznoraznih pretumbacija i obaveza u mom i inače akcijom natrpanom životu, ove godine sam odgledao daleko manje nastupa na Ring Ringu nego što sam planirao. Uzevši u obzir da sam propustio čak i nastup Petera Brotzmanna i njegovog Full Blast trija, jasno je da su u pitanju neki od najtežih propusta u istoriji pravljenja teških propusta.
Ali život ide dalje a da bismo budućnost doćekali na prsa, kao pravi sportisti, valja da prošlost stavimo iza sebe kako nas ne bi progonila onda kad joj se najmanje nadamo (na primer dok kupujemo skank od pomalo štrokavog studenta španskog jezika, nevešto skriveni u jednom ulazu zgrade u samom centru Beograda). Drugim rečima, evo osvrta na stvari koje jesam gledao.
Svirka koju su pružili Blank Disc i Keith Rowe je bila pravi primer kreativne evolucije festivala. Ring Ring nikad nije imao instituciju ’zvezda’ i ’predgrupa’ u klasičnom smislu te reči i zaista treba naglasiti da su domaći izvođači uvek imali jako dobar tretman na njemu. Ove godine se otišlo korak napred time što je domaćim izvođačima omogućena direktna saradnja sa nekim istinskim zvezdama svetske scene. I ranije smo u okviru Ring Ringa imali te neke session događaje, kao i radionice, ali prvi put ove godine su to bili uobličeni i koncipirani nastupi. Naravno, improvizovana priroda većine muzike na ovom festivalu olakšava ovu vrstu interakcije, ali je i čini rizičnijom.
U susretu zrenjaniskog improv dvojca Blank Disc sa britanskim veteranom tabletop gitare Keithom Roweom nije bilo baš previše rizika jer se ipak radi o ljudima koji u mnogome dele istu estetiku i filozofiju improvizacije. Keith Rowe je naravno čovek koji je decenijama stvarao apstraktni, magični zvuk kao deo legendarnih AMM, sa kojima je i nastupao u Beogradu pre nekoliko godna (na istom ovm festivalu) a u poslednjoj deceniji ne samo da je napustio AMM nego je bio i veoma aktivan u saradnji sa mlađim, novim generacijama improvizatora, što kroz svoj orkestar MIMEO, što kroz razne ad-hok susrete. Ono što se Roweu ne može prebaciti je konzervativnost, naprotiv, čovek je otvoren za nove pristupe, instrumente i filozofije. Ma, serem, ne može mu se ništa prebaciti, pričao sam sa njim onomad – divan čovek.
Njegov nastup sa Blank Disc je bio orgija bestelesnog zvuka. Blank Disc su moj omiljeni domaći improv sastav pre svega jer se drže relativno old skool pristupa improvizaciji (a to NEKO treba da radi!!!), dakle, muzika im nastaje kroz mnoštvo malih gestova, korišćenje instrumenata na inovativne načine, upotrebu nemuzičkih predmeta u muzičke svrhe itd. Ovo ih je učinilo prirodnim sparing partnerima za Rowea čija gitara je više generator zvuka i predmet sa kojim se može igrati nego klasičan instrument.
Beše tu mnogo zanimljivih zvukova i nadahnutih momenata sjajne komunikacije. Žice, opruge, radio aparati, miksete, kablovi, pedale… sviralo se udarnički a zvuke koji su dolazili iz razglasa često nije bilo moguće povezati sa pokretima trojice muzičara presavijenih nad svojim alatkama. Ipak, rekao bih da je Rowe malčice tvrdoglavije pratio svoju zacrtanu ideju o tome da prvo želi da meditira nad dugim, neprekinutim tonovima i trebalo je dosta insistiranja od strane Blank Disc da se uključi u dobacivanje i razmenu komada metalnog, krzavog zvuka. No, kako je improvizacija jedan kolektivni čin a ne proizvod, takve stvari su deo njenog kataloga. Bio je ovo solidan nastup ako već ne novo otkrivanje muzike.
Duo Dave Rempis i Michael Zerang je zato pružio pun program zdravog telesnog i duhovnog užitka obezbedivši da ne odem kući neutažene žeđi za propisnim free jazz nastupom na ovom festivalu (mislim, tu žeđ su mogli da utole i Full Blast sutradan, ali eto, propustio sam ih).
Od Zeranga nisam očekivao ovako eksplozivan nastup budući da je većina njegovih snimaka koje imam (a gde je on prominentniji akter, ne samo jedan od muzičara kao u Brotzmannovom tentetu) cerebralnija i teatralnija od onoga što je pokazao ove večeri sa Rempisom. Od Rempisa jesam očekivao propisan saksofonistički šou, ali zajedno, ova dvojica Čikagoanaca su pokazala kako free jazz može (i treba!!!) da zvuči bez potrebe za nekakvim daljim objašnjenjima ili kontekstualizacijama.
Nekoliko puta su mi tokom ovog nastupa u glavu dolazili Keefe Jackson i njegova ekipa od prethodnog dana čiji je free jazz pogađao forme ali nikako nije ubadao suštinu. U poređenju sa njima, Zerang i Rempis su zagrizli duboko, sve do koske i demonstrirali ne samo izvanrednu tehniku već i jako mnogo duše. Zerang je zastrašujuće dobar bubnjar koji u svojim ozbiljnim godinama svira brže i eksplozivnije od većine omladinaca koje sam imao prilike da gledam. Njegovi udarci nisu toliko teški kao kod… nekih, ali sitan vez po kožama i metalu koji on demonstrira je opčinjujući. Zaista, Zerangovo sviranje tokom većeg dela koncerta delovalo je kao da gledamo ubrzani snimak, sa rukama koje su, naizgled prkoseći zakonima fizike i biologije letele na sve strane proizvodeći fantastičnu poliritmiju i poneki egozitčan zvuk dobijen grebanjem i trljanjem.
Za to vreme je Rempis pošteno obavljao svoju dužnost saksofoniste menjajući alt za tenor i natrag, svirajući sa strašću i veštinom iskusne kajle. Ja inače svaki nastup saksofondžije i bubnjara hteo-ne hteo poredim sa klasičnim albumom Interstellar Space dvojca Coltrane-Ali, pa iako Zerang i Rempis možda nisu stvorili ništa istorijski neviđeno ove večeri, njihova svirka bila je moćna, melodična, bučna, disharmonična, tečna, prirodna, spontana a istorijski utemeljena. Free jazz kad je najbolji uspeva da bez napora spoji eksplozivnu, revolucionarnu dekonstrukciju melodije sa ranjivošću i snagom te iste melodije i čikaški duo skupljen na brzinu za ovu priliku je uspeo da održi sjajnu lekciju iz free jazza beogradskoj publici. Aferim!!!
Sutradan sam gledao samo Hubbub, kvintet francuskih improvizatora čijeg smo jednog saksofonistu, Jean-Luca Guionneta već prošle godine gledali u minimalnom i svedenom setu sa Seijirom Murayamom. Hubbub su meni sa snimaka zvučali po malo neveselo, dakle kao grupa improvizatora koja odbacuje gestove i komunikaciju, prateći minimalizaciju koju su Japanci i Evropljani u ovu muziku uveli pre desetak godina, ali koja umesto da proizvede utisak meditativne praznine i beskonačnosti samo osenčene jedva postojećim zvukom, daje tek jednu sivu čorbu neprepoznatljivih zvukova.
Uživo međutim, bila je to sasvim druga priča. Dva saksofona, gitara, koncertni klavir i bubnjevi (poslednja dva instrumenta obilato preparirana), raspoređeni na bini tako da se oda utisak ne teatra već rituala, udružili su se u opčinjujućoj smeni zastrašujućih, dugačkih tonova i značenja lišenih zvukova koja nije imala dinamičku putanju ’klasične’ improvizacije već više jednu rekurentnu prirodu klasičnog košmara. Pomoglo je i to što su zvuci koje je rijući po utrobi klavira proizvodio Frédéric Blondy zahvaljujući moćnoj akustici velike kutije delovali kao da zbilja dolaze sa drugog sveta, dok su perkusionističke bombe Edwarda Perrauda bile momenti katarzičnog nasilja u svetu sastavljenog od čiste pretnje. Hubbub ne samo što nisu zvučali neusmereno i sivkasto nego je njihova muzika imala autentičnu dramatičnost u sebi, oslanjajući se skoro isključivo na snagu samog zvuka uteranog u zaista proste kompozicije i delujući CRNO. I zlo. Na najbolji moguć način. Kada me nastup koji gledam podseti na dobre momente iz Stockhausenovog ciklusa Aus Den Sieben Tagen, to je uvek dobra stvar. Na Popboksu možete pročitati šta je Nikola mislio o ovoj večeri.
Nastupe sledećeg dana sam već opisao u ovom tekstu na Popboksu i samo bih dodao da su se Luka i Evans obojica nezavisno jedan od drugog posle svega klela da su im nastupi u Americi bili daleko uspeliji, tečniji, spontaniji itd. Rispekt, naravno, mada ni ovaj nastup nije bio loš, samo se dalo primetiti kako ima dosta praznih hodova. Kod Hunstvillea mi je jedino smetalo to što su prvi i drugi deo nastupa bili praktično identični.
Konačno, još sam samo odgledao prvu polovinu poslednje večeri koja se odvijala na Kolarcu. Žao mi je što nisam gledao Kevin Blechdm ali imao sam planove za to veče (koji su se, uzgred, izjalovili), tako da sam morao da se zadovoljim gledanjem sardinijske vokalne četvorke Tenores di Bitti. Ovo je bio i jedini narodnjački nastup na ovogodišnjem festivalu zbog čega sam čuo i određene proteste. No, kako su improvizatori i free jazzeri generalno i dalje jeftiniji od narodnjaka, verujem da će stvari tako izgledati i dalje.
Tenores di Bitti su vrlo malo pričali a mnogo pevali, demonstrirajući akustiku Kolarca i time što su se vrlo dobro čuli i kada nisu pevali na mikrofon. Kada jesu pevali na mikrofon, stvari su po sali zvečale i drhtale, uhvaćene u nevoljne rezonance sa moćnim vokalnim muziciranjem. Njihova muzika, zasnovana na savršenom slaganju glasova i sklapanju akorda stara je, vele i do tri hiljade godina. Naravno, većina pesama koje smo čuli verovatno nije starija od nekoliko vekova, ali tradicija kojoj pripadaju jeste starostavna.
To je ujedno bila i glavna mana ovog nastupa. Naravno, muzika koji TdB izvode je načelno anđeoski lepa i hipnotički zavodljiva ali, kako i Nikola ističe u svom prikazu, monotonost joj nije strana. Kompozicije se zasnivaju na mnogostrukom ponavljanju istih fraza i strktura, poziva i odziva i TdB se očigledno nisu u svojoj troipodecenijskoj karijeri ni malo trudili da smišljaju svoje varijacije na postojeće tradicionalne predloške. U smislu očuvanja nečeg prastarog i vrednog, ovo jeste za poštovanje, ali u smislu invencije i potvrđivanja da je tradicija živa ne onda kada se održava nego samo onda kada se i dalje razvija, naši sardinijski prijatelji se nisu istakli ambicijom.
Ipak, jeste bilo lepo i ja sam uživao ali je tek pred kraj nastupa hvatanje četvorice muškaraca u kolo i igranje tokom pevanja dodalo nastupu malo teatra koji ga je izdigao iznad proste etnomuzikološke demonstracije.

Leningrad Cowboys: Dom Sindikata, Beograd, 9. Maj 2009.

 

 
 
Kada bend koji se zove Leningrad Cowboys već u prvoj pesmi koju izvede na koncertu kaže ’I was born in Moscow, baby’, onda je jasno da se ne radi o baš (pre)visokom konceptu. No, koncept, možda čak i visok je tu, samo od njega ne treba previše očekivati.
 
Da budem iskren, nikada nisam pratio karijeru ovog benda koji je nastao za potrebe filma Akija Kaurismakija još krajem osamdesetih godina. Ideja da finski rokeri i metalci obrađuju klasične rok i pop hitove (sa zapada) u istočnjačko/ rusko/ sovjetskim aranžmanima je, priznajem, delovala sjajno na papiru ali valjda je u meni uvek radila ona snobovska crta koja kaže da bend, ako nema autorski materijal, nekako nije vredan moje pažnje.
 
Na prvi beogradski koncert LC ikad odvukla me je žena koja je i sama mesec dana prolazila kroz dilemu da li ići ili ne ići da se ovo gleda. Na kraju je, posle petstošezdesetog odgledanog klipa na JuTjubu prelomila, a verujem da je presudno bilo što je upitanju bio snimak nastupa sa Ruskim vojnim orkestrom od Novembra prošle godine. Rusi vole kad im neko odaje počast, makar to bilo i preko Lenjina i surove zajevancije.
 
Bilo kako bilo, sinoć nije bilo Ruskog vojnog orkestra, ali je bend od nekih deset ljudi (plus dve žene) odradio binu Doma sindikata kao da je u pitanju najbolji koncert u mesnoj zajednici sa kraja zlatnih sedamdesetih. U Dom sindikata nisam stupio jedno godinu dana i jedan pogled na sedišta, koja deluju kao da se samo od sedenja u njima može dobiti sifilis, je bio dovoljan da me sneveseli. Ali to valjda sve jeste bilo u skladu sa šouom na bini koji je parodirao istočnjačko-komunističko shvatanje zapadnjačkog (preciznije, američkog) glamura.
 
Ne tvrdim da Leningrad Cowboys imaju neku veliku agendu u svemu ovome, mada, ima logike da skandinavci (makar i ti nesolidni skandinavci kao što su Finci) kroz muzičko-humoristički kabare pokazuju da i Ruse i Amerikance smatraju seljacima. Rusi im, na kraju krajeva i dalje drže deo teritorije koji su im uzeli 1940. godine, a Amerikanci su valjda napravili dovoljno sranja da se blagi podsmeh na njihov račun ne mora ničim specijalnim pravdati.
 
Bilo kako bilo, sala nije bila baš prepuna, što je, priznajem i bilo za očekivati. Nisam siguran koja je publika za bend koji izvodi samo obrade, ali to radi na jedan sprdalački način, pa me nije iznenadilo i to što je dosta sedišta ostalo nepopunjeno.
 
Ako ništa drugo, bend je pružio propisan šou i bio dobar deo vremena na nivou koji publika nije zasluživala.
 
Zvučno, beše to na momente mrljavo. Ton-majstor se dosta trudio da stvari u letu popravlja, ali da li zbog akustike Doma sindikata ili zbog nečeg drugog tek, bend sa četiri gitare u postavi povremeno je zvučao kao da nema ni jednu. Duvači i harmonika su bolje prolazili.
 
No, kada se dobro i jasno čuju bubnjevi i bas to je dovoljno za propisan rokenrol, pa su i LC mogli dostojanstveno da zaoru po svojim obradama Lynyrd Skynyrd, Neila Younga, Deep Purple, Loua Reeda, Davida Bowiea, Thin Lizzy, Roberta Johnsona i Kim Wylde. Stradali su tu i Tom Jones i Modern Talking, a bend je šarao po žanrovima, bacajući se iz bluza u fank, iz metala u rege i iz kantrija u swing. Za moje snobovske uši ovo je prijatna mada u krajnjoj liniji populistička interpretacija klasične muzike koja ne pokušava ni da se konfrontira ni da u nekoj ozbiljnijoj meri komentariše, ili ne daj bože dekonstruiše pop-kulturne postulate sadržane u ovim pesmama, ali nema nikakve sumnje da bend to radi vrlo ubedljivo, da je njihov šou savršeno dizajniran u svojoj dobronamernoj ali nikada poseljačenoj sprdnji i da je to proizvelo povoljne reakcije u gledalištu.
 
No, Beograd se obrukao kada je trebalo pevati refrene. Ajde da razumem da se ljudi snebivaju kada treba da pevaju Keep on rockin’ in a free world, to je za Srbiju ipak malčice ezoterično, ali Smoke on the Water??? Šta se desilo sa tim?
 
U još par pesama publika naprosto nije u pravoj meri htela da prihvati igru ’a sad malo vi!!!’, ali je barem bilo plesanja na sve strane, a i pentranja na binu, dranja u mikrofon i grljenja sa članovima benda. Kauboji i njihove dve pomagačice su se vrlo spontano ali profi snašli kako sa decom koja su dobijala kartonske gitare da sviraju ali i sa nametljivim fanovima koji su umislili da svojih pet minuta slave na bini treba da produže u nekakvu mini-karijeru od pola sata.
 
Sam kraj koncerta je video možda i punih trideset članova publike na bini, opšte igranje, dizanje ruku i padanje na kolena od strane aktuelnog predsednika društva Lazar Komarčić, pa je ovaj koncert ipak završen na najbolji moguć način i sa veoma upečatljivim prizorom.
 
Leningrad Cowboys su negde na pola puta između Residents i anonimnog tribjut benda koji četvrtkom za dž svira obrade u kafiću dole na ćošku. Njihova kostimiranost, gluma i zajebancija nemaju preteranog estetskog nauma niti nekakve kulturološko-autopsijske ambicije, no nisu neprijatni za slušanje i rado bih sa njima popio po čašicu votke da samo nisam teški strejter. Kad se podvuče crta, za Subotu uveče – sasvim prihvatljivo.

Pero Defformero u SKC-u, 25. April 2009.

 

(za fotografije ćete izvoleti da skoknete do Dunjine galerije na Popboksu a ovde, samo za fanove, probrane slike diva naše scene)
Moja oduševljenost novosadskim bendom Pero Defformero već je dobro dokumentovana. Nije neko iznenađenje da se meni dopada bend koji spaja ekscese metala i (neo)narodnjaka i da tu smešu svira dosledno i disciplinovano, ali jeste iznenađenje bilo videti koliko publike (i kakve publike) je došlo na njihov veliki beogradski koncert, promociju albuma Undergrand u Subotu uveče.
Dosta sam dugo vremena proveo razmišljajući o tome da li Pero Defformero zapravo mogu da napune veliku salu SKC-a. Naravno, s obzirom na to ko im je menadžer, to je za njih takoreći domaći teren, ili barem najprijateljskiji teren u Beogradu, ali opet… Novi Sad i Beograd ma koliko geografski bili blizu, po duhu se, za moj groš, primetno razlikuju i samo najveća imena poput Obojenog Programa, Ateista, Darkwooda, Brejkersa itd. uživaju uporedivu popularnost u oba grada. Razlike u smislu za humor, stavovima prema kulturi, pop-muzici, jeziku i svemu drugom takođe ne mogu da se prenebregnu, mada je ovde uputno i primetiti da bend koji spaja hardcore duh ibarske magistrale sa tvrdim savremenim metalom dolazi iz srpske Atine i da to nije baš najočekivanija kombinacija na svetu. Možda ja malo previše ovo analiziram i odlazim predaleko u pretpostavkama i hipotetisanju, ali to je, na kraju krajeva usud ljudi sa previše vremena da misle i premalo vremena da rade u životu. Nezdravo.
Elem, koncert je otvoren nastupom benda čije ime ne bih ni znao da DušMan nije odradio potreban research za svoj prikaz na Popboksu. Zapravo, ni sad nisam siguran da li je puno ime benda The Burning Circle of Life ili samo Burning Circle, kako je on napisao, ali sam suviše lenj da bih kliktao na ovaj link i razrešio dilemu posetom njihovoj MySpace stranici. Što verovatno dovoljno rečito govori o tome kakav su neizbrisiv utisak na mene ostavili simpatični momci iz Rume (ako su uopšte iz Rume, kako je DušMan napisao. Ja sam sve vreme svirke mislio da su iz Novog Sada, ali verovatno samo po inerciji…).
Burning Circle, kako ćemo ih na dalje zvati zbog udobnosti koju želim da priuštim svojim prstima, nisu rđav bend u smislu da čovek posle pet minuta njihove svirke želi da polije stejdž benzinom i zapali ih, ali upravo odsustvo izazivanja bilo kakve jače emocije ili duhovnog titraja kao posledice njihovog nastupa je možda najveća prepreka koju će daljim radom morati da savladaju. To i ono što je i DušMan pomenuo u svom prikazu: ima li smisla da nastupate ispred benda koji agresivno parodira muziku kojom se bavite i da pružite jedan ozbiljan, entuzijazmom nadeven nastup? Ne ispadate li time samo veći papci nego što se metalcima i inače pripisuje?
Zapravo, možda i ne. Slutim da je ovde problem ipak pre svega u nedovoljnoj ubedljivosti Burning Spear Circle (eeeh, Burning Spear, kakva je TO bendčina), a ne u tenziji između parodije i pravoverne interpretacije žanrovskih uzusa. Burning Witch Circle sviraju knjiški heroj-metal, muzički se oslanjajući na prog formule kakve su proslavili recimo Dream Theater (beše tu i najmanje jedna njihova majica), sa sve apsurdno elaboriranim instrumentalnim deonicama i pevanjem koje je epsko na onaj način kako zamišljaju da epsko pevanje zvuči samo najdosledniji tolkinovi sikofanti. Greše, ali kako ih ubediti? Njih je mnogo, a ja sam jedan.
Stoja: sve što o životu zna, naučila je u kafani.
Da se razumemo, sve to zvuči više nego korektno a to što bubnjar istovremeno i peva i obe stvari radi dobro je stvar za aplauz, ali problem Burning Hot Chilli Peppers Circle je u tome što tehnička korektnost treba da bude samo osnov za građenje muzičkog identiteta i prenošenje nekakvog duhovnog sadržaja, a ne svrha svirke. Ovo su mladi momci i uvažavam da kad si mlad ovo deluje OK, što je i radost jednog dela još uvek relativno malobrojne publike potvrdila, no ovaj bend, onako kako zvuči i izgleda samo perpetuira stereotip o (prog) metalcima kao o nezrelim geekovima koji u pauzama igranja D&D igara i pisanja patuljačke poezije vežbaju skale i kvaziopersko pevanje i uspelu emulaciju tuđe muzike smatraju vrhuncem svoje. Da sam mlađi dvadeset i kusur godina, verovatno bih imao znatno povoljniji utisak o njihovom nastupu, ali da sam mlađi dvadeset godina možda bih mislio i da su Pero Defformero nekakav ideološki zločin…
Mladost, ludost… Bilo kako bilo, kada su Pero Defformero izašli na binu, sala jeveć bila popunjena a prisustvo obilnih količina tehnike za beleženje slike (i zvuka) nadam se znači da će ovaj nastup doživeti i imortalizaciju u vidu nekakvog DVD izdanja jer je količina entuzijazma i na bini i ispred nje bila takva da su obe strane delovale prijatno iznenađene onom drugom.
Posebno je bend delovao zatečeno ne samo količinom publike (oko četiri ili pet puta većom nego kada su prošli put nastupali u prestonici) već i horskim pevanjem refrena i generalno, glasnim i vidljivim reakcijama na muziku, koje su se manifestoavle kroz šutke, ozloglašeni crowdsurfing i, u mom slučaju, povremeno tapkanje nogom.
Sa svoje strane, bend je pružio apsolutni maksimum u tehničko-izvođačkom smislu i, voleli ih ili ne, smatrali da su smešni ili neukusni, ne možete poreći da su Pero Defformero jedan vrhunski proizvod u najboljem mogućem smislu. Kako već negde rekoh, parodija je najbolja kada se radi dosledno, bez kompromisa, a kako se i metal i narodnjaci uglavnom zasnivaju na fetišizaciji tehnike onda je zbilja važno da bend koji ih spaja bude tehnički briljantan.
Nema razočarenja na tom polju: trojica instrumentalista sviraju kao mašina, prelazeći iz tvrdih nu-metal ubadanja u prozračne atmosferične deonice (bez sintisajzera koji su na nekoliko mesta zbilja oplemenili aranžmane na albumu) a iz njih u klasične elemente metala osamdesetih godina. U poređenju sa bendom koji smo pre njih gledali, lako je videti jednu zrelost aranžiranja i izvođenja, bez suvišnih tonova i sa dobro odmerenom dinamikom. Plus, kako je to Nikola Kinovia primetio a posle ga Cripple citirao, svirati muziku sličnog tempa, volumena i raspoloženja preko sat i po i ne biti dosadan nije mala stvar.
Goran Biševac – Biške ipak odnosi šnjur na svim poljima. Ne samo što je on jedina naglašeno kostimirana pojava na bini (ne računajući dve devojčice metalke koje su služile kao ilustracija u dve pesme od kojih jednu već izvesno vreme stalkujem sa puno odobravanja posmatram po koncertima), već je i njegova interpretacija, od pevanja, preko maestralnih metamuzičkih improvizacija pa do ponašanja na sceni naprosto vrhunska. Plus, vrlo solidno svira akustičnu gitaru.
Bend je odsvirao praktično čitav Undergrand, dodajući još i delove iz odabranih, a popularnih neofolk hitova, plus obradu Jaroslave sa ĐB tribute albuma, kao i spoj pesama Are you gonna go my way Lennyja Kravitza (muzika) i Ne pitaj me zašto živim u kafani ja Hali Gali Halida (tekst). Ovo poslednje je i pomalo čudan izbor s obzirom da bih ga pre očekivao od nekog benda koji tek pažljivo ispipava mutne vode parodije umesto od benda koji njima radosno gaca zaronjen do vrata, no dobro, u smislu posvete nekome ko je to radio na sličan način još pre dve decenije, i ovo je OK. Ne Lenny, nego Bare, dakako.
Uzgred, prateći kako svirku tako i reakcije publike sinulo mi je šta je to što Pera Defformera zaista razdvaja od bendova koji su im u određenom smislu prethodili. Dok sam sa ranim Rambom i Hali Gali Halidom raskrstio još u prikazu albuma za Popboks, razlika između PD i Nervoznog Poštara iskristalisala mi se pred očima tokom svirke kroz spoznaju da dok Poštari zapravo rade krosover, svirajući, esencijalno, narodnjake filovane bluz/ hard rok vinjetama, Pero Defformero zapravo ne radi krosover i njihova muzika zapravo nije spoj dve muzike već naprotiv, jedan duhovni prostor u kome se dve muzike događaju istovremeno, bez pokušaja da se spoje u jednu.
Zaista, lako je zamisliti muziku Pera Defformera sa konvencionalnim metal pevanjem i u njoj onda ne bi bilo ni prisenka narodnjačkog melosa. Isto tako, Biške bi svoje vokalne deonice sasvim lako mogao da raspali preko harmonika, ritam mašina i maničnih tremolo efekata Casio sintova i niko ne bi uspeo da ostane dovoljno trezan da u njima prepozna bilo metal, bilo parodijsku nameru.
Ova šizma u srcu muzike Pera Defformera je sa jedne strane manifestacija one doslednosti o kojoj sam pričao u vezi sa albumom, discipline da se onaj ko priča vic ne smeje sopstvenom vicu jer time slabi njegovu ubedljivost i poentu, a sa druge je autentični savremeni eksces jer bez obzira na intuitivnu spoznaju da je ovo muzika kojoj treba da se smejemo (i reakciju koja je sledi), na nivou značenja mi nikada ne uspevamo da dokučimo njenu poentu. Dok se, dakle, smejemo (ili prezrivo odmahujemo rukom, jer nam šala nije smešna), naš duh istovremeno mahnito osciluje između značenja, jednog sugerisanog muzikom, sa svim nediskurzivnim nivoima simbolike i slika koje ona može da isposreduje i gde metal grmljavina priča jednu priču, i drugog sugerisanog tekstovima i pevanjem koje priča sasvim drugu priču. Obe priče imaju u sebi mnogo više mračnog nego što na prvi pogled deluje jer, naravno, taj prvi pogled je uglavnom zamagljen suzama od smeha koje ne možemo da zaustavimo, a mislim da je Ghoul u svom napisu o albumu rekao malo više o tome.
Portret tipičnog posetiocaGhoulovog bloga
No, dok se na albumu ova napetost između dve nijanse tmine nameće posle malo dužeg slušanja, na koncertu Bišketova interpretacija ipak je naglašeno pomerena u smeru burleske i činjenica da mi to nije ni malo smetalo, naprotiv, je potvrda njegovog vanserijskog komedijaškog talenta.
Ovde neću da kažem da je Biške nekakav novi Minimaks, naprotiv, njegova priča i šale između pesama su vrlo očigledno još u nascentnoj fazi razvoja i, da kažemo to ovako, ako ikada bude želeo da nastupa kao stand up comedian, imaće tu dosta da se radi. Ali u okviru samih pesama nije preterano reći da smo u Subotu prisustvovali najfinijoj muzičkoj komediji koju Srbija ima da ponudi.
Biške se na koncertu krevelji nešto više nego na snimcima, ali ovo je zato što na koncertima on odlazi korak ili dva u dekonstrukciji narodnjačke drame koja je na snimcima utemeljena. I ne samo to, pored narodnjačkih i metal elemenata koji se ovde teraju u sudaranje do međusobnog uništenja, Biške celom nastupu dodaje i perfektno odmerenu MC komponentu kombinujući pravoverne hip-hop prijave sa simultanom parodijom i ovog segmenta pop kulture. Kao i u slučaju metala i narodnjaka i ta je parodija odrađena tehnički dosledno a bez upadanja u nekakvu malicioznost i, možda najviše iznenađujuće, savršeno se uklapa uz ostatak muzike. Ovome treba dodati još jedan sloj koji donekle prirodno proističe iz hip-hop/ beatboxing elemenata, a to je Bišketovo maestralno poigravanje idejom procesovanja vokala kroz elektronske efekte i na taj način parodiranjem ne samo sveprisutnog ’narodnjačkog dileja’ već i dublje, same ideje ’šminkanja’ muzike efektima kao zamene za njenu suštinsku sadržinu.
Dobro, reći će neko, ovaj opet malo luta i vidi stvari kojih tu nema, ali čak i da je tako, Bišketovo imitiranje dilej efekata je urnebesno zabavno a beatboxovanje/ skrečovanje ga prati u stopu pogotovo jer je tehnički izvedeno vrhunski.
Dodajte na to i njegovu glumu na sceni. Svako može da obuče belo odelo i okači kilo zlata oko vrata, ali Biške bukvalno tokom samo nekoliko stihova na bini uspeva da promeni ne samo nekoliko ličnosti (narodnjački pevač koji umire od tuge, pimp koji odmerava omladinke, džentlmen koji ih kulturno ispraća, emsi na nekakvoj garage žurci, metalac koji svira vazdušnu gitaru, narodnjak koji, er, svira vazdušnu harmoniku…) već i u svakoj od tih ličnosti ume da pređe put od strejt-ap portreta do izvanredno pogođene karikature. Njegova telesna i facijalna mimika su izvanredno precizne, sa perfektno pogođenim izrazima lica, pozama, tajmingom i dovoljnom dozom parodije same parodije da sve ne ispadne nadmeno i bez duše.
Ukratko, koliko god Pero Defformero uživo imao dimenziju raspojasane burleske koja ih definitivno razdvaja od bendova poput Let 3 (ili čak i Laibach) i njihovih studioznih i ozbiljnih satira, toliko ih Bišketova fantastična scenska pojava čini još originalnijim i zavodljivijim nego što su na snimcima.
Svetlana R.: jedina autentična diva domaće scene. za druge se navija, Ceca se voli.
Reč-dve i o publici. Pored starijih metalaca i dekadentnih geekova sa kojima sam ja tu bio, SKC je bio napunjen delom Novosađanima, delom mlađim metalcima, ali upadljivo su odsustvovali, sem u retkim časnim izuzecima, ti neki, kako bih rekao, versatilniji muzički slušaoci i pregaoci, potvrđujući moju tezu da su Pero Defformero svojom doslednom vernošću necerebralnom muzičkom izrazu, estetski, ako već ne tehnički primitivnom, uspeli da izgrade muziku kojoj je u središtu prevashodno nelagoda, iako naoko imamo posla sa euforijom. S druge strane, DušMan je u svom prikazu opservirao kako ’opasni metalci’ znaju napamet Cecine stihove i kako je to nekakva kulturna aberacija, ali mislim da u Americi nikoga ne bi iznenadilo ako fan Cannibal Corpse zna stihove Whitney Houston i zapeva ih uz bend koji ih parodira.
I uostalom, sreća i radost koju Pero Defformero uživo izazivaju definitivno je vredna svih mogućih aberacija a pogled na ljude koji istovremeno učestvuju u čistom metalskom šutiranju od pojasa na dole, a od pojasa na gore svadbarski dižu ruke i pevaju trilerima opterećene stihove je dovoljan da me greje u dugim zimskim noćima.

Ghoul o Pou, a zatim Magma/ SMF, Klub SKC-a, 27. Mart 2009.

Ništa ne opisuje taj ambis srednjih godina kao činjenica da Petak veče provodite tako što prvo odslušate predavanje o Gotiku u radu Edgara Alana Poa u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, a zatim, uz samo jednu usputnu stanicu u obližnjoj kafani odete na koncert SMF-a… Tako mu je to što bi rekao Kurt Vonegat u interpretaciji Gorana Skrobonje…
Veliki deo dana ionako sam proveo pokušavajući da dokučim zašto moj Wii ne želi da se prikači na moj kućni vajrles iako je do juče ovakve zadatke ispunjavao bez hroptanja. Zbog toga, Po je, sa svojim mračnjaštvom došao kao melem na ranu. Rimska dvorana je bila, slobodno možemo reći iznenađujuće krcata i to ne samo lokalnim klošarima koji koriste ovakve prilike za grejanje i socijalizaciju, te devojčicama koje još rade na svom gotskom imidžu, već i, bogami starijim, ozbiljnijim svetom koji je bez sumnje došao da se suoči sa svojim na predrasudama utemeljenim ocenama Poovog stvaralaštva, ali i da vidi Epštajnovu verziju Pada kuće Ašer za koju me je drug koji je sedeo do mene ubeđivao da je snimljena još u devetnaestom veku. Čovek je ipak svojevremeno bio VD filmskog urednika RTS-a, tako da me istorijske lekcije o tome da film u ono vreme još nije bio ni izmišljen nisu preterano pokolebale u slepom poverenju koje sam mu poklonio. Kasnije sam na IMDB-u video da je film ipak iz 1928. godine, što je bio mali antiklimaks, ali pošto ionako nisam ostao da ga gledam, osećao sam da nisam namagarčen onako kako sam mogao biti.
Dobro, Ghoul je svoj posao predavača obavio sa punom akademskom ozbiljnošću ali i sa prijateljskim izrazom lica i mirotočivim prelivom u glasu. Njegova predavanja su uvek (bar sva na kojima sam ja bio) svedena samo na reči, bez slika, slajdova i filmskih ilustracija, pa je tako bilo i ovaj put, ali meni to nikada, pa ni sada nije smetalo. Ovoga puta dodatni bonus je bio i što mu se žurilo u kafanu pa je svoju uobičajenu dvosatnu kvotu uspeo da ispuni u nekih pedesetak minuta. Mogao je on i više da kaže, naravno, možda da podrobnije analizira konkretne Poove priče (uostalom, u gotski ili horor opus ovog pisca spada u najboljem slučaju dvadesetak priča) ali i ovako čuli smo sasvim dovoljno o tome kako je Po uzeo Gotik, jedan žanr smatran uzduž i popreko trivijalnim i kanonizovanim daleko preko granice banalnog, a onda unutar njega stvarao autentičnu umetnost, mešajući sirov i surov emotivni naboj sa intuitivnom psihologijom i lično razvijenom metafizikom. Postavljala su se posle i neka pitanja, ali sve se završilo bez žrtava. Evo i audio snimka čitavog predavanja.
Jedna poseta kafani docnije i našli smo se u SKC-u, očekujući da će prvi koncert SMF-a u njihovom rodnom gradu posle jedanaest godina početi na vreme. Zašto smo to očekivali? Naivnost je jedino moguće objašnjenje, pošto smo na kraju i sami shvatili da su nas razmazili počeci koncerata stranih bendova koji su u poslednje vreme krenuli da se skoro pa poklapaju sa satnicom istaknutom na plakatu. Domaći bendovi, pak, još uvek nisu ni u kakvoj obavezi da se pridržavaju bilo čega što piše bilo gde, pa smo tako oko pola deset ušli u SKC i mogli da čujemo da tonska proba još uvek traje…
Više od sat vremena kasnije na binu se popela Magma i na njoj ostala, za moje pojmove nedopustivo dugo. Da se razumemo, oni sjajno sviraju, u šta sam mogao i ranije da se uverim što uživo, što umrtvo, ali njihov nastup je bio primereniji nekakvom double-billu nego respektabilnom zagrevanju za jednu kultnu hardkor atrakciju. Ne da respekta nije bilo, naprotiv, Magma se uzduž i popreko zahvaljivala SMF-u i podsećala publiku svako malo da su oni zvezde večeri itd., ali šta to vredi kad su svirali nekih 45 minuta i u meni ubili i poslednje tračke entuzijazma spram njihove muzike.
Da ne bude zabune, Magma je bend dobar kao bilo koji američki bend iz kojegliveć žanra koji sviraju. Ritam sekcija im je ubitačna, gitarista svira hirurški precizne rifove i wah-wahom zaprljane groove pasaže kao mator, a pevač je veoma ubedljiv u svom urlanju i oduševljenje njihovih navijača u publici je bilo u potpunosti opravdano uprkos odbijanju majstora svetla da pusti taj strob za kojim je pevač svako malo zapomagao. Pomogao je i vrlo solidan zvuk gde se mogla čuti sva težina tvrdih gitara i rafalnog rešetanja duplog bas bubnja. No, Magmu u mojim očima upravo ta zanatska pravovernost i ubija. Jer, dok zaista jesu dobri kao i bilo koji američki bend iz ove branše, ta vernost predlošku ih istovremeno i sprečava da budu na bilo koji način interesantni nekome ko je takve američke bendove apsolvirao. Da, ako ste nekakav lokalni žutokljunac onda vam Magma zbilja može biti omiljeni bend i u tome ne da nema ničeg lošeg već, naprotiv, tako i treba da bude. Ali istovremeno, ako ste nabacili iole jaču slušalačku kilometražu onda Magma postaje kopija kopije kopije i, za moj ukus bespomoćno neinteresantna. Jer, ako mogu tako da kažem, dok ne mislim da svaki bend treba da muziku izmišlja polazeći od udaranja kamenom o kamen i osluškivanja vetra kako šumi kroz krošnje topola, isto tako ne mislim da je sviranje žanrovske muzike sinonim za manjak ikakve autentičnosti.
Kod Magme sam sebe sinoć uhvatio (nekoliko puta) kako mislim ’Kuku, kada bi ovaj bend samo za trenutak pokušao da sebe zamisli kako ove pesme izvodi na srpskom, sigurno bi shvatili koliko tu nema… ničega.’ Dobro, ovo je malo suviše turoban sentiment, pogotovo jer, kako rekoh, svirka jeste bila snažna i prodorna, ali teško je bilo ne zapitati se kako bi se ovaj bend (i desetine njihovih kolega koje pevaju na engleskom, uključujući, avaj, i dosta bendova sa kojima sam ja svirao ili sviram) izborio sa zadatkom nečeg zaista svog, nečeg što nije već pokriveno matricama žanra koji sviraju, nečeg gde ne mogu da se izvuku strateškim korišćenjem složenice madrfakr, korišćenjem dimne zavese engleskog jezika i od strane drugih bendova patentiranim gestovima. Ovde čak ni ne mislim nužno da bi to podrazumevalo pevanje na srpskom, ako su nas Lovehunters i Eyesburn ičemu naučili onda je to da autentičnost izraza nije vezana samo za lokalna pravila, već najpre na to da Magma, kad se sve sabere i oduzme, na kraju dana može da bude interesantna tek nekolicini stotina metal gikova koji žele samo da čuju kako neko dobro svira žanr, dok su od ostatka populacije odeljeni pomanjkanjem ikakve ukorenjenosti u ovde i sada. Sa druge strane, internacionalno, kolje ih ne samo to što su ime uzeli od mnogo poznatijeg francuskog prog rok benda, nego i znanje da ovakvih bendova kao što su oni ima na hiljade…
Dobro, ako nastavim da filozofiram biće neprijatno svima, pa da odmah pređemo na SMF.
Ah… SMF, bend koji je obeležio kraj osamdesetih i početak devedesetih godina definitivnim, gotovo manifestnim oslanjanjem na matrice američkog hardkora. Ovo će tokom devedesetih postati takoreći primarno interesovanje beogradskih bendova, ali u vreme kada je SMF izrastao iz (krosover) benda Amnezija, beogradski i srpski hardkor su bili daleko više zainteresovani za evropske (britanske, finske, italijanske) hardkor matrice nego za američke. Francuz i ekipa su zato bili dašak svežeg vazduha, pogotovo što su udarali mahom na zajebanciju oslanjajući se na lokalnu popkulturnu ikonografiju (Šijanove filmove, gradsku blejačinu itd.). Te davne 1989. i 1990. godine oni su zbilja bili jedna od najvrelijih lokalnih koncertnih atrakcija, delom i zahvaljujući tome što su imali toliko malo pesama da su im koncerti bili kratki, haotični i uvek beskrajno zabavni.
Za moj novac, SMF su postali manje interesantni kada su počeli da snimaju albume i sviraju dugačke koncerte jer su svoju osnovnu zajebantsku svežinu sada morali da razvuku na dugačke minutaže i u tome se duh spontanosti i haosa gubio ustupajući mesto ponavljanju jednih istih gestova. Ponekad je to ispadalo odlično, kada bi Francuz nabo neki sjajan rif ili tekst, a ponekad je ostajao utisak reciklaže i bezidejnosti. Za treći album SMF-a, snimljen posle dugačke pauze imao sam reči umerene hvale, primećujući da bend zvuči ubojitije i bešnje nego ikad. No, pitao sam se i da li njihov rad na bilo koji način rezonira sa današnjom publikom s obzirom da je prošlo tako mnogo vremena od momenata najveće slave SMF-a. Ukratko, pitao sam se koliko bi ljudi došlo na beogradski koncert.
Na ovo sam sinoć dobio jasan i nedvosmislen odgovor: mnogo. Od hardkor i pank penzionera sa kojima se nisam video godinama i koji su svi imali da prijave prinove u familijama, preko lokalnih hip-hop zvezda (koje su ionako u velikoj meri preuzele i perfektuirale SMF formulu karikiranja urbanih pustolovina) pa do zbilja mlade publike tetovirane i izbušene i na mestima gde je to pre petnaestak godina morabiti bilo ilegalno, klub SKC-a je bio dupke pun i nije bilo ni najmanje sumnje u to da slava SMF (jedva održavana tokom deset godina sporadičnim nastupima na Exitu i, pretpostavljam po gradovima u unutrašnjosti) nije potamnela.
I dobro je da se bend i sinoć potvrdio poštenom svirkom. SMF nikada nije bio bend komplikovanih koncepata i velikih evolutivnih pomaka u muzičkom smislu. Kombinacija uticaja bendova poput SOD, MOD i Mucky Pup i sinoć se dobro čula, povremeno blatantno očigledna u ponekom potpuno skinutom rifu, a koji god da su elementi koje su SMF usput pokupili – malo groovea njujorškog hardkora iz devedesetih, malo hip-hopa – sve smo to odavno čuli i videli u mnogo verzija. Istovremeno, za bend koji nikada nije slovio za najprecizniji i najuvežbaniji na beogradskoj sceni, lepo je bilo videti ipak primetne pomake u čvrstini i stabilnosti. SMF meni jesu bili najbolji na samom početku, kada su i svirali najbrže, ali sinoć su ipak bili najubedljiviji.
I, uprkos činjenici da se u njihovoj muzici uplivi prekookeanskih muzičkih elemenata ne samo dobro čuju nego da čine najveći deo sadržaja, SMF imaju ono što Magmi nedostaje, a to je autentičnost. Ne i neka prevelika socijalna ili kulturna relevantnost koja bi ih izdigla do nivoa nacionalnog bogatstva, to ne, ali u okvirima andergraunda kome SMF posle dve decenije očigledno i dalje pripadaju, veče u vrelom klubu sa bendom koji svira glasno i bučno treba da ima baš ovaj ukus ličnog, idiosinkratičnog, ukus individualnog ludila kanalisanog kroz ritual sviranja, igranja i pevanja.
I tako je i bilo. Sale Sepultura je čovek čiji javni nastupi već decenijama predstavljaju stilske vežbe iz pažljivo kultivisane demencije i on je, posle svega daleko bolji bubnjar nego pevač, ali bez njega SMF nikada ne bi bio ovo što jeste – urnebesna karikatura Srbije i Srba večito razapeta između ljubavi i prezira prema onome što nas čini, barem u našim sopstvenim očima tako drugačijim.
Sale je i sinoć pokazao da je Lik (da, sa velikim ’L’) koji nadrasta prosto trabunjanje (u šta se veliki deo njegove priče između pesama može svrstati) i njegove tirade o dobrom raspoloženju s jedne i ljudima koji umiru od heroina sa druge strane su imale jedno nadjezičko značenje, ispričane gotovo glosolalijskom smešom neverbalnih zvukova, pomoćnih reči (brate, ovoono) i polukoherentnih rečenica. DušMan, koji se ovde sa nama nalazio u svojstvu Popboks izveštača (a evo i njegovog izveštaja) me je par puta pitao ’Jel se ono zajebava ili je ozbiljan?’, nesvestan da je kod Saleta granica između ova dva koncepta odavno nestala.
Ovo i jeste element koji SMF i Saleta izdiže iznad proste kritike. Siguran sam da je i pored mase oduševljenog sveta sinoć u SKC-u bilo i onih kojima je možda smetao Saletov lokalpatriotizam i karikirani rasizam u nekim pesmama (Kinezi mrš u Japan, ali i pesme o Ciganima), no, pripisivati ovakvim elementima njihovog izraza uobičajena značenjske i vrednosne karakteristike znači potpuno ignorisati predstavu koju je pružio bend i njihov frontmen, provalu gneva, energije i demencije koja grupu smešta izvan uobičajenog poretka stvari a Saleta transformiše u status svete budale, otpadnika iz zajednice koji grehe te zajednice u ovom ritualu preuzima na sebe i u njima se valja kao svinja u blatu.
Ovu devojčicu sam stavio čisto da vas nervira.
Tako je, na kraju krajeva Sale i pevao, kanališući bes i frustraciju koje nesumnjivo oseća (jer ko od nas ih ne oseća?) ne toliko kroz tekstove koji su na poslednjem albumu počeli da poprimaju i formu angažovanog, već više kroz dosledno brutalne krike koje je ispuštao. Njegovo pevanje danas se svodi na kombinaciju skoro reperskog recitovanja i skoro grajnderskog kruljenja, ali ni jedna od ovih tehnika u Saletovom slučaju nije usvojena kroz slušanje tuđe muzike, već individualno razvijena, prilagođena onome što želi da iskaže i, u krajnjoj analizi, ubojito snažna.
No, da je bilo dugačko – bilo je i SMF su i ovog puta imali problem sa time da jednak nivo britkosti održe tokom skoro sat i po svirke. Ipak, kratke pesme, dosta humora i apsolutno oduševljenje u prvim redovima publike koje je redovno dovodilo do otimanja mikrofona i horskog pevanja, pomogli su da koncert ni jednog trenutka ne upadne u bezizlaz dosade. Kada je na kraju na bis izvedena ’Mrš napolje bando pokvarena’, to je zaista bio efektan završetak. Nismo čuli Pekinšku patku, ali to je praktično jedino što nismo čuli i ostavlja nas u nadi da bend namerava da upre i radi dalje, ne bi li preživeo (i razvijao se) i sledećih dvadeset godina. Sa srećom.

Meho na Morriconeu

A dok čekate na ostatak retrospektive igara za sve dalju 2008. godinu (koji stiže, ozbiljno), evo malo koncertnih dojmova.

Ennio Morricone i Rimska Sinfonietta, 14.02.2009. Beogradska Arena

Tako mu to ide: u toku ove nedelje čak dva puta sam bio u beogradskoj areni, što je prilično ozbiljna frekvencija za nekoga ko se, kao ja, plaši masa… Ljudskih i… neljudskih.
U utorak, 10. Februara beše to drugi koncert Iron Maiden u dve godine a treći u mom životu. Od Iron Maiden čovek zna čemu može da se nada i šta će dobiti, pa je tako bilo i ovog puta. Osim blagih izmena u setlisti u odnosu na empetrojke iz prvog dela turneje koje sam izdašno trošio poslednjih nedelja, Maideni su po svim kriterijuma pružili klasičan koncert sastavljen od starih hitova.
I to je bilo odlično: jako dobar zvuk (konačno!!! Posle one sajamske muke od pre dve godine, ovo je bio melem na ranu.), odlična atmosfera, bend u elementu. Koliko god se moglo raspravljati o tome da li je entuzijazam ove ekipe namešten ili autentičan, nema sumnje u to da je on zarazan i da jurcanje Brucea Dickinsona po bini i skakutanje i poziranje ostatka benda publici prenose jasnu poruku: mi i dalje uživamo u ovome što radimo, šta ćete vi da uradite po tom pitanju?
I uradili smo… dosta toga.
Dakle, Mejdn, ko Mejdn, ne govore ništa niti pričaju i o čemu, njihovi koncerti su samo rituali u slavu samih Iron Maiden, ali to je (i) ovog puta bilo dovoljno.
Ennio Morricone večeras je već bio problem druge vrste…
A kad kažem problem, pre svega mislim na problem očekivanja i njihove izneverenosti koji je, slobodno možemo reći, primer toga kako su subjektivni problemi uvek gori od objektivnih.
Prvo moje očekivanje bilo je vezano za posećenost ove manifestacije. Jeste Morricone jedan od najpoznatijih živih kompozitora, jeste on i deo pop-kulture, sve to stoji, ali koncert sa rimskom Sinfonijetom (Simfonietom?) mi je nekako mnogo pametnije mirisao na Kolarac nego na poveliku, pa možda i preveliku Beogradsku Arenu.
Šipak!!! Još kada sam pre dva dana otišao da kupim karte dočekali su me ledenim osmesima i obaveštenjem da ih više nema, a ljubazni tapkaroš mi je prodao ’mnogo lepa mesta’ po razumno višoj ceni. Ergo – Arena je bila vrlo solidno puna, možda i svih deset hiljada ljudi došlo je da ispoštuje osamdesetjednogodišnjeg kompozitora muzike za više od pet stotina filmova. Gitar Art festival je očigledno uspeo da se nametne kao ozbiljna institucija i vrlo prepoznatljiv brend. Rispekt, kako bi to i oni sami rekli.
Naravno, Morricone nije striktno gitarski kompozitor, da ne pominjemo prisustvo (sa sve horom kojim je dirigovala Darinka MM) više od sto muzičara na bini. Da bi se ipak ispoštovala formalna filozofija ovog festivala, prvih nekoliko minuta na velikoj bini bio je samo usamljeni gitarista koji je izveo nekoliko minijatura veoma prijatnih u svojoj diskretnoj naklonosti kako atmosferi tako i fraziranju. Pokazaće se, u retrospektivi da je ovo bio, za mene jedan od boljih delova koncerta.
Jer, već posle toga, nastup četvorice gitarista koji su odsvirali dve skoro agresivno mediteransko-morske teme pokazao je u kom će se smeru kretati stvari…
Morriconeov izlazak na binu i uzimanje dirigentske palice u ruke izazvali su gromoglasan aplauz u publici. No, sledeća dva sata aplauzi su, moram primetiti, bili više stvar dobrog vaspitanja nego neke autentično proizvedene emocije u slušalaca. Ne da je ovo bio neprijatan koncert, naprotiv, njegova slaba strana je pre svega bila u donekle preteranoj prijatnosti.
Recimo to ovako: Morricone je kompozitor koga, u mojim očima, od stotina drugih ne odvaja njegova sposobnost da piše lepe melodije i aranžira ih za velike orkestre. Mislim, on to ume, ali to umeju i stotine drugih. Morricone je čovek koga izdvajaju osećaj za atmosferu i jedna (zašto ne reći) avangardistička intuicija za komponovanje sklapanjem događaja u mini audio-drame. Naravno, prijatne harmonije i pamtljive melodije se podrazumevaju, ali nije TO ono zbog čega je Morricone bitan.
Kažem ja… Sam Morricone se, sudeći po večerašnjem događaju apsolutno ne bi složio. Veliki, ogroman deo ovog nastupa otpao je baš na veoma odmereno izvođene kompozicije iz raznih filmova čija je anđeoska lepota i gracilna nežnost u jednom momentu zapretila da me natera da iskočim iz sopstvene kože. Zaista, postoje granice do kojih možete da istrpite ponavljanje srodnih motiva koji se oslanjaju na moderato gudače i po neki duvački ukras. Posebno je težak bio poslednji deo koncerta gde je nekoliko ovakvih kompozicija bilo spojeno u skoro neprekinut blok.
Nije samo stvar u gotovo opresivno nepromenljivoj atmosferi. I samo izvođenje bilo je na granici revije lakih nota, sa nepogrešivim klizanjima u terasa-core između uzleta u nebesa. Da se razumemo, i lake note i terase imaju svoju funkciju, ali ovde je naprosto naglasak bio najvećma na njima. Plus, kada na bini ima više od sto muzičara, nekako nije neprirodno očekivati dabarem povremeno budete bačeni unatrag čistim intenzitetom zvuka. A to se večeras ni jednom nije dogodilo. Momenti korišćenja ljudskog glasa, preretko i premalo, su bili naravno dobrodošli jer je boja i dinamika ovog instrumenta služila kao dobar protivotrov za povremeno saharinsku slatkoću ostatka muzike.
Razume se, dramatičnije teme su svaki put uspele da malo uskomešaju atmosferu, mada i ovde treba primetiti da je čak i krešendo u koji je uzletela tema iz Dobar, loš, zao zvučao tromije i manje zanosno od originalnog, snimljenog izvođenja. Slično tome, The Sicilian Clan je bio za nijansu prespor i pretih, kao da ni sam Morricone nije bio siguran da li bezobrazluku koji čuči ispod naivne melodije ove kompozicije treba dopustiti da dođe do izražaja. Posebno me je razočarala tema iz La battaglia di Algeri koja je ovde zvučala matematički, sterilno izvedena, iako se radi o jednom od najpoznatijih Morriconeovih komada-događaja, prepunih drame, dinamike i snage.
S druge strane, ako ste došli da čujete temu iz Misije i desetak njoj srodnih komada iz drugih filmova, pretpostavljam da ste bili u raju…
Da ne bude zabune, bilo je jasno od samog početka da, kad je u pitanju svirka sa mini-simfonijskim orkestrom pred deset hiljada ljudi, ne treba očekivati neka preterana zastranjenja u smeru avangarde i eksperimenta, kao i da sleduju silne Misije i slični hitovi, ali ipak, Morricone je em preterano akcentirao melodijsko-harmonijsku stranu svoje muzike, na uštrb atmosfere i događaja, em je i dobar deo toga što je izvedeno bio razblažen i nedovoljno uzbudljiv.
Ako ste ovih dana bacili pogled na moju last.fm stranicu, videli ste da sam intenzivno slušao kompilaciju Crime & Dissonance sa gomilom Enniovih radova za italijanske krimiće. Ova genijalna kolekcija acid-funka, psihodelije i grassroots avangarde mi je, avaj, ulila previše nade da ćemo večeras moći da čujemo barem malo ovog pustolovnog, prestupničkog zvuka. Nažalost, za čoveka koji je napisao skorove za tolike vesterne o prljavim, ružnim i zlim antiherojima, Morricone je večeras ispao nepodnošljivo umiven, čist i uškopljen. Ipak, hvala mu na dolasku i (retkom) živom nastupu.

Južni vetar iz pakla

 

Amon Din, Belphegor, Grave, Nile u SKC-u

Pete ramazanske večeri imali smo izbor: ispoštovati neka od najvažnijih imena rokenrol tradicije ili zagaziti do kolena u death metal. Kako su svi pošteni ljudi ovog grada izabrali Džeja (Maskisa), Doktora Igija (Popa) i Gileta (Orgazma) mi smo se odlučili za metal. I nismo pogrešili
Mesto: SKC
Vreme: Petak, 5. Septembar 2008.
Pomalo bizarno, ovaj tekst je u osnovi bio planiran za Popboks ali kako organizator nije želeo da stavi na spisak ni mene ni fotografa, pravdajući se da nije imao vremena da proverava mejlove, putujući sa bendovima Europom, pa da spiska neće ni biti, onda smo se ipak odlučili da ovo ne objavljujemo, a da ja mogu na blog da stavim proširenu verziju. Priznajem da sam bio malo iznenađen što Frubi (Legacy) ne želi tu neku, hm, medijsku podršku, ali s druge strane, razume se da je veliko pitanje koliko njemu uopšte znači podrška jednog na kraju krajeva mejnstrim medija kakav je Popboks. Death/ black metal kojim se on mahom bavi naprosto po definiciji ostaje fenomen vezan za, hajde da kažemo supkulturnu (a da izbegnemo reč marginalnu) populaciju ove zemlje i zaista je diskutabilno da li njemu pokrivanje ovakvih događaja od strane ’običnih’ medija išta donosi, a što mu ne donose specijalizovani metal forumi i sajtovi po domaćem Internetu.
img396/6395/p9050577ch0.jpg
Amon Din zagledani u nebo
No, kako sam ja na koncert svejedno bio rešio da idem, uredno sam kupio kartu, čak iako je to značilo da posle posla moram da odem sve do SKC-a jer je prodavnica Felix vratila sve neprodate karte… Početak koncerta bio je zakazan za osam a prvi bend je stupio na binu pre devet sati, što treba računati u jednu od pobeda razuma i ljudske dobrote kojih na svetu nema dovoljno.
Kad god domaći bend ide na evropsku turneju sa kolegama od ugleda i pedigrea, to je povod za odobravajuće klimanje glavom. Valjevski Amon Din teško da su najbolji domaći death metal bend ali su izgleda najvredniji i ova turneja je zaslužena kruna decenijskog rada.
Ipak, večeras ih gleda jako malo ljudi, ali barem su ti ljudi puni entuzijazma. Amon Din imaju svoje fanove, to je očigledno dok se stotinak njih tiska oko bine i oduševljeno reaguje na, plašim se i dalje prilično osrednju muziku ovog benda. Da su Amon Din ovako umeli da sviraju pre petnaest godina, mudrovao sam ja sinoć, bili bi inovativni. Danas su samo derivativni, mada to što rade – rade sasvim korektno. Ali ni milimetar preko toga. Kompozicije su im solidne ako vas zanima da čujete dovitljive aranžmane i, hajde da kažemo, navežbanost muzičara, ali da diraju u srce – ne diraju. Pored toga, ni scenski nastup ni zvuk naprosto nisu na nivou na kome bi bend sa sada praktično evropskim pedigreom trebalo da bude i pitam se kada će Amon Din dodati tih potrebnih 10-15 procenata adrenalina i moći koji bi ih transformisali u pažnje doista vrednu koncertnu atrakciju… Možda i nikad. Ovo je ipak Srbija a u njoj su sudbine mahom žalosne, naročito ako svirate death metal… Dobro, idemo dalje…
img396/2176/p9050579jx2.jpg
Amon Din crvene od treme
Još jedan bizaran element ove večeri bilo je i to što je u samoj Sali gde se koncert održavao (velika sala SKC-a) zahvaljujući klima uređajima većinu vremena bilo prijatnije nego ispred sale, u, ah, kafiću… Doduše, kada je i sala počela da se popunjava, stvari su se i bukvalno zakuvavale, no ipak, nekako se moglo.
Austrijski Belphegor je od svojih početaka u protekloj deceniji, kada su bili prosečnjikav death metal bend došli do toga da sviraju skoro pravi black metal koji nema neku dubinu ali jeste šarmantan. Uostalom, i naslov njihovog najnovijeg albuma, Bondage Goat Zombie, sugeriše da ih ne treba shvatati preozbiljno. Večeras oni pružaju profesionalan i korektan nastup (a njihova korektnost je, valja to primetiti, nekih 30% iznad korektnosti prethodnog benda). Rafalni blastbitovi, preko kojih se sipaju zaslađene, sub-Iron Maiden harmonije, puno kreveljenja i nešto malo naklona bondage fetišizmu sasvim su dovoljni da ovaj drugi beogradski nastup Belphegor unutar svega četiri meseca ne deluje predugačko i zamorno.
img361/3496/p9050582yp5.jpg
Belphegor: slikanje sa blicom u njima pronalazi ono najgore
Ovo je bio i jedini bend večeras koji je koristio trigere na bubnjevima, barem ako je verovati mom uhu. Pomoglo je da sve to zvuči upeglano i superprecizno, za razliku recimo od Amona Dina gde sam blastbitove uspeo da prepoznam samo po tome što to naprosto nije mogao biti ni jedan drugi ritam (sistem eliminacije uvek daje rezultate!!! Govori tiho i nosi glok sa sobom!). Ipak, i kod njih je posle nekoliko pesama došlo do klasičnog sindroma bendova kojima su pesme zasnovane u ogromnoj meri na blastbitovima – čuli su se samo bas bubnjevi.
img361/4241/p9050590oh4.jpg
Primetiti fetišističku masku koju je pevač navukao specijalno za izvođenje Bondage Goat Zombie
Šveđani Grave su bili deo švedskog death metal talasa iz ranih devedesetih ali ni tada baš nisu mogli da se uguraju u elitno društvo sastava poput Entombed, Dismember ili Unleashed. Danas, skoro dve decenije kasnije, Grave sviraju skoro u dlaku istu muziku i ona zvuči neporecivo staromodno, da ne pominjem da pevač deluje kao da je ustao iz (prilično neurednog) groba.
img76/5861/p9050594jl3.jpg
Kad ovakav čovek nazove album Back From the Grave, vi mu verujete
Međutim, u publici njihova svirka izaziva prve ozbiljne reakcije. Vernost zvuku stare škole i nemogućnost razlikovanja pesama napisanih 1991. i 2007. godine su se Graveu, neočekivano – isplatili, barem ako je suditi po krvavim šutkama koje nastupaju ispred bine. Odličan uvod za zvezde večeri…
Naravno, najviše ljudi je došlo da gleda death metal heroje iz Južne Karoline, pa se pred nastup Nile velika sala SKC-a ugodno popunjava. Na kraju krajeva, radi se o bendu koji je, za razliku od ostalih večeras, na samom vrhuncu kreativnosti i karijere.
Nile su jedan od najcenjenijih death metal bendova u ovom trenutku, što zbog velike tehničke preciznosti, što zbog beskompromisne brzine kojom sviraju, što zbog bavljenja staroegipatskim mitovima u svojim tekstovima. Doduše, na pločama ovo meni zvuči skroz programski i… muzičarski, i teško da bih mogao da ih smestim uz istinske death klasike poput Suffocation ili Cryptopsy. Naprosto, Nile mi uvek zvuče kao bend koji pokušava da pokaže koliko komplikovanih prelaza i neprirodnih rifova može da nagura jedan uz drugi, bez mnogo brige za to kako će same pesme zvučati. Takođe, posezanje za (kvazi?)egipatskim muzičkim motivima mi je kao preozbiljno shvatanje Mejdnovog Powerslavea, na čemu je izgrađena čitava karijera. No, s druge strane, opsednutost Egiptom kod Karla Sandersa i ovog celog benda potvrđuje moju tezu da su death metalci teški gikovi a ne neka zajebana sektaška i prestupnička ekipa.
img76/2721/p9050599sk3.jpg
Snimiti Karla sa leve strane kako veselo pokazuje rogove dok ostali moraju da sviraju. Biti šef benda ima svojih prednosti.
Uživo Nile nisu manji gikovi ili muzičari (Sanders svira dvovratu gitaru, Dallas Toler-Wade je proćelav i nosi Marshall majicu…), ali sa ovom svirkom naprosto nema zajebancije. Nastup Nile je, opisno rečeno, kao da gledate direktan prenos pravo iz pakla, kojim povremeno pirne prijatan južni vetrić.
Čak i ako ne znate baš ništa o death metalu, ova svirka garantuje da ćete prvih pet minuta tražiti donju vilicu po patosu ulepljenom od piva. Nile su zastrašujuće brzi, bolno precizni, teški kao prikolica napunjena nakovnjima pravljenim od uranijuma i glasni, jako glasni. Osećaj dok stojite ispred bine je kao da vam u lice bije neprekidni plotun iz svog pešadijskog i artiljerijskog oružja koje stoji na raspolaganju Srbijici u njenoj borbi za mirno vraćanje Kosova u okvire našeg pravnog sistema. Čak i ta egipatska epika, kao prepisana iz nekog holivudskog niskobudžetnog spektakla, ovde poprima karakteristike rituala koji vas tera da učestvujete telom, ustima i glavom, sve dok se muzika ponovo ne preokrene i ispali neprirodno dugačak mitraljeski rafal direktno u vaš mozak.
img361/4971/p9050601kw5.jpg
U starom Egiptu ovako se pržilo svakog vikenda
Zvuk gotovo da može da se vidi – zid od armiranog betona koga erupcije vulkana savijaju i ruše, samo da bi ga ponovo sagradile. Ovome pomaže i što su svi članovi benda apsolutno u ovoj priči, bez mnogo kalkulacija i pozeraja. Članovi Nile zaista daju sve od sebe i sviraju na granici fizičkih mogućnosti i ne treba ih posmatrati pod mikroskopom da bi se videlo da se i posle više od decenije ove muzike, oni i dalje strahovito lože na to što rade. To baš prija.
U publici, naravno – pokolj, mladi padaju jedni drugima na glave i plivaju po podignutim rukama svojih prijatelja i neznanaca. Čak sam i Frubija video kako se valja po masi i čoveku od takvog prizora bude baš drago. Ovaj nastup je zaista ne samo potpuno opravdao čitavo veče nego i ostaje prijatna uspomena koja čoveku greje srce tokom hladnih decenija koje će doći. Kako to i Dallas Toler-Wade u jednom trenutku reče ’Sva sranja u životu dođu i prođu a samo za metal znate da je uvek tu za vas’. I znate šta… u pravu je.

Bonus fotografije: anonimne devojčice koje sam kradom, s leđa slikao. Nadam se da će mi i one i njihovi partneri oprostiti što slike kačim ovde, ali to je sve iz najdubljeg poštovanja prema njihovom stajlingu.

Ring Ring Festival 2008

Sparks i The Shades of Jazz on Noir

I tako, festival je počeo. Sa svega petnaestak minuta zakašnjenja.

Pošto sam odavno došao do zaključka da je većinu ove muzike jedino moguće pratiti iz prvih redova Kulturnog centra Rex, tamo sam se i smestio, naime u prvi red. Da bih ubio vreme do početka prvog nastupa, i izbegao da pričam sa bilo kim ko bi želeo da sedne na neko od slobodnih mesta pored mene, igrao sam na svom iPodu muzički kviz. iPod je varao. U jednom trenutku podmetnuo mi je Iron Maiden i tvrdio da je u pitanju Steve Reich. Shvatio sam da mašine preuzimaju kontrolu nad našim sudbinama i odahnuo u saznanju da će naša budućnost biti sličnija Terminatoru nego za mene uvek precerebralnom Blade Runneru.

Nakon što sam skinuo slušalice, shvatio sam da je iza mene seo Boris Kovač koji je i sam morao nečim da ubije vreme do početka svirke. On se odlučio za zviždukanje, potvrđujući da nema lošeg mesta za čoveka koji je rešio da predano vežba i unapređuje svoj muzički izraz.

Konačno, posle uobičajeno smirene najave Bojana Đorđevića na binu su izašli Sparks. Peter Evans i Tom Blancarte verovatno znaju zašto su uzeli za svoj bend ime koje već više od tri decenije koristi jedan mnogo poznatiji bend, ali nisu se potrudili da to ikom objasne. Ovo zna i da se osveti. Tako su na zagrebačkom festivalu nedavno u najavi koristili fotografije onih drugih Sparksa, na šta je organizaciji pažnju skrenuo Lukatoyboy. Isti mi je priznao i da je danas veći deo dana proveo šetajući se sa Evansom i Blancarteom po gradu i da im je bilo ’baš lepo’. Pitao sam se kako će to uticati na kvalitet njihovog nastupa.

Pokazalo se da je bilo blagorodno. Nastup Sparks je bio verovatno najbolje otvaranje Ring Ring festivala u pisanoj istoriji, a svakako najbolje u poslednjih nekoliko godina. Pre početka svirke pitao sam se je li odabir zaista tvrdokornih improvizatora za prvi koncert dobra ideja ali ispalo je da će do kraja ovogodišnjeg Ring Ringa muzičari morati žestoko da se potrude da bi dostigli kvalitet i intenzitet nastupa Sparksa.

img123/1056/l1fd88c090799f88ea6dbcfir2.jpg

Blancarte i Evans su krenuli furiozno i u istom maniru nastavili sledećih pedesetak minuta. Ovo je bila potpuno old skool slobodna improvizacija, sa minimalnim korišćenjem savremenih elektronskih pomagala (jedino je Blancarte na svoj kontrabas imao priključenu volume pedalu. Evans većinu vremena nije čak ni svirao na mikrofon), ali sa maksimalnim korišćenjem opsega zvuka koji može da se iscedi iz klasičnih instrumenata. Blancarte na kontrabasu, sa asortimanom gudala i palica, i Evans na pikolo i običnoj (?)trubi bacili su se u uragansku improvizaciju sastavljenu od snažnih, grčevitih epizoda, povezanih u velike, uverljive celine.

Ovo je zaista zabavna muzika, iako se vrlo retko svodi na humorističke napore. Blancarte i Evans su iz sasvim očiglednih razloga rešili da uzmu identitet pravog benda za ovu avanturu jer je ovo veoma čvrsto oblikovana improvizacija, gotovo bez ikakvih praznih hodova, u kojoj muzičari ne samo da slušaju jedan drugog već komuniciraju skoro telepatskom brzinom. Mnogi su ovde zajednički nastupi odrađeni i Evans i Blancarte dele isti jezik, sastavljen od silnih i silovitih incidenata koji su zaslepljujuće brzi, zbunjujuće logični i koji se pretapaju jedni u druge nestvarnom lakoćom. Ova muzika je skup karikatura ’prave’ muzike, skup njenih ostataka, pervertiranih skica i nerealizovanih fantazija, a opet se ne da svesti na prostu dekonstrukciju. Ona, svojom brzinom i žestinom, svojom ubeđenom ozbiljnošću i anarhičnim humorom nadilazi nivo proste refleksije na mejnstrim i dostiže ravan slobode, svet jezika koji nastaje u istom trenutku dok se njime pevaju pesme i pričaju priče.

Ne da su Sparks imali nameru da nam podare zaokružene narative. Improvizacija ovog tipa je najbolja kada se gradi u sitnim celinama, u srećno pogođenim fragmentima rečenica koje, snagom volje, inspiracije i uz malo sreće lako mutiraju jedne u druge pre nego što stigne kelner da naplati račun. Blancarte i Evans su baš ovo uspevali da rade nešto manje od sat vremena, beznaporno produžavajući improvizacije i na po dvadeset minuta, uklapajući ton, boju, teksturu, dinamiku onako kako se to događa samo u crtanim filmovima i najboljim improv sešnovima. Konačno, završili su naglo kao što su i počeli, mislim najpre zato što je Evans čuo da je nekom iz publike zvonio mobilni telefon.

img123/1295/peterevanshs3.jpg

Publika je, sasvim razumno, reagovala urnebesnim aplauzom, insistirajući na bisu. I dobili smo ga, mada je ovo verovatno bio najkraći bis u istoriji žive muzike, ne prešavši više od trideset sekundi mikroskopski sitnih i kao igla oštrih muzičkih gestova. Treba otići kada si na vrhu, zaista, a Sparksi su prosto odjurili sa bine i ostavili nas gladnim za još ovako dobre, totalne muzike.

Nažalost, sledeći nastup je bio možda i najgori nastup u istoriji čitavog festivala.

Mezei Szilard je jedan od istaknutijih domaćih pregalaca na polju free jazza i free improva i njegov dosadašnji rad na Ring Ring festivalu bio je vrlo zadovoljavajućeg kvaliteta. Večeras je sa svojim kvartetom The Freak Lip Kill Band izvodio soundtrack za film Ane Isabele Ordonez po imenu Shades of Jazz on Noir. Na papiru, ovo je zvučalo kao vrlo zanimljiva ideja: dati (polu)improvizovan komentar i dopunu mitološkoj atmosferi noir filmova jedne od najvažnijih era iz doba kinematografije, povezati jazz ukus vremena od pre pola veka sa savremenim idejama o slobodnoj improvizaciji. Čak je i Boris Kovač iza mene komentarisao kako bi ovo trebalo da bude zanimljivo.

U praksi, međutim, ovo je bio analni prolaps u slou moušnu. I za isti, nažalost, možemo kriviti jednako i film i muziku (mada film za dlaku više). Evo kako i zašto:

Istini za volju, sama muzika nije bila loša. Ne da se ovde čulo puno džeza, Szilardova ekipa (on na violi, po jedna devojčica na klaviru i flauti, te kontrabasista) je svirala nešto bliže modernističkoj kamernoj muzici, uglavnom atonalno, ekspresionistički. Nije da nisam čuo ništa bolje od ovoga u životu, ali bilo je tu lepih momenata komunikacije i, ako je kao celina možda sve bilo malo previše školski cerebralno, ne mogu da kažem da neke epizode nisu bile vrlo uspele. Međutim, odnos muzike i filma je bio u najmanju ruku problematičan. U najveću ruku, bio je neprijateljski.

img123/5373/gildashadeseventfullve8.jpg

No, možda najveći problem bio je sam film. Nisam filmski kritičar (hvala Alahu, kažete vi) ali ako je ovo ono što se u Njujorku danas smatra avangardnom kinematografijom, onda, jebiga, zaslužuju taj Holivud koji imaju. Doktorka Ortez je film sastavila montiranjem nekoliko desetina scena iz američkih i francuskih noir filmova četrdesetih i pedesetih (i, dođavola, tridesetih i šezdesetih, iako to press materijal filma izgleda ne zna) i u njenom postupku nisam uspeo da vidim ni najmanji autorski napor. Redosled scena, kombinovanje tona, dinamike i emocija, sve ovo je delovalo potpuno nasumično, sa arbitrarnim prelazima iz scene u scenu za koje nisam uspeo da nađem objašnjenje ni na estetskom nivou ni na nekom meta/ kritičkom nivou. A pošto pričamo o scenama koje su gotovo redom sve sama remek-dela osvetljenja, senke, likovne geometrije, ekspresivne glume, u kojima ikone poput Edwarda Robinsona, Humphreyja Bogarta, Roberta Mitchuma, Lauren Bacall, Burta Reynoldsa, Jamesa Cagneyja (dopuniti po želji) nadilaze okvire nametnutog klišea i izrastaju u istinski mitske ličnosti, o scenama, dakle, koje uspevaju da spoje trivijalnu potrošnu pop-kulturu i najčistiju umetnost, ovakav njihov tretman je u najmanju ruku lenj, a, ako ste emotivni, onda i uvredljiv.

Ortezova je napisala i neki narativ koji je prvo između scena a zatim i preko njih čitala neka prilično neubedljiva glumica (špica pominje dve naratorke, ali ja sam imao utisak da se sve vreme čuje samo jedan glas). Sam tekst nije loš po tonu, ali nema nikakav zaključak (naprosto prestane da se čuje oko polovine filma), nema vezu sa onime što gledamo i, kao što rekoh, nije odglumljen baš vrhunski.

img123/9176/4szmezcp2.jpg

Na sve ovo onda dolazi Szilardov bend sa muzikom koja naprosto nije uspela da angažuje i inače iseckan i nemušto sklopljen film u bilo kakvom smislenom dijalogu. Scene pred našim očima, čak i bez zvuka bile su bremenite emocijama, likovnošću, humorom, ali muzika koja ih je pratila niti ih je dopunjavala, niti ih je komentarisala, niti im se podsmevala. Najgore od svega, većinu vremena muzika kao da film nije ni primećivala. Odsustvo bilo kakvog odnosa između tempa, dinamike ili raspoloženja na platnu i onoga što smo mogli da čujemo je bilo zbunjujuće i prilično frustrirajuće. Kada se u par momenata i mogla primetiti sinergija između dva nažalost veoma odvojena medija, činilo se da je to slučajno. Primer: prvi put kada sam zapazio srećan spoj muzike i slike bio je u sceni kada Simone Signoret i Vera Clouzot u Clouzotovom remek-delu Diabolique dave u kadi Paula Meurissea. Međutim, scena se završila i bila zamenjena nečim sasvim devetim a muzika se nije promenila. Dvadesetak minuta kasnije, videli smo i finalnu scenu Diaboliquea, scenu koju je moguće čitati kao do gađenja zastrašujuću ili gotovo parodično smešnu, a koju je muzika potpuno ignorisala, zabavljena nekakvim dobacivanjem tonova sa jednog na drugi kraj bine.

Shades of Jazz on Noir je propuštena prilika. Kao projekt, ideja, kao smela kombinacija koncepata i izvođačkih tehnika na ovom festivalu ona je zaslužila mnogo više od nedorađene, mlitave izvedbe koju smo dobili. Više sreće u narednim projektima.

Irene Schweizer i Omri Ziegele; Jean-Luc Guionnet i Seijiro Murayama

Pripremajući se za izlazak igre Street Fighter IV najavljen za ovu godinu danas sam dosta ekstenzivno igrao Street Fighter Alpha 3. Ne zato što je ovo verzija Street Fightera koju najviše volim, već zato što je ovo (barem za mene) ubedljivo najteži Street Fighter od svih. To znači da mi ova igra na najbolji način unapređuje razmišljanje i podstiče na poboljšavanje tehnike i taktike. Ne da mi to iole ide od ruke, sa mojom nepostojećom koordinacijom oka i ruke i refleksima mrtvog (i pojedenog) konja, igranje SFA3 je jedno postiđujuće iskustvo. Tako je moja žena nekoliko sati iz druge sobe slušala psovke, krike nemoći, pretnje, jecaje poniženosti. Počeo sam da mislim da njeno predlaganje razvoda možda postaje više od humorističke razbibrige…

Dakle, Irene Schweizer… U pitanju je svakako jedna od najvažnijih pijanistkinja u free jazzu, a bez diskusije najvažnija švajcarska jazz muzičarka ikad. Irene Schweizer je tokom poslednje četiri decenije ne samo delila stejdž sa najvećim imenima ove muzike već je i mnogo učinila na polju politike polova u jazzu i uvođenja radikalnijeg (feminističkog) razmišljanja u ovu muziku. To da politika u njenom slučaju nikada nije zasenila muziku je njena velika vrlina, a putanje koje je istraživala svo ovo vreme spadaju u radikalno krilo free jazza, čime je zaslužila i poređenja sa Cecilom Taylorom (sa čijim je najboljim bubnjarem, Andrewom Cyrillom i nastupala i snimala).

img145/8287/schweizerit0.jpg

Međutim, duo sa Omrijem Ziegeleom, sa kojim je snimila album ’Where’s Africa’ je zamišljen kao prilika za osvrtanje unazad i odavanje pošte velikanima koji su udarili temelje modernom jazzu. ’Where’s Africa’ se ovih dana dosta vrteo u mojoj kancelariji jer je u pitanju veoma prijatna kolekcija kompozicija ljudi poput Theloniusa Monka ili Dona Cherryja, odsviranih sa puno ljubavi i strasti.

Schweizerova i Ziegele su večeras svirali ovaj materijal, dajući publici Ring Ringa šansu da uživa u harmoničnoj, veseloj muzici iz koje je izrasla čitava jedna kultura u poslednjih pola veka. I publika je uživala. što se čulo. A kako i ne bi: Švajcarci (Schweizerova na klaviru, Ziegele na saksofonu) sviraju lepršavo, sa posvećenošću ljudi koji hodaju vrtom koji su posadili Bogovi ali i sa jasnom slikom kako žele da interpretiraju njihove reči. Muzika, zahvaljujući instrumentariju po definiciji zvuči neagresivno i raspoloženo, a Ziegele i Schweizerova u njoj naglašavaju blues komponentu dovodeći melodije i atmosferu u prvi plan.

img145/512/ireneschweizer1hx3.jpg

Irene Schweizer je zastrašujući pijanista. Pre svega jer svira zaista mnogo nota ali ni jednu jedinu previše. Njena tehnika je beznaporna, zvuk prozračan, solaže prepune života i radosti. Sa svoje strane, Ziegele se sam prijavio da svira previše nota (’Don Cherry svira bolje od mene jer svira manje nota. Ali kad još malo omatorim i umudrim se, i ja ću da smanjim’), ali njegov ton je vrlo prijatan a tehnika razigrana, čak i razuzdana. Nema sumnje u to da on pomalo suviše afektira, stalno se trudeći da teme podvuče ispadanjima iz registra i povremenim vokalizacijama, ali ovo je samo još jedan dokaz da stereotip belog nerda koji pokušava da bude crnac nije vezan samo za hip-hop, niti je iz njega uopšte potekao. Razume se, skoro nikome to nikada nije pošlo od ruke, pa ne polazi ni Ziegeleu. Uostalom, zamislite kako je krajem prve decenije dvadesetprvog veka biti sredovečni beli muškarac koji pije vodu a truditi se da zvučite kao crnac u svojim dvadesetim u vreme borbe za građanska prava i hladnog rata koji se istovremeno pali na Lenjina i Islam, dok svira u baru koji mu deluje kao centar kosmosa koji se stalno širi, razvaljen od alkohola i duvanja. Shvatamo da je to teško, pa opraštamo.

img145/5098/duofotokartesc8.jpg

Ono što je teže oprostiti je to da Ziegele naprosto previše priča. I to velikim delom o tome kako je svestan da previše priča na koncertima. Ako ništa drugo, engleski mu je izvanredan za jednog Evropljanina, ali što je mnogo mnogo je. Nije zapravo problem ni u količini, čak ni u samom sadržaju priče (deo toga odnosio se na objašnjenja zašto njih dvoje sviraju jazz i zašto baš ove pesme), već pre svega u usiljenom humoru i višku objašnjenja. On ipak bolje svira nego što priča (i to je rekao), ali kada je u jednoj pesmi (koju je napisao jedan južnoafrički muzičar čije mi ime izmiče) krenuo sa pevanjem, e tu mi se digla kosa na glavi. Njegovo pevanje na albumu je bilo, hm, slabo, ali ovde me je prosto bila sramota od njegovog isforsiranog humorisanja i pevačkog objašnjavanja kako su oni čitavog života želeli da budu crnci…

No, sve su ovo sitnice, ovo je bio veoma prijatan nastup, možda čak i iznenađujuće prijatan za nekoga ko od Ring Ringa očekuje surovi hardcore…

…ali upravo to je usledilo u drugom nastupu.

Seijiro Murayama spada u prilično elitnu ekipu. Dovoljno je reći da je bio jedan od osnivača legendarnog benda Fushitsusha. Poslednjih godina bavi se mnogo tišom i svedenijom muzikom, a najnovija saradnja je baš ova sa francuskim saksofonistom Jean-Lucom Guionnetom.

Moram da priznam da mi je slušanje živog snimka ove dvojice muzičara u danima pred festival malčice probudilo sumnje. Naime, njihovo viđenje minimalne improvizacije (muzike koju, ako ste iz Japana možete zvati onkyo, ako ste iz Evrope možete je zvati reductionism, a mi ćemo je zvati minimalnim improvom ili redukcionizmom) mi je delovalo malo artificijelno, pomalo naučeno, suviše svesno efekta kome se teži (a svest o efektu ili cilju je pogubna za, jelte, bilo kakvu zen praksu u koju ova vrsta muzike definitivno spada). Nije sad da je to zvučalo skroz užasno, ali opet, malo je potrebno da se lampice za uzbunu popale u mojoj kući.

Elem, njihov večerašnji nastup nije uspeo sasvim da mi razveje sumnjičavost ali bilo je u njemu dovoljno lepih detalja da odem zadovoljan iz Rexa.

Murayama i Guionnet su nastupili na podu sale, odričući se privilegije bine i samo izdaleka koristeći dva ambijentalna mikrofona koja su jedva hvatala njihove instrumente. Ovo je bio ekstremno minimalan set, toliko hardcore da se, naravno graničio sa apsurdom. Pre početka koncerta čuo sam dva muškarca iza mene kako govore kako su to ’neki Japanac i Francuz, to bi moglo da bude zanimljivo’ i pitao se koliko će ljudi izaći daleko pre kraja ovog nastupa iziritirano gotovo agresivnim nedostatkom muzike u konvencionalnom smislu.

img145/8113/guionnetcw1.jpg

Guionnet svira alt saksofon, a Murayama nastupa samo sa jednim dobošem, jednom činelom i nekoliko palica/ metlica (i jednim gudalom). Njihova muzika sastoji se od mnogo tišine (ne dovoljno, rekli su neki) (kad kažem ’neki’ mislim ’Luka’), mnogo stojećih talasa, proizvedenih pažljivim, odmerenim duvanjem u saksofon, blagih varijacija u amplitudi i boji, šumova proizvedenih trljanjem kože doboša, kuckanja o ram ovog instrumenta. Povremeni glasni zvuci – udarac u doboš, saksofonski krik – u ovakvoj muzici su provale nasilja, dramatični susreti sa bukom koja je mnogo interesantnija ovako okružena kontemplativnom mirnoćom nego u svom uobičajenom, svakodnevnom obliku.

No, naravno, problem ovakvih koncerata je uvek u izdržljivosti publike i stohastičkoj prirodi zvučnog pejsaža bilo kog prostora sa puno ljudi u njemu. Tople, iz tišine izranjajuće duboke saks-note i šuštanje metalnih vlasi metlice po ivici doboša morali su hteli ne hteli da u svoj muzički svet prihvate kašljanje, pomeranje stolica, prigušeni razgovor iz prostorije ispred sale, otvaranje i zatvaranje vrata, šum tekstila dok telo menja položaj, čak i kašalj nekog vro malog deteta. Još je John Cage išao na svesno istraživanje prodora nasumične buke sveta u tišinu muzike kao metafore mešanja života i umetnosti, no mislim da bi ovom nastupu prijalo manje komocije u sali. Kada su posle prvog dela seta svi smoreni i neprijatno iznenađeni napustili salu u stampedu, slušanje je bilo prijatnije.

I ima ovde zaista lepih momenata, ali ima i onih koji naprosto zvuče kao sviranje stila, ne same muzike. Nije da se takve stvari ne mogu očekivati: onkyo i redukcionizam su stari već deceniju i sasvim je razumno očekivati da će neki muzičari pristupati ovoj muzici više kao stilu. Murayama živi u Francuskoj i ima drugačije viđenje ove muzike od ekipe u Tokiju, pa i činjenica da nema profil na www.japanimprov.com nije preterano iznenađujuća. Kao ni ta da njih dvojica drže sat na podu ispred sebe da bi znali koliko treba da sviraju. Možete biti maliciozni i reći da je ovo dokaz da oni ovu muziku shvataju programski ili biti pozitivni i reći da je to zato da se ne bi zaneli i predugo zloupotrebljavali strpljivost publike.

U svakom slučaju, lepota minimalnog improva je na istom mestu na kome i njegova tvrdokorna hermetičnost: ovo nije, poput klasičnog improva muzika dijaloga i međusobnog angažovanja muzičara već pre svega muzika zajedničke meditacije. Muzičari ne treba da reaguju jedan na drugog, već da budu jedan drugi (ako mi dopustite ovakve zen glavolomije). Prošle godine su Capece i Nakamura pokazali kako to izgleda. Guionnet i Murayama su se dosta naradili da stignu do tog mesta. Prvih četrdesetpet minuta su bili prihvatljivi, ali nisam osećao inspiraciju. Bilo je tu i incidenata, i tišine, pa i nešto vrlo ukusno odrađene zajedničke svirke (sa dosta zanimljivim ritmičkim rešenjem) ali je ovo delovalo pre svega nameravano i naučeno.

img145/7550/murayamats4.jpg

Tek poslednjih deset minuta su pokazali kako stvari mogu da zvuče kada namere i egoi potonu, kada muzičari prestanu da sviraju i počnu da samo pomažu zvucima da se rode iz vazduha. Murayama je svirao činelu gudalom, proizvodeći prelepe zvonke dronove i modulirajući ih prislanjanjem vibrirajućeg metala na kožu doboša, a Guionnet je iz poigravanja prstima i dahom ušao u dugačke, spore tonove koji su interferirali sa glasom činele, odjednom otvarajući beskonačnost pred publikom u Rexu. Kraj nastupa je bio toliko lep, toliko spontan, nepretenciozan i avetinjski opčinjujući da ne mogu a da se ne pitam zašto njih dvojica naprosto čitav koncert ne baziraju na ovom pasažu. Ovo je bio trenutak u kome su stege naučene teorije i usvojenog stila naprosto zaboravljene i zvuk je postao baš ono što je muzika uvek trebalo da bude – čista magija u kojoj je vrlo lako izgubiti se. Hvala im na tih deset minuta.

Ken Vandermark i Tim Daisy; Oval

Izborni je dan. Po ko zna koji put nacija rešava teške dileme odlaskom na birališta, glasajući za ljude koji će tokom naredne četiri godine savijati grbaču kako bi svima nama bilo što je bolje moguće. Sačuvaćemo Kosovo, iskoreniti korupciju, pospešiti natalitet, a Beograd će dobiti više mostova nego što je ikada u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji imao. Ili bar tako tvrdi teorija.

U praksi, proveli smo veče slušajući avangardnu muziku i razmišljajući o lepim umetnostima. Neki bi to nazvali dekadencijom, a neki očuvanjem zdravog razuma, sreća pa se još Niče setio da nas poduči kako više ne postoje činjenice već samo tumačenja.

Dobro, Ken Vandermark… Sigurno ste o ovom čikaškom saksofonisti saznali sve što vas zanima čitajući intervju koji sam pre nekoliko dana okačio na ovom istom blogu. Za slučaj da niste, treba znati da je Ken jedna od vodećih figura savremene free jazz scene u Americi i na zapadu uopšte, da je čuvar vatre kad pričamo o strastvenoj, glasnoj muzici koja svoje korene vidi pre svega u avangardnom jazzu šezdesetih. Vandermark ima više muzičkih projekata nego što bih mogao da nabrojim u petnaest minuta zgusnutog nabrajanja, a jedan od njih je i kvintet sa kojim je snimio nekoliko jako dobrih ploča. Bubnjar tog kvinteta, Tim Daisy je večeras bio Kenov saborac u bici za osvajanje srca beogradske publike.

Ovih dana sam dosta slušao Vandermarkov i Daisyjev albim ’August Music’ i zaključio da je to svakako opojno dobra ali pomalo programski pravljena free jazz muzika. Nije sad to neki ozbiljan greh, na kraju krajeva, vreme novih, fantastičnih otkrića u ovoj muzici ostavili smo za sobom još pre pola veka. Vandermark i Daisy free jazzu pristupaju kao stilu, kao postojećoj tradiciji i to što deo njihove muzike zvuči kao sviranje forme (pa makar i slobodne forme) umesto kao duhovna revolucija nije nešto zbog čega treba provoditi neprospavane noći. Ali ga treba biti svestan. Naime, utoliko jače od muzičara očekujem da se trude kako bi uživo pokazali da je ono što sviraju zaista potpuno proživljeno, a ne samo usvojena formula do koje su drugi došli krvareći.

Posle odgledanog nastupa čikaškog dvojca mogu sa zadovoljstvom da zaključim da, iako se i dalje primećuje pomalo školske forme kod ovih momaka, to nije umanjilo uživanje u njihovoj muzici. Svirka je krenula posle jednostavne najave, bez ozvučenja i mikrofona, direktno sa poda sale, sa publikom na svega par metara od muzičara. Ken je u intervjuu govorio o značaju intimnosti na svojim nastupima i o prenosu malih muzičkih gestova i ovde je u praksi i potvrdio svoju filozofiju. Ovo je bio vrlo čist, vrlo neposredan nastup, bez poziranja i mudrovanja, ispunjen surovom, rafiniranom svirkom.

img87/6364/broetzmannpliakaswertmuuz9.jpg

Početak prve kompozicije bio je furiozan. Tim Daisy je opasan bubnjar koji freetime ritmove svira uraganskom brzinom, koristeći gravitaciju i elastičnost površina u koje udara sa nestvarnom snalažljivošću. Njegova muzika je strahovito brza, strahovito dinamična, ali se u njoj svaki udarac čuje a svaki dodir palica/ metlica/ maljica sa kožom ili metalom ima svoje mesto i pada baš tamo gde treba. Sa svoje strane, Vandermarkovo sviranje tenor saksofona je naravno krajnje ekspresivno, sa puno debelih, masnih tonova i puno primalnih krikova. Vandermark retko odlazi u overblowing histeriju koja je postala neka vrsta mode posebno među alt saksofonistima free muzike u poslednjih dvadesetak godina, njegov ton je prizemniji ali ne ravan. Ima tu puno strasti. Pri kraju prve kompozicije njih dvojica su prešli u neku vrstu razigranog groovea sa fanki prelivima koje Vandermark ume odlično da odradi i ovo je publiku možda malo prepadnutu urnebesom iz prvih nekoliko minuta definitivno pridobilo.

Posle ovoga smo na smenu dobijali bučne, ekspresivne kompozicije i tiše komade u kojima je Daisy pokazao da je jednako dobar i sa sitnim zvucima, šetajući se sa velikim autoritetom između raznih činela, zvona i drvenih delova bubnja. Vandermark je u ovim pesmama pleo tihe impresionističke sanjarije na klarinetu, efikasno potvrđujući kako volumen zvuka nije najvažnije oružje ovog dvojca. Posebno je impresivno bilo videti razumevanje prirode struktura koje sviraju među dvojicom muzičara. Jasno je da su mnogi od muzičkih elemenata koje smo večeras čuli rezultat mnogobrojnih zajedničkih svirki a ne spontane inspiracije trenutka, ali to nije umanjivalo užitak. Savršeno odmerena grupna dinamika, ukusni prelazi iz dela u deo, ovo je bila onoliko dobra kombinacija slobode i discipline koliku se možete nadati da ćete ikad čuti.

U improvizaciji koja se ne stidi upadanja u melodije uvek postoji opasnost da će sloboda improvizacije biti ograničena fokusom na melodiju a melodije trivijalne jer ih treba smišljati spontano. Vandermark se ovde iskazao sa nekoliko jednostavnih ali zaista efektnih tema koje su delovale kao da su stvarno izrasle iz improvizovanja na licu mesta a Daisy ih je majstorski ispratio. Jednom rečju – trijumf, i publika u Rexu je ove momke zasluženo ispratila ovacijama.

Posle ekspresivnog, glasnog jazza, red je došao na nešto sasvim različito. Markus Popp već više od deceniju i po kao Oval pravi prilično naprednu elektronsku muziku i, može se reći da je, sa svojim ranijim radovima, u kojima je semplovao preskakanja namerno oštećenih CD-ova i od toga pravio avetinjske kompozicije, udario temelje tzv. ’glitch’ estetici u savremenoj elektronici. U međuvremenu se ova muzika razvila u nekoliko pravaca, a Popp se poslednjih godina bavi pisanjem sopstvenog softvera koga i koristi za snimanje ploča i držanje koncerata.

Može se reći da je Poppova muzika, od kada ima pristup brzim računarima i velikim količinama RAM-a (u poređenju sa ranim Ovalom gde se oslanjao na fizički pripremljene CD-ove i semplere sa svega par sekundi raspoložive memorije) postala znatno infantilnija i haotičnija nego na početku. Ne treba ovo nužno shvatiti kao negativnu kritiku. Infantilnost i haotičnost znaju da budu dobre, zavodljive, zanosne. Međutim, na osnovu večerašnjeg nastupa rekao bih da Poppu nedostaje malo uredničkog duha. Nije tajna da je njemu važniji proces od krajnjeg rezultata (videti njegove intervjue ili press materijale/ manifeste dostavljene uz poslednja dva albuma) i dok je ovo sasvim okej ideja za neku vrstu istraživačkog ili naučnog rada, ne znam koliko je zgodna za realizovanje pred publikom, barem na način na koji to Popp radi.

Konkretnije rečeno, Oval u ovoj inkarnaciji (dva laptopa, mikseta, možda još neka kutija, nisam prilazio stolu, mrzelo me) ima previše zvuka na raspolaganju. Rani Oval je morao da se snađe sa gomilom kratkih semplova i njihova organizacija je znala da iznedri neke zaista omamljujuće kompozicije. U koncertnom kontekstu, ovaj nemački junoša kao da je nameran da nas obori s nogu zapljuskujući nas talasima stalno promenljivog zvuka.

Ako ništa drugo, Popp barem ne sedi dok svira. Laptop muzičari često izgledaju kao da čitaju svoju poštu dok kompjuteri marljivo vrte unapred pripremljene zvukove. Kao kontrast ovome, Popp skakuće oko svojih računara, gleda u ekrane razrogačenih očiju, teatralno okida semplove, smeška se. Ima tu dosta glume, ali ne mari, makar ga nije dosadno gledati.

Muzički, međutim Poppu treba znatno više discipline. Njegov set sastavljen je od oko dva tuceta haotičnih celina koje prelaze jedna u drugu uglavnom pre nego što su stigle da se razviju iz stadijuma zamisli u stadijum realizovane muzičke skulpture. Ima tu puno melodija sakrivenih ispod naprednih digitalnih filtera, ima ritmova koji se sapliću i upadaju u bare distorzije, elektronski vetrovi šibaju unaokolo po stereo predelu ispred naših lica, povremeno se začuje i po neki pravi instrument, pre nego što nestane u oluji uzvitlanih krckanja i jecaja semplova prekinutih pre nego što su uspeli da kažu šta imaju.

img87/659/markuspopprj6.jpg

Dok je ovakav pristup živom nastupu zabavan prvih par minuta, posle tog vremena, kada se uho navikne na paletu zvukova, počnete da shvatate da Popp zapravo nema pojma šta bi sada uradio sa svim ovim zvukovima. Kao žongler koji uspeva nekoliko sekundi da drži u vazduhu čak petnaest loptica i Popp zna da se sa ovolikim haosom pod svojim prstima može igrati samo ograničeno vreme. Ne znam kako bi se žongler izvukao iz ovakve situacije, ali Popp sve rešava time što trenutni set zvukova naprosto zameni novim. Onda ponovo jedno minut i po imamo igru novom gomilom ideja i pre nego što one uspeju da se razviju u strukturu koja se nagoveštava, bivaju zamenjene novom gomilom.

Poppova muzika je dakle serija malih epizoda koje obećavaju mnogo više nego što imaju vremena da isporuče a njegovo nestrpljivo traganje za nečim vrednim trajanja je pomalo iscrpljujuće. Ipak, u nekoliko momenata muzika ipak stiže do nešto dubljih voda, uspevajući da se otisne malo dalje od obale i u svom beskonačnom elektronskom okeanu pronađe ostrva smisla i lepote. Da sam ubacio još samo jednu metaforu vezanu za vodu i okean, verovatno bi sad neko došao da me išamara.

Poenta je da Popp može, pokazao je da može da svoje zvukove ostavi haotičnim a opet da ih organizuje tako da porode i neke lepe, ništa manje bučne, ništa manje distorzirane slike. Nešto iza polovine nastupa imali smo nekoliko minuta sempla koji je zvučao kao havajska gitara, kombinovanog sa saplićućim glitch ritmom i distorziranim hučanjima. Pri kraju se moglo čuti nešto što je ličilo na robotizovani tarzanski krik a ritmovi koji su na njega nalepljeni bili su dobri. Više ovakvih momenata i koncert Oval bio bi znatno više zadovoljavajući.

No, i ovako Popp je dobio vrlo jak aplauz što valjda znači da je naša publika zadovoljna i malim. To što je aplauz vrlo brzo utihnuo i što ga niko nije zvao na bis ipak nešto znači. Ili ja to samo fantaziram. Vidimo se sutra.

Puma i Christian Fennesz

Ovo veče je bilo ubedljivo najbučnije na ovogodišnjem festivalu, uz dobru šansu da tako i ostane, sem ako nas Belgrade Noise Trio ne iznenadi prevazilaženjem samog sebe.

Prvi su nastupali Puma, norveški trio mladih improvizatora koji potvrđuju da je u ovoj zemlji, srećnoj i izvan Evropske Unije, bučni free improv živ, zdrav i srazmerno popularan. Puma (pretpostavljam da su ovo ime uzeli jer je ime Pantera već bilo zauzeto) su čvrsti poklonici ideje da bez buke nema nauke, a ni muzike, pa je shodno tome i njihova scenska oprema sastavljena od kompletnog seta bubnjeva, te gitare i analognog sintisajzera koji su provučeni kroz nekoliko desetina pedala. Omladinci dosta poziraju dok sviraju, ali to je simpatično. Njihova muzika nastaje iz ružnih, preko svake mere isprocesovanih zvukova sintisajzera i gitare koji se ponavljanjem, variranjem i sudaranjem teraju na građenje nekakve spontane strukture. Dosta njima treba da se u ovom traganju pronađu, a bubnjar, dok se sve to dešava deluje prilično suvišno sa svojim neubedljivim milovanjem koža i gongova. Međutim, kada se konačno njih trojica pronađu u nekom komplikovanom trenutku u kome razdvojeni komadići buke stvore u vazduhu prisenak nekakvog demonskog groovea, e onda konačno Puma dolazi u svoju pravu brzinu i počinje sipanje buke i besa odsviranih bez ostatka, bez razmišljanja, bez rezervi.

img228/453/l31c19fd0d3e070fe16eb1frq7.jpg

Bubnjar zapravo vrlo dobro svira brutalne poliritmije, pa ako tu i nema elegancije i ekonomičnosti kakvu nam je juče demonstrirao Tim Daisy, to se nadoknađuje snagom i žestinom. Ostala dvojica mašu glavama i celim telima, gaze po svojim pedalama i teraju svoje instrumente da ciče, vrište i urlaju. Sve je to još uvek nedozrelo i u razvoju ali da ima šarma – ima, a u poređenju sa albumom koji su nedavno izdali može se primetiti znatan napredak učinjen u međuvremenu. Tako da slutim da će Puma imati svetlu budućnost i možda i dostići uzore kao što su Wolf Eyes, Death Unit ili zemljaci im Supersilent. Za sada njihova agresivna ekspresivnost deluje mladalački simpatično i uspeva da osvoji snagom i brzinom. Puma je najjača u onim trenucima kada se svira na ivici fizičkih mogućnosti i duhovne snage. Poslednja kompozicija je čak bila i puna vrlo lepih rešenja, gde se videlo da ne mora sve da bude u glasnoći i težini, mada se u njima, naravno, završila. Publika je na sve ovo vrlo dobro reagovala pa su omladinci ispraćeni sa bine lepim aplauzom, osmehujući se oko glave. Prijatno.

A ako je nastup Pume bila poplava nesputanog testosterona, posle toga došao je trenutak da dođemo u dodir sa svojom ženskom stranom. Kroz slušanje muzike koju je proizvodio muškarac u kasnim četrdesetim, naravno.

Christian Fennesz je svoj veliki prodor doživeo negde na prelomu milenijuma, kada je svoje vrlo zanimljive kroz laptop procesovane gitarske meditacije i dronove oplemenio melodijama, setom i nostalgijom. Album ’Endless Summer’ je bio konačni susret laptop avangarde i leftfield pop muzike, momenat u kome su Beach Boys susreli Glitch Boys i učinio je za Fenneszovu karijeru mnogo, odvajajući ga u procesu od izdavača Mego koga je svojim uspehom prerastao i lansirajući ga na transkontinentalnu seriju živih nastupa, koncerata, galerijskih performansa i improvizacija koja i dalje traje.

Moram da kažem da su svi albumi koje je od 2001. na ovamo snimio meni zvučali kao prilično bezbedna eksploatacija ideja koje su prvi put potpuno realizovane na ’Endless Summer’ mada ni jedan od njih nije bio zapravo loš. No, živi snimci su mi uvek delovali bolje, malo smelije i zrelije i zbog toga sam sa dosta pozitivnih predrasuda čekao večerašnji Fenneszov nastup.

I on je uspeo ne samo da ispuni sva moja očekivanja već i da ih u priličnoj meri prebaci. Naoružan gitarom, neizbežnim apple notebookom i miksetom, Fennesz je ceo nastup prestajao vrlo ozbiljnog, usredsređenog izraza lica, bez skakutanja i poziranja koje smo mogli videti kod nekih drugih izvođača. Istovremeno je njegova gitara, proterana kroz kompjuter proizvodila ogromnu količinu buke. No, ono što Fennesza čini izvođačem zavidne popularnosti je sposobnost da talase abrazivne elektronske buke uvek ofarba nežnom melodijom koja se ni u nabjučnijim, najtežim momentima ne gubi. Fenneszova buka je topla, prijateljska i uvek proizvedena sa namerom da vas obuhvati, zagrli, zaštiti, ne da vas izazove, kazni ili povredi. Kroz nekih četrdeset minuta neprestane svirke, Fennesz se kretao od jednog do drugog belo usijanog krešenda, pažljivo nas vodeći kroz žicama skicirane sanjarije. To što su se sedišta ispod nas tresla a uši nam se parale pod naletima distorzije nije moglo da nas spreči da se sve vreme osmehujemo.

img228/4104/210706fennesz02450x300hh7.jpg

Druga stvar koju Fennesz ima na svojoj strani je to što, držeći se godinama istog koncepta, on uspeva da njegovu formalnu stranu pretvori u umetničko delo za sebe. Njegova muzika se sva zasniva na teranju gitare kroz toliko efekata da su rezultati često nepredvidivi i haotični. Puno tu ima parazitskih šumova i stohastičke buke, a Fennesz sav ovaj haos drži pod zavidnom kontrolom, puštajući šumove i buku da dišu, da se praćakaju u brzacima njegove distorzije, ali nikada da preuzmu kontrolu nad zvukom. Ovo je možda i pomalo autoritarno, i sigurno je u publici bilo onih koji su poželeli da Fennesz barem jednom izgubi kontrolu, da nagomilana hrpa zvučnog smeća obuzme čitavu muziku, no kada su stvari ovako odmereno lepe kakvima ih on pravi, ja nemam problem sa kontrolom. Naprotiv, mislim da Fennesz savršeno ume da oblikuje celine unutar svoje muzike, da pažnju posveti i prednjem i zadnjem planu, da dopusti idejama da se dovoljno razrade pre nego što ih majstorskim potezima prevede u nešto drugo. Možda sam samo omatorio, ali Fenneszov nastup mi je veoma blizu vrha među nastupima koje sam do sada odgledao na ovogodišnjem festivalu. No, sutra dolaze Akiyama i Nakamura…

Tetuzi Akiyama i Toshimaru Nakamura; Belgrade Noise Trio

’Hajde da promenimo imena’, rekao sam danas za ručkom svojoj ženi. ’Ti možeš da budeš Koviljka a ja ću biti Goran. Uvek sam želeo da se zovem Goran.’

’Ti misliš da bih se ja udala za čoveka koji se zove Goran?’ upitala je ona, dosta zlobno.

Uzaludna su bila moja objašnjenja lepote etimologije ovog imena i činjenice da sam kao dete zamišljao da svaki Goran sve vreme gori i time ima status skoro pa superheroja… Bio je ovo očigledan neuspeh.

Pomislio sam da bi jedino nastup najmanje dvojice radikalnih azijskih muzičara mogao stvari da koliko toliko dovede u red. Kako to ponekad sudbina zna da uredi, baš se tako i dogodilo…

Bilo je interesantno gledati ko sve sedi u publici ovo veče. S obzirom da je prvi nastup bio na samoj granici podnošljivosti, ukoliko očekujete iole konvencionalniju muziku, a da se u drugom radilo o u najboljem slučaju nadolazećoj lokalnoj atrakciji, mora se priznati da je gledalište bilo solidno popunjeno pa čak ni da prosek godina nije bio zastrašujuće nizak. Bilo kako bilo, oni koji su došli da gledaju nastup Akiyame i Nakamure su skoro sigurno dobro znali šta ih čeka.

Akiyama je već jednom nastupao u Beogradu, u okviru izvesne izložbe fotografija u SKC-u prošle godine i to je bio nastup koga niko koga ja poznajem nije gledao. Pa ni ja. (Pitanje je naravno, koliko ja sebe poznajem, ali o tome drugi put.) (Moja žena, eto, misli da ne bi od mene dobijala svu ovu nežnost i pažnju kada bih se zvao Goran. Nomen est omen, kao da želi da mi kaže.) S druge strane, Toshimaruu Nakamuri je ovo već treći nastup u Beogradu, gde je prvi put nastupao još 2000. godine na Ring Ring festivalu i oborio nas s nogu tada još uvek novim i egzotičnim onkyo redukcionizmom, muzikom toliko minimalnom i svedenom da većinu vremena niste sigurni ni da postoji. Prošle godine je nastupao sa Argentincem Lucianom Capeceom i potvrdio svoj tvrdokorni, do krajnosti iskreni pristup proizvođenju zvuka sa jedinom namerom da taj zvuk snagom volje pretvori u muziku.

Nakamura je, naravno i večeras nastupio koristeći samo svoju miksetu-bez-inputa, odnosno miksetu čiji su izlaz i ulaz povezani jedan na drugi, a Nakamurino sviranje se sastoji u kontrolisanju proizvedenog fidbeka. Kao kontrast njegovoj koliko-toliko elektrificiranoj postavci i proleterskom kačketu koga ne skida već godinama, Akiyama je svirao sa crnim šeširom na glavi koristeći samo i jedino akustičnu gitaru.

img217/3521/takiyamanq0.jpg

Akustična gitara u onkyo kontekstu nije redak instrument, treba samo da se setimo da je jedno od najvećih imena ove scene Taku Sugimoto koji gotovo isključivo svira akustičnu gitaru poslednjih 7-8 godina. Kombinacija čistih sinusoidnih tonova Nakamurine mikrofonije i čistih tonova akustične gitare samo naizgled deluje kao neprirodan, na silu uklopljen par. U praksi, Akiyama i Nakamura su toliko udobno sarađivali kao partneri da je ovo na momente delovalo kao džem sešn. Izvanredno spor džem sešn sa svega par tuceta zvukova tokom više od pola sata muzike, ali ipak, u poređenju sa prošlogodišnjim nastupom sa Capeceom, ovde je bilo manje spontanosti a više zajedničkog razumevanja filozofije muzike.

Što ne mora da bude dobro, naprotiv, na momenat sam se zaista uplašio da ovaj nastup može da ispadne samo jedna laka stilska vežba u redukovanoj muzici, toliko su prirodno Akiyama i Nakamura svirali zajedno. Ipak, ova dva muzičara nisu zainteresovana za bilo kakav crowdpleasing ili stilizacije. Posle svega, njihova svirka je bila prirodna, ali ne i uvežbana. Nakamura je prošao kroz uobičajen spektar šuškanja, insektoidnih visokih tonova, distorziranog šuma, opiljaka buke koji su ispadali iz njegove miksete. Gradio je minijaturne skulpture u vazduhu i nemilosrdno ih uništavao nevidljivim pokretima prstiju na potenciometrima, nadasve je umeo da proizvodi tišinu kada nije osećao da išta treba da doda ambijentu sale Reksa.

U isto vreme, Akiyama je povremeno nežno, povremeno grubo, agresivno, okidao i čupao svoje žice. Pojedinačni tonovi koje je proizvodio imali su vremena da se uzdignu iznad Nakamurinog šuma, da polako tonu natrag u tišinu. Da budu upamćeni. Da ostane vremena za kontemplaciju o sledećem tonu. Koji bi možda došao, a možda i ne bi. Nije ovo muzika određene strukture ili dinamike, ona nastaje onako kako haotičnost života i postojanja nalaže, svaki put različito. Akiyama je mnoge tonove progutao, nameštajući prste po vratu gitare, samo da bi naprosto prećutao momenat u kome ste očekivali okidanje. Nakamura ga je slušao i pratio.

img217/8287/toshimarunakamurayj1.jpg

Najveći dokaz autoriteta ove dvojice muzičara i apsolutne čistote, samim tim i lepote njihove muzike je upravo to kako su se pratili i dopunjavali, svesno se ograđujući od gotovo svakog konvencionalnog muzičkog jezika. Nije ovde bilo ni ritmičkih ni harmonijskih dijaloga. Umesto njih, zvuci su stajali sami za sebe, u neporecivom odnosu, estetskom, pre svega, možda i simboličkom ako ste dovoljno maštoviti, ali nikada u nastojanju da budu više od prostih događaja koji daju siluetu uređenosti u uobičajenom haosu našeg postojanja. Čak i kada je Akiyama učestalije svirao svoje tonove, tvoreći jednostavne melodije, ovo nije ostavljalo utisak građenja ikakve ’pesme’. Bili su to samo zvuci koji su se u tom trenutku zgodno, prirodno, slučajno tako rasporedili.

Koncert je počeo bez pravog početka i završio se bez pravog kraja, insistirajući da smo čuli samo ono što mislimo da smo čuli i da smo možda propustili samo ono što mislimo da je možda bilo tu ili trebalo da bude. Ništa više ni ne treba da se kaže i niko ništa nije ni rekao.

I tako… posle demonstracije apsolutno spartanske uzdržanosti, došlo je vreme i za razuzdano preterivanje.

Belgrade Noise Trio prvi put gledam, mada sam njihovog gitaristu Wooa već gledao uživo i utisci su mi i dalje slični. Ovde ima mnogo talenta, mnogo strasti i mnogo prostora za unapređivanje. Neću ovim da kažem da je ovo na bilo koji način bio loš nastup, samo to da se u muzici BNT vidi mnogo više potencijala nego što trenutno žele ili umeju da realizuju.

Bubnjevi, bas, gitara, puno efekata, skoro pa konvencionalna postava za okruženje kakvo je Ring Ring. BNT su se oslonili na efekte da prostoru u sali podare mnogo više širine nego što je iko očekivao, bacajući jauke gitare po veštačkom i tamnom nebu iznad naših glava. Woo je čovek koji mene toliko podseća na Vincenta Galloa da mi to maltene ometa njegovo posmatranje. Ima puno harizme u tom čoveku (Woou, mada ni Gallo nije bez svojih kvaliteta), harizme indie rockera koji se otiskuje u svemir i u njemu pronalazi razna čudesa. Ostatak benda ga kompetentno prati.

Ime Belgrade Noise Trio donekle zna i da prevari jer bend, iako se u velikoj meri oslanja na lekovite efekte volumena i distorzije, ima svoje korene u post-roku devedesetih, u psihodeliji sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, u regeu i dabu, u naivnom, bučnom popu. Štaviše, večeras su nesumnjivo bili uspeliji kada su bili manje ’noise’ a više, hm, trio…

Odnosno, bend je definitivno bio ubedljiviji i kvalitetniji kada je svirao uvežbane groove komade. Ispadi ’čiste’ buke su delovali mnogo manje usmereno. Ali kako oni nisu bili u prvom planu (sem programski, u imenu), ovo nije preterano strašan nedostatak. I uostalom, ima vremena. Za sada, veoma su mi prijali psihodelični rok momenti (nalik na recimo Ozric Tentacles), izuzetno uspelo upadanje u reggae, gde je Woo imao priliku da demonstrira veoma zdrav pristup sviranju sintisajzera, te poslednja kompozicija sa svojom ucenjivački lepom pop melodijom koja je samo profitirala od moćnog volumena zvuka.

img217/2006/67437521pa2.jpg

Gostovanje saksofoniste Belgrade Yard Sound Systema, Jamala Alkiswanija je bilo lepo osveženje, ali ovde su se i najviše videle rupe u BNT građevini. Prvi komad koji su sa njim odsvirali bio je prilično neubedljivo improvizovan, sa nedovoljno snažnim poentiranjem i upadanjem u bučni freakout koji je najviše delovao kao zamena za istinsku zajedničku muzičku ideju. Međutim, druga kompozicija sa njim je bila još jedan groove komad sa izuzetno zapaljivim rifom sviranim na gitari i saksofonu i sa odlično odmerenim odnosom komponovanog i improvizovanog, pokazujući kojim putem bi možda ovaj bend mogao da ide.

Najuspeliji komad buke došao je na kraju poslednje kompozicije, kada se bend strmeknuo direktno iz prelepe pop melodije u surovo i zaista pravoverno bučanje,sa sve teatralnom ali šarmantnom Woovom scenskom mimikom. Bis na koji je izašao samo on, pruživši nam jednostavnu gitarsku kontemplaciju među odjecima, oblacima i maglinama je pokazao još jedan potencijalan pravac razvoja. Ali ima vremena, mladi su i oni a i mi. Sve u svemu, nastup koji me je ostavio sa pozitivnim ukusom u ustima i željom da pratim dalji razvoj priče.

Paolo Angeli, Antonello Salis i Hamid Drake, Gathering of Drumers

Dobro, nisam rekao kojeg vikenda ću napisati ovaj prikaz. Mada uvažavam da danas čak i nije vikend. Ali poklonjenom konju ne treba gledati u zube, velim ja uvek, čak i kad, kao u ovoj konkretnoj jezičkoj figuri ispadnem konj.

Dakle, poslednje veče ovogodišnjeg Ring Ring festivala je bilo veče… iz dva dela. Kao i sva ostala, hvala lepo. No, poenta ovog mog truizma je više u tome da se mogla primetiti oštra razlika u nivou uspelosti između dva nastupa. Srećom, za razliku od recimo prve večeri, ovde je drugi nastup bio znatno uspeliji nego prvi.

Od trija Paolo Angeli, Antonello Salis i Hamid Drake sam poprilično očekivao. Angeli je sa svojom sardinijskom gitarom snimio nekoliko zanimljivih albuma, jedan od njih i sa bubnjarem Hamidom Drakeom. A Hamid Drake je svakako jedan od najboljih aktuelnih (free) jazz bubnjara u gradu Čikagu pa i šire, na čitavom severnoameričkom kontinentu. Kad se ovoj kombinaciji doda i stara, iskusna kajla u liku Antonella Salisa, to zvuči kao recept za dobru zabavu.

I zaista, ako se gledaju pojedinačne epizode i momenti, ovaj nastup je ponudio mnogo toga lepog i dobrog. Problem je bio što to kao celina nije funkcionisalo na najbolji način. Angeli, Salis i Drake su se kretali negde između slobodne improvizacije, jazza i mediteranske narodn(jačk)e muzike. Nastup su započeli uz osmehe, apstraktnim zvukovima (Angeli je, recimo, bosim stopalima mesio plastičnu kesu, Salis je gužvao novine u unutrašnjosti svog klavira) i pozivanjem publike, koje je bilo više nego na i jednom nastupu ove godine da slobodno sedne na patos, tik pored njih. Publika je to i učinila pa je nastup i prošao u atmosferi prijateljskog sviruckanja uz vatru, osim što se ovde sviralo duže, zajebanije i glasnije nego što bi uz vatru (ili vutru) bio slučaj.

Mrzi me sad da opisujem kako su uklapani Angelovi uzdržani izleti na gitari (koja je inako pola vremena korišćena kao bas, pola vremena kao samo generator specijalnih efeata, a svega pola kao propisan harmonijski instrument), kako je Hamid Drake užasno atraktivan za gledanje, kao i za slušanje, jer je njegovo sviranje jako gesturalno i da njegov osmeh koji ga ne napušta ni jednom tokom nastupa ne deluje ni najmanje namešteno. Mislim, taj čovek ŽIVI muziku.

Uz njih dvojicu, Salis je ipak bio najraspojasanije muzičko prisustvo, premeštajući se od klavira na harmoniku i natrag, pevajući, kašljući, vrišteći, smejući se i čitajući naglas novine u mikrofon (Politiku, naravno, i to stranu sa poslovnim oglasima). Razume se da su sva trojica majstori svojih instrumenata i da su povremene razmene fraza i zvukova i njih same terale u iznenađeni smeh, a da je opet sve bilo zaokruženo prijatnom, za prosečno uvo sasvim slušljivom muzikom tople, mediteranske provinijencije. Proširenih tehnika je bilo – Drake je svirao razne afričke udaraljke, a Angelijeva gitara je ionako toliko nakićena raznim produžecima i dodacima da je pitanje može li se uopšte i dalje zvati gitarom – ali je atmosfera i dalje bila krajnje prijateljska i srdačna, daleko od nekakve avangardne strogosti ili nojzerske surovosti.

No, i pored svega, i pored zaista dobrog prijema od strane publike, ovaj nastup je bio pre svega predugačak, a zatim i bez jasne, dorečene vizije. Tri izvanredna muzičara koji se dobro zezaju i improviziju zvuči kao sjajan koncept na papiru, ali ovde je bilo jako mnogo praznog hoda, dugačkog lutanja međ’ oveštalim frazama koje svako od njih već automatski i bez razmšljanja svira, pomalo cirkuskog insistiranja na humoru… Posle četrdesetak minuta svirke je već bilo vreme da se lagano pakuju pinkle i da se mladići ispisuju nekim upečatljivim završnim komadom, ali su oni nažalost svirali još barem pola sata ako ne i jače. Ne kažem da se oni nisu dobro zabavljali a i publika je, kako rekoh, bila prilično dobro raspoložena, ali ovde se uprkos svemu još jednom pokazalo da manje često zna da bude više.

Potpuno suprotan primer dao je Pavel Fajt sa svojim orkestrom Gathering of Drummers. Ne samo što je bina bila raskalašno nakrcana svakom zamislivom vrstom perkusionističkih instrumenata, već je i njihov koncert bio divan primer teze da je ponekad više zapravo… više.

Inače je Beograd imao popriličnu sreću da je Fajt hteo da se smara sa dolaskom. Gathering of Drummers spaja ljude sa tri kontinenta (Azija, Evropa i Severna Amerika) i načelno se okuplja samo jednom godišnje, u jesen, kada svira nekoliko koncerata uglavnom po Češkoj i ne ide nikud drugde. Fajt je to i objasnio u intervjuu koji sam sa njim uradio a koga je objavio Danas, a čiju ću integralnu verziju okačiti ovde čim je pronađem, pa je bilo lepo znati da imamo posla sa prilično jedinstvenim događajem.

Za ovu priliku GOD je bio sastavljen od trojice Čeha, jednog Kanađanina, jednog Francuza i jedne Japanke. I uspeo je da digne zgradu Kulturnog centra Rex u vazduh snagom pravednog i snažnog udaranja u različite instrumente!! Uvek je lepo kada na Ring Ringu vidimo nastup na kome ne moramo da pazimo da ne tepnemo malo glasnije ili nedajbože prdnemo jer se pored jako tihe muzike svaki pokret, ma svaka pomisao, čuje. GOD su jedna zla ali beskrajno draga mašina koja kombinuje klasične i elektronske bubnjeve sa afričkim i brazilskim udaraljkama i čije su kompozicije demonstracija širine perkusionističke muzike. Iako je u njima ritam, naravno, osnovni element, ovo su bile kompozicije koje ne samo da teraju na ples (pomalo onemogućen stolicama u Rexu) već i obiluju prijatnim melodijskim asortimanom koji svojom jednostavnošću osvaja srca i tera osmehe na lice.

Bend je u par navrata bio razbijan na manje timove, pa smo gledali duete klasičnih bubnjeva i duele afričkih i brazilskih udaraljki, no, ovo su više bili trenuci predaha i glavni i najbolji deo programa je bio rezervisan za kolektivne, bučne, brze, potpuno neodoljive nasrtaje na bubne opne.

Nazvati ovu muziku etno-muzikom se čini kao logičan refleks, iako ona, naravno, ne može da se pripiše ni jednoj tradiciji i crpe svoju snagu iz ravnopravnog tretmana više klasičnih i modernih tradicija i škola. Njena osnovna komponenta, ritam, razdeljena je na nivoe, segmente, ćelije koje bismo mogli analizirati i pisati učene tekstove letnji dan do podne, ali za to nemamo ni potrebnu naobrazbu, niti je leto još zvanično došlo. Umesto toga, treba je slušati i u njoj uživati, a u njoj zaista mogu uživati svi, od najmlađih i najnaivnijih, pa do najstarijih, najučenijih, najblaziranijih. Ritam je, na kraju krajeva toliko elementarna stvar da je gotovo nezamislivo da nekome muzika bazirana pre svega na ritmu, jako bogatom, jako strastvenom ritmu, može da se ne dopadne.

Pored gotovo nadljudskih podviga gomile bubnjara koje smo gledali na bini, pomenut Kanađanin, inače afričkog porekla, imao je i jedan ‘etno’ ili ‘crnački’ momenat gde je pevao o nekakvim već ne znam kakvim temama koje se od crnaca očekuju u ovakvim momentima. Zaboravio sam, eto, toliko je generički zvučalo njegovo pevušenje o… ljubavi? Bogu? slobodi? duhu? duhu muzike? Jebemliga ako se sećam.

Srećom pa su pevačko-najavljivačke dužnosti većinu vremena bile rezervisane za gospođicu Yumiko, tipično slatku Japanku u tipično tradicionalnoj nošnji. Tipično, Yumiko je bila živa vatra tokom pesama u kojima je pevala, tapšala, skakala, vrištala, palila masu i zvala je da se pridruži, da bi između pesama ispoljavala tipičnu japansku žensku stidljivost i devojačku smernost. Divna žena. Njenim pozivima na ples odazvale su se neke dve devojčice koje su vrlo energično igraleispred bine što sam pozdravio, najpre u smislu odsustva muškaraca koji bi to isto uradli. Moguće je da su se posle tu pojavili i neki dečaci ali ako i jesu, ja sam tu neprijatnu uspomenu uspešno potisnuo.

Nastup GOD je trajao oko sat i po, mada ne bi bio predugačak sve i da je bio duplo duži. Naprosto, njihova muzika je neprekidna eksplozija sumanute energije i pozitivnog raspoloženja pa, iako sam čuo neke komentare da je sve ovo crowdpleasing nedostojan Ring Ringa (uostalom, neopravdane jer je prethodni nastup bio prepun crowdpleasinga a daleko od usredsređenosti i energije GOD), ja nisam uspeo da zamislim bolje zatvaranje festivala. Videćemo se iduće godine.

Beogradski Jazz Festival, Archie Shepp i Five Corners Quintet

Beogradski Jazz Festival, 23. put, Archie Shepp i Five Corners Quintet, 29 Oktobar 2007, Sava Centar

Akcijom nabijen život koji vodim me nažalost sprečava i da pogledam sve koncerte koje bih želeo da vidim. Tako sam na ovogodišnjem BGJ festivalu propustio nastupe Brada Mehldaua i  Ravija Coltranea, a i večeras ću propustiti nastup ‘majstora free jazza’. Tužno. Ipak, nastup Archieja Sheppa se nije smeo propustiti.

Archie Shepp je živa legenda, hodajući mit. Čovek koji je ne samo bio svedok jednog od najuzbudljivijih perioda u istoriji pop-kulture i vaskolike umetnosti u dvadesetom veku nego je bio i jedan od najvažnijih protagonista revolucije koju je ovaj period doneo. Ne znam da li bih to vreme od pre više od četiri decenije mogao nazvati srećnim, ali uzbudljivim – to da. Teško mi je da se setim sličnog perioda u novijoj istoriji u kojoj su krupni politički, duhovni i umetnički koraci unapred bili činjeni sa takvom harmonijom.

img87/9346/1archiesheppstefanoldenok9.jpg

Archie Shepp je bio jedan od najistaknutijih predstavnika njujorškog (i američkog uopšte) new thinga, generacije jazz muzičara koja je za razliku od svojih prethodnika, imala univerzitetsko obrazovanje i političku kulturu, a koje su ih smeštale u plodno okruženje opšteg fronta borbe za ljudska prava Amerike onog vremena. Shepp je bio jedan od najvažnijih saksofonista iz generacije predvođene Johnom Coltraneom, jedan od onih ljudi koji su božanski instrument svirali sa nezemaljskim nadahnućem. Saksofon je i inače jedan od najingenioznijih instrumenata koje je čovek izmislio i prosto je neverovatno da do Colemana Hawkinsa ovaj instrument niko nije shvatao kao ozbiljniji element jazza. Činjenica da saksofon samo amplifikuje i usmerava čovekov dah (kao uostalom i svi duvački instrumenti) je već sama za sebe razlog za blaženstvo sa svojim bogatstvom simboličkih motiva, ali saksofon je još i za razliku od trube (glasna, prodorna, dinamički neobuzdana) ili klarineta (mekan, tih) instrument sa rasponom boja i dinamike koji na najbolji način zamenjuje ljudski glas kao najprirodniji instrument.

img90/4371/picarchiedy8.jpg

Ukratko, saksofon je instrument iz snova jer samo u snovima nešto tako prirodno kao što je disanje i govor može da bude materijalizovano u nečem tako savršenom kao što je muzika koju ovaj komad metala proizvodi. Archie Shepp je učestvovao na jednoj od najvažnijih ploča jazz muzike ikada (Coltraneov ‘Ascension’), doprinoseći gotovo neizdrživo moćnom zvuku haosa koji nastaje kada ljudi zagrizu i osete dah stvarne slobode, ali je kroz svoju karijeru gajio osoben stil, kombinujući baršunasti ton tenor saksofona sa naglašeno modernističkim kompozitorskim pristupom.

U neku ruku, Shepp je bio autentični intelektualac new thing scene šezdesetih godina, nosio je šešir ili kačket, pušio lulu, raspravljao o marksizmu. Muzika mu je kombinovala elemente drame, poezije, moderne akademske kompozicije i jazza, spajajući toplinu i melodije sa atonalnošću i dekonstrukcijom. Tematski, uvek se kretao u kritičkim vodama, bilo baveći se rasnom i nacionalnom politikom, bilo dotičući se pojedinačnih elemenata iz života rase, poput heroinske zavisnosti ili zatvorskih priča, kao dobar marksista nikada ne gubeći sponu sa najširim političkim kontekstom. Čak i kada mu je u sedamdesetima muzika postala primetno konvencionalnija, Shepp nije izgubio oštricu i prodornost. Primera radi, njegov album ‘Attica Blues’ iz 1972. je izuzetno radio-friendly, ali se bavi tako teškom temom kao što je pobuna zatvorenika u zatvoru Attica.

img87/2384/mamaroseat6.jpg

Dakle, prilično je jasno zašto njegov beogradski nastup nikako nisam smeo da propustim. Shepp je jedan od poslednjih preživelih velikana jedne veličanstvene ere i, iako nas savremena tehnoogija blagosilja mogućnošću očuvanja zvuka i slike, prilika da se uživo vidi čovek koji ima bukvalno mitski status u panteonu umetnosti poslednjih stotinak godina, koji je hodao i udisao isti vazduh zajedno sa preminulim divovima, takva prilika se ne propušta.

Naravno, prvo je trebalo istrpeti nastup finskog kvinteta The Five Corners Quintet.

Velim ‘istrpeti’ jer sam se, naivno mentalno pripremio na to da će Shepp nastupiti prvi i ideja da ću ipak prvo morati da slušam nekakve žgoljavce iz meni inače drage Finske me je izuzetno sekirala. Dobro…

Toma Grujić je u ulozi konferansjea za ovo veče (možda i za ostala? Ne znam, nisam bio!!!) Fince najavio izuzetno biranim rečima, pominjući između ostalog da ti dobri ljudi kombinuju relativno tradicionalan jazz sa savremenom plesnom muzikom. Mogao sam se zakleti da je tu negde proletela i reč ‘elektronskom’, ali koliko god da sam naprezao nejake oči nisam uspeo da vidim niti jedan jedini sempler, sekvencer, ili neku sličnu mašinu na bini. Već posle desetak sekundi svirke Finaca obučenih u odela sa kravatama shvatio sam da nema mnogo izgleda da ću prisustvovati kakvom nadahnutom ukrštanju jazz senzibiliteta sa klupskom muzikom poslednjih godina (sreća pa su slične događaje upriličili ljudi i bendovi poput Flangera, DJ Krusha, Matthewa Herberta i još oko milion drugih) pošto je kvintet bez mnogo odugovlačenja udario pravo u sambu.

Ah… Tako dakle… Činjenica je da ja uzgajam dosta aktivnu antipatiju prema latin jazzu kada ga ne sviraju latino muzičari. Gotovo sigurno je u pitanju samo gruba predrasuda, ali nekako skoro uvek imam utisak da slušam samo spisak opštih mesta jednog instant-egzotičnog ‘žanra’ i da autorske ili lične crte tu retko ima (odmah mogu da se setim i kontraprimera, recimo nastup Carlo Actis Dato ekipe od pre par godina na novom Beogradu). Doduše, The Five Corners Quintet nisu svirali ekskluzivno ‘latinicu’ večeras (tačnije, od četiri kompozicije koje su izveli u Sava Centru dve su bile u ovom stilu), tako da je moja predrasuda bila samo delimično potvrđena. Ali ipak potvrđena.

Naime, The Five Corners Quintet je jedan prijatan bend koga bi bilo sasvim ugodno imati na razglasu u pozadini dok sedite u kafiću ili se vozikate taksijem po gradu. Njihov sajt se razbacuje rečima kao što je ‘postomoderna’ i zaista spominje kojekakva elektronska pomagala u njihovoj muzici (‘In musical terms the goal of TFCQ is to set an example of how dance floor friendly contemporary production can fruitfully meet the musical craftsmanship of the past, creating music that sounds as hip as the classic jazz records but is at the same time structurally polished and easily accessible music of today. Not housey nu-jazz, but jazz in the classic modernist spirit.‘ I još: ‘ Musical production is utilizing both the analog and digital domain, drawing on tools from tape recorders to samplers and sequencers. Even though the final sound and feel is a lot alike, the production approach of TFCQ is thus entirely different from a mid-20th century studio setting.‘), ali uživo ovo je uredna, navežbana i prilično sterilna demonstracija razumevanja onoga što jazz muziku može da učini ekstatičnom ali dostizanja samo nivoa ‘zabavnog’.

img87/180/imgtfcqix5.gif

Nije da sam ja sad nešto bio ozlovoljen njihovim nastupom. Simpatično je to, ali, kako već rekoh – poprilično naštrebano i sa vrlo malo identiteta. Zaista, većina headova koje su svirali zvučala je više kao školski primer kako to treba da izgleda nego kao živa svirka, a solaže su delovale jednako naučeno i nespontano. Jedino se saksofonista (Kimmo Lasse, ako sam mu dobro zapamtio ime) mogao pohvaliti određenim ljudskim šmekom u sviranju i on je generalno bio najzanimljiviji, mada ni po čemu izuzetan.

Ali, dobri su to ljudi i publika ih je jako dobro primila što ili potvrđuje da ja imam daleko rafiniraniji ukus od prostog puka ili da sam težak snob. Hm…

Bilo kako bilo, poslednja kompozicija pod sugestivno-erotskim nazivom ‘Shake it’ je bila i ponajbolja jer je tek u njoj bend pokazao naznake poigravanja formom koju biste mogli od njih očekivati. Nije da je ovo sad bilo nekakvo radikalno zasecanje u još uvek toplu lešinu jazza i izvlačenje na svetlo dana njegovih još uvek neviđenih potencijala i unutrašnjih organa, ali tek se u ovoj kompoziciji mogla osetiti vatra.

img87/4489/tfcqlive2lb2.jpg

The Five Corners Quintet je završio set i disciplinovano se uklonio sa bine (ionako su imali još jedan nastup isto veče u Bitef Art Kafeu ili kako se to mesto već sad zove) a Toma Grujić je najavio pauzu od pola sata. Tu sam već počeo da gunđam. Iako sam bio poprilično zadovoljan što je nastup Dee Dee Bridgewater otkazan, budući da bi mi još samo ona falila da se ispreči između mene i Archieja Sheppa, shvatio sam da imam pola sata vremena koje neću moći bogznakako pametno da utucam jer u svoj svojoj naivnosti nisam poneo ni svoj Nintendo DS niti PSP. Kako ne pijem alkohol a šankovi su ionako bili pretrpani ljudima, a pričanje sa Mikrobom koji samo što je počeo da se oporavlja od teškog slučaja bronhitisa nije delovalo kao zabava za duže od trideset sekundi, sedeo sam u Sali i posmatrao sada skoro praznu binu. Vreme je prolazilo…

…i posle nekih 45 minuta, Archie Shepp je izmarširao na binu predvodeći svoj kvartet. Za čoveka od sedamdeset godina, Shepp izgleda, hm, baš kao čovek od sedamdeset godina. Kačket je zamenio gospodskim šeširom, korak mu je usporen a pokreti tromi, ali kada progovori i zasvira nema sumnje da imamo posla sa jednim od najvećih muzičkih stvaralaca iz domena jazz i popularne muzike uopšte. Ne da je pričao ili svirao posebno energično, naprotiv, rekao bih da mu se i u svirci i u priči godine više nego vide, ali nije to oduzelo mnogo na snazi njegovog prisustva i stvaralaštva. Već prvih nekoliko tonova koje je dunuo, podižući melodiju iz šuma sopstvenog daha poslatog kroz cev saksofona, imali su desetak puta više karaktera i snage nego čitav nastup TFCQ. Toliko o autentičnosti.

img87/5850/archiebluely6.jpg

Sheppov kvartet je moćan. Toliko da je već njihova svirka bez lidera dovoljno snažna i životna da opravda cenu karte i utrošeno vreme. Prvih nekoliko minuta slušali smo kako razgibavaju svoje muzičke mišiće kroz složene poliritmije i tople harmonije new thinga koji je sada više stil nego revolucionarna akcija, ali Archie Shepp je neko ko i kada svira stil to radi sa puno težine i svežine. Meni je najviše u oči i uši upadao bubnjar Steve McCraven koji je udarač poprilične snage a koji ipak uspeva da poput paučine fino tkanje Sheppovih kompozicija ne poremeti svojim sviranjem. Naravno i kontrabasista Dwayne Dockery i pijanista Tom McClung su teškaši koji su imali kratke i efektne prilike da nam pokažu i svoje solo veštine, a čiji je doprinos kolektivnom zvuku bio izuzetan. Vrlo brzo smo čuli i čisto blues stranu Shepove muzičke persone, odrađenu autoritativno i sa šmekom. No, jedan od najzanimljivijih momenata je bila demonstracija originalne afroameričke duhovne muzike, kroz pesmu robova koju je Shepp naučio od svoje bake, a koju je McCraven odsvirao na sopstvenom telu (‘robovi nisu imali druge instrumente osim svojih tela’) prateći ritam pevanjem koje je prihvatio i Shepp.

Inače, dolazeći na koncert slušao sam Sheppovo remek-delo iz 1969. godine, album posvećen Malcolmu X-u, ‘Poem for Malcolm’. U svojoj uzaludnosti razmišljao sam o dve stvari. Prva: toliko je muzičara i pesnika među Afroamerikancima tokom šezdesetih posvećivalo svoja dela Malkolmu da bi neupućeni prolaznik pomislio da je u pitanju nekakva strastvena gej zajednica. Ovo je Shepp i nesvesno predupredio spominjanjem vagine u svojoj Poemi. Druga: ‘Poem for Malcolm’ je album izuzetne snage koju demonstrira kombinujući impresionističke meditacije sa dramatičnim recitalom i psihodeličnim haosom free jazza. Da li je pametno slušati jedan od hajlajta stvaralaštva dotičnog umetnika pri dolasku na koncert koji se odigrava skoro pune četiri decenije kasnije i na kome skoro sigurno neće biti ovako zanosnih uzleta duha i mašte?

E, pa, Shepp me je dočekao na volej, jer je već kraj druge kompozicije bio posvećen upravo ovoj poemi koju je gazda izrecitovao preko organski složene a nenametljive pratnje ostatka benda. Svaka čast majstore.

Posle ovoga došao je momenat i da se Amerikancima na bini pridruži marokanski folk sastav Dar Gnawa. Shepp nije neki relikt prošlih vremena koji je jednom u životu bio avangarda u muzici i ostatak karijere proveo braneći stečene pozicije. Njegova istraživačka priroda ga je u toku proteklih par decenija dovela u neke zaista zanimljive muzičke vode i saradnju sa pozorištima, reperima i folk muzičarima sa raznih strana. Projekat sa Dar Gnawa se zove ‘Kindred Spirits‘, ili što bi mi reki ‘srodne duše’ (samo da nije ‘složna braća’) i Shepp je i sam sinoć vrlo eksplicitno pričao o jakom spiritualnom zadovoljstvu koje ova saradnja donosi njemu i njegovim saradnicima.

img87/9113/copie120de20sans20titreiw9.jpg

Dar Gnawa su izašli na binu u živopisnim nošnjama, zauzeli mesto sa desne strane gde će igrati i pevati sledećih sat vremena i muzika se nastavila.

Kako to sa severnoafričkom narodnom muzikom zna da bude, muzika koju izvode Dar Gnawa je u velikoj meri podređena ritmu i strukturi poziva i odziva između vodećeg pevača (koji svira i žičani instrumetn kome nažalost ne znam ime) i ostale trojice plesača/ pevača/ perkusionista (sva trojica sviraju zvečke i male činele). Na skelet ovih tradicionalnih komada marokanske muzike, Sheppov kvartet dodaje malo mesa ubacujući nešto bubnjarske poliritmije i harmonske salate koja se, razume se, vrlo dobro i prirodno uklapa. Sam Shepp je očigledno izuzetno pažljiv da prijateljima iz Tangera da dovoljno prostora u muzici i na bini i njegovo sviranje saksofona je nenametljivo i gotovo diskretno, dodajući ukusno odabrane harmonske prelive prijatno ‘primitivnoj’ osnovi marokanske muzike.

img87/6686/abdellahelgourdschindelaa1.jpg

Dar Gnawa su i osvojili srca mnogih pripadnika publike (mada ih je mnogo i izašlo tokom ovog nastupa, verovatno razočarani što se jazz koncert na kraju izmetnuo u etno jazz ekstravagancu), pogotovo svojim plesom koji je neviđeno simpatičan i svakom sa ovih prostora, uostalom, blizak svojim podsećanjem na čoček ili, ako ste baš kosmopolita, ruski kazačok. Kao i pomenute igre, i ovaj ples je delom demonstracija snage i veštine, ali je njegova ritmička ljupkost i lepršava, a ekonomična geometričnost ono što zaista godi duši.

Inače, nema sumnje da je ovaj deo koncerta (a koji je bio i najduži), pored sve prijatnosti bio u neku ruku i najmanje uzbudljiv. Nakon početnog elementa iznenađenja što se kombinuju dve naizgled tako različite muzike (autorska i narodna, ritmički i harmonski svedena sa gotovo potpuno slobodnom itd.) i uživanja u bogatstvu zvukova koje ovo donosi postaje prilično jasno da obe strane uvažavaju onu drugu u tolikoj meri da je fuzija njihove dve muzike iako izvedena prirodno, ne mehanički, toliko pažljiva i uviđavna da se zadržava samo na zajedničkoj teritoriji, bez iznenađenja, bez sudara, bez eventualnih iskoraka sa bilo koje strane u pravcu nečeg incidentnog.

img87/3594/archiesheppschindelbeckuq0.jpg

Ja inače imam problem sa odlascima na koncerte u Sava Centar jer su tamo sedišta takva da mi se u njima lako prispava. Sramota me je da i pomislim koliko sam puta zaspao na koncertima u ovoj sali. Neki su zaista bili dosadni, a neki su samo bili spori, tihi i meditativni pa je to večito neispavanog Mehmeta uljuljkalo u snove. Tokom nastupa The Five Corners Quintet sam bogami nekoliko puta utonuo u san podstaknut generalnom neuzbudljivošću njihove svirke. Tokom Sheppovog sam jednom ili dvaput klonuo glavom, najviše zato što ciklična, repetitivna struktura kompozicija koje su izvođene sa Marokancima prosto hipnotiše slušaoca i tera ga izvan polja svesti, na neke druge ravni.

Nakon što su Marokanci ispraćeni sa bine aplauzima, Shepp je uveo svoj kavrtet u finale koncerta sa još malo tvrdokuvane svirke. Sam kraj je bio obeležen jednim žestokim bluz komadom u kome je Shepp ne samo pokazao da nije sasvim zaboravio kako saksofon u njegovim rukama zna da zvuči prljavo, seksi i bezobrazno, nego se i pevanjem nametnuo kao FIGURA. Moćan glas, sugestivan tekst i animalni krici koji ne ostavljaju sumnju u to koja je prava priroda ove muzike, podsetili su nas na najbolji način na trenutke u kojima je rokenrol nastajao i postajao najvrelija, najuzbudljivija stvar u vaskolikom globalnom kulturnom prostoru.

Na kraju svega, ovo nije bio najbolji koncert koji sam gledao u životu, pa čak ni samo ove godine, ali nisam razočaran. Archie Shep je bio preda mnom, odsvirao neke kosmički moćne i kristalno čiste tonove na svom saksofonu, pričao o politici i duhovnosti, pokazao uzbuđenje što učestvuje u novim muzičkim eksperimentima (na pragu osme decenije života!!!) i sve u svemu zaista potvrdio status legende koja hoda. Ako već sinoć nismo slušali muzičku revoluciju, a ono smo svakako videli i čuli čoveka koji revoluciju nosi u sebi i sa sobom i koja ispunjava vazduh sa svakim njegovim gestom.

Dis-patch festival 2007, završno veče

Dis-patch festival 2007,  završno veče, Kulturni centar Rex, 22. Oktobar 2007. MoHa! i Lasse Marhaug

 (fotografije: MoHa! fotke pokradene s njihovog MajSpejsa, a Lasse Marhaug i njegova oprema courtesy of Žarko i Luka. Hvala im i slava!!!)

 

Ove godine je Dis-patch festival  bio sav u znaku Monolake. Što je dobro, Robert Henke je jedan od najinteresantnijih kurentnih nemačkih i evropskih elektronskih muzičara. Loše u tom dobrom je bilo moje neprisustvovanje ni jednom od nekolicine nastupa koje je Henke imao u Beogradu. Nije bilo vremena ni mogućnosti ali nadam se da je barem neko među vama uživao. No, završno veče festivala nisam mogao da propustim. Nije imalo veze sa Monolakeom, ali je imalo veze sa norveškim noiseom. I to sa kremom norveškog noisea, ljudima koji su nam poslednjih godina dali mnogo glasnih, energičnih albuma nesputane zvučne eksperimentacije i krvave elektronske nabrušenosti. 

Kulturni centar Rex volim ne zato što je akustika njegove sale naročito sjajna niti zato što ima najudobnija sedišta u gradu (100 mu gromova, kada smo ušli u salu, stolica nije ni bilo!!!) nego zato što u sali nema pušenja. I mi strejteri negde da dođemo na svoje. Za ovo treba zahvaliti osoblju firme, pre svega Dušici koju sam na prošlogodišnjem Ring Ring festivalu lično video kako ljude koji bi zapalili cigaretu u sali izvodi napolje u lancima i odseca im šake na za to unapred pripremljenom panju ispred garderobe. Da je više ovako odlučnih boraca protiv ove pošasti, Srbija bi zaista bila država u kojoj je duvanski dim nedobrodošao. 

Da ne lutam preterano daleko od teme. Sala Rexa je bila ugodno provetrena i daleko od popunjenosti, ali je publike bilo taman toliko da se stvori utisak zajedništva i pozitivne anticipacije. Pomoglo je i to što su ovoj poslednjoj večeri festivala prisustvovali mahom ljudi naklonjeniji egzotičnijim muzičkim zadovoljstvima, kombinacija prekaljenih beogradskih ludaka/ umetnika koji su samo na korak od toga da budu najobičnije ulične skitnice, pozitivnih indie-kidsa večito gladnih novih iskustava, novinara kojima još ljubav prema muzici nije ishlapela pod teretom godina nezanimljivog seksa i svakodnevnog džangrizavog svađanja sa istom, te radoznalošću obdarenih namernika koji su došli na preporuku prijatelja za koje će kasnije reći da im pored njih takvih neprijatelji nisu ni potrebni. Ja sam tu bio u svojstvu takvog prijatelja a Cripple je igrao ulogu dobronamernog, ali u krajnjoj analizi verovatno užasnutog konzumenta ’normalne’ muzike uvučenog u pakao norveškog nojza pomoću kombinacije moje slatkorečivosti i navlake u vidu razložne i uostalom tačne primedbe da se čovek ne može nazvati muškarcem a još manje Srbinom dok ne overi Lassea Marhauga i prijatelje mu iz MoHa! Kolika rečenica!!!!

Prvi su nastupili MoHa! Ovaj norveški dvojac sam prvi put čuo prošle godine, slušajući njihov hiperkinetički, eksplozivni prvenac (ne računajući par samizdat CD-Rova) na norveškoj etiketi Rune Gramofon. Priznajem da su me namah osvojili kombinacijom superbrzih bubnjeva i razularene gitare. Njihov gitarista, Anders Hana je negde u to vreme došao i u opaki power-trio Noxagt gde je zamenio dotadašnjeg glavnog igrača koji je umesto gitare svirao električnu violu. Mnogi novinari su konstatovali da je Noxagt izgubio sopstveni identitet i pretvorio se u samo još jedan glasan gitarski trojac, ali to svakako nije bila Hanina krivica. Ovogodišnji, drugi album MoHa!, nacionalistički nazvan ’Norwegianism’ je moja ionako visoka očekivanja ne samo ispunio već i daleko prevazišao. Kombinujući mišićave gitarsko-bubnjarske vežbe sa zdravom dozom elektronike Hana i bubnjar Morten Olsen su se izdigli iznad prostog obožavanja američkih Blue Humans ili japanskog New Direction i pokazali da itekako ima kuda da se ode u svetu glasne, bučne improvizacije i free muzike. 

 img81/9329/lb588db187c25cb9a5a92aeoy8.jpg

Sinoćni nastup sam zato, razumljivo, čekao sa mnogo žudnje i infantilne napaljenosti. A oni, oni su još jednom uspali da me obore s nogu i zapanje. 

Kombinujući zdravu metalsku logiku da su četiri ogromna pojačala bolja nego dva srednja, sa masom pedala, hardvera i softvera, MoHa! su sinoć demonstrirali da ’buka’ i ’free muzika’ mogu da budu ne samo glasni, agresivni i surovi već i zabavni, katarzični, pozitivni u svakom smislu. Prilično sam se iznenadio shvativši koji je nivo uvežbanosti ove dvojice sjajnih muzičara, videvši da se improvizacije posle nekoliko trenutaka pretapaju u struktuirane komade telepatski brze razmene zvukova, ritmova i šumova. MoHa! u srcu nosi ljubav prema free-improv estetici ali njihova muzika je izrasla oko komadića opčinjavajuće buke a onda se razgranala, dobila kostur kompozicije, razvila mišiće ritmičkih mikrosredišta i krenula da juri od jednog do drugog, mutirajući svakim korakom, a ipak ni jednog momenta ne gubeći smer u kome se kreće.

Priznajem da sam stajao prepun strahopoštovanja posmatrajući Hanu i Olsena kako proizvode buke kao da ih je najmanje četvorica, lomatajući se kroz složene i brze deliće svojih kompozicija, prelazeći iz kompleksnih free jazz pasaža u pankerski brze taktove najčistije gluposti i snage. Muzika koju MoHa! proizvode nije očigledan spoj žanrova na način koji su to radili Naked City ili Ground-Zero devedesetih godina, ali to je možda najviše zato što MoHa! svira brže nego što su čak i John Zorn ili Otomo Yoshihide namerili da zasviraju. Slušana hladno, analitički, muzika ovog norveškog dvojca se prikazuje kao dete srećnog braka free jazza i ’čistog’ free improv zvuka sa metalskim i pankerskim nasleđem, prevashodno fragmentarnom filosofijom hardcore thrasha i katarzičnim blastbitovima grindcorea. 

Ali njihovu muziku je, zapravo vrlo teško slušati hladno i analitički. Ona je jako telesna, jako materijalna. Bubnjevi tresu, Olsen između svog mahnitog udaranja po kožama i metalu uspeva da udene i pritiske na tastere svog Apple laptopa, terajući kišu udaraca da proizvede i dodatnu oluju elektronskih varnica. Hana istovremeno svira grdno distorziranu gitaru, ritam mašinu, sintisajzer i još neki omaleni gedžet koji nemam pojma šta je. Korišćenje sofisticiranog softvera kao što je Supercollider zajedno sa znojavim, distorziranim prangijanjem je, sada je to dokazano, dobitna kombinacija. MoHa! imaju svu energičnost no-wave muzike koja se pari sa grindcoreom u srcu probuđenog vulkana (što je dobar opis i za muziku nekada čikaških a sada kalifornijskih Flying Luttenbachers), ali odozgo još dodaju i plemenitu haotičnost digitalnog procesiranja koje njihovu surovu disciplinu obogaćuje parazitskim đavolčićima stohastičkih šumova.

Naravno, ovo je koncert i za gledanje. Ne samo što je zvuk letalno agresivan i blagorodno distorziran, ne samo što sintisajzer reži, gitara vrišti a bubnjevi biju pravo među oči, MoHa! su i prizor od koga vilica treska u pod u činu masivnog rispektovanja. Ovo je možda najbrži bend na svetu u ovom trenutku. Nisam uživo gledao bendove poput Hella ili Orthrelm ili Lightning Bolt, na koje sada MoHa! liči više nego na Blue Humans ili New Direction, a nadam se da jednom hoću, no i pored toga, ne mogu da zamislim da iko svira brže nego ova dva norveška žgoljavca. Olsen je kao ubrzani snimak Sunnyja Murrayja. Jako ubrzani, izbleđeni i smršali snimak, naravno. Hana je kao mladi Thurston Moore u pokušaju da bude Eddie Van Halen dok u prostoru od pola sekunde uspeva da sa gitare pređe na sintisajzer i natrag, ruke obojice muzičara razmazane u mrlju naučnofantastične superbrzine. 

 img81/6394/685659010lnk7.jpg

Nema ničeg mačoidnog u ovoj bučnoj, agresivnoj muzici, naprotiv, ona je geeky i bezopasna. Nema ničeg ’muzičarski’ oholog u ovoj složenoj muzici, naprotiv, ona je primitivistički prijateljska, otvorena za svakoga. I svako se u njoj i našao, makar sudeći po oduševljenim reakcijama, dreci i skakanju u sali Rexa.

Bilo je veliko pitanje kako će Lasse Marhaug posle ovako eksplozivnog nastupa MoHa! uopšte moći da privuče i zadrži pažnju gledališta. Nakon gledanja dvojice muzičara kako prosipaju znoj po svijetlom oružju, ideja o nastupu jednog momka, svijenog nad svojim laptopom mora da je delovala prilično bedno većini publike. Srećom, uprava Rexa je reagovala iskusno i obezbedila nam stolice, time i sugerišući da je sledeći nastup nešto gde će kontemplacija a ne šutiranje biti preferirana reakcija. Naravno, u pitanju je bila lukava prevara. Dok sam, u pauzi nastupa pazario diskove večerašnjih umetnika, neki simpatičan momak (Makedonac, rekao bih) me je pitao da mu pojasnim na šta liči Lasse Marhaug, pošto ga nikad nije slušao a ja sam svojom nadmenošću sigurno ostavljao utisak hardcore fana. Moj odgovor je bio da je Lasse ’evropski Merzbow’.

Što je, naravno, vrlo loš odgovor. Lasse, bilo solo, bilo sa svojim dvojcem Jazkamer/ Jazzkamer , bilo u nekoj od brojnih kolaboracija, nikada nije zvučao kao Merzbow, osim najpovršnijem uhu kome je sav noise ionako isti kurac. Istina je da Marhaug po gustini zvuka može da se uporedi sa Akitom, ali njihov pristup kompozicijama i čitava filosofija muzike i nastupanja skroz su različiti. No, moje poređenje je ipak tačno na jednom višem nivou, naime, Marhaug je za Evropu ono što je Akita za Japan – figura od najvišeg autoriteta, model na koga se ljudi ugledaju i čovek kome se veruje. 

 img81/1592/dscf9337yp7.jpg

Moj drugar Nyarla se posle prvih nekoliko minuta Marhaugovog nastupa nagnuo prema meni i promrsio kako on drone muziku više voli kad je naduvan a i kako nekakve video projekcije ovde ne bi naškodile. Oprostio sam mu jer je mlad. 

A i nema sumnje da je Marhaug svoj rezervisani, čak svedeni početak nastupa i zamislio baš tako da manje upućene, kako sam ja to mudro primetio, ’uljuljka u lažni osećaj sigurnosti’. Lagano rastući sintisajzerski drone iz Lasseovog notebooka i naizgled nasumično pucketanje elektriciteta, hipnotisano klaćenje muzičara u svojoj stolici, spori, odmereni, gotovo laboratorijski bezosećajni dodiri potenciometara i reglera na mikseru na njegovom stolu… Marhaug je zaista sporo i metodično išao blago uzlaznom putanjom pojačavanja intenziteta i kompleksnosti zvuka. 

Laptop muzičarima nije lako. DJ za svojim gramofonima barem zna da je publika tu da bi plesala svoj ples potpomognut ekserima i (dirljivim?) eskapizmom, ne da blene u njega. Laptop muzikanti nemaju ovaj luksuz i Marhaug je, dosta očigledno razvio jedan skoro pantomimičarski nastup kako bi svojoj ne-gesturalnoj muzici dodao tu neku ljudsku komponentu. Njihao se u stolici, prateći samo njemu čujne ritmove u rastućoj bujici zvuka, teskobno se osvrtao oko sebe, nervozno dodirivao sopstvenu kožu nekakvim piezoelektricima koji su bežičnim putem mikseti predavali pucketanja kao dodatni delić kompozicije. A zvuk je bujao i bujao sve dok nas nije sasvim okružio. Spolja i iznutra. Iako ni posle petnaest minuta Marhaugov nastup nije prešao u nihilistički, rušilački zanos koji ljudi najčešće povezuju sa noiseom, nema nikakve sumnje da smo bili, makar većinski, opčinjeni intenzivnošću i bogatstvom tona koji nam je obuhvatio čitava tela i nosio nas nebesima poput nekog snažnog, ali kontrolisano nežnog diva (da, da upotrebio sam baš one reči kojima me ponekad opisuju žene, eto… da se zna). Malo je čistijih muzičkih iskustava od onog kada vas bas-loopovi tako tresu da osećate kako vam ne samo kosti i mišići već i unutrašnji organi poskakuju u jednakom ritmu. Prelepo. Kada je distorzija prerasla u glavnu komponentu muzike, pomisao da bol može biti i prijatna senzacija mora da se rodila u mnogo glava. (Doduše, ljudi poput mene čiji sluh odavno ne može da registruje više frekvencije bol samo mogu da prizovu u sećanje.) Noise, kada je dobar čini da slušalac u njemu može da čuje bilo šta, tera mozak da u bujici šuma prepoznaje forme kojih nema i uživa u harmonijama koje ne postoje. Verujem da su mnogi to sinoć iskusili.

 img84/5908/dscf9339vr6.jpg

Ali Marhaug dobro zna šta radi. Nije još bilo vreme za oslobađajući cumshot i oluja čiji je samo delić iscureo iz zvučnika brzo je zauzdana, prekinuta, gotovo nožem isečena i zamenjena jednostavnim, melodičnim loopom koji je zvučao skoro kao da su rani Front Line Assembly ili, dođavola, Depeche Mode zauzeli Marhaugov notebook. Dobrodošlo opuštanje za publiku kojoj se pakao tek priprema. 

Marhaug je u sledećih nekoliko minuta metodično dodavao sve više i više delayja ovim zvucima, dopuštajući feedbacku da se postepeno, skoro kontrolisano razvija. Eksperiment od koga je Alvin Lucier  napravio akademski sterilno a opet opčinjujuće snažno umetničko delo ovde je sažet u desetak minuta progresivnog zamrljavanja originalnog zvuka, gomilanja interferirajućih talasa preko nepromenljive osnove, pretvaranja smirujuće melodije u hor gladnih demona i tutnjavu zemljotresa.

 img81/4782/drugi3jk7.jpg

A posle toga su ulozi postali dramatično visoki. Marhaug je svoju malu akademsku,a prostačku primitivnu lekciju gotovo neprimetno ispratio uvođenjem talasa svirepe distorzirane mikrofonije, odvrnuo pojačala do kraja i rešio da publici na vrhuncu nastupa pruži malo old skool šmeka. Ukus vremena pre notebook računara, DSP filtera i Kaos Pad igračaka, ukus vremena gde je buka proizvođena komadima metala, olupanim kontakt-mikrofonima i analognim gitarskim distorzijama, te golim žicama ovde je beznaporno zazvan dok je Marhaug, sada grčevito teturajući oko svoje opreme valjao teške, pakleno grube udare najčistije belog šuma. Naravno da je većina njegovog nastupa u poslednjem segmentu bilo dobro odmereno glumatanje, ali nema sumnje da je dobra predstava uvek bolja od loše slike ’obične’ stvarnosti.

 img84/9106/drugi4gl3.jpg

Nije ovde bilo krvi niti izmeta kao na dugo prepričavanim koncertima Masoa Yamazakija ili Hijokaidan, ali Marhaug je makar uspeo da iskomunicira delić uzbuđenja koje se oseti kada telo izgubi kontrolu nad muzikom a muzika izgubi kontrolu nad telom. Grčeviti, agresivni pokreti, rušenje stolice, udaranje u glavu komadima opreme, mikrofonija koja vrišti kao da sutra ne moramo da ustajemo iz kreveta i idemo u školu i na posao, kao da je život konačno ipak dobio smisao, Džoni Racković koji konačno svoje nervozno hodanje na prostoru ispred bine može da zameni izlomljenim, nemuštim plesom, finale Marhaugovog nastupa je ipak najfascinantnijim učinilo kolektivno vrištanje velikog dela publike koje se čulo čak i iznad zaglušujuće buke muzike. Nije ovo bilo vrištanje straha, besa, niti frustracije već najčistije, infantilne sreće. Destrukcija, znači može da bude konstruktivna, a katarza lekovita. Marhaug to zna i koliko god da je glumio, ipak nam je dao ono po šta smo došli. Cripple je prokomentarisao da bi interesantniji koncept bio kombinacija totalne mirnoće sa urlajućom bukom (kao što uostalom i radi Masami Akita), ali ja sumnjam da ga je iko, osim već gluvih osoba poput mene uopšte čuo.