Cripple Bastards i gosti, 21/06/2007, SKC, mali klub

Ima neke lepote u tome kad čovek, neispavan, neobrijan, da ne pominjem neraspoložen jer je napolju vrućina tolikog intenziteta da prodire i unutra, dakle kad taj čovek pored svega može između zuba da procedi jedan dobar osmeh jer je sinoć prisustvovao sjajnom nastupu. (Uzgred, u nedostatku fotografija, koje će možda kasnije i stići, tekst garniramo obećanim fotografijama oskudno obučenih muškaraca.(Nadam se dobrom odzivu bratske gej populacije na ovaj post, s obzirom da istraživanja pokazuju da se žene ionako više pale na tipove u farmerkama i majicama nego u gaćama ili gole…))

Treba primetiti da nisam rekao da je i koncert bio sjajan jer, uh, on to nikako nije bio. Dakle, bio sam umešan u neke slabo organizovane koncerte i ranije (ma, da ne uvijamo, ovo je gotovo ekskluzivno moje okruženje), ali ovaj sinoć je bio prilično signifikantan u pogledu aspiracija i konsekventnog kataklizmičnog autputa koji je na skali kataklizmi bio negde između meteorske kiše snage dovoljne da zbriše civilizaciju i apokaliptične zombi-infekcije. Mislim, manje-više se to može opisati navođenjem nasumičnih slika kao što su, recimo: organizator pijan, muzičari pijani, jedan od urednika javnog servisa u prvim redovima izgara skačući i ulećući u šutku, jedan bend ubačen na ionako pretrpan spisak bendova koji sviraju tako što su u pijanstvu izrečene reči kojih niko ionako kasnije nije mogao da se seti, taj isti bend ostavio utisak da se radi o svirci demo-bendova u nekoj mesnoj zajednici, davne 1989. recimo i uzgred uspeo da pocepa kozu na bas-bubnju što je, pošto su oni bili prvi, rezultiralo pauzom od sat vremena da se šteta opravi. Plus, prodato neviđeno malo karata (ne verujem da je u sali bilo više od 40 ljudi sa sve bendovima) kao posledica toga da pankeri bojkotuju Cripple Bastards zbog nacionalističkih stavova pevača Giulia, a da su metalci bili još uvek u stanju monetarne rekonvalescencije posle subotnjeg nastupa Mileta ‘Srbija do Berlina’ Petrozze i njegovog benda Kreator.

Mda… Nije to sve meni bilo naročito problematično, osim što sam ionako bio smoren stalnim svađama između članova mog benda koje su se bazirale na… pa, u stvari ne znam, verovatno samo na činjenici da smo svi u tridesetim godinama i da shvatamo da smo najbolji deo svog života definitivno ostavili za sobom… Negde u toku večeri se iskristalisala ideja da će ovo biti poslednji koncert Acroholije. Ajd, pa videćemo…

Nakon što sam pojeo prilično dobru lepinju s kajmakom i zalio je preskupom Rosa vodom (momak koji mi ih je prodao je insistirao da ne kupujem vodu kod njega jer je bezobrano skupa, ali ja sam ispao gospodin. Dirljivo je videti da ima još poštenog sveta u ovom lupeškom gradu.), uspeo sam da nateram ostatak svog benda da se popnemo na binu. Bili smo užasni, možda najgori u zadnjih tri godine. Barem smo bili kratki. Desetak minuta i kraj, da ne gnjavimo malobrojne mučenike u sali. Jedna dobra stvar u vezi ovako slabe posete je to što je klimatizacija u klubu mogla da pošteno odradi svoj posao pa smo, za razliku od mladih ispred SKC-a koji su se kuvali na večernjoj jari, ne želeći da plate kartu, mi unutra uživali u blagodetima koje nam je tehnologija dala.

Scaffold koji su svirali posle nas su bili znatno uverljiviji nego što smo mi (uostalom ikad) bili, ali meni je sve to bilo malko… nedoterano. Za bend koji je nastao početkom devedesetih, Scaffold još i imaju relativno osavremenjen zvuk ali njihov vintage death metal je, uprkos svemu malo arhaičan i osrednji. Mislim, nije to rđavo – ovo  je drugi put da ih gledam od kada su se ponovo okupili i ima tu određene težine i čvrstine, ali sve je to i dalje malo nedotegnuto, za nijansu mlitavije nego što sme da bude. Ebiga, iskvarili su nas kojekakvi Suffocationi, Cannibal Corpseovi i ini Behemothi svojim ničim izazvanim gostovanjima u Srbijici, tako da domaće heroje i prvoborce sada gledamo kritičkijim okom…

U svakom slučaju, Scaffold su dobili ohrabrujuće aplauze nas nekolicine prisutnih i ustupili mesto, mogu da kažem legendarnim No Abuse iz Novog Sada. Nikolu i ekipu prvi put u životu gledam, a poznajem ga godinama što verovatno svedoči o mojoj užasnoj lenjosti i generalnoj pokvarenosti. Rad je najveći neprijatelj čovekov – dokaz A: Nikola se pre nastupa vajkao kako im je bubnjar fizikališući istegao tetivu te da ne oseća prste desne ruke, te da, konsekventno nastup neće ni na šta ličiti. Strahu ipak nije bilo mesta, No Abuse su odradili svoj nastup, slobodan sam da kažem, furiozno, svirajući brz, dinamičan grindcore sa mnogo promena ritma i odličnim variranjima u tonu i atmosferi. Nema tu mnogo poziranja i kojekakvih trikova, samo brza, poletna svirka, žestina, žestina, žestina. Nikola ima sjajno scensko prisustvo a bubnjar je fenomenalan. Svi moji prijatelji, opterećeni godinama, borama i brkovima su se složili da su No Abuse bili fenomenalni.

 

Za njima se na binu ispeo možda najbolji domaći death metal sastav, Sacramental Blood koji su, otkad sam ih poslednji put gledao, osvarili određen nivo evropske reputacije, ali i izgubili basistu. S obzirom da je isti bio neviđeno zagrižen za svirku (bar je tako delovao na bini), nemam pojma šta se na kraju dogodilo. Tek, bend je nastupao bez basa, ali su dvojica gitarista više nego uspešno popunili praznine. Da je u sali bilo više ljudi zvuk bi sigurno bio i bolji umesto što je malko odjekivao i rasipao se, no, i ovako, Sacramental Blood su delovali uverljivo i brutalno. Njihova muzika je klasičan brutal death metal sa mnogo teških blastbitova, zajebanih prelaza i krljanja duplog bas-bubnja, dok kompresovane gitare delju masivne, disonantne rifove a pevač brunda iz srca, želuca i creva. Sinoć su bili odlični, mada sam ih gledao i u nešto jačim izdanjima. Prijatno iznenađenje bila je obrada pesme ‘Catatonia’ od nedavno gostujućih Suffocation koja je istovremeno pokazala i koliko Sacramental Blood dobro rade to što rade i koliko su daleko od benda koji je ovu muziku praktično izmislio.

Classy woman with naked guy : Click here to license as a royalty free stock photograph, or order a fine art print

Konačno Cripple Bastards. I oni bez basiste, koga šef nije hteo da pusti s posla (Rad je najveći neprijatelj čovekov – dokaz B), ali ni malo hendikepirani, pokazali su zašto su i dalje jedan od najboljih grindcore bendova u Evropi. Njihova muzika se može opisati sa četiri reči: brutalnost, brutalnost, brutalnost i mržnja. Bez poze – uprkos Giulijovom naglašeno teatralnom ponašanju, ovo je delovalo kao autentična ekspresija a ne rokenrol predstava – bez kenjaže, bez lažnih emocija i kolebanja, Cripple Bastards su mašina koja melje svom snagom, koja urla, kida, grize i razbija demonstrirajući u šta mizantropija zna da izraste kada se ona neguje decenijama.

Žao mi je što se Giulijov, priznajem zaista čudan političko-nacionalistički hobi loženja na Srbiju i Srbstvo i neke uistinu problematične figure u ovoj priči isprečio između ovog benda (u čijim tekstovima ionako nema nčega od ovih stvari) i njegove prirodne publike – pankera, jer znam gomilu ljudi koji bi sigurno bili uživali u sinoćnjem nastupu Cripple Bastards. Uostalom, od ‘srbovanja’ sinoć smo mogli videti nekoliko puta podignuta tri prsta i Giulija u dresu sa srpskim grbom, a kome bi to zasmetalo na ideološkom planu, taj je neizlečivo paranoičan. I to kažem ja, najosvedočeniji neprijatelj svega što je srpsko.

Elem, sva trojica muzičara su stoprocento u muzici koju izvode, leteći od pesme do pesme, spajajući po nekoliko u nepreknute blokove agresivnog, brzog pank/ grajnd/ metal prebijanja. Giulio je čovek čiji su nastupi uvek demonstracija neprečišćene agresivnosti i negativnosti, sa pevanjem koje se kreće od besnog dranja preko horor urlanja do, za italijanski pank ionako tipičnih vriskova. Sinoć nije bilo obrada (što je šteta jer su Cripple Batards u svojoj istoriji akumulirali ogromnu količinu zanimljivih obrada raznih bendova, kao što su recimo Olho Seco, Indigesti, Wretched, Nabat, King Crimson, Beatles, Patareni, Tri Debela Praseta itd.) ali je bend izveo neke od svojih klasičnih pesama poput Stimmung, Radije volim…, I hate her (meni možda i najdraža CB pesma sa svoji koktelom eksplozivnih ritmova i teksta koji je krvoločna osuda malograđanštine), Being Ripped Off i na bis – Polizia. Giulio jednako dobro peva i na srpskom i na englesom i na italijanskom i Cripple Bastards su bend koji svoj neprikriveni koktel uticaja lako sublimiše u originalni, sopstveni izraz čija su beskompromisna agresivnost i razoružavajuća iskrenost nešto što nedostaje ogromnom broju bendova iz hardkor, pank i grajnd branše.

Ono malo publke što je bilo je napravilo rusvaj skačući, urlajući i šutirajući se, te pevajući zajedno sa bendom, što me je sve podsetilo na starinske snimke ranih nastupa Indigesti ili DRI koje rado gledam ponovo i ponovo podsećajući se na vreme kada je pank bio spontan i nepromišljen. Cripple Bastards su ovu lekciju sinoć ponovili začinjavajući sve muzikom visoke energije i prefinjene, superprecizne agresije. Hvala na tome. Nadam se da će večeras u Novom Sadu i sutra uveče u Somboru publike ipak biti više jer ovaj bend i publika zaslužuju jedno drugo.

P.S. Evo linka za Krastijev blog post od juče u kome on dosta razložno objašnjava koji je njegov problem u vezi Cripple Bastards i zašto on neće ići na koncert. Iako se (očigledno?) ne slažem baš sa svim što on tu ima da kaže, ovo je jedan pošten, korektan, dobro obrazložen lični stav od strane čoveka čije mi mišljenje uvek mnogo znači. Dakle, koga interesuje, nek klikne:

http://pankjemrtav.blogspot.com/2007/06/zasto-necu-ici-na-criple-bastards.html

A evo i obećanih sličica. Prve dve uradio je Neman. On je snimio i dosta dugačak video Cripple Bastardsa za koji tvrdi da je odlično ispao. Videćemo… Kad ga dobijem, šerovaću ga putem soulseeka…

img408/3035/acroholiacbet5.jpg

img402/7985/cripplebastards1sr5.jpg

Sledeću je uradio Stanislav Milojković i dobio sam je ljubaznošću Popboksa (www.popboks.com). Trebalo bi da se ostale njegove fotografije sa koncerta uskoro pojave u galeriji Popboksa (http://www.popboks.com/galerija/main.php)pa ih tamo potražite.

img528/2022/cripplebastards07smkt9.jpg

Ring Ring 2007

Pa, da se, kako i dolikuje osvrnemo i na sinoćne nastupe kojima je ovogodišnja inkarnacija Ring Ring festivala otvorena.

Kulturni centar Rex ove godine neće biti poprište svih muzičkih prestupa koji čine festival, pošto neki od učesnika, po proceni organizacije mogu da ispune i veće prostore. A možda je stvar i u količini buke. Sinoć su nastupi bili prilično kamernog tipa, mereno brojem proizvedenih decibela, međutim, slutim da će već večeras Pere Ubu drndati malo glasnije.

U svakom slučaju, jedna od osvežavajućih stvari u vezi ovog festivala je to što u Rexu nastupi počinju u sasvim pristojno vreme. Kako je u pitanju dvorana u teškom centru Dorćola, sa slabom zvučnom izolacijom, pravljenje buke u sitne sate ne dolazi u obzir pa tako i nastupi počinju oko osam sati uveče i završavaju se pre jedanaest. Ja sam se sinoć ispred Rexa zatekao nešto pre osam noseći na sebi hardver u vrednosti od nekoliko stotina evra, a čija težina nije prelazila par stotina grama. Daleko smo stigli na polju consumer-electronicsa, vidim ja. Muziku danas merimo u gigabajtima umesto u taktovima, a Srbija kao prvak Evrope u pevanju sigurno ima najviše gigabajta po glavi stanovnika. Pošto sledeće godine, kao domaćini Evropjesme nemamo mnogo izgleda da pobedimo, nadam se da će naš predstavnik biti neki izuzetno ekscentričan izvođač.

Digresije na stranu, festival je počeo sa malecnim zakašnjenjem, izlaskom na binu dua Türköz / Wogram negde oko osam i dvadeset.

Ako mislite da je lako 3.7 gigabajta muzike prebaciti sa G3 laptopa na USB stick kada prokleti kompjuter ima samo USB 1.0 port, onda ste ili neupućeni ili jednostavno zlobni. Lukin laptop ima iluminaciju ekrana samo kad je ekran pod određenim ulgom tako da smo nas dvojica dobar deo večeri proveli presamićeni u neprirodnim pozama nad tim sirotim polovnim računarom kunući sporost prepotopne tehnologije i diskutujući o neophodnosti širenja hardvera koji podržava fire-wire. Za to vreme Saadet Türköz i Nils Wogram su svirali vrlo ozbiljno.

Kada sam prvi put čuo da je Saadet iz ‘Istočnog Turkestana’ crv radoznalosti naterao me je da iskoristim okultne potencijale wikipedije ne bih li saznao je li u pitanju država, region, bivša sovjetska republika, predeo iz snova ili nešto deveto. Ispostavlja se da je u pitanju deo Kine čiji su stanovnici, očigledno i dalje vezani uspomenama i tradicijom za majčicu Tursku (iz njenog otomanskog perioda) pa se i u javnosti ne predstavljaju kao Kinezi već kao okupirani, hm, Turkestanci? Pretpostavljam da Saadet ne sme po rodnoj Kini da se unaokolo širi sa tim nacionalističkim stavom, ali ovde je insistirala da u svom zvaničnom press materijalu piše ‘East Turkestan’. Priznajem da mi je zbog toga bilo neprijatno. Ako očekujemo da nam naš veliki prijatelj, Narodna Republika Kina pomogne da sačuvamo Kosovo, nije zgodno da idemo unaokolo zabijajući joj nož u leđa i podržavajući separatističke inicijative u njoj samoj.

Bilo kako bilo, Saadet Türköz i Nils Wogram su jedan od onih parova sa svetske free scene čiji članovi dolaze iz sasvim različitih muzičkih i kulturnih miljea, zainteresovani su za eksperimentisanje i pronalaženje zajedničke umetničke teritorije i u svom radu jednako koriste nasleđa narodne muzike, džeza i slobodne improvizacije.

Prva kompozicija koju su izveli krenula je iz gotovo savršene tišine, sa Wogramom koji je u zvono svog trombona uvukao mikrofon i lagano disao u njega dok je Saadet tiho mrmljala. Ta prva kompozicija je i bila prilično uspešna. Zasnovana na narodnjačkom motivu, ovo je bila praktično jedna veoma tužna turkestanska pesma sa trombonom koji je Saadetin bogati, snažni glas pratio dugačkim, toplim linijama.

Da naše dvoje muzičara imaju i drugo, razigranije lice, pokazalo se već u drugoj kompoziciji (a do tada je file transfer stigao svega do 10% sa jedva 360 MB prebačenih na USB drive) koja je bila neka vrsta teatralne dadaističke vežbe u kojoj je Saadet mucala, šaputala, frfljala, podvriskivala, pucketala, cvokotala, coktala i proizvodila svakojake glosolalijske zvukove svojim ustima dok ju je Wogram užurbano pratio na trombonu. Moram da priznam da je za mene ovo prvih nekoliko minuta bio samo puki crowdpleasing jer Saadet nije imala mnogo od, recimo dramatičnosti vokalnih akrobacija Phila Mintona ili prestupa Keijija Hainoa, dok je i samom ‘dijalogu’ falilo dosta, hm, dijaloške forme. Naprosto, falilo je tu maštovitosti, Wogram se zadovoljio time da prati Saadetinu dinamiku i osećaj zajedničkog stvaranja je ustuknuo pred osećajem zajedničkog trošenja vremena. Ipak, pred kraj, kada se Saadet bacila u seriju ekspresivnih vriskova, i ova kompozicija je donekle opravdala svoje postojanje.

Od te tačke na dalje, bilo je u ovom nastupu više lepih trenutaka. Saadet je prepričavala na tarzanskom engleskom pesme koje će pevati (prepoznatljiv miks tema koje se dotiču prirode, tuge, brakova, ljubavi itd.) i kombinovala dirljive, meke izvedbe sa dramatičnim, minijaturnim pozorišnim komadima u kojima je gestikulirala, mrštila se i vikala, ostajući sve vreme u okvirima muzike. U svakom slučaju, obučena u narodnu nošnju i sa anđeoskim osmehom na licu, odavala je baš onaj utisak azijske folk-dive kakav nekako očekujete kad znate odakle je i kakvu muziku izvodi. Wogram je, sa svoje strane demonstrirao zadivljujuću muzičku svestranost. Njegovo sviranje trombona je većinu vremena bilo izuzetno ekonomično, ponekad dajući duge, tople note Saadetinom tužnom pevanju, ponekad proizvodeći mišićave, snažne bas linije koje su mogli ispasti sa bilo koje ploče bilo koje britanske Jungle etikete iz poslednjih nekoliko godina. Kompozicije u kojima je svirao melodiku (ponovo na veoma autoritativan način) su zvučale bogato, kao da se uključio čitav orkestar što samo pokazuje koliko mnogo čak i tako prost harmonski instrument kao što je melodika može da doda zvučnoj slici kad je u pravom okruženju. Uz to je čovek, rođeni Švajcarac, pokazao da mu grleno pevanje ide kao da se rodio negde u mongloskim stepama i sisao kobilu do petnaeste godine. Rispekt!

Publika je, koliko sam mogao da ocenim, u ovom nastupu dosta uživala. Sala se tokom prvih dvadesetak minuta punila ljudima koji su bauljali po mraku, pokušavali da što tiše rasklope stolice i sednu a da ne uznemire duo na bini, pa je i pored masovnog egzodusa posle prve pesme, do kraja nastupa mesto bilo ugodno puno sa svim stolicama zauzetim.

Drugi nastup te večeri dao nam je sastav Schnee koji čine dvojica prekaljenih muzičara sa bečke improv scene, Burkhard Stangl i Christof Kurzman. Kako je u Evopi u poslednje vreme i inače trend, bečka improvizacija oslanja se na minimalnost, odsustvo gestova, kombinaciju tradicionalnih instrumenata i modernog hardvera/ softvera. Tako su i Schnee večeras na binu izašli sa dve gitare, klarinetom, laptopom i gomilom efekata i sve vreme delovali kao dvojica sredovečnih laboranata koji sa puno koncentracije obavljaju ne preterano zabavne ali neizbežne dužnosti. Dok je Stangl svoju gitaru dodirivao i gudalom testerisao kao da se pita šta bi se desilo kada bi je malko jače pritegao, Kurzman je uspešno ostavljao utisak čoveka koji sa dosta posvećenosti čisti svoj inbox od viška mejlova, tako što će svaki pažljivo pročitati a zatim ga odlučno obrisati.

Nije tajna da je gledanje laptop/ tabletop  improvizatora vrlo često jalova rabota i da ničeg zabavnog u vizuelnoj komponenti ovakvih nastupa nema. Štaviše, moj čest utisak na ovakvim koncertima je da bi potpuni mrak u Sali delovao blagorodnije na usredsređivanje i varenje visokoapstraktne muzike koju u ovakvim prilikama mahom slušamo. Prisustvo muzičara na bini ne samo što ne pomaže već zna i da odmogne jer siroti mozak, navikao na uobičajene koncerte sve vreme pokušava da napravi sponu između onoga što se vidi i što se čuje, a toga zapravo nikada nema.

Bilo kako bilo, prvi deo nastupa Stangla i Kurzmana je bio poprilično by-numbers kako bi to rekli anglosaksonski novinari. Stanglove gitare su se ionako vrlo slabo čule pa je većinu zvučne slike zapremala topla masa pucketanja i dubokih basova iz Kurzmanovog laptopa. Kasnije u miks ubačeni semplovi Stanglovog sviranja su bili tretirani i uobličeni u lupove tako da je čovek dobio priliku da svira duet sam sa sobom (praćen Kurzmanovim intervencijama), ali i ovde je ogromna disproporcija između glasnosti semplova i izvora pomalo smetala.

Sve je, dakle u prvo vreme delovalo prilično umorno i klišeizirano i svakome ko je u životu gledao ili čuo nekoliko sličnih nastupa ovo je bilo ne preterano uzbudljivo. Stvar je spasao Kurzman, svesnim skretanjem prema centru i ubacivanjem tonalnih i neapstraktnih elemenata u muziku. Schnee su i inače poznati po koketiranju sa pop muzikom, što je pomalo u neskladu sa namrgođenm ozbiljnošću bečke improvizacije. Kurzman, naime, voli da zapeva. Ne peva on dobro, čak ni simpatično, njegovo pevanje bi u svakom drugom trenutku bilo vrlo loša ideja, ali ovde je malčice raskravilo ledenu atmosferu i otvorilo prostor da se čovek zatim dohvati klarineta i serijom nežnih, setnih tema doda sasvim novu, lepu dimenziju hladnoj elektronici. Stangl je ovu melodiju pratio ponavljanima jednog istog tona na gitari i odnos hladnoće ponavljanja i topline teme koju je klarinet svirao je zvučao odlično.

Do kraja nastupa muzika nije napuštala tonalni centar oko koga su Kurzman i Stangl bezbedno zaplitali svoje improvizacije. Iako je ovo, iz perspektive surove avangarde, teška izdaja i napuštanje spartanske estetike Moderne, nema sumnje da je učinilo nastup Schnee daleko prijemčivijim. Čak je i nešto ekspresivnija Stanglova svirka, sa sve nervoznim gestovima prevlačenja preko žica sada imala bolji kontekst, pa iako se gitara i dalje jedva čula, čitav zvuk je definitivno bio bogatiji. Sam kraj nastupa sa Kurzmanovim pevanjem koje je iskombinovalo tekstove iz gomile poznatih pesama, te semplovima čiste pop muzike je i gledalište naterao na dugačak, jak aplauz. Dakle, na kraju ipak pobeda. Ne tako veličanstvena kao u Subotu u Helsinkiju, ali, kako su to već mudriji pre nas rekli: pamti se rezultat a ne igra.

Ring Ring 2007, Drugo veče, 14.05.2007

Exploding Customer i Pere Ubu

Pogon Doma Omladine

Drugo veče ovogodišnjeg festivala dešavalo se u Pogonu Doma Omladine. Ispravna odluka, pokazalo se, ne samo zbog masovnog odziva publike inspirisanog prvim ikad dolaskom Pere Ubu u Beograd, već i zbog činjenice da bi teatarski ambijent Rexa, sa sve stolicama bio neprimeren za krvavu rokenrol svetkovinu koja je upriličena ove večeri.

Ali prvo smo slušali džez. Exploding Customer su švedski kvartet na tragu klasičnog kvarteta Ornette Colemana, barem po instrumentariju. Dakle, bubanj i kontrabas u temeljima, a saksofon i truba na balkonu. Muzički, EC zvuče za nijansu drugačije nego što su me Skandinavci u poslednjih nekoliko godina navikli. Ili to, ili sam ja previše slušao Mass, The Thing i slične siledžije. Exploding Customer su svakako dovoljno muževni, ali osnova njihovog izraza je pre svega lepršava melodičnost sa prilično jasnim narodnjačkim motivima upletenim u modernu jazz svirku. Jadno je i nemaštovito ovo što ću sad reći, ali može se povući paralela sa bendovima poput Masade Johna Zorna ili Carlo Actis Dato Quatreta.

Bilo kako bilo, Exploding customer su prilično uspešno razgalili gledalište. Prva stvar koju su odsvirali bila je surovi free jazz freakout, sa sve freetime bubnjevima i pištanjem duvača, ali pokazalo se da je to bilo samo osiguravanje pažnje gledališta. Ostatak kompozicija zasnivao se mnogo više na groove elementima i pažljivo razrađenim melodijama. Ja sam se prijatno iznenadio kada sam shvatio da sam više od pola numera odmah prepoznao iako sam albume EC slušao pre prilično mnogo vremena i imao samo maglovitu uspomenu na njih. To je, reklo bi se svedočanstvo koliko su njihove teme poletne i pamtljive. I jesu, ovo nije muzike teške drame i namrgođene cerebralnosti, što ne znači da je plitka ili hedonistička. Radije bih je opisao kao toplu i emotivnu i većinu vremena nisam mogao da se otresem utiska da slušam neki sastav sa juga Evrope, Italije ili Španije, recimo, pre nego hladne potomke vikinga. U čitavu atmosferu su se uklapale i šeprtljaste najave od strane lidera benda, Martina Kuchena koji je kao onaj momak koga smo svi imali u razredu u osnovnoj školi, koji sve vreme pravi neke šale i usiljeno se smeje istima dok ga svi ostali postiđeno ignorišu. Srećom, Kuchen je bolji saksofonista nego konferansje pa je, kad nije pričao ostavljao utisak primerenog muzičkog autoriteta. Od ostalih muzičara izdvojio bih kontrabasistu Benjamina Quigleyja (ovo mi baš i ne zvuči kao skandinavsko ime, ali ko će ga znati sa tim Hiperborejcima) koji se namučio sa neispravnim kablom ali je muzici dao potrebnu kičmu a i iskazao se u nekoliko momenata kada je svirao gudalom.

Većine kompozicija koje je bend izveo su bile brže i ritmične, pa je i publika na njih reagovala prigodno. Problem je, razume se, bio u tišim momentima gde se moglo čuti da ipak dobar deo gledališta vreme ubija ćaskajući među sobom i čekajući na večerašnje hedlajnere. Bilo kako bilo, Exploding Customer su ubili i jedan bis na kome su se istakli veoma elegantnom izvedbom pesme koja je od nežne balade izrasla u strastvenu lirsku dramu. Prijalo je.

Međutim, naravno, najveći problem koji će Exploding Customer u vezi ovog nastupa imati je što će ih malo ko od prisutnih upamtiti. A ova amnezija doći će kao posledica činjenice da su ubrzo posle dragih Šveđana na binu izašli Pere Ubu koji su, prosto rečeno, razvalili. Ovo je bio koncert po kome će mnogi posetioci pamtiti ovogodišnji festival, a jasno je i da je mnogo njih samo ovaj nastup i gledalo. Teško im je zameriti, Pere Ubu su nadmašili sva moja očekivanja i pružili nam izvanredan muzički događaj.

A nije moralo tako da bude. I ja sam donekle bio sumnjičav u pogledu uspešnosti Davida Thomasa i ekipe da dostojno izađu na kraj sa tridesetogodišnjom reputacijom. Uostalom, kako je i sam rekao u intervjuu, Pere Ubu su bend koji je otvorio put u rokenrolu kojim ih niko kasnije nije sledio. A od beskompromisnih inovatora do slepog creva istorije, mali je korak. Međutim, pokazalo se da je za fenomenalan nastup dovoljno imati bubnjara-pankera sa malo tehnike a puno snage, basistkinju omalenu rastom ali u zvučnom pogledu izuzetno nametljivu, gitaristu-gika (Keith Moline inače i piše za prestižni magazin The Wire) sa možda najagresivnijim zvukom koji sam ikad čuo na koncertu, te ‘elektroničara’ koji izgleda kao da vozi autobus ali ima veoma ozbiljno teatralan nastup, sve predvođene čovekom koji je neka vrsta mrzovoljnog psihopatskog fašiste što se kroz život tetura zatvorenih očiju i pravi šale koje su više strašne nego smešne.

Elem, možda najimpresivniji element nastupa Pere Ubu na ovogodišnjem Ring Ringu je bila živa demonstracija toga da bend može da bude veoma ‘arty’ i istovremeno rokerski brutalan. Moćna ritam sekcija u sastavu Temple-Mehlman je od prvog sekunda pokazala da nećemo imati posla sa tunjavom, zamišljenom verzijom rokenrola kakvu nam često serviraju intelektualci iz ove branše, već sa znojavim, nadrkanim čudovištem voljnim da se i potuče ako treba. Što mu dođe kao dobra metafora i za samog Davida Thomasa. Ja, evo ni posle tolikih decenija postojanja ove osobe u našoj kolektivnoj svesti nisam siguran da li je u pitanju čovek bez imalo pevačkog talenta koji je snagom volje uspeo da muziku podčini svom problematičnom stilu, ili superiorno talentovan pevač koji vokalnu akrobatiku vešto krije ne bi li kompaktnost muzike došla do izražaja. Šta god da je od ta dva u pitanju, Pere Ubu su zvučali kao zla mašina, krljajući beskompromisno kroz noć. Keith Moline (koji sa Thomasom takođe svira u Two Pale Boys) je ekonomičan i ukusan gitarista čiji je svaki odsvirani ton i akord baš na svom mestu. On ih ne svira puno, ali svaki je ubitačan. Ovo je posebno osetno u glasnijim delovima gde je gitarsko prangijanje bilo tako oštro da sutra ujutro nisam morao da se brijem (true story!!!). Za mene je rokenrol uvek podrazumevao dozu nekontrolisanosti u zvuku, preterivanja i prelivanja preko granica same kompozicije. Iako su Pere Ubu pesme istesane veoma precizno, sa vrlo malo prostora za haos, Molineova gitarska buka je nivo adrenalina uspešno podizala za nekoliko stotina procenata. A tu je bio i Robert Wheeler na tereminu i analognom sintisajzeru koji je iz vazduha grčevitim pokretima prizivao čegrtave demone i onda ih terao da cvile u skladu sa muzikom. Na poslednjem albumu njegov doprinos je bio vrlo osvežavajući, ali je vrhunski kontrolisana haotičnost buke koju svojim prstima ovaj čovek proizvodi na koncertu muzici dala čitavu jednu novu dimenziju. Nažalost, imao je u jednom delu koncerta problem sa opremom pa je, kao i bubnjar Steve Mehlman, došao na udar gneva Davida Thomasa. A, verujte vi meni, to je gnev pred kojim ne želite da se nađete.

Sam Thomas je bio fascinantan sa svojim unjkavim glasom i gotovo feminiziranim teatralnim pokretima kojima je pričao svoje komplikovane priče. Držeći ceo bend čvrsto pod kontrolom, Thomas je svoje decenijsko rokenrol pregalaštvo pred našim očima pretočio u ubitačan koktel urlajuće muzike, složenih tekstova i moćnog scenskog prisustva. Nije ni teško razumeti zašto ga tehnički problemi kroz koje su prolazili članovi benda tako lako dovode do besa – jasno je da je Pere Ubu, uprkos njegovoj ‘ja nisam diktator nego direktor’ maksimi neka vrsta ektoplazmične emanacije direktno iz njegovog uma i uz ovu istinu idu sve dobre i loše strane koje čovek može da zamisli.

Srećom, ove večeri dobrih je bilo više. Iz ovih ili onih razloga, nove pesme su zvučale ubitačnije nego stari hitovi, da li zato što stare pesme u osnovi jesu naivnije (primer ‘Modern Dance’, recimo) ili zbog više energije koje bend ulaže u nešto u čijem su stvaranju aktuelni članovi učestvovali, ali siguran sam da ni jedan od fanova koji su u poslednje vreme kukali da im se nove Pere Ubu ploče ne dopadaju nije ostao ravnodušan pred moćnom energijom ‘Two Girls (One Bar)’, a brutalna izvedba ‘Caroleen’ je bila jedan od ranih vrhunaca nastupa. Kada bih imao vremeplov pomoću koga bih ponovo mogao da se vratim u bilo kojih pet minuta prošlosti, izvođenje ‘Caroleen’ u Beogradu bi bio moj izbor.

Prema kraju koncerta Thomas je pričao i izmišljene anegdote o svojm susretima sa Marijom Šerifović i Stingom. Dok je ova prva bila prilično nategnuta, druga je poslužila za superiorno dobru najavu: ‘Sting mi je rekao „Dejvide, dobri ste, ali trebalo bi da pišete pesme sa više društvene relevantnosti, recimo nešto o prašumama“ . Tako da sam ja odlučio da napišem pesmu o prašumama. I kako ih najlakše spaliti.’ Iz usta bilo koga drugog, ovo bi zvučalo kao kurčenje bez pokrića, ali kad ovakvu najavu sledi izvedba pesme ‘Sonic Reducer’, jednog od najsjajnijih bisera nihilističkog panka iz istorije ove planete, onda je sve na svom mestu. Iz nekog razloga malo ljudi oko mene je znalo da je ovo pesma Dead Boys, a još manje da je Thomas jedan od njenih koautora, tek, eto dokaza da i pored svog ‘Pank je teška prevara’ stava David Thomas ležerno može da se pohvali autorstvom nad jednom od najboljih pank pesama ikad napisanih. Ne znam kojoj srećnoj zvezdi treba da zahvalimo što se lider odlučio da je uvrsti u koncertni repertoar Pere Ubu za ovu turneju, ali nakloniću se nebesima čim se ovi oblaci iznad nas malo razmaknu.

Sledećeg jutra sudario sam se sa Steveom Mehlmanom na beogradskom aerodromu i on me je umirio rekavši mi da ni njega ni Wheelera Thomas posle svega ipak nije prebio. Sve u svemu, ovaj koncert je bio pravi trijumf.

Ring Ring 2007, Treće veče, 15.05.2007.

MZN3 i Belgradeyard Soundsystem

Rex

Trebalo mi je skoro sat vremena da sa aerodroma stignem do Rexa ove večeri. Bio sam ubeđen da ću propustiti dobar deo nastupa MZN tria, jer sam u beograd stigao tek oko petnaest do osam, a koncert je uredno bio zakazan za osam. No, Alah koga voli on ga povremeno i pomogne. Onog momenta kada je moje žurno stopalo prošlo kroz vrata sale u Rexu, gospodin Mališa je završio svoju najavu prvog benda i Norvežani su se popentrali na binu. Bilo je čak i slobodnih stolica u gledalištu. Stvari nisu mogle da budu savršenije čak i da je Toma Nikolić uspeo da zadrži mesto predsednika parlamenta.

Ovo veče je bilo veče iznenađenja za mene. Na primer, znao sam da je trio  Møster/Zanussi/Nordeson odličan bend, slušao sam njihove snimke i radovao se prijatnoj kombinaciji free jazza i free improvizacije. Međutim, večerašnji nastup daleko je premašio moja očekivanja. Møster, Zanussi i Nordeson (saksofoni/ kontrabas/ bubnjevi i udaraljke) su pružili demonstraciju kako slobodna improvizacija treba da zvuči, gradeći i razgrađujući složene strukture u vazduhu pred našim ušima (i očima). Očigledno veoma navikli jedan na drugog, ova trojica Skandinavaca komuniciraju zvukovima, šumovima i gestovima sa neverovatnom lakoćom stvarajući muziku tamo gde bi se reklo da je nikako ne može biti. A ovo je samo deo njihove kolektivne muzičke ličnosti. MZN3 nikako nisu gadljivi na ‘figurativniju’ muziku pa su tako i atonalne improvizacije sa neobičnom lakoćom prelazile u melodičnije forme. No, ključna razlika između MZN3 i, recimo jučerašnjih Exploding Customer je u tome što MZN3 operišu u primetno ‘umetničkijim’ vodama. Negde na razmeđi između debisijevskog impresionizma i koltrejnovskih ’listova zvuka’, MZN3 od slušaoca zahtevaju pažnju ali zauzvrat isporučuju ekstazu.

Priznajem da sam bio na sedmom nebu slušajući kako se spore, duboke, hladne strukture razvijaju u punokrvne free jazz razrade. Razularena ritam sekcija – leteći bubnjevi i rafalna kontrabas paljba su razmotali potrebni crveni tepih na kome se Møsterova autoritativna duvačka tehnika prikazala u svoj raskoši. Moćni tonovi, spiritualni uzleti i ekspresionistički krici koje je ovaj mladi čovek proizvodio, nikada se ne odričući harmonije u potpunosti, mene su podsetili na zlatne momente ove muzike i radove Johna Coltranea ili Sama Riversa. Ko me poznaje, znaće da ne umem da dam mnogo jačih komplimenata od ovoga.

Lepo je bilo videti da i publika u Rexu reaguje sa dostojnim odobravanjem na muziku koja skok između hladnokrvne cerebralne igre i razobadanog emotivnog zanosa čini bez ikakvih rezervi. MZN3 su dobili puno aplauza i zaslužen bis. A ja sam ostao gotovo potpuno zadovoljen.

Zadovoljen, zapravo, u tolikoj meri da sam se ozbiljno pitao da li da uopšte ostajem na nastupu Belgradeyard Soundsystem plašeći se da neću biti u stanju da ih pažljivo slušam nakon tako dobrih MZN3. Srećom, odlučio sam da sugrađanima dam šansu. Jer, BGYSS su se pokazali kao drugo veliko iznenađenje ove večeri.

Naime, po mom iskustvu (koje nije veliko ali gleda se šta sa njim umeš da uradiš), veoma je malo muzičara koji su put od mislioca do izvođača prešli sa zadovoljavajućim rezultatima. Većina muzičara se najbolje snalazi sa apstraktnim jezikom muzike i, kada i pokušava da konceptualizuje/ verbalizuje to što radi, ispada naivna ili nedorečena. I to je sasvim okej, da ti ljudi umeju da misle, pišu ili govore, bili bi pisci i kritičari, a ne muzičari. BGYSS su izuzetno redak primer uspeha suprotnog redosleda u kome imamo (veoma mali) kolektiv ljudi koji su krenuli od promišljanja i priče o tuđoj muzici i umetnosti/ kulturi uopšte, ispratili to didžejisanjem i organizacijom tuđih nastupa, a završli kao pravi bend čija je muzika ujedno i spoj svih očiglednih uticaja iz njihovih života i karijera i relevantno umetničko delo samo za sebe.

Da budem iskren, to uopšte nisam očekivao. Kao zakleti protivnik napuštanja sopstvenog kreveta, nisam otišao ni na jedan od skorašnjih koncerata BGYSS tako da sam ideju o tome kako bend sada zvuči sklopio samo na osnovu retkih studijskih radova i remiksa. Ispostavilo se da uživo imamo posla sa sasvim drugom pričom i da zavidna koncertna aktivnost koju je bend imao diljem Evrope poslednjih meseci nije rezultat slučajnosti nego kvaliteta.

Prvi veliki kompliment koji imam da dam BGYSS je da je ovo što sam gledao do sada najbolja kombinacija semplovanih i pravih instrumenata koju sam imao priliku lično da vidim. Nije toliko teško kombinovati robote i instrumente kada se držite muzičke forme primerene robotima (repetitivne, pre svega), međutim BGYSS su sebi u zadatak stavili znatno težu varijantu: sviranje nečega što bih mogao opisati kao kosmički free jazz.

Bilo je poslednjih desetak-petnaest godina dosta pokušaja, pogotovo u Britaniji u Nemačkoj da se jazz i savremena elektronska muzika iskombinuju na neki logičan i plodonosan način. Neke od boljih rezultata mogli smo čuti na etiketi Ninja Tune, koja, jasno je, zauzima važno mesto u BGYSS panteonu. Zapravo, u nekim od mirnijih delova večerašnjeg nastupa, lako su se mogli čuti uticaji Cinematic Orchestra, jednog od najvažnijih Ninja Tune bendova iz poslednje decenije. No, BGYSS su daleko od Cinematic Orchestra klona, njihove ambicije su veće i muzika se vrlo brzo kreće od ležernijeg gruva, preko mišićavog, snažnog pumpanja, pa do autentičnih space jazz freakout momenata. A to već NIJE lako izvesti koristeći semplove i skidam svoju imaginarnu kapu načinu na koji su dvojica članova BGYSS koristila svoje kompjutere i ostalu elektroniku da lupove i pojedinačne semplove udaraljki uobliče u masivnu, uverljivu poliritmiju koju toliko volimo u ovoj muzici. Kada im se u par pesama pridružio Kjell Nordeson iz MZN3 na bubnjevima, razlike između semplovanih i živih bubnjeva skoro nije ni bilo.

Na ovu ritmičku osnovu dodajte moćan kontrabas Ivana Antića, te izuzetno dobro uklopljen klavir Sonje Lončar i muzika bi već tada bila impresivna. Međutim, razulareni saksofon Jamala Alkiswanija je ono što celom paketu daje uverljivost i oštricu. BGYSS nisu samo turisti na tuđoj teritoriji, oni ovu muziku sviraju pokazujući svakom notom da im pripada. Svako poređenje koje se u mojoj glavi pojavilo tokom nastupa (improvizatorska energija Ground-zero,  kosmička svest Sun-Ra) bilo je u korist benda na bini ispred mene. Uticaji su jasni, ali BGYSS nisu puki imitatori.

Nije naravno sve savršeno u muzici BGYSS. Miks je na trenutke bio prehaotičan i prioritete među slojevima zvuka koji su se borili za prevlast bi trebalo jednog dana definisati. U pojedinim momentima reklo bi se da ponuđene ideje nisu sasvim do kraja razrađene. Ali ovo su zdrave zamerke bendu koji svoju muziku izvodi sa takvim uverenjem da tehnički komentari uopšte ne ugrožavaju impresivnost doživljaja. Volim kad vidim ljude koji sviraju muziku bez nameštenog poziranja, već sa ubedljivim stavom. Posebno mi se dopalo Alkiswanijevo sviranje saksofona. On svakako još dosta ima da razvija svoju tehniku, ideje su tu a snaga i ton će već doći (videla se, recimo razlika između njega i Møstera koji je gostovao u dve pesme), međutim, njegov čitav telesni stav, pokreti, gestovi, izraz lica i zvuk govore o čoveku koji iza onoga što radi stoji 120%. Svaka čast.

Valjalo bi sigurno pomenuti i video projekciju koja je išla na zidu iza muzičara, ali moram da priznam da je ovo muzika koja svojom ljudskom dimenzijom prosto zahteva da se posmatraju izvođači dok se rvu sa demonima kreacije. BGYSS su ove večeri postali moj najomiljeniji domaći bend. A to, koliko god ja bio nevažna pojava, za mene nije mala stvar.

Ring Ring 2007, Četvrto veče, 16.05.2007.

Thomas Ankersmith, Ana Never i Lucio Capese & Toshimaru Nakamura

Rex

Thomas Ankersmith je bio poslednji učesnik ubačen na listu izvođača za ovogodišnji festival, valjda da bi se broj izvođača u glavnom delu popeo na jedanaest i tako izbeglo prokletstvo okruglih borjeva. Ili to, ili je bio izuzetno jeftin. Bilo kako bilo, ovaj mladoliki Holanđanin sa stalnim boravištem u Berlinu je trenutno prilično aktivan na evropskoj elektronskoj/ eksperimentalnoj sceni i privlači pažnju ne samo svojim nastupima koji su kombinacija elektronskog bučanja i žive svirke (Ankersmith je počeo kao free jazz i improv saksofonista) već i instalacijama u kojima koristi (još uvek eksperimentalnu) poluvojnu tehnologiju usmeravanja zvuka u uzane koridore i planirane praznine.

Whatever, imao sam utisak da je večeras ipak mnogo veća zvezda bio njegov analogni EMS sintisajzer, barem sudeći po količini gikova koji su se oko istog sjatili nakon Ankersmithovog nastupa, gledajući mašinu sa divljenjem i ignorišući njenog vlasnika. Nije lako umetnikom biti.

Ankersmithov nastup je imao jednu vrlo dobru karakteristiku a to je da vizuelno nije bio dosadan. Većina muzičara koji nastupaju koristeći nekakav sintisajzer i laptop, kao on, su za posmatranje zanimljivi otprilike isto koliko i curenje vode iz česme. Ankersmith, za razliku od braće po oružju ne sedi već stoji i stalno je u pokretu, delujući dobar deo vremena kao da je i sam iznenađen šumovima i zvucima koje proizvodi. Ipak, moram da priznam da me njegova muzika nije oborila s nogu. Prva trećina nastupa je bila prilično bezsadržajna, sa gomilom marginalno zanimljivih zvukova koje je Ankersmith cedio iz sintisajzera i sa vrlo malo želje da ih se uobliči u ikakvu prijemčiviju formu. Ne znam da li je on zamišljao da su zvuci koje proizvodi sami po sebi radikalni, tek, neke velike forme ili vizije tu nije bilo. Situacija se znatno poboljšala kada je u igru uvedena multifonija, te je nekoliko jedan na drugi naređanih slojeva zvuka međusobnim interferencijama i modulacijama dalo znatno prijemčiviju muziku. I Ankersmith se ovde manuo brzog i dinamičnog (a, plašim se, uglavnom besciljnog) gesturalnog pristupa, pa je sve zajedno ispalo svrhovitije i dostojanstvenije. Kada je čovek na kraju uhvatio saksofon i tapiseriji elektronskih dronova pridružio i još jedan, proizveden suvo akustično (čak bez mikrofona) videlo se da je na tragu nečega. Poslednji deo nastupa bio je u osnovi samo meditacija nad neprekinutim zvukom saksofona koji je tonuo u šum i izdizao se do snažnog, punog tona (napominjem još jednom, bez ikakve elektronike), a sve zahvaljujući Ankersmithovom cirkularnom disanju, i taj segment je definitivno za slušaoce i bio najdarežljiviji. Što je, uostalom, primer dobrog tajminga jer je Ankersmith posle svega dobio dobar aplauz i mogao da se neporažen povuče sa bine (na kojoj nije ni bio, jer je nastupao ispred nje, u istoj ravni sa publikom). Iz moje perspektive, ima on još dosta da radi na svojoj muzici, ali nije da tu nema štofa. Možda bi moj utisak o njegovom nastupu bio i povoljniji da pre njega na ulici pored mene nije prošao Toshimaru Nakamura. Toshimaru Nakamura…. Da li ste ikada poželeli da se nekom bacite pred noge i jecajući od nabujalih emocija zamolite ga da vas gazi jer se osećate nedostojnim u njegovom prisustvu? Da li je u pitanju bio mršavi tokijski avangardni muzičar? Onda znate kako sam se ja osećao. No, do njegovog nastupa trebalo je izdržati. Nadam se da je barem Ankersmith posle pažljivo slušao i hvatao beleške učeći od majstora.

Subotički post rokeri Ana Never su mi, od strane prijatelja bili dosta blaćeni još pre nego što su se pojavili igde u blizini pozornice Rexa. Opisivani kao ubice homoseksualci narkomani imitatori kanadskih Goodspeed You! Black Emperor, Ana Never su u mom nejakom intelektu imali prilično slabu startnu poziciju. Mislim, ja GY!BE volim i nisam spreman da nekakvim Vojvođanima gledam kroz prste u momentima kada demonstriraju neoriginalnost i robovanje zapadnim uzorima. No, čuda se događaju. Ana Never je zaista bend koji se vrlo verno drži GY!BE formule veličanstvenog očaja i zloupotrebljene patetike i ne mrdaju ni milimetar dalje, ali ove večeri je to meni sve zvučalo veoma ispravno i lagao bih kada bih rekao da nisam uživao.

Kada dolazite iz Montreala, možda je i moguće da održavate na okupu desetočlani orkestar u kome će gudački instrumenti biti stalno zasenjeni bukom koje prave gitare i bubnjevi. Kada ste iz Subotice, shvatate da je ovo ekonomski nepodnošljivo. Otud Ana Never imaju bubnjeve, gitare (neke od njih sa bas prefiksom) i video. Video radovi Branislava Flipovića, opisani u press materijalu kao nepretenciozni su meni delovali suviše… pretenciozni u svojoj nepretencioznosti, ali možda sam ja samo prostak. Muzika se, pak, u svojoj jednostavnosti sasvim ispravno može opisati kao pretenciozna. Uostalom, nije li post-rok svoj univerzum izgradio na naglašenoj, povremeno do neukusa doslednoj opsesiji nevinošću melodije? Ana Never (sledeći GY!BE) se u ovoj crkvi mole sasvim uredno i njihove pesme su desetominutne mantre ponavljanja prostih, naivnih, nevinih, ama detinjastih melodičkih sekvenci, melodija čija se inicijalna trivijalnost izdiže na nivo spiritualnog fetiša kroz ponavljanja, variranja i dinamičku nadgradnju. Ana Never prolaze kroz sve stadijume od šapata do vriska (pozdrav za Skrobonju!), pretvarajući šačicu nota u prvorazrednu emotivnu ucenu. U nekom drugom momentu, prezreo bih ih, ali Ana Never to što radi, iako radi neoriginalno, radi dobro i uverljivo. Šta god čovek rekao o bilo čemu, ja sam prilično sklon da se naklonim bilo kom bendu koji svoju poentu nudi kroz deset metara debeo zid gitarske i bubnjarske buke. Naravno, loši metal ili pank ili već kakvi bendovi će posle nekoliko sekundi biti dosadni a buka će postati samo deo enterijera, ne i validna umetnička ponuda. Ovde Ana Never poentiraju svojim melodijama, svojim dinamičkim variranjem i brdom pedala koje su pred sebe gitaristi razastrli. Korišćenje gudala, delay pedala i drugih oruđa iz asortimana post roka je večeras čitavu muzičku sliku uobličilo u jednu, za mene, sasvim privlačnu građevinu u kojoj su moja čula, nejaki um i umetnosti vazda gladni duh rado proveli sat vremena. Nisam siguran da bih kupio i album Ana Never (mislim, bih, ali ne znam koliko bih ga često slušao), ali uživo, meni je ovo bilo prilično dobro. Neoriginalno, možda čak derivativno, ali izvedeno sa strašću i kompetencijom.

No, posle svega, na red je ipak došla umetnost. Lucio Capece i Toshimaru Nakamura su na festivalu natrpanom radikalnim muzičkim projektima ponudili najradikalniji. Nakamura (kome sam se na čistom japanskom zahvalio kada mi je potpisao svoj DVD – ipak sam nešto naučio od Tsukamotoa i Miikea!!!) je poslednjih desetak godina jedan od najvažnijih članova japanske improv scene koja se, najvećim delom, od sumanute ekspresivnosti ranijih vremena okrenula minimalizmu, meditaciji i poricanju svake ekspresije. Onkyo na japanskom može da znači ‘zvuk’, ‘šum’, ali i ‘buka’, pa je ovo ime za muziku koju izvode Nakamura i saborci (Taku Sugimoto, Otomo Yoshihide, Satchiko Matsubara, Jason Khan i drugi) prilično varljivo. No, svako ko je pre sedam godna na ovom istom festivalu gledao Nakamuru kako iz svoje miksete-bez-inputa (no input mixing board je jedini izvor zvuka koji Nakamura koristi, pomažući se sa još par pedala) izvlači avetinjske kristale zvuka znao je da večerašnji nastup ne sme da se propusti. Lucio Capece je Argentinac koji živi u Berlinu i njegovo sviranje duvačkih instrumenata se dobro uklapa u trend minimalizacije koji je poslednjih godina prisutan i u evropskoj improvizovanoj muzici. Pokazaće se da su Capece i Nakamura odlični partneri čak i kada uopšte ne sarađuju. Ovo je uostalom i karakteristično za Onkyo muziku u kojoj se ideje gestova ili izražavanja bilo čega smatraju prilično neukusnim U tom smislu bi i očigledan napor muzičara da zajednički stvaraju prepoznatljive forme bio promašaj. Nakamura i Capece su večeras sedeli jedan pored drugog, ne gledajući se i ne pokušavajući da zajednički stignu do cilja. Zapravo, ni ne pokušavajući da stignu do ikakvog cilja. Njihova muzika je, u prilično nezaobilaznoj paraleli sa Zen-Budizmom, sadržana u trenutku, ne u vremenu. Ona je negde između prisustva samog zvuka, umirućeg sećanja na zvuk pre njega i pomalo grešne anticipacije onog koji dolazi. Ona nije u velikoj strukturi u vremenu ili smislenim kontrapunktima u trenutku.

Dakle, zvuk. Dati mu težinu i značaj, ne posežući ni za jednom muzičkom tehnikom, ni za jednim improv trikom, naterati slušaoca da u najprostijim postojećim zvukovima (čisti sinusoidni talasi, nestruktuirani beli šum itd.) pronađe ono što mu u muzici nude orkestri, horovi, rok bendovi, didžejevi i hip-hop ekipe. Ima li strašnijeg zadatka za muzičara? I kada publika, nezainteresovana za siromašnu zvučnu ponudu pred sobom počne da se meškolji i priča među sobom, ima li goreg poniženja za umetnika?

Nakamura ima način da spreči ovo poslednje. Frekvencije zvuka kojim nastup počinje su toliko visoke i prodorne da se posle tri sekunde osećate kao da ste selektivno ogluveli, kao da je Nakamura jednim potezom isisao sav vazduh iz prostorije i fizički vas sprečio da razgovarate sa susedom pored sebe, čak i da čujete škripanja drvenih stolica i lupanje vrata. Tu ste sada samo vi i muzika, pa ko preživi – pričaće.

Capece i Nakamura su kao dvojica sveštenika u nekom veoma osetljivom ritualu. Ne gledajući jedan u drugog niti u publiku ni jednom za vreme nastupa, oni čine izuzetno spore i odmerene pokrete, puštajući muziku da se iz njih preliva. Capece drži dugačke tonove koji interferiraju sa Nakamurinom kontrolisanom mikrofonijom. Onda samo diše u svoj bas-klarinet (ili sopran-saksofon) i dah kanališe kroz kartonske cevi, puštajući samo tragove zvuka da stignu do mikrofona. Nakamura pušta šum da nas zapljuskuje kao da je u pitanju neki izuzetno stran okean, onda su na redu čisti tonovi. Pa erupcije elektronske buke, vrištećeg fidbeka dostojnog Masamija Akite. Ali sve ovo je bez pretenzije da se stvara nekakva naracija ili struktura. Nakamura je ispražnjen od želja, namera i planova. (Ili se samo izuzetno dobro folira) Njegova muzika nastaje sada, u trenutku dok je slušamo, ona je gola, potpuno bespomoćna, bez ikakve zaštite i teško je zamisliti kako je biti umetnik koji je odbacio gotovo sve što ga naizgled čini drugačijim od ‘običnih’ ljudi, znanje, tehniku, teoriju, kako je to stvarati muziku maltene samo pokretima svog duha, bez namera i afekata.

Ja sam unapred znao da će ovaj nastup biti jedna od onih situacija koje se pamte ceo život, ali bilo mi je drago kada sam čuo da su Capece i Nakamura posle svirke pozdravljeni ovacijama i kada sam u razgovoru sa prijateljima čuo da je svima ovo bilo iskustvo koje će pamtiti. Aangardna muzika često ume da bude samo teška, maskirajući odsustvo sadržaja opskurnošću forme. Capece i Nakamura su onaj drugi, ređi primer u kome se forma toliko pojednostavljuje da ogoljena suština preti da vas svojom neizdrživom silinom obori. Samo se pitam kada ću ponovo gledati ovakav nastup…

Ring Ring 2007, Peto veče, 17.05.2007.

Livio Minafra i Kimmo Pohjonen & Eric Echampard

Velika sala Doma Omladine

Poslednje veče zvaničnog dela festivala je privuklo i najviše publike pa je i održano u najvećem prostoru. A i sedišta su bila najudobnija. Što je dobro. Nisam siguran koji je od nastupa privukao ovoliku publiku, ali da sam Livija Minafru morao da gledam stojeći, bilo bi tu dosta zle krvi u našim budućim odnosima (za koje on ne bi bio ni svestan da postoje).

Da ne ispadnem baš kompletna životinja: Livio Minafra je izuzetno šarmantan, na onaj način kako latino-Evropljani (u pitanju je Italijan sa juga) znaju da budu kad krenu sa svojim jadnim engleskim i užurbanom gestikulacijom. Njegova objašnjenja o tome šta je tema koje kompozicije su bila vrlo slatka. Njegova klavirska tehnika je vrhunska. Ali njegove kompozicije (i improvizacije) su naprosto suviše prijatne za moj brutalni ukus.

Nalazeći se negde na sredini između džeza i savremene klasike (štagod to bilo), Minafra piše (i improvizuje) muziku koja se strahovito mnogo oslanja na harmoniju. Njegova ljubav prema melodijama je takođe veoma očigledna, ali moglo bi štošta da se kaže o inflaciji melodije kao glavnog muzičkog elementa u njegovim kompozicijama i gotovo ucenjivačkom monopolu harmonije u njegovom kompozitorskom pristupu. U Minafrinim kompozicijama sve pršti od lepote, predivne slike su izgrađivane u nekoliko sekundi superbrzim pokretima prstiju po klavijaturi a zatim rotirane pred našim očima i osvetljavane iz svih uglova. Na momente sam imao utisak da slušam Keitha Jarreta ubrzanog na 78 obrtaja što, kad se sve sabere i oduzme ipak ispada manje uzbudljivo nego što bi se čovek nadao. Brzina sama po sebi nije vrlina (mada se ove maksime nerado prisećam), ali jeste pomoglo to što je neke od kompozicija Minafra izvodio vratolomnim tempom, zaplićući prstma po klaviru i lupajući nogama po podu. Kao demonstracije tehnike one su impresivne a i u nekoliko momenaa dogodili su se srećni susreti maštovite teme i brutalne izvođačke dinamike. Ali brzina je istovremeno i doprinela da broj odsviranih nota ode daleko preko podnošljive granice. Ne da se publika bunila, naprotiv Minafra je dobio izuzetno veliku podršku, ali ja se nisam mogao oteti utisku da je njegova muzika unekoliko trivijalizovana neumornim sipanjem novih tonova koji su se sa prethodno odsviranim uklapali na jednostavno preudoban način. Znam da sam užasan snob ali od muzike ipak zahtevam da pred mene stavi izazov (pogotovo na Ring Ring festivalu), a jedini izazov u Minafrinoj muzici je izazov za izvođača i svodi se na tehničku nabildovanost. Čak su i disonanti, bučni momenti na tragu Cecila Taylora bili strogo kontrolisani i pripitomljeni. Reklo bi se da je Minafra čovek koji ne ume ni da pošteno opsuje.

Da bude jasnije, isto se odnosi i na sporije, mirnije komade koji su izvedeni, sve su to lepe pesme koje bi čovek rado čuo u nekoj japanskoj videoigri i Minafra ih izvodi sa puno iskrenosti i žara, no sinoć smo on i ja nesumnjivo bili na sasvim različitim planetama. U svakom slučaju, sa njim bih rado sedeo u kafani i pričao viceve (mada slutim da bi na prvi znak kršenja političke korektnosti u istima Livio pocrveneo kao rak i pokušao da promeni temu) ali što se muzike tiče, nadam se radikalnijem zaokretu u njegovoj karijeri.

Srećom, festival je završen izuzetno moćnim nastupom finskog harmonikaša Kimmoa Pohjonena i francuskog bubnjara Erica Echemparda. Mnogo sam se pripremao za ovaj koncert, slušao njihov zajednički album (Uumen) i pitao se kako će ova dva čoveka, koji se viđaju samo na koncertima i nikada ne vežbaju zajedno zvučati ovom prilikom. Potpuna improvizacija je najteža kada se izvođači ne poznaju dobro a Pohjonen i Echempard svesno idu na to da ostanu jedan za drugog stranci što je to više moguće.

No, bukvalno od prvog sekunda bilo je jasno da imamo posla sa ljudima koji jedu, spavaju, dišu i ušmrkuju free improv i da će ovaj koncert imati zaprepašćujuće malo praznih hodova i traženja. Delom je za to zaslužna Pohjonenova (za improv nekarakteristična) sklonost ka melodičnosti tako da je deo nastupa on proveo svirajući prijatne folk motive na svojoj harmonici. Razume se, opasnost ove ideje je u trivijalizaciji improvizatorskog procesa i svođenju istraživačkog i kreativnog napora na mlitavi džem sešn. Pohjonen (i pored toga što je bio obučen u suknju) je preveliki veteran da bi mu se tako nešto dogodilo, srećom, a Echempard, obučen u popularnu belu majicu na bretele, takozvanu siledžijku, se pokazao kao više nego ravnopravan partner.

Pohjonen i Echempard su sa puno autoriteta leteli unaokolo na krilima pomenutih folk motiva, Echempard prateći ih maštovitim ritmičkim i teksturalnim rešenjima, Pohjonen gazeći nogama svoje efekte i dajući muzici zdravu crtu psihodelije. Vrlo brzo pokazalo se da momci nisu zainteresovani za umivenu pseudofolk priču pa se i paleta zvukova raskalašno proširila. Echempard ima puno ukusa u tome kako tretira svoje kože, a pogotovo činele, ne dopuštajući sebi da upadne u zamku preterivanja čak i kada udara iz sve snage. Svaki udarac nalazi se na svom mestu, svaki rol je tamo gde treba, a to nije malo dostignuće imajući u obzir kuda se sve njegov muzički partner kretao. Pohjonen nas je i na svom prvom beogradskom koncertu oborio s nogu maštovitim korišćenjem svog glasa, elektronskih efekata i semplera, a dodatnih sedam godina rada su njegov muzički izraz istesale tako da je svo salo otpalo a zamenili su ga mišići.

Tako da je Pohjonen jednako impresivan i kada plete finu mrežu kristalno čistih akorda po vazduhu velike sale Doma omladine, ali i kada svoju harmoniku pretvori u grotlo kakvog razbesnelog vulkana i kada svaki udar prstima po dugmadi (naravno da on, kao i svaki pravi harmonikaš svira dugmetaru, barem polovičnu) proizvodi seizmičke potrese čiste, preteće buke. A udara je bilo poprilično. On i Echempard su kroz svoj neprekinuti nastup prošli trčeći iz užurbanih, brutalnih dijaloga u kojima je svaki zvuk dopušteno oružje, preko rokerski teških džemova, pa do prozračnih atmosferičnih momenata, svakom od ovoh segmenata dajući jednaku dozu uverljivosti i svrhovitosti. Večeras smo gledali muzičare koji se ne zamaraju teorijama, koncepcijama, žanrovima… Ni onime što veli akademija, niti onime što kaže ulica. Ni popom, ni klasikom, ni avangardom. Muzičare koji su kroz, do agresivnosti strastven nastup prikazali šta je to što bismo u nastupu opijenosti mogli prozvati totalnom muzikom. Lepom, groznom, opasnom, smešnom, ali u svakom momentu usredsređenom na suštinu zvuka, kompozicije, svrhe. Ono čemu smo večeras prisustvovali nije bila zabava već život. A to su već ozbiljne stvari.

Cannibal Corpse, Disavowed, Urkraft, SKC 07/03/2007

Pre nego što pređemo na priču o koncertu, da prijavim da mi Popboks i dalje objavljuje tekstove o stripu, najnoviji je prikaz izvanrednog albuma Sambrovi u izdanju Belog Puta i možete ga pročitati ovde:

http://www.popboks.com/popx/sambrovi.shtml

A i UPPS (www.upps.org.yu) me je iz nekog razloga uvrstio međ svoje kolumniste. Neće biti lako iskucati nešto pametno jednom nedeljno, ali evo da vidite barem kako je sve počelo:

http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=301&Itemid=48

A, sada, bez daljeg odlaganja, idemo na sinoćni koncert:

Kada nekoliko stotina (pretežno muških) grla iz sve snage urla stihove ’she was so beautiful, I had to kill her!!!!’, onda čovek namah shvati pročišćujuću moć kolektivne, organizovane mizoginije. Da ovakve koncerte u Beogradu imamo svakog dana, ne bi nam se sad žene širile po parlamentu i nosile kratke kose!!11!!1

Dakle, Cannibal Corpse po drugi put među Srbima. Kada su pre nepune dve godine ovi legendarni death metalci iz Teksasa Beograđanima skinuli đanu, to je bilo kao susret dvoje ljubavnika koji su jedno o drugom samo maštali godinama. Slušanje ploča iznova i iznova, gledanje video-snimaka i diskutovanje o svim mogućim aspektima ovog benda nikako nije bilo dostojna zamena za vreli, znojavi koncertni koitus. On se na kraju, na sveopšte zadovoljstvo i dogodio. I bilo je bolje nego u maštanjima. Stigavši u Beograd iza ponoći, bend je, mrtav umoran izašao na binu i rasturio Dom Omladine. Retko sam u životu viđao toliko postorgazmičnih izraza lica na jednom mestu kao to veče.

Drugi put nikada nije kao prvi put i ovom postulatu uvek treba prilagoditi svoja iščekivanja. Beograd je sinoć potresala i pošast zvana ’prvo veče Beovizije’, kao i nastup Nena Belana u Domu Omladine. Znam da ima ljudi koji vole Nena Belana. Zakon nam ne dopušta da im zbog toga naudimo. Zakon, kao i obično suspreže istinsku slobodu čoveka koji samo želi da udahne punim plućima i učini ono što je dobro…

Elem, Cannibal Corpse je za poprište svog najnovijeg obračuna u ovom izvlačenju dobio SKC. Ne baš sjajno rešenje s obzirom na tradicionalno ne baš sjajan zvuk na ovom mestu i sada već uobičajeno kasne početke koncerata. Moja malena ali odabrana grupica prijatelja i rodbine (brat mi Ibro, hanuma mu Merhunisa i naš prijatelj Ambis na koga smo tamo nesrećom planski naleteli) obrela se ispred SKCa negde oko pola jedanaest uveče u pokušaju da

a) Predupredi nerviranje zbog kašnjenja početka koncerta (videti moj izveštaj sa nastupa Dub Syndicate)

b) Izbegne nastupe predgrupa.

Da se razumemo. Nemam ništa ni protiv Disavowed ni protiv Urkraft. Siguran sam da su to dobri momci, savremenih pogleda na svet, koji ustaju trudnicama u prevozu i masturbiraju misleći na svoje profesorke i socijalne radnice. Možda im ni muzika nije loša, mislim, imam ja njihove albume na nekim diskovima, ali slagao bih kada bih rekao da sam ih slušao. Za to treba kriviti Ambisa koji mi gotovo potpuno nekontrolisano dotura empetrojke sveže metal i pank produkcije bez ikakvog obraćanja pažnje na postojeće kapacitete da se sve to i presluša. A ni ja se ne branim. Bolje da ima nego da nema itd… No. Nisam ja te momke slušao, da vas ne lažem. Ambis, koji je u SKC stigao mnogo pre nas, sve u nadi da će naleteti na Kenibale negde usput i izraziti im nepodeljeno poštovanje, kaže da su Disavowed bili ’kao mašine’, što je, ako sam ga dobro shvatio, bio kompliment, a da od Urkraft u životu nije gledao dosadniji bend. Treba imati na umu da ovaj čovek stoji iza MySpace strane benda Acroholia za koga tamo tvrdi da je najbolji grindcore bend u univerzumu što dosta lošeg govori o njegovom ukusu. Treba ga razumeti, priznajem, ali Alah zna da to ponekad nije lako.

No. Pošto ja predgrupe smišljeno nisam gledao, ostaju nam Ambisovi utisci. Uzmite ili ostavite, nezahvalni, lenji surferi po žabokrečini Interneta!!!

Moj brat se parkirao podaleko od SKCa računajući da će nas košava dovesti u pravo raspoloženje za nastup jednog od najdražih nam death metal sastava. Prilazeći zgradi posmatrali smo mlade metalce i nešto starije policajce kako ih pretresaju i legitimišu. I u samoj zgradi situacija je bila slična. Barem dve patrole osnovne vrste policije i barem jedna interventna zatekle su se ovde da obezbede red koji su čupave metalske horde očigledno nameravale da naruše. Čitavim telom raširila mi se neka toplina. Osećao sam se bezbedno. Kao dete u majčinom naručju. Pomislio sam na sve one splavove gde caruju naoružani gangsteri i u sebi zahvaljivao policiji što svoje snage koncentrišu na metalske koncerte držeći barem njih slobodnim od oružja, teških droga i, svakako teških reči. Da sam roditelj, zahvaljivao bih se policiji što toliko čini za moje dete (mada bih dete tukao da je metalac).

Oko deset do jedanaest, bez ikakve pompe, uvoda, najava i ceremonija, Cannibal Corpse su izašli na binu. Salom SKCa prolomili su se urlici oduševljenja kada je pevač, George ’Corpsegrinder’ Fisher rukama raširio zastavu, očigledno napravljenu od strane vernih domaćih fanova, na kojoj je pisalo ’Eaten Back to Serbia’. Dirljivo. Domaćinski.

Onda su momci udarili u svoje instrumente i vrag je odneo šalu, đavo došao po svoje a glave svuda po sali poletele gore-dole u poslušnom headbangu.

Problem sa pisanjem prikaza koncerata i recentnih albuma Cannibal Corpse je u tome što je ovo bend koji se bukvalno iscrpljuje u pojavnosti. Oni ništa, apsolutno ništa nemaju da kažu, njihove pesme lišene su simbolike, čak i one najprostije koja postoji i u najplićim pop-pesmama. Bend je u svojoj ranoj fazi, dok je Chris Barnes pisao tekstove, još i imao nekakvu priču iza sebe. Bilo je tu tematizacije, doduše primitivne, koja se oslanjala na omaže i reinvenciju motiva serijskih ubica (motiv ultimativne slobode u američkoj mitologiji), zombija (koji se u američkoj kinematografiji odvajkada tumače kao socijalna metafora), sadomazohističkog seksa i fetišizma itd. Bend je tada u neku ruku bio provokativan i ostavljao prostora za dijalog i promišljanje. Kako je Barnes otišao i nastavio karijeru u inferiornom Six Feet Under, tako je i Corpsegrinder pokazao da je vokalno u stanju da ga zameni, ali da tekstualno Cannibal Corpse postaje sveden na najobičnije ređanje ’ekstremnih’ slika apsolutno bez ikakve dubine ili ambicije da se njima ikuda ode.

Što znači da se od tada pa na dalje ovaj bend mora promatrati isključivo iz, da kažem, fizičke perspektive. Koliko su im nastupi ili albumi brzi, brutalni, teški ili agresivni postale su jedine kategorije koje kod CC ima ikakvog smisla uopšte diskutovati. Kako ovi epiteti sami za sebe nemaju nikakav kvalitet, tako je i Cannibal Corpse izgubio svoju prominentnu ’ideološku’ ili barem idejnu poziciju u američkom death metalu. Nije ta pozicija nikada bila specijalno avangardna, nisu CC nikada bili ISTINSKI ekstremni ili provokativni, ali jesu bili originalni u svojoj doslednosti baratanjem motivima mitologije trash filmova i povremenim (slučajnim) pronalaženjima ’prave’ mitologije unutar ove oblasti. Posle 1995., sve ovo je postalo irelevantno.

No. Ako je brutalan, brz death metal ono što tražite, ako volite da se ovo začini sa nešto dobrih mosh delova i po kojim inspirisanim hookom, Cannibal Corpse to uglavnom, i danas, isporučuju. Ima bržih bendova danas, zapravo, CC deluju gotovo arhaično sa svojim jedva kompetentnim bubnjarem i njegovim gotovo parodičnim blastbeatovima, ali šmeka ovde još uvek ima u popriličnim količinama.

Sam početak koncerta sa ’Unleashing the Bloodthirsty’ je već pokazao da se radi o ljudima od iskustva. Ne naročito interesantna pesma ipak služi kao sjajan ’otvarač’ za koncert sa svojim teškim, skoro ritualnim udarcima na početku. Kose na bini lete sinhronizovano a u publici kreće komešanje. Sledećih osamdesetak minuta stvari su se odigravale po predvidivom šablonu…

Prošli put Cannibal Corpse su bili opravdano premoreni. Večeras su bili samo umorni i pomalo, reko bi se, zlovoljni. Ne mislim to u naročito lošem smislu, jer je svirka bila, kako se to obično kaže ’za sve pare’, više mislim na neki nedostatak ljudske topline u kontaktima sa gledalištem, na korišćenje isključivo pripremljenih najava pesama, na pauze između skoro svake dve pesme za brisanje peškirom i ispijanje piva uz obavezno okretanje leđa publici. Malo je bendova koji se sa ovako očigledno mrzovoljnim stavom mogu provući kroz moje oštre kritičarske uši, a Kenibali su jedan od njih, čisto zahvaljujući činjenici da isporučuju jedinu stvar koju zaista očekujemo od njih: brutalni, primitivni a opet visoko stilizovani metal.

Nema tu mnogo filosofije i stvari se svode na rutinu, ali rutina je još uvek dobra. Na kraju krajeva i seks se u dobroj meri svodi na ponavljanje poznatih pokreta. Kenibali su šarali međ albumima (prijatna kombinacija pesama sa, rekao bih blagim naglaskom na srednji tempo i mosh deonice), dajući nam bisere poput ’Covered With Sores’, ’Vomit the Soul’ i ’Born in a Casket’ koje su podsetile da je ovaj bend u početku, uprkos prividnom odbacivanju harmonije i melodije kao esencijalnih elemenata muzike, zapravo raspolagao sasvim šarmantnim, mada definitivno prostačkim melodijskim arsenalom. Tek od trećeg albuma, sa otkrićem nekih ’naprednijih’ harmonija, CC postaju i majstori atmosfere. To što je zvuk sinoć bio naklonjeniji surovom udaranju nego atmosferičnom meditiranju je donekle i razlog što su brže pesme i zvučale najubitačnije Pored, naravno, činjenice, da su u pitanju brze pesme uz koje je sasvim prirodno kršiti se i lomiti kao da sutra ne postoji.

Mladi su to, u prvim redovima, i radili, dosta prilježno. Mi starci smo pozadi stajali, drndali mobilne telefone, jedan drugom na uvo izvikivali kojekakve duhovite dosetke i povremeno oduševljeno urlali kada bismo se setili po kojeg stiha. Ambis mi je dvadesetak puta ponovio kako u ponoć treba da tražimo da bend za osmi Mart svira ’Fucked with a knife’. Naravno, bend ga je preduhitrio odsviravši ovaj popularni favorit mnogo pre ponoći. I najbolji planovi koje ljudi naprave ponekad se, Alahovom voljom, istope kao šampita u auspuhu turskog interkontinentalnog teretnjaka.

Nekih velikih iznenađenja, dakle nije bilo. Zvuk je bio malo musaviji nego prošli put, mada ga je tonac prilježno (e, baš volim ovu reč, da jebe oca u prkno) popravljao, čak i dinamički, pojačavajući gitare u solažama. Corpsegrinder je još jednom pokazao da je apsolutni profesionalac isporučujući neverovatno brutalne vokale dostojne čitavog plemena izuzetno nadrkanih pećinskih ljudi, prateći sve svojim karakterističnim gestovima koji se mogu porediti sa onim što tokom pevanja radi Miroslav Ilić. Obojica su neverovatno predvidivi, ali to vam ni malo ne smeta da uživate gledajući ih.

Kako već rekoh, brže pesme su mi sinoć najviše ležale: ’Disposal of the body’ je možda bio i najbolji momenat na koncertu: kratko, superbrzo, ubitačno, zaključeno krvavom solažom, ova pesma je Cannibal Corpse sveden na suvu krtinu. Naravno, ostalo je moralo biti prošarano ukusnim mosh delovima i svakojakim drugim garnirungom, ali bilo je još brutalno brzih hitova, poput ’I Cum Blood’, ’I will kill you’ ili ’Devoured by Vermin’. Kenibali su, između ostalog zaslužni i za rađanje čitavih podpravaca savremenog death i grind zvuka. Svi oni dosadni porno grind i splattergrind bendovi, kao i silni serial-killer obožavaoci koji snimaju ploče, duguju pomalo Cannibal Corpseu. Mnogi od njih su brži i ekstremniji od svojih uzora. Samo retki među njima, nažalost, uspevaju da nadiđu epigonstvo i sviranje žanra i pređu u stvaranje i sviranje muzike. Srećom, sinoć se videlo da Cannibal Corpse još uvek stoji sa dobre strane ograde. Poslednji album je bio dosta generička tvorevina bez previše duše, ali onih par pesama izvedenih uživo odradile su posao maestralno. Ovaj bend i dalje ima šarma.

Sam kraj koncerta je najviše prišao orgazmičkom uzbuđenju koje bi trebalo da usledi posle dovoljne količine stimulacije. ’Hammer Smashed Face’ je i dalje siguran crowdpleaser, pogotovo uz najavu da je u pitanju, nažalost poslednja pesma. Kada su na ovu, bez stajanja, nadovezali i ’Stripped, Raped & Strangled’ (You know when I said this was our last song? I LIED!!!!), bio je to trenutak u kome se osećanja lome, pesnice lete ka plafonu a grlo samo ispušta zverske krike. Šta god da je bilo pre, šta god da dođe posle – razum, kajanje, hladne procene onog drugog – to u ovom trenutku nije imalo značaja ništa više od lanjskog snega. Ujedinjenje stotina ljudi u primalnom, primitivnom i tako ispravnom ritualu – TO je ono zbog čega smo došli i zbog čega i dalje dolazimo na rok koncerte toliko godina nakon što smo snove zamenili odvratnom realnošću. Hvala Kenibalima na podsećanju.

Dub Syndicate, Hornsman Coyote Featuring Burning Soundz , SKC, 31 Januar 2007

Koliko li sam puta poslednjih dvadesetak godina u pravdenom gnevu dizao pesnicu ka nebu i nezainteresovanog demijurga iznad naših glava pitao šta može da učini po pitanju kasnog počinjanja koncerata popularne muzike u Beogradu? Mnogo puta, nema sumnje!! Ja stvarno ne znam, kako, zašto i dokle će to tako? Kome to dogovara? Da li je moguće da u Beogradu na koncerte samo i isključivo idu horde (koje se ponekad broje hiljadama) dokoličara lišenih prirodne potrebe za snom i pripadajućih obaveza jutarnjeg odlaska na posao ili institucije organizovane indoktrinacije? Mislim, nije da je moj život sad neki težak kuluk, ali, jebem mu mater, proveo sam ceo dan po sastancima gde sam glumio negativca i, obučen u crno, sa mrtvačkim izrazom lica izgovarao rečenice poput ‘platili smo vas sto hiljada evra, a roba koju ste nam isporučili ne funkcioniše’ ili ‘skoro deset hiljada ugroženih starih ljudi je direktno pogođeno nefunkcionalnošću vašeg softvera’. Iscrpi to čoveka, duhovno & emotivno. Posle sam proveo rane večernje sate svirajući primitivni blek metal i onda, posle ekspresnog tuširanja & pojedene pite od pirinča, sjurio se do SKCa da pogledam koncert najvažnijeg aktivnog rege dab benda na svetu. Samo da bih na kraju otišao na pola nastupa Dub Syndicate, uprkos tome što su bili dobri, jer nisam više od pospanosti mogao na oči da gledam.

Dub Syndicate, ime koje se u mom društvu izgovara sa popriličnim strahopoštovanjem. Style Scott je posle značajnog doprinosa koji je dao rege i dab muzici, sa Dub Syndicate i Adrianom Sherwoodom za kontrolama ispisao neke od nasvetlijih strana istorije popularne muzike, kombinujući snažnu privrženost tradiciji (ne samo rasno-nacionalnoj, već i tradiciji politički angažovane pop muzike, moliću lepo) sa neobuzdanim eksperimentisanjem. Neki od albuma DS iz osamdesetih godina su apsolutni klasici duba, sa svojim teškim ritmovima, hipnotičkim bas-linijama i mešavinom živih instrumenata sa realtime procesiranjem putem miksete i gomile efekata. Prilika da ih vidimo uživo čak i sad, kada su, iskreno, daleko od nekakvog cutting edgea savremene muzike, je bila više nego dobrodošla.

To je, osim mene, pomislilo i još nekoliko stotina dobro raspoloženih ljudi raznoraznih uzrasta i šarolikog fizičkog izgleda/ modnih sklonosti, koji su imali priliku da se dobrano upoznaju sa lobijem SKCa na prvom spratu u kome smo proveli naprosto ponižavajuću količinu vremena. Ne zanimaju me mnogo razlozi za to, ovaj grad jednostano MORA da konačno shvati da navođenje vremena početka događaja na plakatu sa sobom povlači i nekakvu obavezu. Možda je klincima okej da dođu na koncert sat kasnije od najavljenog početka i onda provedu još sat i po u brutalnom gubljenju vremena u prostoriji koja nije predviđena da u njoj stoje ogromne grupe ljudi, te joj nedostaje odgovarajuća ventilacija itd., ali neki od nas imaju i pametnija posla, jebem mu miša. Ako ćete da nas pustite u salu tek u pola dvanaest, a najavili ste početak koncerta za devet, onda imam sve razloge da budem propisno nadrkan. Kao što sam, uostalom i bio (i kao da je meni uopšte potreban neki razlog za to). Ovo je ogroman deo objašnjenja zašto danas, kad imam osmočasovno radno vreme i gomilu drugih obaveza i interesovanja, odlazak na koncert popularne muzike postaje sve ređa stavka u mom itineraru. Nije stvar u tome da me muzika manje interesuje, naprotiv, jednostavno nemam toliko VREMENA da ga trošim na nešto što je u najboljem slučaju prazan hod do početka događaja koji me zanima.

img78/7799/dubsyndicate1iy3.jpg

OK, grupe mladih ljudi koje su stajale oko mene i pripadajuće mi svite (Doktor M., Neman i brat mu Oganj) su definitivno bile potpuno suprotno raspoložene od mene, pa je i muzika koju je didžej puštao uspela mnoge od njih da nagna u ples. Ovo me je samo još više dovodilo do očaja. Ne zato što je muzika bila loša (nije, slušali smo vrlo pristojan bass-heavy rege) već zbog potpuno pogrešne percepcije ovog prostora & događaja od strane organizatora. U klupskom okruženju, pomeranje koncerta u sitnije sate i popunjavanje većine vremena muzikom je opravdivo. Ali SKC, velika sala – to nije klub. Atmosfera je bezveze, neudobno je i, nismo došli da slušamo muziku s ploča – dajte nam jebene muzičare da možemo da odgledamo svirku i idemo u pičku materinu!!!!

Može se reći da nisam bio baš u najboljem raspoloženju čekajući uvek zanimljivog Nemanju Kojića da se sa drugarima popne na binu i zagreje masu za glavno jelo večeri. Nemanja je to i učinio. Njegova ljubav k regeu je opštepoznata i dobro dokumentovana a Burning Soundz je najnovije poglavlje u ovoj dokumentaciji. SKC bi trebalo da je već izdao album sa ovom muzikom (pazariću kad me ne bude mrzelo da uđem u neku prodavnicu diskova), pa se ovaj nastup imao shvatiti kao promotivan. I, nije uopšte bilo loše. Za razliku od projekta Shappa koji je delovao malo, hm, ozbiljnije (po atmosferi, ne po pretenzijama), BS je žovijalan, radostan, ali solidno razrađen instrumentalni rege, gde se dobre elektronske matrice mešaju sa živim duvačima. Dva trombona i Dule Petrović na dve vrste saksofona su preko elektronskih bekbitova i odgovarajućih bas linija, te pripadajuće sint/ gitara ornamentacije prosipali simpatične melodije i razmene fraza, dosta uspešno prodavajući svoj koncept regea bez pevanja ili dab efekata. Slušajući ih došlo mi je u glavu da bi ovu, sasvim prijatnu muziku, u mnogome produbilo dodavanje nečega što bi je učinilo na neki način autentičnijom. Ovako kako jeste, ovo je odmereno igranje sa pregršti simpatičnih motiva, ali saksofon solo u jednoj od pesama je pokazao da bi malo više individualne ekspresije dodalo dobrodošlu krv u sve, dok bi, eventualno širenje harmonske osnove ili uključivanje, na primer lokalnih folklornih motiva bio pun pogodak. No, to su samo moje dokone meditacije, ova muzika jeste pristojna u okviru svojih ambicija (matrice su urađene veoma profi, sa nečim što je meni povremeno zazvučalo i kao odjek nemačke minimal škole poput Pole ili Rhythm & Sound) i izazvala je u publici dobro raspoloženje manifestovano tapšanjem i plesom.

Prirodno, meni je to samo još više razgorevalo neviđen bes. Naravno, ja razumem da su moje potrebe da od umetnosti dobijem nekakvo (sumnjivo) spiritualno zadovoljenje teški snobizam sa čijih visina posmatram okolne humanoide koji traže ‘samo’ zabavu. Ali to mi nije smetalo da mrko gledam masu mladih koji su oko mene napadno igrali i mahali rukama kao da će ih prisutni Galeb Nikačević istom uslikati za lokalni MTV i pretvoriti u zvezde preko noći. Galeb je naravno bio off duty i bez kamere ali je Neman gledajći preko ramena nekoj devojci video kako ova kuca SMS poruku na engleskom: Galeb from MTV is here. He’s cute.

Prelepo. Svejedno, ja sam mudrovao o tome kako sve ove mlade treba pohapsiti i u zatvor terati, ovima sa dredovima do dupeta odseći kosu a ovima sa malo kose odseći, ako treba glavu. Onda sam okrenuo sečivo svog besa ka plešućim pripadnicima publike. Pomislio sam (i glasno izrekao) kako ne postoji ni jedno valjano opravdanje da muškarac stariji od devet godina pleše, sem ako se ne radi o svadbi. Ovde ne računam tromo prebacivanje težine s noge na nogu ili klimanje glavom u ritmu koje je svojstveno skoro i najvećim nerijateljima plesa kada se nađu na mestu gde je muzika glasna a masa se talasa. Pričam o pravom plesu, sa sve širokim pokretima i zastrašujućim osmehom na licu. Ozbiljno, koje je njihovo objašnjenje za ovakvo ponašanje? Kada žene senzualno uvijaju svoja tela u ritmu muzike, jasno je da to rade da bi privukle našu pažnju i sebi obezbedile seksualnog partnera i potencijalnog oca svoje buduće dece, pa se za njih kakvo-takvo opravdanje i može naći (što naravno ne znači da sad odjednom treba prema njima da budemo popustljivi i opraštamo im svakodnevne previde u kućnim zadacima i povremena pomanjkanja respekta za nas), ali zašto to muškarci rade? Pa sigurno nisu baš svi homoseksualci??? A ako jesu, zar nisu svesni da je među homoseksualcima gej ponašanje odavno izašlo iz mode? Evo, pogledajte na ovom sajtu listu gej bendova: http://lovegodsway.org/GayBands Mislim, tu je i Motorhead, zaboga!!!!

Iz ovih dubokih kontemplacija trgao me je izlazak Dub Syndicate na binu. U jebenih pola jedan!!! Prvi utisci: ovi ljudi, kombinovano verovatno imaju oko 600 godina. Style Scott izgleda kao penzioner. Bubbler izgleda kao žena. Vince Black ima dredove do zemlje!! Jebotebog!!!

img469/4559/dubsyndicate2ki7.jpg

Teški udarci Scottovog bubnja su vrlo brzo rasterali svaku sumnju u to može li ovaj penzioneroliki junoša da iznese na svojim plećima legat muzike čije je neke od najvažnijih ploča svojeručno napravio. Može. Dub Syndicate su toliko precizna, podmazana mašina da je to pomalo zastrašujuće. Tačno je da je ovaj bend odvajkada pokazivao kao spojiti organsko sa elektronskim a da to ne bude neka veštačka, nasilna mutljavina, ali čovek ne može a da ne oseti određeno strahopoštovanje kad vidi kako bez i najmanjeg napora svi muzičari upadaju u mašinski tačan tempo na koji se zatim semplovi pevanja i recitacija (koje je okidao Alon Adir) lepe kao da je u pitanju realtime situacija. Style svoj bubanj naprosto ubija. Nije u pitanju samo neviđena snaga i težina, koje su uvek bile deo DS portfolia, on vrlo ležerno i ekonomično korisi i svoje činele (pre svega kontru) i timpane da ritmove prošara rupicama i dodacima koji čoveku mogu da oduzmu dosta vremena ako se na njih usredsredi. Bas Lloyda Parksa, kao srce čitavog sistema, je bio odgovarajuće topao, živ i snažan, a Blackova gitara i Bubblerove klavijature su, kao i što se moglo očekivati, pravi primer svedene ekonomije ove muzike. Nema ovde ukrasa, sve je u muzici sa dobrim razlogom i samo jedan uzvik u mikrofon ili produženi ton na gitari/ udarac u klavijaturu su materijal od koga će Adir isplesti avetinjsku mrežu zvukova koji lete levo, desno, gore i dole po slici pre nego što zamru.

Adir, naravno nije Adrian Sherwood i, iako ne mogu baš ništa negativno da kažem o njegovom talentu za live procesiranje benda putem miksete i efekata (strogo old skool, nisam primetio ni traga nekakvim DSP ili Final Scratch mašinama), naprotiv, radio je to sasvim dobro, moj celokupni utisak o DS i njegovom doprinosu je da su svi na gomili vrlo zadovoljni time da ostanu u granicama sebi dobro poznate teritorije. Nije to neprijatna teritorija, već na drugoj pesmi, lepljiva bas linija, pripadajući gitarski odgovor i Styleovo minimalističko bubnjanje su, u sadejstvu sa efektima, pokazali transcedentalne potencijale dub muzike, ali opet, meni je to najviše i ostalo na prikazivanju potencijala. Možda je i stvar u tome što sam DS uvek doživljavao kao poprilične revolucionare pa mi je situacija u kojoj se bend striktno drži oprobanih metoda i bezbednih granica bila samo ‘zabavna’ a ne i ‘spiritualna’ i možda bi se oni u čudu zgledali da sam im pritrčao i pitao ih zašto ostaju na davno istraženim teritorijama umesto da odlete u nepoznato. Možda, to je sasvim legitimna teza, DS verovatno smatraju da rade sasvim konzistentnu stvar i moje lične projekcije i fantazije u vezi sa njima ne moraju da imaju baš mnogo dodira sa realnošću. Uostalom, da su svi bendovi tako beskompromisno inovativni kao, recimo Faust, ovaj svet bi bio znato drugačije mesto, hehehe.

No, dobro, da ne dužimo. Svirka DS je, dakle bila veoma dobra, prava lekcija iz minimalističke estetike izvedena uverljivo, čak autoritativno. Samo mi je falio tračak haosa i istraživačkog duha da celu stvar pogura u jebenu dvehiljadesedmu. Ali to je već moj problem. Uostalom, kao što rekoh, otišao sam s pola nastupa (zbog čega krivim ceo svet i Srbiju) i sve što sam rekao je možda do te mere netačno da se gomila ljudi koja ovo čita sada smeje ko luda i vrti glavom u neverici pomišljajući da još niko nije pritrčao da mi otme tastaturu iz ruku. Pa, dobro. Ja sam imao toliko. A sad svako na svoj radni zadatak!!! Stoko!!!

(Exxxkluzivne fotke by Neman)

Koncert: Juice, 93 Fu Krv, Sha-Ila, Prti Bee Gee, SKC, 19/01/2007

Ko bi pomislio da ću najemotivniji trenutak na koncertima u poslednjih nekoliko godina imati na hepeningu koji je organizovao i hedlajnovao Đus? Desilo se to negde u desetom minutu nastupa Prti Bee Gee, zbog kojih sam i došao u SKC ove kišne beogradske večeri. Ali o tome kasnije.

Đus je čudna zverka. Mladi emsi kome su praktično sve kolege sa beogradske scene tokom devedesetih izražavale poštovanje i proricale blistavu karijeru, svoj prvi album na kraju je izdao za Bogoljuba Karića i time na neki način obeležio sebe za godine koje će doći. Album nije bio sasvim dobar (sećam se da sam u svojoj recenziji za jednu novinu pokušavao da budem pozitivan… i nisam uspeo do kraja) a da je i publika imala problem sa Đusom pokazalo se na koncertu Public Enemy 2003. godine kada je Đus posle svega jedne pesme (pritom obrade užasnog Grua) oteran sa bine sveopštim zvižducima. Njegova karijera od tada do danas bila je daleko od najprogresivnijeg krila domaćeg hip-hopa kome je trebalo da pripada, i novi album, izašao za City Records Željka Mitrovića prilično dobro pokazuje gde Đus želi da stoji (ovo kažem samo na osnovu izbora etikete, album još nisam slušao mada ću ga, posle sinoćnjeg koncerta možda i downloadovati).

Đus je (nažalost?) odrastao u devedesetim godinama kada je situacija bila kakva je bila. Na televiziji se vrteo najgori hip-hop: od stranaca kojekakvi Voren Džijevi i Tupekovi (Tupek je verovatno najprecenjeniji muzičar ikada), a od domaćinera… Na nesreću, mnogo tadašnjih klinaca i danas se sa nostalgijom seća ondašnjih repera i smatra ih istorijski značajnim i umetnički validnim pojavama. Gru, Tapiri, Robin Hud, čak i užasni Fanki Haus Bend – za neke ljude ovo su i danas heroji.

Kejs in point: Đus. Sinoćni koncert je manje bio koncert a više žurka na kojoj nas je Đus u ulozi hipernabildovanog i pomalo dementnog konferansjea vodio kroz pozorišnu predstavu rekonstrukcije devedesetih godina iz šačice sramotnih uspomena. Binom kluba SKCa sinoć su prodefilovale neke čudne osobe i pojave…

img440/357/cya0ee.jpg

Najiritantnija stvar u vezi Đusa je njegov očigledni talenat i apsolutno traćenje istog na trivijalne ili plitke sadržaje. Ne bih sad ovde tvrdio da Đus ’može bolje, samo kad bi mu neko otvorio oči’, jer je očigledno da on ovo što radi, radi jer voli i smatra da je to ono pravo. Ipak… Okružen nekakvim svojim prijateljima, drugarima, poštovaocima i sledbenicima, Đus je svaki put kada bi repovao, na vrlo plastičan način pokazivao zašto je on i dalje jedan od najcenjenijih beogradskih emsijeva a zašto su ovi ostali zasluženo zamotani u pokrov opskurnosti. Iako pomalo monoton i tekstualno nepopravljivo patetičan/ neduhovit, Đus je ipak sedamnaest u glavu za svoj 93 Fu Krv (tako je pisalo na plakatu, ne znam ko su ti veselnici) koji su hrpa derača bez stila i skila, kao i za svog tetoviranog prijatelja čije sam ime momentalno zaboravio a koji je zvučao kao trećerazredna imitacija 43-23 ekipe.

Ipak, gora od toga su bila gostovanja aveti prošlosti. Moj drugar Neman i ja smo sinoć u SKCu bili prevashodno zbog Prti Bee Gee, mada nas je obojicu morbidno interesovalo kako će Đusova rezurekcija devedesetih proteći. I videli smo. Prvo smo videli kako se uz zvuke jednog od svojih hitova pojavljuju momci iz C-Ya, jednog groznog benda iz devedesetih čija su otužna pripovedanja o teškom životu i snovima o boljoj budućnosti verovatno mentalno invalidizirala mnogo klinaca koji su ih čuli u osetljivom životnom dobu. Sinoć su, repujući preko sopstvenih glasova pokazali da su uvek bili siromašan, provincijski umetnički fenomen za ljude koji za bolje ne znaju (za šta opet nekog realnog opravdanja nema). Ali C-Ya su bili nenajavljeni, verovatno spontani momenat na ovom koncertu. Mnogo gore od toga bilo je Đusovo izvlačenje iz naftalina mrtvačkog kovčega Ivana Gavrilovića. Ivan… Čovek koji je, uprkos falsifikovanju istorije od strane moronskih kritičara i još moronskije publike izmislio turbo-folk, kombinujući, posle svoje karijere sa FHBom, proste house matrice sa harmonikom i simuliranim trilerskim pevanjem. Uostalom, poklič ’tehno, tehno, tehno folk’ pripada baš njemu. Ivan je svojim prvim albumom (’200 na sat’, čiju je naslovnu pesmu Đus obradio) spojio dve površno shvaćene pop-struje u jednu čija je suštinska ispraznost ipak, makar metodom šokiranja, sadržala određenu kulturološku zanimljivost i nekakav trash drajv. Pored W-Iceovog ’tehno folk remiks’ projekta, prvi Ivanov album sažima estetiku devedesetih u Srbiji na najsavršeniji način. To ne znači da tom čoveku valja odavati poštu ili mi čak davati priliku da se pojavljuje u javnosti. Posle prvog albuma, Ivan je postao neka vrsta avangarde tadašnjeg ’dance’ krila naše pop-scene, kombinujući jeftinjikav house sa za ono vreme vrhunski stilizovanim spotovima i postavljajući domaće zadatke svima, od Đoganija i brata mu Gazmena, pa do Dragane i Cece. Još kasnije, kada su ga svi oni prestigli i ostavili daleko u prašini, Ivan je otkrio da ima više od trideset godina i u činu gotovo neobjašnjivog slepila snimao nekakvu starogradsku muziku… Mislili smo da ga više nikad nećemo videti…

Verovatno je i on to mislio jer se sinoć jasno videlo da uopšte ne shvata gde se nalazi i šta se događa i da li se publika raduje što ga vidi ili su im to u džepovima banane. Valja reći da se moj drugar Neman pomalo zapanjio videći radosne reakcije okupljene omladine na pojedine sinoćne izvođače (Ivan G included) i da je pomalo očajno, nadovezujući se na raspravu koju smo imali ranije te večeri  promrmljao da ’ljudi možda ipak nemaju ukusa’.

Zaista, bila je prava dilema promisliti da li je Đus samo oštroumni lutkar koji egzorcira duh otrovne decenije prikazujući ga u svoj njegovoj apsurdnosti ili osoba koja iskreno uživa valjajući se u smeću koje je trebalo ostaviti negde u ambisu uspomena i ne prizivati ga da se vrati i osramoti jednom za svagda. Ivan se svakako osramotio pokazujući koliko ne ume da peva i koliko mu bespomoćno mnogo znači zvuk i prizor pomamne/ bezumne publike. Zapravo, jedva su ga skinuli sa bine. Patetičan prizor, bez sumnje.

Čovek bi pomislio da od Ivana G ne može gore. Čovek bi bio u krivu. Đus je prizvao s onu stranu zaborava još jedan City Records biser, hip-hop duo Sha-Ila, najavljujući ih kao ljude od kojih treba učiti. Naravno i ovde treba promisliti da li se Đus šali ili je ozbiljan, jer, Sha-Ila su jedan od najeklatantnijih primera ludila devedesetih u kojima su novac i poznanstva kupovali popularnost uprkos gotovo tragičnom pomanjkanju makar i najmanjih tragova kvaliteta ili barem talenta. Ila je, u ono vreme u svojstvu sina pokojnog Minimaksa dobio priliku da svoj hobi pretoči u nekakvu sumnjivu karijeru, koja je i pored svega gotovo preminula. Onda se pojavio Sha, momak bez poznatog oca ali koji je barem umeo da napravi nešto što je (samo) podsećalo na pesmu i njih dvojica su na osnovu veza i poznanstava (i keša) uspevali da se pojave na televiziji i održe verovatno i pokoji nastup. Sinoć su vrlo dobro pokazali zašto su čak i kada su bili na vrhuncu, u stvari čvrsto stajali na dnu. Potpuno impotentno repovanje, siromašne pesme… čak i da devedeset posto publike nije bilo svesno (a nije) da je Šajlin najveći hit ’To mi radi’ samo prepakovan 2 Live Crew, siguran sam da je svima bilo jasno koliko je ovo što gledaju loše. Tako da su i reakcije bile dosta blage i Đusa treba kritikovati zbog prilično uspešno uništene dinamike koncerta uprkos gomili razularenih ljudi na bini (sa sve dve oskudno obučene erotične plesačice plaćene da zagreju atmosferu)… Otkud Prti Bee Gee u ovakvoj ekipi je pitanje za nekog pametnijeg od mene ali bilo je dosta primetno da se Eufrat i Mikri drže najvećim delom vremena po strani. Da li smoreni od opijata ili samo smoreni smaranjem sinoćnih događaja, to treba utvrditi sudskim pregledom…

Ovo je bio prvi nastup Prti Bee Gee koji sam gledao nakon Mos-krijeve smrti. Delom jer su ’frat i Mikri Maus do sada uglavnom nastupali po kojekakvim rupama u koje mi ugled ne dopušta da zađem, delom jer mi je ideja o gledanju PBG bez Mos-krija zvučala kao emotivno nepodnošljiv predlog. Pokojni Mos-kri je bio jedna od najautentičnijih, najsilovitijih pojava na beogradskoj pop-sceni svih vremena. Njegov neverovatni talenat da ogoljeni, iskreni, euforični nihilizam iskombinuje sa fantastičnim humorom i učini ga još više zastrašujućim je bio dopunjen njegovim skromnim, gotovo stidljivim ponašanjem na javnim nastupima. Eksplozivnu ekspresivnost svoje dvojice saboraca Mos-kri je dopunjavao patološkom introvertnošću i epizodama autodestruktivne, gotovo psihotične aktivnosti koja je delovala kao vapaj za slobodom. Slobodom i oslobađanjem od ovog društva, okruženja, čak i tela. Mos-krijeva smrt nije tek naknadno dala težinu njegovim tekstovima o bekstvu, gubitništvu, fantazijama i smrti i to je ono što treba pamtiti. Mos-krijeva smrt je došla kao tragedija i nanela nenadoknadiv gubitak čitavoj sceni (uveren sam da je njome razvoj beogradskog hip-hopa usporen za vrlo osetan procenat) ali ona nije bila incident već zaključak. Sećam se da sam na dan njegove smrti pričao sa nekoliko prijatelja koji su svi, vidno potreseni ipak klimali glavom znajući da je ovo bio jedini moguć razvoj događaja.

Kakvi su onda Eufrat i Mikri bez svog prijatelja? Apsolutno ubistveni, na moje veliko iznenađenje. Nema sumnje da se Mos-krijev nedostatak bolno oseća, ali u nastupu PBG sinoć nije bilo patetike. Muzički, Prti su bili najubedljiviji sinoć, sa matricama brutalno ogoljenim na bas i ritam, semplovima oružja i glasovima crne braće koji govore o narkoticima. Tekstualno, PBG je uvek tkao suptilnu paučinu dionizijskog slavljenja orgijastičkih fantazija o promiskuitetu, katarzičnom nasilju i raju opijata a zatim je filovao i minirao podsmehom samom sebi, istraživanjima fenomena krivice i parodiranjem. Dubina subverzije (čiji je glavni arhitekta nesumnjivo bio Mosk-kri, čime ne treba dovoditi u pitanje esencijalni doprinos ostale dvojice) je mnogima ostala neuhvatljiva jer nisu uspeli da se probiju kroz, priznajem gustu džunglu provokacije i innuenda, ali treba glasno reći da su Prti Bee Gee od cele (bivše) 43-23/ One Records ekipe otišli najdalje u dekonstrukciji hip-hop estetike, dekonstrukciji realnosti postmiloševićevske tranzicione Srbije i uz to zvučali kao najbešnji bend koji se ikada popeo na binu.

I sinoć su Mikri i Eufrat isporučili besa i energije na tone. Kontrast između njih dvojice i praktično svega ostalog što smo videli na bini u toku večeri bio je zaprepašćujući. Ali takav i jeste kontrast između umetnika koji svoje stvaralaštvo opsesivno posmatra kao svrhovito samo i jedino za sebe, i švercera koji su u tome zbog slave, žena ili para. Moćno, uverljivo repovanje preko razaračkih matrica i gotovo bezobrazno prirodno binsko ponašanje koje su ova dvojica isporučili su, nadam se (a znam da nema šanse) pokazali ostalim izvođačima kako ove stvari treba da se rade. Mikri i Eufrat nisu emsijevi koji komplikuju i trude se da se dokažu složenim kadencama, ali ono što rade rade precizno, snažno, dajući svakoj reči težinu nedostižnu za većinu domaćih repera. Uz to, njihov ironični odnos prema kulturi devedesetih predstavlja, u odnosu na sve ostalo što smo večeras videli, pravi melem. PBG nisu namrgođeni kritičari trash-kulture, jer bi ih to učinilo neiskrenim i, uostalom neduhovitim. PBG joj, kao i Đus,  prilaze nostalgično, ali za razliku od Đusa, prepoznaju nostalgiju kao infernalni agens i od patetike se brane dobroćudnom parodijom i kreativnom rekonstrukcijom. Mikrijeva na licu mesta smišljena varijacija na nekoliko stihova Ivana Gavrilovića je svojom vulgarnošću i referencama na drogu, masturbaciju i fantazije o moći bila savršen primer kako se uspomene za čas ogole i prikažu u svom pravom, prljavom, a opet nekako zavodljivom svetlu.

A kada je negde u drugoj ili trećoj pesmi koju su izvodili na red došla Mos-krijeva strofa, njegov glas sa snimka me je prvo naterao da se naježim a zatim mi napunio oči suzama. Nagnuo sam se da to kažem svom prijatelju a on je meni rekao isto. Drugi bendovi bi beskonačno patetisali na bini o izgubljenom članu i pozivali publiku da dranjem oda poštu preminulom (zaista, Đus je i to uradio sinoć), Mikri i Eufrat su jednostavno pustili da Mos-kri i posle smrti govori u svoje ime, kao prorok propasti koji se javlja s onu stranu vela postojanja da potvrdi svoje reči, i otišlom prijatelju pružili podršku skakanjem i popunjavanjem njegovih stihova onako kako su to činili i kada je fizički bio prisutan. Čistiju i iskreniju posvetu pokojniku ne umem da zamislim.

img221/2872/djus11yh.jpg

Ne znam kuda će mutne vode hip-hop scene dalje naneti Prti Bee Gee, ali drago mi je da sam ih sinoć video i da su ostali dosledni sebi, pošteni i moćni onoliko koliko su uvek umeli da budu moćni – dajući sve od i iz sebe. Koliko god da sam se plašio razočarenja dolazeći na koncert, sada mogu da budem miran. A za sve to, na neki sumanut način, zaslužan je Đus…

(Exxxkluzivne fotke courtesy of Neman)

Dave Douglas & Jon Hassel, BGD Jazz Festival 25/10/2006, DOB

Nesređeni utisci o komadićima dvadesetdrugog beograckog džas festivala…

Sinoć je bilo drugo veče i ja sam sa velikim iščekivanjima otišao da gledam Dave Douglas Quintet i Jona Hassela.

Kolarac je bio pun skoro pa do poslednjeg sedišta i ja sam, došavši sa službenog puta samo mogao da pazarim kartu koja me je osudila na skoro pa najgore moguće mesto u sali: galerija, prvi red, drugo sedište – dakle kolena u visini nozdrva a zvučnik bije pravo u levo uvo… Koje mi je i inače slabije. Shvativši da će tu biti više patnje no užitka, lepo sam se montirao stojeći na mnogo povoljnijoj poziciji na balkonu i sačekao početak nastupa Dejva Daglasa.

Kao i većina seljaka, ja sam za DD čuo najpre preko njegovog rada sa Masadom. Posle sam se malko izšlifovao i nabavio i neke njegove druge radove. Dobro, čovek je jedan od najcenjenijih trubača našeg vremena, iznadobijao se silnih nagrada & priznanja i to nije bez razloga. Prvo, on ume da svira sve, jednako uverljivo, što demonstrira prilično inventivnim korišćenjem balkanskih etno motiva na nekim svojim pločama. Drugo, jednako je zahvalan i kao sajdmen i kao bend lider…

Večeras je nastupao sa kvintetom (bubanj, kontrabas, fender rouds, tenor saks) i, predvidivo, sve je bilo pod konac doterano sa minuciozno uređenim tempom, dinamikom, skretanjima pod pravim uglom iz teme u temu itd. Daglas je od Zorna pokupio dosta tog postmodernističkog šmeka tako da je sinoćni nastup bio jedna lepa šetnja kroz podžanrove džeza ali sa primetno manje agresivnosti i provokacije od onoga što se može čuti kada Daglas svira sa Masadom. Takođe, izostali su gotovo ikakvi etno motivi, bilo klecmer ili balkanski.

Ono što smo čuli šetkalo se između opakih groove komada u kojima se duh električnog Majlsa mogao namirisati na i oko bine (ponajviše zahvaljujući klavijaturisti Deronu Džonsonu), laganijih balada koje su mi, kakvog li iznenađenja, bile i najbolji deo koncerta (Daglas ima sjajnu kontrolu nad dinamikom kako svoje trube tako i celog benda) i ponekog, strogo kalkulisanog freakouta na razmeđi između free jazza i matematičkog proga. Daglas je suviše veliki control freak da bi se moglo pričati o iole primetnoj improvizaciji tokom svirke, ali s druge strane, kada bend svira ovako dobro u svojim pripremljenim i uvežbanim segmentima, ovo nije neki prigovor. Zapravo, dok sam od Daglasa očekivao puno i dobio puno (čak i kad glumi on ne glumata), ostali u bendu su me zarepastili svaki svojim individualnim kvalitetom. Ritam sekcija (Skot Koli, Klarens Pen) je ultradisciplinovana i odgovara sa osmehom na licu i na najzajevanije zahteve ponekad vrlo kompleksnih kompozicija, klavijaturistu sam već pohvalio ali da dodam i da bih ovaj bend sveden na trio (kontrabas, bubanj, fender rouds) mogao bez problema da gledam kao celovečernji nastup. Međutim, verovatno najprijatnije iznenađenje je bio saksofonista Doni Mekkaslin, za koga nikada u životu nisam čuo (a za koga sam ja to pa, kao čuo?) ali koga ću od sada pratiti poput lasice. Čovek ima fenomenalan stil, ne potpuno originalan niti radikalno savremen, ali veoma, veoma uverljiv i nekako baš po mom ukusu (a to znači da me, u najboljoj konotaciji, podseća na Koltrejna, Sandersa ili, u manjoj meri Šepa). On i Daglas su, naravno imali puno zajedničkih pasaža ali su Mekkaslinove solaže za mene bile razlog za radovanje.

Publika je bila VEOMA pozitivna, mnogo se tapšalo a neke ‘populističkije’ kompozicije (šaljivi blues ‘Animals’ ili kasnije jedna ultrakomplikovana u kojoj su se tempo i raspoloženje menjali na svakih 2-3 takta) su izmamile iz gledališta prave ovacije. Nakon silaska benda sa bine pozvani su urlanjem i aplauzom na bis i odradili jednu, ah, plitkastu hotel-wave stvar kao očigledan način da se publici poruči da je to to i da za ove pare nema više. Sve u svemu, veoma dobar koncert.

A onda Jon Hassel koji je, bar u mojim iščekivanjima trebalo da bude hajlajt večeri. Čovek je jedan od najinteresantnijih muzičkih stvaralaca u poslednjih par decenija, jedan je od najradikalnijih inovatora na polju korišćenja elektronskih efekata sa trubom (a opet nikada to nije zvučalo kao jeftino poigravanje nego uvek imalo jednu dublju konotaciju), uvek je uspevao da na vrlo zadovoljavajući način iskombinuje elektroniku & akusiku, živu svirku i programiranje, kao i kulturološko-muzičke motive iz raznoraznih delova sveta & kultura (koncept ‘fourth world’ je njegovo delo). Tako da je za mene bio popriličan šok kada sam sebe posle nekih 7-8 minuta od početka njegovog nasupa uhvatio kako razmišljam da je ovo što vidim & čujem jedna poprilično trivijalna, mehanička interpretacija Hasselovih muzičkih vizija. Delom je tu kriv balans zvuka koji je tokom prve kompozicije bio u najmanju ruku neadekvatan (gomila parazitskih zvukova od basa i udaraljki, na primer, pa disalans između semplova i živih instrumenata), a delom, pa, svakako odsustvo dinamike na samoj bini. Ovo je poznat fenomen: čovek dodje na koncert elektronske muzike i uhvati sebe kako blene u nekog cvikeraša koji bulji u laptop i mrda samo vrhovima prstiju. Čuje se neka muzika, ali što se tiče izvođača, mi nemamo pojma da li je on samo pustio unapred pripremljen materijal i sada samo čekira svoj mejl…

‘Čekaj, Meho’, čujem kako kažete ‘elektronska muzika?’ Da, da, bilo je ovde gomila ‘pravih’ instrumenata: truba, (električna) violina, (električni) bas, te udaraljke, ali su ih brojčano nadmašivali raznorazni efekt boksovi, sempleri i laptopovi. U stvari, ne sećam se kada sam video ovoliko kompjutera na bini u istom trenutku. Bilo je tu, brat bratu, hardvera za jedno deset hiljada evra spakovano na deset kvadratnih metara. Nije loše. Ali, šta se sa tim hardverom radi, to je ono što nas kao publiku zanima.

I, za početak, reklo bi se – ne mnogo. Hasselova muzika svakako nema revolucionarnu oštricu u pogledu svoje forme, kakvu je možda nekada imala. Sve ovo može da se nazove kombinacijom ambijenta, džeza, daba i, ako je čovek baš retro-fetišistički cinik, trip hopa. S druge strane, tamo gde se eksperimentalna oštrica pomalja je proces. Proces nastajanja ovih kompozicija tu, pred našim očima. Naime, sve kompozicije koje smo čuli su, iako unapred pripremljene, očigledno zasnovane na in-situ kreaciji od nule, kroz proces realtime semplovanja dostupnih instrumenata. U praksi, ili bi basista samog sebe semplovao i onda bi se preko bass-loopa svi ostali muzičari priključili sa svojim idejama, ili bi to isto učinio perkusionista. U svakom slučaju, svi instrumenti su bili vrlo radikalno filtrirani kroz prilično jake efekte – Hasselova truba je sve vreme imala onaj onirički, pomalo strašan ton, ali violina je možda prošla najteže. Violinista je gotovo eksluzivno bio zadužen za psihodelično farbanje saundskejpova koje su bas i truba razastirali, kroz cijuke, odjekujuće atonalne fraze i tihe tepihe dronova. Perkusije su takođe bile više deo tapiserije nego osnova na kojoj bi se ostalo gradilo – ovde je vrlo jasna osnova sve vreme bio bas.

No, kako je sve to na početku delovalo naučeno i pomalo usiljeno, negde od treće kompozicije stvar se produbila i razvila, elementi su došli na svoje mesto i onda je količna detalja i međusobna interakcija sporo krećućih se tekstura postala gotovo nepodnošljivo velika i snažna. Bilo je tu zanosa, iako su muzičari i dalje delovali hladno, ali sada je to bila hladnoća onih koji vode ritual i kojima je potrebna razdvojenost od njegove supstance da bi uopšte mogli da prežive.

Publika je, predvidljivo, udarila u zbeg već posle prve kompozicije, a redovi su nam se tanjili kako se koja završavala. Međutim, ja sam prema kraju koncerta bio sve zadovoljniji. Ovo je bilo potpuno suprotno dinamičnim, zabavnom nastupu Dejva Daglasa, ali se potrebna dostojanstvenost i dubina ipak dostigla i u par momenata se moglo nazreti ono onostrano koje Hassel traži kroz svoju muziku. Što, kad se sve sabere & oduzme, nije rđav rezultat…

http://www.domomladine.org/srpski/22_beogradski_jazz_festival.htm

Neobjektivno o festivalu Ring Ring 2006, dan po dan

Pa, da prozborim koju i o prvoj veceri festivala…

Dakle, Rex popunjen kako treba, atmosfera prijateljska. Branka Parlic otvara festival pracena vrlo gromkim aplauzom. Potvrdjuje se da ovaj festival ima reputaciju koja privlaci ljude da dolaze bez obzira da li su čuli za izvodjace ili ne. To je lepo, ali je i rizicno jer tu reputaciju treba i održavati…

Branka, inače samostalni strucni saradnik Akademije umetnosti u Novom Sadu i jedan od najvecih autoriteta za minimalizam u nas, je izvela pregrst kompozicija Phillipa Glassa. To je ujedno bila promocija njenog novog diska, Metamorphosis, sa istim tim kompozicijama ali i neka vrsta kulminacije dvadesetogodisnjeg rada u ovoj muzickoj oblasti (ko zna, zna da je Branka krajem sedamdesetih bila jedan od osnivaca Ansambla za drugu novu muziku…). Elem… Ja i nisam neki preteran fan Phillipa Glassa. Mislim, nije da ga sad nešto mnogo slusam kod kuce, od minimalista meni su ipak blizi americki hardkorovci tipa Lamonte Younga, Terryja Rileya i Stevea Reicha. Glass je, hm, previse prijatan za moj brutalni ukus. Ali, opet, nekoliko momenata u toku Brankinog nastupa su bili velicanstveni sa utiskom da ne slusamo izvodjenje kompozicije već da gledamo samanku kako nas pokretima svojih ruku vodi kroz vasionu napravljenu od zvuka (pomoglo je i sto klavir koji je doguran za ovu priliku ima vrlo dobar saund a ii sto je publika bila vrlo disciplinovana. Osim mog drugara Micuna kome je telefon zvonio posle recimo dva minuta od početka nastupa). Ostatak je bio prijatan ali meni tu malo kvari devojacku sreću harmonska predvidivost u kombinaciji sa strukturalnom predvidivoscu koja sledi iz kompozitorskog pristupa. Ali opet, to je stvar mog ukusa, ne Brankine interpretacije. Ona je svirala sa puno zanosa i osecaja, pa čak i par sitnih saplitanja koje je napravila u arpedjima (koja su me potpuno sokirala s obzirom na njenu reputaciju) ne da nisu pokvarila ugodjaj negu su zvucala sarmantno. Publika je bila vrlo zadovoljna, Branka je zavrsila uz ovacije, pa se pokazalo da je moj strah da se jednim ovako nezno-intimnim nastupom otvori festival, bio neosnovan.

Holandski trio Braam/ De Joode/ Vatcher je odvalio!!! Dakle, kad se spoji iskustvo koje dolazi uz kilometrazu, sa fantasticnim entuzijazmom koji, valjda dolazi iznutra, dobijaju se ovakvi nastupi. Ovaj trio zaista jeste izuzetno zabavan (press tvrdi da ih zovu najzabavnijim holandskim pijanistickom jazz triom) ali ni u jednom trenutku to nije na cirkuzantski, jeftin način. Naprotiv, pokazalo se da se može svirati ‘čist’ free jazz (mada, šta je uopste čist free jazz?) a da se publika u to uvede lako i bezbolno, da joj se paznja potpuno okupira i da se zauzvrat primi izuzetno topla reakcija. Trio funkcionise kao jedna dobro podmazana masina, sa tri naglaseno jako individualna muzicara koji na sokantan način dopunjavaju jedan drugog i zvuce kao neraskidiva celina. Braamove kompozicije su leprsave, dinamicne, duhovite ali nikada trivijalne ili plitke. Njegovo sviranje klavira odise ogromnim autoritetom bilo u lirskijim delovima (koji su i dalje poletni i laki a ne melodramaticni i tugaljivi), bilo u CecilTaylorovskim samaranjima, bilo u teksturiranju, a Braam, iako muziku čitavog benda kontrolise svojim prstima, nema neki kompleks lidera. I nije odsvirao ni jedan solo. De Joode je apsolutno ubistven kontrabasista (drago mi je da ću ga ponovo gledati sa triom Franka Gratkowskog) i savrsena spona između Braama i Vatchera. Covek sa nevidjenom lakocom prelazi sa najneznijih melodija odsviranih gudalom koje dopunjavaju Braamove harmonske podloge, na prljave, seksi ritmicke figure, iz kojih opet lasno ulece u perkusionisticke eksplozije. Sjajno.

Međutim, moram da priznam da sam ja sve vreme blenuo u Vatchera. Mislim, gledao sam ja neke fantasticne jazz bubnjare u zivotu… Michaela Wertmullera, Rogera Turnera, Ratka Divjaka, Billyja Cobhama ili Toma Skinnera, ali Michaela Vatchera ću da pamtim na poseban način. Ne znam da li sam ikada video tako totalno sjedinjenje bubnjara sa svojim instrumentom. U muzici koju ovaj trio pravi, koja je kompleksna – razigrana i duhovita, ali ipak vrlo kompleksna, Vatcher demonstrira samurajski duboku kontrolu svakog pokreta i zvuka, od najbucnijih krljanja do najtananijih vibracija okolnih molekula vazduha. Inspirativno je bilo gledati bubnjara koji može da uradi ubistvene swing i funky delove, zatim da upadne u surovu free poliritmiju a onda da najviše impresionira u najtisim delovima kompozicija gde svira prstima, grebuckajuci koze ili palicama metal cinela, ili čak, samo mase po vazduhu metlicama. Ni jedan pokret nije suvisan, ni jedan zvuk, ma koliko sitan, nije manje važan od onih najglasnijih. Vatcher poptuno kontrolise ne samo ritam i dinamiku svirke nego i boju cime se nestvarno dobro uklapa uz ostale instrumente, pa i samu akustiku. On svoj bubanj poznaje bolje nego sto vecina nas poznaje svoj glas – to je nivo kontrole koji je demonstrirao. Ne znam, bas sam bio opcinjen… Jako mi je drago sto je publika bila odusevljena i sto su aplauzi bili jako dugacki i glasni. Odličan početak festivala. (Ja inače pazario njihov poslednji CD, pa će da narezem ko zatrazi).

A, evo malo i o drugoj veceri:

Kao sto je to i uobicajeno, drugo vece festivala je manje poseceno nego prvo. Međutim, moji strahovi su bili daleko preterani jer je Rex bio pun do poslednjeg mesta, uz još dosta ljudi koji su stajali, tako da se nismo izbrukali.

Agoston Quartet je poentirao vrlo efektnim ulaskom u salu, kada su prakticno sa ulice umarsirali svirajuci gajde, tarabuku, flautu i još jedan zicani instrument kome ne znam ime. Prolazeci kroz publiku i penjuci se na binu podsetili su me na Carlo Actis Dato Quartet od pre nekoliko godina na ovom istom mestu… Agoston Quartet je za nijansu manje sklon burlesknom humoru, ali njihova muzika je na sličan način leprsava, dobro raspoložena i duhovita. U osnovi, ovo je gotovo pa ‘čist’ hardbop sa malcice free preterivanja i zdravom dozom narodne kuhinje. Bela Agoston prica očajan engleski (sad sam shvatio zašto mu je sajt na madjarskom) i igra, da citiram jednog drugara ‘kao Radomir Belacevic’, ali na svom tenor saksofonu ima vrlo siguran, mekan, prijatan ton. Bend mu je sastavljen od sve samih ubica. Pijanista je savrsen u pratnji gde obezbedjuje vrlo bogat tepih, a u solazama je krajnje dinamican. Kontrabasista i bubnjar su zasluzni za vratolomnu brzinu (i nevidjenu preciznost) kojom se dobar deo ove muzike izvodio. Steta sto je zvuk bio malo nesavrsen (malcice kao iz pecine) pa su u glasnim delovima bubnjevi i kontrabas potiskivali ostalo u drugi plan, ali s druge strane, ima odredjenog zadovoljstva u slusanju agresivnog basa i kao zilet ostrih bubnjeva… Neki od vrhunaca svirke su bili momenti kada se madjarski etno sudarao sa hardbopom u jednoj staroj pastirskoj pesmi sa obronaka Karpata, Agostonovo zaprepascujuce dobro overtone pevanje, kao i kompozicija ‘Pinkula’ koja Mancinijevu Pink Panter temu nokautira i odvlaci u Transilvaniju da joj tamo presudi lično Grof. Vrlo zabavan nastup i još jedan dokaz da Madjarska ima MNOGO da ponudi na polju jazza.

E, a onda No Neck Blues Band. Ovi ljudi UBISE! Mislim, lepo je kada realnost nadmasi PR preterivanja – ja sam ovih dana po raznim radijima NNBB najavljivao kao verovatni hajlajt festivala, pricao o ‘ritualnom improvu’, o nezamenljivoj vrednosti momenta spontanog stvaranja zajednicke muzike bla bla bla i, uh, ispalo je da je sve ne samo istina nego i bolje nego vecina njihovih albuma koje imam!!! A lako je moglo da bude bezveze, pretenciozno i dosadno. Ameri izgledaju kao textbook frikovi (duge kose, naocari, blek metal majice, bradurine, crni carsavi preko glava), na bini se ponasaju kao da su u svojoj dnevnoj sobi, publici se obracaju samo da podsete da se diskovi mogu kupiti ispred sale (cene su bile brutalne, ali pazarilo se, hvala na pitanju), deluju potpuno nezainteresovano da izistinski ‘sviraju’. Ali onda kad zasviraju, 100 mu muka, sto to ispadne dobro! Dobro, ne mogu da kažem, dosta ljudi je izaslo iz sale tokom ovog nastupa, ali je tempo egzodusa bi mnogo sporiji nego sto sam ocekivao. Vecina publike je bila usisana strascu i snagom ove svirke. I reakcije su bila izvanredne.

Šta reci, gomila udaraljki, zicanih instrumenata i analogne elektronike. Ljudi koji skoro u potpunosti zaobilaze tehniku u interpretaciji i umesto toga slusaju (zajednicki) zvuk, (zajednicku) dinamiku, (zajednicki) ritam… NNBB su istovremeno pokrenuli novi pravac u free improv muzici (ne znam da li da trejdmarkujem izraz ritual improv???) koji danas trosi sve vise izvodjaca (od finskih freakfolkera, preko Sunburned Hand of the Man, pa do bogami i likova poput Gang Gang Dance, Animal Collective, Black Dice ili Wolf Eyes), ali i vratili muziku u vreme kada je ona bila ne umetnost ili zabava nego neraskidivi deo rituala. Ovde nije smetao ni malo grub saund jer je i muzika jednako gruba. I primitivna, tribalna i potpuno neodoljiva. Publika je vristala i tapsala u ritmovima i, kapiram, da nije bilo stolica da bi se tu igralo sve u 16. A bogami i padalo jer su gitare, teremin (ili neka 21vekovna varijanta istog sa optickim senzorom) i sintisajzer sarali po mozgu na način koji je odavno patentiran u psihodeličnim sezdesetima ali i krautroku sedamdesetih, te space jazzu obe decenije. NNBB je imao prakticno dva seta ali oba su bila podjednako ubistvena i steta je sto su odlucili da je to dosta (a i u Rexu svirke moraju da se zavrsavaju na vreme zbog buke, komsija i policije) jer je uz moc koja je dolazila sa bine i veselje u publici ovo moglo da traje do jutra.

Definitivni hajlajt festivala do sada sto uopste nije mala stvar s obzirom da su ostali nastupi uglavnom bili izvanredni. Idemo dalje.

Evo, da bacim reč-dve i o trecoj veceri.

Dakle, Svetlana Spajic… Šta reci… Godinama sam cekao da se konacno pojavi na Ring Ring festivalu. Ne zato što ona inače nije nastupala po Beogradu nego zato što sam uvek smatrao da je njen dragoceni doprinos ocuvanju nasledja narodne pesme i ‘arhaicnog pevanja’ nešto što se sjajno uklapa u eklekticni duh festivala. I evo, konacno, i to se desilo.

Za ovu priliku, Svetlana je pripremila i video dopunu za svoj program starih pesama sa podrucja čitavog Balkana i, uh, bivše Jugoslavije… U okviru ove video projekcije (koja je isla između pesama dok su tokom pesama iza Svetlane bile projektovane slike koje su prikazivale ili krajeve iz kojih dolaze pesme, ili ljude od kojih ih je naucila/ kojima su posvecene) mogli smo da vidimo razgovore sa brkatim Jandrijom Baljakom, dalmatinskim pevacem koga je Svetlana konacno ulovila januara ove godine posle deceniju i po trazenja. Naravno, covek je bio vrlo zabavan.

A Svetlana… Pa, ona je bila nestvarno dobra. Poznato je sa kakvom strascu ona pristupa iskopavanju starih pesama i njihovoj interpretaciji, ali ovo sinoć je bilo jače nego sto sam i ja ocekivao. Prvih nekoliko pesama su bile zastrasujuce licke tuzbalice negde na granici između zivotinjskog zapomaganja i stilizovanog placa. Mocno!!! Kasnije smo se geografski kretali na sve strane: Vojvodina, Dalmacija, Krajina, Makedonija, Grcka, a tematika je, ocekivano, ostala uglavnom mracna i teska. Kada ovako na gomili cujete toliko depresivnih pesama pomislite da ili zaista nešto nije u redu sa narodom na ovim prostorima, kad ne ume ni o cemu lepom da peva, ili Svetlana naginje tragicnom u svom ukusu. Pored jedne erotske pesme koja nas je dobro nasmejala, ostalo su uglavnom bile price o izgubljenim ljubavnicima, deci, braci, samoubistvima i ubistvima iz strasti, zapaljenim manastirima itd. A opet, te pesme su tako MOCNE, a Svetlanino pevanje je tako puno autoriteta. Da ne pominjem da je par puta i suzu pustila u nekim lirksijim momentima. Mada mene najviše teraju na jezenje glosolalijski momenti gde jezik ustupa pred čistim zvukom koji izlazi iz grla. Zapanjujuce.

Možda najvazniji element Svetlaninog sveopsteg rada, ne samo ovog nastupa, je cinjenica da ona ne izvodi samo pesme stare sto ili dvesta godina. Naravno, neke od pesama su se bavile turskim zulumom nad domicilnim stanovnistvom, ali opet, neke druge su savremene pesme, nastale u poslednjih pedeset, pa i deset(ak) godina. Svetlana nije samo konzervacionista i arhivar sa talentom za pevanje, ona peva zivu muziku, tradiciju koja nije samo deo secanja nego svakodnevnog zivota jednog dela ljudi koji žive sa nama. Umetnost kao deo svakodnevnice, umetnost koja sa njom razmenjuje emociju, duh i snagu, umetnost koja ne čini zivot lepsim nego potpunijim – to je ono sto je narodna pesma u svojoj sustini i Svetlana nas je na to podsetila.

Hm, možda i ne moram da kažem da je publika bila u delirijumu i da se nadam da će Svetlana izdati DVD sa materijalom snimljenim kod Jandrije..

Trio Gratkowski je imao nezahvalan zadatak da nastupa posle ultraekspresivnog Svetlaninog seta. Nikom ne bi bilo lako u ovoj ulozi, a pogotovo kada vam je muzika naglaseno apstraktna i bezi od emotivnog ili čisto fizickog efekta da bi se bavila suptilnim titrajima duha (kako bi to Kazimir Maljevic u svojoj recenziji rekao). Prvih dvadesetak minuta smo se i mi, ali i oni privikavali na drugaciji zvucni ambijent pa je to bio i manje efektan deo nastupa. Momci su svirali bez razglasa, dakle, ‘na suvo’ a posto sva trojica sviraju akusticne instrumente dobili smo onoliko čisto zvucno iskustvo koliko je to moguće. Nije to loše, ne da sam ja neki protivnik posredovanja muzike kroz mikrofone i pojacala, ali Gratkowski, Kaufmann i De Joode su na ovaj način bili u stanju da publiku uvuku u svoju razmenu zvucnih signala i drže joj koncentraciju na vrlo visokom nivou potrebnom da se ova muzika uopste slusa.

U svakom slučaju, ipak je prvi deo nastupa bio manje vise by-numbers free improv. Gratkowski pucka i klokoce svojim klarinetom, De Joode struze kontrabas, samara ga, vrti ga, mahnito cupa zice, Kaufmann leti po dirkama a onda zaranja u trbuh klavira da zasvira i po zicama… Devedeset posto atonalno, dobacivanje gomilica zvukova jedan drugom, pazljivo slusanje i kolektivno vrlo dobro kontrolisana dinamika, madjutim nastup je postajao sve bolji sto je vreme vise prolazilo. To je kod improva ionako uobicajeno, pa je i ovde poslednjih dvadesetak minuta bio odmeren, izuzetno dobro uoblicen koktel dronova, toplih pasaza, nemuzickih zvukova u muzickom ambijentu (Kaufmann sa svojim komadima stiropora, De Joode koji gudalo svira po ivicama klavira, Gratkowski koji ubacuje plasticnu casu sa vodom u zvono svog alt saksa) i glasnijeg, ekspresivnijeg sviranja. Najviše sam bio iznenadjen reakcijama publike koja je odusevljeno reagovala posle svake kompozicije, izmamivsi ne samo jedan bis nego i autenticno zahvalne reakcije muzicara koji su verovatno i sami bili malo zapanjeni da vide kako Beogradjani odlepljuju na hardcore free improv.

Pretposlednje vece festivala je konacno rasprsilo i poslednje moje sumnje da će ove godine posecenost trpeti zbog relativnog manjka velikih imena prevashodno iz domena narodne (tzv. world) muzike. Sinoć je, dakle, bilo ne samo pretrpano, nego je već pre osam sati karata nestalo a dok je prvi nastup zapoceo, na ulici je već bilo nekoliko stotina ljudi strpljivo cekajuci da ih, eventualno puste unutra. Nisam pojma imao da je Bastien tolika zvezda ovde, ali bas se radujem. Na kraju krajeva, nije rdjavo gurati se u masi sa gomilom simpaticnih Francuskinja… ako je to ono sto volite.

Ali, prvo je okupljena masa morala da izdrzi nastup Franza hautzingera i njegovog kolege Helgea Hintereggera. Ova dva Austrijanca imaju ozbiljne pedigree u improvizovanoj muzici. Hautzinger je već nastupao u Beogradu 2002. godine i tada je takođe Rex bio pretrpan jer je posle njega nastupao Djivan Gasparijan. U oba slučaja, publika je morala da otrpi jednog od najradikalnijih evropskih improv muzicara pre nego sto odgleda zvezdu veceri, sto uopste nije loše. Sumnjam da bi mnogo ljudi gledalo Hautzingerove spartanske meditacije kada bi nastupao kao drugi izvodjac veceri.

No. Sinoć je nastup H i H zapravo bio zapravo razigran i zabavan. Relativno govoreci. Naime, Hautzinger i Hinteregger su reprezenti trenutno aktuelnog redukcionistickog pristupa u improv muzici koji je na prilično elegantan način zblizio japansku i evropsku bratiju (evo par imena, čisto ako nekog sve ovo zainteresuje: Radu Malafati, Toshimaru Nakamura, Jason Kahn, Taku Sugimoto) a koji se sastoji u maksimi ‘sto manje to bolje’ kao i u radikalnom odbacivanju ne samo harmonije, melodije, tonalnosti i ritma već i tonova, boja, gestova i, uh, skoro svega ostalog. Međutim, zna to da bude dobro a sinoć je bilo dobro. Hautzinger je odmah poceo sa svojim standardnim trikovima (duvanje, coktanje, itd.) ali ga je interakcija sa Hintereggerovim masinama izistinski oplemenila. Hinteregger verovatno spava sa svojim Kaos Padom i semplerom jer ima nad njima sjajnu kontrolu. Pokazalo se da je Hautzingerov organski ali ne i humanisticki pristup trubi prirodan parnjak za suvu, surovu elektroniku. Tako da je svakakvih eksplozija tu bilo, sustanja, brujanja itd., a sve opet ugradjeno u jednu metastrukturu drame, komedije, farse pa bogami, povremeno i tragedije… Mada je atmosfera mahom bila veselija. Meni kod improva često smeta prevelika gesturalnost muzicara koje gledam, a ovde toga nije previse bilo, a i zvuci koji su se čuli nisu mogli direktno biti povezani sa pokretima muzicara bar pola vremena, tako da se audiovizuelni ugodjaj nekako lepo namestio. Publika, iako je bezanije, naravno bilo, je reagovala sa puno entuzijazma, tako da je i bis izveden bez previse natezanja. Svaka cast. Drago mi je da sam ponovo gledao Hautzingera i da mogu da posvedocim da je u odlicnoj formi.

A onda, zvezda festivala, Pierre Bastien. Nikad nisam video ovoliko ljudi u Rexu. Ni na Lajku Felixu ni na Djivanu Gasparijanu. Bas je bilo puno. A nastup je bio nepretenciozan i neposredan. Bastien, Aleksej Aigui i treci, neidentifikovani muzicar, su zauzeli stolice na bini, Bastien je poceo da cacka svoje robote, postavio kameru tako da smo na platnu iza bine videli sve sto masine rade kao na dlanu, i muzika je sama krenula.

Ova muzika je neodoljivo sarmantna. Prvo, gotovo je nemoguće razdvojiti doprinos robota od ljudskog doprinosa, iako se sve lepo cuje, jednostavno, muzicari se tako sjajno uklapaju uz mehanicke loopove Bastienovog Mecaniuma da je u pitanju istinski ‘bend’ a ne nekakav konceptualni eksperiment. U tome sigurno pomaze i vizuelni utisak da je na bini cetvoro muzicara a ne troje, za šta je zasluzna projekcija. Bastien svoje robote programira mehanicki, koriscenjem razlicitih osovina i radilica, zupcanika, brzina motora itd. Kako je i sam rekao u intervjuu, iako bi sve ovo lakse islo uz laptop, on nema ni najmanju zelju da predje na digitalnu teritoriju. I lako je videti zašto – ovo je jedan sistem ranjive, krhke stabilnosti i muzika koju proizvodi je proporcionalno krhka, nevina i prelepa. I kad kažem ‘prelepa’, ne mislim to nikako drugacije – čak i po konvencionalnim merilima, ovo je divna muzika, zasnovana na setnim melodijama i emotivnom odgovoru Bastienove prigusene trube, Aiguieve violine i thumb piana treceg mzicara (jbg,nemam pojma kako mi prevodimo ovaj instrument… ‘klavir koji se svira palcevima’?). Bastien je prelazio iz pesme u pesmu manirom rutiniranog didzeja, menjajuci osovine i zupcanike u letu, sto je publiku nateralo da gromoglasno aplaudira na tisim delovima jer je potreba da se muzicarima (svoj cetvorici) oda posta za ovu muziku bila ogromna.

Nemam pojma koliko je sve trajalo… Izvodjen je materijal sa Musique Cyrillique albuma, kao i sa novijih izdanja za Rephlex i, visoki koncept na stranu, jasno je da je Bastien jedan od najboljih pop autora medj vaskolikom svetskom avangardom. Nema tu nekog preteranog pametovanja, tu je ritam, tu je melodija, tu su ljudi sposobni da sa puno ljubavi setaju oko te melodije, da je razrade, prodube, preokrenu, nasale se, rastuze itd. U Bastienovom sviranju ima svega, od bluesa to kabaretske muzike, dok je Aigui fantasticno perceptivan i nema problem ni da imitira masinsku hladnocu niti da oplete ciganski strasno po svojoj violini… Muzika koju je ovaj sastav izveo bi, bez pratnje robota možda bila prenaglaseno sentimentalna ili čak trivijalizovana jednostavnoscu formule i opustenim izvodjenjem, ali u ovom kontekstu ona je oslobodjena balasta i može se cuti u svojoj prirodnoj, imanentnoj lepoti.

Da ne pricam da je publika bila odusevljena, da je skandiranje i aplauz doveo do jednog vrlo zadovoljavajuceg bisa itd. Vrlo uspesno vece i samo mogu da se nadam da će i vecerasnji nastupi proćibarem uporedivo dobro.

hajde da nazvrljezgam nešto i o tome kako je izgledalo poslednje vece, pa da se razilazimo.

Dakle, prvo je nastupio Stefano Scodanibbio, covek za koga kažu da je redefinisao zvuk i ulogu kontrabasa u muzici dvadesetog veka. Lista saradnika i prijatelja tokom karijere mu je zastrasujuca (Xenakis, Scelsi, Globokar, Nono, Riley, Frith itd. itd.) a nastup je demonstrirao zašto on u potpunosti zasluzuje sav hype koji ga prati.

Scodanibbio je izveo jednu dugacku kompoziciju, koju nije ni najavio ni odjavio. Jednostavno je izneo kontrabas na binu, stavio ga ispred mikrofona i krenuo da plete mrezu zvuka. Sledećih cetrdesetak minuta gledali smo kako covek svira glomazan, nezgrapan instrument sa takvom suptilnoscu i vestinom da je to bilo zapanjujuce. Prvih nekoliko minuta slusali smo avetinjski okean overtonova dok je Scodanibbio pazljivim odmeravanjem tempa gudala i pozicioniranjem prstiju proizvodio nezemaljski akusticni fidbek. Fizika na delu – naravno, svi mi znamo da je zvuk akusticki fenomen, da se radi o talasima, da tu ima interferencije, stojecih talasa itd., ali Scodanibbio svo ovo znanje primenjuje u vise svrhe. Muzika koju pravi je velicanstvena i mocna, ne samo demoinstracija poznavanja fizike.

Posle smo dobili arabeske svirane obema rukama po vratu, pa kombinacije dubokih dronova, neznih melodija sviranih na tanjim zicama i ritmickih pulsacija proizvedenih lakim dodirima vrata. Iako smo konvencionalno navikli da je kontrabas instrument namenjen drzanju donjeg dela spektra frekvencija i podrsci ostatka orkestra, Scodanibbio koristi sve standardne i ‘napredne’ tehnike da bi oslobodio potencijal ovog instrumenta. Tople boje, krhki visoki tonovi, mocni bas dronovi, veliki dinamicki opseg, Scodanibbio sve ove elemente uplice u svoje sviranje i drzi vas potpuno uvucene u kompoziciju, potpuno nesvesne da ne slusate čitav orkestar akusticnih i elektronskih instrumenata već samo konjsku dlaku, drvo i metal.

Covek je ispracen ovacijama i iako je izasao dva puta da se pokloni, nije odradio bis. Pretpostavljam da je dao sve sto ima tokom nastupa i da bi sve ostalo bila samo rutinerska ponavljanja. Posteno…

Konacno, festival je zatvoren razbijackim nastupom svajcarskog tria Koch/ Schutz/ Studer, benda koji svoju improvizaciju temelji na evropskoj skoli free improva i jazza, ali nema problem sa uvodjenjem ‘new skool’ elemenata u muziku. Dakle, pored violoncela, udaraljki i arsenala duvaljki (kontrabas klarinet, običan klarinet itd.) tu su i laptopovi koji odsvirano procesuju u realnom vremenu ili sa zakasnjenjem od nekoliko sekundi. Svajcarci, srećom, nisu samo formalno pobornici semplovanja i procesinga, tako da muzika izuzetno dobro kombinuje ‘zivu’ svirku i laptop manipulacije. Ovo je, između ostalog bio jedan od retkih nastupa na ovogodisnjem festivalu gde je dobar deo vremena pravljeno dovoljno buke da covek može da se nakaslje i promeskolji na stolici bez straha da će ometati muziku.

Trio je kolektivno skakutao kroz apstraktne akusticko-elektronske pejzaze i brzake, ali pokazali su da nisu gadljivi ni na ‘figurativne’ (da se poslužim jezikom slikarstva) momente, pa je tu bilo i jazz i funk eksplozija a bogami i teskorokerskog gazenja. Iako sva trojica sviraju odlično, moram da kažem da mi je najbolji bio Martin Schutz sa svojim elektricnim violoncelom i laptopom. Covek zacas od neznih, romanticnih melodija predje u surove bas tutnjave, ili distorziranu, metalize rokacinu, kao da svira tri instrumenta, a ne jedan.

Veliki aplauz na kraju i jedan sjajan bis su bili savrsen zakljucak i kraj festivala. Ja sam bio toliko oraspolozen da sam otisao i kupio tri diska ovog sastava. Pa nek ide zivot.