Pročitani stripovi: The Magic Order, Prodigy i Gokushufudou

Sigurno ste se jako uželeli Marka Millara! Ni ja, ali šta da radimo, danas je ovaj vredni Škotlanđanin na programu pa ćemo nekako uz stisnute zube i to izdržati.

Ali Millaru svaka čast, reći ću ipak i to bez (mnogo) sarkazma. Čovek je mašina za samopromociju i neka vrsta low-level Steva Jobsa utoliko što operiše pomoću štapa i kanapa, radi na najnižem zamislivom nivou troškova i uspeva da ubedi druge ljude ne samo u svoju veličinu već i da je za njih dobro da ga promovišu besplatno. Vi se sad smejete, ali Millar je batalio ideju da bude taj neki prvi među jednakima ili makar jedan od 5-6 najpopularnijih scenarista u superherojskoj igri (i to samo radeći u Marvelu jer su mu u DC-ju vrata odavno zatvorena), računajući da ako radite sa tuđim likovima, koliko god da ste uspešni, na kraju je neko drugi zaradio mnogo više od vas. I onda odlučio da radi svoje likove i iskoristi sve što zna da ih učini popularnim i uspelim. Isto kao što su uradili Ed Brubaker ili Rick Remender, jelte, osim što je Millar BEZOBRAZNO mnogo uspešniji od njih. Mislim, on ne samo da je uspeo sa relativno slabim (a svakako slabijim od njihovih) nezavisnim stripovima da upadne u Holivud i napravi ršum o kakvom kolege samo sanjaju nego je onda pišući sve gore i gore stripove uspeo da proda celu svoju kompaniju Netfliksu pa još i da ga Netfliks postavi na posebnu poziciju u kompaniji gde ima dužnost kreiranja novih originalnih tvorevina za njihovu produkciju.

Mislim, za to ipak treba imati talenta. Ili kvalitetan, stevejobsovski reality distortion field. Pokušavajući, već godinama da shvatim kako Millar sa objektivno sve manje kreativnog napora uloženog u stripove postaje objektivno sve uspešniji u svom poslu zaključio sam da se sve delimično može objasniti time da a) čovek ima dobre profesionalne veze i poznanstva a što je ključno kad, kao on b) nemate nimalo stida u domenu samohvalisanja i promovisanja svog rada a koji je, taj rad c) uvek u tehničkom smislu minimalno korektan i može se d) svesti na elevator pitch koji se lako objasni za pet sekundi i zvuči primamljivo.

U praksi, dakle, Millar dođe na dobru ideju („Hari Poter ali svi su odrasli, iz čarobnih štapića izbacuju bizarne magije koje ubijaju druge čarobnjake, a sve to u ratu klanova, plus – PSOVKE!“), nađe nekog mnogo jakog crtača, sklopi scenario koji je površan ali tehnički sasvim dobar i strip je za par meseci završen a on već radi na nečem novom dok mediji bruje o njegovoj poslednjoj kreaciji.

Hoću reći, ima ovde dosta rada, da ne bude zabune, ali „kreativnog“ rada zapravo najmanje. Millarovi stripovi su danas svi miniserijali od po 5-6 epizoda, koje crtaju izvrsni crtači, svi se svode na jednu jaku centralnu ideju i potpuno su ravni u domenu karakterizacije, razvoja likova, atmosfere. Millar je solidan zanatlija i svaki od ovih stripova ima glavu i rep, ali, uz rizik da zazvučim skoro drevno, ti stripovi imaju priličan deficit duše. Što zvuči kao nekakav nedodirljiv kvalitet oko koga može da se debatuje ali današnja dva primera bi trebalo da pokažu šta hoću da kažem.

Prvi je The Magic Order, pominjan već od strane druga Ridiculusa, šestodelna priča što je izlazila potkraj prošle godine a gde je Millar spravio urbani fentezi sa modernim čarobnjacima koji, tako je, međusobno ratuju i solidno mnogo psuju.

The Magic Order je priča o sukobu unutar jedne malo veće porodice. Naime, tokom stotina godina magovi i čarobnjaci na zemlji održavaju određenu ravnotežu i trude se da ne mešaju običan svet u svoje poslove. Magijski posao se prenosi sa roditelja na decu pa tako sve ostaje u proširenoj familiji, ali u ovim našim vremenima imamo i porodicu u kojoj je jedan od sinova, inače najtalentovaniji čarobnjak svoje generacije, rešio da izađe iz priče i živi običnim, civilnim životom. Na ovo ga je, avaj, potakla tragedija u porodici koji je sam zasnovao i ostatak čarobnjačke familije poštuje ovu njegovu odluku iako tužno vrti glavom i govori kako mu je žao što takav talenat propada.

No, sve se menja kada krenu asasinacije čarobnjaka koje očigledno izvodi neko ko se takođe bavi magijom. Ne prođe previše vremena pre nego što postane jasno da je u pitanju odcijepljena rodbina a koju predvodi osoba sa sopstvenim idejama kako treba raspoređivati moć i rat onda doseže svoju zrelu fazu a otuđeni sin se vraća u okrilje porodice jer shvata da su i njegovi sada ugroženi iako se on zvanično više ne bavi magijom…

Što se elevator pitcha tiče, ovaj nije uopšte rđav i ovde zaista imamo na programu Millara koji demonstrira zašto je jedno vreme bio najveće ime u severnoameričkim mejnstrim stripovima. Dobro, zapravo je to bio jer su mu stripovi bili kontroverzni, ali on je uvek imao minimum zanatskih kvaliteta i The Magic Order je strip u kome je trilerska komponenta sasvim pristojno odrađena sa zapletom koji je jasan i primamljiv i preokretima koje ne očekujete BAŠ od samog početka, te primereno uzbudljivom završnicom gde se sve okreće naglavačke. Bonus je svakako trud uložen u to da se prikaže kako magija funkcioniše i mada se Millar, tipično, ovde mnogo više bavi time da li nešto deluje kul a mnogo manje time da li je sve konzistentno i gradi jedan uverljiv univerzum, set-pisovi u kojima vidimo različite bizarne asasinacije i borbe su fino odrađeni i interesantni.

Ono gde strip pati od Millarovštine je na planu likova koji su izrazito plošni i zaboravljivi, bez snage da nas zaintrigiraju čak i kada demonstriraju dramatične promene u motivaciji i ponašanju. Millarovi stripovi su odavno postali vežba iz raspoređivanja vektora radnje i u njima te neke ljudske komponente ima tek za naprstak. Ovde se to oseti utoliko što The Magic Order priziva viktorijanski palp svojim tonom (iako se događa u moderno doba) ali likovi nemaju šarma koji bi morao da dođe uz ovakvu postavku.

No, kako već rekosmo, Millar uzima samo najbolje crtače za svoje Millarworld eskapade pa ovde na crtačkim dužnostima imamo Oliviera Coipela koji UŽASNO izvlači strip. Atmosfera mistike i magije koje se provlače kroz „normalno“, svakodnevno okruženje su Coipelova specijalnost (ipak se čovek tesao na Thoru, jelte) a i njegovo prikazivanje toga kako magijske asasinacije i borbe funkcionišu je zaslužno za dobar osećaj koji mi je ovaj strip dao. Pogotovo, naravno, što je kolor radio serijski osvajač Ajznerove nagrade, Dave Stewart. Mislim, Stewart je toliko dobar da često stripove koje je on kolorisao uzimam na čitanje bez obzira na to ko ih je crtao ili pisao jer znam da će tu imati šta da se vidi. The Magic Order spaja teatralnu, nameštenu mistiku mađioničarskih predstava sa „stvarnom“ magijom koja menja realnost i zbunjuje ne samo čula već i duh a Coipel i Stewart su tu da nam pokažu koliko je to zavodljivo. Strip koji se da pročitati bez hroptanja.

Drugi Millar za danas je ovogodišnji Prodigy, rađen sa Rafaelom Albuquerqueom na crtačkim dužnostima i ovo je još jedna šestodelna priča sa jasnim korenima u stripovima koje je Millar čitao kad je bio klinac. Hoću reći, Millar je to i sam pričao, britanski strip-autori njegove generacije (pominjao je Warrena Ellisa u tom intervjuu) nisu zapravo rasli uz superheroje već mahom uz britanski strip pa je tako Prodigy priča o čoveku koji je baš to – prodigy, čudo, jelte, od deteta ali i u odraslim godinama. Edison Crane je klinac koji toliko briljira u školi da ga zavidni – a stariji od njega – učenici izlažu ozbiljnom, fizičkom šikaniranju a on provede jednu noć gledajući kung fu filmove, dođe sutra i sve ih polomi.

O takvom stripu, dakle, pričamo. Edison Crane je, kad poraste, naučni genije, filantrop, avanturista i osoba kojoj mozak radi sa TOLIKIM kapacitetom da bukvalno mora da izmišlja probleme kada ih nema kako bi ga nekako držao pod kontrolom. Edison Crane, naravno, onda biva upleten u globalnu pustolovinu koja počinje pokušajem da se reši misterija automobila sa mrtvim životinjama koji se iznenada, ni iz čega, pojavljuju na ulicama gradova širom sveta…

Millar ovde ide putanjom staromodne avanturističke misterije ali Millar je Millar i sve je toliko preterano i prenaglašeno da smo često na granici čiste farse. Crane je toliko intelektualno superioran da i pored svih ozbiljnih pretnji koje mu scenario baca na put, ni u jednom trenutku nemate utisak da je moguće da naš junak istinski bude nadigran. Naravno, pošto strip prema kraju igra upravo na ovu kartu, držeći nas u tenziji hoće li se ili neće Crane ipak suočiti sa svojim granicama i prinzati da postoje izazovi kojima nije dorastao, uverljivost drame koju Millar pokušava da udene u tu maltene-farsu je svakako pod znakom pitanja.

Kao i u The Magic Order i Prodigy pati od likova koji nemaju neku specijalnu dubinu i ne sećate ih se par minuta nakon što ste zaklopili strip, ali makar ima tu prednost da je u centru narativa lik ipak većeg formata. Crane nije sad nešto superiorno nijansiran i humanizovan ali Millar ga po definiciji piše zanimljivije od bilo kog drugog lika u ovom stripu pa i, ako ćemo pošteno, od većine likova u njegovim stripovima u poslednjih nekoliko godina. Crane je građen na stereotipu „naučnog heroja“ kakvi su u britanskom stripu bili popularni šezdesetih godina prošlog veka ali uz debeo sloj millarovštine namazan odozgo pa taj neki spoj šarmantnog cinizma i apsurdno velikih intelektualnih kapaciteta ipak funkcioniše.

Naravno, ovde Rafael Albuquerque odrađuje veliki posao kreirajući prijatan filmski ugođaj za serijal, sa dinamičnim, upadljivo ikoničnim kadrovima i mnogo jake akcije. Prodigy je pustolovan strip u kome se ide po egzotičnim lokacijama, puca, pesniči, roni, trči po vozovima i iskače iz aviona u pokretu (da bi se uhvatila bomba bačena iz DRUGOG aviona) pa Brazilac ima mogućnost da demonstrira svoj raskošni talenat za akciju. Albuquerque ume da radi i atmosferu, naravno, ali se oseća kao kod kuće kada se u stripu dešava nešto energično i u Prodigyju briljira uz kolor zemljaka Marcela Maioloa. Čitljiv, mada ne esencijalan strip.

Za dezinfekciju od Millara neka danas posluži jedna manga. Gokushufudou ili The Way of the Househusband je prošle nedelje izašao u svojoj prvoj kolekciji na zapadu, u izdanju Viz Media. Naravno, kul klinci ovaj strip čitaju još od prošle godine kada je počeo da izlazi u svojoj serijalizovanoj verziji na stranicama magazina Kurage Bunch koga izdaje nama relativno nepoznati izdavač Shinchosha. Gokushufudou je svakako najpoznatiji strip koga ovaj izdavač ima, makar na zapadu, gde je postao prilično popularan na ime, eh, nezvaničnog prevoda od strane ekipe Sexy Akiba Detectives.

Ukupno do sada izašle su 34 epizode stripa koji je neka vrsta slice of life komedije namenjene mladima (dakle, seinen strip) a čija je premisa da prati život muškarca koji je svoju karijeru prekinuo kako bi njegova supruga koja radi u reklamnoj agenciji mogla da razvija svoju, a on se zauzvrat trudi da bude što je moguće bolja „domaćica“. „House husband“ je, dakle, muž koji preko dana ne ide na posao, ostaje kod kuće, ide u nabavku, sprema hranu, čisti kuću i radi sitne opravke i svoju bračnu partnerku posle iznurujućeg posla dočekuje sa ukusno spremljenim obrokom i sređenim domaćinstvom.

Ako ne vidite u čemu je ovde komedija, niste dobro pogledali kako se strip zove na japanskom. „Gokudo“ (ili Gokudou, u zavisnosti od transkripcije) je reč koja označava „ekstremni put“ i zapravo termin kojim jakuze zovu same sebe* tako da je ovde ona u igri reči iskombinovana sa izrazima koji označavaju muža što ostaje kod kuće.
* Dok sama reč „jakuza“ ima zapravo negativnu konotaciju jer označava brojeve 8, 9 i 3 vezane za kockarsku igru oićo kabu i u prenesenom smislu označava likove sa bolesnom kockarskom adikcijom koji gube pare igrajući karte

Naime, glavni junak ovog stripa, Tatsu – za gangstere poznat i kao „Besmrtni Tatsu“ – je bivši legendarni jakuza koji je napustio svoj klan kada je rešio da se oženi i potpuno promenio svetonazor. Od nekadašnjeg siledžije i fajtera na pominjanje čijeg imena su se drugim gangsterima tresla kolena, Tatsu se transformisao u supruga koji se sa ogromnom strašću bacio ka ambiciji da svojoj ženi omogući nesmetano napredovanje u karijeri time što će se na savršen način baviti kuvanjem, kućnim opravkama i brigom za zajedničkog ljubimca – mačku. Komedijaški sadržaj se delom nalazi u tome sa kakvim fanatizmom ali i fatalističkom mirnoćom Tatsu savladava „probleme“ i „izazove“ sa kojima se suočava svaka prosečna domaćica, delom u efektu koji ovo ima na normalne ljude iz njegove okoline koji naprosto nisu navikli da se neko, pogotovo ne opasnoizgledajući muškarac sa takvim intenzitetom bavi banalnim svakodnevnim dužnostima, a delom i u susretima sa ljudima iz njegovog prethodnog života u grotlu organizovanog kriminala.

Glavna zamerka na Gokushufudou, barem za sada mora da ide na to da ovaj strip, ponavljam, barem za sada, nema zaplet. Umesto toga ima tu simpatičnu početnu premisu i svaka epizoda je po jedan kratki, samostalni skeč iz života Tatsua i njegove žene Miku. I mada je ovo svakako komedija, nije svaki od ovih skečeva namenjen za glasno smejanje i držanje za stomak. Mnogi momenti u Gokushufudou su zapravo praktično meditativni i pokazuju čisto uživanje koje se može naći u spremanju obroka i serviranju istog, u nabavci ili uzgajanju pravog začinskog bilja ili u organizovanju potrebnih uslova za relaksaciju voljene žene nakon napornog radnog dana. Na ovo onda dolaze povremeni slepstik elementi (jurnjava sa mačkom po stanu tokom čišćenja, susreti na ulici sa jakuzama koji su sigurni da će ih Tatsu fizički napasti i najbrutalnije kazniti ako kažu ijednu pogrešnu reč dok njega zanimaju samo kuhinjska pomagala koja je upravo kupio u supermarketu) ali i simpatično kontrastiranje klasičnih jakuza situacija i gestova sa jednim potpuno nevinim, vrlinom ispunjenim životnim stilom koga Tatsu vodi (mada povremeno ima flešbekove na užasne scene iz doba kad je bio kriminalac.

Naravno, vaše uživanje u ovom stripu dosta će zavisiti od toga koliko ste familijarni sa kinematografijom i stripovima koji se bave jakuzama jer Gokushufudou često svoj humor vezuje za kreativno korišćenje klišea iz ovog ogranka popularne kulture, ali čak i ako niste naročito naklonjeni temi, ovo je i dalje strip koji izaziva pravu poplavu dobrog raspoloženja jer je tako dobro nacrtan. Kousuke Oono je mladi mangaka koji pored ovog stripa, koliko sam u stanju da vidim, ima još samo rad na mangi Yome wa BL mangakka, ali u pitanju je crtač ozbiljnog talenta koji savršeno razume šta su vizuelni gegovi i kako da ozbiljne situacije učini smešnim uvođenjem minimuma potrebnih detalja. Njegov Tatsu je, recimo, čovek koji se praktično svuda šeta noseći kecelju i mada to deluje kao humor vrlo niskog nivoa zapravo je kontrast između njegove građe i telesnog stava sa jedne strane i kecelje navučene preko crnog odela sa druge veoma smešan. Da ne pominjem fantastične epizode u kojima Tatsu igra odbojku.

Pretpostavljam da će Gokushufudou u nekom budućem momentu razviti kompleksniji zaplet i možda zaoštriti taj kontrast između kriminalne prošlosti glavnog junaka i prijatne porodične sadašnjosti, ali za sada ovo je strip koji pronalazi avanturu u sasvim trivijalnoj svakodnevnici i slavi strast uloženu u proste, banalne ali na kraju dana važne gestove koji porodični život čine lepšim. Vrlo simpatično.