Film: Wonder Woman 1984

Wonder Woman 1984 je primer filma u kome nijedna konkretna stvar nije po sebi katastrofalna ali koji krvari iz hiljadu sitnih posekotina dok se ne svede na izduvani balon što je koštao 200 miliona dolara, adut sa kojim je Warner toliko dugo čekao da uleti u šesnaesterac da na kraju film od dva i po sata deluje kao da je umoran sam od sebe i završnica više ostavlja utisak eutanazije počinjene iz samilosti nego spektakularnog ubijanja aždahe.

Wonder Woman 1984 je i podsećanje na to da su superherojski filmovi sada de fakto mejnstrim – na filmu, na televiziji, u popularnoj kulturi, kulturi generalno – i da više nije dovoljno, ako je ikada i bilo, da publici prikažete lepe specijalne efekte i šarene kostime. Neverovatne green screen vratolomije i ljudi koji lete ionako nisu više ekskluzivni domen superherojske fantazije, danas svaki drugi film sa Tomom Kruzom i svaki film sa Vinom Dizelom prikazuju iste stvari, pa superherojski film, ako misli da se nečim izdvoji, mora da ima karakter, možda čak i harizmu. Nije neko veliko iznenađenje da je Wonder Woman 1984 jedna beskrvna, pomalo mlitava adaptacija voljenog stripovskog predloška, iznenađenje je da je Warner mislio da je ovo good enough. Neuspeh da povrati preduvani budžet u bioskopima – ali što je donekle i posledica pandemije – ali i uspeh u striming domenu su konfliktni signali koji će ko zna kako uticati na dalje radove u okviru Warnerovog superherojskog univerzuma, pogotovo posle recentnog spajanja WarnerMedia i Discoveryja…

Da bude jasno, prvi film je meni bio pristojan. Patty Jenkins verovatno nije sanjala o ovakvom razvoju svoje karijere i ovaj je film takođe patio od sindroma mnogo babica i teškog odlučivanja koliko „feminizma“ sme da se pusti iz slavine da se izazovu pozitivne reakcije od strane woke kritičara, a da se ne poplaši publika koja Subote popodne provodi na porodičnim šetnjama, ali je prvi Wonder Woman imao zanimljivo sažimanje nekoliko kompleksnih nasleđa vezanih za lik svoje protagonistkinje – od originalnih stripova iz četrdesetih i kompleksnog sociološkog eksperimentisanja u njima, preko popularne televizijske serije iz sedamdesetih pa do savremenih strip-reinvencija – i ambiciozan period-piece pristup, te kulminaciju u finalu koje je imalo zgodan melanž religijske simbolike i pravdoljubive pobune protiv patrijarhata. Kao takav proizveo je puno dobre volje kod kritike i postigao zavidan uspeh kod publike, te nazidao visoka očekivanja za nastavak. U kontrastu sa tim Wonder Woman 1984 je niska set pisova, od kojih je svaki sledeći manje impresivan od prethodnog, povezana neambicioznom, stereotipnom pričom, postavljena u osamdesete godine prošlog veka bez ikakvog jasnog razloga.

Naravno, prvi Wonder Woman je bio vrlo uspešan i hajp oko nastavka je bio vrlo važan u Warnerovom radu prošle tri godine, pogotovo posle problematičnog Justice League ali i nezasluženog flopa jednog vrlo pristojnog filma o Harley Quinn. Warner je u punoj meri prigrlio ideju o tome da Wonder Woman simboliše žensku moć i Jenkinsova je pozvana da uradi nastavak a lično Geoff Johns je seo da sa njom napiše scenario.

I priča u Wonder Woman 1984 svakako ima Johnsove otiske prstiju svuda po sebi – Johnsovi kritičari poslednjih godina stalno insistiraju da ovaj autor u svojim stripovima voli da gradi na osnovama koje su drugi autori postavili*, ali da kao đavo od krsta beži od ikakve političke ili socijalne reference koju bi ovaj materijal po prirodi stvari nosio sa sobom. U tom smislu i Wonder Woman 1984 ima u svom centru jedan sasvim „stripovski“ mekgafin – bukvalno kamen koji ispunjava želje – a postavljanje radnje u 1984. godinu samo podcrtava koliko film nema apsolutno ništa da kaže o bilo čemu u stvarnom svetu.

*a ti drugi autori su statistički najčešće Alan Moore

Vrlo konkretno, ova priča će koristiti reference na hladni rat, pretiti u svom trećem činu globalnom termonuklearnom kataklizmom – sa sve kadrovima u kojima viđamo lansiranje interkontinentalnih nuklearnih projektila – prikazati nam tenzije na bliskom istoku i crne beskućnike po klupama u vašingtonskim parkovima, ali sve to je samo površni, tanki sloj „period piece“ glazure ispod koje nema ničega. Treći svetski rat se magično zaustavlja samo što je počeo, Regan u Beloj kući koga viđamo je simpatični, pomalo dementni čičica, baš kao i crni beskućnik sa dve replike u filmu, a tenzije na bliskom istoku se tiču karikiranog teritorijalnog sukoba u Egiptu – zvučaće bizarno ali dva period piece filma u X-Men franšizi su u odnosu na ovo maltene oliverstounovski duboke analize svojih respektivnih epoha.

Moguće je da je postavljanje filma u 1984. godinu samo elegantan način da se izbegne pitanje „a gde su Supermen i Betmen“ u priči koja ima izvesne globalne posledice, ali ovo deluje kao sasvim nepotrebna komplikacija i samo podvlači činjenicu da film ni na koji način ne sugeriše ’80s senzibilitet. Svakako, ima tu muškaraca sa naramenicama i žena čija je kosa tretirana opscenim količinama sumporne kiseline, ali tamo gde se broji, dakle, u glavnom kastu i u najvažnijim scenama, ništa ne odaje utisak da ne pričamo o savremenom mizanscenu – sve je ultra HD, šareno i dezinfikovano, čak sa notabilnim odsustvom neonskih preliva u koloritu. Ne da je to bitno, ali prikaz kancelarijskih prostora u kojima niko ne puši u 1984. godini je meni veća fantazija od toga da Wonder Woman u ovom filmu ima nevidljivi mlaznjak i da nauči da leti. Hoću reći, svakako da podržavam Holivudovu odluku da svojim filmovima ne promoviše štetnu i ružnu naviku konzumacije duvana, ali odsustvo pušenja samo još jednom skreće pažnju na to da nema dobrog odgovora na pitanje zašto se ovaj film događa u 1984. godini.

Kad već zameram na glupim sitnicama: ja takođe podržavam „diverzitet“ u kastingu i nisam od onih smarača koji pitaju otkud sad osobe afričkog porekla u Asgardu, ali svakako se nameće promišljanje porekla afričkih Amazonki na ostrvu Temiskira: istorijski, prisustvo osoba afričkog porekla u ovako belom setingu je posledica uvoza robova iz Afrike…

No, da se manemo detaljčića, Wonder Woman 1984 pati od nedostataka na mnogo višem nivou, već time da je prvi film u svom finalu prikazao borbu protiv boga i da negativci u ovom nemaju nikakvu šansu da deluju kao ozbiljna pretnja. Da ne pominjem da ova priča ima ne jedan nego dva origin storyja za negativce i da su oba smandrljana.

Uzmimo recimo Cheetah – koja se u filmu nikada ovako ne naziva – koja je ovde zasnovana na najnovijoj inkarnaciji lika iz DC-jeve recentne Rebirth faze i njena transformacija u ovom filmu od zbunjenog nerda do agresivnog superzločinca je, pa, vrlo stereotipna. Da ne pominjem da je u svetu u kome su nerdovi trenutno praktično plemstvo pomalo i reakcionarno, a svakako lenjo igrati na kliše kako je simpatični, socijalno neuklopljeni lik sa početka uvek u sebi krio moći gladnog psihopatu. Slično je i sa drugim negativcem i Maxwell Lord ovde, u kontrastu sa stripovima, nije beskrupulozni biznismen i epitom „Wall Street psihopatije“ već muljator i  muvara koja se samo pravi da je harizmatični apeks-predator u nemilosrdnom naftaškom biznisu. Oba ova lika, ali posebno Lordov, imaju mnogo više potencijala da daju zanimljive priče nego što nam nude glavni junaci, a pogotovo se Pedro Pascal trudi u ulozi Maxwella Lorda i pokazuje obrise harizme i strasti, ali film je režiran površno, na prvu loptu, bez ikakvih ustupaka „karakternoj“ glumi i zaista dramatičnim scenama, pa tako i njihovi karakterni lukovi nemaju težinu.

No, čak i tako oni čine snažan kontrast glavnom kastu. Gal Gadot je, zaključiću konačno, potpuno neupotrebljiva u ovoj ulozi. Kostimi i efekti joj mogu dati privid impresivne fizionomije, ali njena gluma je na nivou reklama za supe iz kesice. Nije da joj tekst koji izgovara pomaže i ovo je jedna vrlo nesrećna kombinacija ispraznih, bezkarakternih replika i glume koja je uhvaćena negde između stripovske stilizacije i Hallmark drame. Nije sasvim slučajno što je Aquaman lavovski deo svog uspeha bazirao na šarmu i harizmi svog glavnog glumca i nije se stideo komedije, pa i dramske patetike koji su tamo lepo ležali. Gal Gadot svakako može da pruži daleko bolji program od ovog što je dala u Wonder Woman 1984, ali primetno je koliko kadrovi živnu kada u njih uđe Chris Pine koga sumnjam da čak i njegova majka smatra nekim velikim glumcem. Njegov drski šarm i jebački fizikus su sasvim dovoljni pored smorene Gadot da nas podsete kako ovakvi filmovi mogu da budu i duhoviti, baš kao što i Pedro Pascal podseća da mogu da budu i cheesy dramatični i da je to okej. Kristen Wiig kao Barbara Minerva je zanimljiv neuspeh – ponovo ne greškom glumice koja uspeva da u poznim četrdesetim godinama odradi korektnu ulogu mlade, stidljive naučnice koja se transformiše u psihopatsku seks-bombu – i film na nju praktično i zaboravlja u finalu ražalujući je na status minibosa, a zatim propuštajući da ima stvarnog finalnog bosa. Ovo je samo jedna od neobičnih  kreativnih odluka koje ne deluju originalno već samo kao da je film prošao milion verzija scenarija a zatim paklenu seču u postprodukciji i da je ovo što gledamo, pušteno iz rova pred kraj prošle godine da pogine u pandemijskom masakru, na kraju pokazatelj Warner/ DC-jevog pomanjkanja vizije o tome šta zapravo DCEU može ili čak treba da bude, a ne smeo kreativni eksperiment.

Koliko god da je Jenkinsova ovo kilavo režirala toliko su problemi vidni već na nivou scenarija i primarno oni vuku film na dole. Ne da je lovljenje nelogičnosti sad nekakav vrhunac filmske kritike, ali ovo je priča sa sasvim bespotrebnim odlaskom u Afriku – valjda da se ne bi baš čitav narativ događao u DC-ju – a koji se oslanja na ideju da čovek umro za vreme Prvog svetskog rata intuitivno ume da vozi mlaznjak iz 1984. godine i da let iz Vašingtona do Egipta i natrag u ovoj godini traje praktično kao vožnja tri stanice metroom. Uopšte, ceo film se događa u tri dana i ne pokazuje mnogo razumevanja za koncepte protoka vremena i kontinuiteta, načina na koji funkcioniše tržište energenata ili, uopšte, biznisa. U nekim scenama utisak je da Pascalov Maxwell Lord treba da bude „supervillain“ verzija Stounovog Gordona Gekoa, sa na kraju iskupljujućim preokretom, ali film toliko nema ništa da kaže ni o čemu da je ovo u najboljem slučaju propuštena prilika.

Dodatno, koliko god mi je bilo drago da vidim Chrisa Pinea i u ovom filmu, Johnsov i Jenkinsin scenario njegovim prisustvom samo dublje problematizuje jedan već problematičan element originalnog filma: muškarca kao ultimativnu motivaciju za ženu koja je – praktično ako već ne i formalno – boginja, odrasla na ostrvu sa funkcionalnom – i srećnom – zajednicom samih žena i čije samo postojanje treba da predstavlja disruptivnu kontru falocentričnom svetu i patrijarhalnom društvu. U Wonder Woman 1984 karakter glavne junakinje je praktično izgrađen oko ideje da ona sedamdeset godina nije prežalila šarmantnog američkog pilota i da je spremna da se odrekne i svojih  božanskih moći zbog njega. I sad, postoji način da se ovakvi motivi pretoče u dirljivu, plemenito-patetičnu tragediju, a postoji i nezgrapno povlađivanje romantičnim tropima mejnstrim filma koji, pritom, u epohi u kojoj živimo, beži od erotičnosti i, nedobog, putenosti kao đavo od krsta. Pogađajte čemu je bliža Wonder Woman 1984.

Je li makar akcija dobro snimljena? Film otvara set pis na ostrvu Amazonki koji nema nikakvu narativnu funkciju sem da prikaže spektakularno snimljenu akciju i dok je ovo urađeno impresivno, posledica je da ostatak akcije u filmu deluje neupečatljivo. Pored toliko primera savremenih akcionih filmova u kojima kaskaderi čine prave podvige i kadriranje i montaža su izgrađeni oko njihovih fizičkih kapaciteta, akcija u Wonder Woman 1984 je naglašeno bez težine, sa likovima koji lete unaokolo pokretani specijalnim efektima i scenografijom koja se lomi u urednim CGI komadićima. Nekoliko kadrova u kojima se omažira Donnerov Superman su simpatični, ali ovo je, kao i sve ostalo u ovom filmu, ukras koji ne uspeva da popravi opšti utisak na nečemu što je fundamentalno nemaštovito i odrađeno maltene kao da prati bulet-pointe na prezentaciji. Utoliko, nestandardno – da li da se usudim i da kažem i „žensko“? – finale koje ne kulminira velikom tučom već emocijom i požrtvovanošću ne samo glavne junakinje, te glavnog negativca ali i običnih ljudi širom sveta, i koje ima u sebi dobrodošlu johnsovsku patetiku i cheesy plemenitost, zaslužuje bolji film koji bi mu prethodio. Videćemo, već, kakvi će biti već najavljeni nastavci, ali u ovom trenutku nemam mnogo nade za dalji razvoj DCEU…