Pročitani stripovi: Roche Limit: Monadic, Dead Letters, Bloodlines, Sombra, Eclipse i Postal

Pošto sam posle dva radna vikenda konačno imao jedan slobodniji, pozabavio sam se nekim zapostavljenim stripovima…

 

Savladao sam Roche Limit: Monadic, treći i finalni miniserijal u Imageovom naučnofantastičnom triptihu o kome je već pisano pre nekoliko meseci, a povodom središnjeg dela trilogije. Moji su utisci o prva dva dela bili pomešani i svakako po intenzitetu nešto slabiji od onog što se generalno dalo pročitati po internetu, gde su ljudi slavili Morecijev strip kao svetao primer ozbiljne naučne fantastike. Ono što je dobro je da mogu da kažem da se do trećeg dela trilogije Roche Limit svakako popravio i da je finale u formi četiri epizode minija sa podnaslovom Monadic nesumnjivo najbolji deo ove priče te da u solidnoj meri iskupljuje prva dva, za moj ukus malo nedopečena nastavka.

 

Ono što i dalje stoji je da su u pitanju (pod)žanrovski prilično različita preduzeća. Ako sam za prvi deo trilogije primetio da podseća na, recimo Larija Nivena sa svojom kombinacijom detektivske proze i tvrde naučne fantastike, dok je drugi skrenuo u horor stranu i kombinovao Aliense, Pitch Black, Event Horizon i slične uticaje, treći je možda najbliži Filipu Diku i u njemu Moreci konačno aterira na sigurno tlo gde može da pristojno istraži sve te egzistencijalne teme koje su ga interesovale od samog početka.

 

Monadic je interesantan i po tome što se, donekle, može čitati i bez predznanja o prva dva dela trilogije. Naravno, neće vam baš sve biti najjasnije ako niste upućeni u prirodu konflikta (u kome nekakvi zloćudni vanzemaljci pripremaju Zemljanima sudbinu goru od smrti (TM)), ali konfuzija koju u ovom stripu prolaze likovi će samim tim delovati prirodnije i čitaocu. Moreci je nekako, na mišiće uspeo da prevaziđe osnovni problem koji su prva dva dela ovog stripa imala, a to su bili potpuno neinteresantni likovi, i ovde su sudbine nekoliko likova – ženskih, muških i dečijih molićulepo – a koji se grčevito, nadljudski bore da u minut do dvanaest, uz ogromne lične žrtve spasu samu suštinu čovečanstva od palpabilno tuđinskog plana anihilacije i preuzimanja, te sudbine ovde pulsiraju životom i imaju težinu bez obzira na to što je čitalac, zajedno sa protagonistima spušten in medias res i ne da nema pojma šta se to dođavola događa sa svetom, već i da li je to gde se nalaze zaista svet ili nešto što na njega samo podseća.

 

Naravno, i ja se lako primim na filipdikovske simulakrume, ali mislim da je scenarista ovom prilikom uspeo da kroz dijaloge i akcije odradi značajno bolju karakterizaciju likova i da je njihova očajnička borba koja je ideološka koliko i biološka ubedljivo i snažno prikazana tako da i čitalac koji možda ne kapira baš sasvim kako sad sve to i gde se ovo dešava i ko je živ, ko mrtav, gde će mu duša itd., taj čitalac ipak shvata šta je sve na kocki i zašto treba da navija za naše junake koji su spremni da ih potpuno nestane ako to znači šansu da čovečanstvo u nekom smislu opstane.

 

Strip ima i solidnu količinu akcije. I to prave akcije, sa sve mačevanjem i pištoljaranjem i nekako taj izrazito palp pristup ne deluje na silu zavaren na šasiju suptilnijeg, dostojanstvenog egzistencijalističkog pristupa u kome se kopa po bolnim uspomenama i u njima prolazi suština ljudskog koja je najvažnije oružje u bobi protiv ledenog tuđinskog zavojevača. Akcija je britka, brza i doprinosi dinamičnosti događanja a čak se i tipično akcionoherojski način na koji protagonisti ispaljuju opservacije i onelinere može lepo svariti s obzirom na taj osećaj izmeštaja iz „stvarne“ stvarnosti kome su svi izloženi.

 

Crtač Kyle Charles ima dosta „šuma“ u svom crtežu ali uspeva da to ne pretekne nad informacijom pa je Monadic vizuelno ako ne uredan a ono barem dovoljno čitljiv strip sa akcionim scenama koje su dinamične i elementima tuđinskog koji deluju – tuđinski.

 

Biće zanimljivo gledati šta će Moreci dalje raditi uzimajući u obzir naglašeno emotivno iskustvo koje je za njega bilo stvaranje ovog stripa. Moj je utisak da je tek sa ovim delom dosegao zanatski nivo koji mu dopušta da se hvata u koštac sa ovakvim temama i sad treba videti da li će naredni njegovi radovi biti srećan spoj profesionalizma i ličnog emotivnog investiranja koji će proizvesti stripove vredne pomena.

 

U daljem radu sam se bacio glavačke u prvi trejd serijala Dead Letters koga za Boom! proizvode Christopher Sebela i crtač Chris Visions već neke dve godine. Sebela je prolifičan scenarista koji je na Boom!-u već imao solidnog uspeha sa serijalima Ghost ili High Crimes, a iskazao se i radeći Escape from New York, ali i neke Marvelove serijale (Captain Marvel, recimo) pa sam sa zanimanjem posegao za stripom iza koga je i izdavač stao sa priličnim entuzijazmom objavljujući svoju ljubav prema kriminalističkom žanru i kako je Dead Letters sledeći korak u istraživanju granica tog žanra.

 

Lepo, pogotovo uz interesantan crtež Chrisa Visionsa, ilustratora kome je ovo, ako ne grešim, prvi rad na mejnstrim stripu (pored rađenja naslovnih strana, naravno). Visionsov razuzdani crtež, mnogo pokreta četkicom i agresivni kolor su svakako nešto što privlači pažnju, pogotovo kada se smesti uz gomilu stripova rađenih dosadnim kompjuterskim kolorisanjem i mada Dead Letters malo i poplaši svojom vizuelnom bukom, fakat je da mu ovo daje i jedan prepoznatljiv identitet.

 

No, sa žaljenjem moram da prijavim da nisam uspeo da stignem ni do kraja prvog trejda i da sam se gonjen agresivnom dosadom edžektovao daleko pre kraja potraživši spas u sasvim ispodprosečnoj superherojštini. Mislim, kada se DC-jev ribut takve opskurnosti kao što je Bloodlines činio autentično primamljivim u odnosu na metafizički krimi strip kao što je Dead Letters onda tu, Alaha mi, nešto debelo nije u redu.

 

Dead Letters na papiru ima sve elemente potrebne za jednu uzbudljivu vožnju fantazmagoričnim kriminalističkim krajolikom onostranog mizanscena u koji je radnja postavljena. Sebela priču započinje in medias res, dajući nam protagonistu sa amnezijom, dinamični konflikt u koji je od samog početka uhvaćen, pitoresknu galeriju sporednih likova koji svi pokušavaju da manipulišu glavnim junakom u korist svoje frakcije, jurnjavu, pucnjavu, uznemirujuće prizore telesnog sakaćenja, te dovoljno egzistencijalne konfuzije da se čitalac prilično uspešno upeca na zaplet. U daljem se pripovedanju pomaljaju i kulise sveta u kome se sve to dešava i Dead Letters ima zdravu ambiciju da spoji ozbiljan metafizički koncept sa plemenitim palpom, no, ova postavka izuzetno brzo gubi potenciju i pažnju čitaoca.

 

Više je razloga za to, a prvi je možda upravo to kombinovanje metafizike i ulične filozofije. Kao zamisao, zvuči dobro, u praksi, pak, Sebelino osmišljavanje zagrobnog života kao rata kriminalnih bandi nalik onome što se dešavalo u SAD dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka ima grdne probleme da me pridobije. Delom zato što onostrana priroda sveta  kome se sve dešava, koncept rada za „Boga“ i generalna pravila funkcionisanja ekonomije, biologije, sociologije i drugih, jelte, aspekata života u zagrobnom životu nisu razjašnjeni u dovoljnoj meri pa je samim tim i konflikt u središtu zapleta nejasan, nedorečen, i ne uspeva da u meni provede emotivnu investiciju potrebnu da pratim radnju. Delom jer je, sa druge strane, ideja da se nalazimo u (judeohrišćanskom) čistilištu sama po sebi interesantna ali se gro radnje, od onoga što sam video svodi na klišeizirane gangsterske obračune što deluje kao prilično ispuštena šansa. Ovome treba dodati i da likovi imaju problem sa klišeiziranošću, od amnezijskog glavnog junaka pa do gangstera raznih frakcija koji su svi na brzinu sklepane skice, ali i to da se Sebela vidno trudi da unutarnjim monolozima protagoniste oživi radnju i postigne propisni noar ton stripa, a da sve to ispada nepamtljivo, funkcionalno ali bledunjavo i čitav strip na kraju više deluje kao skup koncepata bez daha inspiracije koji bi ga sa papira izdigao u treću dimenziju.

 

Jedan od blurbova na ovom prvom trejdu sa mnogo entuzijazma tvrdi da „Boom! možda u rukama drži novog Preachera!!!“, ali ovo je klasičan primer hiperbole. Preacher je bio strip metafizičkih tema prirodno izraslih iz ljudi koji su delovali „stvarno“ iako su očigledno bili likovi veći od života. Dead Letters je procesija kartonskih likova za koje nas nije briga, razbacanih po neubedljivom metafizičkom krajoliku koje na okupu pokušava da održi previše intenzivno oslanjanje na žanr.

 

Nažalost, i Visionsov crtež posle određenog vremena počne da zamara i ma koliko da je svaki od njegovih panela lep i zanimljiv za istraživanje, u toj nekoj sekvencionalnoj formi na kraju sva ta buka postaje prepreka sa kojom se treba boriti, radije nego interesantan signal koji se može pratiti.

 

Ne tvrdim da je Dead Letters nužno LOŠ strip koliko da ja izgleda za njega nemam dovoljno nerava. Pogoto što je stigao na red istog vikenda kada sam završio konceptualno donekle slični Roche Limit: Monadic. Možda mu ponovo dam šansu za koju godinu…

 

Pomenuti DC-jev Bloodlines ribut isporučen nam je u vidu šestodelnog miniserijala koga je napisao meni prilično dragi televizijski i strip scenarista J.T. Krul. Krul se pokazao kao solidan superherojski pregalac radeći za Marvel i, posebno, DC mada je poslednjih godina, donekle iznenađujuće, dosta radio za Aspen Comics. Tamo je sklopio i lepo radno prijateljstvo sa crtačem V. Kenom Marionom koga je sada dovukao i u DC da mu bude saradnik na Bloodlines i Marionu je ovo solidna šansa da napravi plodnu superherojsku karijeru. Opet, Bloodlines nekako nije brend za koji bih mogao da kažem da ima mnogo potencijala…

 

Originalni Bloodlines je pre pune 23 godine bio krosover sa kojim je DC imao dosta bizarne planove. Bilo je to, doduše, vreme solidne ekspanzije DC-ja, koji je sa Supermenovom smrću pazario veliki deo pažnje javnog, jelte, mnenja, pa se u tom svetlu valja i posmatrati avangardna ideja o uvođenju gomile novih, modernih superheroja u univerzum kroz njihova prva pojavljivanja u godišnjacima etabliranih serijala.

 

Ovaj plan nije urodio preteranim plodom, zapravo jedini lik iz cele te inicijative koji je kasnije opstao i imao uspešan život u DC-ju bio je Hitman, a verujem da to više treba pripisati geniju Gartha Ennisa nego DC-jevom vizionarstvu, pa je sve brzo pometeno pod tepih i zaboravljeno.

 

Makar do 2016. godine. Ne znam koji su sada DC-jevi planovi za novi Bloodlines, imaju li ozbiljnu ambiciju da nove verzije starih-novih likova zauzmu prominentne pozicije u novom-starom DC-jevom multiverzumu, ali makar je miniserijal napisan i nacrtan prihvatljivo dobro.

 

Mada ne i više od toga. Krul se ovde beznaporno ubacio u mod young adult/ tinejdžerskog štiva u kome mali američki grad biva slučajnom i nesrećnom metom gadne vanzemaljske invazije a samo nasumično odabrana ekipa mladih može da srčanošću i požrtvovanjem stane na branik otadžbine. S obzirom na to koliko je ove godine televizijska serija poput Stranger Things bila popularna, reklo bi se da je ovo dobro odmeren pristup.

 

Ipak, Bloodlines nije neki sjajan strip, za njega u najboljem slučaju mogu da kažem da sigurno prati format young adult pustolovine i da su njegovi likovi prepoznatljivi stereotipi – od bivšeg skejtera koji se sada bori sa depresijom zbog progresivne bolesti koja ga je osudila na hodanje sa štakama, preko tetovirane, sirove ali ipak seksi lokalne automehaničarke, srednjoškolskog gika koji sve zna ali ne ume da se uklopi u društvo, do video blogerke koja po JuTjubu tračari ortakinje iz škole i raspreda o tome koji joj karmin najbolje stoji. Krul je kvalitetan zanatlija sasvim kadar da u nekoliko linija dijaloga isporuči prihvatljive karakterizacije ovih likova i kada govno udari u fen a ovi mladi treba da prevaziđu svoje tinejdžerske tlapnje, prepoznaju da je, uprkos tome što se kreću u sasvim različitim socijalnim krugovima (i slojevima) njihovo savezništvo jedina nada za grad (i planetu), to deluje dovoljno ubedljivo. Strip pravi sasvim dovoljno odmaka od klasičnog DC jelovnika da na trenutak zaboravimo kako je ovo ipak univerzum u kome se vanzemaljske invazije dešavaju na najmanje mesečnom nivou i prihvatimo da se bitka vodi na dovoljno zabitom mestu da sve zavisi od grupice tinejdžera a ne od Justice League, Suicide Squad ili već nekog od milion DC-jevih superherojskih timova, a ton i atmosfera imaju u sebi i plemenite body horror prelive vezane za uzore poput Aliena, The Thing ili Body Snatchersa.

 

Na gomili to na kraju bude pristojna avanturica ali nisam siguran za njen potencijal da izrodi nekakvu renesansu u aktuelnoj DC-jevoj ponudi jer niti su likovi uspeli da me osvoje nekakvom svojom ozbiljnom dubinom niti su zaplet i priča na nivou najboljih DC-jevih stripova u ovom momentu.

 

Marionov crtež je, s druge strane prilično solidan ali, uh, i dosta… retro? Originalni Bloodlines je izlazio 1993. godine a i crtež ovog stripa mene dosta podseća na stvari koje su u to doba bile popularne među Imageovim crtačima, sa izduženim ljudskim figurama i karakterističnim senčenjem linijama. No, njegove su kompozicije solidne i ovo je lepoizgledajući superherojski strip koji se krije iza fasade „običnog“ stripa o tinejdžerima. A to je verovatno dovoljno.

 

Pročitao sam i četvorodelni Boom!-ov miniserijal Sombra koga je napisao uvek pouzdani Justin Jordan (ovde hvaljen za serijal John Flood) a nacrtao Meksikanac Raúl Treviño i ovo je vrlo solidna stilska vežba iz svog kriminalističkog žanra koju blago sputava preterana vernost žanrovskoj formuli. Iskreno, od Jordana sam očekivao nekakav subverzivni momenat jer je pomenuti John Flood uspeo da klasični trilerski format lepo osveži inovativnom karakterizacijom. Sombra takav element nema, ovde je na programu samo standardni meni i moguće je da je Jordan to tako odradio jer se bavi temom koja je prilično bolna.

 

Naime, Sombra je policijski triler koji tretira meksičke narko-kartele, njihovu moć u matičnoj državi, način na koji kontrolišu velike delove provincijskih teritorija i njihovog stanovništva koje delom iz straha a delom iz nekakve koristi (izlazak iz EKSTREMNOG siromaštva je korist, pogotovo kada je alternativa da budete rasporeni i obezglavljeni) sarađuje sa kriminalcima, kao i jalovu borbu američke DEA koja samo perpetuira nesrećno nazvani „rat protiv droge“ pretvarajući urbanu epidemiju u ruralni rat sa gomilom civilnih žrtava. Autentičnosti radi, Jordan je dugo tražio prikladnog crtača koji će umeti da prenese osećaj boravka na teritorijama pod kontrolom kartela a kako Treviño dolazi iz porodice koja je imala direktna iskustva sa ovm problemom, izbor je pao na njega.

 

Zaplet je relativno prost – ćerka legendarnog DEA agenta, koja i sama danas radi za agenciju, dolazi u Meksiko da traži svog oca koji je u jednom trenutku, traumatizovan sudbinom kolege koga je kartel svirepo ubio pred kamerama za nauk drugima, napustio službu i posvetio se viđilante aktivnosti kojom pokušava da rat protiv droge privede kraju bez obaziranja na zakone, sistemske formalnosti i, u krajnjoj liniji, savremene civilizacijske vrednosti. Otac protagonistkinje je sada neko čije se ime izgovara jednako preplašenim šapatom duboko u provincijama koje su do sada strepele samo od kartela, jer su njegove metode odavno prešle granicu društvenokorisnog i prerasle u religiozni rat do uništenja.

 

Za slučaj da ima ikoga kome do pola druge epizode nije bilo jasno šta čita, otac glavne junakinje se, uslužno, zove Conrad a Sombra je kvalitetno urađena, ali na kraju dana idejno neambiciozna n-ta varijacija na predložak koga je još pre više od sto godina sa svojim Srcem tame ponudio – Joseph Conrad. Ako ste roman čitali, gledali Apocalypse Now ili igrali Special Ops: The Line, Sombra će vam delovati najpre kao stilska vežba kojom se poznati narativ adaptira na još jedno okruženje u kome arogantni „prvi svet“ pretvara „treći svet“ u pakao pa se onda čudi kad se tu pojavi poremećeni mesija opterećen jednako božanskim kompleksom i krivicom belog čoveka.

 

I to je dobro, sigurno vođena stilska vežba sa pristojnim likovima i pričom koja vas drži uz sebe, ali je nepobitno da joj je nedostajalo malo ambicije da se odmakne od poznatog i zapliva, barem malčice brzacima nepoznatog. Opet, ako nemate prethodnih iskustava sa sličnim pričama, Sombra bi mogla da vas istinski impresionira i to je sasvim okej.

 

Sa crtačke strane imamo neobičan slučaj da je Treviñov stil zapravo naglašeno stilizovan i da na momente ovo deluje kao strip za decu, sa krupnim očima likova koji svi do jednog izgledaju mlađe nego što bi možda trebalo. Opet, Treviño ume da kadrira, a i poznaje materiju pa je njegov Meksiko ubedljivo prikazan i ovo je jedan vizuelno možda isuviše lep ali pošteno odrađen serijal.

 

Pročitao sam još i dva Top Cow serijala o kojima vredi pričati.

 

Prvi od njih zove se Eclipse, upravo je četvrtim brojem dovršio prvi tom i u pitanju je sasvim pristojan naučnofantastični triler koji me je u dobroj meri kupio da očekujem dalje nastavke sa željom da saznam više o svetu u kome se priča događa, ali i o njegovim likovima. Još impresivnije, radi se o prvom objavljenom radu scenariste Zacka Kaplana koji je ovim pokazao da ima u sebi i ideje ali i zanatske skilove da nas uhvati, dobro provoza i pusti na vreme tako da želimo još.

 

Eclipse se događa u veoma bliskoj budućnosti u kojoj je nekakav akcident sa centralnom zvezdom našeg solarnog sistema pre desetak godina bio zaslužan za pomor nekoliko milijardi stanovnika Zemlje. Nažalost, pored ovog jednokratnog pomora, sunčeva radijacija je nastavila da bude i dalje toliko intenzivna – u stripu se ne zna definitivan odgovor na pitanje je li problem u samoj svetlosti ili se nešto desilo sa Zemljinom jonosferom – da je izlazak „na sunce“ po danu ravan samoubistvu. Ljudsko društvo i civilizacija preživljavaju, ali moraju da se adaptiraju na sasvim nov tempo života i drugačije prioritete…

 

Kaplanova postavka je zaista jednostavna u osnovi, pogotovo jer se osim spekulisanja ne daju nikakvi „naučniji“ odgovori na pitanje kako je sve to moguće, šta ga je izazvalo i šta će dalje biti, ali ona proizvodi neproporcionalno mnogo zanimljivih meditacija u samom scenariju ali i u promišljanju onog što se čita. Tu su, naravno pre svega fizičke i biološke konotacije cele ideje da je Sunce izvor života na Zemlji i energetski rezervoar od koga je sve krenulo, ali i da srazmerno mala promena u nekim parametrima planete može istu tu zvezdu da pretvori u nemilosrdnog ubicu. U svetlu čitave šire rasprave o klimatskim promenama kojoj danas niko ne može da utekne, ovo je dobro pogođena umetnička parabola.

 

S druge strane, tu su potentne sociološke i antropološke diskusije koje se moraju imati kada se čitavo jedno društvo natera da iz korena promeni svoj način života. U Kaplanovom stripu za sada vidimo samo deliće ovih diskusija ali oni su interesantni, sa novim odnosima moći u društvu u kome su se, nakon razumljivog urušavanja vlasti posle kataklizme, najbrže snašle korporacije koje sada donekle i predstavljaju vlast, sa novim ritmom života koji zahteva noćne izlaske i dnevni boravak pod zemljom itd.

 

Glavni junak stripa, mužjak širokih ramena i četvrtaste vilice, bivši je vatrogasac koji danas pripada „Icemen“ timu svog grada. Icemeni su posebno obučeni pripadnici gradskih javnih službi koji nose skafandere sa rashladnim gasom i koji služe istovremeno i kao majstori koji održavaju sisteme po danu, pružajući hitne intervencije kada je to neodložno, ali i kao spasioci u nesrećama koje se dešavaju tokom ovog perioda. Posao je težak ali i nezahvalan i to sve i pre nego što se u stripu pojavi ubica koji, izgleda, može da se bez zaštitne opreme kreće po danu a namerio se da otima i ubija decu vlasnika velikih kompanija. Naš protagonista nevoljno stupa dublje u korporacijsku službu, udružujući se sa policijom, svestan ne samo da može da pomogne da ne stradaju nedužni već i da bi otkrivanje toga kako se misteriozni počinitelj prilagodio na spoljne uslove moglo voditi u spas čitave ljudske rase…

 

Eclipse je britko i sigurno pričan triler u zanimljivom svetu. Likovi nisu previše produbljeni ali brz tempo pripovedanja i radnja koja se u dobroj meri oslanja na akciju pomažu da ovo ne zasmeta. Istovremeno i sama akcija je dobro uokvirena, logična, služi svojoj narativnoj svrsi i, možda najlepše, ne zasniva se isključivo na nasilju pa čitalac zainteresovano hrli napred. Naravno, do kraja četvrte epizode samo je delić misterije koju nam je Kaplan postavio razrešen, ali ono od sveta što smo do tog trenutka videli, kao i pitanje šta će dalje biti sa Zemljom i ljudima na njoj su dobra motivacija za iščekivanje daljih nastavaka.

 

Crtač Giovanni Timpano je u dosadašnjoj karijeri radio za razne nezavisne američke izdavače (The Shadow i Justice Inc. za Dynamite, Hellraiser za Boom!, G.I. Joe za IDW) i njegov Image debi je veoma uverljiv. Svet spržen brutalnom solarnom radijacojom deluje opipljivo neprijateljski u Timpanovoj razradi, zato što je u njemu sačuvano mnogo onoga što prepoznajemo iz sopstvenog okruženja. Eclipse nije Mad Max ili neka slična postapokaliptična fantazija već pažljiva ekstrapolacija našeg društva u tom nekom pet-minuta-u-budućnosti smeru pa je i dizajn podzemnih rezidencijalnih kvartova ili nadzemnih solarnih farmi ubedljiv i konzistentan sa onim što vidimo u našem svetu. Likove Timpano crta na zlatnoj sredini između naturalističke uverljivosti i stripovske ikoničnosti i nadam se da će, kada na proleće ovaj serijal nastavi sa izlaženjem ovaj Italijan i dalje da ga crta. Preporuke!

 

Konačno, sa ogromnim zadovoljstvom mogu da izvestim da je Top Cow serijal Postal odličan strip i jedan od najboljih radova koje u ovom trenutku Image objavljuje. Štaviše, dodaću da je, kako su se ove godine završila dva izvanredna Imageova stripa – Chew i Morning Glories – Postal zauzeo njihovo mesto kao jedan od najboljih serijala koji trenutno izlaze u Americi uopšte.

 

Jesam se iznenadio, jer mi tokom poslednjih godinu i kusur dana Postal jeste bio na radaru ali nikada na vrhu liste prioriteta, ali nisam se PREVIŠE iznenadio jer u pozadini ovog serijala stoji Matt Hawkins, predsednik Top Cow već 18 godina i jedan od originalnih Imageovih pregalaca, takođe i čovek koji je u životu napisao i neke vrlo dobre stripove.

 

Kao primer recentnog Hawkinsovog scenarističkog rada od srca preporučujem serijal Think Tank koji se nalazi na razmeđi surovog gikovanja i potentne sociopolitičke diskusije (upravo je završena njegova druga inkarnacija i priprema se treća) ali u ovom trenutku sugerišem i da Postal uglavite u svoj itinerar jer je vredan vremena koje ćete u nj uložiti.

 

Razloga što nisam ranije počeo da pratim Postal ima, mada nisu previše bitni i većina ih se svodi na to da je stripova MNOGO a vremena sve manje pa se prioriteti u čitanju određuju na često sasvim intuitivne a neretko pogrešne načine. Postal ima smiren crtež, niske kolorne dinamike i bez puno akcije pa time nije na prvi pogled atraktivan. Takođe, letimičan pogled na strip sugeriše da je ovo postavka sastavljena od sve samih klišea. Mali grad u američkoj zabiti u kome živi vrlo neobična zajednica, sve to obavijeno misterijama unutar misterija – to smo čitali u gomili Imageovih serijala od Morning Glories do Nailbiter. Da ne pominjem da je ideja kako je autizam isto što i funkcionalan set supermoći stereotip raširen i po televiziji, biskopu i gomili drugih medija. I zaista, Postal ima sve ove elemente u svojoj postavci ali ono što Hawkins i koscenarista Bryan Hill zatim rade sa ovim motivima je veoma inspirisano i prepuno najfinijeg trilerskog saspensa, sa pritajenim ali dobro plasiranim ambicijama da se napravi i po koja sociopolitička ili filozofska opservacija.

 

Postal je pre svega odlično pripovedan i može da služi kao ogledni primer za odmeravanje tempa pričanja, pametnog korišćenja monologa glavnog junaka da se priči pored tona daju i neophodne pozadinske informacije, ali i smelog, a uvek isplativog uvlačenja čitaoca u situacije koje ne može da razume jer nema potrebna znanja samo da bi posle nekoliko strana sam sklopio kockice mozaika i osećao se kao car što mu je sad sve jasno. Pritom, Hawkins i Hill dobro prepoznaju kojim se tempom čitaocu valjaju razotkrivati neke od misterija tako da „glavna“ pitanja i dalje ostanu nerazjašnjena, nedorečena i vuku u dalje čitanje, ali da se mnogo usputnih misterija razreši na zadovoljavajuće, često katarzične načine.

 

Postal je i surov strip o surovim ljudima. Gradić pod imenom Eden u kome se radnja odvija je sa svih karata (uključujući Google maps) izbrisano mesto u zabitima Vajominga, u kome žive isključivo (bivši) kriminalci. Neki od njih su odslužili svoje i ovde samo traže zaborav, dok su drugi nominalno i dalje u bekstvu i ovo im je način da nestanu sa radara svih službi koje bi da im stanu u kraj. Zajednica i društvo sklopljeno samo od društvenih otpadnika nije nov motiv u popularnoj kulturi ali treba (uz divljenje) primetiti kako su Hawkins i Hill uspeli da nas uvere da je ovo moguće i funkcionalno, kao i da to samo po sebi nije glavni deo priče. Ovo se postiže mešavinom vrlo inteligentnih rešenja u temeljima zapleta, i mudrog ćutanja i zaobilaženja pitanja na koja bi bilo teško naći odgovor. U globalu, mesto kao što je Eden, prikazano ovakvo kakvo je, svakako ne može da postoji – ne možete biti istovremeno i potpuno odsečeni od sveta i staviti glavnog junaka stripa u ekspozituru pošte gde vidimo da pošiljke legitimno idu u i iz grada – ali Postal uspeva da gomile protivrečnosti pomiri oslanjajući se delom na superiornu atmosferu stripa koja stalno osciluje između surovog naturalizma i somnambulne simbolike, a delom nalazeći dovitljiva rešenja za problematične elemente zapleta.

 

U krajnjoj liniji, strip sasvim uspeva u nameri da čitaoca ubedi kako i nije važno da li Eden može stvarno da postoji jer ono što jeste važno su dileme koje ovakvo mesto proizvodi u njegovoj svesti. Postal je prava riznica etičkih problema, socioloških opservacija, pa i političkih zapitanosti. I ovo se dešava na svim nivoima, od toga kako naša, savremena društva tretiraju osobe sa Aspergerovim sindromom – koji je prevashodno poremećaj na planu socijalnih odnosa – preko uverljivih eksploracija rasizma koji je u SAD još uvek živ i zdrav, pa do stalno zanimljivih zaranjanja u različite slojeve psihe sociopata i toga šta njihovo prisustvo u ljudskom društvu sve podstiče. Naravno, Eden je čitav grad sastavljen od sociopata, osnovan od strane harizmatičnog mesije toliko razdvojenog od ljudskog društva da se gotovo više i ne radi o ljudskom biću i Postal ima i tu neku finu metafizičku crtu na kojoj se ne insistira previše ali je uvek prisutna i boji radnju dodatnim filozofskim prelivima.

 

Zapleti i razrešenja u Postal su zato uvek prilično iznenađujući i uspevaju da prkose logici trilera ili kriminalističkog stripa, iznalazeći sveža rešenja i nove perspektive iz postavke koja datira barem još iz vremena predratnog krimi stripa i crnog filma, a za dobar deo ovoga odgovorni su višeslojni i interesantni likovi koji istovremeno uspevaju da imaju i klasične žanrovske odlike. Valjda se u tome i ogleda ta višeslojnost – većina likova ovde je iz ovog ili onog razloga prinuđena da prema okolini projektuje određenu prilagođenu personu (a što je sasvim lepo plasirana metafora za normalne socijalne odnose i u „našem“ svetu) a čega su opet i svi drugi likovi svesni pa su karakterizacija, dijalozi i postupci likova u Postalu u velikoj meri određeni činjenicom da su svi svesni da igraju igru u kojoj su ulozi ljudski životi i bezbednost.

 

S druge strane i sama igra ima mnogo slojeva pa nakon osnovnog zapleta koji se razvija tokom prve četiri epizode, radnja odlazi u nekoliko drugih smerova, otkrivajući nam sve komplikovanije lične istorije protagonista i sve složenije odnose koji iz njih proističu do momenta kada su ratovi koji se ovde vode, prepuni gadnih žrtava i scena nasilja, tek priprema za glavni rat koji, verovatno, sledi negde u budućnosti.

 

Moj najveći strah vezan za Postal se i tiče upravo ovog poslednjeg. Za sada ovaj serijal kao da nije napravio ni jedan pogrešan korak i mada sam se prepao kada je posle osam epizoda Hawkins odstupio sa pozicije koscenariste i sve predao u ruke Hillu, kvalitet skripta nije opao. Ali se pitam da li će sve sve razuđeniji rukavci kojima se priča kreće na kraju uliti u maticu i dovesti nas do zadovoljavajućih odgovora na pitanja koja nas muče još od samog početka. Ovako kako jeste, Postal je veoma uspeo pripovedački eksperiment u kome se nominalno glavni junak bez problema ignoriše u nekim epizodama dok priču nose kvalitetni sporedni likovi, u kome su naizgled nebitni, brutalno pobijeni muškarci i žene likovi sa reklo bi se nepotrebno razrađenim ličnim istorijama i pitam se da li je ovo deo Hawkinsovog i Hillovog grandioznog plana u kome će se sve niti radnje na kraju povezati u elegantnu celinu ili su do sada naprosto imali sreće da sve što im padne na pamet da u Postalu urade može da se uklopi u labav zaplet i ležerno pripovedanje i da tu niko nema pojma kako da ovu raskošnu pripovest privede kraju.

 

Vreme će, kako to i obično biva, pokazati.

 

Do tada, da kažem da je Isaac Goodhart, momak koga je Top Cow zaposlio nakon što je pobedio na njihovom nadmetanju talenata 2013. godine, solidan crtač čiji crtež samo nije nužno atraktivan na prvu loptu. Opet, Postal je smiren strip u kome se govori tiho – sve do momenta kada se puca i bije bejzbolkama – pa se i mirni Goodhartov crtež uklapa u tu atmosferu preteće diskrecije koja obavija Eden i sve oko njega.

 

Postal je priličan hit za Top Cow i Image i Hawkins je povukao i neke konce iza kulisa pa smo dobili i krosover sa Think Tank i The Tithe u vidu upravo završenog miniserijala Eden’s Fall. Ovo je dosta neoubičajeno za stripove ovog tipa, ali i svedoči o potencijalu koga Postal ima. Još jednom vredi reći, Postal je samo na prvi pogled skup žanrovskih klišea a u stvarnosti jedna potentna mešavina različitih motiva, odlične karakterizacije i besprekornog tempa pripovedanja. Velike preporuke.

Pročitani stripovi: Roche Limit Clandestiny, The Beauty, Stringers i Outcast

Pročitao sam svih pet epizoda srednjeg dela serijala Roche Limit pod nazivom Roche Limit Clandestiny i utisci su mi, kao i nakon čitanja prvog dela Roche Limit triptiha ponešto blaži od onoga što se da pročitati po internetu.

Roche Limit je, inače, astronomski termin kojim se označava daljina na kojoj neko, jelte, nebesko telo, koje se nalazi u blizini drugog  velikog nebeskog tela, počinje da se raspada pod uticajem plimnih sila i formira prstenove oko tog, jelte, velikog nebeskog tela. Komplikovano, ali i garantovano da već naslovom ovaj serijal privuče pažnju publike koja voli da čita naučnu fantastiku sa „starinskim“ fokusom na astronomiju, komsonautiku, kolonizaciju drugih planeta itd. Još kada je internet krenuo da kolektivno uzdiše od slasti i hvali Roche Limit kao „SF serijal koji morate čitati“, bilo je jasno da se kolizija između mene i ovog Imageovog serijala nije još dugo mogla izbegavati.

Posle prvog serijala – Roche Limit: Anomalous – uzdržao sam se od javnog komentarisanja jer ni meni samom nije bilo najjasnije zašto mi se najnoviji serijal Michaela Morecija, scenariste koji je već imao određenog uspeha sa Hoax Hunters ili Burning Fields (ali i sa taj-inovima za Planetu majmuna) nije dopao onoliko koliko sam očekivao da mi se dopadne. Prvi deo Roche Limit bio je naučnofantastična skaska koja je kombinovala „tvrdu“ nauku sa putovanjem u svemir i kolonizacijom drugih svetova (welp, jednog drugog sveta) i palpičnu žanrovsku ekstrapolaciju ovih tema sa prikazivanjem društva koje se na tom drugom svetu razvija i deformiše, kupeći uticaje sa svih strana, od Laryja Nivena, pa do klasičnog noir detektivskog štiva, i sve zaokruživala interesantnim pogledom na ljudsku spiritualnost i to kako se ona menja prelaskom nekih prirodnih ili makar tradicionalnih granica ljudskog habitata. No, da li su mi likovi bili nedovoljno interesantni (spojler: jesu) ili šta je bilo, tek, originalni Roche Limit me je ostavio donekle nezadovoljenim…

Clandestiny je zato interesantan predlog jer mada se dešava hronološki nakon događaja iz prvog serijala, on sa njim ne deli ni likove ni narativni tok ni, reklo bi se, žanr. Clandestiny jeste priča o tome šta je bilo dalje ali je pričana iz drugog ugla sa osvetljavanjem novih elemenata te neke meta-pripovesti o ljudskom otkrivanju novog sveta i kako se to odrazilo na čovečanstvo i mada je s jedne strane ovo fokusiranija priča sa jasnijim odnosima i motivacijama likova, ona ne otkriva previše toga o misteriji koja je u središtu serijala. Naprosto, Moreci zna da treba da čitaocu pokaže  taman toliko da ga i dalje drži na udici ali da se prava otkrića valjaju čuvati za završni deo trilogije (koji kreće, mislim, u Aprilu) pa nam Clandestiny na kraju prikazuje samo da je to nešto što su ljudi pronašli tamo negde, na drugom kraju kosmosa, pretnja, sada već bez ikakve sumnje, ali se vešto usteže od toga da nam da mnogo detalja.

No, ovde je to možda primerenije načinu na koji je priča pričana. Anomalous je dosta radio na world-buildingu, objašnjavao kako su nove tehnologije promenile društvo i kako je promenjeno društvo koristilo nove i izmišljalo još novije tehnologije, dok se Clandestiny najviše bavi oprobanim horor-tropima prikazujući ekspediciju koja dolazi na planetu nakon što se na njoj dogodio extinction level incident a koja će zatim otkriti da su stvari i gore nego što bi se očekivalo.

Morecijeva boljka sa likovima koji ne uspevaju da – barem u meni – izazovu preterano duboku empatsku reakciju i ovde je prisutna i mada bi se možda moglo argumentovati  da u priči u kojoj je većina likova predviđena za odstrel još od prve strane i nema potrebe da se ide mnogo u njihovu razradu, rekao bih da je to i dalje najveći problem ovog stripa. Likovi za jednokratnu upotrebu od kojih sam neke mešao do samog kraja i od kojih ni jednog ne bih umeo da danas opišem sa više od jedne reči su nažalost očigledno slabija strana i ovog serijala koji sa druge strane ima sve interesantniju i sve uzbudljiviju pozadinsku priču. Misterija u njenom centru je sa Clandestiny produbljena na dobrodošlo preteći i jezovit način, pa ću sa interesovanjem čitati i treći deo, naravno, jer mislim i da je Morecijevo menjanje postave, vremenskog perioda u kome se priče dešavaju kao i žanrovskih naglasaka dobrodošao potez koji priči dopušta da bude pripovedana na elegantniji način nego što je to na početku sugerisano. S obzirom da je strip postigao toliki uspeh da je Moreci konačno napustio svoj stalni posao i otisnuo se u vode ful tajm pisanja stripova, verujem da će se u trećem Roche Limitu videti razlika. No, za sada, ovo je strip koji me privlači elementima sveta u kome se događa i zapletom, ali me i odbija kartonskim likovima (koji povremeno izgovaraju dobre dijaloge) i pomalo nezanimljivim crtežom. U ovom serijalu crtač je bio Kyle Charles ali njegov stil je dovoljno sličan prethodniku mu, Vicu Malhotri, da mogu slobodno da kažem kako su ovo korektno ali neupadljivo, pomalo dosadno nacrtani stripovi.

Sledeće što sam čitao je bio The Beauty, još jedan od novih Imageovih serijala koji je nastao nakon što je publika odlično reagovala na test-epizodu u sklopu Imageove Pilot Season inicijative,  izlazio u drugoj polovini prošle godine, završio svoju prvu priču šestim brojem, prošlog meseca, i sada se priprema za drugu priču koja bi trebalo da se nastavi u Maju. Reakcije na strip su do sada bile solidne pa će autori – relativno nepoznati Jeremy Haun i Jason Hurley (od kojih je ovaj prvi pored scenarističkih imao i crtačke dužnosti) – biti pojačan iskusnim Mikeom Huddlestonom koji će od Hauna preuzeti crtež.

The Beauty je solidno nacrtan strip, da tu ne bude zabune. Haun nije skršio neke granice medija svojim radom ali je odradio više nego korektan posao u stripu koji se događa mahom u sasvim savremenom urbanom mizanscenu sa gomilom sredovečnih ljudi koji izgledaju sasvim obično i svakodnevno. Hoću da kažem, nacrtati strip koji na grafičkoj ravni nema neke karakteristične elemente fantastičnog ili barem razobručeno maštovitog, je malo veći izazov nego što bi se na prvi pogled reklo. Poveliki broj crtača ulazi u stripove baš zato jer vole da puštaju mašti na volju, da crtaju fantastično, nemoguće, bajkovito itd. pa je rad na stripu koji se, naprotiv, trudi da izgleda kao, ajde da kažemo, prosečna epizoda nekog CSI spinofa (ili, čak, Mornaričkih istražitelja, za poseban nivo običnosti) sigurno zahtevao ozbiljnu disciplinu na strani autora.

Elem, The Beauty je u načelu naučnofantastična priča ali definitivno bliža savremenom američkom televizijskom serijskom programu nego razularenoj (i vizuelno raskošnoj) naučnoj fantastici kakvu barem ja intuitivno vezujem za strip-medij (ili barem njegov Heavy Metal legat). U centru zapleta je najnovija (fiktivna, jelte) polno prenosiva infekcija koja hara svetom (koji je i ovde, konvinijentli, sažet na severnoamerički kontinent) a koja se od drugih dosadašnjih infekcija razlikuje po jednoj bitnoj karakteristici. Naime, njene posledice, barem koliko prost narod ume da vidi, su da postajete lepši – crte lica vam postaju pravilnije, skelet, muskulatura, kvalitet kože i kose se poboljšavaju i generalno ovo objašnjava zašto ne samo da se na ulicama ne vide masovne demonstracije obolelih koji traže da Vučić nešto uradi i da SZO nađe lek, nego i zašto povelik broj ljudi zapravo aktivno traži zaraženog seksualnog partnera da od njega pokupi dobroćudnu i, neki bi rekli, blagoslovenu infekciju.

Ovo deluje kao interesantna podloga za priču koja bi mogla da ode na mnogo strana – svakako u smeru farse, socijalne drame, filozofskog romana, pogotovo kada imamo pred sobom u direktnom prenosu epidemijsko širenje virusa Zika itd. – ali se Haun i Hurley odlučuju za uže žanrovski pristup pa je ovo neka vrsta prokletstva umotanog u blagoslov. Blagoslov se sastoji u tome da je The Beauty u svojoj prvoj priči jedna solidno vođena, mada izuzetno predvidiva, pripovest o policijskim detektivima koji rade na rasvetljivanju u početku zbunjujućih smrtnih slučajeva na javnim mestima, da bi se posle istraga razvila u nešto ličnije, razotkrila misterija koja ide mnogo dublje u strukture društva nego što bi se na početku reklo i na kraju dovela do toga da protagonisti moraju da donesu teške odluke koje bi od njih mogle da učine heroje ili zločince u očima budućih istoričara. Prokletstvo je, pak u tome što smo takvih priča, hvala Alahu, do sada čitali i gledali toliko mnogo da vrlo brzo postajemo svesni da The Beauty u najvećem delu samo prati žanrovski formular a da je infekcija u osnovi zapleta zapravo nebitna za razvoj priče, ne donosi joj nikakvu diferenciju specifiku i mogla bi biti zamenjena maltene bilo kojim drugim generičkim mekgafinom – piramidalnom šemom, telefonskom aplikacijom, novom vakcinom protiv AIDS-a itd. – a da se u stripu ništa značajno ne promeni.

Nije to sada neki OGROMAN greh jer je The Beauty dobro vođen akcioni triler sa pristojnim likovima (recimo sa lezbijskom doktorkom koja je istovremeno dobra supruga i majka a čija seksualna orijentacija nije važna za zaplet i samo umešno humanizuje njen lik) i dovoljno kripi negativcem da nam finalni okršaj bude katarzično prijatan. Ako se od ovog stripa ne očekuje neka specijalna originalnost u obradi teme (na pamet mi je više puta pao Dischov pola veka stari kultni roman Logor koncentracije kao primer te originalnosti i smelosti u obradi teme) i raspoloženi ste za generički ali korektan akcioni triler, nećete pogrešiti u izboru.

Pročitao sam i Stringers, petodelni miniserijal Oni Pressa koji je izlazio od Avgusta do Decembra prošle godine i u njemu sam možda i malo neumereno uživao. Oni Press je poslednjih godina imao luksuz da može da bira šta će da izdaje, uzevši u obzir kakav su uspeh postigli sa Scottom Pilgrimom, pa su išli na značajno manji broj serijala od onoga što izdaju, recimo, Image ili Dark Horse ili Dynamite, ali su i bili u stanju da autorima pruže prilično dobre uslove. Cullen Bunn je, recimo sa svojim Sixth Gun odradio ozbiljan posao a tu su i Letter 44, Bunker, Bad Machinery pa i papirna izdanja kultnog web stripa Diesel Sweeties.

Stringers je, pak, primer kako autor koji već ima ozbiljnu reputaciju u industriji (i to ne samo stripovskoj) može da uskoči, napravi jedan mali, konceptualno skroman  projekat a da to bude spakovano u visokooktansku, izuzetno zabavnu petodelnu priču koja nema pretenzija da bude nekakva visokoparna filozofija niti nova stvar o kojoj će ceo internet pričati bar dve-tri nedelje, ali  će znati šta tačno treba da uradi kako bi čitaocu ostavila odličan ukus u ustima nakon konzumacije.

Za razliku od goreopisanog The Beauty, recimo, koji se maksimalno oslanja na komunikaciju sa publikom (i silne hashtag i image macro kampanje po internetu), Stringers je primer žanrovskog stripa koji izuzetno dobro prati formu tog žanra (opet nekakav akcioni triler, recimo) ali onda puki formalizam nadilazi suvim kvalitetom izrade.

Možda nije trebalo da se iznenadim koiko je Stringers dobro napisan strip jer, na kraju krajeva, Marc Guggenheim je čovek koga sam i sam (doduše u pismu Marvelu kojim sam ga napadao za uvredljivo plitke političke opservacije u Amazing Spider-manu) opisao kao jednog od meni najomiljenijih autora u savremenom američkom stripu. Dobro, možda sam bio malo prenaglašeno  fin da bi time moje kritike delovale dobronamerno (kakve i jesu bile), jer Guggenheimov Spider-man već nije bio tako dobar kako su mu bili dobri Blade i Wolverine par godina ranije, ali stoji da sam u njegovim ranim Marvel radovima veoma uživao i da se u njima videla ta neka zanatska istesanost koju su superherojskom stripu doneli ljudi sa televizijskim iskustvom (Gage, Guggenheim, Kreisberg, Krull, Starr…). Nakon Marvela, Guggenheim je radio svašta u strip-industriji, ali Stringers je jedan od najsvežijih i najenergičnijih radova koje je isporučio u poslednjih nekoliko godina i to možda ima veze i sa činjenicom da se ova ideja krčkala u Guggenheimovoj mašti (i, kaže on, u formi skice i na njegovom harddisku) čitavih deset godina. Naime, vozeći se jednog dana na posao (u vreme dok mu je posao bilo pisanje CSI Miami), Guggenheim je na radiju slušao reportažu o frilens video-žurnalistima u Los Anđelesu koji krstare megalopolisom sa svojim kamerama, čekaju vesti da se dogode i zatim jure da ih prodaju nekoj od lokalnih televizijskih stanica pre nego što to učini konkurencija. Ovo mu se učinilo kao dobra ostavka za strip, ali je trebalo prvo da reputaciju stekne u Marvelu, odradi naučnofantastični Resurrection za Oni Press pa da nekako i Stringers dođu na red.

I dobro je da jesu. Guggenheim ovde zvuči strastvenije i zainteresovanije za strip nego što je bio dugo vremena unazad, Stringers su puni sočnog jezika, britkih dijaloga i likova koji imaju u sebi životnost (dakle, strasti, mane, vrline, smisao za humor, trenutke grozne malodušnosti…) i čije su motivacije jasne i relatabilne. Za razliku od dva goreopisana Image serijala, Stringers deluju kao posve zaokružena pripovest koja ne mora da se oslanja ni na prozne dodatke da bi čitaocu lepše dočarala svet u kome se događa, niti se u njoj žanrovske kulise vide tako izraženo da imate utisak da čitate pokazni primer iz škole za scenariste. Opet, Guggenheim ovde ni ne pokušava da pobegne od žanra, naprotiv, on u njemu uživa, držeći master klas iz pisanja dijaloga i karakterizacije likova kroz te iste dijaloge i njihove radnje. Svakako, ovaj strip deluje „obično“ jer se ne bavi nikakvim fantastičnim ili spekulativnim konceptima a njegovi su likovi zbilja takvi da pomislimo kako i sami poznajemo takve ljude, no to je samo varka kakvu su sposobne da izvedu tek najbolje zanatlije među scenaristima. Guggenheim ovde uzima likove koji deluju obično da bi ih zatim stavio u situacije gde moraju da prevaziđu sebe, gde moraju stići, uteći, na strašnom mestu postojati, preispitati svoje motivacije i lojalnosti pa onda do kraja balade i biti značajno promenjeni, možda zreliji. Ovo je primer kako se piše akcioni triler u kome se ljudska priroda i snaga ljudskog duha analiziraju kroz radnju, međuigru motivacije i reakcija sveta na akcije i završavaju na mestu koje nema potrebu da poseže za eksplikativnim monolozima ne bi li bilo sigurno da je napravilo svoju poentu. Stringers su me u tom smislu podsetili na veštinu sa kojom je pričana priča u Breaking Bad i mada ovde nemamo na meniju taj nivo nihilizma i mračnog humora, paralele u veštom odmotavanju radnje i građenju likova su legitimne.

Opet, Stringers je samo jedna priča sa mnogo manjim posledicama po svet i likove (i, pošteno je reći, i manjim ambicijama) od Gilliganovog magnum opusa, ali je to jedna kompaktna, energična i izuzetno zabavna priča koja govori o stvarnim ljudima sa stvarnim motivacijama i životnim dilemama i razradom koja deluje prirodno i logično.

Guggenheimov partner u zločinu ovde je Justin Greenwood koji je sa njim već sarađivao na Resurrection. Greenwood je iskusni profesionalac sa nizom uspešnih visokoprofilnih serijala za Oni i Image (Fuse, Stumptown, Masks & Mobsters…), ali staviti njega na Stringers je bio potez suvog genija. Greenwoodovi stilizovani, skoro karikaturalni likovi savršeno pristaju pitoresknom Guggenheimovom pisanju i energiji radnje i dijaloga, dok je njegov kinetički crtež akcije, jurnjave, pucnjave i tuče perfektan za strip koji se u velikom delu sastoji iz scena potere.

Ustežem se da kažem da je Stringers „remek delo“ najpre jer je jasno da su i sami autori tek išli na to da se zabave i naprave kvalitetan žanrovski rad, ali je ovo svakako strip na kome treba učiti kako se žanr radi pa da to bude memorabilno i vrhunski zabavno. Veoma se nadam da će Oni Press i Guggenheim / Greenwood u svemu naći računicu da se ovo ako ne već pretvori u tekući serijal a ono makar dogradi još po nekim minijem u skoroj budućnosti.

Konačno, pročitao sam i svih do sada dostupnih petnaest epizoda serijala Outcast Roberta Kirkmana i Paula Azacete, stripa koji je verovatno imao NEXT BIG THING ispisan slovima veličine ega prosečnog holividskog studio-egzeka još na prvoj strani prve ruke scenarija.

Naravno, Kirkman je veliki strip autor, jedan od svakako najvažnijih američkih strip-scenarista poslednjih deceniju i kusur i čovek koji je sopstvenim primerom pokazao kako je i pored očiglednog kapaciteta da se radi i za velike korporacije (Ultimate X-Men, Irredeemable Ant-Man, Marvel Team-Up) ne samo moguće nego i najbolje raditi sam za sebe, kreirati sopstvene fiktivne svetove a zatim na njima graditi uspešnu medijsku karijeru. I, hm, imperiju? Nije uopšte preterano reći da je Image Comics neverovatno izrastao nakon što je Kirkman postao jedan od ključnih ljudi u upravi firme i da to nije bilo samo na ime uspeha koji je televizijska adaptacija The Walking Dead postigla.

Kirkman je, naravno sa The Walking Dead kreirao modernu zombi-epopeju kada se mislilo da je ovaj podžanr horora osuđen samo na trećerazredne eksploatacije po b-filmovima i u stripovima manje uspešnih izdavača, a sa Invincible izvanredno uspešan i dugovečan nezavisni superherojski serijal i mada ove stripove i dalje posvećeno radi, sa novim serijalima koje započinje on pokazuje da je svestan potencijala za inter-medijski krosover i kreiranje novih kamena-međaša savremene popularne kulture. Svojevremeno sam pisao pohvale serijalu Thief of Thieves gde je Kirkman osmislio generalni koncept a zatim uposlio neke od najboljih kolega-scenarista da pišu pojedinačne priče, ali Outcast je prvi veliki projekat posle televizijskog uspeha The Walking Dead koga Kirkman sam piše i deluje kao vrlo lična i, čak, intimna pripovest koja tvrdi žanrovski okvir koristi da se bavi nekim duboko ljudskim temama. Da li je ovo Kirkmanov pokušaj da napiše „veliki američki roman“? Otkud znam, ne znam ni da li je takva ambicija uopšte još uvek aktuelna ali je očigledno koliko je Outcast pisan ozbiljno, čak pomalo svečano.

Ovim se ne želi reći da je kod Kirkmana do sada sve bila zabava i šala pa se sada uozbiljio, verujem da će se većina čitalaca složiti da je uspeh stripa The Walking Dead utemeljen najpre na tome što je ovo bio rad koji se u moru eksploatacija izdvojio baš tim ozbiljnim pristupom temi i likovima. Ali Outcast je primetnih nekoliko koraka dalje u smeru „uozbiljavanja“ diskursa utoliko što je ovo strip sa jako mnogo atmosfere i srazmerno malo akcije, jako mnogo refleksije likova a srazmerno malo odmotavanja radnje u pravcu razotkrivanja onostranih temelja njenog zapleta.

Outcast je, najjednostavnije – i verovatno pogrešno – rečeno, strip koji govori o demonskoj posednutosti i paru neočekivanih partnera koji pokušava da posednutim ljudima pomogne. Naravno, ovakav opis ne uspeva da proda ni trunku onoga zbog čega je Outcast stvarno zanimljiv i sugeriše da je ovo tek puka savremenija varijanta Exorcista. I ne treba kriti da određeni zajednički motivi postoje i da Kirkman svakako voli da se poigra likom sveštenika koji suočen sa onim što doživljava kao nepobitni materijalni dokaz postojanja đavola i demona (a na šta njegov pastir i dalje dosledno ćuti) počinje da sumnja u sebe i svoju veru, ali ovo je samo delić zapleta Outcasta.

I zapravo, primamljivost Outcasta je velikim delom u tome što je veoma očigledno, ali za sada nikako i eksplicitno objašnjeno da ovde nemamo posla sa prostim demonskim posedanjem, svakako ne na način na koji ga doživljava katolička crkva, da entiteti sa kojima se protagonisti susreću sebe ne doživljavaju kao demone, da uobičajene hrišćanske tehnike egzorcizma zapravo možda i ne rade… Ovo je jedna od retkih horor priča ili saspens priča uopšte koja sebi dopušta luksuz da likove uteruje u pogrešne hipoteze – zasnovane na tradicionalnim žanrovskim pravilima – i zatim ih pušta da dugo na osnovu tih pogrešnih teza rade, prikazujući njihove neuspehe i analize tih neuspeha, frustracije, sumnje i poraze, postepeno odmotavajući narativ tako da se posle petnaest epizoda čitalac zajedno sa likovima nalazi u stanju represivne konfuzije a da mu to (za razliku od likova) prija.

Outcast je ipak, najodličniji i zato što svoje likove shvata i tretira ozbiljno, kao ljudska bića sa ozbiljnim, stvarnim životnim problemima koji jesu neraskidivo vezani za natprirodna dešavanja u centru zapleta ali nemaju i jednostavna žanrovska rešenja. Outcast se ozbiljno unosi u motive porodičnog nasilja, pokazuje kako ljudi gube životnu motivaciju kada se suoče sa preprekama koje ne mogu da preskoče, često ni da objasne i način na koji Kirkman i Azaceta ovo pričaju je veoma različit od onoga što biste inače videli u jednom (nominalno) horor stripu. Razume se, Kirkman je još pre izlaska prvog broja prava na televizijsku adaptaciju prodao Cinemaxu pa se „televizijski“ pristup pripovedanju nimalo stidljivo vidi u svakoj epizodi stripa. Iako se i Outcast nakon izlaska šest mesečnih svesaka izdaje i u formi kolekcije, ovaj strip nije razdeljen na „priče“ već sve vreme priča jedan kontinuiran narativ, ali ono što meni u okviru svake epizode najviše privlači pažnju je korišćenje dekompresije da se sugeriše atmosfera i psihološko stanje likova. Kirkman i Azaceta ovde bez mnogo ustezanja idu na čitave table na kojima se ne događa ništa sem što vidimo likove zamišljene, potresene, tužne ili zapitane, na pozadini malih, tihih gradova ili nemih, praznih stanova, vidimo impresivne pejsaže ili igru svetla na zidovima. Ovo stripu daje jedan izrazito svečan emotivni okvir ali time i podvlači (srazmerno retke) scene dinamične akcije i nasilja koje služe kao žanrovska interpunkcija i momenti psihološke detonacije sve nakupljene napetosti i beznađa.

Ovde svakako treba istaći koliko je Paul Azaceta dobar crtač. Sećam se da mi je u oči upao još pre devet godina radeći miniserijal Potter’s Field sa Markom Waidom u vreme kada je Waid postao urednik u Boom!-u i kako sam raspamećen bio njegovim mračnim, a opet čistim i izražajnim stilom. Sa Outcast Azaceta je prevazišao sebe i uspeo da pored izvanredno smirenog kolora Elizabeth Breitweiser i scenarija koji se velikim delom sastoji od ljudi koji stoje, pričaju ili ćute napravi strip koji hapsi pažnju svakom svojom tablom. Od izražajnosti likova (koji ne moraju da budu hipertrofirani u karakterizacijama da bi savršeno plasirali raspoloženja i namere) preko opojnih sub-urbanih i ruralnih panorama, do tih uznemirujućih scena akcije, strave, susreta sa onostranim, pretećih osmeha negativaca ili krvavih raspleta, Azaceta sve drži pod savršenom kontrolom i kreira jedan od vizuelno najupečatljivijih stripova na sceni u poslednje dve godine.

Da li imam zamerki na Outcast? Jednu, ali možda bitnu: ovo je jako spor strip. Dok sam ovo do sada hvalio u smislu uspostavljanja atmosfere i izbegavanja da se čitaocu serviraju laka i brza razrešenja, opet je i istina da je ovo strip u kome posle godinu i po dana izlaženja jedva da znamo nešto više o prirodi pretnje sa kojom se glavni junaci suočavaju. Verujem da je i Kirkman bio svestan ovoga kada je Outcast započeo in medias res pa je i dobar deo odmotavanja zapleta do sada išao unatrag, pokazujući stvari koje su se desile u prošlosti a koje su dovele do sadašnjeg stanja i sve je to legitimno. No, nije nelegitimno ni da se kaže kako opijenost kojom Outcast čitaoca drži na ime svog odmerenog tempa i atmosfere uvek ima potencijal da pređe i u frustraciju ako se autori malo zaigraju pa počnu previše da se izmiču onda kada taj isti čitalac poželi da već jednom dobije i po neki odgovor i definitivno razrešenje nekih elemenata zapleta.

No, Amerikanci kažu da dobre stvari dolaze onima koji ih čekaju. Outcast za sada jeste jedan od najbolje pričanih stripova u modernoj američkoj produkciji a likovi i zaplet su mu bez ikakve rezerve intrigantni. Desetodelna televizijska serija, koja uskoro počinje sa emitovanjem će, po Kirkmanovim rečima dodati još neke elemente zapleta pa će, nadam se i ona biti zanimljiva za gledanje. Za sada, preporučujem praćenje ovog stripa svim srcem. On ne daje odgovore brzo i lako ali je goto