O grobarima, seljacima i socijalnoj DNK

Pošto me nekoliko dana neće biti pri Internetu, a ne bih da vas ostavljam bez materijala za svađu, evo moje kolumne iz broja pet fanzina Last Breath koji je izašao, ima tome nekoliko meseci. Ovo je inače meni drag hardcore punk fanzin u kome kolumne pišu ljudi koji su odavno presekli većinu veza sa tom scenom pa je shizofreni ugođaj u njima često veoma izražen. Ja sam umeo za ovu publikaciju da napišem i zabavnije tekstove, ali ovde me valjda uhvatio neki zloduh surovog snobizma, a desilo se i da sam netom završio Levinasovu zbirku eseja pod sugestivnim nazivom „Među nama“ i tako, jedna stvar je povukla drugu, Toma Grobar je upravo bio objavio da napušta najjaču opozicionu stranku u zemlji i moja literarna katastrofa se rodila. Dobro, ako ništa drugo, za razliku od čitalaca ovog fanzina, vi možete oči i intelekt da odmarate na fotografijama Amy Ried. Pazim vas ko svoju decu.

 

O grobarima, seljacima i socijalnoj DNK

Svež izliv besmisla Mehmeta krljića

 

 

Svi mi sanjamo o pravednijem društvu, u to skoro da nema sumnje. Bez obzira da li smo anarhisti, fašisti, liberali, monarhisti, demokrate ili nešto sedmo, mi ipak, u načelu delimo jedan isti ideal: društvo pravde u kome će vladati dogovor (formalizovan u vidu zakona ili u vidu neke vrste javnog obreda), a ne gola sila. Bez obzira što neki od nas smatraju da se takvo društvo može ostvariti samo eliminacijom ili ekonomskom eksploatacijom određenih rasa, klasa i populacionih grupa (u zavisnosti od toga u kojem se taboru nalazite, rado biste videli društvo bez kapitalista, Jevreja, Srba, advokata itd.), svi imamo veoma sličnu viziju željene budućnosti ljudske zajednice.

 

Emmanuel Levinas, jedan od najinteresantnijih evropskih filozofa prošlog veka (Jevrejin, razume se) je čak otišao toliko daleko da maltene ustvrdi kako se društvo jedino i može izgraditi na principu pravednosti. Njegove kritike i ekstrapolacije Husserla i Heideggera vele da se onog trenutka kada drugom vidimo lice, dakle kada on prestane da bude samo pojava i pretvori se u neku vrstu identiteta, sa njim uspostavljamo odnos koji nužno vodi ka definiciji pravednosti jer je to prirodan impuls, to jest da se odnos među dvoje ljudi nužno mora graditi kroz pojam pravde (jer inače to ne bi bili ljudi). Što bi moglo da dovede do izjednačavanja pojmova pravde i sile, međutim, Levinas je takođe tvrdio da pravda bez milosrđa nije dovoljna, a da se milosrđe pojavljuje kada se u odnos jednog i drugog uvede i treći, to jest kada imate rudimentarni zametak zajednice, odnosno društva, u kome jedan oseća odgovornost za drugog pred trećim.

 

Ovo sve počinje da zvuči pomalo kao obrazlaganje filozofije Spajdermena, ali je korisno da se podvuče: Levinas praktično definiše društvo kroz čovekovu odgovornost za život drugog, toliko jasno i dosledno da se ne oseća potreba da se doda reč ‘pravedno’ ispred reči ‘društvo’. Levinas ne vidi kako bi društvo zapravo moglo da ne bude zasnovano na pravdi a da se i dalje naziva društvom, dok ta ista pravda povlači za sobom ideju milosrđa (i blagosti koju Levinas takođe pominje) ne po nekoj neizbrisivoj matematičkoj logici, već pre svega jer je to priroda društva kao pojma. Hobs je govorio o prestanku rata svih protiv svih, ali Levinas ide korak dalje i onemogućava ideju rata onog momenta kada drugom (zaista) vidite lice.

 

Levinas je i inače samog sebe opisao kao različitog od svojih prethodnika, koji su čoveka pokušavali da definišu pre svega kroz njegovu individualnost (da izbegnem korišćenje visokoparnog termina ‘jastvo’), time što je čoveka definisao pre svega kroz odnos sa drugim (čovekom), podvlačeći time razliku između tog nekog ‘bivstvovanja’ o kome je Heidegger toliko pričao i, ajde da kažemo ‘čovekovanja’ koje je moguće definisati samo kroz odnos sa drugim (čovekom) ili društvom.

 

Ako odgovornost za život drugog zaista znači osnovu društva, dakle ne samo osnovu porodice, gde to ima objašnjenje u genetskom imperativu, onda to znači da čovek tek svojim društvenim ponašanjem demonstrira onu specifičnu razliku u odnosu na, jelte, životinje. Odnosno da se u prvi plan kod čoveka (=društva) ne stavlja očuvanje (poželjnih) genetskih karakteristika već očuvanje (poželjnih) društvenih obrazaca. Oni društveni obrasci koji se pokazuju kao korisni za zajednicu se čuvaju i repliciraju, sve dok ne budu prevaziđeni ili ih zamene bolji, kao što se u genetici zna za prenos po jedinku i vrstu korisnih gena. Tako društvena evolucija imitira prirodnu evoluciju i princip prirodnog odabiranja korisnih pojava.

 

Šta ovo znači za nas, koji, kako već rekosmo, svi sanjamo o pravednijem društvu?

 

Za mene pre svega zapitanost u vezi toga koliko mi to pričamo a koliko radimo. Nije neko otkriće reći da sam i sam puno puta bio optuživan za jalovo preklapanje i filozofiranje umesto za praktično delanje koje bi proizvelo nekakvu stvarnu vrednost. I sasvim zasluženo, dodao bih. Uostalom, evo, upravo u ovom trenutku kucam tekst kolumne za hardcore fanzin umesto da … ne znam, spasavam planetu, gradim bolje društvo ili barem odnesem svog mačora na klistiranje.

 

Mislim, pank, hardkor, diskutovanje, to je sve lepo, ali šta sam ikad uradio? Ovo je pitanje koje svako od nas treba sebi da postavi svake večeri pre odlaska u krevet, a još je bolje ako na njega nadoveže pitanje ‘i šta ću danas uraditi?’ svakog sledećeg jutra. Zašto? Pa ne samo zato što je, ako sanjate o pravednijem društvu, onda neka vrsta moralnog imperativa da malko podmetnete grbaču ne bi li ono jednom zaista i zakucalo na naša vrata. Ne samo zato, već i zato što ćete na taj način zaista u praksi izgraditi te društveno korisne obrasce koje će neko moći da imitira, čuva i prenosi na mlađe naraštaje, poput nekog korisnog socijalnog DNK.

 

Uzmite na primer Žiku Nikolića, dugogodišnjeg RTS-ovog radio i TV voditelja, danas mladima poznatog pod imenom Žika Šarenica a starim kajlama poznatijeg pod nadimkom Žika Seljak. Žika Nikolić je godinama vodio Poselo Radija 202, a danas vodi televizijsku emisiju koja se davi u romantici srpske provincije i instant-tradicije, što je, verujem, dovoljan razlog da mu se ljudi-što-sanjaju-o-pravednijem-društvu smeju. Možda takve kao što je on nećemo baš odmah pred zid kad naši dođu na vlast, rezonujete vi, ali svakako kreaturama te vrste nema mesta u pokretu za izgradnju pravednijeg društva (TM).

 

Međutim gledajte ovako: ja imam u svojoj ulici jednu komšinicu. Ženu je majka napustila dok je još bila beba, pa je ova provela detinjstvo po domovima. Usput se jako invalidizirala te danas ima dva veštačka kuka i hoda samo pomoću štaka. Čitavog života je bila u potrebi da joj neko pomogne. I tražila majku. Na kraju joj je jedna od mojih koleginica iz Službe traženja Crvenog krsta Srbije našla majku. U Parizu. Moja komšinica je bila jedno vreme oduševljena, pričajući mi kako će njoj ‘njena mama’ sada da pomogne, kupi stan i sve što ide uz to. Mislim, mama ima i novca i svega što je potrebno, računala je.

 

E, prc, rekli bi vam sad mladi. Mama nije demonstrirala neki prevelik entuzijazam za svoju, posle decenija traženja presrećnu mezimicu. Znate ko je umesto toga istupio iz stroja i obezbedio i opremio stan za moju komšinicu, siroče (sa majkom) i invalida (sa veštačkim kukovima koje je zamalo polomila pre nekoliko nedelja kada je pala sa štaka i slomila ruku)? Tako je: Žika Seljak.

 

I znate šta još: kada sam je pitao kako joj je ruka posle skidanja gipsa (pošto je izgledala kao da joj je neko dete vodenim bojama išaralo kožu – uglavnom koristeći žutu i modru) ona mi je rekla da je boli ali da sutra uveče ide na more i da će joj prijati da malo pliva (pretpostavljam da je, kada čitavog života hodate na štakama, osećaj lebdenja u vodi jedno trideset puta lepši nego za običan svet). Znate ko nju i još nekoliko desetina ‘invalida’ (njene reči ne moje, ja bih koristio politički korektan termin ‘ljudi koji žive sa invaliditetom’) vodi na more u radničko odmaralište u Čanju? Žika Seljak, eto ko.

 

I znate šta, nemojmo sad da ovde upadamo u neke malograđanske vodvilje tipa ‘Pa, da, Meho, ali, znaš, ne troši on tu svoje pare!!!’ ili ‘To on radi samo da bi se promovisao!!’. Ovde se, kao i u fudbalu, ne gleda igra već rezultat. Ponašanje koje demonstrira upravo tu odgovornost za život drugog o kojoj Levinas sa suzom u uglu oka govori. Pa šta ako to plaćaju kojekakvi privredni subjekti koji pare zarađuju eksploatacijom radnika? (Ala mi se nešto osladio kurziv, Šejtan da ga nosi…) To i dalje ne oduzima kvalitet apsolutne korisnosti ovome što Žika Seljak radi: kvalitet pomoći ljudima koji mu nisu ni rod ni pomoz’ Bog a kojima je pomoć potrebna i dobrodošla.  I znate šta? Žika ne ide unaokolo pričajući o ovome, piskarajući po Internet forumima ili praveći pesme o tome. On ovo radi.

 

Znate koji mi je još Nikolić pao na pamet? Jer, kada govorimo o društveno korisnom ponašanju koje vredi da se primeti i imitira ne bi li u nekoj dalekoj budućnosti živeli u pravednijem društvu, onda prvo treba da vodimo u političke vođe, od čijeg ponašanja presudno zavise i sadašnjost, ali i budućnost. Tomislav Nikolić, donedavno (barem u trenutku pisanja ovog teksta) zamenik predsednika Srpske Radikalne Stranke, jedini lider stranke u novijoj srpskoj istoriji (faktički ako već ne formalni) koji je, kada se ispostavilo da rukovodstvo stranke ima različit stav po nekim značajnim pitanjima od njegovog stava, podneo ostavku.

 

Hej, mislim, pričamo o Tomislavu Nikoliću, Tomi Grobaru, čoveku koga je maltene bogougodno prezirati ako ste bilo koja vrsta liberala, levičara ili samo građanina, a koji je, kad se sve teorije zavere i priče o mafijaškim ucenama ovim i šešeljevskim ucenama onim stave na stranu, javno demonstrirao veći politički i lični integritet nego bilo koji lider bilo koje stranke na srpskoj političkoj sceni. Možda ovo nije bilo iskreno? Možda u pozadini priče ima mnogo prljavog veša?

 

Pa, možda, ali ostaje da u pogledu ponašanja u javnosti, demonstriranja odgovornosti za život drugog čoveka, u ovom slučaju drugih ljudi – građana koji su glasali, naroda koji očekuje da bude servisiran kroz rad skupštine – da u pogledu ponašanja koje će repliciranjem dovesti do pravednijeg društva, primer Tome Grobara treba posmatrati kao nešto na šta bi drugi ljudi trebalo da se ugledaju. Jer – drugi ljudi pričaju, ali Toma je uradio.

 

I na to bi se svela poenta priče o našem snu o pravednijem društvu i našim pokušajima da ga stvorimo. Nema veće filozofije od činjenja i veće koristi od bivanja onoga što propovedate. Principijelnost i dobrota prema drugim ljudima su stvari koje se čine, ne stvari koje se pričaju. A zgodno je kada nas na to podsete jedan seljak i jedan grobar.

Meho u zatvoru (fanzin Last Breath)

Kada sam nekim svojim prijateljima rekao da ću na srpsku novu godinu otići u zatvor, njihove reakcije su bile predvidljivi uzdasi olakšanja i pogledi koji su rečito govorili ‘bilo je i vreme’. Naravno, što je nada jača, to je razočarenje gorče – kada su shvatili da tamo idem samo da bih osuđenicima na lečenju u zatvorskoj bolnici (odeljenja za pishijatriju i bolesti zavisnosti) sa svojim bendom priredio mali koncert, nekontrolisano su stiskali pesnice i gnevno škrgutali zubima. Znam šta mislite: ‘jadni ljudi, prvo su se navukli na drogu, onda su zbog toga skliznuli u kriminal, posle toga su imali tu nesreću da budu uhvaćeni i osuđeni a na kraju su prinuđeni da slušaju tvoju imbecilnu muziku – život je stvarno kučka’. Ako je to ikakva olakšavajuća okolnost treba reći da su na našem nastupu u biblioteci Centralnog zatvora u Beogradu bili samo oni osuđenici koji su izrazili interesovanje da mu prisustvuju. Dakle, dobrovoljna osnova – nešto što u zatvorima nije tako česta pojava.

‘Moramo da se otvaramo prema gradu’, kaže nam glavni psiholog bolnice CZ u razgovoru posle nastupa, ‘Stalno nas obilaze iz raznih agencija i organizacija Evropske Zajednice i govore nam da moramo da humanizujemo kazneni sistem’. Iako je u pitanju jedan prijatan, simpatičan čovek koga mnogi u Srbiji znaju i kao jednog od vodećih domaćih rok novinara poslednjih dvadesetak godina, ima nečeg čudnog u načinu na koji to kaže. Kao da oni radije ne bi da se bave svim ovim glupostima. Kada čovek čuje da psiholozi i lekari u zatvorskoj bolnici pacijente sa psihijatrije i bolesti zavisnosti zovu ‘ludaci’ i ‘narkomani’ u međusobnoj konverzaciji ne može a da se ne zapita na kojoj tački prestaju humor i laka zajebancija a počinje surova realnost.

S druge strane, lekari i psiholozi, pa i čuvari, koliko mogu da vidim iza pozajmljenog seta bubnjeva, imaju dosta prisan odnos sa najvećim delom naše publike na ovom nastupu. Interne pošalice i sitna podbadanja maskiraju jedan po definiciji neizbežno represivni karakter njihove interakcije. Pretpostavljam da dosta pomaže i to što je većina publike koju mogu da vidim (a ima ih skoro stotinu) prilično mlada…

Ne znam da li ste ikada bili u zatvoru. Ja nisam. Najbliže iskustvo tome koje sam imao je služenje vojnog roka pre nekih petnaest godina – slični obrasci restrikcije kretanja i izbora, raspodele moći (u i izvan formalnih struktura) i psihologije zatočeništva. Osim što je vojska naravno lakša, bolja i lepša od zatvora.

Beogradski Centralni zatvor je ogromna zgrada prepoznatljivo neprijatnog izgleda. Dugački, uzani hodnici, beskonačne stepenice, zeleno ofarbani zidovi sa kojih se boja ljušti i poluzarđali radijatori – vrata od rešetaka su samo ukras: ova zgrada ima reč ‘zatvor’ upisanu u svakoj svojoj cigli. S obzirom da je Januar, ne greju ih baš najbolje. Nekoliko osuđenika u trenerkama, neobrijani i ne baš najurednije podšišani (eto nečeg po čemu je zatvor bolji od vojske!!) izlaze u dvorište da nam pomognu sa nošenjem opreme. Razume se, biblioteka je na četvrtom spratu u sasvim suprotnom krilu zgrade. I, razume se, lift ne postoji ni po projektu. Momci koji tegle pojačala i bubnjeve sa nama pripadaju takozvanoj ‘beneficiji’ – to su oni koji zbog dobrog vladanja imaju određene privilegije. ‘Za njih je ovo velika stvar što su danas mogli da izađu u dvorište’ kaže nam doktorka. ‘Dvorište’ je naravno samo betonska pustopoljina a njihov izlazak sastojao se u pet koraka koliko je bilo potrebno da naprave od vrata do naših kola  – ali pretpostavljam da uzimaš ono što ti se nudi kad si u takvoj situaciji.

Publika na našem nastupu je puna entuzijazma disproporcionalnog našoj reputaciji ili kvalitetu. Pošto su samo zainteresovani prisutni, utisak je da nema nikoga ko od nas očekuje da odradimo i narodnjačke brojeve. To je dobro jer mi to ne bismo ni umeli. I ovako jedva posrćemo kroz set sastavljen od naših stvari i nekih prikladnih rok standarda. Nisam navikao da sviram ovako tiho. Rečeno nam je da sviramo najmanje agresivno što možemo jer su sve to ‘teški slučajevi’. Naravno, posle dve pesme iz publike nam dobacuju da sviramo brže i meni ne treba dvaput reći. U letu se izbacuju neke spore stvari iz seta a ubacuju brže. Atmosfera prelazi iz kamerne u nešto nalik pravom koncertu. Osuđenici i osuđenice cupkaju na svojim stolicama, jedan pozadi maše štakama koje koristi kao pomoć pri hodanju. Nikada do sada nisam imao publiku na koncertu kojoj je bilo zabranjeno da napusti moju svirku. Treba ovo iskoristiti. Moj gitarista upotrebljava neke od najcrnjih kok-rok trikova da bi podgrejao atmosferu. Propao bih u zemlju od sramote da već nisam iskoristio maksimum sramotnih poena svirajući ubrzanu verziju Čorbine ‘Neke su žene patile vojnike’. Ovo se pokazuje kao pravi izbor jer je poetika mladog Bore Đorđevića očigledno precizno podešena na talasnu dužinu vojnika i zatvorenika. Pola publike peva zajedno sa nama.

Ne bih ovo ubrojao u neke od svojih boljih koncerata. Moj gitarista trvdi da je gledajući snimak nabrojao najviše mojih grešaka. Pošteno – ne umem ja da sviram tiho, čak ni glasnije tiho… Ali ne vidim da je to ikome u publici problem. Na kraju krajeva, za njih je ovo DOGAĐAJ. Da li sviramo mi, Seka Aleksić ili Bajaga je sekundarno pitanje – za njih je ovo crveno slovo veličine jednog čitavog dana u kalendaru koji je sav štampan sivom bojom. Još pre nego što počnem da sviram postajem meta dobronamernog zadirkivanja grupice devojaka sa bolesti zavisnosti koje sede u prvom redu. Znaju moje ime. Znaju gde stanujem. Znaju da imam brata. Hej, uh, ja sam najgori bubnjar u Beogradu i gostujem u zatvoru svirajući sa verovatno najnepopularnijim bendom u Srbiji – a ipak, za njih je to toliki događaj da su se raspitivali o tome ko smo, šta radimo u životu i gde stanujemo. Ne mogu a da ne osetim bliskost sa ovim ljudima. Iako znam da bi, da imaju mogućnost, pola njih gledali da me opljačkaju, ubiju , siluju ili svo troje odjednom. Dok hodamo kroz hodnik u koloni po jedan (osuđenici i muzičari zajedno) jedina vidljiva razlika među nama je što svi članovi benda imaju brade. Osim toga, nemam mnogo iluzija, jedina prava razlika je što su oni imali tu nesreću da budu uhvaćeni u nečemu što su radili, za razliku od mene. A ipak par sati kasnije, ja ću išetati kroz kapiju i otiću kući da kuvam grašak i igram se na plejstejšnu, a oni će ostati da smišljaju kako da potroše jedinu stvar koje imaju u izobilju – vreme.

‘Da li sam ja sada za ove devojčice predmet seksualne požude?’, pitam se dok pokušavam da održim tempo u još jednoj od naših pesama koje su neprirodno tihe. Nemam pojma. Dok sam bio u vojsci, za mene i ostalu mi braću po nesreći svaka retka pojava žena u našem vidokrugu bila je razlog za baljenje i užagrele poglede. Da li isti mehanizam važi za žene u zatvoru? Ili za žene uopšte?

Za nekoga ko smatra da su kaznene ustanove žalosno gubljenje energije, prostora i novca, pitanje koje se prirodno nameće dok blenem po zelenim zidovima i belim rešetkama je, naravno za šta zatvor uopšte služi? Sve što vidim oko sebe su ljudi koji radije ne bi bili tu, zatvorenici, lekari i čuvari. Mišel Fuko je u svom kapitalnom delu ‘Nadzirati i kažnjavati’ dao neke od najtužnijih odgovora na ovo pitanje. Svi oni mi prolaze kroz glavu dok pakujem opremu i spremam se za odlazak a laka konverzacija sa čuvarima i osuđenicima sa beneficije služi kao prekrivač za sveprožimajući očaj. U Srbiji se oko 60% ljudi vraća u zatvor nakon prvog odsluženja kazne. Saobraćajni prekršioci i džeparoši i dalje su zajedno sa razbojnicima i ubicama. Mnogo toga se tu nauči, ali malo bilo čega što će te kasnije vratiti u zajednicu kojoj bi trebalo da pripadaš da se ne bi vratio u zajednicu kojoj sada (pa zauvek?) pripadaš. ‘Skoro 90% narkomana se ponovo raća ovamo’ kaže nam čuvar lakonski. ‘Nema za njih izlečenja’, zaključuje samozadovoljno.

Ti isti narkomani odbijaju da prihvate našu najavu kraja koncerta i traže da sviramo Joy Division pa The Doors. Naravno da to ne umemo da sviramo. Još manje umemo da sviramo Pepperse i Metallicu koje traže pacijenti sa psihijatrije. Pravimo kompromis i sviramo ‘Hey Joe’ od koje Džimi verovatno igra brejkdens u grobu. ‘All along the watchtower’ takođe najavljujemo kao Hendriksovu stvar (da ne ulazimo sad u nevažne detaljčiće) i zatim je sviramo onako kako bi je odsvirala Disciplina Kičme da ju je umesto Koje osnovao George Clinton. ‘Kod naših narkomana, Pink Floydov album The Wall je i dalje ikona’ kaže nam glavni psiholog kasnije. ‘Seljačka zemlja’, odgovaram mu ja. Ispostavlja se da su i naš basista i naš snimatelj u  publici videli svoje poznanike. Svet je malo mesto.

‘Što nam niste doneli neku vutru, bre’, pita me osuđenik sa beneficije dok vučemo pojačalo niz hodnike. Zatekao me je, hm, kako sad da mu objasnim… ‘Znaš, nisam imao pojma da li će nas pretresati u dolasku (nisu), a i, ovaj, hm, znaš, ja ne duvam’. Krhki privid svakodnevne konverzacije srušen je njegovom sledećom rečenicom: ‘Jesi završio akademiju?’ Akademiju?? Zaboga, zar me ovaj čovek nije upravo čuo i video kako sviram??? Kao retardirani šimpanza, recimo… Ovo me podseća da je pod tankom površinom uređenosti života u zatvoru zapravo samo okean ludila. Istog onog koje se pravimo da zaboravljamo u našim životima na ‘slobodi’.

I dok odlazim da vratim bubnjeve vlasniku razmišljam o tome šta za nas uopšte znači ta reč. Znam šta ona znači za momke i devojke koje sam upravo ostavio u zatvoru. Naravno, njima nedostaje i komunikacija i ‘ljudska prava’ i mogućnost izražavanja, ali znam da zapravo samo tri reči definišu slobodu koju oni umeju da prepoznaju: hrana seks i droga. Za nas bi stvari trebalo da su složenije ali na koji način??

U ovoj meditaciji lutam dosta daleko i ne nalazim odgovore osim onog najpičkastijeg – da je sloboda za jednog ropstvo za drugog. Danas kada upalim televizor saznaću za još neku odvratnu stvar koja se dogodila kao posledica karikatura Muhamedovih inicijalno objavljenih u jednom danskom listu. Sukob civilizacija? Sukob religija? Sukob sloboda?? Neotuđiva sloboda govora zapadnog demokratskog društva protiv neotuđive slobode poštovanja i ljubavi prema svetinji islamskog društva? Ko je jači? Ko je u pravu? Ili, da li je to isto??? Da li temeljno desakralizovani zapad sme da postavlja građansku konvenciju iznad spiritualne vrednosti? Da li beskonačno izmanipulisani muslimani smeju da se ponašaju kao razmažena deca u gostima??? Naravno da ne umem da se setim odgovora osim da je ova cela tužna situacija najbolji argument za uništenje nacionalnih država, velikih gradova i svake zajednice u kojoj su ljudi upućeni na neznance po definiciji.  (Pre nego što me pitate – ne, naravno da nemam pojma kako bi to nastalo i kako bi funkcionisalo) Znam da ne bismo rešili sve ljudske probleme na ovaj način ali niti bi moj komšija skakao meni u oči sa svojim verskim ubeđenjima, niti bih ja pokušavao da mu se podsmevam zbog istih. Ili bar ja tako zamišljam.

A možda sam i preoptimističan. Uostalom, aktuelna srpska tragedija u, na i oko Kosova me podseća na komšijske odnose koji su otišli u pičku materinu jako davno i nikada nisu popravljeni. I još jednom mi nameće razmišljanje o slobodi.

Kosovo je, u svakom praktičnom pogledu već nezavisna teritorija i svima u svetu osim Srbiji je to odavno jasno. Naravno, Srbija će ovo teško prihvatiti. Šest vekova istorije i mita o žrtvovanju upetljanih u znojavo klupko nije mala stvar. Pogotovo kada se žrtvovanje i dalje nastavlja kroz ono što mi vidimo kao nerazumne zahteve međunarodne zajednice i ponižavajući položaj stanovnika srpskih enklava na Kosovu i Metohiji. ‘Milošević je odavno izgubio Kosovo’ je rečenica koju svi misle ali je samo poneki neoprezni (Nadmeni? Bezobrazni? Bezosećajni?) zapadni diplomata i izgovori naglas i krem naše nacionalne politike odmah reaguje fantazijama o međunarodnoj pravdi, reciprocitetu, proglašavanju okupacije… Kao da Koštunica ne gleda vesti. Kao da ne zna da je Izrael predao Zapadnu Obalu. Samo na mnogo organizovaniji i dostojanstveniji način od onoga kako se ovde rešava pitanje srpske zajednice na Kosovu.

A ovde, ponovo pričam o slobodi koja jednog oslobađa a drugog porobljava. Preostali Srbi na Kosovu svakako nisu listom anđeli i sveci. Cinici bi čak rekli da su sami krivi za sve što im se dešava jer su podržavali Miloševićev bezumni siledžijski princip rešavanja kosovske krize isključivo represijom i pretnjama. A opet, budimo pošteni – ti ljudi su tamo jer su se tamo zatekli i želeli su tu da ostanu – ovo nije politička ili geostrateška agenda već samo najobičniji ljudski poriv. Sada žive u nečemu što bi moglo da se nazove proširenim zatvorom dok ih Srbija koristi kao zgodnu polugu u unutarnjim političkim obračunima. Hej, da se ne lažemo – niko im ne može pomoći i niko im neće pomoći. Kamioni sa humanitarnom pomoći koji svakog meseca odlaze dole su jedino dobri za fotografisanje. Kao slanje paketa hrane u zatvor, oni ne rešavaju pravi problem i samo ga podvlače.

Da li mogu kosovske Albance da krivim za užasni položaj nealbanske zajednice na ovoj teritoriji??  Na kraju krajeva i oni samo žele slobodu za sebe. Žele da sami određuju svoje zakone, da plaćaju porez svojim organima i uređuju svoj prostor kako oni žele. Moji poznanici sa Kosova, Albanci, nemaju nikakav prepoznatljiv animozitet prema Srbiji ili Srbima ali naravno da žele ono što je najbolje za sebe i svoje sunarodnike a to je u ovom trenutku očigledno nezavisnost. Ta ista nezavisnost za nekoliko desetina hiljada Srba na Kosovu značiće konačan odlazak u progonstvo a za oko 200.000 ljudi u Srbiji prelazak iz statusa interno raseljenih lica u status izbeglice. Sloboda za jednog čoveka, koji nikome zapravo ne želi zlo, značiće propast čitavog njegovog života za drugog čoveka. Tek tako – automatski. I to je odvratno. Nažalost, ovaj tekst završavam u lošijem raspoloženju nego kad sam ga počinjao. Reč sloboda izgleda ne može da se izgovori bez tog tužnog, gorkog prizvuka.

Novosadska Punk Verzija recenzija (fanzin Last Breath)

Novosadska Punk verzija 1978-2005

Izdavač: Studentski kulturni centar Novi Sad

Pisanje pank istorijata u Srbiji nije lak posao. Ako se toga dohvati neko od etabliranih muzičkih novinara, dobijamo pismenu, najčešće visokoparnu pripovest koja se trudi da izvuče sociološke i filosofske pouke, napravi veze koje niko nikada nije video i akcenat stavi tamo gde misli da ljudi nisu obraćali pažnju. Rezultat je uglavnom da učesnici dotične istorije ne mogu ni da je prepoznaju a teoretisanje doživljavaju kao salonsku zabavu garniranu ignorisanjem zaista važnih komponenti ove kulture. Šira čitalačka publika ne dobija pravi uvid. S druge strane, prihvate li se posla sami protagonisti događaja i svedoci vremena, dobijamo pravu orgiju detalja i detaljčića, preobilje informacija koje vape za organizacijom i postavljanjem prioriteta a nedostaje discipline i analitičkog duha koji bi iz cele papazjanije makar izvukao nekakve misli pamćenja vredne.

Ovo pričamo iz iskustva. Knjiga ‘Punk u YU’ koju su priredili i obradili Dejan Šunjka i Srećko Đorđević, izašla početkom devedesetih godina prošlog veka je antologijsko delo uglavnom na osnovu činjenice da niko drugi pre toga ništa slično nije uradio (a ni posle – knjiga ‘Pank u Srbiji 1977.-1997. koju su pripremali isti autori nikada nije izašla). Kada se, međutim ona pogleda hladne glave, jasno je da nije u pitanju ništa drugo do malo deblji fanzin ukoričen u karton i urađen u nešto više primeraka. Sastavljena od individualnih istorijata pank scena gradova, gradića i sela po bivšoj SFRJ koje su priređivačima slali poznanici i prjatelji, ova knjiga se zadovoljila idejom dopuštanja pojedinačnim glasovima da pričaju onako kako znaju, umeju i misle da treba, bez uredničkih intervencija ili sintetičkih ambicija.

Nedavno izašla knjiga ‘Novosadska Punk verzija 1978-2005’ činila se kao idealna prilika da se ovaj pristup unapredi, propusti isprave i postigne zdrava ravnoteža između ‘pankerskog’ glasa i pogleda iz jedne više perspektive. Ova knjiga je autorskija u pristupu jer su dvojica autora, Sava Savić i Igor Todorović-Zgro istovremeno i pankeri sa dugim stažom i profesionalni novinari, najveći deo teksta napisali sami, odmereno koristeći citate iz raznoraznih fanzina i delove usmenih ispovesti protagonista ove priče. Nažalost, iako abmicioznija od prethodnih pokušaja, Novosadska Punk verzija 1978-2005 boluje od istih bolesti. Kada se pošteno odvagne, vrednost ove knjige je pre svega u obilju fantastičnih fotografija i reprodukcija raznog štampanog materijala iz prošlih vremena (kao i u pratećem dvostrukom CDu sa mnogo veoma teško dostupnih pesama) a znatno manje u tekstu.

A opet, u tekstu se svakako može uživati na izvestan način. Individualne priče i istorijati mikro-scena su zabavni, nostalgija zna da bude neodoljiva, a pojedinačni opisi prvih susreta sa pankom, grozničavog upijanja nerazumljive ali adiktivne energije i konverzije koja bi po pravilu sledila skoro istog trenutka čitaoca (barem čitaoca mojih godina) podsećaju na sopstvene uspomene, a to nije zanemarljivo kada se priča o uživanju u knjizi. Uz to, iako se autori ne trude da sami donesu zaključke, prepuštajući čitaocima da se bave kontemplacijom pročitanog, lako je nakon čitanja izvući nekoliko opservacija. Nasumično: pank u Novom Sadu (što slobodno možemo poopštiti na Srbiju, Jugoslaviju i istočnu Evropu) je od početka pa do danas bio u mnogo većoj meri stvar estetike i emocije nego ideologije i duha; novosadska scena je, u poređenju sa beogradskom uvek bila kompaktnija, sa primerima saradnje koja je lako prevazilazila granice žanrova, generacija i geografskih podela (čak i potpuno neupućena osoba će shvatiti da se na fotografijama bezbroj bendova nalazi stalno istih nekoliko ljudi), pank u Novom Sadu je uvek imao snažno lokalnu crtu sa naglašenim unutrašnjim jezikom, referencama i šalama – što nacionalni uspeh Atheist Rap čini očiglednim izuzetkom.

Nažalost, kao što rekosmo, autori se nisu trudili da i sami izvuku ove, niti bilo kakve druge zaključke što je jedan od najvećih propusta ove knjige. Analitički pristup je potpuno ignorisan nauštrb pričanja lične priče – istorije panka iz ugla jednog ili drugog autora. I ovo bi moglo da funkcioniše da stil kojim se koriste obojica nije pažljivo dezinfikovan od bilo kakvih primesa autorskog mišljenja. Nema tu rasprave čak ni sa samim sobom, nema dilema, lomljenja, zapanjujućih otrkrića ili gorkih razočarenja, niti ikakve lične filosofije. Što knjigu na čudan način čini pomalo impotentnom. S jedne strane, dokumentarna vrednost joj nije velika jer se ovde radi o seriji anegdota i ličnih percepcija. S druge strane, narativno, knjiga je potpuno ravna, lišena stava, dileme ili ambicije da o bilo čemu što je napisano ili izrečeno makar malo diskutuje.

U odbranu autora, treba reći da su i sami vrlo otvoreno rekli da ne pokušavaju da prezentuju ‘objektivan’ istorijat scene već svoje poglede na događaje čiji su bili pre učesnici nego hroničari. U odsustvu bilo kakvih sličnh pokušaja, ovo je pravi podvig. Međutim, krajnji rezultat je knjiga koja je, kao uostalom i novosadska pank scena (barem viđena iz očiju ovog Beograđanina koji sa njom dugo godina održava više nego prijateljske odnose) značajna i dostupna pre svega upućenima. Oni će znati gde, kako, zašto i koliko i, ako knjiga i ima nekakav stav i pouku, umeće da je prepoznaju. Nama ostalima, ipak preostaje da gledamo spolja i nadamo se da će u nekoj budućoj iteraciji posao biti postavljen na sistematičnijim i analitičnijim osnovama.