Strip: Lepe naslovnice: Petak popodne

Odavno želim neke od ovih naslovnica da podelim sa cenjenim auditorijumom, a kako je Petak popodne, momenat da se meditira i relaksira, možda bolji povod i ne treba. U pitanju su naslovne strane dva aktuelna i jednog srazmerno nedavno završenog serijala.

Prvo, dakle glamur.

Ovo je taj završeni serijal, ni manje ni više nego The Wicked + The Divine Jamiea McKelvieja i Kierona Gillena koji se završio pre malo više od godinu dana i o kome sam tada pisao biranim rečima, a koji i dalje snažno rezonira sa mojim mislima i odjekuje mi unutar kranijuma. Ne da sam ja sad neki zatočnik pop muzike kakvoj Gillen i Kelvie ovde prave jednu ultimativnu apoteozu – dok ovo pišem slušam Alvina Currana, jelte – ali WicDiv je strip koji je zaista uspelo spojio pop-ularno i mitološko da nešto izjavi o, jelte, današnjici i ljudskom, jelte, stanju. McKelviejev crtež sam intenzivno hvalio onomad a evo sada nekih alternativnih naslovnih stranica koje su radili razni autori surfujući na energiji tog glamura, nabujalih hormona, psihodelije i magije što su je dvojica Britanaca tako upečatljivo ispaljivala u naše mozgove polovinu decenije.
Autor ove naslovne stranice koja idealno spaja mitološko i pop-ularno je Kevin Wada:



Sledeći na redu je lično Jamie McKelvie (dobro varam malo, ali ovo je jako dobra naslovna) sa posebnom naslovnom stranicom za Emerald City Comic Con. Kolor je radio, naravno, Matthew Wilson. Kažite mi da ne biste ovo držali na zidu i pokazaću vam osobu koja voli da provocira a BEZ IKAKVOG RAZLOGA.




Kad smo već kod psihodelije…Biti životni partner Elona Muska sigurno nije najlakši posao na svetu. Potpuno razumem Grimes što joj se po glavi motaju OVAKVE slike. Ako je za utehu, njena patnja izrodila se u naše zadovoljstvo…




Pa onda JOŠ psihodelije! Alison Sampson je uradila ovu fantastičnu alternativnu naslovnicu za broj 27. Čoveku je skoro žao što ova izvanredno talentovana londonska ilustratorska trenutno troši svoje vreme i energiju na crtanje stripa kao što je Hit Girl ali njen izvanredni rad tamo skoro da kompenzuje nesvetu Millar/ Milligan alijansu kojoj se podala.




Negde sam gore pomenuo seks (ili sam samo na njega pomislio?). Evo nešto seksi. Jer, mislim, to je takav strip, svi se jebu sve vreme. A što da se ne jebu, mladi su, lepi su i umreće u okviru dve godine. Mislim, šta DRUGO realistično da očekujemo da rade? Elem, hoću da kažem, ovo je strip koji se ne stidi da bude i seksi, a mada sam mogao da okačim gomilu drugih naslovnih strana sa seksepilnim crtežima muškaraca, odabrao sam ovu jer je čipka tako sladak old school touch. Mislim, ne da je ovo stvarno čipka, ali čipki je blisko! Autor ponovo Kevin Wada!


Za kraj ovog segmenta, evo kako Chip Zdarsky vidi autore ovog stripa:





Dobro, ako je to bio glamur, ajdemo sad na horor. Something is Killing the Children je strip koji i dalje izlazi, o njemu sam nedavno pisao i SALIVIRAO nad crtežom za koji je ovde zadužen Italijan Werther Dell’Edera. Pominjao sam da, iako ja generalno nisam neki horror fiend koji pada u nesvest kad vidi nešto strašno, ovaj strip ume gadno da me protrese. Evo i zašto, a pokazano putem nekoliko izabranih naslovnica.

Prvu je radio Jae Lee sa svojom suprugom June Chung i ovaj eksplozivni duo uspeva da protagonistkinju ovog stripa učini maltene simpatičnom:

Druga je delo Jenny Frisson i mislim da je ovde već jasno na šta aludiram. Kombinacija izrazito ženskih i izrazito muških motiva sa izrazito bestijalnim je nešto od čega meni odmah klecnu kolena. Frissonova uglavnom radi naslovne strane za superherojske stripove tipa Wonder Woman i X-Men ali, evo, horor joj je sasvim blizak.

Još horora dobijamo na ovoj alternativnoj naslovnoj strani koju su uradili Ian Bertram i stalni kolorist ovog serijala Miquel Muerto. Skeri, a tako nekako sočno:

Konačno, malko akcije od strane samog crtača ovog stripa (sa kolorom Giovanne Niro) a koja podseća da je ovaj strip i izuzetno dinamično pripovedan:

Ako je prvi glamur, a drugi horor, na kraju, dolazi i – manir. Ili barem manirizam. Hoću da kažem ja zaista volim Andreu Sorrentina ali čovek ima stil koji je veoma prepoznatljiv, skoro do granice tog, jelte, manirizma. Ovo se posebno vidi na naslovnim stranicama (horor) serijala Gideon Falls koga Sorrentino radi sa Jeffom Lemireom i gde je sam strip u uobičajenom Italijanovom „realističnom“ a ekspresivnom stilu koji se od Old Man Logana što ga je ovaj par radio pre nekoliko godina razlikuje na ime inventivnog lejauta, a gde su naslovnice skoro sve redom veoma „dizajnirane“.

Ne sad da to meni smeta ali ima ljudi koji naprosto ne vole kada su naslovne strane tako izrazito ne-stripovske. No Sorentinu se ne može prebaciti da ih ošljari, ovo je sve uglavnom veoma dobar i nadahnut dizajn i pogotovo ova najnovija na kraju, ume da izazove i emotivnu reakciju.

Strip: Lepe naslovnice: Malo od svačega ali uglavnom novoga

Odavno nismo imali pregled dobrih naslovnica pa evo ponešto od stripova koji su izlazili poslednjih par nedelja a što mi je zapalo za oko. Američka strip-industrija još nije umrla, i pored velikog truda što od strane Diamonda, a što od strane At&T-ja, raznih zlostavljača i gejtkipera i svega drugog ružnog što joj se dogodilo ove godine…

Za početak naslovna strana godišnjaka Teen Titans koje mi je BAŠ zapala za oko. Ovo su zajednički radili Bernard Chang i Marcelo Maiolo i iako je u pitanju, naravno, milionita varijacija na stari, dobro, poznati nam predložak i motiv, urađena je geometrijski vrlo zadovoljavajuće i sa uspelim kolornim kontrastima koji joj daju potrebnu dozu drame:

Pa onda Bettie Page, strip koji je na zanimljivom mestu jer sa jedne strane
obrađuje život (fikcionalizovan, naravno) žene koja je praktično brendirala erotizam poziranja za fotografisanje i time na određeni način dala feminizmu novi ogranak, a da strip, naravno, beži od eksploatacije ali ipak na naslovnim stranama insistira na naglašenoj erotizaciji protagonistkinje (koja unutra ne izgleda ovako niti se ovako ponaša). Jednu od četiri naslovnice za ovaj broj radio je Kano:

Killadelphia je grozomoran horor strip sa uznemiravajućim crtežom i kolorom koji su delo združenog rada Jasona Shawna Alexandera na olovkama i tušu i Luisa NCT-a na koloru. Ovaj tandem radio je i naslovnu stranu za sedmi broj i mada su alternativne naslovnice radili takvi macani kao što su Skottie Young i sam Bill Sienkiewicz, moram da priznam da je ova originalna i dalje najjača. Zastrašujuće i ikonično:

Chu je, nagađate, svojevrsni nastavak genijalnog Chew koga je početkom decenije John Layman radio sa crtačem RobomGuilloryjem. Chu, međutim crta Dan Boultwood koji je radio i ovu naslovnicu  i u pitanju je stzil izuzetno primeren Laymanovoj bizarnoj trilerskoj satiri:


Nakon što je Sina Grace bio praktično tiho isteran iz Marvela, uzeo je da radi serijal Ghosted in LA sa crtačicom Siobhan Keenan i ovo je match made in heaven. U pitanju je kvir strip za i kvir i strejt publiku, zanimljiva mešavina dating drame i urbane fantastike a Keenanova je fantastična crtačica koja uspeva da radi crtež koji je istovremeno i jednsotavan – stripvski! – i glamurozan. Naslovna strana novog broja odlična:


Ben Templesmith je ponovo sa nama i to u magazinu koga izdaje Heavy Metal. Strip se zove Fishkill, pisali su ga Laurence Blum i Dan Fogler a Templesmith, barem u ovom prvom broju deluje veoma inspirisano i energično (mada se danas na tviteru žalio da mu komšije dranjem smetaju da radi…). Lepo je ponovo ga videti u stripu koji mu svojim mračnim noir pristupom vrlo priliči:


Posle za mene razočaravajuće netflixove serije Lock & Key, pravo e zadovoljstvo videti da se Hill i Rodriguez vraćaju ovom stripu sa novim serijalom. Rodriguez je radio i ovu naslovnu (sa odličnim kolorom Jayja  Fotosa) a i sa nje se već vidi da mu je stil u međuvremenu postao lepršaviji, raskošniji, dinamičniji. Fenomenalan je:

Boom Box ima zaista interesantan portfolio poslednjih godina sa autorima koji nisu tradicionalno zastupljeni u mejnstrim stripovima. Max Sarin, recimo, je trenutni crtač Giant Days, a sa Johnom Allisonom (kreatorom Giant Days) je pokrenuo i ovaj strip. Koliko je Sarin sjajan (Sarin je ne-binarna osoba pa će mi se oprostiti što koristim muški rod jer me ime asocira na to) vidi se već iz ove naslovne strane a unutra je crtež jednako izvrstan:

Joshua Hixson je ilustrator sa Long ajlenda koji radi naslovne strane za ploče ali i stripove, a The Plot mu je izvanredno dobar rad sa crtežom u samom stripu koji je atmosferičan a opetr lak i dinamičan i naslovnim stranama koje su veoma upečatljive. Čekam da vidim da li će na svoj sajt da stavi ovu naslovnicu bez logotipa jer ova kompozicija zaslužuje da se vidi bez slova koja smetaju:

Strip: Lepe naslovnice: True Crime Comics

Ne znam koliko su zapravo „lepe“, ali evo tri naslovne strane magazina True Crime Comics iz 1947. i 1948. godine da se vidi kako su izgledale naslovnice stripova posle Drugog svetskog rata a pre uvođenja Comics Code pravilnika. Naime, izgledale su zastrašujuće.

Krimi i horor stripovi su u ovom periodu doživljavali svojevrsnu renesansu sa opadanjem popularnosti superheroja i odrastanjem publike koja je želela i nešto, recimo, realističnije stripove. Tako je Alex Raymond ponudio Ripa Kirbyja, ali, naravno, većina krimi stripova koji su u ono vreme izlazili NISU bili Rip Kirby – sofisticirani white collar detektivski strip – već surova eksploatacija. Magazini specijalizovani za krimiće cvetali su kao proverbijalne pečurke posle kiše, najpoznatiji svakako Crime Does Not Pay (čiju jednu antologiju imam ovde na polici ali mi se ne da da sada ustajem) koga je izdavao Lev Gleason Publications, a koga su svi drugi izdavači, uključujući u ono vreme snažni i agilni EC, pokušavali da stignu.

No, True Crime Comics je izdavao danas skoro zaboravljeni Magazine Village, izašlo je samo šest brojeva između 1947. i 1949.- godine (mada se istoričari danas malko glože oko toga da li je prvi broj – numerisan iz komplikovanih razloga brojem 2 – izašao 1947. godine kako u njemu piše ili 1948. godine) i bio je pre svega pod starateljstvom crtača Jacka Colea koji je bio urednik, ilustrator i dizajner ove publikacije. Colea možda znate kao ilustratora Plejboja iz neke starije faze (umro je 1958. godine sa svega 43 navršene godine života), ali je on u istoriji stripa zapravo najpoznatiji kao kreator supeheroja Plastic Mana koji i danas ima relativno uzbudljiv život pod okriljem DC-ja.

Cole je radio za Leva Gleasona i njegovi prvi ozbiljniji radovi bili su na (starom) Daredevilu, a tokom rata je crtao Spirita (naravno, nepotpisan) dok je Will Eisner služio vojsku. Plastic Man će biti veliki uspeh ovog talentovanog crtača, pogotovo jer mu je priroda ovog superheroja omogućavala da se poigrava sa formom superherojskog stripa na način na koji to njegovi savremenici nisu radili. No, kako je Plastic Man bio sve popularniji (i jedan je od retkih superheroja koji su preživeli prelazak iz zlatnog u srebrno doba), Cole je sve više koristio druge crtače da oni crtaju, a  da on samo potpisuje – to je tada bila praksa, jelte. Kada je superherojština skoro načisto presušila pred kraj dekade, Cole je počeo da radi krimiće.

True Crime Comics, ipak, nije imao dugačak život, ali jeste imao ozbiljan impakt na istoriju stripa u Americi, pre svega jer je korišćen kao pokazni primer da su stripovi brutalna, eksploatacijska literatura ispunjena sadizmom, satanizmom i drugim užasima, i da deci, a koja su, navodno, bila njihova glavna publika (ovde bi na wikipediji rekli ono „citation needed“) ne treba pustiti da im se približe na puškomet. Psihijatar Fredric Wertham će upravo prvi broj True Crime Comics (dakle, ovaj označen brojem 2) koristiti kao argument u svojoj borbi da se stripovima nametne oštra cenzura i njegova knjiga „Seduction of the Innocent“ poziva se na strip iz ovog magazina, Murder, Morphine and Me koji je Cole nacrtao (i, sasvim verovatno, napisao, ali danas postoji izuzetno malo podataka o ovoj publikaciji) i koji je košmarna, navodno istinita životna priča mlade žene što se bavila prodavanjem i konzumacijom opojnih droga i zatekla se, jelte, u paklu kriminala, nasilja i sumanutih halucinacija. Wertham se usredsredio na grafički eksplicitnu, gotovo grotesknu scenu u kojoj protagonistkinja ima košmar gde joj prete izbijanjem oka medicinskom iglom i Coleov crtež je ovde izuzetno ajznerovski ekspresivan i jezovit baš onako kako očekujete od magazina koji se zove True Crime Comics.

Ovaj strip je time postao poznat daleko preko granice neke svoje „realne“ popularnosti, ali je magazin objavljivao i mnoge druge radove kojima je šok-taktika bila najizrazitije oružje. Ovo jesu bili tehnički korektni radovi, da ne bude zabune, nikako klasici žanra ali sasvim na liniji onoga što je rađeno u Crime Does Not Pay i nakon što se True Crime Comics bude ugasio EC će sa svojim publikacijama (prvo Crime SuspenStories a posle njega i Shock SuspenStories) podići letvicu kvaliteta na više. No, dok je trajao, True Crime Comics je pucao iz svih oružja. Skoro bukvalno, kao što će se na naslovnim stranima ispod videti.

I sami stripovi su bili brutalni, ne stideći se krosovera sa hororom, recimo isti ovaj prvi broj je imao strip Demons Dance on Galloway Moor – strip o „najužasnijem zločinu u istoriji“ – a koji je kombinovao gotiku, satanizam, vampirizam… U broju 4 imamo „Sagu o životu Little Jakea Fleaglea“ gde se, između ostalog, ovaj pljačkaš banaka i ubica policajaca prikazuje i kao demon u paklu koji služi pića drugim slavnim kriminalcima poput Dillingera ili Caponea… Samo par strana kasnije imamo prizor kako dečak ubija psa palicom za šta biva brutalno izbičevan od strane svog oca, a to odmah sledi ubistvo mlade žene iz strasti prikazano na izuzetno sadistički način – jedno je sigurno, ovo nisu bili stripovi namenjeni najmlađima, ali je industrija, nakon što je Seduction of the Innocent uzburkao duhove, okrenula pogled ka njima, prepoznala, verovatno, da u deci ipak leže najveće pare i odlučila se za uvođenje Comics Code Authority obeležja na stripovima sertifikovanim za decu. Kako radnje vrlo brzo nisu htele da primaju stripove bez ovog obeležja, čitavi žanrovi krimića i horora su izgubili uporište koje su imali i superheroji će od kraja pedesetih godina ponovo doći u modu a zatim i preuzeti vodeću poziciju na tržištu. Sve jer je Jack Cole želeo da priča priče o „stvarnim zločinima“ i ponudi voljnoj publici malo niskih strasti i adrenalina za deset centi po jednoj svesci.

Naslovnice koje dole vidite uradio je, koliko se zna, sam Cole. Kasniji brojevi magazina su bili za nijansu „pitomiji“, sa scenama saspensa i akcije ali bez prolivanja krvi. Verovatno je Cole već tada reagovao na fidbek koji je stizao – iako Werthamova knjiga neće izaći do 1954. godine, već od 1948. godine je psihijatar pravio veliku buku u javnosti na ime štetnog uticaja stripova na nedužne mlade umove – pa je malo spustio loptu. No, ove tri naslovnice su, moglo bi se reći „stvarni“ duh True Crimes Comics i predstavljaju američki strip na prelomnoj tački posle koje više ništa nije bilo isto:

Strip: Lepe Naslovnice: Axel Pressbutton

A za laku noć, naslovne stranice serijala Axel Pressbutton iz 1984. godine u izdanju Eclipsea mada su u pitanju bili reprinti epizoda iz magazina Warrior dve godine ranije. Scenario je radio Steve Moore pod pseudonimom Pedro Henry a crtač je bio – mladi Steve Dillon i vredi videti kako je njegov stil tada izgledao. No, to sada nećete videti jer su naslovne za ovo reizdanje radili drugi autori, u ovom konkretnom slučaju tri ozbiljne vedete: Brian Bolland, Dave Gibbons i Alan Davis i jedan nešto manje poznat ali ne manje dobar ilustrator, a danas slikar Mick Austin (radio za Warrior, 2000AD itd.).

Axel Pressbutton je lik koga je uz Stevea Moorea kreirao Alan Moore (koristeći pseudonim Curt Vile) krajem sedamdesetih i u pitanju je kiborg sa licem Ernesta Borgnina i dugmetom na grudima koje, kada se pritisne, izaziva orgazam. Njegovi stripovi su izlazili povremeno i za sasvim različite izdavače, od ipak renomiranog Warriora, preko muzičkog magazina Sounds, pa do Atomeka Pressa. Nije u pitanju, dakle, neki čudesan izgubljeni klasik ali jeste zanimljiva crtica u biografijama nekih čuvenih strip-autora i satirični naučnofantastični akcijaš na tragu Metal Hurlant senzibiliteta ali sa tipično britanskim naklonom:

Strip: Lepe naslovnice: The Flash Vol. 1

Ja ponovo pregledam stare brojeve magazina The Flash (začetog brojem 105 1959. godine, jer je izrastao iz magazina Flash Comics) i nalazim brojne lepe naslovne stranice. Naravno, Supermen i Betmen su bili etablirani u to vreme i imali svoj stil naslovnica, a Flash je bio srazmerno nov i uzbudljiv i… ovo su sjajne naslovnice koje su radili sjajni ljudi.

Carmine Infantino je, nažalost, crtačko ime koje se danas pominje manje nego što bi trebalo iako je šezdesetih bio vrlo važan za kreiranje novog izgleda DC-jevih stripova (recimo, redizajn Betmena). Moguće je da je njegov legat pod hipotekom odluka koje je donosio kao izdavač početkom sedamdesetih a koje su dovele do problema sa prodajom. Opet, dok je bio u fotelji izdavača, Infantino je zaposlio Dicka Giordana, a u prethodnoj ulozi gde je bio direktor uredništva, Neala Adamsa i Dennyja O’Neila, dakle, ljude koji su bukvalno bili identitet DC stripova u sedamdesetima.

Infantino je i kreirao novog Flasha sa Robertom Kanigherom i ovo je bio prvi heroj Srebrnog doba koji je nosio ime starog heroja iz Zlatnog doba a da je bio zapravo drugi lik. Dakle, Infantino je na određeni način (ko)kreator Srebrnog doba u DC-ju i njegove naslovne stranice sa kraja pedesetih i početka šezdesetih su bile fantastičan spoj urednosti i akcije. Evo primera tri njegove naslovnice koje pokazuju široki raspon od horor/ fantazje, preko komedije do akcije:

Kao kontrast evo ove naslovne iz 1967. godine koju je radio sa Murphyjem Andersonom i ona je kompleksnija i likovno i koncepcijski:

A ovo je  naslovnica jubilarnog dvestotog broja, ponovo Infantino i Murphy i fantastična drama i jedan skoro nealadamsovski realizam za novu deceniju

Iako je već bio ozbiljan budža u DC-ju, Infantino je nastavio da radi naslovnice za Flasha jedno vreme, pa je, sa ovim mračnim temama i uznemirujućim kompozicijama praktično uveo DC i u bronzano doba:

Kasnijih šezdesetih je Flasha radio Ross Andru a poznato je da je on meni jedan od najomiljenijih crtača ikad na ime njegovog ikoničkog rada na Spajdermenu. Naravno, i na Flashu je ostavio značajan trag i ove naslovnice sa Mikeom Epsositom su sjajan primer Andruove zaljubljenosti u anatomiju, akciju ali i nadrealistički pristup sa komičnim ili ozbiljnim implikacijma:

Naravno, sedamdesetih su došli neki novi klinci, kao što je bio, eh, Gil Kane:

Dick Giordano:

I Neal Adams. Pogledajte genijalnost kompozicije na četvrtoj slici:

Strip: Lepe naslovnice: Power Man and Iron Fist

Jedan od kvintesencijalnih Marvelovih serijala sedamdesetih godina, a što vidimo tek u retrospektivi, Power Man and Iron Fist je, naravno, prvo bio samo Power Man i Iron Fist, svaki sa svojom trajektorijom u odvojenim magazinima. Oba lika su, svaki na svoj način, demonstracija velikih trendova koji su zahvatili (ne samo pop-)kulturu u SAD i šire na zapadu tokom sedamdesetih godina. Nominalno, bili su na posve različitim pozicijama na spektru, jelte, te kulture i pop-kulture.

Iron Fist je bio inspirisan istočnjačkim borilačkim veštinama (i pripadajućim misticizmom) i, dakako, američkim interpretacijama istih kroz televizijsku seriju Kung Fu. U toj seriji sa početka decenije je Dejvid Karadin igrao, jelte, Kineza koji zna kung-fu i Iron Fist je u neku ruku odjek ove ideje da se „našima“ sav taj orijentalizam ipak mora servirati u malo blažoj formi. Tako da je to bio strip o plavokosom Amerikancu Danijelu Randu koji je igrom bizarnih slučaja odrastao u tibetanskom manastiru gde je naučio i ovostrane i onostrane elemente drevnih borilačkih veština. Pisaću uskoro malo o magazinu Deadly Hands of Kung Fu u čijim sam pričama prvi put i došao u kontakt sa Iron Fistom, ali za sada je dovoljno da kažemo da, dok je Marvel imao i „autentičniji“ strip o istočnjačkim borilačkim veštinama (Šang Či je makar bio Kinez iako je, naravno, prevashodno bio oslonjen na danas uveliko prokazani rasistički stereotip mističnog orijentalnog negativca Fu-Mančua), Iron Fist je bio veoma arijevski beo, plav i lep muškarac PLUS bogati naslednik koji, je eto, vreme provodio boreći se, uz primenu mističnog kung-fua, protiv loših ljudi.

S druge strane, Power Man je bio inspirisan blacksploitation kulturom i stavio u svoj centar Luka Kejdža, energičnog, asertivnog i veoma „alfa“ muškarca iz afroameričke zajednice koji je, bez obzira na određene stereotipe koji se nisu mogli izbeći, imao vrlo interesantnu trajektoriju od nevino osuđenog pop-kafkijanskog stradalnika u američkom pravosudno-kaznenom sistemu do preduzimljivog uličnog pravednika koji se ne krije iza tajnog identiteta i sređuje stvari u lokalnoj zajednici usput pokušavajući da zaradi neki dinar time što će biti, praktično privatni detektiv/ telohranitelj/ baunser po potrebi.

Reklo bi se da ova dva lika nemaju mnogo zajedničkog, ali kad je TO moglo da spreči Marvel u bilo čemu? Iron Fist je krajem sedamdesetih bio već nedovoljno solventan da ima sopstveni serijal jer je kung-fu pomama lagano zamirala (naročito nakon Leejeve smrti 1973. godine) a Power Man je ipak bolje gurao, ali nedovoljno dobro da opstane solo, pa je njegov serijal, Power Man, sa pedesetim brojem preimenovan u Power Man and Iron Fist a ova dva lika koja su se sretala i ranije, su sada postali poslovni partneri i, pokazaće se, ostali najbolji prijatelji sledeće 42 godine, jelte.

Još jedna od stvari zbog kojih ovo jeste kvintesencija sedamdesetih je da je – pored činjenice da su ovo bili superherojski stripovi ali bez „pravih“ superheroja, sa ozbiljnim naklonom etničkim i kulturnim manjinama u američkom društvu – na ovim stripovima radio sam krem Marvelovog talenta sedamdesetih Chris Claremont, Dave Cockrum, John Byrne… Jim Shooter je imao i ovakvih i onakvih odluka u svom uredničkom stažu ali ovde nije štedeo na talentu, pogotovo jer je urednik samog magazina bio sam Archie Goodwin. Evo par naslovnica:

Prvo broj 48 dok je ovo još bio samo Power Man, ali sa gostovanjem Iron Fista koje je najavljivalo skoro spajanje. Radili Gil Kane i Joe Sinott:

Onda broj pedeset, i prvi sa punim Power Man and Iron Fist brendingom. Ikonički crtež iz pera Davea Cockruma (tj. iz olovke. Tuš je radio Irv Watanabe):

Pa broj pedesetjedan gde, i pre nego što vidite potpis znate da je ovo crtao ko drugi do omiljeni Filipinac Ernie Chan (Chan je tuširao i crtež u samoj ovoj epizodi a koju je crtao Milanov omiljeni crtač Mike Zeck):

Chan je tušer i na sledećoj naslovnici ali je olovku radio Ron Wilson. Može se videti koliko je Chan bio „agresivan“ tušer jer ko god da je radio olovku prepoznaje se njegov rad:

Skačemo na broj 55 koji su radili Bob Layton i Joe Rubinstein:

Pa opet Bob Layton u sledećem broju, sa atmosferom i kompozicijom negde između Tentena i Jamesa Bonda:

I opet Layton u broju 58 sa Johnom Constanzom na tušu:

Strip: Lepe naslovnice: Ms. Marvel (’70.)

Hej, a da se prisetimo kako je Ms. Marvel nekada izgledala? U vreme kada su je pisali lafovi poput Gerryja Conwayja i Chrisa Claremonta a crtali asovi poput Johna Busceme, Jima Mooneyja i Joea Sinnotta? Zašto da ne, kažete vi!*

Naravno, Marvel je imao pametnije stripove u drugim vremenskim erama, ali… nikada nije imao ovako dinamične stripove, ni pre ni posle. Sedamdesete su bile era AKCIJE.

* Sve, naravno podstaknuto najavama da Disney/ Marvel sprema TV serije She-Hulk, Moon Knight i Ms. Marvel**

** Naravno, ovo će biti Kamala Khan, a ne Carol Danvers i ja sam PRESREĆAN.

Strip: Lepe naslovnice: Daring Mystery Comics

Večeras, pred spavanje, naslovne strane osam brojeva Daring Mystery Comics, magazina koga je kompanija Timely Comics (koju danas možda poznajete pod imenom Marvel) izdavala samo dve godine, od Januara 1940. godine do Januara 1942. godine, i izdala, nagađate, svega osam brojeva.

Daring Mystery Comics nije preterano važan magazin ali ima svoje mesto u Marvelovoj istoriji. Na primer, Joe Simon i Jack Kirby (tvorci Kapetana Amerike) su obojica pisali za ovu publikaciju i kreirali lik Marvel Boyja u njoj, tu je bio i Bill Everet (tvorac Sub Marinera) ali i Bud Sagendorf, tvorac Popaja sa stripom Little Hercules (koji je bio praktično identičan Popaju). DMC je bio antologijski magazin, dakle, bez „glavnog“ stripa i mada je na početku imao i vesterne (Texas Kid), ratne i sportske stripove, do kraja izlaženja se isprofilisao kao magazin za avanturističke i akcione stripove sa kombinacijom superheroja i drugih akcionih heroja te malo humora. Kada se pogleda ovih osam brojeva (Marvel ih je reprintovao krajem prošle decenije u dve Masterworks kolekcije sa kolor-rekonstrukcijom koja je možda malčice prejaka za moj ukus) najupečatljiviji utisak je da je Martin Goodman, izdavač, od autora tražio da mu naprave stripove koji će biti isti kao uspešni stripovi drugih izdavača, bez mnogo brige za to da li će ih neko tužakati za imitiranje. Joe Simon, koji se vodio kao glavni urednik je vezivao konja gde mu se kaže i ishod je bio da su stripovi u Daring Mystery Comics bili grube priče od po nekoliko strana sa jedva primetnim prostorom za nekakvu ekspoziciju (često u formi zida teksta na jednom jedinom panelu prve strane) i puno akcije, a koji su bez mnogo stida emulirali konkurenciju, ponekad do mere besramnog skidanja look & feela, jelte.

Mislim, ajde superheroji, to još i da se proguta, Falcon, Fiery Mask, Purple Mask, Phantom Bullet, Marvel Boy, pomozi bože, ali imali su i Trojaka the Tigermana koji je bio praktično off brand Tarzan, a onda i maga po imenu Monako: Prince of Magic koji je izgledao i ponašao se kao Mandrak ali je umesto hipnoze baratao pravom magijom. Možda najsimpatičniji iz onog vremena je Marvex the Super Robot koji je baš tako sjajan lik kako mu po imenu zaključujete.

Daring Mystery Comics je bio, recimo, tipičan produkt zlatnog doba sa pokušajem da se nakači na nekoliko u to vreme popularnih trendova, ali je za razliku od drugih Timely Comics publikacija, završio kao relativan neuspeh. Ipak, neki od likova su ponovo oživljavani u Marvelu u dvadesetprvom veku, na primer u serijalu All-Winners Squad: Band of Heroes iz 2011. godine Paul Jenkins je ubacio Blue Diamonda, a J. Michael Straczynski je iskoristio likove kao što su Fiery Mask, Mr. E i Phantom Reporter za svoj The Twelve od pre desetak godina. Daring Mystery Comics je mrtav, ali ne i zaboravljen a ove naslovne strane (prvih pet je nacrtao Alex Schomburg, šestu Kirby i Simon, sedmu samo Simon i osmu opet Kirby i Simon) su svedočanstvo vremena koje čak i iz ove perspektive deluje uzbudljivije:

Strip: Lepe naslovnice: Firestorm the Nuclear Man

Za ovo jutro bismo skočili do DC-ja. Firestorm je lik koji je objektivno B-kategorija, klasičan grejač klupe koga ubacuju u igru kad nema niko bolji, a što je meni uvek bila nepravda. Ne samo da su njegovo poreklo i priča zanimljivi, ne samo da su mu moći u principu jako impresivne (nuklearne, jelte), nego mu je i vizuelni dizajn koga je osmislio Al Milgrom veoma atraktivan. Gerry Conway, stari Spajdermenov hendler,  je od njega napravio street-level heroja, što nije možda intuitivno rešenje ali meni se dopada, kao i kod Nove preko u Marvelu, ta kombinacija izuzetnih moći, i jedne sasvim humanističke lične priče o superheroju sa ranjivostima i sumnjama. Evo nekoliko naslovnica iz drugog serijala započetog 1982. godine (prvi, iz sedamdesetih, je bio otkazan posle svega nekoliko brojeva) a koji je izgurao skoro do kraja decenije. Sve naslovnice radio Pat Broderick a tuširao Dick Giordano. Mislim, pa pogledajte taj genijalni dizajn!

A evo dalje i nekoliko naslovica iz malo kasnije faze istog serijala kada je crtež preuzeo filipinski majstor borilačkih veština Rafael Kayanan:

Novi serijal je rađen od 2004. godine, sa novim likom u glavnoj ulozi i tu naslovne nisu bile tako atraktivne, pa sam jedva probrao nekoliko:

Brian Steelfreze:

DC nije kreditovao autore naslovnica unutra pa sam morao da pretražim wiki da bih video da je ovo radio Pete Woods:

Pop Mhan:

Matt Haley: