Arhiva za lepe table

Strip: Lepe table: The Marvel Art of Savage Sword of Conan

Posted in Stripovi, Uncategorized with tags , , , , , , , , , , , , , , , , on 8 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Omiljeni kadrovi/table Nedelja jutro je pravi momenat za divljenje nekim klasičnim tablama i pinapovima iz bogate istorije stripova o Konanu. Mislim, šta, kao, pametnije imamo da radimo?

Marvel naredne nedelje u prodaju stavlja knjigu The Marvel Art of Savage Sword of Conan a neki među, jelte, nama su već imali priliku da kroz nju prođu zahvaljujući pirateriji. U pitanju je svakako obavezno štivo za svakog ljubitelja klasičnog ’70s Konana onako kako ga je Marvel preuzeo od Howarda i njegovih naslednika i izgradio mu novi život i popularnost u novom medijumu, utirući put za eksploataciju IP-a koja traje do danas i prilično značajno prevazilazi današnju popularnost Konanovih palp vršnjaka iz tridesetih godina prošlog veka.

Marvel je Konana prvo  publikovao u magazinu Conan the Barbarian koji je počeo 1970. godine ali je postao toliko popularan da je onda 1974. Marvel pokrenuo i drugi magazin, Savage Sword of Conan. Ovo drugo je bilo posebno izdanje: strip nije pratio Konanov život hronološki, magazin je bio većeg formata, sa više stranica i u crno beloj-štampi, sa objavljivanjem priča koje nisu uvek imale Konana kao glavnog junaka. Notabilno, pošto je u pitanju formalno bio „magazin“ a ne standardna strip-edicija, Marvel (odnosno njihov imprint Curtis koji je ovo inicijalno publikovao) nije morao da se drži Comics Code Authority smernica u pogledu prikazivanja nasilja, golotinje itd. pa je Svage Sword of Conan bio za nijansu „odraslija“ edicija. U praksi, naravno, ovo znači da smo imali više prikaza amputacija, vodoskoka krvi i sisatih, skromno obučenih žena koje od proždiranja sa strane neljudskih monstruma ili impliciranog seksualnog napada sa strane ljudskih monstruma (ili već nekakve kombinacije ta dva) štiti samo planina mišića odevena u kožnu pregaču, nego što je prikazivao matični magazin. Ali, to je i dodatno značilo da su za ove stripove radili neki od najboljih Marvelovih crtača onog vremena jer su osećali da imaju više slobode da se kreativno izraze. Savage Sword of Conan je i bio odličan medijum da se predstavi filipinska armija crtača i tušera koja je za popularnost Konana (pa i drugih Marvelovih/ američkih uopšte stripova sedamdesetih godina) učinila jako mnogo, kreirajući neumorno i kvalitetno pamtljive i evokativne prizore koji su ostali urezani u sećanje svakom ljubitelju Konana tokom narednih decenija. Ja sam, naravno, ovo gutao kao mlad momak, čitajući delove SSOC u raznim publikacijama koje su ovde izbacivane (mali Marvel, veliki Marvel, Stripoteka itd.) i nije neko čudo da sam zadojen ovakvom estetikom do koske. Conan generalno a Savage Sword of Conan partikularno su bili stripovi velike imaginacije zasnovane na Howardovoj kreativnosti a zatim majstorski proširene u zamamne slike i prizore ispunjene avanturom, stravom, akcijom i erotikom – jednom rečju svim što očekujete od palpa. I to i danas rezonira sa mojim, eh, duhom.

The Marvel Art of Savage Sword of Conan možete nabaviti za pedesetak evra na papiru ili desetak u digitalnoj verziji kod svih uobičajenih distributera, a da mi malo pogledamo neke slike iz ove knjige:

Donji crtež je iz šestog broja SSOC, epizode o „Spavaču ispod peska“ koju je kod nas preneo mali Marvel i, da se ne lažemo, stripovi maltene da nikada nisu postali bolji od ovoga. Ova količina, jelte, pustolovine, strave, akcije i erotike na samo jednoj tabli je dovoljna da prebriše decenije mog intelektualnog sazrevanja i resetuje me na (pred)pubertetske setinge. Takođe, odabrao sam je kao prvu ilustraciju jer ilustruje (!!!) tu moju drugu poentu o Filipincima kao stubu Konanovog identiteta iz njegove najvažnije faze. Konkretno, ovo je crtao i tuširao pokojni Sonny Trinidad, poznati i uspešni autor koji je i u filipinskom i u američkom stripu ostavio velikog traga:

Drugi na redu je – ponovo jedan Filipinac. Alex Niño je radio za Marvel, DC, Warrenove publikacije, pa i za Heavy Metal a ovaj njegov rad iz takođe šestog broja prikazuje ga kao opsesivno posvećenog umetnika sa okom za detalj ali i pažnjom poklonjenom kompoziciji i opštoj „čitljivosti“ slike, nečemu što mnogim danas popularnim „karakternim“ crtačima ume da zafali:


Svakako je jedna od ključnih vizuelnih referenci vezanih za Konana sedamdesetih godina to kakve je naslovne strane crtao Peruanac Boris Vallejo. Ovaj je ilustrator, sa još par kolega tog vremena (Frazetta, pre svih, naravno) praktično kreirao estetiku te decenije, prevashodno u domenu oslikanih naslovnica za palp i horor magazine koji su se „zrelošću“ izdvajali od pukih strip-publikacija. Dole je skica za ono što će kasnije prestavljati naslovnu stranu jedanaestog broja SSOC i jedna vrlo ikonična vallejovska scena:

Da ne zaboravimo našeg čoveka u Marvelu, donji pin-ap poster u broju petnaest uradio je Mike Zeck. Naslovnica tog broja je Vallejova i ima sve klasične elemente, monstruma, lepu ženu i zaštitnički nastrojenog varvarina sa mačem, ali Zeckov pin-ap je klasičniji i vidno duguje radovima Harolda Fostera na Princu Valijantu. Prelepo:


I Richard Corben je tu i tamo uskakao za povremeni gig, ovo dole je njegov pin-ap u šesnaestom broju sa tipično korbenovskim insistiranjem na deformisanim anatomijama, neobičnim perspektivama i bezobličnim masama u ulozi pretnje. Pointilistilčki efekti urađeni tušem su vrhunski na ovoj slici:


Nije neka tajna da je za mene John Buscema onaj THE crtač Konana, prevashodno jer sam prvo čitao epizode koje je on crtao. Onako kako je Konan izgledao u Busceminom crtežu, tako ja Konana vidim u mislima kada mast… htedoh reći kada promišljam njegovu estetiku i njen uticaj na savremenu percepciju maskuliniteta i njen odnos ka socijalnom. No, ova knjiga me je podsetila da nije to tek bilo koji Buscema, nego Buscema koga je tuširao Tony DeZuniga. Samo jedan od Filipinaca koji su radili tuš preko Busceminih olovaka, ali, rekao bih, glavni, pokojni DeZuniga će u američkom stripu ostati upamćen i kao jedan od kreatora DC-jevog vestern-antiheroja Jonaha Hexa, no u mom srcu će uvek njegova simbioza sa Buscemom biti njegov najveći doprinos umetnosti (ili makar pop-umetnosti) dvadesetog veka. Mislim, ova scena kojom se otvara priča u broju 27 je prosto ikonička, sa sve tipično Busceminom kompozicijom (pominjao sam već da kod njega u ovakvim scenama skoro obavezno imamo neprijatelja koji stoji blizu „kamere“ i okrenut je ka čitaocu) i DeZuniginim perfektnim, oštrim, ekonomičnim tušem. Savršenstvo.


Franka Brunnera sam već pominjao pišući o nekim Marvelovim naslovnim stranicama iz sedamdesetih a ovaj crtač i ilustrator je notabilno sarađivao sa Michaelom Moorcockom na adaptacijama priča o Elriku za Heavy Metal, no za ovu priliku, pominjemo njegovu adaptaciju (sa Royem Thomasom koji je radio većinu scenarija za Konana u sedamdesetima) Howardove priče o Konanu, „Skerletna citadela“. Ovo je slika kojom se strip otvara u tridesetom broju SSOC a  ako me sećanje ne vara mi smo je čitali u Stripoteci i to je meni bio jedan od prvih susreta sa „zrelijim“ Konanom koji je već postao kralj a što je, klincu naviknutom na superheroje koji nikada ne stare i stalno žive u istom status kvou, bilo šokantno. A crtež, oh, pa pogledajte:


Za još malo Buscema/ DeZuniga magije zamoliću vas da pogledate ovu tablu iz broja 38. DeZuniga drži lekciju iz ekonomičnosti ovde, sa Buscemom koji prikazuje tri načina da se scena kadrira tako da ne mora da se crta „realistična“ pozadina, na prvoj ne dajući nikakvu pozadinu jer je akcija ionako prejaka, na drugoj crtajući samo konturu jer se oko fokusira na akciju a na trećoj puštajući tušera da uradi raster. Fantastično:


Da DeZuniga nije bio „samo“ kvalitetan tušer pokazuje i ovaj pin-ap poster iz broja 38 koji je Filipinac uradio sam. Mislim, preslatko:


Pa onda tuča iz broja 45, ponovo DeZuniga i Buscema, perfektno pripovedanje na tabli i neprevaziđena eksplozivnost akcije. Danas crtači još više dekompresuju ovakve stvari kako bi ostavili jači „filmski“ utisak, ali ovo zaista nije nadmašeno u novijoj istoriji:


Drugi notbilni Filipinci ubrajaju, naravno, Ernieja Chana, kultnog tušera i crtača koji je radio za Marvel i DC. Chan je bio deo DeZuniginog „plemena“ koje je ovaj dovukao da radi za Marvel i brzo postao favorit čitalaca koji su voleli masivnost i voluimen što su ih Chanovi tuševi dodavali Busceminim olovkama. Dole je pin-ap iz broja 52, samo jedan od nekoliko urađenih u tom broju na radovanje čitalaca:


Donji pin-ap iz broja 55 napravio je Rudy Nebres, tako je, još jedan Filipinac. Nebresova ljubav ka „preosvetljenim“ crtežima, sa manje senčenja i blještavim belim površinama izdvajala ga je od radova Chana, DeZunige i drugih kolega. Da budem skroz iskren, nije to skroz po mom ukusu, ali kvalitet je nesporan:


Nemam ovde dovoljno mesta da prikažem i radove koje su napravili drugi notabilni crtači i tušeri – Gil Kane, Jim Starlin, Pablo Marcos, Sal Buscema, Gene Colan, Claus Janson – ali ne bi bio red da se ipak ne pomene i još jedan legendarni filipinski Buscemin tušer – Alfredo Alcala. Njegovi su radovi, možda slično Chanu, bili „teži“, i ja ih nisam mnogo voleo, Buscemin crtež je pod ovim tušem bio manje elegantan, Konanovi izrazi lica primitivniji, imam utisak da je Alcala previđao da Buscema namerno neke stvari ne crta jer su višak i popunjavao tušem namerne praznine u crtežu. No, ova scena iz kultne Slonove kule, iz broja 24 mi ipak uvek razgali srce.



Za kraj, evo još jednog DeZunige, na pin-ap posteru iz broja 56, slika koja i pored sve svoje mračne ikonografije deluje optimistično i ohrabrujuće. A to nam je danas i najpotrebnije:

Strip: Lepe table: Posveta Juanu Giménezu

Posted in Stripovi with tags , , , , on 4 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Prekjuče, drugog Aprila 2020. godine je od posledica infekcije virusom COVID-19 umro Juan Giménez, jedan od najpoznatijih i globalno najpopularnijih argentinskih strip-crtača i ilustratora.

 

Giménez je rođen 1943. godine i nakon završavanja škole za industrijski dizajn, studirao na Akademiji lepih umetnosti u Barseloni. Ovo transkontinentalno prisustvo omogućilo mu je da se svojom strašću – stripom – bavi i u Argentini i u Španiji gradeći svoje ime i u evropskom i u južnoameričkom stripu paralelno. U Argentini je između četrdesetih i šezdesetih godina prošlog veka strip-medijum doživljavao veliki razvoj i ovo se smatra zlatnim dobom argentinskog stripa koji je nabujao od političke satire i dečijih stripova u savremene forme koje su uključivale superheroje (kao što je bio Misterix, recimo) ali i stripove za odrasl(ij)u publiku nastale pod evropskim uticajem, poput i ovde veoma popularnog Morta Cindera. Ono što je karakterisalo argentinski strip iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih bio je veliki uticaj italijanskih autora. „Venecijanska grupa“ u kojoj je bio i Hugo Pratt je izvršila presudan uticaj na razvoj argentinske scene – Alberto Breccia, autor Morta Cinderai Francisco Solano López, autor Eternauta su smatrani počasnim članovima ove ekipe italijanskih imigranata – pa je i mladi Giménez svoje prve stripove rađene za publikacije argentinskih izdavača Record i Colomba radio pod velikim uticajem Pratta i Lópeza.

 

No, kako je istovremeno imao i mnogo kontakta sa Evropom, Giménez će publikovati i za španske i italijanske izdavače poput Zona 84, Comix International kao i Lanciostory i Skorpio. Većina radova iz ovog vremena bilaj je za Giméneza način da izgradi svoju tehniku crtanja i pripovedanja, radeći ratne i, ono što je naročito voleo, naučnofantastične stripove pa će Argentinac uskoro postati poznat kao momak koji jako dobro crta svemirske brodove, futurističku tehnologiju, daleke planete…

 

Ja sam prvi put na njegov rad (in)direktno naišao gledajući originalni Heavy Metal iz 1981. godine gde je Giménez bio odgovoran za dizajn segmenta Harry Canyon a koji mi je ostavio i najveći utisak i najviše mi se zadržao u sećanju svojim za Heavy Metal/ Métal Hurlant tipičnim spojem futurističkog i retro-palp senzibiliteta, nasiljem i seksom kakvih nije bilo u „normalnim“ stripovima i crtanim filmovima koje sam tada trošio. Harry Canyon je bio inspirisan Moebiusovim radovima, a što će se pokazati i kao neka vrsta predskazanja za dalji Giménezov rad.

 

Giménez je osamdesetih godina nastavio da radi za razne evropske izdavače, notabilno za Métal Hurlant i iz ovog perioda datiraju i neki od njegovih najpoznatijih radova poput Time Paradox i Le Quatrième Pouvoir (tj. Četvrta sila, a koju u izdanju vrednog Komika iz 2017. godine imamo da kupimo i u našim knjižarama… ili barem, u ovom trenutku, na Kupindu).

 

Našoj publici će Giménez, kao i velikom delu anglosaksonskog sveta ostati najpoznatiji kao saradnik Alejandra Jodorowskog na serijalu Kasta Metabarona (odnosno Metabarons) a koji je započeo sa izlaženjem 1992. godine za francuski Humanoids da bi se završio osmim tomom 2003. (spinofove i prikvele su radili drugi crtači, između ostalog naš Janjetov). Prvo pojavljivanje Metabarona bilo je u serijalu Inkal još 1981. godine a koga je crtao Moebius i ovde imamo tu sponu između dva crtača i vizionara koji su bili izuzetno različiti po stilu i pristupu a opet su bili ko-kreatori dva ključna serijala povezana čudnim kosmičkim nitima i imaginacijom Alejandra Jodorowskog.

 

Kod nas je Kastu Metabarona izdavao beogradski Beli Put, sa uredničkim vođstvom životno zaslužnog Bobana Kneževića i kako sam – do dan danas neobjašnjivo – od strane izdavača bio zamoljen da napišem pogovor za srpsko izdanje, predlažem da oni koje interesuje više podataka (ili makar više spekulacija) vezanih za ovaj opus isprate ovaj link i pročitaju šta sam sve to pisao u Pogovoru pre dobrih trinaestak godina.

 

A mi bismo velikom Giménezu poštu morali da odamo onako kako je jedino i prigodno, diveći se njegovom crtežu. Giménez je, kako sam već napomenuo, ekstremno različit autor od Moebiusa koga je u određenom smislu nasledio. Tamo gde je Moebius na Inkalu bio lepršav, brz i psihodeličan, Giménez je bio masivan, slikarski spor, kinematski raskošan. Na neki način, iako je Moebius spadao u originalnu Bande dessinée ekipu i radio za Métal Hurlant mnogo pre Giméneza, ovaj drugi je bio crtač koji će Métal Hurlant/ Heavy Metal senzibilitet pronositi kroz devedesete do u dvadesetprvi vek.

 

Narednih sedam tabli je iz američkog izdanja The Fourth Power iz 2017. godine. Giménez je ovde bio kompletan autor, radeći i crtež i kolor i scenario i dijaloge i ovo je primer kako njegov crtež, iako masivan i voluminozan, sa konturama rađenim olovkom koja ne ostavlja uvek jasnu ivicu lika, nije bio nužno i statičan:

A narednih osam tabli je iz Kaste Metabarona, američkog izdanja iz 2011. godine i ovde se vidi dalji rafinman Giméneza kao ilustratora i imaginatora ali i kao pripovedača koji je, radeći sa Jodorowskim, čovekom sa velikim iskustvom u vizuelnim medijima učinio svoj stil još „naučnofantastičnijim“ i vizuelno impresivnijim. Gledajući neke od ovih tabli pitam se koliko je Giménez uticao na mangu generalno i Niheija Tsutomua i njegove najpoznatije stripove.

 

Kako god, Giménez je bio jedno od najvećih imena u evropskom stripu ikada i sa svojom dugom i plodnom karijerom uticao na autore na svim kontinentima, bez ikakve sumnje. Imamo tu sreću da zahvaljujući vrednim (i požrtvovanim) izdavačima, njegove radove možemo da čitamo i na našem jeziku u dobroj opremi i kvalitetu štampe. Njima hvala a Giménezu večna slava.