Pročitani stripovi: Omni-visibilis

Za danas sam se vratio čitavu deceniju u prošlost i pročitao grafički roman Omni-Visibilis koga je napisao iskusni i nagrađivani Lewis Trondheim a nacrtao takođe iskusni i nagrađivani Matthieu Bonhomme. Nije iz zle namere, nego je ovaj strip, iako ga je belgijski Dupuis izdao još 2010. godine, tek prošle nedelje dobio svoj engleski prevod i papirno izdanje, a onda i digitalno izdanje na Komiksolodžiju. Moje neznanje Francuskog me po ko zna koji put stavlja u poziciju skorojevića i budale koja dolazi do bisera savremenog stripa tek onda kad su ih prava gospoda i šmekeri odavno potrošili kao paklicu najjeftinijih cigareta. Majka se trudila oko mene, nije da nije, ali najviše Francuskog što znam ostaje čuvena Iznogudova rečenica o tome da želi da bude kalif na mestu kalifa

Elem, Lewis Trondheim je ugledni francuski strip-autor koji je, kao i mnogi drugi, započeo izdajući sopstvene amaterske radove putem fotokopiranog fanzina. Iako i scenarista i crtač, Trondheim je važan za strip-istoriju i kao jedan od osnivača a zatim i urednika nezavisnog izdavača L’Association koji radi od 1990. godine  i publikuje ne samo zanimljive radove francuskih andergraund stripadžija, već je umeo i da objavi francuske prevode stripova srodnih američkih autora kao što su Jim Woodring ili Julie Doucet. Trondheim je devedesetih radio za Dargaud, publikovao za Delcourt i Dupuis i smatra se jednim od uspešnijih francuskih scenarista novije generacije, sa solidnim profilom brojnih albuma koje je radio u različitim kolaboracijama, od kojih su neki dobili i televizijske adaptacije. Pomenuću samo Les Cosmonautes du futur, Formidables aventures de Lapinot (koji se na engleskom objavljuje kao The Marvelous Adventures of McConey), dugački serijal Donjon, ili Coquelicots d’Irak, a koji izmeđ sebe ilustruju ogromnu širinu interesovanja i žanrovskog zahvata koje Trondheimu dolaze sasvim prirodno. Nagrađivan u Francuskoj i Belgiji više puta, Trondheim je i jedan od onih francuskih autora koji su i u SAD ostavili solidan trag, pa je i tamo nominovan više puta za nagrade Eisner, Harvey i Ignatz.

Njegov partner na ovom stripu je Matthieu Bonhomme o kome sam opširnije pisao pre izvesnog vremena osvrćući se na njegovu „gritty“ priču o Taličnom Tomu. Omni-Visibilis je, koliko umem da kažem, prva saradnja između ova dva autora, a čini se da je bila udobna za obojicu jer je vrlo brzo nakon nje stigao i dvotomni Texas Cowboys, vestern koga su ova dva autora uradila za Dupuis a na našem jeziku ga je publikovala Fibra, zgodno, sve u jednom tomu, da se ne mučite. Možda je Omni-Visibilis bio i neka vrsta probne vožnje za Teksaške kauboje, jer ne samo da je i ovo jedan nestandardno dugačak roman za franko-belgijske kriterijume, sa svojih 150 strana, nego i glavni junak, Hervé, fizionomijom jako podseća na protagonistu Texas Cowboys. No, kada naletite na dobru facu, jasno je da želite da je koristite što duže možete a Bonhommeov crtež je i u ovom stripu toliko dobar da bi mi prosto bilo žao da nije posle njega došlo još nešto slično.

Da bude jasno, Omni-Visibilis, sem grafički, nema mnogo veze sa Texas Cowboys, ovo je moderan, urbani strip sa savremenim senzibilitetom i mizanscenom, a žanrovski se smešta u onu malo „levlju“ traku fantastike koju bismo u nekom trenutku naše povijesne zbiljnosti obeležili nazivom slipstrim, pa na sve to dodaje elemente komedije.

Glavni junak Omni-Visibilis je, dakle, Hervé kancelarijski trut, u, recimo poznim dvadesetim godinama koji je na početku stripa oslikan sa jasnim karakteristikama osobe što joj moderno vreme ne prija preterano. Hervé ima blagi OCD i uvod u priču u kome gledamo ne samo njegovo ponašanje već i misaoni proces u toaletu kancelarije, a zatim u samoj kancelariji je zapravo bolno realističan. Hervéove dileme, brige i „nevolje“ su naglašeno trivijalne i ne bi ni predstavljale osnovu za nekakav dramski zaplet da ne živimo u vremenu u kome su svi* sve vreme na izvolte svima drugima. Iako napisana i objavljena u 2010. godini, ova priča u vrlo dobroj meri hvata atmosferu panoptikuma u kome se danas živi i anksioznosti što ide uz znanje da su naši postupci, iskazi, pa maltene i naše misli predmet posmatranja skoro pa čitavog sveta.

*iako ne baš „svi“ svi, ipak pričamo o cajtgajstu i jednom simboličkom značenju reči „svi“

Opet, srećom, ovo je strip nastao u 2010. godini i on svoje premise – filozofske i čisto tehničke – tretira na jedan srazmerno nevin način. Danas smo svi svesni da su moderan život i komunikacija (ne samo) onlajn i neka vrsta minskog polja doksovanja, pomnih i ne uvek dobronamernih istraživanja nečije prošlosti, malicioznog laganja i vađenja iz konteksta, uvreda i provokacija, ali i pogrešno usmerenih napora da se dosegne socijalna pravda i, da je Omni-Visibilis nastajao u, recimo, 2020. godini, verujem da bi bio u pitanju mračniji, oporiji narativ. Ovakva kakva je, ovo je jedna brza, dinamična, pa i vesela priča o tome šta se dešava kada nestane i poslednji prisenak privatnosti. Naime, naš Hervé, socijalno pomalo neuklopljen, rekosmo već, pomalo opsesivno kompulzivno posvećen određenim rutinama i ličnim ritualima, ipak vrlo blizu tog nekog ideala „prosečnog čoveka“, sa običnim poslom, običnom vezom, običnim prijateljima i interesovanjima, jednog se jutra budi i shvata da se nešto promenilo. Isprva su to samo čudni pogledi neznanaca na pariskim ulicama i u metrou, ali zatim mu postaje jasno da neki od ljudi – koje nikada u životu nije sreo – tačno znaju šta je on radio tog jutra pre nego što je krenuo na posao.

Omni-Visibilis je, rekoh, pre svega brz i veseo, možda tipično „francuski“ rad, spekulativna komedija koja svoju premisu ne tumači na jedan imanentno zastrašujući način. Gubitak privatnosti za Hervéa pomalja se postepeno i kroz jedan metodičan, zanimljiv pripovedni postupak gde veoma retko napuštamo perspektivu samog protagonista i zapravo su momenti kada nismo sa Hervéom samo neophodni, praktično uokvirujući kadrovi da se pokažu razmere neobjašnjivog fenomena u čijem se centru on nalazi. Držanje blizu glavnog junaka skoro sve vreme je svakako ograničujuća pripovedna tehnika ali ona služi dvema svrsama. Prva je da se sam Hervé pokaže do kraja stripa kao zaista običan čovek, lik koji ne samo da nema odgovore na komplikovana egzistencijalna pitanja koja se sama od sebe nameću već koji je u određenom smislu i žrtva okolnosti za koje nije sam kriv i koje ni sam – kao ni ostatak planete – zapravo ne razume. Ovo humanizuje glavnog junaka, a što je potrebno radi druge svrhe: čitalac, čvrsto vezan uz Hervéa, a koji je, iako je većinu vremena zbunjen i ne zna šta da radi, zapravo sasvim relatabilan, strip doživljava kao „svoje“ iskustvo, nešto viđeno iz prve ruke, štaviše iz, jelte, „perspektive subjektivnog kadriranja“ a što je savršeno za strip kome je „prenos“ ličnog iskustva iz te iste perspektive, bez filtriranja, bez ikakve kontrole, zapravo osnovna tema.

Da li su Trondheim i Bonhomme ovde imali na umu komentarisanje već zahuktalih društvenih mreža i pomaljajuće kulture „prenosa življenja“ koja će tokom decenije što će uslediti nakon izlaska Omni-Visibilis izrasti kroz rad i ogromnu popularnost raznih Jutjubera, Tvičera, Instagramaša, TikTokera? Nije ni važno da li su svesno i racionalno govorili o njoj, tek Omni-Visibilis je onaj primer umetničkog rada koji u dobroj meri sažima kulturni fenomen koji je tek u zametku i, kroz formu brze i humane komedije, upozorava i na njegove najmračnije strane. Omni-Visibilis je prepun ljupkih epizoda u kojima viđamo sa jedne strane „obične“ ljude, strance ali i ljude koje Hervé poznaje, kako sasvim zaobilaze njegou ličnost, pa čak i ljudskost, i prave gotovo maničan (paničan?) napor da ga iskoriste za komunikaciju, ponekada i za marketing, a sa druge strane, Hervéove najbolje ortake koji, iako im ni samima bogaćenje nije strano kao ideja – pa prave sulud plan o licitaciji putem signalnih raketa, koji, naravno, ne uspeva – služe i kao moralno težište stripa, pokazujući nedvosmisleno da im je do Hervéa, pre svega njega, lika koga znaju i sa kojim provode vreme, stalo više nego do Hervéa kao „medijuma“.

Ovo je postavka koja možda ne bi funkcionisala tako dobro da strip nije crtao Bonhomme. Rekosmo već da je ovaj čovek u velikoj meri bio inspirisan Peyom i Morrisom i Omni-Visibilis je prosto jedna oda lakoći, lepršavosti i izražajnosti franko-belgijskog stripa. Crtan u urednim, jasnim tablama sa (najveći deo vremena) po šest kadrova Omni-Visibilis je svejedno izuzetno dinamičan, brz strip. Sa svojih stopedeset strana, ovaj roman ima mnogo prostora da svoje pripovedanje dinamizuje i zasnuje na blago dekompresovanim scenama i vizuelnim gegovima što nose atmosferu i narativ unapred brzim tempom. Ovo je strip u kome je glavni junak većinu vremena zbunjen i ima vrlo malo delatne suverenosti ili, čak, ideje šta bi radio, dok oko njega izrasta sve nekontrolisanija masa ljudi koji ni ne znaju kako ali žele da ga iskoriste, pa je Bonhommeov disciplinovan ali razigran crtež idealan medijum da kroz njega pratimo priču sve do finala koje ima i određene egzistencijalne dimenzije. Činjenica da je ovo monohromatski strip – pored beline hartije i crnila tuša jedino još imamo plavo toniranje tabli – u velikoj meri oslobađa crtež da bude brz i dinamičan i onoliko malo ili mnogo detaljan koliko je to u datoj sceni potrebno, sa atmosferom koju dobijamo svetlom i izrazima lica blago karikiranih likova i gde bi bogatiji kolor zaista delovao suvišno. Bonhomme ovde demonstrira zaista vrhunsko majstorstvo, radeći u tradiciji čistog crteža bez mnogo senčenja, ali i bez previše pozadinskih detalja, dajući svemu utisak lakoće i brzine.

I Omni-Visibilis se svakako brzo čita, sa stopedeset strana koje prolete u jednom cugu, razdeljenim na umešno formatirane table koje su skoro uvek celina za sebe, i poentom koja – napravljena na poslednjim stranama u jednom očekivanom ali vrlo zarađenom preokretu – iako osmišljena majstorski tako da dobijemo emotivnu zadovoljštinu, zapravo, pogotovo kada strip čitate danas i svesni ste šta se sve u drugoj dekadi ovog stoleća dešavalo sa internetom, ima sasvim zlokobnu dimenziju. Jesu li Bonhomme i Trondheim bili vizionari ili su samo intuitivno napravili strip koji se pokazao istinitijim od svojih spekulativnih premisa? Tko zna? Stoji da je Omni-Visibilis odlična priča, koja je, iako bez pretencioznog tona i didaktičkih ambicija, samo dobila na značaju i težini sa vremenom koje je prošl od od njenog originalnog izlaska. Pročitati bez rezervi.