Pročitani stripovi: Is This How You See Me?

Da ne ispadne da favorizujem samo jednog brata, Gilberta (a koga, istina je, brutalno idolizujem), pročitao sam grafički roman Is This How You See Me? a koji je napisao i nacrtao Jaime Hernandez. Dve godine mlađi, Jaime je tokom četiri decenije deljene strip-karijere koja praktično nema pandan u svom mediju, kao i brat mu, zadržao fokus na latinoameričkim likovima u severnoameričkom mizanscenu, ali za razliku od toga kako je Beto evoluirao svoje stvaralaštvo u smerovima kinematskih tropa i eksploatacijske estetike, Jaime je u dobroj meri zadržao naturalistički pristup pričanju i fokus na „pankerima“, ili tačnije pankerkama, pružajući nam tokom četrdesetak godina fascinantnu studiju o odrastanju na margini ali i sazrevanju, učestvovanju u društvu, pa i utapanju u njega. Is This How You See Me? je u izvesnom smislu kruna ovog rada i jedan od najimpresivnijih stripova koje sam u ruke uzeo u poslednje vreme. Fantagraphics je ovo serijalizovao u Love and Rockets: New Stories tokom četiri godine, počev od 2015., da bi 2019. godine sve na kraju bilo sakupljeno u kolekciju koju, digitalno, lako možete kupiti ovde. Iako dakle ne pričamo o „novom“ izdanju, ovaj Hernandezov rad je jedno od njegovih kapitalnih dela i nije vanvremensko u onom modernističkom smislu – da nema odnos ka svom vremenu i mestu – već je nešto suprotno: fikcionalizovana destilacija koncepta protoka vremena i promene u ljudima koje ovo neumitno donosi, i neka vrsta fiktivne ali vrlo uverljive istorije pank-scene malog mesta u Kaliforniji .

Jaime Hernandez je kao i brat Gilberto u dobroj meri kreativno profitirao na tome što kroz decenije prati iste likove u (nekim) svojim stripovima, no dok kod Gilberta često imamo posla sa izrazito artističkim, intertekstualnim i zbog toga i artificijelnim tretmanom njihovih biografija (kako rekosmo u tekstu linkovanom na vrhu, Maria M. je strip u kome jedan od Gilbertovih likova „glumi“ svoju majku), Jaime sa Is This How You See Me? i drugim pričama o svojoj junakinji Maggie postiže onaj najređi od uspeha u ovom medijumu: daje nam lik koji uverljivo – i dopadljivo – stari i sazreva.

Iako je naravno teško reći da su braća Hernandez zapostavljeni majstori američke strip-istorije, na kraju krajeva, Love & Rockets je institucija za sebe već tolike decenije, imam utisak da se ne prepoznaje koliko je njihov rad u okviru L&R bio ispred svog vremena i zapravo udario temelje i za jedan čitav talas nezavisnih radova iz kasnijih decenija a koji su pobrali mnogo pažnje, probili se daleko izvan granica kulturnog strip-geta i pružili pipke i u druge medije. Pre nego što smo imali Ghost World, Blankets, Strangers in Paradise, ili Scotta Pilgrima, dakle, imali smo Love & Rockets, kao strip koji je umeo da donese upravo taj „realni“, „slice of life“ senzibilitet i fikcionalizuje stvarnost samo do mere da ona postane estetski rad, ali očuvavajući intenzivnu ubedljivost mizanscena, likova situacija… Jaimeovi pank stripovi iz starih Love & Rockets su bili fascinantni ne samo zato jer su bili fantastično nacrtani i pripovedani sa jednom ekonomičnošću koja se i danas ogromnoj većini strip-autora čini nedostižnom, nego jer su delovali „stvarno“, pričajući priče u kojima su ljudi mogli da se prepoznaju, identifikuju, da, možda, tokom godina, njihovu fikciju izmešaju sa svojom stvarnom prošlošću, naprosto jer su tako dobro sažimale iskustva jednog dela ondašnje omladine.

Jaime i Gilberto Hernandez su svakako značajni i po tome da su latinoameričke likove stavili na strip-mapu Severne Amerike sa jednom prirodnošću i ubedljivošću koja nema pandana u industriji. Nihovi likovi su lišeni stereotipnih predstava – i negativnih i pozitivnih – dolazeći direktno „iz zajednice“ a da su sa druge strane postavljeni u svet u kome postoje stereotipi i rasne predrasude usmerene na latinoameričku zajednicu. Is This How You See Me? je, recimo, idealan primer za ovako nešto jer nam pokazuje dešavanja na dva vremenska plana: sada, ali i krajem sedamdesetih i mada su likovi integrisani u zajednicu u oba vremena, u ovom novom se vidi koliko je ekonomska samostalnost značajna u pogledu te integrisanosti, dok se u onom starijem mogu primetiti uzgredni, kako to anglofoni kažu „kežual“ rasni komentari koji bi danas bili prepoznati kao rasistički napadi a tada su naprosto bili deo svakodnevnice i kulture.

Elem, Is This How You See Me? je priča koja govori o poznatim likovima: Maggie i Hopey su se pojavile još u prvom broju Love & Rockets, sada već pradavne 1982. godine, u priči Locas Tambien, i zapravo Is This How You See Me? i ima podnaslov „A Locas Story“. Ovo je, ponavljam, fascinantan primer kontinuiteta priče o likovima tokom skoro pune četiri decenije, od strane istog autora i sa likovima koji stare i sazrevaju onako kako stare i autor i publika. No, Is This How You See Me? je posebna priča jer ona tematizuje upravo tu ideju protoka vremena, starenja i sazrevanja, povratka starim, nostalgičnim mestima, ljudima, situacijama, služeći istovremeno kao inter-fikcionalna analiza života protagonistkinja, ali i kao ekstra-fikcionalna diskusija o tome kako biografija izmišljenih likova može biti fascinantan sažetak ne samo za promene u životima ljudi kako oni stare već i za promene samog društva.

Naime, Hopie i Maggie u ovom stripu odlaze na „rijunion“, odnosno na događaj organizovan u mestu Huerta blizu Los Anđelesa, a u kome sada obe žive, a gde će se okupiti veliki deo likova što su činili pank scenu u Huerti pre tri i po decenije. I Hopie i Maggie sada imaju porodice i poslove, sa sobom nose pametne telefone i tekstuju svojim partnerima dok putuju vozom do Huerte i signal da će ovo biti priča koja se smelo hvata u koštac sa zavodljivošću ali i neuhvatljivim obećanjima nostalgije je već scena gde se Maggie i Hopey slože da su dosta drndale telefone i da dok voz ne stigne do odredišta više neće da ih uzimaju u ruke, a onda provode period do pristizanja u Huertu ćuteći i gledajući svaka na svoju stranu.

Hopey i Maggie danas imaju porodice: Maggie živi sa muškarcem – i tokom događaja u stripu koji traju dve noći  i jedan dan odlučuje da se za njega uda – dok je Hopey udata za ženu koja im je rodila i sina, ali Maggie i Hopey su bile ne samo dobre drugarice već i par u svoje vreme i Is This How You See Me? je u dobroj meri eksploracija ideje o romantičnoj vezi koja ima korene u tinejdž dobu, u kontekstu zrelog doba i obaveza koje likovi imaju prema svojim porodicama. Štaviše, da se Is This How You See Me? bavi samo tokom decenija podgrevanim lezbijskim plamičkom između dve žene koje su posle jako dugo vremena konačno odvojene od svojih partnera i same u hotelskoj sobi, već bi to bilo dovoljno.

Jaime Hernandez je popio i neke oštre kritike po internetu zato što je, jelte, muškarac koji se usudio da piše strip o biseksualnim ženama/ lezbijkama, ali to nekako danas ide uz teritoriju i video sam i mnogo pohvala za tretman materije. Sa moje strane, reći ću da Jaime ovde drži masterklas iz crtanja i pisanja ne samo biuseksualnih/ lezbijskih likova već likova uopšte, podsećajući da je prvi ali i neophodan, verovatno najvažniji korak u pisanju dobrih manjinskih likova to da su oni pisani kao dobri, uverljivi likovi. Hopey i Maggie svakako imaju tu prednost da se njihov kreator njima bavi već četrdeset godina i da takođe zna da jedan deo njegove publike sa njima živi isto toliko vremena, no ne treba potceniti njegovo majstorstvo u radu sa njjima tokom Is This How You See Me? U marketingu za ovaj grafički roman koristi se reč „nesentimentalan“ i upravo je ovo ključ za uverljivost sa kojom likovi ovde dišu. Hernandez im daje jake unutarnje živote – posredovane čitaocu crtežom koliko i tekstom, sa veoma ekspresivnim, životnim likovima i lako prepoznatljivim situacijama, gestovima, atmosferama i kada Maggie – a koju doživljavamo istovremeno i kao više „strejt“ od Hopie koja ima „tipičan“ lezbijski imidž sa kratkom kosom i naočarima, ali i kao više „tradicionalnu“, dakle manje sklonu da prevari svog partnera – u jednom trenutku napravi romantičan gest u sobi prema Hopie a ova ne samo da ga ne rastumači na pravi način već najveći deo toga i propusti jer ima video čet sa ženom i sinom, osećaj ranjovosti, razočaranosti i stida koji obuzme Maggie je fantastično životan i služi kao sažetak gomile životnih lekcija.

No, strip nije SAMO o tome i Is This How You See Me? metodično prikazuje detalje naredne večeri, ponovno okupljanje stare pank ekipe u klubu gde se održava koncert na kome svira i gomila novih pank bendova ali se očekuju i nastupi nekih od asova sa početka osamdesetih – u kojima su svirale i neke od zvanica. Susreti, pogledi i dijalozi između ljudi od kojih se neki ionako redovno viđaju u LA a druge nisu sreli možda više od tri decenije tvore fascinantnu psihološku studiju u kojoj se istražuju i nostalgija i vernosti mladalačkim idealima i ispituju nekadašnje netrpeljivosti i afiniteti unutar grupe. Hernandez ovaj deo priče preseca flešbekovima koji prikazuju iste likove u 1979. i 1980. godini, dajući nam na taj način paralelno same događaje iz „originalne pank ere“ i refleksije sada odraslih, pa i ostarelih likova na te događaje i kontrast je fascinantan već u tome kako autor savršeno pogađa zdravu sredinu između jednog trezvenog prikaza stvari koje su često mešale popriličnu količinu lošeg i socijalno neprihvatljivog sa prijatnim, formativnim iskustvima vezanim za pop-kulturu i podržavajući socijalni milje, ali i prijatne, nostalgične izmaglice uspomena na ovo vreme koja uspeva da ne bude zaslađena, patetična i zagađena sentimentalnošću. Utoliko, Is This How You See Me? daje savremenom strip-medijumu jednu retku dragocenost: likove koji su zaista sazreli, uverljivo odrasli, koji se uz sve svoje mane i ekscentričnosti mogu posmatrati i kao uzori.

Naravno, ovo ne znači da su ovo i savršeni likovi, niti da su imuni na nostalgiju, ali ni na stid koji nastupa kada se razotkrijete kao nostalgični, pa je druga polovina priče impresivna serija malih epizoda i set-pisova u kojima se istražuju različite dinamike unutar zajednice koja je sebe nekada smatrala „pravom“ scenom Huerte, opet presecana flešbekovima koji pokazuju i da je ono vreme bilo puno klinačkih sektašenja, snobizma i odvajanja u klike, te da je ideja o „jedinstvu“ pank scene, toliko važna u čitavoj njenoj istoriji, uvek bila samo naivni ideal.

Moram da priznam da je čitanje Is This How You See Me? u meni izazvalo i solidnu količinu vrlo ličnih emocija jer, na stranu to da nisam žena, Latinoamerikanka i lezbijka, ovo je strip koji u dobroj meri prikazuje i moj život i živote mnogo ljudi koje poznajem, sa tom tenzijom između nostalgije i stida koje vezujemo za svoje „stare“ identitete dok danas pokušavamo kroz neprebrojne diskusije da dokučimo jesmo li još iste osobe koje smo bili u vreme kad smo činili „važan“ deo „scene“ i, možda još važnije, da li bi nas se naše odnašnje verzije danas stidele.

No u svemu tome, Hernandez demonstrira svoje majstorstvo – a koje ga za moj račun zaista postavlja nekoliko stepenika iznad maltene bilo koje druge američke indie strip-vedete – tretirajući svoje likove sa svom zrelošću koju zaslužuju ali i bez ikakve osude. Is This How You See Me? nije brutalna dekonstrukcija u kakve ovakvi projekti znaju da se izmetnu (na primer… Jagode u grlu), niti jedan pomirljiv (i imanentno malograđanski) iskaz da su se stvari, sa sazrevanjem, same nekako smestile na svoje mesto. On je pre svega prikaz ljudi koji deluju živo, komplikovano i ne mogu biti svedeni na puku „poentu“ kao što to ne može biti ni jedno stvarno ljudsko biće, ali kroz perfektno uokvirene epizode njihovih života strip nam ipak daje jake iskaze o „ljudskom stanju“, portrete koji uz nas ostaju nakon zaklapanja stripa i deo su našeg životnog iskustva na veoma dubokom nivou.

Naravno, Jaimeovo tehničko majstorstvo se najlakše primeti u crtežu. Love & Rockets su toliko dugo vremena temeljiti deo onog što se smatra modernim američkim stripom da deluje skoro izlišno isticati kako je ovo praktično predavanje na temu ekonomičnosti pripovedanja, karakterizacije, kreiranja atmosfere samo od najtananijih, najsitnijih grafičkih elemenata, korišćenja (ručno rađenog, naravno), leteringa da se postignu suptilni efekti u poimanju prostora u kome se odvija priča i razumevanju preovlađujućeg raspoloženja. Svakako, ponovo vredi istaći kako ovi likovi žive sa Jaimeom skoro četrdeset godina i da ih on izuzetno dobro poznaje, ali to ne treba da nam odvuče pažnu sa toga koliko su oni jednostavno izražajni i ubedljivi u prikazivanju vrlo kompleksnih emocija i stanja. S druge strane, pripovedanje, spakovano u varljivo jednostavan lejaut pravilnih kadrova je prosto savršeno, sa potpunom kontrolom nad brzinom, intenzitetom i „značenjem“ scena koje dobijamo i pre nego što nam oko uopšte dotakne tekst.

Is This How You See Me? je remek-delo ali naravno da se od Jaimea Hernandeza ovakve stvari praktično očekuju na redovnom nivou. Čovek je sa svojom braćom za sebe izborio posebnu poziciju u strip-industriji, dajući nam više nego dragocenu, esencijalnu različitu perspektivu i ton od maltene svega drugog što danas shvatamo kao mejnstrim, uvezujući na neki način čitav svoj višedecenijski opus u jedan kontinuirani narativ koji sazreva onako kako sazrevaju autor i svet oko njega. Apsolutna lektira.

Pročitani stripovi: Maria M.

Pošto me ovih dana nešto hoće crno-beli stripovi, za danas sam se obradovao kompletnoj ediciji grafičkog romana Maria M. koga je napisao i nacrtao Gilbert(o) „Beto“ Hernández, jedan od slavne kalifornijske braće Hernández čiji sada već četvorodecenijski opus – kog ćemo zbirno opisati naslovom Love & Rockets – sigurno zaslužuje posebno mesto u bilo kojoj istoriji američkog stripa. Deo velike porodice (petorica braće, jedna sestra), Gilbert i Jaime Hernández su, ugledajući se na starijeg brata Marija koji je bio talentovan ilustrator (nakon ravnopravnog rada na ranim izdanjima Love & Rockets,  Mario će kasnije krenuti drugim putem u životu, vraćajući se povremeno da piše i radi naslovnice) prvo krenuli sa ilustrovanjem flajera za lokalne pank i indi bendove onda avanzovali na crtanje omota (Gilbert je nacrtao omot za album Limbo benda Throwing Muses) pa krenuli da rade i promovišu svoje, samizdate stripove pod naslovom Love & Rockets. Pozitivan prikaz u magazinu Comics Journal im je otvorio put do tek osnovanog izdavača Fantagraphics i ova saradnja i danas traje.

Naravno, nije sve što su Jaime i Gilbert radili „zvanično“ deo Love & Rockets kanona, i svaki od ova dva brata razvio je tokom decenija sopstveni senzibilitet i interesovanja. Ugrubo, možemo reći da je Jaime ostao nešto bliži pank-rok/ alternativnom/ naučnofantastičnom tonu poznatom iz Love & Rockets priča iz osamdesetih dok je Gilbert, naravno zadržavajući veliki deo pank i DIY etike i estetike, otišao dalje u pravcu B-filmova, eksploatacije, pa čak i (psihoseksualnog?) horora. O nekim Gilbertovim poznijim radovima sam pisao još u vreme dok je postojao sajt UPPS i istakao osećaj nepredvidivosti, tenziju koja dolazi uz činjenicu da su ovo naoko žanrovski prepoznatljive priče koje zapravo u svakom trenutku mogu da odu bilo kuda. Maria M. je još jedan primer ovog Hernandezovog pristupa i svojevrsni intertekstualni eksperiment sagrađen na temelju brutalne eksploatacije, a koja i sama izrasta iz disekcije iskustva „hispano-drugosti“ u SAD i političkih realnosti koje ova iskustva uokviruju.

Hernandezov opus unutar i izvan Love & Rockets i inače je u dobroj meri vezan za život Meksikanaca koji žive u SAD i zapravo, fiktivno mesto blizu meksičke granice, Palomar, je neka vrsta neksusa u kome se prelama mnogo priča koje je Gilberto kroz decenije pričao. Jedan od važnih karaktera u ovom opusu je i Luba, visoka, čulna žena velikih grudi koju je Beto uveo u nekim od najranijih brojeva Love & Rockets a kasnije joj dao dugačku i kompleksnu biografiju sa individualnim serijalom koji je počeo da izlazi devedesetih godina. Jedan od kasnije uvedenih elemenata Lubine biografije je i to da je njena majka, Maria, nju morala da napusti dok je još bila devojčica.

Utoliko, sam strip Maria M. je neka vrsta prikvela za ono što smo čitali ranije, ali Hernandez ovde pravi jedan komplikovan intertekstualni salto-mortale. Naime, neki od njegovih recentnijih radova (poput Troublemakers, Speak of the Devil i Love from the Shadows) su programski napravljeni da budu čitani kao strip-verzije eksploatacijskih B-filmova, kinematske priče o ljudima koji žive na granici (bukvalnoj i metaforičkoj) a koji je onda u tim pričama i prelaze na različite načine. Ovo su stripovi ispunjeni nasiljem i seksom, kako po definiciji mora biti, ali istovremeno, vrlo žanrovski dosledno, nabijeni podtekstom koji ima svu tu političku diskusiju što je od njih potrebujemo. Maria M. je, međutim, pomerena jedan nivo dublje, time što je ovo praktično „film o filmu“, odnosno strip koji događaje koju su prethodili događajima što smo ih već čitali u stripovima koji su emulirali B-filmove, predstavlja kao praktično filmsko, romansirano prepričavanje. Utoliko, Maria M. je „film“ o ženi koja je rodila Lubu ali u tom filmu Mariju igra – Lubina mlađa (polu)sestra, Rosalba “Fritz” Martinez a koju znamo iz različitih Hernandezovih stripova, gde ona uzima različite identitete i igra različite uloge.

Je li ovo isuviše komplikovano da bi pošten čovek mogao da se snađe? Instinkt mi kaže da jeste ali sa druge strane, publika koja čita američki strip navikla je na poluvekovne (i duže) kontinuitete u kojima likovi imaju neverovatne promene u svojim životima, prave apsurdno komplikovane identitetske kolute unazad i unapred, retkonuju se i ributuju, postoje u različitim univerzumima i multiverzumima, pa nekako mislim da gutanje i varenje onoga što Beto radi sa Lubom i Fritz zapravo nije toliko složeno da bi odbilo ljude od čitanja. Pogotovo što, a ovo treba posebno naglasiti, Maria M. pravi samo „kozmetičke“ spone sa ostatkom Palomar-opusa i Love & Rockets* i zapravo nije ni potrebno poznavati Lubinu ili Fritzinu životnu priču da biste pravilno čitali ovaj strip ili da biste u njemu oblaporno uživali.

*ako ogromne sise svrstamo u kozmetiku, tojest

Naravno, uživanje nije nešto što se garantuje kada čitate Betove stripove, naprotiv. Još na svojim počecima Love & Rockets su bili izrazito „pomereni“ radovi gde je Beto, usvojivši divlju inventivnost svojih uzora – Kirbyja i Ditkoa, naravno – radio sasvim izvan nekakvih konvencionalnih granica, a u ovom stoleću, pogotovo sa usvajanjem te B-Movie estetike, stripovi su mu postali izrazito konfrontativni, ne samo prikazujući obilje veoma grafičkog nasilja i seksa već i zalazeći na teritoriju za šire mase verovatno uznemirujući seksualnih fetiša i jednog sociološkog i sociopolitičkog nihilizma, što bi sve činilo da se, nakon zaklapanja korica, osetite možda malo prljavo a neretko potišteno. Gledam šta sam pre desetak godina pisao u prikazu Love From the Shadows i evo:

„nije iznenađenje da su neki od autora prikaza po Internetu javno pobesneli zbog Hernandezove isforsirane ekstravagancije i klizanja u sve iščašeniju eksploataciju. Što jesu legitimne reakcije. Love From the Shadows je strip koji od samog početka nastupa agresivno drugačije, bacajući na čitaoca nadrealizam koji zahteva puno dobre volje i kredita koji ćete dati autoru. Ono što na početku deluje kao setna egzistencijalistička priča o domaćici iz predgrađa vrlo brzo se smandrljava (i bukvalno, pogledajte scene u kojima Dolores – kako se Fritz ovde zove spušta niz podzemni hodnik) u antiutopijski košmar, samo da bi Hernandez vešto naterao svoju junakinju da izađe iz pomenutog hodnika kao žena drugog izgleda, drugih interesovanja, napunjenog mobilnog telefona i, bez gubljenja koraka, započeo neku sasvim drugu priču.

Nije ovo možda lako za progutati, pogotovo što Hernandez nema ni malo problema sa jakim eksploatacijskim sadržajima u svojim Fritz stripovima. The Troublemakers je pucao od BDSM erotike, a Love From the Shadows praktično započinje scenama u kojima nemamo ništa drugo da gledamo do  bizarno predimenzioniranih Doloresinih dojki, stranu za stranom, da bi se nastavio prizorima seksa između nje i njenog androginog… muža?, golotinjom, impliciranim seksualnim nasiljem… Negde je pomenuto da ovaj strip deluje kao da su ga zajednički pravili Russ Meyer i David Lynch i to je sasvim legitiman opis – Love From the Shadows se ne zaustavlja da objašnjava ili da se opravdava, on juri napred kombinujući visoku simboliku i niske strasti i možda vam zbog toga neće biti drag ali ne možete poreći da je fascinantan.“

Nadam se da će mi biti oprošteno ekstenzivno citiranje samog sebe – kako ovi prikazi više nisu dostupni onlajn, pa ne mogu da ih linkujem, ovo je možda i opravdana autofagija i autoregurgitacija – no ono je ovde u dobroj nameri: da se čitalac pripremi za pakao koji ga čeka kad uzme da čita Maria M. Naravno, kažem „pakao“ a mislim „slast“, ako ste pravilno baždareni. Meni Betovi noviji stripovi izazivaju jednake količine fascinacije i somatskog gađenja, ali se posle svakog osećam napunjen energijom, inspirisan da svet oko sebe pogledam drugim očima, čak, rekao bih, optimistično nadahnut da tražim lepe stvari na planeti koja, očigledno, ima puno ružnih da nam ponudi.

Konteksta radi, treba reći i da je Maria M. u ovoj kompletnoj ediciji sa kraja 2019. godine zaista kompletna priča koja sakuplja knjigu 1 – izašlu 2013. i dodaje  joj knjigu 2 koja, iako je gomila distributera ima u svojim katalozima – vodeći je na 2014., 2016. ali i 2021. godinu – zapravo nikada pre nije publikovana. Mada je priča o Mariji M. svakako fragmentarna i ne može se reći da niste dobili dovoljno ako ste čitali samo prvu knjigu, druga knjiga praktično sipa benzin na nešto što je već dobrano u plamenu i obezbeđuje finale koje će biti teško izbiti iz glave u godinama koje dolaze, a koje se, sasvim prikladno naslanja na neke od scena što smo ih videli još pri početku prvog toma. Beto je, bez ikakve sumnje, jedan od najvećih majstora pripovedanja u svom medijumu i Maria M. je u najmanju ruku još jedna od demonstracija ovog majstorstva, narativ koji uzbuđuje i iznenađuje i izaziva čitav spektar emocija, prolazeći kroz neverovatne i bizarne zaokrete i preokrete a da ipak nikada ne deluje ni zbunjujuće ni nejasno.

Maria M. je pritom još „meksičkije“ intoniran narativ od prethodnih Betovih „filmskih“ radova, ali i filmskije vođena priča od izrazito „meksičkih“ stripova poput onih u recimo New Tales of Old Palomar nastajalih u prvoj deceniji ovog stoleća. Ako se za Love from the Shadows polušaljivo a poluozbiljno govorilo da je ovo strip kakav bi zajedno napravili Russ Meyer i David Lynch, onda je Maria M. ono što bi napravili David Lynch, Quentin Tarantino i Robert Rodriguez nakon mesec dana provedenih u nekoj centralnoameričkoj pustinji na strogoj dijeti meskalina i tekile, sa jedinim proteinima koji bi dolazili od škorpiona što bi morali da ih sami ulove i pripreme.

Strukturalno, Maria M. je biografija Marije M. koja kao mlada devojka, 1957. godine prelazi iz Meksika u Sjedinjene Američke Države, gledajući da iza sebe ostavi neveselu prošlost (u kojoj je i rađanje njene prve ćerke, Lube) i pronađe svoju sreću u „zemlji mogućnosti“. Naravno, za devojku koja niti poznaje ikog ko je neko, niti ima mnogo marketabilnih veština niti, jelte, dobro zna Engleski jezik, mogućnosti su prilično skučene, pa bukvalno u prvom kadru stripa vidimo bilbord u pozadini, iza Marijinog zbunjenog, malo i uplašenog pogleda, koji veli „Eksploatacija počinje ovde“.

Hernandez nema ni najmanju nameru da koči kada krene sa ovim stripom i da je ovo film, konkurisao bi radovima Georgea Millera u takmičenju za najveći broj rezova po jedinici vremena – Marijin život posmatramo u vratolomnom tempu gde devojka čiji su jedini vidljiv adut ogromne grudi, meka bela koža i tamne, vlažne oči, prolazi kroz nisku slabo plaćenih proleterskih poslova po barovima i restoranima i samo za nijansu bolje plaćenih poslova koji podrazumevaju različite forme meke pornografije ali dolaze i uz podrazumevanje da mladi talenat mora da potvrdi svoju profesionalnost snošajima sa muškarcima koji imaju različite stepene moći u zajednici, uključujući i kriminalce i policajce.

Gilbert Hernandez svoje likove odavno ne štedi i mada je Maria svakako prikazana kao neko ko koristi prilike što joj se nameštaju i nije naivna, neočekivano iskorišćavana mladunica, nema nikakve sumnje u to da uvodni deo stripa mora (i treba) da izazove i visok stepen nelagode kod čitaoca. Beto ovu priču priča pokazujući žene u seks-industriji kasnih pedesetih godina kao i svakako namazane, ambiciozne i snalažljive, no, intenzivne scene eksploatacije kreiraju više knedli što ih treba progutati, pogotovo uz crtež same Marije koja kroz njih prolazi sa progresivno sve manje emocija na licu, prihvatajući postepeno da je ovo u punoj meri deo „radnog iskustva“ i da će pametna devojka stisnuti zube i čekati na svoju šansu.

Šansa dolazi kada Mariju primeti lokalni šef jedne od meksičkih kriminalnih familija, otac porodice Cienfuegos, stari šmeker sa dva odrasla sina koji mu pomažu u vođenju posla, tankih, jebačkih brkova i davno sahranjene supruge. Marijina bela, meka koža, velike grudi i podatna priroda pritiskaju svu potrebnu dugmad u srcu ostarelog gangstera i uskoro protagonistkinja sebe zatiče u ulozi pomajke dvojice muškaraca svojih godina, od kojih svaki ima svoje ideje u kom smeru bi trebalo da se razvija kriminalni kartel što pomažu ocu da ga vodi, ali i različito kanalisane žudnje spram Marije…

Priča o imigrantskoj devojci izgubljenoj u lavirintima američke seks-industrije od ove tačke na dalje transformiše se u linčovski komplikovanu sapunsku operu o porodici kriminalaca koja ratuje i sarađuje sa drugim porodicama (često u isto vreme) i prikazuje nam istovremeno opscenu ali i na momente izrazito emotivnu istoriju razvoja odnosa među likovima.

Naravno, neću prepričavati šta se u ovom stripu dešava, ali valja reći da nivo eksploatacije ne popušta, naprotiv. Nasilje, seks, i seksualno nasilje samo eskaliraju kako strip ide dalje, ali iako je sasvim fer reći da autor ovde pušta na volju svojim seksualnim fetišima, a da omažiranje eksploatacijskih filmova vodi do mere sasvim pornografskog usredsređivanja na jezive scene mafijaških kažnjavanja, mučenja, sakaćenja (uključujući odsecanje polnih organa, njihovo stavljanje u vlasnikova usta i izbacivanje iz automobila ispred osnovne škole), strip nikada ne gubi taj podtekst sociopolitičkog, sa stalnim tenzijama unutar hispano-zajednice na jugu SAD, strahom od komunizma, pa i brigom koju neke od porodica pokazuju za „narod“ – demonstriranom kroz batine koje dobijaju dileri iz drugih bandi zato što ne poštuju mušterije i time dovode u pitanje reputaciju čitavog biznisa.

Takođe, na pozadini drugih Betovih stripova koji su narativno povezani sa Mariom M., ovaj narativ ima i nepogrešivo gorkoslatku, čak do određene mere i romantičnu dimenziju priče o ženi koju nikada do sada nismo upoznali a koja je izvorište mnogo toga što smo godinama čitali. Da ne bude zabune, Maria M. je predstavljena kao romansirana biografija o životu Lubine majke – film, dakle, u kome Lubina polusestra Fritz igra ženu koja ju je rodila – i to je Hernandezu i sasvim dobar izgovor da neke stvari prikaže kao romantičnije ili samo stilizovanije nego što bi naturalistički ispripovedan narativ o životu ispunjenom nasiljem predviđao.

Van svake sumnje je da Beto priču priča vrhunskom veštinom, uspevajući da nam pruži ugođaj fantastične filmske montaže, držeći se uvek „klasičnog“ stripovskog lejauta i čistog crteža. Sa godinama je njegov crtež postao, zapravo, i čistiji, jednostavniji nego na početku, a pogotovo je u ovom veku Beto zaključio da mu najviše prijaju široki, kinematski kadrovi kojih u Mariji M. najčešće nema više od četiri po jednoj tabli. Sa srazmerno malo dijaloga i bez ikakvih „nedijegetičkih“ sredstava – dakle bez titlova, promene u izgledu okvira kadra, i naravno bez kolora – Beto nas vodi kroz priču koja traje nekoliko decenija, krećući se u beznapornim skokovima između sekvenci koje će nam pokazati ne samo evoluciju Marijinog karaktera već i drugih značajnih likova u stripu, ne gubeći vreme na dodatna pojašnjenja i kontekstualizacije. Ovo je priča koja prikazuje samo najvažnije momente, ali ti momenti su često iznenađujuće emotivni, pa komplikovana mreža odnosa između članova mafijaške porodice u čijem secištu je uvek Maria na kraju daje fascinantno štivo.

Sama Maria ne dobija mnogo produbljivanja karaktera do kraja i ovo je, reklo bi se, sa sasvim svesnom autorskom namerom da se pokaže „privlačna a glupa“ ženska figura kakvu smo navikli da gledamo u eksploatacijskim filmovima. Naravno da se očekuje da nam bude neprijatno zbog toga, pogotovo u kasnijim prizorima seksualnog nasilja (koje se u jednom slučaju završava i trudnoćom) ali to svakako ne čini čitanje stripa lakšim za osetljivijeg čitaoca koji će sasvim moguće biti odbijen Marijinom distancom od onog što joj se dešava, Marijinim hladnim oportunizmom, flertovanjem koje muškarce ponekad navede da učine stvari što će imati kataklizmične posledice…

No, ovo je dosledno sa idejom da gledamo film koji je napravljen da bude ne verna biografija Marije M. već ciljano žanrovski uradak i utoliko je krvoločno finale koje me je podsetilo na kultni Cassavetesov neo-noir film Gloria jedan zadovoljavajući završni iskaz i odgovarajuća tačka na priču o životu prsate (anti)heroine. Naravno, dok Gilbertu Hernandezu ne padne na pamet nov način kako da svoje omiljene likove poveže kroz istoriju i fikciju i dobijemo sledeće poglavlje iz sada već četrdesetogodišnje sage…

Maria M. nikako nije strip za svakoga. On je, ponovimo, ekstremno nasilan i to na neke od najružnijih načina zamislivih čoveku, svoju protagonistkinju niti štedi niti joj prašta, niti očekuje da uvek saosećamo sa njom, a naracija mu je hiperefikasna, svedena na brze ulaske i još brže izlaske iz scena koje su razdvojene godinama i stotinama kilometara. On se fokusira na fetišistički prikazano nasilje i neretko nasilan, nametnut seks (a što, da ne bude zabune, ponekada dolazi i sa strane protagonistkinje koja svoju seksualnost koristi i kao oruđe i kao oružje), spajajući oba motiva u jedan u scenama kada nam prikazuje glavnu junakinju kako masturbira koristeći cev pištolja kao dildo ili ponovljene prizore muškaraca sa cevi pištolja naguranom u usta, ali uvek i održava u pozadini jasno ispisana pitanja o položaju migrantske manjine u SAD, njihovoj eksploataciji, samorealizaciji, evoluciji… Kao takav, ovo je težak ali fascinantan narativ, nacrtan od strane jednog od najboljih aktivnih umetnika u američkom stripu, konfrontativan, pornografski, mučan ali na momente i vrlo suvo, crnohumorno duhovit. Meni lično Betov stil već decenijama izrazito prija i ja ga skoro po inerciji pratim i u najnovijim avanturama i iz njih dobijam pomenutu infuziju energije i nadahnuća, ali svakako treba da u sebi pronađete odgovor u kojoj ste meri usklađeni sa Hernandezovom modernom frekvencijom pre nego što kliknete na link za kupovinu ovog odličnog stripa na Komiksolodžiju.

Strip: Lepe naslovnice: Love & Rockets

Evo nekih naslovnica dugovečnog (meta)serijala Love & Rockets braće Hernandez. O ovom stripu bi moglo mnogo da se piše, ali niti je ovo topik za to niti imamo vremena. Dovoljno je reći da je u pitanju jedna od dragocenosti američkog strip-medijuma, ta neka beskrajno važna karika između „comix“ pokreta šezdesetih i sedamdesetih i savremenijeg nezavisnog stvaralaštva po modelu Daniela Clowesa ili Terryja Moorea. Braća Hernandez su na scenu donela (a i danas donose) stripove koji su imali zavodljiv omjer ličnog i naturalističkog sa jedne strane, a onda divlje imaginativnog i neretko bizarnog sa druge, kombinujući skoro pa ispovedni, dokumentaristički ton i naglašeno žanrovski izraz. Pritom, kako ti ljudi dobro crtaju! Prve tri naslovne koje ovde kačim su iz Fantagraphicsovih kolekcija koje su publikovane krajem prošle i u ovoj deceniji, a posle sam povadio neke naslovnice iz kolekcije naslovnica objavljene isto za Fantagraphics pre pet godina. Ova potonja je pravo blago i jedan od najbezbednijih poklona koje nekom možete da kupite za rođendan. Uzgred, iako svi kad se pomenu braća Hernandez pomislimo na Gilberta i Jaimea jer su oni napisali i nacrtali skoro sve što spada u Love & Rockets, treba primetiti i kako treći brat, Mario, sjajno crta naslovnice.