Pročitani stripovi: X-Men Gold, X-Men Blue, Astonishing X-Men, Exiles, New Mutants: Dead Souls, Multiple Man, Exiles i Domino

Pošto sam onomad već zapretio, red je da pretnju i ispunim. Naime, Marvel je okončao neke X-Men serijale a započeo neke druge. Notabilno, od prošle nedelje ponovo izlazi Uncanny X-Men, najstariji, najvažniji, najtradicionalniji X-serijal i mada je reakcija na internetu uglavnom rejndžovala od uzdržane razočaranosti do agresivnog neprijateljstva, ovo je svejedno vrlo dobar trenutak da podvučemo crtu i pogledamo na šta je ličila recentna produkcija u mutantskom krilu Marvelovog univerzuma i šta sve to znači za ulazak u novu eru u kojoj će Uncanny X-Men izlaziti jednom nedeljno, napisan i nacrtan, na smenu, od strane čitavog krda vrlo reputabilnih autora. Da ne zaboravimo, naravno, Marvel je ovakve stvari radio već mnogo puta u prošlosti (relansiranje Amazing Spider-mana sa Brand New Day, recimo) i retko su rezultati bili fenomenalni. Utisak je da je „kuća ideja“ u ovom trenutku okraćala upravo sa idejama pa gleda preko plota za inspiraciju. Videvši, valjda, kako u DC-ju pljušte pohvale za Batmana koga Tom King na mišiće izbacuje na svake dve nedelje (uz strašne napore mnogo crtača), ovde su pomislili da će mudar potez biti da se stvari još intenziviraju i da se Uncanny X-Men privoli nedeljnom tempu izlaženja. Naravno, ovo je promašaj teme (koju su, uzgred, u Marvelu mnogo bolje pogodili sa dvonedeljnim tempom izlaženja novog i veoma solidnog Amazing Spider-man) i neka vrsta razmetljive trke u naoružanju tamo gde bi čitalac, cenim, više voleo nadmetanje u kvalitetu, ali, hajde, o Uncanny X-Men ćemo pisati kad dođe vreme. Sada je, pak, vreme da se osvrnemo na druge mutantske naslove od kojih su se neki završili a neki još traju.

Za početak, razume se, najvažnije je da vidimo kako su se završili X-Men Gold i X-Men Blue, dva tekuća serijala lansirana 2017. godine a koji su, svojim dvonedeljnim tempom izlaženja bili namerni da popune prazninu notabilno odsutnog Uncanny X-Men magazina i svaki na svoj način polako uvedu X-Men u neke „normalnije“ tokove nakon nekoliko godina prilično divljeg meandriranja.

Naravno, konstanta X-Men je vazda bilo to da se u njima uvek sve menja i da su postava, mesto i vreme radnje, ali i teme podložni stalnoj, heh, mutaciji, no uzimajući čak i to u obzir, od 2012. godine na ovamo, bilo je jasno da tu duvaju novi vetrovi. Rokade u uredničkim foteljama, Marvelovo agresivno insistiranje na tome da se X-Men gurnu u drugi plan za račun Inhumansa koji je trebalo da budu njihova zamena, Brian Bendis koji je započeo divlje inventivan rad na dva paralelna X-Men serijala, samo da bi se pokazalo da nema pojma kako da ih završi, sve se to osećalo u sledećih nekoliko godina, sa dobrim scenaristima (Lemire, Bunn, Hopeless…) koji su se rvali sa zapletima koji su im se svako malo otimali kontroli. Sukob Inhumansa i X-Men, pogibije i promene status kvoa za neke važne likove, sve je to, na kraju dana malko i iritiralo deo publike pa je podvlačenje crte i lansiranje X-Men Gold i X-Men Blue serijala u isto vreme bio način da se stvari malo dovedu u red a pojedinim segmentima čitalaštva da upravo ono što žele.

X-Men Gold je, u tom smislu bio onaj „sržni“ magazin, Uncanny-X-Men-pod-drugim-imenom, namenjen ljudima koji pamte generalnu formu X-Men iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, a nisu sasvim ap-tu-dejt sa tim nekim modernim razvojem situacije i bizarnim idejama vezanim za putovanje kroz vreme, alternativne verzije poznatih likova i sve te druge ideje koje su Bendis i drugi poubacivali u blender poslednjih nekoliko godina. Mislim, čak se i prva priča u X-Men Gold zvala, nimalo prikriveno, „Back to Basics“ praktično obećavajući da će ovo biti „klasičan“ X-Men magazin, sa sržnim timom koji je smešten u veliku kuću koja je delom internat, delom političko pribežište, te herojima koji su upravo to – heroji, kostimirane osobe sa supermoćima koje se bore protiv društvenih zala. Marc Guggenheim, scenarista ovog serijala je praktično svojim likovima u usta stavio ovakav mišn stejtment u prvoj epizodi i tokom sledećih 36 epizoda (plus dva godišnjaka) se pošteno potrudio da ga i ispoštuje.

Kada sam prošli put pisao o X-Men Gold ukazao sam da volim Guggenheima, da volim njegove udobne, hrskave dijaloge i brze a efektne karakterizacije, a što je, uz mahom vrlodobre crtače koji su radili na ovom serijalu i procesiju poznatih likova i neprijatelja koji su se u njemu pojavljivali, svemu zaista dalo osećaj solidnog komfora. No, takođe sam pomenuo da imam određeni problem sa činjenicom da zapleti kao da su ovde od drugorazrednog značaja, odnosno da priče koje čitamo na kraju dana kao da nemaju neki širi smisao, te da su samo reciklaža zapleta starih po dvadeset i trideset godina i da magazinu kao celini fali određena definišuća tema. I, to je valjda prokletstvo koje prati čitaoce superherojskih stripova: žalimo se kada urednici i scenaristi stalno nešto menjaju i kad ne znamo šta je jedan „pravi“ status kvo likova i sveta, a onda kada to dobijemo, žalimo se kako priče nemaju težinu i kako se likovi ne razvijaju i stalno su isti.

No, istina je da dobri scenaristi (i urednici) umeju da postignu balans i da unutar jasno impliciranog status kvoa imaju razvojne lukove i za likove i za svet. Guggenheim je ovde napravio takav napor, ali do kraja serijala je ostala činjenica da je ovo pre svega strip o starim, dobro poznatim likovima (sa minimumom uvođenja novih) stavljenim u uglavnom dobro poznate situacije i da je na kraju moj preovlađujući pozitivan utisak bio taj da je Guggenheim baš prema likovima pokazao poštovanje i znalački ih proveo kroz razna iskušenja. Sama iskušenja su, kako rekosmo, bila uglavnom reciklirana, sa veoma promenljivim uspehom – krosover sa X-Men Blue u kome se pojavio Mojo je bio… neuredan – ali je Guggenheimova ljubav za likove i rad uložen u to da se vidi kako oni kao pojedinci i kao tim ipak evoluiraju kroz sve te nove situacije, sve se to na kraju ipak isplatilo.

I svestan sam da ovo ne zvuči kao najkuratija pohvala koje možete da se setite, ali, hej, s obzirom da je gomila old skul ljubitelja X-Men ovaj serijal otvoreno mrzela, mislim da je u redu da se to ovako kaže. Guggenheim je, možda iznenađujuće, kao jedan od centralnih ponavljajućih motiva u ovaj serijal stavio romansu između Kitty Pride i Pjotra Raspućina i mada je njihovo obigravanje jednog oko drugog, pripreme za venčanje i finalni preokret vezan za njihov brak, na kraju imalo manju medijsku pažnju od onog što je King radio sa Betmenom i Cat Woman, mislim da je Guggenheim ovo dobro odradio, prikazujući na kraju krajeva i neku vrstu postojane i duboke istine vezane za (fiktivne) ljude čiji se život sastoji od sumanutih superherojskih pustolovina i neke vrste tekuće tragedije koja nikada nema jasan kraj i zaključak. U tom smislu, X-Men Gold je do svog završetka doveden prilično dostojanstveno, sa relativno zaboravljivim pričama ali sa poštenim odnosom prema likovima koji su uspeli da prodišu kroz te priče, pokažu svoj šarm i podsete me zašto ih volim. Nije to na kraju dana ni tako rđav rezultat.

X-Men Blue, iz pera Cullena Bunna je, sa svoje strane imao ambiciozniji naum, hvatajući se sudbine „Originalnih 5“ X-Men koji su za vreme Bendisova vakta na stripu dovedeni iz prošlosti u sadašnjost kako bi prikazali kontrast između naivnije superherojske tematike ranih X-Men i komplikovanog sociopolitičkog bagaža sa kojim ovi stripovi dolaze u drugoj deceniji 21. veka. Tipično zamišljen bendisovski haj konsept, ali, kako već rekosmo, Bendis do kraja svog rada, pokazalo se, nije imao ideju šta bi sa tim na kraju da zaista uradi pa su posle O5 bili predati na staranje Dennisu Hopelessu koji ih je poveo na put oko sveta ne bi li magazinu dao distinktan ton i originalne priče, a na kraju je na Cullenu Bunnu bilo da priču o njima i zaključi. Or has it?

Problematika Originalnih 5 je, između ostalog u tome, što je Marvelov multiverzum, čak i posle višestrukih dovođenja u red, svejedno haotično mesto, sa gomilama alternativnih verzija istih likova koje relativno udobno sarađuju jedna sa drugom – uostalom, serijal Old Man Logan je najbolje podsećanje na ovu činjenicu – pa je u tom smislu taj neki gravitas koji je trebalo da dođe kroz susretanje mladih, neiskvarenih X-Men sa svojim starijim, očajnijim i ciničnijim verzijama pomalo i izostao. Stalne dileme o tome da li oni mogu da se vrate u svoje originalno vreme, ali i da li TREBA to da urade ili da se prilagode životu u svetu budućnosti i tu služe kao neka vrsta moralnog podsećanja na originalnu misiju (kako je to Hopeless kroz svoj rad pokušavao da podcrta) su meni uvek delovale pomalo veštački imajući na umu koliko je putovanje kroz vreme inače raširena aktivnost u X-Men i koliko je saradnja između heroja iz različitih vremenskih linija na kraju krajeva česta.

Bunn je u tom smislu rešio da samo zaoštri ova dva motiva. S jedne strane, očigledno godinama fasciniran Magnetom koga je jedno vreme pisao u solo-serijalu, Bunn je za X-Men Blue osmislio da će Originalnih 5, sasvim neočekivano i skoro pa i neplauzibilno, svoju misiju u tuđem svetu naći upravo saradnjom sa nekada svojim najvećim neprijateljem. Ovo jeste bila nategnuta ideja ali je baš zbog toga uspela da funkcioniše. Bunn je svesno igrao na kartu ideje da se mladi X-Men za koje su se ratovi vođeni sa Magnetom na početku X-Men istorije, zapravo desili pre svega nekoliko meseci, veoma neugodno osećaju radeći sa svojom najvećom nemezom, ali i da je upravo njihov pokušaj da shvate da je radikalni mutantski nacionalista sa godinama omekšao, makar u pogledu ekstremnog separatizma, ali da je u srži njegovog karaktera pre svega ljubav za mutante i skoro mrveći osećaj odgovornosti da svoju rasu spase progona i istrebljenja. Mladi, veoma idealistički nastrojeni X-Men izmešteni iz svog vremena se, stoga, ipak donekle prirodno svrstavaju uz čoveka koji jeste pokušavao da ih ubije ali koji danas, reklo bi se, pravi napor da ostane izvan fokusa javnosti i iz pozadine im pomogne da učine pravu stvar. Ovo je dobra tema i dobar osnov zapleta, što sve Bunnu pruža priliku da praktično nastavi da piše Magneto serijal, sa nešto većom postavom ovog puta.

S druge strane, putovanje kroz vreme u finalnom delu ovog serijala postaje sve naglašeniji element zapleta jer Bunn, u odjeku Guggenheimovog rada preko u X-Men Gold, ovo koristi da se dotakne nekih bitnih momenata iz X-Men (i šire Marvelove) istorije i kontekstualizuje postupke likova kroz njih. Ključna razlika je što se u X-Men Blue ovo sve dešava u okviru očigledne teme koju serijal u celini ima, sa Bunnom sasvim vidljivo odlučnim da likove na kraju ostavi na sasvim drugom mestu u odnosu na to gde su bili na početku. Ili barem jedan lik – Magnetoa.

Najveća slabost ovog serijala je, na kraju dana, upravo to što je po sili dužnosti morao da bude pisan kao timski X-Men magazin a ne kao solo-Magneto storija. Bunn voli ove likove, to nije problem, ali reklo bi se da ni on na kraju dana nema bogznašta da kaže o Originalnih 5 i njihovom mestu u današnjem svetu. Utoliko, iako je X-Men Blue uvek sasvim prijatan za čitanje, sasvim je vidljivo da bi on to bio i sa drugih pet likova na mestima O5, možda sasvim novih pet likova koji bi bili tinejdžeri što se trude da prežive u svetu koji ih mrzi i plaši ih se. S druge strane, Magnetova spora transformacija od ostarelog radikala koji danas shvata vrednost inkluzivnosti i pružene ruke (pre nego što, jelte, stisnete pesnicu) do, pa… Magnetoa koga poznajemo, a čiji ego na kraju uspeva da zakloni brigu za rasu, to je mnogo interesantnije i poslednjih nekoliko brojeva ovog serijala su tematski fascinantniji pa je šteta što Bunn nije ovome posvetio više prostora.

Druga dva problema sa X-Men Blue su vezana za upliv drugih stripova: krosover X-Men Blue sa Venomom je jedna od najbizarnijih ideja koje sam u Marvelu video poslednjih godina sa potpunim tonalnim sudarom, da ne pominjem nuždu da čitate sasvim odvojen serijal kako biste ispratili priču, a odluka da se izuzetno važna promena status kvoa Jean Grey dogodi izvan X-Men stripa je, pa, uzdržavam se od korišćenja reči „uvredljiva“, ali svakako problematična i čoveka gadno nažulja.

Drugi problem je odsustvo kraja. Bunn ovaj serijal vodi prema završnici sa očiglednim namerama da jednom za svagda razreši status Originalnih 5 i, nakon što smo svi nešto naučili, ih konačno vrati u njihovo vreme. Ovo se, naravno ne događa jer superherojski stripovi kao da su alergični na uredne završetke, tako da se u minut do dvanaest javlja nova kriza a čitalac je upućen da uzme i pročita Extermination Eda Brissona, mini-događaj u X-Men univerzumu prepun akcije i, pogađate, putovanja kroz vreme. To da je Extermination zapravo solidan strip jeste određena uteha, ali X-Men Blue je zaslužio malo primereniji kraj. Ovako kako jeste, Originalnih 5 će na kraju biti pometeni u velikom čišćenju kuće, odloženi u orman dok ih se, za koju godinu, neki urednik ne priseti i dobijemo novu, loše zamišljenu priču o putovanju kroz vreme i mutantskoj nevinosti.

Ako već pričamo o važnim promenama  Status Kvoa, dvanaest brojeva Astonishing X-Men koje je napisao Charles Soule su svakako bili predugačak period pripovedanja za nešto što je maltene jedna neprekinuta scena akcije koja se događa na fizičkom i, jelte, mentalnom planu, ali ako želite X-Men strip sa „temom“ i „promenama“, pa, ovo je upravo to, na steroidima i obilnoj količini MGH-a.

Kada smo prošli put pisali o Astonishingu, pomenuo sam da je ovo serijal koji se bavi ansamblom likova čije međusobne odnose valja ispitati i protresti i malo se žalio na to da je zaplet u okviru kog se ovo događa naizgled samo kulisa da se pričaju individualne priče likova. No, Astonishng, na kraju, uopšte nije bio to (i zato malko i kukam što mu je trebalo 12 brojeva da napravi svoje poente) već, naprotiv, priča o povratku Charlesa Xaviera među žive.

I, da se razumemo, Xavier je već toliko puta umirao i vraćao se da ovo nije zanimljiv deo priče, mada Soule jeste ispisao dramatičnu i zabavnu epopeju o tome kako smo ga zamalo izgubili i kako nam se ipak vratio. Zanimljiv deo priče je to KAKAV nam se Xavier vratio, kako on sebe vidi u odnosu na današnji mutantski trenutak, kako smatra da X-Men treba da se ponašaju u svetu koji se za par godina njegovog odsustva dodatno promenio, i, na kraju krajeva, je li Xavier danas uopšte potreban mutantima generalno i X-Menima partikularno, kao i da li su oni potrebni njemu.

Soule je ovde potegao kartu koja se retko poteže ali je baš zato i potentna, podsećajući da je Xavier EKSTREMNO moćan mutant i da mi samo decenijama uglavnom zdravo za gotovo uzimamo njegov etički integritet i integracionistički narativ, a da je moć zavodljiva i da uvek treba imati na umu da je na neki način moramo držati pod kontrolom. Astonishing u ovoj svojoj inkarnaciji nije priča o „Xavieru negativcu“ koga njegovi učenici moraju da kao takvog prepoznaju i pobede, ali je, u poređenju sa X-Men Gold i X-Men Blue koji su se jako potrudili da stvari resetuju na neke poznate pozicije, interesantna diverzija koja postavlja osnovu za neke buduće X-Men priče u kojima će se ispitivati na koji način mutantska nacija sazreva i doseže (ili prevazilazi) vizije svojih, jelte, duhovnih otaca i predvodnika.

Pričam u futuru jer je posle Souleovih dvanaest brojeva serijal preuzeo Matthew Rosenberg i strip je otišao sasvim drugim tokom.

Rosenberg je odličan scenarista i njegov 4 Kids Walk into a Bank je bio jedan od najboljih stripova koje sam čitao prošle godine. U međuvremenu je čovek svojski navalio na Marvel, pišući svu silu serijala a Astonishing X-Men je samo jedan od mutantskih stripova koje je uspeo da progura kod uredništva. No, kako je i sam Rosenberg rekao da mu je pisanje mesečnog, tekućeg X-Men magazina davnašnji san, vidi se posebno zadovoljstvo sa kojim on radi ovaj strip.

Souleovi zapleti su nešto čime se Rosenberg bavi samo u godišnjaku koji je odlična, prilično ozbiljna priča što upozorava na opasnost od manipulacije koju nad čitavim zajednicama mogu da izvrše moćne individue. Iako je X-Men nominalno naučnofantastičan strip (ili barem strip koji koristi određene naučnofantastične motive) pa je i manipulacija o kojoj pričamo na visokom nivou spekulativna i podrazumeva moćnu telepatiju, Rosenbergova poenta i diskusija o njoj su veoma jasne i potentne i umešno koriste spekulativne motive da dotaknu sasvim univerzalnu temu. E, sad, to što je tu temu već delimično obradio film Matrix pre dve decenije je već druga priča – ovaj strip se njome bavi na specifično X-menovski način i rezoniranje sa istorijom ovog stripa joj daje posebnu težinu.

No, regularan, mesečni Astonishing X-Men je posve druga priča i skoro da je zapanjujuće da je Marvel odoleo iskušenju da ponovo krene od broja jedan. Rosenberg ne samo da menja ton i tematska interesovanja ovog serijala već i radikalno menja postavu koja se u njemu pojavljuje. U ovom trenutku je ovo, tako, strip u kome u timu imamo rame uz rame Havoka, nedavno (u X-Men Blue) vraćenog u „normalnu“ karakterizaciju, kako pokušava da ubedi ceo svet da nije loš čovek, a što je interesantan pristup imajući u vidu da se zaista malo toga uradili sa motivom „inverznih karaktera“ iz Remenderovog Axisa, imamo Warpatha i Beasta koji su tu da svako na svoj način vuče u herojskom smeru i bude kontrateg Havokovom i dalje prisutnom egoizmu, imamo Dazzler (!!!!) koja je badass „obavljač poslova“ u timu gde su muškarci, čini se, zainteresovaniji da pričaju nego da rade, imamo Bansheeja koji nije sav svoj i depresivnog Colossusa koji nikako da se oporavi od onog što mu se desilo u X-Men Gold. Rosenberg ovde vrlo slobodno meša likove iz različitih vremenskih perioda i različitih senzibiliteta ne bežeći od ideje da njihovo mešanje može da dovede do određenih tenzija, čak, rekao bih, prilično igrajući na kartu da će te tenzije biti blagorodne za ovaj strip. X-Men su započeti kao strip o otpadnicima od društva koji, okupljeni na gomilu, pokušavaju da pronađu/ kreiraju zajednicu koja će im biti utočište. Rosenbergov Astonishing zaoštrava ideju otpadništva kombinujući likove od kojih su neki legitimno prezreni od strane većinske mutantske zajednice, a neki su, pak, uspeli da prevaziđu mutantsku stigmu i ostvarili se i u širem društvu kao poznate i u određenim krugovima cenjene osobe.

Ovo se sve onda dešava na pozadini priče u kojoj se Reaveri, kao relativno bezbedni i univerzalni negativci u X-Men stripovima, ponovo pomaljaju sa nekim svojim planom da pobiju, pokrste, rasele, kako već to ide, ali mada je ovaj zaplet udobno generički, očigledno je da je on tek podloga za „pravi“ zaplet a koji se bavi likovim što moraju da u teškim i smutnim vremenima pronađu svoj lični a zatim i grupni identitet. Naravno, spoljnja pretnja zasnovana na ekstremističkim, rasističkim teorijama je uvek bila zgodan kohezivni faktor za X-Men stripove, ali Rosenberg ovde veoma svesno igra na to da kohezija ne dolazi sama od sebe i da likovi u njegovom timu (za koji Warpath INSISTIRA da ni slučajno ne sme da se zove X-Men) (uostalom, on, kao jeste-pa-nije član aktuelnog Weapon X, najbolje zna gde su rizici nepažljivog brendiranja) moraju dobro da porade na tome da jedni druge prepoznaju kao bliske i stvore duh zajednice, tima, pa i porodice.

I to sve vrlo solidno ide i Astonishing X-Men je jedan od zabavnijih serijala koji u ovom momentu izlaze sa X-brendingom sa dobro pogođenom hemijom tima ali i sa dovoljno ubedljivom osnovnom pričom da se ne svede sve samo na kalambur i razbibrigu. Pomaže i što je Greg Land, koji crta Rosenbergove epizode, kako sam već na drugim mestima sugerisao, značajno popravio svoj stil. Naravno, i dalje ovde ima momenata koji su, reklo bi se, precrtani iz lajfstajl magazina i sa raznih reklama, ali je ovo strip sa daleko urednijim vizuelnim pripovedanjem nego što je to za Landa bio standard kada je pre neku godinu radio Uncanny X-Men, likovima koji imaju ubedljiviji unutrašnji život, i akcionim scenama koje su moćne i dinamične. Landov inače čisti crtež je ovde dodatno pojačan svetlim kolorom koji radi iskusni Frank D’Armata pa je Astonishing X-Men jedna vrlo solidnoizgledajuća strip-pojava u ovom trenutku. Šteta je samo što bi se reklo da se serijal završava posle sedamnaestog (ili osamnaestog?) broja (mada Marvel  nigde, a da sam ja to video, nije to zvanično najavio) i što će dobra inercija koju su Rosenberg i Land ostvarili biti odložena na policu za neki kasniji istorijski period. Marvelovi privjui za Januar nemaju dalje epizode Astonishinga i, ako se neko čudo ne desi, ovo će biti prevremen kraj jednog serijala koji je obećavao.

Matthew Rosenberg je napisao i šestodelni serijal New Mutants: Dead Souls koji je… hajde da to kažemo ovako: oštro podelio čitaoce. Neki smatraju da je ovo predaleko od bilo kakvog prihvatljivog New Mutants senzibiliteta i da je priča veštačka, sa neubedljivim karakterizacijama, dok drugi misle da je ovo osvežavajuće zrela i inovativna obrada ideje o timu mladih mutanata koji, u odsustvu drugih autoriteta, moraju među sobom da pronađu ne samo lidera već i pravu ideju koja će da ih inspiriše. Sebe smatram poprilično velikim zaljubljenikom u New Mutants i sklon sam da se svrstam bliže ovom drugom mišljenju. Ipak ne treba izgubiti iz vida: New Mutants: Dead Souls je čudna priča koja počinje praktično in medias res prikazujući nam tim s koca i konopca okupljenih mutanata kako se bavi rešavanjem natprirodnih pretnji u delovima zemlje kojima je i bog, jelte, rekao sajonara, vidimo se u nekom drugom filmu, i sve je vrlo low-key i gotski, ali ovaj „monster of the week“ pristup je samo umešna varka telom i Rosenberg brzo odlazi u sasvim drugu stranu baveći se jednom interesantnijom temom. U osnovi, Rosenberg pita ne samo zašto mladi otpadnici od društva ne nalaze u životu drugi put nego da se bave tom nekom sasvim nezahvalnom superherojštinom već i kako to da zapravo, s obzirom na okolnosti, nisu neizbežno postali čudovišta.

New Mutants je, naravno, prvi tim koga je Chris Claremont svojeručno kreirao nakon nekoliko godina rada na X-Men, praktično njegova verzija priče o mladim otpadnicima od društva koji moraju jedni u drugima da prepoznaju porodicu i zajednicu što su ih odbacili, ali Rosenbergova varijacija ide značajno dalje od reciklaže originalnih motiva. Rosenberg, zapravo, prihvata to da New Mutants danas više nisu deca, da su odrasli i da su odrastali u nenormalnim uslovima, pa su glavne tenzije koje postoje u ovom serijalu zasnovane na nerazrešenim pitanjima koja su se nakupljala godinama manje nego na spoljnjim pretnjama. To znači i da je ovo sa jedne strane strip koji zahteva solidnu investiciju u istoriju New Mutants ali i solidne nerve za dekonstrukciju koju će Rosenberg do kraja šeste epizode izvesti.

Zgodna stvar je što ovo nije na prvi pogled puka dekonstrukcija – ovaj tim nema samo članove New Mutants već i likove poput Rictora i Guida iz nekih verzija X-Factor, te svačije omiljene detonatorke Tabithe Smith aka Boom Boom, a njihovo uključivanje u ekipu koju nominalno na terenu predvodi Iljana Raspućin a iz pozadine menidžuje Xi’an Coy Manh služi kao jedan od ranih signala da ovo neće biti tek još jedna New Mutants priča.

Rosenberg zatim likove provlači kroz iznenađujuće inventivne scenarije čiju prirodu ne treba spojlovati u ovakvom prikazu, a koji ne samo da otkrivaju da nešto što je delovalo samo kao serija horor epizoda zapravo predstavlja veći i dublje preteći narativ, već i ozbiljno dovode u pitanje mentalnu izdržljivost protagonista. Rosenberg kao da sve vreme igra na razmeđi između ideja da su ovo i dalje mladi likovi koje nosi entuzijazam i mentalna otpornost karakteristična za mladost, ali i da su ovo likovi sa ogromnom kilometražom traume u svojim CV-jevima, nikada prihvaćeni od strane društva, uvek uhvaćeni u ratove koje nisu izazvali. Do kraja šeste epizode imamo posla i sa demonima iz pakla, ali i sa dobrim, starim rasizmom a Rosenberg likove ne štedi kao malo ko trenutno zaposlen u superherojskom stripu. Ovde ne pričam o fizičkim oštećenjima, da ne bude zabune, Dead Souls je strip koji se više bavi psihologijom i duhom i na njegovom kraju su njegovi protagonisti tako temeljito poraženi da stvari ne možemo nazvati nikako drugačije nego tragičnim. A opet, ta završnica ima snagu i eksplozivnost, iako su one uglavnom utemeljene na očaju i ovo je strip koji čitaoca ne ostavlja nezadovoljnim.

Sem naravno utoliko što je ovo očigledno tek prvi deo priče za koju nemamo nikakvu ideju kada će biti dalje ispričana. Mislim, klifhengeri su jedno, ali Marvel mora da zna i da smo na klifhengere kolektivno pristali onda kada su oni bili zalog za naše ponovno kupovanje magazina narednog meseca. Sa Dead Souls, pak, dobijamo majku svih klifhengera bez ikakve sugestije kada i da li će on biti ikada razrešen. I to sad frustrira ne zato što smo veštački navučeni da pitamo šta je bilo dalje već zato što je ovo, sasvim vidljivo, nezavršena priča sa dinamikom pripovedanja koja nas je svesno vodila do ove tačke, kulminirala i sada nam ne nudi razrešenje. Nezgodno.

No, videćemo. Pretpostavka je da Marvel i Rosenberg imaju nekakve ideje o tome šta će i kada dalje da se desi pa samo treba biti svetački strpljiv. U međuvremenu, da pohvalimo odličnog Kanađanina Adama Gorhama na olovkama i tušu koji fino kombinuje „indi“ senzibilitet primeren stripu o mladim osobama sa komplikovanom superherojskom pričom prepunom magije, demona, transformišućih robota… Gorham Warlocka crta odlično a to je uvek dobar test nečije zanatske svestranosti.

Da se na brzinu pozabavimo i trećim (mini)serijalom koga je Rosenberg u poslednjih nekoliko meseci uradio na temu mutanata, petodelnom ekstravagancom pod naslovom Multiple Man.

Poslednji put kada smo imali miniserijal o Jamieju Madroxu – mutantu čija je moć da može da pravi, često ekscentrične, duplikate samog sebe – to nas je odvalo u potpuno epski X-Factor serijal iz pera Petera Davida za koga i danas mnogi među nama misle da je jedan od najboljih X-Men stripova u ovom veku. Ovo napominjem jer je menadžment očekivanja važan: Rosenbergov Multiple Man nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa Davidovim urbanim noir maštarijama i umesto toga ovo je ekstravagantna, haotična gorkoslatka komedija o putovanju kroz vreme i vivisekcija lika čija je glavna karakteristika da je – više likova u jednom.

Naravno, Jamie Madrox je uvek i bio zanimljiv karakter za prikazivanje baš zbog toga što su njegovi duplikati uvek na neki način prenaglašavali neki od elemenata njegove ličnosti. Iznenađujuće dobro definisan lik (od strane Petera Davida pre svega, Claremont, koji ga je kreirao, ga nije ozbiljnije koristio), Madrox je uspevao da bude i poprište ozbiljnih (a često i komičnih) ljudskih drama, upravo na ime dramatičnih kontrasta i nedoslednosti u okviru iste osobe, umešno izvučenih na površinu korišćenjem motiva duplikata. No, Rosenberg ovde podiže uloge: Madrox je uostalom, umro tokom Inhumans vs. X-Men događaja, otrovan oblakom terigenske izmaglice i Rosenbergov strip se između ostalog bavi i pitanjem šta rade duplikati kada originala više nema.

Multiple Man je haotična, veoma džombasta vožnja koja uključuje mnogo putovanja kroz vreme, vremenskih paradoksa, vremenskih petlji i, razume se, alternativnih verzija istog lika. No, kako se ovde i radi o liku koji je definisan svojim proizvođenjem duplikata, bezbedno je reći da je haos podignut na treću potenciju.

Čime hoću da kažem i da je Multiple Man donekle konfuzan strip koji čitaoca tera da se zaista ozbiljno udubi u problematiku putovanja kroz vreme i promene istorije, ali ga onda sve vreme gurka u rebra i sipa frivolan humor na sve stane, ne bi li mu pokvario koncentraciju.

I to u određenom smislu dobro funkcioniše. Na kraju krajeva, mi prihvatamo da Madrox koga gledamo u ovom stripu nije „pravi“ Jamie Madrox već jedan od duplikata a što opravdava zaoštrenije komičnu karakterizaciju, ali treba imati na umu i da su ostali likovi u stripu uglavnom ugođeni sa ovim tonom, uključujući Hanka McCoyja koji je ovde mnogo manje svečano-ozbiljni naučnik kako ga danas uglavnom prikazuju u X-Men stripovima, a mnogo više cinični dobacivač sa strane u brzom i bezobraznom sitkomu. No, Rosenberg ulaže pogolem trud da njegov Multiple Man komediju izbalansira sa tragedijom, kako već to u Marvelu valja da bude, pa je jurcanje kroz vremenske petlje i susretanje progresivno sve bizarnijih verzija Jamieja Madroxa zasnovano na jednoj nedvosmisleno tužnoj i pretećoj premisi a kraj koji dobijamo je takođe, pored sve apsurdističke komedije, koje likovi, uostalom i sami postaju svesni, zapravo prilično ozbiljan.

U drugom smislu, ovo jeste strip koji čitaoca gotovo bez rezerve ima da zbuni. Putovanje kroz vreme sa jedne strane i multiple verzije istog lika sa druge su svaki za sebe motivi koji su već priličan izazov za praćenje, a ovako iskombinovani praktično zazivaju konfuziju. Srećom, ovo je konfuzija u kojoj scenarista shvata da će čitalac verovatno biti pogubljen do kraja pete epizode i da neće, bez vraćanja nazad, shvatiti šta se tu u stvari dešava – da ne pominjem obilnu količinu rupa u zapletu koje naprosto nisu dovoljno objašnjene – pa je uložen dodatni napor da scene i set pisovi budu zadovoljavajući sami za sebe i vođeni dobrim tempom. Tako je ovo strip koji možete voleti „na komad“ čak i ako još uvek niste sigurni šta se to tačno u njemu dogodilo. Opet, da ne bude da je to sad nekakav suvi genije na delu, Rosenberg je više pronašao najbolju prečicu iz zamršene situacije koju je sam napravio, nego što je uspeo da je istinski razmrsi. Ali i to treba znati i pet epizoda ovog serijala je taman prava mera da frivolni humor i haotično pripovedanje ne počnu da ozbiljno zamaraju čitaoca. Sad kad je Madrox, na neki način, opet među nama se svakako lakše diše, a pošto je Rosenberg očigledno pokazao da mu ni drugi članovi X-Factor nisu strani, možda jednom u budućnosti vidimo i novi X-Factor serijal?

Crtež Andyja MacDonalda je, primereno priči, bučan, na momente prljav ali, srećom ne i vizuelno nerazumljiv pa je sva konfuzija koja za vreme čitanja nastaje pre svega posledica scenarija a ne problema sa crtežom. Što je svakako važno znati u medijumu koji je ipak vizuelni.

Drugde sam već pominjao relansirani serijal Exiles koga u ovoj, najnovijoj inkarnaciji piše Saladin Ahmed i mada su Exiles uvek bili u najboljem slučaju tangencijalno vezani za mutantske stripove i X-Men, ova verzija, tekući serijal koji je za sada dobacio do deset epizoda i čini se da ima snage da ide i dalje, je svakako najmanje „mutantski“ od svih. No, kako se u ovome što pišem vodim pre svega osećajem a mnogo manje naukom, tako mislim i da je red da se kratko osvrnemo na Exiles. Pogotovo što je ovo zabavan strip.

Dakle, „normalna“ postavka Exiles je da je u pitanju grupa X-Men likova sakupljena iz različitih alternativnih univerzuma koja luta kroz vreme i multiverzum i upada u avanture obično vezane za popravljanje „pokvarenih realnosti“, a sve uz nadgledanje i podršku Watchera, tog Marvelovog lika čiji je zadatak da posmatra, beleži ali da se ne meša u sudbinu kosmosa. E, sad, pošto je Uatu, Watcher zadužen za „naš“ deo kosmosa već par godina mrtav (čitali ste Original Sin, sigurno, i nije vam bilo lako), ovo mora da bude malo drugačiji strip.

Ahmedova verzija se zapravo ne razlikuje od ovog predloška naročito radikalno osim što je na neki način dobronamerno i sa puno ljubavi parodira. Glavno odstupanje je svakako u tome što se ovde manje-više napušta neka prirodna veza sa X-Men time što ovaj tim ima maltene samo simbolično mutantsko prisustvo. Blink, koja je jedan od osnivača ovog tima je ovde jedina spona sa originalnim Exiles (neki od drugih likova će se pojaviti u prolazu) a novi tim pored nje ima samo još jednog mutanta u liku crtanofilmovske verzije Wolverinea koji dolazi iz univerzuma gde su svi likovi praktično deca, a „avanture“ u koje upadaju se sve odvijaju na igralištu. Wolvie je, naravno, najradikalnije različit lik od svog originalnog predloška i dobar pokazatelj u kom smeru ide Ahmedov pogled na Exiles. Konkretno, ova verzija otvrdlog antiheroja koji će uvek da se potuče a i da ubije kad baš mora, je mala, plašljiva i plačljiva i strip svesno ponavlja motiv Wolviejeve zgroženosti nasiljem koje se događa u superherojskom biznisu, pa i neshvatanja koncepta ubijanja i smrti. Ovo je svakako malo on-d-nouz satira superherojštine generalno i Wolverinea partikularno ali Ahmeda i ne treba optuživati da se trudi da bude suptilan. Ostali likovi u timu nemaju veze sa mutantima i Valkira (dosta slična onoj iz MCU) i mladi Kang Osvajač su svaki na svoj način radikalno suprotne verzije svojih originalnih predložaka. Tim zaokružuje ostarela, otvrdla verzija aktuelne Ms. Marvel, Kamale Khan i sa njom Ahmed gleda da tonu ovog serijala doda malo gravitasa, sugerišući tragične životne priče i kataklizmične alternativne istorije.

Exiles je i originalno nastao kao razrađeniji What if… serijal, dakle, What if… samo sa kontinuitetom pa je Ahmedova varijanta praktično isto to, apdejtovana za sadašnji trenutak. Umesto Watchera, na mesecu Exilesima pomaže Unseen (a koga smo u prošlom životu znali kao, jelte, Nicka Furyja), alternativna verzija Peggy Karter je u svojoj vremenskoj liniji postala Kapetan Amerika a njen Baki je u ovoj verziji Beki, drčna irska devojčica koja je k tome još i lezbijski nastrojena pa odlepi kada upozna Valkiru… Ahmed sa ovim stripom kao da nema neki veliki plan u smislu artikulisanog iskaza ili teze, ali koristi sve njegove alatke da ispriča dinamične, zabavne priče o naopako sastavljenoj grupi heroja koja jurca po multiverzumu i, uprkos uvek nemogućim izgledima, nekako rešava stvar. Njegova misija u ovom stripu je, za sada bi se reklo, više da se bavi zabavnim What if… scenarijima u kojima Exilesi imaju prilike i da se uz alternativnu verziju Thinga iz Fantastične četvorke – koji je ovde gusarski kapetan – bore protiv trgovaca robljem, ali i da mlate alternativnog Red Skulla i naciste (alternativne naciste? Ako je Ahmedu i pala na pamet šala sa alt rightom, nije je napravio, čime je pokazao da se barem u nečemu uzdržava. Šteta što JA nemam tu vrstu uzdržanosti.), sve napravljeno da bude zabavno i lepršavo, a da se uz to provuče i malo karakternih momenata.

I to za sada uglavnom sasvim dobro funkcioniše, pogotovo uzimajući u obzir da je ovo mogao da ispadne veoma ciničan strip čija bi What if… komponenta bila kalkulantska a karakterni momenti prenaglašeno politizirani, no, velike zasluge za kvalitet stripa moraju se pripisati izvanrednom Javieru Rodriguezu čiji sam crtež već izuzetno pohvalio na drugom topiku ali ne škodi da se ponovi kako Rodriguez uspeva da uradi nešto što deluje skoro nemoguće: da kroz gomile sitnih panela-u-panelu i neverovatno bučne i detaljne table ne ostavi utisak košmarne komplikovanosti već samo jake energije kroz koju čitaočevo oko biva vođeno prirodnom putanjom. Za strip čija je jedna od glavnih komponenti manipulacija vremenom, Rodriguez je veoma sigurno demonstrira na svojim impresivnim spleš stranama a vibrantni kolor koga isporučuje promenljiva ekipa kolorista (Rodriguez među njima) još više podcrtava užurbanu ali pozitivnu energiju ovog stripa. I drugi crtači koji su ovde uskakali su bili dobri ali Rodriguez je toliko važan za identitet ovog Exiles da pozdravljam što Marvel, čini se, bar za ovu priliku prepoznaje da je važno držati se jednog crtača na serijalu što je više moguće.

Jedan od meni najinteresantnijih momenata u Marvelu ove godine bio je povratak Gail Simone u njihove redove posle podosta vremena. Simoneova, naravno, kao iskusan frilenser, trenutno piše i za DC i za Dynamite, ali kao žena koja je ostavila neizbrisiv i važan trag na Deadpoolu, ona je za mene veoma značajna kad god se očeše o bilo šta što ima veze sa mutantima. Ovog puta smo, čak, imali mnogo sreće, bog nas pogledao i Simone je uzela da piše Domino, prvi ikada tekući serijal sa mutantskom plaćenicom u glavnoj ulozi.

Naravno, mnogi misle da je Marvelova politika u ovom trenutku da kad god je to moguće stripove o ženama pišu žene, stripove o manjinama pišu manjine itd. ali to naravno niti je tako jednostavno, niti je, uostalom tačno. No, dobro je videti sve više žena i među crtačima (koloristima, autorima naslovnih strana) i među scenaristima, a Simone, kao originalni ženski glas u strip-zajednici, čak i pre nego što je počela da profesionalno piše, je praktično prirodan izbor za pisanje lika koji epizomizira arhetip jake-žene-sa-nekim-personalnim-problemima.

Hoću reći, Domino na neki način ima dosta srodnosti sa Deadpoolom: oboje su plaćenici, oboje žive praktično izvan mutantske zajednice (osim što Deadpool, jelte, i nije mutant, mada se pravi) i oboje imaju sopstveni moralni kod koji je značajno rastegljiviji od uobičajenog superherojskog standarda, pogotovo u „ne ubij“ sekciji. Takođe, a ovo je u stvari možda i najbitnije: Domino je, kao i Deadpool, započela kao lik u tuđim stripovima, pa napredovala do pouzdanog igrača sa klupe i neregularne članice nekolikih timova, a sve bez razrađenijeg sopstvenog narativa o poreklu i karakteru. Za Deadpoola smo videli kako su se stvari razvile, pogotovo poslednjih deset godina, pretvorivši nekadašnju parodiju na Deathstrokea u jedan od najvišeslojnijih likova u Marvelu u ovom momentu. Sa tekućim Domino serijalom, Simone nastoji da uradi nešto slično: da liku Neene Thurman da više dubine, ukorenjenost u kanonskoj prošlosti (u kojoj se, za sada ne pominje njen neuspeli brak) i jedan izgrađeniji odnos sa ostatkom superherojske – ne čak ni nužno samo mutantske – zajednice.

I ovo je utoliko zanimljiv strip jer Domino konačno dobija mesto na centru pozornice, ali i strip sa očiglednim problemima koje treba prevazići jer, nagađate, Domino nikada nije bila zaista zamišljena kao lik sa bogatim unutrašnjim životom i dubinom karaktera. No, ako su stvari funkcionisale kod Deadpoola, proradiće valjda i kod Domino.

Glavna stvar koju Simone radi u ovom stripu je da pokaže Neenu kao osobu koja nikada nije zaista prevazišla traumu. Štaviše, prva priča se direktno bavi PTSP-om i poljuljanim shvatanjem sopstvenog identiteta koji uz njega može da dođe i ovo je sa jedne strane sasvim u skladu sa pisanjem o Marvelovim mutantima pa i drugim superherojima uopšte: mnogi od njih su zapravo bazirali svoje životne priče upravo na prevazilaženju traume. Ali sa druge strane, Simone ovde igra na oštrici noža jer je stalno u opasnosti da nam se lik koga volimo razotkrije kao osoba dezorijentisana u društvu, sklona samosažaljenju i izolaciji. A ko želi da čita takav strip?

Osnovni pokretač prve priče je zaplet koji se tiče Neeninih mutantskih moći – a njena moć je da „ima sreće“ – i direktno je uvezan sa njenim detinjstvom o kome kroz opširne flešbekove dobijamo mnogo više informacija nego ikada pre, i Simone na zanimljiv način ispituje odnos i tenzije između onih koji u životu „imaju sreće“ i onih koji je u životu nemaju pa ih ovo ispunjava resantimanom. Diskurs o privilegovanosti u zapadnom društvu je nikad prisutniji nego danas i Simoneova umešno koristi mutante kao alatke da se u njega uključi. Ispostavlja se, naime, da je Domino tek jedan deo para mutanata (koji se čak nije ni poznavao kad su bili deca) povezanih svojim mutacijama na kosmički ciničan način: kad god bi kod Neene proradila njena moć, spasavajući je smrti ili teških povreda, kod drugog mutanta bi se ovo odrazilo nekakvom povredom ili teškim narušavanjem zdravlja. A, iako sama Neena nad ovim nije imala, niti i danas ima stvarnu kontrolu, ovaj mutant je, možda i prirodno, krivi za sve nedaće koje su ga zadesile. I onda imamo osnov za priču o osveti.

Simone ovde svoju protagonistkinju pokazuje kao nekoga ko se celog života oslanjao na svojstvo koje nije kontrolisao, niti je mnogo o njemu razmišljao i Neenina putanja kroz prvu priču se upravo tiče prepoznavanja svoje privilegovanosti, ali, a ovo je važno, ovo nije puka politički-korektna „check your privilege“ skaska već narativ o sazrevanju lika koji uviđa da je privilegija istovremeno i obaveza, makar ukoliko želite da se smatrate delom društva.

Ovo je, pak, drugi važan element tekućeg Domino serijala – Neena jeste možda ranije bila timski igrač ali nije bila lik koji ima porodicu i prijatelje. Simone joj ovde daje tim koga je sama Domino sastavila, ali i lične prijatelje do kojih joj je stalo i kojima je stalo do nje i ovo ima skoro terapijski ton tokom celog stripa: Domino razume ne samo da svoje traume niko ne može da nosi sam, nego i da je vezivanje za ljude, pogotovo kada ste mutantski plaćenik, rizik na svim zamislivim nivoima. Ali, onda ona ovaj rizik preuzima jer joj je jasno da je bez prijatelja oko sebe slabija nego što želi da bude.

Pomalo je neobičan, doduše izbor likova koje Simone uvodi u ovu priču i dve Neenine najbolje prijateljice su C-listeri (Outlaw iz Simoneinog Deadpoola i Diamondback, nekadašnja devojka Kapetana Amerike). Ideja je, svakako da su ovo likovi sa dovoljno malim istorijama da se mogu razviti i iskoristiti tako da podupru protagonistkinju na željeni način i ovo za sada sasvim okej radi, sem ako niste pripadnik (mikroskopske) manjine koja će se buniti da se ova verzija Diamondbacka ne ponaša u skladu sa kanonom. Ako jeste, saosećamo, naravno, al stisnite zube i trpite.

Ovaj ansambl funkcioniše sasvim dobro, dopunjen mutantskim menjačem oblika Adelbertom Greywingom koji služi kao komični predah i za sada nema neku veću ulogu u stripu, no Simone se vidno trudi da čitaoce privuče solidno visokoprofilnim kameo-pojavljivanjima, pa posle Deadpoola i Spider-mana koji su praktično neizbežni (Wolverine je još „zvanično“ mrtav), poveliku ulogu ovde dobija i Shang Chi. Majstor kung fua ne samo da pomaže Domino da razreši dileme oko svoje moći i stavi svoj PTSP pod kontrolu već i služi kao (polukomični) erotski neksus Neeninih interesovanja i mada je ovo možda šala koja traje predugo, svakako je osvežavajuće dobiti „ženski pogled“ u superherojskom stripu, tradicionalnom uporištu muškog, jelte, pogleda.

Skoro da ne treba ni da se kaže da Simone ovo piše brzo, lepršavo i duhovito – na kraju krajeva, žena je Deadpool veteran – pa strip lepo teče, ali ono na šta treba ukazati je da je napor uložen u „humanizaciju“ lika Domino možda bio i preteran. Uvidi u unutarnji život koje dobijamo kroz Neenin tok misli su skoro pa nepotrebni i Simone umesto da komentariše karakterne transformacije koje gledamo kao da oseća potrebu da ih objašnjava. Za likove poput Domino, koji su definisani svojom cool fasadom i devil may care stavom, otvaranje prozora u misli može da bude pogubno, pogotovo jer bi svakako bilo upečatljivije da Neeninu ranjivost i sumnju u sebe vidimo kroz njene postupke a ne da ih saznamo kroz unutarnji monolog. No, kako druga priča, nakon što se u prvoj priči razrešio origin story i sa njim vezana trauma, ide na drugu stranu i zapravo se bavi manje ličnom temom, tako i Domino i njen tim u njoj kao da su „proradili“ i definišu se onime što čine ili makar onime o čemu međusobno razgovaraju, manje nego onim što misle. I meni to vrlo prija, da ne pominjem da je Simone uspela da ubaci Morbiusa, Živog Vampira u ovu priču i da mu dobru ulogu i razrađenu karakterizaciju.

Španski crtač David Baldeón je veoma zanimljiv izbor za ovaj serijal, pogotovo što su naslovne strane radili Greg Land, Gang-Hyuk Lim i takoti „hiperrealisti“. Domino je i inače prilično seksualizovan lik a njene koleginice na naslovnim stranama poziraju u bikinijima i sa dubokim dekolteima prikazujući bujne obline, a što je, razume se, sasvim u neskladu sa scenarijem koji govori o ženama koje su pre svega profesionalci a onda i bliski prijatelji i koje, kada pročitate epizodu ili dve sigurno ne biste opisali koristeći reč „bimbo“. Baldeón zato, sa svojim blago karikaturalnim pristupom zapravo postiže daleko veći raspon karakterne izražajnosti i raspoloženja nego da je ovaj strip nekom nesrećom crtao (donekle rehabilitovani, ali ipak) Greg Land. Da me se ne shvati pogrešno, sviđa mi se kako je Land crtao Weapon X i Domino u njemu ali za ovaj strip Baldeón je mnogo bolji izbor, pogotovo sa svojim izuzetno dinamičnim akcionim scenama i odličnim spleš-kadrovima.

Domino je dobar, mada ne savršen tekući serijal o drugopozivcu koji treba da zasluži svoje mesto pod reflektorima i pokaže da nije večiti eye candy i pomoćni lik. Simone ima viziju, što je očigledno i egzekucija joj je uglavnom vrlo dobra – mada je podzaplet sa izdajnikom u timu tokom prve priče razrešen u jednoj rečenici u epilogu što… nije baš igra za medalju – a kako strip odmiče, reklo bi se da će se glavne teme obrađivati suptilnije i kroz radnju više nego kao što je do sada bilo, kroz obilnu refleksiju glavnog lika. To pozdravljam a Baldeónov crtež me bez rezervi svakog meseca vuče da se ovom stripu vraćam barem jednako koliko i Simone na scenarističkim dužnostima. To je dobro.

Toliko bismo, za danas, imali da kažemo o ovim stripovima. Za sledeći nastavak priče o mutantima i osvrte na Weapon H, Old Man Logana, X-23, Quicksilvera i, dakako, X-Men Red, zamolićemo vas da se nađemo na istom mestu!!!!!!

Pročitani stripovi: Roche Limit Clandestiny, The Beauty, Stringers i Outcast

Pročitao sam svih pet epizoda srednjeg dela serijala Roche Limit pod nazivom Roche Limit Clandestiny i utisci su mi, kao i nakon čitanja prvog dela Roche Limit triptiha ponešto blaži od onoga što se da pročitati po internetu.

Roche Limit je, inače, astronomski termin kojim se označava daljina na kojoj neko, jelte, nebesko telo, koje se nalazi u blizini drugog  velikog nebeskog tela, počinje da se raspada pod uticajem plimnih sila i formira prstenove oko tog, jelte, velikog nebeskog tela. Komplikovano, ali i garantovano da već naslovom ovaj serijal privuče pažnju publike koja voli da čita naučnu fantastiku sa „starinskim“ fokusom na astronomiju, komsonautiku, kolonizaciju drugih planeta itd. Još kada je internet krenuo da kolektivno uzdiše od slasti i hvali Roche Limit kao „SF serijal koji morate čitati“, bilo je jasno da se kolizija između mene i ovog Imageovog serijala nije još dugo mogla izbegavati.

Posle prvog serijala – Roche Limit: Anomalous – uzdržao sam se od javnog komentarisanja jer ni meni samom nije bilo najjasnije zašto mi se najnoviji serijal Michaela Morecija, scenariste koji je već imao određenog uspeha sa Hoax Hunters ili Burning Fields (ali i sa taj-inovima za Planetu majmuna) nije dopao onoliko koliko sam očekivao da mi se dopadne. Prvi deo Roche Limit bio je naučnofantastična skaska koja je kombinovala „tvrdu“ nauku sa putovanjem u svemir i kolonizacijom drugih svetova (welp, jednog drugog sveta) i palpičnu žanrovsku ekstrapolaciju ovih tema sa prikazivanjem društva koje se na tom drugom svetu razvija i deformiše, kupeći uticaje sa svih strana, od Laryja Nivena, pa do klasičnog noir detektivskog štiva, i sve zaokruživala interesantnim pogledom na ljudsku spiritualnost i to kako se ona menja prelaskom nekih prirodnih ili makar tradicionalnih granica ljudskog habitata. No, da li su mi likovi bili nedovoljno interesantni (spojler: jesu) ili šta je bilo, tek, originalni Roche Limit me je ostavio donekle nezadovoljenim…

Clandestiny je zato interesantan predlog jer mada se dešava hronološki nakon događaja iz prvog serijala, on sa njim ne deli ni likove ni narativni tok ni, reklo bi se, žanr. Clandestiny jeste priča o tome šta je bilo dalje ali je pričana iz drugog ugla sa osvetljavanjem novih elemenata te neke meta-pripovesti o ljudskom otkrivanju novog sveta i kako se to odrazilo na čovečanstvo i mada je s jedne strane ovo fokusiranija priča sa jasnijim odnosima i motivacijama likova, ona ne otkriva previše toga o misteriji koja je u središtu serijala. Naprosto, Moreci zna da treba da čitaocu pokaže  taman toliko da ga i dalje drži na udici ali da se prava otkrića valjaju čuvati za završni deo trilogije (koji kreće, mislim, u Aprilu) pa nam Clandestiny na kraju prikazuje samo da je to nešto što su ljudi pronašli tamo negde, na drugom kraju kosmosa, pretnja, sada već bez ikakve sumnje, ali se vešto usteže od toga da nam da mnogo detalja.

No, ovde je to možda primerenije načinu na koji je priča pričana. Anomalous je dosta radio na world-buildingu, objašnjavao kako su nove tehnologije promenile društvo i kako je promenjeno društvo koristilo nove i izmišljalo još novije tehnologije, dok se Clandestiny najviše bavi oprobanim horor-tropima prikazujući ekspediciju koja dolazi na planetu nakon što se na njoj dogodio extinction level incident a koja će zatim otkriti da su stvari i gore nego što bi se očekivalo.

Morecijeva boljka sa likovima koji ne uspevaju da – barem u meni – izazovu preterano duboku empatsku reakciju i ovde je prisutna i mada bi se možda moglo argumentovati  da u priči u kojoj je većina likova predviđena za odstrel još od prve strane i nema potrebe da se ide mnogo u njihovu razradu, rekao bih da je to i dalje najveći problem ovog stripa. Likovi za jednokratnu upotrebu od kojih sam neke mešao do samog kraja i od kojih ni jednog ne bih umeo da danas opišem sa više od jedne reči su nažalost očigledno slabija strana i ovog serijala koji sa druge strane ima sve interesantniju i sve uzbudljiviju pozadinsku priču. Misterija u njenom centru je sa Clandestiny produbljena na dobrodošlo preteći i jezovit način, pa ću sa interesovanjem čitati i treći deo, naravno, jer mislim i da je Morecijevo menjanje postave, vremenskog perioda u kome se priče dešavaju kao i žanrovskih naglasaka dobrodošao potez koji priči dopušta da bude pripovedana na elegantniji način nego što je to na početku sugerisano. S obzirom da je strip postigao toliki uspeh da je Moreci konačno napustio svoj stalni posao i otisnuo se u vode ful tajm pisanja stripova, verujem da će se u trećem Roche Limitu videti razlika. No, za sada, ovo je strip koji me privlači elementima sveta u kome se događa i zapletom, ali me i odbija kartonskim likovima (koji povremeno izgovaraju dobre dijaloge) i pomalo nezanimljivim crtežom. U ovom serijalu crtač je bio Kyle Charles ali njegov stil je dovoljno sličan prethodniku mu, Vicu Malhotri, da mogu slobodno da kažem kako su ovo korektno ali neupadljivo, pomalo dosadno nacrtani stripovi.

Sledeće što sam čitao je bio The Beauty, još jedan od novih Imageovih serijala koji je nastao nakon što je publika odlično reagovala na test-epizodu u sklopu Imageove Pilot Season inicijative,  izlazio u drugoj polovini prošle godine, završio svoju prvu priču šestim brojem, prošlog meseca, i sada se priprema za drugu priču koja bi trebalo da se nastavi u Maju. Reakcije na strip su do sada bile solidne pa će autori – relativno nepoznati Jeremy Haun i Jason Hurley (od kojih je ovaj prvi pored scenarističkih imao i crtačke dužnosti) – biti pojačan iskusnim Mikeom Huddlestonom koji će od Hauna preuzeti crtež.

The Beauty je solidno nacrtan strip, da tu ne bude zabune. Haun nije skršio neke granice medija svojim radom ali je odradio više nego korektan posao u stripu koji se događa mahom u sasvim savremenom urbanom mizanscenu sa gomilom sredovečnih ljudi koji izgledaju sasvim obično i svakodnevno. Hoću da kažem, nacrtati strip koji na grafičkoj ravni nema neke karakteristične elemente fantastičnog ili barem razobručeno maštovitog, je malo veći izazov nego što bi se na prvi pogled reklo. Poveliki broj crtača ulazi u stripove baš zato jer vole da puštaju mašti na volju, da crtaju fantastično, nemoguće, bajkovito itd. pa je rad na stripu koji se, naprotiv, trudi da izgleda kao, ajde da kažemo, prosečna epizoda nekog CSI spinofa (ili, čak, Mornaričkih istražitelja, za poseban nivo običnosti) sigurno zahtevao ozbiljnu disciplinu na strani autora.

Elem, The Beauty je u načelu naučnofantastična priča ali definitivno bliža savremenom američkom televizijskom serijskom programu nego razularenoj (i vizuelno raskošnoj) naučnoj fantastici kakvu barem ja intuitivno vezujem za strip-medij (ili barem njegov Heavy Metal legat). U centru zapleta je najnovija (fiktivna, jelte) polno prenosiva infekcija koja hara svetom (koji je i ovde, konvinijentli, sažet na severnoamerički kontinent) a koja se od drugih dosadašnjih infekcija razlikuje po jednoj bitnoj karakteristici. Naime, njene posledice, barem koliko prost narod ume da vidi, su da postajete lepši – crte lica vam postaju pravilnije, skelet, muskulatura, kvalitet kože i kose se poboljšavaju i generalno ovo objašnjava zašto ne samo da se na ulicama ne vide masovne demonstracije obolelih koji traže da Vučić nešto uradi i da SZO nađe lek, nego i zašto povelik broj ljudi zapravo aktivno traži zaraženog seksualnog partnera da od njega pokupi dobroćudnu i, neki bi rekli, blagoslovenu infekciju.

Ovo deluje kao interesantna podloga za priču koja bi mogla da ode na mnogo strana – svakako u smeru farse, socijalne drame, filozofskog romana, pogotovo kada imamo pred sobom u direktnom prenosu epidemijsko širenje virusa Zika itd. – ali se Haun i Hurley odlučuju za uže žanrovski pristup pa je ovo neka vrsta prokletstva umotanog u blagoslov. Blagoslov se sastoji u tome da je The Beauty u svojoj prvoj priči jedna solidno vođena, mada izuzetno predvidiva, pripovest o policijskim detektivima koji rade na rasvetljivanju u početku zbunjujućih smrtnih slučajeva na javnim mestima, da bi se posle istraga razvila u nešto ličnije, razotkrila misterija koja ide mnogo dublje u strukture društva nego što bi se na početku reklo i na kraju dovela do toga da protagonisti moraju da donesu teške odluke koje bi od njih mogle da učine heroje ili zločince u očima budućih istoričara. Prokletstvo je, pak u tome što smo takvih priča, hvala Alahu, do sada čitali i gledali toliko mnogo da vrlo brzo postajemo svesni da The Beauty u najvećem delu samo prati žanrovski formular a da je infekcija u osnovi zapleta zapravo nebitna za razvoj priče, ne donosi joj nikakvu diferenciju specifiku i mogla bi biti zamenjena maltene bilo kojim drugim generičkim mekgafinom – piramidalnom šemom, telefonskom aplikacijom, novom vakcinom protiv AIDS-a itd. – a da se u stripu ništa značajno ne promeni.

Nije to sada neki OGROMAN greh jer je The Beauty dobro vođen akcioni triler sa pristojnim likovima (recimo sa lezbijskom doktorkom koja je istovremeno dobra supruga i majka a čija seksualna orijentacija nije važna za zaplet i samo umešno humanizuje njen lik) i dovoljno kripi negativcem da nam finalni okršaj bude katarzično prijatan. Ako se od ovog stripa ne očekuje neka specijalna originalnost u obradi teme (na pamet mi je više puta pao Dischov pola veka stari kultni roman Logor koncentracije kao primer te originalnosti i smelosti u obradi teme) i raspoloženi ste za generički ali korektan akcioni triler, nećete pogrešiti u izboru.

Pročitao sam i Stringers, petodelni miniserijal Oni Pressa koji je izlazio od Avgusta do Decembra prošle godine i u njemu sam možda i malo neumereno uživao. Oni Press je poslednjih godina imao luksuz da može da bira šta će da izdaje, uzevši u obzir kakav su uspeh postigli sa Scottom Pilgrimom, pa su išli na značajno manji broj serijala od onoga što izdaju, recimo, Image ili Dark Horse ili Dynamite, ali su i bili u stanju da autorima pruže prilično dobre uslove. Cullen Bunn je, recimo sa svojim Sixth Gun odradio ozbiljan posao a tu su i Letter 44, Bunker, Bad Machinery pa i papirna izdanja kultnog web stripa Diesel Sweeties.

Stringers je, pak, primer kako autor koji već ima ozbiljnu reputaciju u industriji (i to ne samo stripovskoj) može da uskoči, napravi jedan mali, konceptualno skroman  projekat a da to bude spakovano u visokooktansku, izuzetno zabavnu petodelnu priču koja nema pretenzija da bude nekakva visokoparna filozofija niti nova stvar o kojoj će ceo internet pričati bar dve-tri nedelje, ali  će znati šta tačno treba da uradi kako bi čitaocu ostavila odličan ukus u ustima nakon konzumacije.

Za razliku od goreopisanog The Beauty, recimo, koji se maksimalno oslanja na komunikaciju sa publikom (i silne hashtag i image macro kampanje po internetu), Stringers je primer žanrovskog stripa koji izuzetno dobro prati formu tog žanra (opet nekakav akcioni triler, recimo) ali onda puki formalizam nadilazi suvim kvalitetom izrade.

Možda nije trebalo da se iznenadim koiko je Stringers dobro napisan strip jer, na kraju krajeva, Marc Guggenheim je čovek koga sam i sam (doduše u pismu Marvelu kojim sam ga napadao za uvredljivo plitke političke opservacije u Amazing Spider-manu) opisao kao jednog od meni najomiljenijih autora u savremenom američkom stripu. Dobro, možda sam bio malo prenaglašeno  fin da bi time moje kritike delovale dobronamerno (kakve i jesu bile), jer Guggenheimov Spider-man već nije bio tako dobar kako su mu bili dobri Blade i Wolverine par godina ranije, ali stoji da sam u njegovim ranim Marvel radovima veoma uživao i da se u njima videla ta neka zanatska istesanost koju su superherojskom stripu doneli ljudi sa televizijskim iskustvom (Gage, Guggenheim, Kreisberg, Krull, Starr…). Nakon Marvela, Guggenheim je radio svašta u strip-industriji, ali Stringers je jedan od najsvežijih i najenergičnijih radova koje je isporučio u poslednjih nekoliko godina i to možda ima veze i sa činjenicom da se ova ideja krčkala u Guggenheimovoj mašti (i, kaže on, u formi skice i na njegovom harddisku) čitavih deset godina. Naime, vozeći se jednog dana na posao (u vreme dok mu je posao bilo pisanje CSI Miami), Guggenheim je na radiju slušao reportažu o frilens video-žurnalistima u Los Anđelesu koji krstare megalopolisom sa svojim kamerama, čekaju vesti da se dogode i zatim jure da ih prodaju nekoj od lokalnih televizijskih stanica pre nego što to učini konkurencija. Ovo mu se učinilo kao dobra ostavka za strip, ali je trebalo prvo da reputaciju stekne u Marvelu, odradi naučnofantastični Resurrection za Oni Press pa da nekako i Stringers dođu na red.

I dobro je da jesu. Guggenheim ovde zvuči strastvenije i zainteresovanije za strip nego što je bio dugo vremena unazad, Stringers su puni sočnog jezika, britkih dijaloga i likova koji imaju u sebi životnost (dakle, strasti, mane, vrline, smisao za humor, trenutke grozne malodušnosti…) i čije su motivacije jasne i relatabilne. Za razliku od dva goreopisana Image serijala, Stringers deluju kao posve zaokružena pripovest koja ne mora da se oslanja ni na prozne dodatke da bi čitaocu lepše dočarala svet u kome se događa, niti se u njoj žanrovske kulise vide tako izraženo da imate utisak da čitate pokazni primer iz škole za scenariste. Opet, Guggenheim ovde ni ne pokušava da pobegne od žanra, naprotiv, on u njemu uživa, držeći master klas iz pisanja dijaloga i karakterizacije likova kroz te iste dijaloge i njihove radnje. Svakako, ovaj strip deluje „obično“ jer se ne bavi nikakvim fantastičnim ili spekulativnim konceptima a njegovi su likovi zbilja takvi da pomislimo kako i sami poznajemo takve ljude, no to je samo varka kakvu su sposobne da izvedu tek najbolje zanatlije među scenaristima. Guggenheim ovde uzima likove koji deluju obično da bi ih zatim stavio u situacije gde moraju da prevaziđu sebe, gde moraju stići, uteći, na strašnom mestu postojati, preispitati svoje motivacije i lojalnosti pa onda do kraja balade i biti značajno promenjeni, možda zreliji. Ovo je primer kako se piše akcioni triler u kome se ljudska priroda i snaga ljudskog duha analiziraju kroz radnju, međuigru motivacije i reakcija sveta na akcije i završavaju na mestu koje nema potrebu da poseže za eksplikativnim monolozima ne bi li bilo sigurno da je napravilo svoju poentu. Stringers su me u tom smislu podsetili na veštinu sa kojom je pričana priča u Breaking Bad i mada ovde nemamo na meniju taj nivo nihilizma i mračnog humora, paralele u veštom odmotavanju radnje i građenju likova su legitimne.

Opet, Stringers je samo jedna priča sa mnogo manjim posledicama po svet i likove (i, pošteno je reći, i manjim ambicijama) od Gilliganovog magnum opusa, ali je to jedna kompaktna, energična i izuzetno zabavna priča koja govori o stvarnim ljudima sa stvarnim motivacijama i životnim dilemama i razradom koja deluje prirodno i logično.

Guggenheimov partner u zločinu ovde je Justin Greenwood koji je sa njim već sarađivao na Resurrection. Greenwood je iskusni profesionalac sa nizom uspešnih visokoprofilnih serijala za Oni i Image (Fuse, Stumptown, Masks & Mobsters…), ali staviti njega na Stringers je bio potez suvog genija. Greenwoodovi stilizovani, skoro karikaturalni likovi savršeno pristaju pitoresknom Guggenheimovom pisanju i energiji radnje i dijaloga, dok je njegov kinetički crtež akcije, jurnjave, pucnjave i tuče perfektan za strip koji se u velikom delu sastoji iz scena potere.

Ustežem se da kažem da je Stringers „remek delo“ najpre jer je jasno da su i sami autori tek išli na to da se zabave i naprave kvalitetan žanrovski rad, ali je ovo svakako strip na kome treba učiti kako se žanr radi pa da to bude memorabilno i vrhunski zabavno. Veoma se nadam da će Oni Press i Guggenheim / Greenwood u svemu naći računicu da se ovo ako ne već pretvori u tekući serijal a ono makar dogradi još po nekim minijem u skoroj budućnosti.

Konačno, pročitao sam i svih do sada dostupnih petnaest epizoda serijala Outcast Roberta Kirkmana i Paula Azacete, stripa koji je verovatno imao NEXT BIG THING ispisan slovima veličine ega prosečnog holividskog studio-egzeka još na prvoj strani prve ruke scenarija.

Naravno, Kirkman je veliki strip autor, jedan od svakako najvažnijih američkih strip-scenarista poslednjih deceniju i kusur i čovek koji je sopstvenim primerom pokazao kako je i pored očiglednog kapaciteta da se radi i za velike korporacije (Ultimate X-Men, Irredeemable Ant-Man, Marvel Team-Up) ne samo moguće nego i najbolje raditi sam za sebe, kreirati sopstvene fiktivne svetove a zatim na njima graditi uspešnu medijsku karijeru. I, hm, imperiju? Nije uopšte preterano reći da je Image Comics neverovatno izrastao nakon što je Kirkman postao jedan od ključnih ljudi u upravi firme i da to nije bilo samo na ime uspeha koji je televizijska adaptacija The Walking Dead postigla.

Kirkman je, naravno sa The Walking Dead kreirao modernu zombi-epopeju kada se mislilo da je ovaj podžanr horora osuđen samo na trećerazredne eksploatacije po b-filmovima i u stripovima manje uspešnih izdavača, a sa Invincible izvanredno uspešan i dugovečan nezavisni superherojski serijal i mada ove stripove i dalje posvećeno radi, sa novim serijalima koje započinje on pokazuje da je svestan potencijala za inter-medijski krosover i kreiranje novih kamena-međaša savremene popularne kulture. Svojevremeno sam pisao pohvale serijalu Thief of Thieves gde je Kirkman osmislio generalni koncept a zatim uposlio neke od najboljih kolega-scenarista da pišu pojedinačne priče, ali Outcast je prvi veliki projekat posle televizijskog uspeha The Walking Dead koga Kirkman sam piše i deluje kao vrlo lična i, čak, intimna pripovest koja tvrdi žanrovski okvir koristi da se bavi nekim duboko ljudskim temama. Da li je ovo Kirkmanov pokušaj da napiše „veliki američki roman“? Otkud znam, ne znam ni da li je takva ambicija uopšte još uvek aktuelna ali je očigledno koliko je Outcast pisan ozbiljno, čak pomalo svečano.

Ovim se ne želi reći da je kod Kirkmana do sada sve bila zabava i šala pa se sada uozbiljio, verujem da će se većina čitalaca složiti da je uspeh stripa The Walking Dead utemeljen najpre na tome što je ovo bio rad koji se u moru eksploatacija izdvojio baš tim ozbiljnim pristupom temi i likovima. Ali Outcast je primetnih nekoliko koraka dalje u smeru „uozbiljavanja“ diskursa utoliko što je ovo strip sa jako mnogo atmosfere i srazmerno malo akcije, jako mnogo refleksije likova a srazmerno malo odmotavanja radnje u pravcu razotkrivanja onostranih temelja njenog zapleta.

Outcast je, najjednostavnije – i verovatno pogrešno – rečeno, strip koji govori o demonskoj posednutosti i paru neočekivanih partnera koji pokušava da posednutim ljudima pomogne. Naravno, ovakav opis ne uspeva da proda ni trunku onoga zbog čega je Outcast stvarno zanimljiv i sugeriše da je ovo tek puka savremenija varijanta Exorcista. I ne treba kriti da određeni zajednički motivi postoje i da Kirkman svakako voli da se poigra likom sveštenika koji suočen sa onim što doživljava kao nepobitni materijalni dokaz postojanja đavola i demona (a na šta njegov pastir i dalje dosledno ćuti) počinje da sumnja u sebe i svoju veru, ali ovo je samo delić zapleta Outcasta.

I zapravo, primamljivost Outcasta je velikim delom u tome što je veoma očigledno, ali za sada nikako i eksplicitno objašnjeno da ovde nemamo posla sa prostim demonskim posedanjem, svakako ne na način na koji ga doživljava katolička crkva, da entiteti sa kojima se protagonisti susreću sebe ne doživljavaju kao demone, da uobičajene hrišćanske tehnike egzorcizma zapravo možda i ne rade… Ovo je jedna od retkih horor priča ili saspens priča uopšte koja sebi dopušta luksuz da likove uteruje u pogrešne hipoteze – zasnovane na tradicionalnim žanrovskim pravilima – i zatim ih pušta da dugo na osnovu tih pogrešnih teza rade, prikazujući njihove neuspehe i analize tih neuspeha, frustracije, sumnje i poraze, postepeno odmotavajući narativ tako da se posle petnaest epizoda čitalac zajedno sa likovima nalazi u stanju represivne konfuzije a da mu to (za razliku od likova) prija.

Outcast je ipak, najodličniji i zato što svoje likove shvata i tretira ozbiljno, kao ljudska bića sa ozbiljnim, stvarnim životnim problemima koji jesu neraskidivo vezani za natprirodna dešavanja u centru zapleta ali nemaju i jednostavna žanrovska rešenja. Outcast se ozbiljno unosi u motive porodičnog nasilja, pokazuje kako ljudi gube životnu motivaciju kada se suoče sa preprekama koje ne mogu da preskoče, često ni da objasne i način na koji Kirkman i Azaceta ovo pričaju je veoma različit od onoga što biste inače videli u jednom (nominalno) horor stripu. Razume se, Kirkman je još pre izlaska prvog broja prava na televizijsku adaptaciju prodao Cinemaxu pa se „televizijski“ pristup pripovedanju nimalo stidljivo vidi u svakoj epizodi stripa. Iako se i Outcast nakon izlaska šest mesečnih svesaka izdaje i u formi kolekcije, ovaj strip nije razdeljen na „priče“ već sve vreme priča jedan kontinuiran narativ, ali ono što meni u okviru svake epizode najviše privlači pažnju je korišćenje dekompresije da se sugeriše atmosfera i psihološko stanje likova. Kirkman i Azaceta ovde bez mnogo ustezanja idu na čitave table na kojima se ne događa ništa sem što vidimo likove zamišljene, potresene, tužne ili zapitane, na pozadini malih, tihih gradova ili nemih, praznih stanova, vidimo impresivne pejsaže ili igru svetla na zidovima. Ovo stripu daje jedan izrazito svečan emotivni okvir ali time i podvlači (srazmerno retke) scene dinamične akcije i nasilja koje služe kao žanrovska interpunkcija i momenti psihološke detonacije sve nakupljene napetosti i beznađa.

Ovde svakako treba istaći koliko je Paul Azaceta dobar crtač. Sećam se da mi je u oči upao još pre devet godina radeći miniserijal Potter’s Field sa Markom Waidom u vreme kada je Waid postao urednik u Boom!-u i kako sam raspamećen bio njegovim mračnim, a opet čistim i izražajnim stilom. Sa Outcast Azaceta je prevazišao sebe i uspeo da pored izvanredno smirenog kolora Elizabeth Breitweiser i scenarija koji se velikim delom sastoji od ljudi koji stoje, pričaju ili ćute napravi strip koji hapsi pažnju svakom svojom tablom. Od izražajnosti likova (koji ne moraju da budu hipertrofirani u karakterizacijama da bi savršeno plasirali raspoloženja i namere) preko opojnih sub-urbanih i ruralnih panorama, do tih uznemirujućih scena akcije, strave, susreta sa onostranim, pretećih osmeha negativaca ili krvavih raspleta, Azaceta sve drži pod savršenom kontrolom i kreira jedan od vizuelno najupečatljivijih stripova na sceni u poslednje dve godine.

Da li imam zamerki na Outcast? Jednu, ali možda bitnu: ovo je jako spor strip. Dok sam ovo do sada hvalio u smislu uspostavljanja atmosfere i izbegavanja da se čitaocu serviraju laka i brza razrešenja, opet je i istina da je ovo strip u kome posle godinu i po dana izlaženja jedva da znamo nešto više o prirodi pretnje sa kojom se glavni junaci suočavaju. Verujem da je i Kirkman bio svestan ovoga kada je Outcast započeo in medias res pa je i dobar deo odmotavanja zapleta do sada išao unatrag, pokazujući stvari koje su se desile u prošlosti a koje su dovele do sadašnjeg stanja i sve je to legitimno. No, nije nelegitimno ni da se kaže kako opijenost kojom Outcast čitaoca drži na ime svog odmerenog tempa i atmosfere uvek ima potencijal da pređe i u frustraciju ako se autori malo zaigraju pa počnu previše da se izmiču onda kada taj isti čitalac poželi da već jednom dobije i po neki odgovor i definitivno razrešenje nekih elemenata zapleta.

No, Amerikanci kažu da dobre stvari dolaze onima koji ih čekaju. Outcast za sada jeste jedan od najbolje pričanih stripova u modernoj američkoj produkciji a likovi i zaplet su mu bez ikakve rezerve intrigantni. Desetodelna televizijska serija, koja uskoro počinje sa emitovanjem će, po Kirkmanovim rečima dodati još neke elemente zapleta pa će, nadam se i ona biti zanimljiva za gledanje. Za sada, preporučujem praćenje ovog stripa svim srcem. On ne daje odgovore brzo i lako ali je goto