Pošto sam onomad već zapretio, red je da pretnju i ispunim. Naime, Marvel je okončao neke X-Men serijale a započeo neke druge. Notabilno, od prošle nedelje ponovo izlazi Uncanny X-Men, najstariji, najvažniji, najtradicionalniji X-serijal i mada je reakcija na internetu uglavnom rejndžovala od uzdržane razočaranosti do agresivnog neprijateljstva, ovo je svejedno vrlo dobar trenutak da podvučemo crtu i pogledamo na šta je ličila recentna produkcija u mutantskom krilu Marvelovog univerzuma i šta sve to znači za ulazak u novu eru u kojoj će Uncanny X-Men izlaziti jednom nedeljno, napisan i nacrtan, na smenu, od strane čitavog krda vrlo reputabilnih autora. Da ne zaboravimo, naravno, Marvel je ovakve stvari radio već mnogo puta u prošlosti (relansiranje Amazing Spider-mana sa Brand New Day, recimo) i retko su rezultati bili fenomenalni. Utisak je da je „kuća ideja“ u ovom trenutku okraćala upravo sa idejama pa gleda preko plota za inspiraciju. Videvši, valjda, kako u DC-ju pljušte pohvale za Batmana koga Tom King na mišiće izbacuje na svake dve nedelje (uz strašne napore mnogo crtača), ovde su pomislili da će mudar potez biti da se stvari još intenziviraju i da se Uncanny X-Men privoli nedeljnom tempu izlaženja. Naravno, ovo je promašaj teme (koju su, uzgred, u Marvelu mnogo bolje pogodili sa dvonedeljnim tempom izlaženja novog i veoma solidnog Amazing Spider-man) i neka vrsta razmetljive trke u naoružanju tamo gde bi čitalac, cenim, više voleo nadmetanje u kvalitetu, ali, hajde, o Uncanny X-Men ćemo pisati kad dođe vreme. Sada je, pak, vreme da se osvrnemo na druge mutantske naslove od kojih su se neki završili a neki još traju.
Za početak, razume se, najvažnije je da vidimo kako su se završili X-Men Gold i X-Men Blue, dva tekuća serijala lansirana 2017. godine a koji su, svojim dvonedeljnim tempom izlaženja bili namerni da popune prazninu notabilno odsutnog Uncanny X-Men magazina i svaki na svoj način polako uvedu X-Men u neke „normalnije“ tokove nakon nekoliko godina prilično divljeg meandriranja.
Naravno, konstanta X-Men je vazda bilo to da se u njima uvek sve menja i da su postava, mesto i vreme radnje, ali i teme podložni stalnoj, heh, mutaciji, no uzimajući čak i to u obzir, od 2012. godine na ovamo, bilo je jasno da tu duvaju novi vetrovi. Rokade u uredničkim foteljama, Marvelovo agresivno insistiranje na tome da se X-Men gurnu u drugi plan za račun Inhumansa koji je trebalo da budu njihova zamena, Brian Bendis koji je započeo divlje inventivan rad na dva paralelna X-Men serijala, samo da bi se pokazalo da nema pojma kako da ih završi, sve se to osećalo u sledećih nekoliko godina, sa dobrim scenaristima (Lemire, Bunn, Hopeless…) koji su se rvali sa zapletima koji su im se svako malo otimali kontroli. Sukob Inhumansa i X-Men, pogibije i promene status kvoa za neke važne likove, sve je to, na kraju dana malko i iritiralo deo publike pa je podvlačenje crte i lansiranje X-Men Gold i X-Men Blue serijala u isto vreme bio način da se stvari malo dovedu u red a pojedinim segmentima čitalaštva da upravo ono što žele.
X-Men Gold je, u tom smislu bio onaj „sržni“ magazin, Uncanny-X-Men-pod-drugim-imenom, namenjen ljudima koji pamte generalnu formu X-Men iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, a nisu sasvim ap-tu-dejt sa tim nekim modernim razvojem situacije i bizarnim idejama vezanim za putovanje kroz vreme, alternativne verzije poznatih likova i sve te druge ideje koje su Bendis i drugi poubacivali u blender poslednjih nekoliko godina. Mislim, čak se i prva priča u X-Men Gold zvala, nimalo prikriveno, „Back to Basics“ praktično obećavajući da će ovo biti „klasičan“ X-Men magazin, sa sržnim timom koji je smešten u veliku kuću koja je delom internat, delom političko pribežište, te herojima koji su upravo to – heroji, kostimirane osobe sa supermoćima koje se bore protiv društvenih zala. Marc Guggenheim, scenarista ovog serijala je praktično svojim likovima u usta stavio ovakav mišn stejtment u prvoj epizodi i tokom sledećih 36 epizoda (plus dva godišnjaka) se pošteno potrudio da ga i ispoštuje.
Kada sam prošli put pisao o X-Men Gold ukazao sam da volim Guggenheima, da volim njegove udobne, hrskave dijaloge i brze a efektne karakterizacije, a što je, uz mahom vrlodobre crtače koji su radili na ovom serijalu i procesiju poznatih likova i neprijatelja koji su se u njemu pojavljivali, svemu zaista dalo osećaj solidnog komfora. No, takođe sam pomenuo da imam određeni problem sa činjenicom da zapleti kao da su ovde od drugorazrednog značaja, odnosno da priče koje čitamo na kraju dana kao da nemaju neki širi smisao, te da su samo reciklaža zapleta starih po dvadeset i trideset godina i da magazinu kao celini fali određena definišuća tema. I, to je valjda prokletstvo koje prati čitaoce superherojskih stripova: žalimo se kada urednici i scenaristi stalno nešto menjaju i kad ne znamo šta je jedan „pravi“ status kvo likova i sveta, a onda kada to dobijemo, žalimo se kako priče nemaju težinu i kako se likovi ne razvijaju i stalno su isti.
No, istina je da dobri scenaristi (i urednici) umeju da postignu balans i da unutar jasno impliciranog status kvoa imaju razvojne lukove i za likove i za svet. Guggenheim je ovde napravio takav napor, ali do kraja serijala je ostala činjenica da je ovo pre svega strip o starim, dobro poznatim likovima (sa minimumom uvođenja novih) stavljenim u uglavnom dobro poznate situacije i da je na kraju moj preovlađujući pozitivan utisak bio taj da je Guggenheim baš prema likovima pokazao poštovanje i znalački ih proveo kroz razna iskušenja. Sama iskušenja su, kako rekosmo, bila uglavnom reciklirana, sa veoma promenljivim uspehom – krosover sa X-Men Blue u kome se pojavio Mojo je bio… neuredan – ali je Guggenheimova ljubav za likove i rad uložen u to da se vidi kako oni kao pojedinci i kao tim ipak evoluiraju kroz sve te nove situacije, sve se to na kraju ipak isplatilo.
I svestan sam da ovo ne zvuči kao najkuratija pohvala koje možete da se setite, ali, hej, s obzirom da je gomila old skul ljubitelja X-Men ovaj serijal otvoreno mrzela, mislim da je u redu da se to ovako kaže. Guggenheim je, možda iznenađujuće, kao jedan od centralnih ponavljajućih motiva u ovaj serijal stavio romansu između Kitty Pride i Pjotra Raspućina i mada je njihovo obigravanje jednog oko drugog, pripreme za venčanje i finalni preokret vezan za njihov brak, na kraju imalo manju medijsku pažnju od onog što je King radio sa Betmenom i Cat Woman, mislim da je Guggenheim ovo dobro odradio, prikazujući na kraju krajeva i neku vrstu postojane i duboke istine vezane za (fiktivne) ljude čiji se život sastoji od sumanutih superherojskih pustolovina i neke vrste tekuće tragedije koja nikada nema jasan kraj i zaključak. U tom smislu, X-Men Gold je do svog završetka doveden prilično dostojanstveno, sa relativno zaboravljivim pričama ali sa poštenim odnosom prema likovima koji su uspeli da prodišu kroz te priče, pokažu svoj šarm i podsete me zašto ih volim. Nije to na kraju dana ni tako rđav rezultat.
X-Men Blue, iz pera Cullena Bunna je, sa svoje strane imao ambiciozniji naum, hvatajući se sudbine „Originalnih 5“ X-Men koji su za vreme Bendisova vakta na stripu dovedeni iz prošlosti u sadašnjost kako bi prikazali kontrast između naivnije superherojske tematike ranih X-Men i komplikovanog sociopolitičkog bagaža sa kojim ovi stripovi dolaze u drugoj deceniji 21. veka. Tipično zamišljen bendisovski haj konsept, ali, kako već rekosmo, Bendis do kraja svog rada, pokazalo se, nije imao ideju šta bi sa tim na kraju da zaista uradi pa su posle O5 bili predati na staranje Dennisu Hopelessu koji ih je poveo na put oko sveta ne bi li magazinu dao distinktan ton i originalne priče, a na kraju je na Cullenu Bunnu bilo da priču o njima i zaključi. Or has it?
Problematika Originalnih 5 je, između ostalog u tome, što je Marvelov multiverzum, čak i posle višestrukih dovođenja u red, svejedno haotično mesto, sa gomilama alternativnih verzija istih likova koje relativno udobno sarađuju jedna sa drugom – uostalom, serijal Old Man Logan je najbolje podsećanje na ovu činjenicu – pa je u tom smislu taj neki gravitas koji je trebalo da dođe kroz susretanje mladih, neiskvarenih X-Men sa svojim starijim, očajnijim i ciničnijim verzijama pomalo i izostao. Stalne dileme o tome da li oni mogu da se vrate u svoje originalno vreme, ali i da li TREBA to da urade ili da se prilagode životu u svetu budućnosti i tu služe kao neka vrsta moralnog podsećanja na originalnu misiju (kako je to Hopeless kroz svoj rad pokušavao da podcrta) su meni uvek delovale pomalo veštački imajući na umu koliko je putovanje kroz vreme inače raširena aktivnost u X-Men i koliko je saradnja između heroja iz različitih vremenskih linija na kraju krajeva česta.
Bunn je u tom smislu rešio da samo zaoštri ova dva motiva. S jedne strane, očigledno godinama fasciniran Magnetom koga je jedno vreme pisao u solo-serijalu, Bunn je za X-Men Blue osmislio da će Originalnih 5, sasvim neočekivano i skoro pa i neplauzibilno, svoju misiju u tuđem svetu naći upravo saradnjom sa nekada svojim najvećim neprijateljem. Ovo jeste bila nategnuta ideja ali je baš zbog toga uspela da funkcioniše. Bunn je svesno igrao na kartu ideje da se mladi X-Men za koje su se ratovi vođeni sa Magnetom na početku X-Men istorije, zapravo desili pre svega nekoliko meseci, veoma neugodno osećaju radeći sa svojom najvećom nemezom, ali i da je upravo njihov pokušaj da shvate da je radikalni mutantski nacionalista sa godinama omekšao, makar u pogledu ekstremnog separatizma, ali da je u srži njegovog karaktera pre svega ljubav za mutante i skoro mrveći osećaj odgovornosti da svoju rasu spase progona i istrebljenja. Mladi, veoma idealistički nastrojeni X-Men izmešteni iz svog vremena se, stoga, ipak donekle prirodno svrstavaju uz čoveka koji jeste pokušavao da ih ubije ali koji danas, reklo bi se, pravi napor da ostane izvan fokusa javnosti i iz pozadine im pomogne da učine pravu stvar. Ovo je dobra tema i dobar osnov zapleta, što sve Bunnu pruža priliku da praktično nastavi da piše Magneto serijal, sa nešto većom postavom ovog puta.
S druge strane, putovanje kroz vreme u finalnom delu ovog serijala postaje sve naglašeniji element zapleta jer Bunn, u odjeku Guggenheimovog rada preko u X-Men Gold, ovo koristi da se dotakne nekih bitnih momenata iz X-Men (i šire Marvelove) istorije i kontekstualizuje postupke likova kroz njih. Ključna razlika je što se u X-Men Blue ovo sve dešava u okviru očigledne teme koju serijal u celini ima, sa Bunnom sasvim vidljivo odlučnim da likove na kraju ostavi na sasvim drugom mestu u odnosu na to gde su bili na početku. Ili barem jedan lik – Magnetoa.
Najveća slabost ovog serijala je, na kraju dana, upravo to što je po sili dužnosti morao da bude pisan kao timski X-Men magazin a ne kao solo-Magneto storija. Bunn voli ove likove, to nije problem, ali reklo bi se da ni on na kraju dana nema bogznašta da kaže o Originalnih 5 i njihovom mestu u današnjem svetu. Utoliko, iako je X-Men Blue uvek sasvim prijatan za čitanje, sasvim je vidljivo da bi on to bio i sa drugih pet likova na mestima O5, možda sasvim novih pet likova koji bi bili tinejdžeri što se trude da prežive u svetu koji ih mrzi i plaši ih se. S druge strane, Magnetova spora transformacija od ostarelog radikala koji danas shvata vrednost inkluzivnosti i pružene ruke (pre nego što, jelte, stisnete pesnicu) do, pa… Magnetoa koga poznajemo, a čiji ego na kraju uspeva da zakloni brigu za rasu, to je mnogo interesantnije i poslednjih nekoliko brojeva ovog serijala su tematski fascinantniji pa je šteta što Bunn nije ovome posvetio više prostora.
Druga dva problema sa X-Men Blue su vezana za upliv drugih stripova: krosover X-Men Blue sa Venomom je jedna od najbizarnijih ideja koje sam u Marvelu video poslednjih godina sa potpunim tonalnim sudarom, da ne pominjem nuždu da čitate sasvim odvojen serijal kako biste ispratili priču, a odluka da se izuzetno važna promena status kvoa Jean Grey dogodi izvan X-Men stripa je, pa, uzdržavam se od korišćenja reči „uvredljiva“, ali svakako problematična i čoveka gadno nažulja.
Drugi problem je odsustvo kraja. Bunn ovaj serijal vodi prema završnici sa očiglednim namerama da jednom za svagda razreši status Originalnih 5 i, nakon što smo svi nešto naučili, ih konačno vrati u njihovo vreme. Ovo se, naravno ne događa jer superherojski stripovi kao da su alergični na uredne završetke, tako da se u minut do dvanaest javlja nova kriza a čitalac je upućen da uzme i pročita Extermination Eda Brissona, mini-događaj u X-Men univerzumu prepun akcije i, pogađate, putovanja kroz vreme. To da je Extermination zapravo solidan strip jeste određena uteha, ali X-Men Blue je zaslužio malo primereniji kraj. Ovako kako jeste, Originalnih 5 će na kraju biti pometeni u velikom čišćenju kuće, odloženi u orman dok ih se, za koju godinu, neki urednik ne priseti i dobijemo novu, loše zamišljenu priču o putovanju kroz vreme i mutantskoj nevinosti.
Ako već pričamo o važnim promenama Status Kvoa, dvanaest brojeva Astonishing X-Men koje je napisao Charles Soule su svakako bili predugačak period pripovedanja za nešto što je maltene jedna neprekinuta scena akcije koja se događa na fizičkom i, jelte, mentalnom planu, ali ako želite X-Men strip sa „temom“ i „promenama“, pa, ovo je upravo to, na steroidima i obilnoj količini MGH-a.
Kada smo prošli put pisali o Astonishingu, pomenuo sam da je ovo serijal koji se bavi ansamblom likova čije međusobne odnose valja ispitati i protresti i malo se žalio na to da je zaplet u okviru kog se ovo događa naizgled samo kulisa da se pričaju individualne priče likova. No, Astonishng, na kraju, uopšte nije bio to (i zato malko i kukam što mu je trebalo 12 brojeva da napravi svoje poente) već, naprotiv, priča o povratku Charlesa Xaviera među žive.
I, da se razumemo, Xavier je već toliko puta umirao i vraćao se da ovo nije zanimljiv deo priče, mada Soule jeste ispisao dramatičnu i zabavnu epopeju o tome kako smo ga zamalo izgubili i kako nam se ipak vratio. Zanimljiv deo priče je to KAKAV nam se Xavier vratio, kako on sebe vidi u odnosu na današnji mutantski trenutak, kako smatra da X-Men treba da se ponašaju u svetu koji se za par godina njegovog odsustva dodatno promenio, i, na kraju krajeva, je li Xavier danas uopšte potreban mutantima generalno i X-Menima partikularno, kao i da li su oni potrebni njemu.
Soule je ovde potegao kartu koja se retko poteže ali je baš zato i potentna, podsećajući da je Xavier EKSTREMNO moćan mutant i da mi samo decenijama uglavnom zdravo za gotovo uzimamo njegov etički integritet i integracionistički narativ, a da je moć zavodljiva i da uvek treba imati na umu da je na neki način moramo držati pod kontrolom. Astonishing u ovoj svojoj inkarnaciji nije priča o „Xavieru negativcu“ koga njegovi učenici moraju da kao takvog prepoznaju i pobede, ali je, u poređenju sa X-Men Gold i X-Men Blue koji su se jako potrudili da stvari resetuju na neke poznate pozicije, interesantna diverzija koja postavlja osnovu za neke buduće X-Men priče u kojima će se ispitivati na koji način mutantska nacija sazreva i doseže (ili prevazilazi) vizije svojih, jelte, duhovnih otaca i predvodnika.
Pričam u futuru jer je posle Souleovih dvanaest brojeva serijal preuzeo Matthew Rosenberg i strip je otišao sasvim drugim tokom.
Rosenberg je odličan scenarista i njegov 4 Kids Walk into a Bank je bio jedan od najboljih stripova koje sam čitao prošle godine. U međuvremenu je čovek svojski navalio na Marvel, pišući svu silu serijala a Astonishing X-Men je samo jedan od mutantskih stripova koje je uspeo da progura kod uredništva. No, kako je i sam Rosenberg rekao da mu je pisanje mesečnog, tekućeg X-Men magazina davnašnji san, vidi se posebno zadovoljstvo sa kojim on radi ovaj strip.
Souleovi zapleti su nešto čime se Rosenberg bavi samo u godišnjaku koji je odlična, prilično ozbiljna priča što upozorava na opasnost od manipulacije koju nad čitavim zajednicama mogu da izvrše moćne individue. Iako je X-Men nominalno naučnofantastičan strip (ili barem strip koji koristi određene naučnofantastične motive) pa je i manipulacija o kojoj pričamo na visokom nivou spekulativna i podrazumeva moćnu telepatiju, Rosenbergova poenta i diskusija o njoj su veoma jasne i potentne i umešno koriste spekulativne motive da dotaknu sasvim univerzalnu temu. E, sad, to što je tu temu već delimično obradio film Matrix pre dve decenije je već druga priča – ovaj strip se njome bavi na specifično X-menovski način i rezoniranje sa istorijom ovog stripa joj daje posebnu težinu.
No, regularan, mesečni Astonishing X-Men je posve druga priča i skoro da je zapanjujuće da je Marvel odoleo iskušenju da ponovo krene od broja jedan. Rosenberg ne samo da menja ton i tematska interesovanja ovog serijala već i radikalno menja postavu koja se u njemu pojavljuje. U ovom trenutku je ovo, tako, strip u kome u timu imamo rame uz rame Havoka, nedavno (u X-Men Blue) vraćenog u „normalnu“ karakterizaciju, kako pokušava da ubedi ceo svet da nije loš čovek, a što je interesantan pristup imajući u vidu da se zaista malo toga uradili sa motivom „inverznih karaktera“ iz Remenderovog Axisa, imamo Warpatha i Beasta koji su tu da svako na svoj način vuče u herojskom smeru i bude kontrateg Havokovom i dalje prisutnom egoizmu, imamo Dazzler (!!!!) koja je badass „obavljač poslova“ u timu gde su muškarci, čini se, zainteresovaniji da pričaju nego da rade, imamo Bansheeja koji nije sav svoj i depresivnog Colossusa koji nikako da se oporavi od onog što mu se desilo u X-Men Gold. Rosenberg ovde vrlo slobodno meša likove iz različitih vremenskih perioda i različitih senzibiliteta ne bežeći od ideje da njihovo mešanje može da dovede do određenih tenzija, čak, rekao bih, prilično igrajući na kartu da će te tenzije biti blagorodne za ovaj strip. X-Men su započeti kao strip o otpadnicima od društva koji, okupljeni na gomilu, pokušavaju da pronađu/ kreiraju zajednicu koja će im biti utočište. Rosenbergov Astonishing zaoštrava ideju otpadništva kombinujući likove od kojih su neki legitimno prezreni od strane većinske mutantske zajednice, a neki su, pak, uspeli da prevaziđu mutantsku stigmu i ostvarili se i u širem društvu kao poznate i u određenim krugovima cenjene osobe.
Ovo se sve onda dešava na pozadini priče u kojoj se Reaveri, kao relativno bezbedni i univerzalni negativci u X-Men stripovima, ponovo pomaljaju sa nekim svojim planom da pobiju, pokrste, rasele, kako već to ide, ali mada je ovaj zaplet udobno generički, očigledno je da je on tek podloga za „pravi“ zaplet a koji se bavi likovim što moraju da u teškim i smutnim vremenima pronađu svoj lični a zatim i grupni identitet. Naravno, spoljnja pretnja zasnovana na ekstremističkim, rasističkim teorijama je uvek bila zgodan kohezivni faktor za X-Men stripove, ali Rosenberg ovde veoma svesno igra na to da kohezija ne dolazi sama od sebe i da likovi u njegovom timu (za koji Warpath INSISTIRA da ni slučajno ne sme da se zove X-Men) (uostalom, on, kao jeste-pa-nije član aktuelnog Weapon X, najbolje zna gde su rizici nepažljivog brendiranja) moraju dobro da porade na tome da jedni druge prepoznaju kao bliske i stvore duh zajednice, tima, pa i porodice.
I to sve vrlo solidno ide i Astonishing X-Men je jedan od zabavnijih serijala koji u ovom momentu izlaze sa X-brendingom sa dobro pogođenom hemijom tima ali i sa dovoljno ubedljivom osnovnom pričom da se ne svede sve samo na kalambur i razbibrigu. Pomaže i što je Greg Land, koji crta Rosenbergove epizode, kako sam već na drugim mestima sugerisao, značajno popravio svoj stil. Naravno, i dalje ovde ima momenata koji su, reklo bi se, precrtani iz lajfstajl magazina i sa raznih reklama, ali je ovo strip sa daleko urednijim vizuelnim pripovedanjem nego što je to za Landa bio standard kada je pre neku godinu radio Uncanny X-Men, likovima koji imaju ubedljiviji unutrašnji život, i akcionim scenama koje su moćne i dinamične. Landov inače čisti crtež je ovde dodatno pojačan svetlim kolorom koji radi iskusni Frank D’Armata pa je Astonishing X-Men jedna vrlo solidnoizgledajuća strip-pojava u ovom trenutku. Šteta je samo što bi se reklo da se serijal završava posle sedamnaestog (ili osamnaestog?) broja (mada Marvel nigde, a da sam ja to video, nije to zvanično najavio) i što će dobra inercija koju su Rosenberg i Land ostvarili biti odložena na policu za neki kasniji istorijski period. Marvelovi privjui za Januar nemaju dalje epizode Astonishinga i, ako se neko čudo ne desi, ovo će biti prevremen kraj jednog serijala koji je obećavao.
Matthew Rosenberg je napisao i šestodelni serijal New Mutants: Dead Souls koji je… hajde da to kažemo ovako: oštro podelio čitaoce. Neki smatraju da je ovo predaleko od bilo kakvog prihvatljivog New Mutants senzibiliteta i da je priča veštačka, sa neubedljivim karakterizacijama, dok drugi misle da je ovo osvežavajuće zrela i inovativna obrada ideje o timu mladih mutanata koji, u odsustvu drugih autoriteta, moraju među sobom da pronađu ne samo lidera već i pravu ideju koja će da ih inspiriše. Sebe smatram poprilično velikim zaljubljenikom u New Mutants i sklon sam da se svrstam bliže ovom drugom mišljenju. Ipak ne treba izgubiti iz vida: New Mutants: Dead Souls je čudna priča koja počinje praktično in medias res prikazujući nam tim s koca i konopca okupljenih mutanata kako se bavi rešavanjem natprirodnih pretnji u delovima zemlje kojima je i bog, jelte, rekao sajonara, vidimo se u nekom drugom filmu, i sve je vrlo low-key i gotski, ali ovaj „monster of the week“ pristup je samo umešna varka telom i Rosenberg brzo odlazi u sasvim drugu stranu baveći se jednom interesantnijom temom. U osnovi, Rosenberg pita ne samo zašto mladi otpadnici od društva ne nalaze u životu drugi put nego da se bave tom nekom sasvim nezahvalnom superherojštinom već i kako to da zapravo, s obzirom na okolnosti, nisu neizbežno postali čudovišta.
New Mutants je, naravno, prvi tim koga je Chris Claremont svojeručno kreirao nakon nekoliko godina rada na X-Men, praktično njegova verzija priče o mladim otpadnicima od društva koji moraju jedni u drugima da prepoznaju porodicu i zajednicu što su ih odbacili, ali Rosenbergova varijacija ide značajno dalje od reciklaže originalnih motiva. Rosenberg, zapravo, prihvata to da New Mutants danas više nisu deca, da su odrasli i da su odrastali u nenormalnim uslovima, pa su glavne tenzije koje postoje u ovom serijalu zasnovane na nerazrešenim pitanjima koja su se nakupljala godinama manje nego na spoljnjim pretnjama. To znači i da je ovo sa jedne strane strip koji zahteva solidnu investiciju u istoriju New Mutants ali i solidne nerve za dekonstrukciju koju će Rosenberg do kraja šeste epizode izvesti.
Zgodna stvar je što ovo nije na prvi pogled puka dekonstrukcija – ovaj tim nema samo članove New Mutants već i likove poput Rictora i Guida iz nekih verzija X-Factor, te svačije omiljene detonatorke Tabithe Smith aka Boom Boom, a njihovo uključivanje u ekipu koju nominalno na terenu predvodi Iljana Raspućin a iz pozadine menidžuje Xi’an Coy Manh služi kao jedan od ranih signala da ovo neće biti tek još jedna New Mutants priča.
Rosenberg zatim likove provlači kroz iznenađujuće inventivne scenarije čiju prirodu ne treba spojlovati u ovakvom prikazu, a koji ne samo da otkrivaju da nešto što je delovalo samo kao serija horor epizoda zapravo predstavlja veći i dublje preteći narativ, već i ozbiljno dovode u pitanje mentalnu izdržljivost protagonista. Rosenberg kao da sve vreme igra na razmeđi između ideja da su ovo i dalje mladi likovi koje nosi entuzijazam i mentalna otpornost karakteristična za mladost, ali i da su ovo likovi sa ogromnom kilometražom traume u svojim CV-jevima, nikada prihvaćeni od strane društva, uvek uhvaćeni u ratove koje nisu izazvali. Do kraja šeste epizode imamo posla i sa demonima iz pakla, ali i sa dobrim, starim rasizmom a Rosenberg likove ne štedi kao malo ko trenutno zaposlen u superherojskom stripu. Ovde ne pričam o fizičkim oštećenjima, da ne bude zabune, Dead Souls je strip koji se više bavi psihologijom i duhom i na njegovom kraju su njegovi protagonisti tako temeljito poraženi da stvari ne možemo nazvati nikako drugačije nego tragičnim. A opet, ta završnica ima snagu i eksplozivnost, iako su one uglavnom utemeljene na očaju i ovo je strip koji čitaoca ne ostavlja nezadovoljnim.
Sem naravno utoliko što je ovo očigledno tek prvi deo priče za koju nemamo nikakvu ideju kada će biti dalje ispričana. Mislim, klifhengeri su jedno, ali Marvel mora da zna i da smo na klifhengere kolektivno pristali onda kada su oni bili zalog za naše ponovno kupovanje magazina narednog meseca. Sa Dead Souls, pak, dobijamo majku svih klifhengera bez ikakve sugestije kada i da li će on biti ikada razrešen. I to sad frustrira ne zato što smo veštački navučeni da pitamo šta je bilo dalje već zato što je ovo, sasvim vidljivo, nezavršena priča sa dinamikom pripovedanja koja nas je svesno vodila do ove tačke, kulminirala i sada nam ne nudi razrešenje. Nezgodno.
No, videćemo. Pretpostavka je da Marvel i Rosenberg imaju nekakve ideje o tome šta će i kada dalje da se desi pa samo treba biti svetački strpljiv. U međuvremenu, da pohvalimo odličnog Kanađanina Adama Gorhama na olovkama i tušu koji fino kombinuje „indi“ senzibilitet primeren stripu o mladim osobama sa komplikovanom superherojskom pričom prepunom magije, demona, transformišućih robota… Gorham Warlocka crta odlično a to je uvek dobar test nečije zanatske svestranosti.
Da se na brzinu pozabavimo i trećim (mini)serijalom koga je Rosenberg u poslednjih nekoliko meseci uradio na temu mutanata, petodelnom ekstravagancom pod naslovom Multiple Man.
Poslednji put kada smo imali miniserijal o Jamieju Madroxu – mutantu čija je moć da može da pravi, često ekscentrične, duplikate samog sebe – to nas je odvalo u potpuno epski X-Factor serijal iz pera Petera Davida za koga i danas mnogi među nama misle da je jedan od najboljih X-Men stripova u ovom veku. Ovo napominjem jer je menadžment očekivanja važan: Rosenbergov Multiple Man nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa Davidovim urbanim noir maštarijama i umesto toga ovo je ekstravagantna, haotična gorkoslatka komedija o putovanju kroz vreme i vivisekcija lika čija je glavna karakteristika da je – više likova u jednom.
Naravno, Jamie Madrox je uvek i bio zanimljiv karakter za prikazivanje baš zbog toga što su njegovi duplikati uvek na neki način prenaglašavali neki od elemenata njegove ličnosti. Iznenađujuće dobro definisan lik (od strane Petera Davida pre svega, Claremont, koji ga je kreirao, ga nije ozbiljnije koristio), Madrox je uspevao da bude i poprište ozbiljnih (a često i komičnih) ljudskih drama, upravo na ime dramatičnih kontrasta i nedoslednosti u okviru iste osobe, umešno izvučenih na površinu korišćenjem motiva duplikata. No, Rosenberg ovde podiže uloge: Madrox je uostalom, umro tokom Inhumans vs. X-Men događaja, otrovan oblakom terigenske izmaglice i Rosenbergov strip se između ostalog bavi i pitanjem šta rade duplikati kada originala više nema.
Multiple Man je haotična, veoma džombasta vožnja koja uključuje mnogo putovanja kroz vreme, vremenskih paradoksa, vremenskih petlji i, razume se, alternativnih verzija istog lika. No, kako se ovde i radi o liku koji je definisan svojim proizvođenjem duplikata, bezbedno je reći da je haos podignut na treću potenciju.
Čime hoću da kažem i da je Multiple Man donekle konfuzan strip koji čitaoca tera da se zaista ozbiljno udubi u problematiku putovanja kroz vreme i promene istorije, ali ga onda sve vreme gurka u rebra i sipa frivolan humor na sve stane, ne bi li mu pokvario koncentraciju.
I to u određenom smislu dobro funkcioniše. Na kraju krajeva, mi prihvatamo da Madrox koga gledamo u ovom stripu nije „pravi“ Jamie Madrox već jedan od duplikata a što opravdava zaoštrenije komičnu karakterizaciju, ali treba imati na umu i da su ostali likovi u stripu uglavnom ugođeni sa ovim tonom, uključujući Hanka McCoyja koji je ovde mnogo manje svečano-ozbiljni naučnik kako ga danas uglavnom prikazuju u X-Men stripovima, a mnogo više cinični dobacivač sa strane u brzom i bezobraznom sitkomu. No, Rosenberg ulaže pogolem trud da njegov Multiple Man komediju izbalansira sa tragedijom, kako već to u Marvelu valja da bude, pa je jurcanje kroz vremenske petlje i susretanje progresivno sve bizarnijih verzija Jamieja Madroxa zasnovano na jednoj nedvosmisleno tužnoj i pretećoj premisi a kraj koji dobijamo je takođe, pored sve apsurdističke komedije, koje likovi, uostalom i sami postaju svesni, zapravo prilično ozbiljan.
U drugom smislu, ovo jeste strip koji čitaoca gotovo bez rezerve ima da zbuni. Putovanje kroz vreme sa jedne strane i multiple verzije istog lika sa druge su svaki za sebe motivi koji su već priličan izazov za praćenje, a ovako iskombinovani praktično zazivaju konfuziju. Srećom, ovo je konfuzija u kojoj scenarista shvata da će čitalac verovatno biti pogubljen do kraja pete epizode i da neće, bez vraćanja nazad, shvatiti šta se tu u stvari dešava – da ne pominjem obilnu količinu rupa u zapletu koje naprosto nisu dovoljno objašnjene – pa je uložen dodatni napor da scene i set pisovi budu zadovoljavajući sami za sebe i vođeni dobrim tempom. Tako je ovo strip koji možete voleti „na komad“ čak i ako još uvek niste sigurni šta se to tačno u njemu dogodilo. Opet, da ne bude da je to sad nekakav suvi genije na delu, Rosenberg je više pronašao najbolju prečicu iz zamršene situacije koju je sam napravio, nego što je uspeo da je istinski razmrsi. Ali i to treba znati i pet epizoda ovog serijala je taman prava mera da frivolni humor i haotično pripovedanje ne počnu da ozbiljno zamaraju čitaoca. Sad kad je Madrox, na neki način, opet među nama se svakako lakše diše, a pošto je Rosenberg očigledno pokazao da mu ni drugi članovi X-Factor nisu strani, možda jednom u budućnosti vidimo i novi X-Factor serijal?
Crtež Andyja MacDonalda je, primereno priči, bučan, na momente prljav ali, srećom ne i vizuelno nerazumljiv pa je sva konfuzija koja za vreme čitanja nastaje pre svega posledica scenarija a ne problema sa crtežom. Što je svakako važno znati u medijumu koji je ipak vizuelni.
Drugde sam već pominjao relansirani serijal Exiles koga u ovoj, najnovijoj inkarnaciji piše Saladin Ahmed i mada su Exiles uvek bili u najboljem slučaju tangencijalno vezani za mutantske stripove i X-Men, ova verzija, tekući serijal koji je za sada dobacio do deset epizoda i čini se da ima snage da ide i dalje, je svakako najmanje „mutantski“ od svih. No, kako se u ovome što pišem vodim pre svega osećajem a mnogo manje naukom, tako mislim i da je red da se kratko osvrnemo na Exiles. Pogotovo što je ovo zabavan strip.
Dakle, „normalna“ postavka Exiles je da je u pitanju grupa X-Men likova sakupljena iz različitih alternativnih univerzuma koja luta kroz vreme i multiverzum i upada u avanture obično vezane za popravljanje „pokvarenih realnosti“, a sve uz nadgledanje i podršku Watchera, tog Marvelovog lika čiji je zadatak da posmatra, beleži ali da se ne meša u sudbinu kosmosa. E, sad, pošto je Uatu, Watcher zadužen za „naš“ deo kosmosa već par godina mrtav (čitali ste Original Sin, sigurno, i nije vam bilo lako), ovo mora da bude malo drugačiji strip.
Ahmedova verzija se zapravo ne razlikuje od ovog predloška naročito radikalno osim što je na neki način dobronamerno i sa puno ljubavi parodira. Glavno odstupanje je svakako u tome što se ovde manje-više napušta neka prirodna veza sa X-Men time što ovaj tim ima maltene samo simbolično mutantsko prisustvo. Blink, koja je jedan od osnivača ovog tima je ovde jedina spona sa originalnim Exiles (neki od drugih likova će se pojaviti u prolazu) a novi tim pored nje ima samo još jednog mutanta u liku crtanofilmovske verzije Wolverinea koji dolazi iz univerzuma gde su svi likovi praktično deca, a „avanture“ u koje upadaju se sve odvijaju na igralištu. Wolvie je, naravno, najradikalnije različit lik od svog originalnog predloška i dobar pokazatelj u kom smeru ide Ahmedov pogled na Exiles. Konkretno, ova verzija otvrdlog antiheroja koji će uvek da se potuče a i da ubije kad baš mora, je mala, plašljiva i plačljiva i strip svesno ponavlja motiv Wolviejeve zgroženosti nasiljem koje se događa u superherojskom biznisu, pa i neshvatanja koncepta ubijanja i smrti. Ovo je svakako malo on-d-nouz satira superherojštine generalno i Wolverinea partikularno ali Ahmeda i ne treba optuživati da se trudi da bude suptilan. Ostali likovi u timu nemaju veze sa mutantima i Valkira (dosta slična onoj iz MCU) i mladi Kang Osvajač su svaki na svoj način radikalno suprotne verzije svojih originalnih predložaka. Tim zaokružuje ostarela, otvrdla verzija aktuelne Ms. Marvel, Kamale Khan i sa njom Ahmed gleda da tonu ovog serijala doda malo gravitasa, sugerišući tragične životne priče i kataklizmične alternativne istorije.
Exiles je i originalno nastao kao razrađeniji What if… serijal, dakle, What if… samo sa kontinuitetom pa je Ahmedova varijanta praktično isto to, apdejtovana za sadašnji trenutak. Umesto Watchera, na mesecu Exilesima pomaže Unseen (a koga smo u prošlom životu znali kao, jelte, Nicka Furyja), alternativna verzija Peggy Karter je u svojoj vremenskoj liniji postala Kapetan Amerika a njen Baki je u ovoj verziji Beki, drčna irska devojčica koja je k tome još i lezbijski nastrojena pa odlepi kada upozna Valkiru… Ahmed sa ovim stripom kao da nema neki veliki plan u smislu artikulisanog iskaza ili teze, ali koristi sve njegove alatke da ispriča dinamične, zabavne priče o naopako sastavljenoj grupi heroja koja jurca po multiverzumu i, uprkos uvek nemogućim izgledima, nekako rešava stvar. Njegova misija u ovom stripu je, za sada bi se reklo, više da se bavi zabavnim What if… scenarijima u kojima Exilesi imaju prilike i da se uz alternativnu verziju Thinga iz Fantastične četvorke – koji je ovde gusarski kapetan – bore protiv trgovaca robljem, ali i da mlate alternativnog Red Skulla i naciste (alternativne naciste? Ako je Ahmedu i pala na pamet šala sa alt rightom, nije je napravio, čime je pokazao da se barem u nečemu uzdržava. Šteta što JA nemam tu vrstu uzdržanosti.), sve napravljeno da bude zabavno i lepršavo, a da se uz to provuče i malo karakternih momenata.
I to za sada uglavnom sasvim dobro funkcioniše, pogotovo uzimajući u obzir da je ovo mogao da ispadne veoma ciničan strip čija bi What if… komponenta bila kalkulantska a karakterni momenti prenaglašeno politizirani, no, velike zasluge za kvalitet stripa moraju se pripisati izvanrednom Javieru Rodriguezu čiji sam crtež već izuzetno pohvalio na drugom topiku ali ne škodi da se ponovi kako Rodriguez uspeva da uradi nešto što deluje skoro nemoguće: da kroz gomile sitnih panela-u-panelu i neverovatno bučne i detaljne table ne ostavi utisak košmarne komplikovanosti već samo jake energije kroz koju čitaočevo oko biva vođeno prirodnom putanjom. Za strip čija je jedna od glavnih komponenti manipulacija vremenom, Rodriguez je veoma sigurno demonstrira na svojim impresivnim spleš stranama a vibrantni kolor koga isporučuje promenljiva ekipa kolorista (Rodriguez među njima) još više podcrtava užurbanu ali pozitivnu energiju ovog stripa. I drugi crtači koji su ovde uskakali su bili dobri ali Rodriguez je toliko važan za identitet ovog Exiles da pozdravljam što Marvel, čini se, bar za ovu priliku prepoznaje da je važno držati se jednog crtača na serijalu što je više moguće.
Jedan od meni najinteresantnijih momenata u Marvelu ove godine bio je povratak Gail Simone u njihove redove posle podosta vremena. Simoneova, naravno, kao iskusan frilenser, trenutno piše i za DC i za Dynamite, ali kao žena koja je ostavila neizbrisiv i važan trag na Deadpoolu, ona je za mene veoma značajna kad god se očeše o bilo šta što ima veze sa mutantima. Ovog puta smo, čak, imali mnogo sreće, bog nas pogledao i Simone je uzela da piše Domino, prvi ikada tekući serijal sa mutantskom plaćenicom u glavnoj ulozi.
Naravno, mnogi misle da je Marvelova politika u ovom trenutku da kad god je to moguće stripove o ženama pišu žene, stripove o manjinama pišu manjine itd. ali to naravno niti je tako jednostavno, niti je, uostalom tačno. No, dobro je videti sve više žena i među crtačima (koloristima, autorima naslovnih strana) i među scenaristima, a Simone, kao originalni ženski glas u strip-zajednici, čak i pre nego što je počela da profesionalno piše, je praktično prirodan izbor za pisanje lika koji epizomizira arhetip jake-žene-sa-nekim-personalnim-problemima.
Hoću reći, Domino na neki način ima dosta srodnosti sa Deadpoolom: oboje su plaćenici, oboje žive praktično izvan mutantske zajednice (osim što Deadpool, jelte, i nije mutant, mada se pravi) i oboje imaju sopstveni moralni kod koji je značajno rastegljiviji od uobičajenog superherojskog standarda, pogotovo u „ne ubij“ sekciji. Takođe, a ovo je u stvari možda i najbitnije: Domino je, kao i Deadpool, započela kao lik u tuđim stripovima, pa napredovala do pouzdanog igrača sa klupe i neregularne članice nekolikih timova, a sve bez razrađenijeg sopstvenog narativa o poreklu i karakteru. Za Deadpoola smo videli kako su se stvari razvile, pogotovo poslednjih deset godina, pretvorivši nekadašnju parodiju na Deathstrokea u jedan od najvišeslojnijih likova u Marvelu u ovom momentu. Sa tekućim Domino serijalom, Simone nastoji da uradi nešto slično: da liku Neene Thurman da više dubine, ukorenjenost u kanonskoj prošlosti (u kojoj se, za sada ne pominje njen neuspeli brak) i jedan izgrađeniji odnos sa ostatkom superherojske – ne čak ni nužno samo mutantske – zajednice.
I ovo je utoliko zanimljiv strip jer Domino konačno dobija mesto na centru pozornice, ali i strip sa očiglednim problemima koje treba prevazići jer, nagađate, Domino nikada nije bila zaista zamišljena kao lik sa bogatim unutrašnjim životom i dubinom karaktera. No, ako su stvari funkcionisale kod Deadpoola, proradiće valjda i kod Domino.
Glavna stvar koju Simone radi u ovom stripu je da pokaže Neenu kao osobu koja nikada nije zaista prevazišla traumu. Štaviše, prva priča se direktno bavi PTSP-om i poljuljanim shvatanjem sopstvenog identiteta koji uz njega može da dođe i ovo je sa jedne strane sasvim u skladu sa pisanjem o Marvelovim mutantima pa i drugim superherojima uopšte: mnogi od njih su zapravo bazirali svoje životne priče upravo na prevazilaženju traume. Ali sa druge strane, Simone ovde igra na oštrici noža jer je stalno u opasnosti da nam se lik koga volimo razotkrije kao osoba dezorijentisana u društvu, sklona samosažaljenju i izolaciji. A ko želi da čita takav strip?
Osnovni pokretač prve priče je zaplet koji se tiče Neeninih mutantskih moći – a njena moć je da „ima sreće“ – i direktno je uvezan sa njenim detinjstvom o kome kroz opširne flešbekove dobijamo mnogo više informacija nego ikada pre, i Simone na zanimljiv način ispituje odnos i tenzije između onih koji u životu „imaju sreće“ i onih koji je u životu nemaju pa ih ovo ispunjava resantimanom. Diskurs o privilegovanosti u zapadnom društvu je nikad prisutniji nego danas i Simoneova umešno koristi mutante kao alatke da se u njega uključi. Ispostavlja se, naime, da je Domino tek jedan deo para mutanata (koji se čak nije ni poznavao kad su bili deca) povezanih svojim mutacijama na kosmički ciničan način: kad god bi kod Neene proradila njena moć, spasavajući je smrti ili teških povreda, kod drugog mutanta bi se ovo odrazilo nekakvom povredom ili teškim narušavanjem zdravlja. A, iako sama Neena nad ovim nije imala, niti i danas ima stvarnu kontrolu, ovaj mutant je, možda i prirodno, krivi za sve nedaće koje su ga zadesile. I onda imamo osnov za priču o osveti.
Simone ovde svoju protagonistkinju pokazuje kao nekoga ko se celog života oslanjao na svojstvo koje nije kontrolisao, niti je mnogo o njemu razmišljao i Neenina putanja kroz prvu priču se upravo tiče prepoznavanja svoje privilegovanosti, ali, a ovo je važno, ovo nije puka politički-korektna „check your privilege“ skaska već narativ o sazrevanju lika koji uviđa da je privilegija istovremeno i obaveza, makar ukoliko želite da se smatrate delom društva.
Ovo je, pak, drugi važan element tekućeg Domino serijala – Neena jeste možda ranije bila timski igrač ali nije bila lik koji ima porodicu i prijatelje. Simone joj ovde daje tim koga je sama Domino sastavila, ali i lične prijatelje do kojih joj je stalo i kojima je stalo do nje i ovo ima skoro terapijski ton tokom celog stripa: Domino razume ne samo da svoje traume niko ne može da nosi sam, nego i da je vezivanje za ljude, pogotovo kada ste mutantski plaćenik, rizik na svim zamislivim nivoima. Ali, onda ona ovaj rizik preuzima jer joj je jasno da je bez prijatelja oko sebe slabija nego što želi da bude.
Pomalo je neobičan, doduše izbor likova koje Simone uvodi u ovu priču i dve Neenine najbolje prijateljice su C-listeri (Outlaw iz Simoneinog Deadpoola i Diamondback, nekadašnja devojka Kapetana Amerike). Ideja je, svakako da su ovo likovi sa dovoljno malim istorijama da se mogu razviti i iskoristiti tako da podupru protagonistkinju na željeni način i ovo za sada sasvim okej radi, sem ako niste pripadnik (mikroskopske) manjine koja će se buniti da se ova verzija Diamondbacka ne ponaša u skladu sa kanonom. Ako jeste, saosećamo, naravno, al stisnite zube i trpite.
Ovaj ansambl funkcioniše sasvim dobro, dopunjen mutantskim menjačem oblika Adelbertom Greywingom koji služi kao komični predah i za sada nema neku veću ulogu u stripu, no Simone se vidno trudi da čitaoce privuče solidno visokoprofilnim kameo-pojavljivanjima, pa posle Deadpoola i Spider-mana koji su praktično neizbežni (Wolverine je još „zvanično“ mrtav), poveliku ulogu ovde dobija i Shang Chi. Majstor kung fua ne samo da pomaže Domino da razreši dileme oko svoje moći i stavi svoj PTSP pod kontrolu već i služi kao (polukomični) erotski neksus Neeninih interesovanja i mada je ovo možda šala koja traje predugo, svakako je osvežavajuće dobiti „ženski pogled“ u superherojskom stripu, tradicionalnom uporištu muškog, jelte, pogleda.
Skoro da ne treba ni da se kaže da Simone ovo piše brzo, lepršavo i duhovito – na kraju krajeva, žena je Deadpool veteran – pa strip lepo teče, ali ono na šta treba ukazati je da je napor uložen u „humanizaciju“ lika Domino možda bio i preteran. Uvidi u unutarnji život koje dobijamo kroz Neenin tok misli su skoro pa nepotrebni i Simone umesto da komentariše karakterne transformacije koje gledamo kao da oseća potrebu da ih objašnjava. Za likove poput Domino, koji su definisani svojom cool fasadom i devil may care stavom, otvaranje prozora u misli može da bude pogubno, pogotovo jer bi svakako bilo upečatljivije da Neeninu ranjivost i sumnju u sebe vidimo kroz njene postupke a ne da ih saznamo kroz unutarnji monolog. No, kako druga priča, nakon što se u prvoj priči razrešio origin story i sa njim vezana trauma, ide na drugu stranu i zapravo se bavi manje ličnom temom, tako i Domino i njen tim u njoj kao da su „proradili“ i definišu se onime što čine ili makar onime o čemu međusobno razgovaraju, manje nego onim što misle. I meni to vrlo prija, da ne pominjem da je Simone uspela da ubaci Morbiusa, Živog Vampira u ovu priču i da mu dobru ulogu i razrađenu karakterizaciju.
Španski crtač David Baldeón je veoma zanimljiv izbor za ovaj serijal, pogotovo što su naslovne strane radili Greg Land, Gang-Hyuk Lim i takoti „hiperrealisti“. Domino je i inače prilično seksualizovan lik a njene koleginice na naslovnim stranama poziraju u bikinijima i sa dubokim dekolteima prikazujući bujne obline, a što je, razume se, sasvim u neskladu sa scenarijem koji govori o ženama koje su pre svega profesionalci a onda i bliski prijatelji i koje, kada pročitate epizodu ili dve sigurno ne biste opisali koristeći reč „bimbo“. Baldeón zato, sa svojim blago karikaturalnim pristupom zapravo postiže daleko veći raspon karakterne izražajnosti i raspoloženja nego da je ovaj strip nekom nesrećom crtao (donekle rehabilitovani, ali ipak) Greg Land. Da me se ne shvati pogrešno, sviđa mi se kako je Land crtao Weapon X i Domino u njemu ali za ovaj strip Baldeón je mnogo bolji izbor, pogotovo sa svojim izuzetno dinamičnim akcionim scenama i odličnim spleš-kadrovima.
Domino je dobar, mada ne savršen tekući serijal o drugopozivcu koji treba da zasluži svoje mesto pod reflektorima i pokaže da nije večiti eye candy i pomoćni lik. Simone ima viziju, što je očigledno i egzekucija joj je uglavnom vrlo dobra – mada je podzaplet sa izdajnikom u timu tokom prve priče razrešen u jednoj rečenici u epilogu što… nije baš igra za medalju – a kako strip odmiče, reklo bi se da će se glavne teme obrađivati suptilnije i kroz radnju više nego kao što je do sada bilo, kroz obilnu refleksiju glavnog lika. To pozdravljam a Baldeónov crtež me bez rezervi svakog meseca vuče da se ovom stripu vraćam barem jednako koliko i Simone na scenarističkim dužnostima. To je dobro.
Toliko bismo, za danas, imali da kažemo o ovim stripovima. Za sledeći nastavak priče o mutantima i osvrte na Weapon H, Old Man Logana, X-23, Quicksilvera i, dakako, X-Men Red, zamolićemo vas da se nađemo na istom mestu!!!!!!
