Film: Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn

Well, možemo reći sledeće: odlazeći u Bioskop sam se nadao da će Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn biti više Birds of Prey a manje Harley Quinn film. Bio sam svestan da je ovo jalova nada jer je Harli ipak brend i očito najuspešnije rascvetali cvet iz pupoljka koji je bio Ayerov Suicide Squad – a što, voleo ja ne voleo, moram u dobroj meri da priznam kao uspeh jedne Margot Robbie. Igrala je u filmu sa ipak heavy duty likovima poput Smitha pa i neobjašnjivog Letoa a čiji je Joker bio pripreman za zvezdanu budućnost u kojoj bi ona možda bila zgodan privezak. No, Robbiejeva je iskoristila šansu i nametnula se kao jedan kaleidoskopski šaren lik u filmu punom tamnih scena i mračnih tipova. I opet, rispekt, Robbie je svakako neko koga kamera voli – nije li joj Tarantino praktično spomenik podigao prošle godine? – ali u Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn ona ulazi u lik dublje i sigurnije a što, opet, nije ni tako jednostavan zadatak jer je Harli lik čiji je štik upravo to da naizgled nema dubinu, odnosno da svesno, programski povlađuje svim svojim instinktima i hirovima, prezire refleksiju i planiranje i biće je trenutka u kome samo povremeno bljesne podsećanje na intelektualni i emotivni kapacitet što se tu krije.

Drugim rečima, Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn je film koji u velikoj meri počiva na liku Harli Kvin i Robbie kao nekom ko treba da iznese komplikovanu jednostavnost njene karakterizacije, i, da pozajmim Crippleovo poređenje, ako je Deadpool zaista mogao da se desi tek kada je Ryan Reynolds POSTAO Deadpool umesto da ga tek glumi, režiran od strane ljudi koji Deadpoola ne razumeju, tako je i Robbie programski i energično iščupala Harley Quinn iz ’90s karakterizacije i dovela je, silom i uz puno vriske u lude dvadesete kada smo, valjda, osvešćeniji a superherojski diskurs JE de fakto mejnstrim.

Da se vratim na početak svoje ispovesti: Birds of Prey su meni, istorijski znatno draži koncept od Harley Quinn iz više razloga. Prvi je što su Birds of Prey uvek bile tim po mojoj meri, od Dixonovog originalnog koncepta koji je nastao praktično sam od sebe (originalno se strip nije ni trudio da bude team book već je bio puki krosover između Dinah Lance i Barbare Gordon, bez tekućeg serijala, povremeno se pojavljujući u specijalima), pa preko kasnijeg utemeljujućeg rada Gail Simone koja je dodala žličicu vegete i sebi svojstveni beznaporni ženski touch koji, evo već decenijama pali i kod zakletih feminista ali i kod „srednjije“ superherojske publike (izuzimajući, naravno, femofobne MGTOW ekstremiste). Volim Birds of Prey pre svega jer je u pitanju street-level ekipa likova koji većinski nisu bili dovoljno jaki da imaju sopstvene solo-serijale ali su zajedno, pogotovo u Simoneinom izvođenju (koje će postati i predložak za kasnije inkarnacije) dosegli odličnu hemiju i učestvovali u nekim eksplozivnim pričama. Neću ni lagati ako kažem da je Dinah Lance jedan od meni najomiljenijih DC likova ikada, pogotovo u poslednjih dvadesetak godina gde je imala odlične sparinge sa Green Arrow, JLA i Birds of Prey.

S druge strane, Harley Quinn je lik koga do nedavno nisam voleo u stripovima. Nastala u crtanom filmu, Quinnova je dobar deo svoje karijere služila prevashodno kao refleksija Jokerove mizoginije (kao jedne od njegovih milijardu negativnih osobina), do karikature zaoštren stereotip ozbiljne intelektualke koja će poništiti ne samo svoju karijeru već i kompletno sopstvo da bi se umilila Bad Boyju za kojim je izgubla glavu a on je tretira kao krpu. Utoliko, njen protagonizam nije praktično ni postojao dok scenaristi nisu počeli polako da je skreću sa teme i stavljaju u priče gde će ona polako osvajati neko svoje ja, raskidajući vezu sa Jokerom. Poslednjih pola decenije su autori poput Toma Taylora ili Roba Williamsa (od kojih ni jedan nije Amerikanac) Harley dali vrlo praktično vodeću ulogu u svojim serijalima Injustice 2 i Suicide Squad a Conner-Palmiotti kombo joj je napokon dao sopstveni serijal u kome će biti SVOJA.

Tako da je film Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn prenošenje ovog protagonizma na veliki ekran, mesto gde se „glavni“superherojski diskurs i odigrava ovih dana. I utoliko ga i ne treba gledati samo kao Warnerov pokušaj da imitira Deadpoola (ne znam je li to Crippleova teza, nisam još pročitao njegov prikaz da ne utiče na mene) već zbilja kao pokušaj da se simbolički raskine sa „starim“ poretkom – u kome je uostalom, Joker napravio ršum poslednjih meseci i večeras se zaleće prema Oskarima – i Harli Kvin uspostavi kao lik po sebi.

Film je, dakle, u određenoj meri parodija, vrlo dinijevska, vrlo DC Animated-nalik šarena i ekscentrična parodija na „ženske“ filmove u kojima protagonistkinja prolazi kroz klišeizirane faze post-breakup žalosti samo da bi pronašla sebe i, neretko, onog PRAVOG. Harli ovde, svakako, jede sladoled kašikom, sipa čokoladu pravo iz tube u usta i seče kosu ali ovo su očigledno parodirane scene. Njen glavni gest je uništenje hemijskog postrojenja u kome je Kvinzelova umrla a Kvinova je rođena – vrlo jasno raskidanje sa figurom oca-ljubavnika koju je imala u Jokeru, a ostatak filma je njeno izlaženje na kraj sa činjenicom da je u gotamskoj kriminalnoj zajednici imala ikakav status, ikakav IDENTITET samo kao Jokerov prirepak.

Naravno, sam zaplet je vrlo mekgafinovski i svodi se na potragu za jednim predmetom koga svi žele i mada Cathy Yan ovo odrađuje rutinski, ima tu momenata simpatične simbolike – od pozivanja na Merilin Monro do raspleta u kome dijamant, tog devojčinog najboljeg prijatelja, valja tražiti u izmetu. Film je emancipatorski po nekoliko osnova ali pre svega po nečemu što nije prenaglašeno: da je biti sponzoruša govnjiv posao.

Emancipacija žena u superherojštini, naravno, opet mora da ima bar dve komponente. Jedna je autorstvo i ovde Warner zapravo ide ispred hyperwoke Marvela, makar u bioskopu. Marvel do sada nije imao film koji je solo režirala žena a ovo je već drugi DCEU film koji režira žena i posle Wonder Woman gde je žena bila u glavnoj ulozi, ovde imamo ne jednu već pet žena u glavnim ulogama. Što je, priznajmo, neka vrsta važnog presedana i videćemo koliko će relativni neuspeh opening weekenda za ovaj film ugroziti dalje slične koncepte.

No, kao gledaocu koga zanimaju akcija, banter i stilizovanost, Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn je film kod koga se ne „oseća“ nekakav zagovarački napor u ravni teksta. Ovo nije programski feminizam već organski, akciono-komični voz koji ide brzo i uglavnom uspeva da zabavi. I u glavnim ulogama su žene.

Druga komponenta je to da li žene mogu da budu ravnopravni protagonisti u žanru kojim su do sada žarili i palili muškarci i mada je odgovor očigledno „mogu“, Yanova ima jasno promišljen način na koji će ovo oblikovati u dinamičan narativ. Ispreturana hronologija filma i metanarativni „udri po četvrtom zidu dok se ne polomi“ pristup na stranu, ovo je film koji vrlo jasno igra na terenu koji je do sada bio poglavito muški. U samom Birds of Prey stripu je jedna od glavnih uloga bila poverena Barbari Gordon koja je nakon karijere kao Batgirl, a posle smeštanja u invalidska kolica koje joj je sredio – Alan Moore lično (Joker je potegao okidač ali Moore je, jelte, napunio pištolj) – imala čitav novi identitet i karijeru kao Oracle, superhaj-tek haker/ kontra-obaveštajac na koga je DC-jeva superherojska zajednica naučila brzo da se oslanja. Ovo je bilo interesantno proširenje koncepta superherojštine i smeštanje žene u atipičnu ulogu u kojoj će umicati fetišizaciji tela (čak je manifestno odbacivati kroz taj disability diskurs) i insistirati na otimanju od muškaraca njihovih tradicionalnih atributa: STEM nauke i visoke tehnologije, pogotovo tehnologije nadzora i informatike.

U filmu Oracle ne postoji ali Yanova na mikroplanu vrlo spretno ponavlja slične motive, pokazujući kako protagonistkinje uzimaju i koriste tradicionalne falusne simbole (bejzbol palice, veliki drveni maljevi, samostrele…) koji su istovremeno i drevni primerci tehnologije lovaca, vojnika, majstora i, er, bejzbol igrača – da poraze očigledno amoralnog neprijatelja koji se sastoji isključivo od muškaraca (od kojih neki imaju i blage homoerotske tonove najviše da bi se podvukla ta femofobija).

Sama radnja je na momente vođena na silu i zaplet i rasplet imaju rupe i u radnji i u karakterizaciji preko kojih se prelazi uz pesmu i igru u nadi da neće previše značiti gledaocu. Meni nisu previše smetali jer je film imao dinamično i vrlo lepo snimljeno akciono finale koje pravda mnogo toga. Yanova se kao režiser borbene koreografije pokazala značajno uspešnijom od Ayera čiji je Suicide Squad bio mahom sastavljen od nolanovski mračnih i neprozirnih muljavina. Ovde se povremeno ide na vrlo ambiciozne koreografije koje, istini za volju ne mogu da stoje rame uz rame sa najboljim hongkonškim radovima, ali niko to u Holivudu i ne može i Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn u borbi sasvim ubedljivo stoji rame uz rame sa Deadpoolima a iznad bar dva od tri Wolverinea.

Što se likova tiče, Robbiejevu sam već pohvalio pa da dodam da ovde ima nekoliko solidnih komičarskih momenata i da će u narednim filmovima ona verovatno biti još bolja. McGregorov Black Mask je solidno iskerebečen stripovski lik mada nedorečen i bez dubine, nedovoljno iskorišćen u finalu gde prelako ode. Chris Messina kao Victor Zsasz odrađuje dobar posao OSIM što je meni ovo kriminalno protraćeno ime i lik jednog od ipak najjezovitijih Betmenovih negativaca.

Na strani naših, vrlo sam se raznežio zbog Renee Montoye i mada Perezova nema kad da dohvati istu dubinu koju je lik dosegao u stripu, vrlo je zaokruženo igra. Winsteadova kao Huntress je imala, rekao bih premalo vremena ali je ona dosta dobro igra kao iznenađujuće nerdy i pomalo nesiguran lik uprkos svojoj ekspertizi – što rezonira sa karakterizacijom lika sa kraja devedesetih. Bascova je najslabija kao Cassandra Cain mada je i lik najslabije napisan i svodi se na hodajući mekgafin. Tu mi bi malo žao jer je Orphan ipak dobar lik u stripu. No, zato je Jurnee Smollett-Bell kao Dinah Lance FAKING SPEKTAKULARNA. Da se razumemo, ovaj lik nema mnogo veze sa Dajnom Lens koju volim u stripu, sem supermoći i generalnog jebanja keve, ali je Smollett-Bellova igra ubedljivo, sa sjajnim prisustvom u kadru, upečatljivim fizikusom, ali i sigurnom glumom gde god treba. Taman da ništa drugo u filmu nije valjalo, Black Cannary koga smo ovde dobili bi ukrao šou sa svojim malo-reči-puno-prisustva nastupom i no-bullshit akcijom. Lanceova u stripu je nešto intelektualnija – na kraju krajeva vodila je JLA – ali u smislu žene koja odrađuje posao, Jurnee Smollett-Bell je perfektna.

Film, ipak, kako rekoh, nije perfektan ali je jasan, u konceptualnom smislu, sa uglavnom solidnim karakterizacijama, kao i u narativnom. Yanova je imala odlične scenografe i kostimografe na raspolaganju pa je ovo jedan od vizuelno najupečatljivijih DCEU filmova sa gotamskim stilizacijama tipičnim za stripove i crtane filmove Paula Dinija i šarenišem koji je Harley Quinn etablirala sa Conner-Palmiotti fazom. Ovo je, posle svega i jedan „mali“ superherojski film, sa radnjom koja zauzima nekoliko dana, ima 3-4 set pisa i lišena je meditacija i nolanovskih refleksija koje su se kroz Warnerovu produkciju protezale sve do JLA. Kao takav, ovo je i znatno bolji film od JLA i, slab performans u prvom vikendu na stranu, ostavlja prilično dobar ukus u ustima za Suicide Squad i Gotham City Sirens, ako bude zdravlja i sreće junačke.

Film: Suicide Squad

Suicide Squad je film na kome se vema dobro vide tragovi teškog developmenta kroz koji je prolazio sa sve lutanjem između žanrova, nedopečenim zapletom i dosta očiglednim naporima da se napravi hip film u post-Deadpool eri. koji će biti „skoro R“ ali i dalje ostajući sa prave strane PG-13  granice. To ne znači da je ovo film u kome nema ništa dobro, on ima neke solidne a neke i virtuozne detalje, a vidim da je i ocena na IMDB-u koja je trenutno na sedam i po signal da narod u detaljima ume da uživa, no, kao celina, ovo je film sa ozbiljnom krizom identiteta i pomićenjem vizije.

Paralela koju sam čuo da povlače sa Guardians of the Galaxy – gde je GotG, kao, primer kako se radi film u kome gomila disfunkcionalnih likova postane porodica a SS je isto to samo R rated i neuspelo – je meni korisna utolio što sam ja i GotG iz više gledanja smatrao neuspelim filmom, a Suicide Squad ponavlja mnoge njegove greške, neke i namerno. Velika razlika je naravno u tome da je GotG film u kome su njegovi protagonisti loveable rogues dok u Squadu treba da imamo posla sa sociopatima, ali šta god da je Ayer napisao u originalnom scenariju, u finalnom produktu film primetno osciluje između želje da nas drži na ivici sedišta time što ispred sebe gledamo „bad guys“ upregnute da rade za opšte dobro silom podmukle ucene i želje da nas zabavi farsom. Ja sam veliki ljubitelj frivolnog humora, onelinera, larger than life likova koji se zajebavaju dok svet oko njih gori, mislim da je to veoma primereno superherojskom žanru, ali Suicide Squad je razapet negde između dawnofjusticeovske ozbiljnosti i jakog nastojanja da bude zabavan, hip film, pa u toj raspetosti često gubi korak.

Ne pomaže mu struktura koja je napregnuta do prskanja potrebom da se uvede gomila relatabilnih likova – makar bili i sociopati – da svaki dobije back story pre nego što se smisli centralni zaplet, kreira negativac i uvede uverljiv konflikt koji će se onda rešiti ekstravagantnim nasiljem tokom kojeg se protagonisti menjaju, zbližavaju, pronalaze inspiraciju jedni u drugima i na kraju, uprkos svojim prirodama čine pravu stvar i spasavaju dan. Ovo je materijal koji je Marvel razvlačio kroz čitavu deceniju a kada je probao da uradi sve u jednom filmu – GotG – nastao je njihov najplići produkt. Ayer je negde uspešniji a negde ne. Smithov Deadshot je dobar i ubedljiv sa jasnom motivacijom, pa makar bio i stripovski tanak. Slično važi za duo Harley Quinn-Joker koji  dobijaju dosta ključnih scena što objašnjavaju njihov odnos i psihologiju i mada se izvedba Margot Robbie može pohvaliti, koliko i Letov Djoker, stoji i da su oni veoma stereotipni i očekivani Džoker i Harli, sa manirizmima koji samo štrikliraju kućice na spisku. Naravno, to može da bude dovoljno u filmu u kome Slipknot, Cpt. Boomerang, Croc, Enchantress i Katana dobijaju značajno tanje, instant-karakterizacije i manjak motivacije i u kome Viola Davis u ulozi Amande Waller deluje maltene kao gigant glume naprosto zato što ima za nijansu veći emotivni raspon od gnev-oneliner spektra koji su dobili ostali.

Al dobro, ta struktura filma jeste problem, glavni konflikt je mutan, glavni negativac nedefinisan, nejasan, nemotivisan i gore nego u marvelovim filmovima a misija na kojoj Task Force X otkriva sebe i pronalazi svoje mesto u svetu je puki mekgafin da se snimi par akcionih scena i jedna priča u kafani. I sada, razmišljao sam dosta tokom filma gde su dijalozi delovali šizofreno, verovatno umontirani iz potpuno različitih tejkova različitih verzija scenarija, gde je humor delovao usiljeno, a problemi i razrešenja nelogično, kako je ovo film koji je trebalo da bude na pola puta između Dirty Dozen i Reservoir Dogs i da je Ayer možda to i mogao da snimi da su ga pustili. Ali nije. Mnogo toga mu neodstaje a najviše ubedljivost transformacije likovca, njihovo zbližavanje i pronalaženje novog identiteta u kolektivu. Ayer ovde prolazi kroz uvežbane poteze u nemogućnosti da nam proda organsku priču i od svačijeg praga tolerancije za mehaničko pripovedanje zavisi koliko će mu to smetati ili ga zabaviti. Ponovo, Guardians of the Galaxy je uradio skoro isto to pa je još uvek jedan od najvoljenihih Marvelovih filmova.

Gde još film pada? Akcione scene su previše oslonjene na shaky cam, mada bih se ogrešio da ne kažem da tu ima nekoliko izuzetnih kadrova. No, kako su braća Ruso sa svoja dva Marvelova filma do sada uspostavila standard koji ja smatram minimalno nužnim, voleo bih da je Suicide Squad više razmišljao o koreografiji. Dalje, film je prepun muzičkih lajtmotiva koji treba da dodaju na hip atmosferi a što je meni brzo počelo da deluje maniristički nakon što je postalo očigledno da atmosfera koju muzika kreira ne korespondira sa akcijama na ekranu. Postoje i drugi slični prekršaji u konzistenciji naracije sa pačvorkom dijaloga koji krenu na jednu stranu pa se završe drugde i motivacijama likova koje se menjaju onako kako scenario moli da se desi a ne onako kako diktiraju događaji ispred kamere (najvidnije u finalu). Negde pri kraju filma jedan od negativaca drži uobičajeni monolog u kome kaže kako (simbolički) pada noć i kreće promena, a ta se scena, ironično, dešava pred samo jutro.

Film, takođe, u nastojanju da pronađe ljudskost i u najgrđim otpacima društva ima i jedan istinski tragičan lik koji, nakon što u finalu učini nešto od presudnog značaja, biva potpuno zaboravljen i o njemu se više i ne diskutuje iako on bukvalno verbalizuje poentu filma i predstavlja taj napor iskupljenja oko koga treba da se izgradi emotivni krešendo naracije. To je verovatno još jedan promašaj vezan za pokretnu metu koju je Ayer morao da gađa dok su producenti menjali mišljenje o tome šta Suicide Squad stvarno na kraju treba da bude. Možda je to i ostatak originalnog mračnog i ciničnog šimunga koji je zaštitni znak stripa u kome su sociopati zaista socipati i zbližava ih jedino ubijanje, nikakve plemenite ideje. Razumljivo je, naravno, da je film išao na blaži, pozitivniji ton, ali je pritom i značajno otupio oštricu onog što bi trebalo da bude identitet Suicide Squad. Od originala Johna Ostrandera (koji dobija lep omaž u jednoj sceni), pa do recentnih radova Adama Glassa i Seana Ryana, Suicide Squad je bio tim koji funkcioniše uprkos svojim članovima, koji rezultate postiže usred haosa što ga proizvode ljudi koji mrze jedni druge koliko i ostatak sveta, čija je strast nasilje a smisao delanja ubijanje, koje Amanda Waller koristi ne kao hirurški instrument – kako ovaj film pokušava – već kao bacač plamena, za dezinfekciju i zastrašivanje. Film od ovoga beži stavljajući tim u konflikt sa (bukvalno) bezličnim, potrošnim protivnicima i mada se ima utisak da Ayer snažno pokušava da kanališe Camerona i Aliense, osećaj je, bože me prosti, češće kao da gledamo nekakvu TV seriju…

Nadam se da će Warner objaviti i director’s cut ovog filma jer se Ayerova vizija nazire, ali suviše teško joj je da ispliva kroz naplavine pop-kulturnih referenci i sumnjivo tajmovanog verbalnog humora. Idemo dalje.