Pročitani stripovi: Old Man Logan, X-23, Extermination, Return of Wolverine, Mr & Mrs X i X-Men Red

I, taman kada ste pomislili da je bezbedno, vraćamo se sa još jednom porcijom osvrta na mutantske stripove u Marvelu. Na kraju krajeva, ostali smo dužni a dugove valja poplaćati pre nego što se isuviše duboko uđe u aktuelnu Age of X-Man frtutmu. A da vam kažem, u nju smo već poprilično ušli.

Dobro, u ovom izdanju ćemo pogledati neke bitnije i neke manje bitne X-Men stripove. Potrudićemo se da budemo kratki, jezgroviti i da se ne ponavljamo (previše) jer smo mnogo toga već rekli. Ovog puta, nek oči govore a nek usne ljube… ili tako nešto.

Dobro, doći ćemo i do ljubljenja, ima ovde i jedan odličan strip u kome su protagonisti sveže venčani bračni par na medenom mesecu. Ali pre toga: starost, cinizam, rezignacija, smrt! Ili bar najava smrti. Tako je, pričamo o serijalu Old Man Logan koji smo već analizirali ali o kome, osećam, vredi iskazati još reč ili dve. Na kraju krajeva, kada smo ga poslednji put ostavili, serijal je tek bio predat od strane Jeffa Lemirea na scenaristički rad nasledniku, Edu Brissonu i Brisson ga je i uspešno doveo do kraja sa pedesetom epizodom. Naravno, kada u naslovu serijala imate frazu „old man“, pa je još u pitanju mutant koji već izvesno vreme broji svoje poslednje dane jer ga napušta snaga (i healing factor), te priča unaokolo kako umire, očekujete da kraj nekako donese olakšanje u umirujućem zagrljaju smrti. Ali to se ne dešava. Videće se i zašto.

Da se razumemo, Old Man Logan, kao koncept, je uvek bio očigledno privremeno rešenje: dok je „pravi“ Wolverine mrtav, čitaoci su dobili serijal sa istim ali samo malo drugačijim likom koji je, barem dok ga je Lemire pisao bio praktično identičan „normalnom“ Wolverineu a što je opet i bilo poduprto time kako su ga crtači crtali. Brisson ovde nije promenio bogznašta a činjenica da je najveći deo metazapleta vezan za borbu alternativne verzije Wolverinea protiv alternativne verzije Hulka, se svakako i valja čitati u ključu postmodernističkog, praktično ritualnog ponavljanja „istog“ i „poznatog“ ne bi li se čitalac uljuljkao u nešto što zna i razume i što ga neće previše izvoditi iz zone komfora.

I dok je u tom smislu istina da je Old Man Logan bio temeljito „beznačajan“ serijal – ništa što se u njemu dogodilo nema važnosti za „naše“ verzije Hulka, Wolverina ili ostalih bitnijih likova – istovremeno je ovo barem bio jedan sasvim prihvatljiv „klasičan“ Wolverine serijal u kome imamo usamljeničkog antiheroja koji se nevoljno upliće u tuđe sudbine, radi gadne stvari koje „pravi“ superheroji ne bi radili i nesebično se žrtvuje – velikim delom iz osećaja da je bezvredan i da je bolje da on pogine nego da nejač strada – u ratovima za koje niko neće nikada znati a koji su odlučili o budućnosti sveta. Brisson nije pisac nekih velikih koncepata i DOGAĐAJA koji radikalno menjaju status kvo (or is he?) ali je Old Man Logan pod njegovim vođstvom bio jedan razumljiv, udoban strip sa misterijama, akcijom i daškom romanse. Brisson je obišao mnoge značajne, jelte, punktove iz Loganove istorije, pa smo dobili priču u Japanu u kojoj je Wolverineova nikad prežaljena Jakuza-ljubav Mariko vraćena među žive na… zabrinjavajući način  (dobro, ovde status kvo jeste promenjen), dugačak i zabavan (i samo malo horor-intoniran) sukob sa Bullseyejem (i Kingpinom), sukob sa Kravenom, kratki povratak u Madripur, ali je Brisson, iznenađujuće i osvežavajuće, ispisao i neke priče koje se bave Loganovim odnosom sa mladim mutantima u Xavierovom institutu baveći se i relativno aktuelnim temama zloupotrebe interneta u ime rasističkih agendi.

Naravno, finalna priča je dovela sukob između Logana i Maestra (pomenutog alternativnog Hulka) do bijelog usijanja i ovo je jedna vodviljski dramatična priča u severnoameričkoj provinciji koja tematizuje prihvatanje starosti (i smrtnosti) prikazujući nam likove navikle na borbu, agresiju i nasilno nametanje sopstvene volje kako pokušavaju da pronađu nekakav smisao na kraju životnog puta. Ponovo, Brisson ne pokušava da previše filozofira i ovo je klasičan meat ’n’ potatoes superherojski meni koji uspešno odrađuje svoje poente i na kraju nekako opravdava to da se ovde radi o likovima koji samo drže mesto dok se ne vrati „pravi“ gazda.

No, kako rekoh, Logan ovde, uprkos ozbiljnom uloženom naporu, ne umire pa je odmah po završavanju Old Man Logan, započet dvanaestodelni Dead Man Logan miniserijal koji ćemo čitati čitavih godinu dana. Brisson daje definitivno predugačku kodu starcu Loganu, za koga bi interesovanje trebalo da bude na istorijskom minimumu sad kad se pravi Logan vratio, ali pretpostavljam da je neko negde pratio koliko publike čita ovaj strip i procenio da interesovanja ima.

Old Man Logan je svakako imao solidnu postavu crtača, od Mikea Deodata Juniora koji se ovde reinventovao kao ozbiljan umetnik atmosfere, preko veoma dobrog Dalibora Talajića, Damiana Couceira i Francesca Manne pa do Ibraima Robersona koji je nastavio Deodatov pristup sa jakim, voluminoznim likovima i prilično zablistao u poslednjoj priči. O Dead Man Logan, kad bude vreme.

Mariko, ali ovog puta Tamaki je dobila relativno zastrašujući zadatak da piše novopokrenuti serijal X-23 a koji se bavi Laurom Kinney, ženskim, jelte, klonom Wolverinea, direktno nakon što je Tom Taylor završio svoj izvrsni rad na All-New Wolverine. Australijanac je ovde za Lauru učinio maltene ono što je Garth Ennis svojevremeno odradio za Punishera, produbio karakter, temeljito protresao neke od njenih sržnih motiva i od lika koji je bio zakasneli recidiv X-tremnih devedesetih, definisanog traumom i besom, napravio značajno zaokruženiju mladu ženu koja i dalje ima duboke ožiljke i relativno sociopatski životni stil ali istovremeno ima i svrhovitost, da ne pominjem empatiju, koji je čine stvarnim ljudskim bićem, a ne samo jedva kontrolisanim biološkim oružjem.

Naravno, bolje je da je Tamakijeva dobila u ruke višeslojniji i uostalom interesantniji karakter, ali All-New Wolverine je bio tako transformativan serijal da je zastrašujući zadatak koji Tamaki sada mora da ispuni odgovaranje na sada astronomska očekivanja publike koja je od Laure navikla da dobija i no-nonsense akciju kada su sa druge strane ozbiljni zločinci, ali i sjajan humor, duševnost pa i ideološku komponentu u kojoj se feminizam gradi kroz sestrinsku podršku i jasnu sponu sa borbom protiv drugih vrsta diskriminacije, bez pamfletskih posrtanja.

Tamakijeva je, a što su dobre vesti, prilično uspešno pogodila ton, nastavljajući se na Taylorovu generalnu atmosferu bez gubljenja koraka. Njen rad na Hulku sam svojevremeno kritikovao jer mi se činilo da Tamakijeva sedi previše blizu svoje teme (PTSD i socijalna izolacija koja uz njega dolazi) da bi napravila odgovarajući odmak u superherojskom smeru i pravilno koristila jake simbolike koje ovaj žanr nudi. Sa X-23 ovo nije problem i mada ovaj strip tretira jednako složene teme njegov ton uspelo osciluje između praktično horor frekvencija (i to sa više nego dobrodošlim J-horror prelivima) i young adult sitkoma u kome Laura pokazuje da ima dušu bez obzira na činjenicu da je napravljena u laboratoriji. Možda najbitnije, lik Honey Badger koga je Taylor kreirao (a koja je Laurina „sestra“ time što je klonirana iz njenog DNK, što je na neki čudan način čini Wolverineovom… usvojenom ćerkom? Ne znam…) Tamakijeva hvata u letu i nastavlja da piše sa razumevanjem, koristeći Gabby i za komični predah ali i za pravljenje bitnih poenti (usudio bih se da kažem da, čak, Tamakijeva spretnije rukuje njenim likom od samog Taylora preko u X-Men Red, ali o tom po tom).

Ono što je s druge strane potencijalno problematično za serijal je da on počinje pričom koja je prilično hermetična i tiče se Stepford Cuckoos petorke (or are they?), ženskih klonova Emme Frost (zapažate temu?) a koje otkada ih je Grant Morrison kreirao vrlo retko dobijaju priliku da budu više od pozadinske dekoracije u nekom većem X-Men događaju. I dok ja pozdravljam ovaj zaplet koji se bavi i etikom kloniranja i interesantnim diskutovanjem toga šta bliznakinje čini drugačijim, mislim da je on prilično zamumuljen za savremeniju publiku koja možda niti zna poreklo ovih likova niti razume šta ih razlikuje. No, Tamaki ovo odrađuje prilično dobro i ovo je najuverljivija priča u dosadašnjih devet brojeva X-23, sa poslednjih par epizoda koje su visokotehnološki akcioni triler sa manje psihologije i politike. Tamakijeva za sada nudi neujednačen ali intrigantan strip za koji se nadam da će u daljem toku pronaći svoju centralnu temu jer su likovi koji ga nose jako dragi a Tamakijeva ih očigledno dobro razume. Juan Cabal je najpoznatije crtačko ime koje je ovde do sada radilo ali Peruanac Diego Olortegui koji ga trenutno crta je savršeno solidan zanatlija koji se ne loži mnogo da je „gospodin umetnik“ ali pruža čisto, jasno i efikasno pripovedanje i dobru karakterizaciju. Za sada sam zadovoljan.

Gore pominjani Ed Brisson je uradio i petodelni mniserijal Extermination sa Pepeom Larrazom na olovkama i ovo je bio sa jedne strane zabavan i dinamičan mali DOGAĐAJ u X-Men ćošku Marvelovog univerzuma koji je razrešio neke dosadašnje dugogodišnje niti zapleta i postavio neke nove koje će biti eksploatisane sledećih nekoliko godina, ali je sa druge strane bio i nepotreban.

Hoću reći, ne „nepotreban“ u smislu da mi je žao što sam ovo pročitao, nije, nego dovodim u pitanje kreiranje odvojenog miniserijala koga je pisao Brisson kada je Extermination zapravo zaključak onoga što je Cullen Bunn pisao u X-Men Blue i konačni odgovor na pitanje da li se „originalnih pet“ X-Men likova mogu vratiti u svoje vreme i kakve će to posledice imati po opšti kontinuitet.

Naravno, tajna je verovatno u tome da je Bullen imao jedan odgovor (koga je, uostalom, i ispisao u X-Men Blue i samo je deus-ex machina preokret u poslednjem činu ovaj odgovor učinio netačnim) ali je Brisson pičovao svoj događaj, urednicima se dopalo i dobili smo Extermination.

Dobro, dete se rodilo i treba ga ljuljati i meni je Extermination bio savršeno čitljiv i zabavan. Prevashodno, svakako, zato što je bio dovoljno kratak i nedovoljno drzak da procuri u tekuće X-Men naslove pa smo tako dobili uglavnom krtinu i praktično nimalo škarta sa strane. Brisson, ponoviću, nije čovek velike filozofije i Extermination je prevashodno vozilo kojim se stiže od tačke A do tačke B kroz umešno odrađenu misteriju, triler i akciju, a uz korišćenje nekih uobičajenih X-Menovskih tropa.

Tako ovde imamo putovanje kroz vreme, alternativne budućnosti, negativca koga je kreirao Walter Simonson ali u Byrneovoj i Claremontovoj Days of Future Past distopiji, (para)psihološke trigere koji okreću prijatelje protiv prijatelja a koji su podmetnuti, ponovo, putovanjem kroz vreme, imamo moralno neodređenog individualca, antiheroja koji se trudi da očuva nekakvu konzistentnost vremenskog toka i poznate istorije pa makar to značilo da će morati da ubija i sakati… Sve su ovo klasični motivi ali Brisson ih odrađuje sigurnom rukom i, igrajući se na tuđem igralištu, da tako kažem, pruža nam priču koja pored svih svojih skakanja između vremenskih linija i alternativnih verzija likova nije konfuzna, ima jasan konflikt u središtu, te opipljivu tenziju. Naravno, ako krenete malo dublje da čačkate svakako ćete naleteti na nekolike rupe u logici, ali ovo je bez sumnje nešto što morate očekivati kada god spekulativna fikcija kao jednu od tema uzima putovanje kroz vreme i Extermination je uglavnom sasvim kompetentna priča o još jednoj strašnoj drami kroz koju X-Men prolaze.

Priličan bekleš koji je na internetu nastupio posle poslednje epizode je, pak, vezan za povratak originalnih pet u svoje vreme i interesantna je ilustracija epohe u kojoj živimo. Kako bi se kontinuitet, jelte, ispeglao, Brisson je osmislio složenu ali uverljivu kolektivnu žrtvu za ovih pet likova u kojoj će oni sami sebi izbrisati pamćenje na sve što se dogodilo dok su živeli u budućnosti kako bi poslednjih pedeset godina stripova bilo, jelte, istinito. A što je meni delovalo kao standardni potez heroja koji se žrtvuju za opšte dobro, no veliki deo queer zajednice (ili bar one kvir zajednice na tviteru koja čita superherojske stripove) je reagovao na to ukazujući da se ovim Iceman vraća u, jelte, klozet i da je ovo okrutan potez prema liku koji je na neki način manifestno pokazao da „dajvrsiti“ u stripovima ne znači samo uvođenje novih likova koji su žene-gej-muslimani. Naravno, kako ja nisam pripadnik seksualne manjine MENI ovo nije delovalo kao big dil, uzimajući u obzir da je strip naglasio da odrasle verzije likova i dalje imaju sećanja na sve što su mlađe verzije radile dok su bile u budućnosti tako da je odrasli Iceman i dalje gej end praud kako i valja da bude (sem, naravno, ako pričamo o aktuelnom Age of X-Man gde… niko maltene i ne zna šta je seks), ali razumem da je na neki način ovo izdaja zajednice kojoj se Marvel preko Icemana umilio pre koju godinu. Opet, šta očekivati od multinacionalnih korporacija?

Extermination je makar SPEKTAKULARNO dobro nacrtan i Pepe Larraz se portvrdio kao vrstan zanatlija kadar da crta stripove sa konstantnim scenama spektakla i likova koji su veći od života a da to nije na uštrb jasnoće akcije i pripovedanja. Rezultat je da ovde ima i slika koje mogu da idu pravo na zid, ali uredno ispričanih scena u kojima jako mnogo likova radi mnogo stvari a da nikada ne dobijamo natrpanost koja zna da optereti superherojske priče sa velikim kastom. Larraz je i veoma dobar u brzoj karakterizaciji a što je ponovo veoma važno u stripu gde imate dvocifren broj protagonista. Konačno, mladi Cable mu je odličan sa pravilno odmerenim ’90s šmekom ali i milenijalskom personom koja pleni šarmom „pozitivnog negativca“. Suma sumarum, Extermination nije strip o kome će ljudi za dvadeset godina pričati kao o nekakvom vrhuncu X-Men ili pisati doktorske disertacije ali jeste udobna, razgažena superherojska akciona drama koju sam ja progutao bez mnogo stenjanja. Sasvim dobro.

Ovde definitivno moramo da pričamo i o miniserijalu Return of Wolverine koga je napisao Charles Soule a nacrtali ga Steve McNiven i Declan Shalvey. Na kraju krajeva, već smo opširno pisali o pripremnim radovima koje je Marvel odradio kako bi nas doveo u pravilno raspoloženje da pročitamo petodelni Return of Wolverine i sada kad je predigra gotova a naš kosmati antiheroj pripremio svoj najbolji money shot, moramo se zapitati – je li vredelo?

I ovde ne mislim na to da li je vredelo ubiti Wolverinea – od prvog dana smo znali da će on svakako biti vraćen nazad u rotaciju posle par godina i makar smo iz svega dobili odlični All-New Wolverine – već na to da li je ovakav povratak bio vredan te silne artiljerijske pripreme kroz masu (ne)povezanih miniserijala i uvođenja čitave nove globalne pretnje sa kojom su se X-Men suočili, samo da bismo na kraju završili sa relativno razvučenim i nekonsekventnim petodelnim minijem.

Soule i McNiven su, naravno, bili tim koji je i ubio Wolverinea pre skoro punih pet godina i mada je to bio znatno svedeniji, pa i dostojanstveniji, projekat, na samom kraju sam imao utisak da je Wolverine ubijen gotovo arbitrarno – na kraju krajeva, njegov healing factor je bio odsutan već godinama u tom trenutku i nije bilo razloga da ne pogine u nekom drugom rizičnom kontekstu. No, Death of Wolverine je makar imao veze sa Loganovom prošlošću i uvezivao se sa nekim bitnim motivima koje za njega vezujemo. U kontrastu sa tim, Return of Wolverine je strip o potpuno arbitrarnom novom negativcu koji nema veze ni sa čim a koji je jedino bitan da bismo dobili tehničko objašnjenje za to kako je Wolverine prvo bio mrtav a sada nije.

I mada je to objašnjenje tehnički u redu i u skladu sa spekulativno-fantastičnim tonom ovakvog univerzuma, ne samo da nam nije bilo potrebno nekoliko meseci priprema za ovu priču (ne zaboravimo, Wolverine je oživljen više od godinu dana pre Return of Wolverine) već je i sama priča mogla da traje značajno kraće, pogotovo jer nam je dala ne naročito interesantne niti razrađene likove koje nikada više nećemo videti (or will we?).

Soule je dobar scenarista kada radi nešto što mu leži ali rekao bih da ne razumem zašto piše Wolverinea koji mu očigledno ne leži (srećom pa ga nisu stavljali na tekući serijal o Wolverineu). U Return of Wolverine Logan, svakako, ima opravdanje da se vratio iz mrtvih i muči ga sasvim očekivana konfuzija (pa i amnezija, za svaki slučaj) ali Soule nema opravdanje za to što ga piše kao bezkarakternu, amorfnu masu mišića i kose koja se tetura unapred i prolazi kroz događaje koje ne razume pa onda u njima učestvuje na zbunjene načine. Čujte, znam da sam dosadan i da se papagajski ponavljam ali zaista ne razumem kako scenaristi tako često pogrešno shvataju lik Wolverinea. Wolverine je delatan lik i svakako, ima problem sa kontrolom impulsa – cela ta njegova borba protiv toga da zver u njemu preuzme kontrolu kojoj i Soule daje malko lip servicea – ali Wolverine NIJE lik koji se rukovodi instiktima i pušta da ga voda nosi. Scenaristi prečesto zaboravljaju da je Logan star više od stotinu godina i da to što malo priča ne znači da malo razmišlja, naprotiv – on je jedan od najfundamentalnije promišljenih likova u Marvelovom univerzumu sa jasnim i duboko internalizovanim motivacijama za ono što radi i čvrsto utemeljenim agendama koje samo nisu tako dramatično ambiciozne kao što ih imaju recimo Cable, Professor X ili (više ne) pokojni Cyclops. Brisson je ovo, uostalom, vrlo dobro demonstrirao u Old Man Logan.

Sa takvim likom Soule onda nema šta pametnije da radi nego da mu da amneziju i pusti ga da bude teturava marioneta u tuđim rukama. I bar da su to neke posebno zanimljive ruke! Persephone, kompleksni negativac ove priče možda ima suštinski fantastičnu supermoć da podiže ljude iz mrtvih ali njen grandiozni plan je prepisan praktično iz Moonrakera, a nisam siguran da je jedan od univerzalno najismejanijih filmova o Jamesu Bondu sjajan predložak za dramatičnu priču o povratku iz mrtvih jednog od najvažnijih Marvelovih likova. Soule svakako misli da pravi snažnu poentu kada pokazuje kako Wolverine čak i pod amnezijom i zbunjen kakav jeste uzvikne „fuck death!“ i pokaže da će uvek biti na strani pravde ali ovo je nezarađen, pa i nespretan krešendo koji se ponovo oslanja na ideju da je ovo lik impulsa i instinktivnih reakcija a što je upravo suprotno onome što Wolverine više od četiri decenije teži da bude, boreći se u svojim najboljim pričama upravo protiv refleksnog, nepromišljenog, ako hoćete životinjskog reagovanja. Wolverine je superheroj baš zato što je napravljen na životinju od strane Weapon X projekta a decenijama se trudi da pokaže da to u njemu nije ubilo čoveka. I ovo Soule propušta da shvati. Sreća pa je Wolverine: Infinity Watch koji je upravo krenuo i piše ga Gerry Duggan strip mnogo primerenijeg tona i karakterizacije…

Makar smo ponovo dobili Stevea McNivena na Wolverineu!!! Jesmo! Ali samo u prvoj i poslednjoj epizodi!!!! Mc Niven, naravno, crta detaljno i atraktivno i mada nije ni blizu mog omiljenog superherojskog crtača, ima ovde veoma lepih i karakternih scena. No, središnje tri epizode je odradio Declan Shalvey i mada ja zaista volim praktično sve što je Irac do sada radio na Thunderboltsu, Moon Knightu i Deadpoolu a na Injectionu je blistao, ovde je em smandrljavo gomilu panela em je razlika u tonu i stilu tolika da mi je to ozbiljno zasmetalo. Razumem da Marvel danas mora da stalno menja crtače na tekućim serijalima jer je tempo izdavanja sve brži i posla ima previše ali su makar za ovih pet epizoda mogli da plate McNivena dovoljno da čovek odradi sve od početka do kraja. Dakle, Return of Wolverine je, kad se sve uze u obzir, relativno neobavezno štivo sem ako niste BAŠ fanatik kosmatog Kanađanina.

Ono što bih preporučio kao OBAVEZNO štivo je Mr & Mrs X a jedini preduslov je da volite zabavu i dobro raspoloženje.

Mr & Mrs X je novi tekući serijal koji je nastao posle (neočekivano?) dobrog prijema miniserijala Rogue & Gambit. Pošto Marvel očigledno mrzi da ima urednu i jasnu numeraciju na svojim stripovima, umesto da se miniserijal samo pretvori u tekući serijal – na kraju krajeva radi ih ista scenaristkinja – pokrenut je novi tekući sa promenjenim imenom koje pritom ne asocira intuitivno na ovo dvoje likova i garantuje bar određeni nivo konfuzije kod čitalaca koji ne čitaju opsesivno solisitacije ili nisu pravilno umreženi na, jelte, društvenim mrežama. A sigurno ih ima!

Elem, ta konfuzija na stranu, ovo je trenutno jedan od najzabavnijih stripova koje Marvel objavljuje, uopšte, a zahvaljujući, slutim, dobro pogođenoj kombinaciji kreativnog tima i materijala. Kelly Thompson je poslednjih godina u Marvelu prosto eksplodirala, krećući od (ženskog) Hawkeyeja i A-Force, preko Jessice Jones, dobijajući i jedan Star Wars miniserijal a danas pišući i West Coast Avengers pored Mr & Mrs X. I ne mogu biti srećniji zbog ovoga jer je Thompsonova odlična scenaristkinja sa jednim vrlo prirodnim pristupom materijalu koji joj, taj pristup, omogućava da odmah prepozna apsurdne elemente u stripovima koje radi a onda ih iskoristi na najbolje moguće dramske načine, kreirajući dinamične i duhovite stripove nabijene akcijom, zabavnim likovima i interesantnim zapletima.

Konkretno, Mr & Mrs X je strip o tome kako Rogue i Gambit provode svoj medeni mesec i te neke prve nedelje braka i na šta im uopšte liči brak (pošto su se, jelte, nedavno uzeli u X-Men Gold) i Thompsonova sjajno rukuje likovima koji nisu onaj najvažniji, prvi ešelon X-Men ali svakako jesu favoriti velikog broja čitalaca. Rogue je, uostalom poslednjih desetak godina stalno bila postavljana u liderske uloge a Gambit je u jednom momentu, pričalo se, trebalo da dobije i sopstveni film…

Deo dramske (i komedijaške) tenzije počiva na tome da je Rogue bivši negativac (negativka!) koja je mnogo godina provela gradeći u sebi moralne nazore i dokazujući da je njeno svrstavanje uz, jelte, mutantske teroriste, bila pre svega greška u mladosti provedenoj u diskriminaciji i izolaciji, a da je njen muž, Gambit, praktično i dalje lopov. Naravno, šarmantan lopov zlatnog srca, ali – lopov. Thompsonova ovu vrstu tenzije majstorski koristi u priči koja maltene od prve strane izleće sa šina nakon što Rogue insistira da moraju prekinuti medeni mesec kako bi seli u kosmičko plovilo i zaputili se u svemirsku avanturu u kojoj će se pojaviti Shi’ar vanzemaljci ali i – Deadpool.

Deadpool je, naravno praktično prečica do komedije i Marvelovi scenaristi ga što je češće moguće uzimaju kako bi svojim stripovima doneli malo brend rekognišna i dobrog raspoloženja, ali Thompsonova ga koristi nadahnuto, pažljivo kontrastirajući njegovu i Gambitovu karakterizaciju da nam pokaže da ne mora svaki „loveable rogue“ da liči jedan na drugog.

Mr & Mrs X je brz strip, pričan visokom dinamikom uz veliku gustinu akcije i humorističkih replika ali pritom uspeva i da svoje likove poštuje i da im vremena da rade na dinamici svojih odnosa. Rekao bih da je ovo u tradiciji akcionih komedija osamdesetih godina a to i objašnjava što se meni ovakav format toliko dopada. Naravno, nije ovo strip koji ćete čitati ako želite da se udubite u najkompleksnije simbolike i najpotentnije X-Men motive, ali, a ovo je važno, ovo jeste strip koji vrlo spretno rukuje idejom braka, pogotovo braka sklopljenog između dve osobe nestandardnih životnih stilova i, donekle, nekompatibilnih svetonazora. Ne mora svaki X-Men serijal biti duboka meditacija o rasnoj i drugoj diskriminaciji i distopijskim budućnostima, neki od njih, pokazuju Mr & Mrs X, mogu biti tople i zabavne akcione priče u kojima se istražuje kako je to biti (anti)heroj koji više ne može da se naziva samotnjakom već se zavetovao na permanentnu zajednicu sa još jednom osobom.

Pritom, ovo je veoma dobro crtano. Meksikanac Oscar Bazaldua ne samo da je perfektan za ton koji Thompsonovoj treba – lepršavo, brzo, efikasno, pozitivno – nego i demonstrira neke impresivne pripovedačke veštine – na primer u trećoj epizodi u kojoj se na duploj spleš stranici Gambit i Deadpool bore protiv odreda Shi’ar vojnika a gde dobijamo i atraktivnu akciju i sjajnu karakterizaciju kroz tekući dijalog.

Mr & Mrs X je naprosto odličan superherojski strip koji savršeno spaja veće-od-života teme i tonove karakteristične za žanr sa sasvim svakodnevnim temama i dilemama koje u životu sreću obični ljudi. Njegovi su likovi relatabilni a priče zabavne i podstičem svakoga da mu da šansu.

Hajde da završimo osvrtom na X-Men Red, stripom koji je za mene bio jedno od najvećih razočaranja u ovoj fazi X-Men produkcije. Nekom narednom prilikom pokrićemo i novi Uncanny X-men, i X-Force, a pisaćemo i o X-Men Black i aktuelnim Age of X-Man dešavanjima, ali za sada X-Men Red može sjajno da posluži kao strip kojim je oficijelno završena post-Secret Wars faza X-Men i koji je imao najbolju nameru, ali ne i jednako dobru egzekuciju.

Odmah da ukažem: X-Men Red nije i LOŠ strip, koliko sam se iznenadio da je zicer koga sam očekivao od Toma Taylora (i Mahmuda Asrara koji je nacrtao prvih nekoliko epizoda) na kraju ispao manje spretan i manje elegantan od mojih, priznajem, astronomskih očekivanja.

Naime, ovo je strip o tome šta je Jean Grey radila nakon što je oživljena u Phoenix Resurrection – The Return Of Jean Grey i umesto da bude nekakva psihološka drama i duboka analiza ličnosti (kakvu smo imali, makar u pokušaju, u serijalu Jean Grey koga je pisao Denis Hopeless) on je, zapravo, bio prevashodno politički iskaz. Naravno, politički iskaz isporučen kroz uobičajenu i vrlo atraktivnu mutantsku dramu i tuču, ali svakako politički iskaz.

I ja sa tim ne samo da nemam problema – X-Men su tradicionalno politički intoniran strip – već sam i bio pozitivno uzbuđen kada sam video kako Tom Taylor, čovek koji inače nimalo ne zazire od politike na društvenim mrežama i ne plaši se da će oterati reakcionarniji deo čitalaca svojim otvoreno levičarskim stavovima, u centar zapleta stavlja Jean Grey koja ne samo da ne želi da se mutanti kriju i ćute, već ide direktno u Ujedinjene Nacije i pred Generalnom skupštinom govori o potrebi prepoznavanja mutanata kao stvarne i značajne populacije sa političkim potrebama i potencijalima. Da bi sve delovalo ozbiljnije, njenom istupu podršku pružaju i Atlantida i Wakanda, utemeljujući ideju o mutantskoj naciji – ne samo biološki drugačijoj vrsti – i ovo je uzbudljiv početak stripa. Jean Grey želi da promeni svet i makar jednom ovo ne znači boksovanje sa džinovskim robotima i putovanje kroz vreme.

Strip, međutim vrlo brzo pravi zaokret u smeru konspiratološkog političkog trilera uvodeći Cassandru Novu kao glavnog negativca i mada ovo nije nešto neočekivano, Taylor negde u drugoj-trećoj epizodi gubi sigurno uporište koje je sa prvom izgradio i svoj politički triler prekomerno savija kako bi ga uklopio sa političkom metaforom koju pokušava da plasira.

Naime, osnovna teza ovog stripa je da mržnju i njoj odnosnu diskriminaciju i konflikte izaziva prevashodno pomanjkanje empatije i da je rešenje za ovaj problem koji pogađa planetu već, eh, nekoliko stotina hiljada godina, više empatije. I dok bih se ja, kao dokazani pinko komi fegot, svakako složio da izgradnja empatije treba da bude prioritet svake zajednice i društva, marksista u meni se buni da se ovim ignoriše čitav sistem društvenih protivrečnosti koji počiva na složenim ekonomskim odnosima i da je empatija samo komponenta komplikovanog i višeslojnog entiteta koji nazivamo ljudskim društvom, a gde ideje vlasništva (nad sredstvima za proizvodnju), kapitala i tako tih drugih bitnih koncepata jednako značajno usmeravaju njegov razvoj.

Taylor ovde, imam utisak, malo suviše bukvalno – pa time i nezgrapno – rukuje nekim dnevnopolitičkim temama. Ponovo, daleko od toga da X-Men trba da se bave samo vječnim pitanjima, ovaj strip jeste bio istorijski popularan baš zato što je umeo da zaroni u kaljugu dnevne politike i pohrve se sa neuralgičnim tačkama OVOG društva DANAS, ali… treba to umeti. Tayolorova dalja teza kako društvene mreže koje nas povezuju kao nikada pre u istoriji, mogu lako da posluže za organizovano širenje mržnje a na polzu ljudi sa mračnim agendama je poštena i na kraju krajeva tačna – a manje ne bismo očekivali od posvećenog tviteraša – ali su zaključci koje X-Men Red izvlači iz njene analize iznenađujuće plitki. Naravno, teško je u akcionom stripu duboko i nijansirano prodiskutovati zašto ljudi koji mrze – i to aktivno mrze, koristeći priliku da objektima svoje mržnje život učine što gorim – zapravo dolaze u poziciju da mrze, koliko je to posledica socio-ekonomskih okolnosti, koliko tradicionalnog vaspitanja, a koliko programiranja od strane modernih nacista i drugih ideologija koje počivaju na preziru ka konceptu ravnopravnosti, ali Taylor je u prošlosti umeo da bolje rukuje ovakvim pitanjima. Injustice nije bio strip savršenog pripovedanja ali je globalne etičke teme i dileme hendlovao daleko zrelije. Sa X-Men Red Taylor kao da se vraća readymade rešenjima koja je koristio u Superior Iron manu, puštajući futurističku tehnologiju (nanomachines, son!) da odradi posao za koji bi nam bila potrebna ozbiljna marksistička analitika.

Rezultat je da je X-Men Red, iako načelno zabavan i britko pričan strip, u svojim poentama zapravo puki wish fulfilment, jedna maltene hipijevska parabola o tome da ljubav na kraju pobeđuje a da su naši heroji sudbinski predodređeni da trijumfuju baš zato što se bore ljubavlju a ne mržnjom. I ovo nije čak ni preterano prikriveno – Taylor je ovde sebi pustio na volju pa imamo maltene klasičan Rainbow Coalition na strani dobra, raznoliku grupu žena, demona i muškaraca različitih rasa koji jašu na reprogramiranom Sentinel-robotu na kome su bukvalno nacrtali duge i cveće, i koji govore o tome da će od istine napraviti oružje a umesto rata voditi mir (Waging Peace je zaista naslov drugog dela priče).

Ponovo, ovo je problematično ne samo jer ignoriše kompleksnost socioekonomskih okolnosti koje oblikuju društva (pa i taj kleti tviter, jelte) već i jer Taylor, da bi imao prostora za svoje metafore i pozitivne poruke, mora da u centar zapleta stavi ideju da je mržnja posledica kontrole uma nad populacijom koju Cassandra Nova izvodi preko nano-mašina.

Naravno, tu se čitava struktura političke diskusije urušava sama od sebe i mada nam ostaje vrlo solidno pričan strip sa izvrsnom akcijom i humorom, a koji u svom finalu pruža odličan (i duševan) spektakl ne mogu da ne zažalim što Taylor nije ušao malo ozbiljnije u diskusiju motiva koje je tako smelo sam stavio u centar priče. O tome da gomila čitalaca misli da je ovo najbolji X-Men strip poslednjih nekoliko godina i da je ovo politički iskaz kakav je bio potreban ovom (meta)serijalu bolje i da ne pričam. Levičari bi morali češće da čitaju Marksa kako bi zaista imali sa čim da izađu pred kapitaliste i naciste kad za to dođe vreme a X-Men Red je sa svojom fantazijom o tome kako se svet može urediti ljubavlju ipak isuviše plitak dodatak raspravi.

Ovo donekle sažima i Taylorov tretman likova sa Jean Grey koja je, sada potpuno oslobođena uticaja Phoenixa, u stanju da ZAISTA koristi svoje ogromne moći i želi da ih upotrebi da svet učini boljim. Plemenita namera ali Taylor potpuno zaboravlja da apsolutna moć apsolutno kvari i daje nam, za moj groš, neuverljivu, savršenu heroinu koja nema nikada nikakve dileme niti pravi ikakve greške u proceni ili postupanju. Naravno da je Taylor hteo da ide na ideal sociopolitički osvešćene heroine ali idealni likovi retko donose dramski zanimljive priče. Na drugoj strani, Gabby, odnosno Honey Badger koja je zajedno sa Laurom ovde prešla iz All-New Wolverine je ponovo nosilac vedrog komičnog predaha ali ovde Taylor i nju piše prebukvalno, dajući joj u usta samo najziheraškije replike koje ne posreduju višeslojnu prirodu kakvu ovakav lik ima. Naravno, ovo je ipak strip sa puno likova i nije da nisu za očekivati ovakva popuštanja u karakterizaciji (samo kada bismo iz glave mogli da izbacimo Injustice gde je Taylor konzistentno blistao).

No, ako odemo korak dalje od toga – X-Men Red je i serijal koga dalji X-Men stripovi praktično potpuno ignorišu. Trenutni X-Men/ Age of X-Man čiji je arhitekta pre svega Matt Rosenberg ničim ne pokazuje da mu je prethodio jedan veličanstven spektakl u kome je Jean Grey zbilja promenila svet i utisak je da je sa ovim stripom Taylor inicijalno imao drugačije planove – uostalom iz početka je delovalo da je ovo tekući serijal a ne maksi od dvanaest brojeva – ali da se nešto u međuvremenu promenilo.

Kako god, makar su Mahmud Asrar a posle njega Španjolka Carmen Carnero i Brazilac Rogê Antônio ponudili konzistentno solidan crtež. Niko od njih nije crtač napadnog spektakla poput recimo McNivena, ali se njihova tri stila odlično uklapaju jedan sa drugim i nude brzu i energičnu globalnu pustolovinu u kojoj ima mesta i za akciju i za humor i za ljubav. Više sam očekivao od X-Men Red u celini, ali ovo je svakako najslabiji Taylorov rad u poslednjih pola decenije. Dobra vest je da mu je Friendly Neighborhood Spider-man za sada odličan a što mi daje i mnogo nade za DCEASED koji uskoro kreće u DC-ju. Do sledeće prilike, čitajte X-Men ili ću ih ja čitati umesto vas a vidite kako se TO obično završi!

Pročitani stripovi: Hunt for Wolverine

Sklonite decu, žene i osobe sa kardiovaskularnim oboljenjima jer je, oh ne, zar već, ponovo došao trenutak da napravimo pregled X-Men stripova koje Marvel, sada kada je eksperiment sa Inhumansima očigledno završen (mislim, aktuelna priča se zove Death of the Inhumans) a Dizni stavio šapu na prava za filmske adaptacije, počinje da opet shvata ozbiljnije.

No, da umirim uzburkane duhove, neće ovo danas biti nekakav komprehensivan pregled svega vezanog za mutante u Marvelovim stripovima poslednjih meseci (recimo, New Mutantsima, Multiple Manom, X-Men Red, X-23, Domino i Exilesima ćemo se baviti nekom drugom prilikom), već pre jedan kratak pogled na sve ono što je publikovano u pripremi za povratak Wolverinea u prve izdavačke redove, garniran sa još par uzgrednih misli. Upozoravam naravno da ni te uzgredne a ni one glavne misli neće biti mnogo pametne, ali to je, uostalom u skladu sa Marvelovim hendlovanjem Wolverinovog povratka, tako da je sve u najboljem redu.

Potrudiću se, doduše da malo zabremzam cinizam jer postoji određena količina istog koja je zdrava za ljudski duh a posle toga sve prelazi u toksičnost i onda stvari ne valjaju, a u ovom suludom trenutku u kome se američki superherojski strip nalazi pod paljbom zlih političkih sila koje se, očekivano, predstavljaju kao „pravi ljubitelji“ koji bi „samo da stripovi ne robuju političkim agendama“, mislim da nam treba malo više dobre volje i malo manje, jelte, cinizma.

Elem, za slučaj da uopšte niste u toku – Marvel je pre nekoliko godina počinio nezamislivo i ubio Wolverinea u miniserijalu Death of Wolverine koga je proizveo visokoprofilni duo Charles Soule i Steve McNiven. Kad već pominjem cinizam – ovo jeste bio prilično ciničan poslovni potez. Marvel je bio sasvim svestan da će smrt ovako važnog lika biti provrazredan medijski događaj i potrudio se da je izmuze za sve pare – danas je praktično nemoguće, posebno u Marvelu, da se lik visokog profila i solidne popularnosti eksploatiše samo na osnovu njegove karakterizacije i sopstvenih priča već se obavezno oko njega gradi satelitska superstruktura sajdkikova, prijatelja, frenemijeva, rodbine a koji svi pokušavaju da se proguraju kao upotrebljivi likovi za sopstvene serijale i razne krosovere/ događaje. U DC-ju je ovo najvidljivije sa najvećima (Betmen, Supermen, Green Lantern, donekle i Aquaman, mada, interesantno ne i Wonder Woman) ali u Marvelu, delom i zahvaljujući filmskoj eksploataciji ovo dobijamo i na nižim nivoima, pa tako, recimo Spajdermen trenutno ima čitav spektar spinofova od kojih su neki, u alternativnim univerzumima, zaživeli ozbiljnim životom (odlični Renew Your Vows ili Spider-Gwen) a onda su i neki od njih dobili svoje spinofove (Gwenpool, naravno). U Wolverineovom slučaju ubijanje samog Wolverinea, lika koji je godinama unazad pomalo i kritikovan što se pojavljuje u previše mesečnih serijala u isto vreme, je, predvidivo, dovelo do eksploatacije njegovih surogata. Ali nismo tu tako loše prošli, već sam pominjao da je All-New Wolverine Toma Taylora bio izvrstan serijal koji je Lauri Kinney obezbedio novo i interesantno životno usmerenje a ni Old Man Logan nije bio rđav serijal iako je iz aviona bilo vidljivo da je ovo Marvelov način i da stisne i da prdne, da Wolverina ubije za maksimalni dramski efekat ali i da odmah ima spremnu supstituciju u vidu… pa, isto Wolverinea samo malko starijeg i namrštenijeg. Weapon X i Weapon H serijali Grega Paka su ispali sasvim zabavne i pitke timske priče oslonjene na Wolverineove poznanike i neprijatelje i mislim da i najkritičkiji kritičari koji su od početka vrištali da će Wolverine OČIGLEDNO biti oživljen za koju godinu, probudite se, vite šta vam rade!!!!, da i oni ne mogu da kažu da je poslednjih par godina wolverineovskog sadržaja u Marvelu bilo tako loše.

E, sad, kad Wolverine treba da se vrati, tu već možemo da pričamo o prilično trapavom rukovanju materijalom i da legitimno primetimo da Marvel pod C.B. Cebulskim ima još da se potrudi da dođe do uredničke discipline koja je kod konkurencije u DC-ju primetna već nekoliko sezona, te da nam ponudi koliko-toliko konzistentnu i smislenu pripremu za događaj sezone.

Jer, da bude odmah jasno, nije da je povratak Wolverinea među žive sad neko veliko iznenađenje, on je zvanično oživljen već u Marvel Legacy one-shotu prošlog Septembra. To da je Marvel godinu dana sedeo na ovoj činjenici i nije bogznašta sa njom uradio ne deluje mi kao svedočanstvo o pažljivo pripremljenoj kampanji tizovanja i nežnog titranja publičinih dražica već pre kao indikator da je Alonsov odlazak sa mesta glavnog i odgovornog urednika i postavljenje Cebulskog na isto došao kao odgovor na nekakve nagomilane probleme u redakcijskom radu.

Elem, Marvel nas je, dakle, pustio da se kiselimo do kasnog proleća kada je obavljen one-shot Hunt for Wolverine iz pera Charlesa Soulea, a koji će biti zadužen i za Return of Wolverine miniserijal što nam stiže za tačno dve nedelje i u sada već predvidivom činu tizinga, Hunt for Wolverine je samo postavio osnovu za čak četiri miniserijala pod istim nazivom (samo sa različitim podnaslovima) koji svi pričaju delić priče o tome kako se priprema povratak Wolverinea. O ta četiri serijala ćemo sada pričati, ali pre toga, da samo podvučemo crtu:

Wolverine je:
·         oživljen u jednom one-shotu u Septembru 2017. godine
·         pojašnjeno da je oživljen u one-shotu u Maju 2018. godine koji je pripremio:
·         četiri miniserijala koji su izlazili između Maja i Avgusta 2018. godine dajući delove priče o potrazi za oživljenim Wolverineom a koji su onda kulminirali u:
·         još jednom one-shotu izašlom pre neki dan a koji DALJE priprema petodelni miniserijal u kome će se Wolverine STVARNO vratiti.
Mislim, znam da je ovo ultimativni first-world problem, ali ko uopšte može da pomisli da je pričanje priče o povratku omiljenog (anti)heroja među žive na ovaj način dobra ideja? Kada je Grant Morrison onomad ubio Betmena ja sam, istina je, gunđao, ali bar je povratak Brucea Waynea bio sadržan u okviru jednog miniserijala. U kontrastu sa tim, ovo je – metastaza.

OK, OK, smanjujem nivo cinizma nekih 40% i hajde da vidimo jesu li ti stripovi barem valjali.

U Hunt for Wolverine one-shotu je pokazano da je Wolverineovo telo nestalo iz adamantijumskog kalupa u koji je bilo zaliveno na kraju Death of Wolverine i Soule je za potrebe ovog stripa sakupio šaroliku postavu likova sa različitim, često sasvim tangencijalnim vezama sa Wolverineom, kako bi pripremio teren za naredna četiri paralelna miniserijala. Ti su se likovi onda, zgodno, podelili u timove koji će po svetu tragati za ukazanjima oživljenog Wolverinea ili makar dokazu da je neko ukrao njegovo telo i koristi ga na nepristojan način. Svaki od ovih timova, teoretski, bavi se po jednim od različitih aspekata Wolverineove ličnosti…

Hunt for Wolverine – The Adamantium Agenda je nacrtao R.B. Silva a napisao Tom Taylor, svež nakon završavanja All-New Wolverine i ovaj je, na papiru, od sva četiri miniserijala, najmanje povezan sa Wolverineom. Adamantium Agenda je u principu New Avengers priča u kojoj se Iron man, Spajdermen i bračni par Luke Cage/ Jessica Jones zatiču pod maskama, na podmornici gde predstavnici velikih kriminalnih organizacija učestvuju na aukciji gde se, između ostalog prodaje „čitav genetski kod“ neke „osobe sa supermoćima“. Naši junaci pretpostavljaju da je, ko god da je ukrao Wolverineovo telo, rešio da ponudi genetske podatke organizacijama koje nemaju etičkih prepreka u vezi sa kloniranjem, a imaju žudnju da proizvedu supervojnike koji praktično ne mogu biti ubijeni i Taylor se ovde solidno zabavlja prikazujući kako Spajdermen, kao jedini od četvoro superheroja koji ima stvarno tajni identitet mora da ga krije i od prijatelja i od neprijatelja.

Kako je Wolverine u svojoj karijeri nazidao i solidan broj radnih sati u Avengersima, ovaj miniserijal je dobra prilika da se njegovo nasleđe i karakter ispitaju izvan striktno mutantskog okruženja a motivacija za ovo četvoro heroja (koji danas ne pripadaju ni jednom zajedničkom timu) da se uključe u potragu data je u previše komplikovanom, how-convenient flešbeku na početku gde vidimo požrtvovanog Wolverinea kako trpi gadnu agoniju umesto ostatka tima i moli Tonyja Starka da ne dopusti da, ako ikada umre, njegova genetika bude iskorišćena u nečasne svrhe.

Tom Taylor je, naravno, suviše dobar scenarista da bi dopustio da ga pomalo trapave premise sputaju pa je središnji deo priče, na podmornici, zabavan i uspelo kombinuje džemsbondovski saspens sa žovijalnom superherojštinom. Kada dođe do sasvim neočekivanog preokreta i ovo je dobrodošla promena smera u kome priča ide, a dodavanje Laure Kinney u postavu ne samo da pojačava sponu sa Wolverineom, nego i podseća koliko Taylor njen lik DOBRO piše i da je pravi kriminal da je All-New Wolverine uopšte morao da se završi.

Bilo kako bilo, ostatak stripa je dosta nezgrapan, mada dobronameran socijalni komentar vezan za praksu velikih korporacija da sakupljaju podatke o svima nama i koriste ih bez ikakve kontrole. Ovde, doduše, umesto korporacije imamo Mr. Sinistera a umesto podataka o tome koje smo klipove gledali na pornhabu i šta smo brauzovali na Aliekspresu u pitanju su genetski kodovi „svih osoba na planeti“. Dve stvari ovde malko grebuckaju intelekt. Prva je da je Mr. Sinister prikazan kao prilično sitna pretnja što je neuobičajeno gruba degradacija nekada prilično opasnog X-Men negativca, a druga je naravno ta sintagma „svih osoba na planeti“. Nije naravno jasno kako to funkcioniše i koja je logistika ovog njegovog prikupljanja genetskih informacija na planeti gde se svakog trenutka rađa po nekoliko hiljada novih, jelte, osoba i utisak je da je ovde scenario mogao da provede malčice duže krčkajući se u uredničkom loncu. No, Taylor, koji je već u pomenutom flešbeku na početku stripa već iskoristio jedan očigledan mekgafin nema problem sa ovim drugim mekgafinom, a koji mu služi da napravi poentu.

Ta poenta je, vrlo taylorovski, jedan uspešan momenat karakterizacije Tonyja Starka koji, suočen sa etičkom dilemom u kojoj se njegov libertarijanski, tehno-mogulski instinkt sukobljava sa „starinskim“ moralnim poukama koje mu je dao Wolverine, odlučuje da učini pravu stvar, pokaže da nije uprkos pameti, uspehu i bogatsvu, sasvim odvojen od običnog sveta i, uostalom, podseti zašto složenica superheroji sadrži u sebi reč „heroji“.

Što je lepo zaokruživanje priče o tome zašto je Wolverine, uprkos svojoj prirodi ubice, neretko bio moralni stožer timova u kojima je radio. No, Taylor čuva još neke adute za samo finale pa tako sasvim neočekivano saznajemo da uvid u genetske podatke koje je sakupljao Mr. Sinister dramatično menja ono što mislimo da smo znali o Lauri Kinney, ali i da X-Men u svojm redovima, verovatno imaju ubačenog agenta-spavača. Uzbudljivo! Taylor ovim postavlja vrlo interesantne temelje i za X-23 serijal koji je već izbacio tri broja, ali i za Uncanny X-Men koji uskoro kreće, samo zaista nije jasno zašto su OVAKVA otkrića napravljena u jednom po svemu prilično udaljenom miniserjalu koji se bavi nečim drugim… Silva na olovkama izuzetno solidan i ne bih imao ništa protiv da ga gledam na nekom visokoprofilnijem serijalu.

Hunt for Wolverine – Weapon Lost je napisao sam Charles Soule a nacrtao Matteo Buffagni i mada ova visokoprofilna ekipa autora sugeriše da bi ovaj miniserijal možda trebalo da bude najvažniji od sva četiri za dalji razvoj priče o Wolverineu, istina je sasvim suprotna. Weapon Lost se lako i bez zazora može preskočiti jer je u pitanju decidno ćorsokak u potrazi za Wolverineom, pa ako vas samo zanima Wolverine, ovde nećete dobiti bogznašta.

Weapon Lost je, zapravo krosover baziran na Daredevilu, koga trenutno piše, jelte, baš Soule, a dodati su mu Misty Knight, Frank Mcgee i… er… Cypher?

Ovo je prilično neobičan spoj likova i mada se Soule iz sve snage trudi da on profunkcioniše, neke su žrtve tu morale biti napravljene. Misty Knight je sjajan lik i njene veze sa Daredevilom istorijski postoje a pošto je ova priča donekle oblikovana kao detektivska potraga, ima smisla da u ekipi budu i ona, ali i McGee, koga je Soule već pisao u Inhumansima i koji je vrlo tipizirani „gumshoe“, sredovečni, okoreli detektiv koji je video mnogo sranja i malo toga ga iznenađuje. Soule vrlodobro ispisuje hemiju između Knightove i McGeeja i sve deluje kao pripremanje terena za neki budući strip u kome će oni imati priliku i za saradnju i za romansu… osim što ovakvog stripa nema na horizontu – Inhumansi trenutno trpe brisanje gumicom, pranje ruku i posipanje svega krečom, pu pu pu, a Misty Knight ni u boljim vremenima nije imala šansu za neki stabilniji serijal…

Ali dobro, njih dvoje odlično funkcionišu zajedno i Daredevil uz njih ima smisla i ne deluje kao, jelte, poslovični treći točak, pošto je u pitanju čovek koji ume da ćuti i sluša kada je to potrebno. No, to ostavlja problem Cyphera koji je, za potrebe učestvovanja u ovom team-upu morao da pretrpi radikalnu hirurgiju lika. Cypher je, da podsetimo, jedna od kreacija Chrisa Claremonta iz vremena njegovog rada na New Mutants i uvek je predstavljao primer mutantske različitosti i inkluzivnosti jer je njegova supermoć – SUPERrazumevanje stranih jezika. Pošto nije bio ni za tuču, ni za letenje, ni za zastrašivanje, ni za lečenje, za Cyphera su scenaristi uvek morali da smišljaju priče koje bi pokazivale njegovu korisnost zajednici na jedan „mekši“ način, demonstrirajući da su društvu potrebne i veštine i sposobnosti izvan „lovačkog“ seta skilova koji vezujemo za alfa mužjake kakvi su često superheroji. Soule ovo, međutim, rešava da proširi na jedan pomalo diskutabilan način, rezonujući, valjda, da je „hodajući google translate“ ipak suviše slab set moći za potragu u koju se naši junaci upuštaju tražeći tragove Wolverineovog pojavljivanja na globusu, pa postulira da je i internet nekakav „jezik“ koji Cypher „razume“ i onda umesto da je priči naprosto dodat nekakav mladi haker koji iz mase google rezultata koji pominju Wolverinea ume da isfiltrira one očigledno lažne i besmislene, dobijamo ne samo malo nespretno ubeđivanje da je internet, eto, jezik za sebe, u kome samo čovek sa natprirodnim razumevanjem nepoznatih jezika može da se STVARNO snađe, nego onda i ispada da je Cypher razvio užasnu adikciju na internet.

Ponovo, ni ovo nije možda očajna ideja sama za sebe, Soule je svakako imao prostora da ovde prikaže da ova vrsta adikcije postoji i koje su njene karakteristike, ali uzimanje jednog postojećeg (i meni, dodaću, dragog) lika, rastezanje prirode njegovih supermoći preko plauzibilne granice postavljene originalnim motivima, pa onda i radikalna promena njegove karakterizacije kako bi se sve uklopilo u jedan, na kraju dana dosta površan komentar o adiktivnoj prirodi savremenog interneta, sve to na kraju ne daje preterano zadovoljavajući rezultat. Miniserijal u kome bi se Cypher kao glavni junak razrađenije i ozbiljnije borio sa ovom adikcijom bi imao smisla, ali ovako, dodato kao rukavac u široj priči, prilično je to slabo.

Naravno, sve to plus „nalaženje“ Wolverinea usred Saskačevana, samo da bi se pokazalo da nije u pitanju stvarno Wolverine već, jelte, jedan od zaboravljenih likova iz devedesetih, a koji je, ponovo, morao da pretrpi prilično nasilnu novu karakterizaciju da bi se uklopio u Souleovu priču, sve to znači da Weapon Lost nije baš sasvim osvojio moje srce. S druge strane, Soule je ekonomičan i elegantan scenarista, likovi mu uglavnom dobro rade međusobno, a deo u Saskačevanu uspeva da uspostavi vrlo ubedljivu horor-atmosferu uprkos tome što imamo ne jednog nego četiri superheroja na „našoj strani“, a što su sve pozitivni elementi ovog stripa. Najpozitivniji je, svakako, Buffagini, čiji crtež besprekorno kombinuje noar zrelost i horor atmosferu pa su mi emocije prema Weapon Lost ipak dovoljno pozitivne.

Hunt for Wolverine – Mystery in Madripoor je u startu delovao kao potencijalno najzabavniji od sva četiri miniserijala jer prati ekskluzivno žensku mutantsku ekipu koja u potrazi za Wolverineovim telom dolazi u Madripoor, taj neksus poroka, kriminala i dobre zabave smešten u jugoistočnu Aziju. Kada je Wolverine osamdesetih godina prošlog veka konačno dobio sopstveni magazin, Chris Claremont ga je brzo preselio sa severnoameričkog kontinenta na ovu lokaciju kako bi pisao strip koji će se vidno razlikovati od X-men ili New Mutants, jednu malo (sasvim malo) zreliju, ali i palpoidniju priču utemeljenu na tropima o mističnom istoku, kriminalističkim misterijama i egzotičnim avanturama sa lepim ali opasnim ženama i kosookim henčmenima. Wolverine je tokom ovog perioda nosio odelo i šešir, nikada kostim, predstavljao se kao „Patch“ (i nosio povez preko oka koje je, tobož, izgubio u nekoj gadnoj frci) (što je, složićemo se, bizaran detalj za lik čija je supermoć beskonačna regeneracija tkiva) i solidno zabavno plivao u madripurskom kriminalnom podzemlju uspevajući da svoj brend pravde proda čak i u okruženju sastavljenom isključivo od kriminalaca, siledžija, krijumčara i prostitutki.

Naravno Mystery in Madripoor nema skoro ni delić ove palpi atmosfere. Jim Zub koji je ovo napisao je solidan zanatlija, ali, rekao bih, ne i čovek velikih ideja. Njegovi stripovi u Marvelu su svi korektne izvedbe ali ako mu se prepusti da sam dođe do vizije šta bi ti stripovi trebalo da kažu i pokažu, nekako tu nije mnogo jak. Mystery in Madripoor je zbog toga skoro devedeset strana prilično neesencijalne tuče između gomile žena na jednoj i gomile žena na drugoj strani koju smo slobodno mogli da preskočimo, jer ona zbiljska otkrića i šokantne preokrete Zub pakuje na mnogo manje prostora.

Elem, zaplet je ovde skoro apsurdno tanak: aktuelni X-men šalju ekipu u Madripoor da se porazgovara sa Magnetom koji tamo živi jer, pošto su Magneto i Wolverine imali poseban odnos za Wolverineovog života, nije nerealno da je baš Magneto taj koji je ukrao Loganovo telo iz adamantijumske ljušture u koje je bilo spakovano.

Znam da su ovo superherojski stripovi i u da u njima ne treba tražiti logiku stvarnog sveta, ne morate mi to objašnjavati, zaboga, ali ipak moram da se zapitam: u X-Men niko nema telefon ili imejl? Umesto da Magneta cimnu makar nekakvim komplikovanim satelitskim vidom haj-tek komunikacije i makar mu najave dolazak, ako već ne obave ceo razgovor ovim putem, pet X-Men žena, plus Domino koja im je, iz neobjašnjivih razloga – vozač, se potrpaju u avion (koji, iz nekog razloga nije Blackbird?), bez ikakve najave dolete u Madripoor i tamo ih već na pisti čeka Magneto koji kaže „ništa se ne dešava u Madripuru a da ja ne znam“ i deluje sav nadrndan da mu se nisu barem javile, te dogovori da se nađu na piću uveče u restoranu, kada će, jelte, odgovoriti na njihova pitanja.

Kako da ti verujemo, pitza Kitty Pryde a Magneto kaže da će na večeru doći bez šlema pa da Psylocke može da mu pročita misli i da vidi da je sve legitimno i, što se kaže, regularno.

Igranje na kartu tenzije „oće li Magneto ostati s ove strane etike i zakona, ili će se vratiti svojoj suprematističkoj, takoreći kriminalnoj personi“ je legitimna taktika i bilo je par serijala poslednjih godina koji su se uspešno bavili ovim pitanjem, ali Mystery in Madripoor nije zapravo jedan od njih i strip brzo devoluira u sukob X-žena sa grupom Spajdermenovih neprijateljica iz devedesetih koje je, verujem,  i Spajdermen iz sve snage nastojao da zaboravi. Knockout? Mindblast? Viper? Stvarno? Priča u kojoj se Femmes Fatales tuku sa Kitty Pryde, Jubilee, Psylocke, Domino, Storm i Rogue bi trebalo da ne traje duže od dve strane, ali Zub nalazi načina da X-Men žene budu poražene u prvom susretu i onda tehnički korektno izvodi ostatak priče u kome deo tima mora da smisli kako da uzvrati, da oslobodi zarobljene drugarice, kao i da otkrije kako je sve to vezano za Wolverinea i Magneta.

No, sve je to prilično ravno u suštini jer Zub ima previše likova sa kojima mora da žonglira i davanje svakoj od žena ovde umešanih koliko-toliko zanimljive karakterizacije je nemoguća misija na ovom broju strana i sa ovom radnjom. Viper, Sapphire i njena ekipa imaju karaktere istesane tupom sekirom iz trupaca koje je voda naplavila na obali obližnje reke a ni X-Men žene ne dobijaju preterano nadahnutu karakterizaciju i Zub im daje da izgovaraju uglavnom klišeizirane, prilično izlizane dijaloge u kojima je nemoguće primetiti ikakvu razliku između onog što izgovara jedan ili bilo koji drugi lik.

Ovo je šteta jer ono što se u stripu zapravo dešava je značajno za dalji X-Men kanon. Ne samo da se otrkiva da tu postoji neka kompanija Soteira koja stoji iza angažmana Femmes Fatales i koja priprema neobjašnjeno ali preteće lansiranje nečega u orbitu, nego i, možda uzbudljivije, Psylocke u ovoj priči umire a onda se vraća u život ali u svom originalnom telu! Objašnjenje za ovaj preokret je prilično čizi, da se mi razumemo, ali meni je sasvim nadahnjujuće da je konačno, 2018. godine neko, pa možda baš i Jim Zub, seo i rekao „E, znate, to što smo od Bettsy Braddock napravili nindžu, pa smo joj i telo blede engleske ledi zamenili telom japanske borkinje, to je i 1990. godine bila bizarna rasistička svinjarija, ajte da se toga konačno otresemo i idemo dalje kao ljudi“. Zašto se ovo dešava u ovom miniju a ne u Astonishing X-Men je misterija koju može da objasni samo teza da inače NIKO ne bi kupio Mystery in Madripoor jer se u njemu praktično ništa drugo od važnosti ne događa. Ali to je cinizam a rekli smo da nećemo.

Najveći problem ovog miniserijala je ipak crtež Thonyja Silasa. Brazilac je već crtao neke epizode X-Men Gold, ali tu je verovatno imao malo više vremena na raspolaganju. Mystery in Madripoor je prilično neatraktivan strip u kome sve žene izgledaju gotovo identično i ako imamo scenaristu u kome svaki od likova govori gotovo istim glasom a onda i crtača koji ih sve crta sa istim tipom tela, istim pozama, istim izrazima lica, onda taj strip ima problem. Trudio sam se da na primer Jubilee od Psylocke razlikujem na osnovu kostima, ali kako scenario zahteva od naših junakinja da u jednom trenutku obuku večernje toalete, priznajem da dobar deo vremena nisam imao pojma ko je  „na ekranu“. Silas nije nužno loš u pripovedanju, ali ovo je strip koji zahteva malo više karaktera u svom crtežu. Suma sumarum, Mystery in Madripoor je priča o Psylocke i njenom odnosu sa Wolverineom, koja u poslednjoj epizodi kulminira na jedan prilično dirljiv način, ali kojoj je dobar deo toga što prethodi toj poslednjoj epizodi ne baš višak ali decidno neesencijalan, zaboravljiv sadržaj.

Konačno, Hunt for Wolverine – The Claws of a Killer je potpuni haos i jedini od četiri miniserijala za koji sam se zapitao da li su se autori i urednici zapravo dogovorili o čemu je ovaj strip pre nego što su ušli u produkciju.

Claws of a Killer je neka vrsta Weapon X spinofa osim što se likovi koje čitamo u Pakovom Weapon X ovde ponašaju ne samo drugačije već i naglašeno suprotno onome na šta nas je Weapon X naučio. Zaplet je taj da Lady Deathstrike uvidom u „vojne satelitske snimke“ pronalazi „adamantijumski potpis“ koji je „sličan Loganovom“ i okuplja mali tim u kome su i Sabretooth, te Loganov sin Daken sa ciljem da Logana zajednički nađu a onda – ubiju. Jer, eto, sve troje imaju višegodišnje i višedecenijske bifove sa Loganom i mada svako od njih pojedinačno želi da mu presudi, zajedno će to možda ići najlakše.  Naravno, niko od njih troje nije timski igrač i Daken i Creed se skoro potuku manje od dva minuta nakon početka njihovog inicijalnog razgovora u kafani tako da je ovo strip o troje psihopatskih ubica koji se, protivno svim svojim instinktima udružuju da bi pronašli i ubili čoveka za koga su svi nekom istorijom vezani, a koji možda jeste a možda i nije zapravo već mrtav.

Ovo su vrlo slabe osnove za priču, počev od te nebuloze vezane za satelitsko praćenje „adamantijumskog potpisa“ (mislim, ovaj univerzum već ima Cerebro, mašinu koja prati mutantske gene, a koju svi prihvatamo kao plauzibilnu i nije jasno zašto Mariko Tamaki, scenaristkinja, poseže za ovako neuverljivim rešenjem) ali, bitnije, zbog toga što su likovi ove predstavljeni u svojim verzijama od pre… pa, previše godina. Daken je uvek bio negde u sivoj zoni između mračnog lupeža i nevoljnog antiheroja i njegova recentna gostovanja u All-New Wolverine i Iceman su pokazala da urednici i dalje nisu načisto šta bi on zaista trebalo da bude, tako da je ovde prikazan kao sebični ubica. Sabretooth poslednjih nekoliko godina, od Axisa, pokušava da se iskupi za život proveden u sadizmu i ubijanju i tako je prikazivan u recentnim serijalima, a on i Lady Deathstrike su u ovom trtenutku članovi Weapon X gde tesno sarađuju sa Old Man Loganom i time u ovom miniserijalu deluju potpuno shizofreno sa svojim ubilačkim erekcijama čija je meta „pravi“ Logan. ’

No, pravog, ili barem ikakvog Logana, zapravo i nema u ovom stripu i Claws of a Killer je priča o korporaciji Soteira koja u zabitom gradiću u Arizoni eksperimentiše sa nekakvom nemoralnom hemijom i od ljudi pravi – zombije. Naše troje (ne)heroja se onda ušetaju u taj gradić i moraju da iz njega izvuku živu glavu a priča pravi neoprostivo grube premete preko glave ne bi li objasnila zašto je Lady Deathstrike mislila da je Wolverine na ovom mestu.

Tamakijeva inače nije ovako brljiv scenarista tako da moram da pretpostavim da je Claws of a Killer sklapan na brzinu uz minimalnu uredničku podršku i imperative da se neki motivi moraju – svejedno kako – pojaviti u priči. Tako je ovo istovremeno i predugačak narativ u kome imamo vidne momente dobijanja u vremenu kroz preopširne scene akcije koja je sama sebi svrha, ali i narativ koji malo toga kaže o tih par stvari kojih se dohvati. Na vrlo how convenient (a neobjašnjen) način likovi susreću sebi bliske srodnike koji su zombifikovani i moraju se od njih odbraniti, što je zombi-kliše koji ovde ne funkcioniše jer imate utisak da Tamakijeva padobranom u scenario spušta sve što joj padne na pamet samo da se nekako dokotrlaj do kraja četvrtog broja, ne povezujući niti zapleta i zadovoljavajući se stereotipnim finalnim klifhengerom koji će biti „zaključen u Hunt for Wolverine – Dead Ends“ (osim što neće, da vam odmah spojlujem). Slabo je to, moram da kažem.

Srebrni pervaz na ovom mračnom oblaku je, pak, to da je strip nacrtao Jackson „Butch“ Guice. Ovaj iskusni veteran je sjajan za stripove nešto realističnijeg, naturalističnijeg tona pa to donekle spasava priču koja se batrga na sve strane i htela bi da zombije kao koncept odigra na ozbiljniji način nego što je danas standard. Ja za Guicea imam mnogo vremena u bilo koje doba dana pa mi je njegov rad ono što Claws of a Killer spasava da ne bude potpuni promašaj.

Dobro, ova četiri miniserijala se na kraju slivaju u one-shot Hunt for Wolverine – Dead Ends izašao pre nekoliko dana u kome Charles Soule povezuje sve te niti priče u konzistentnu celinu i pušta nas da vidimo veliku sliku čije smo do sada samo fragmente nazirali. Ma, šalim se, naravno, Dead Ends bi savršeno funkcionisao i bez ova četiri miniserijala jer u njemu ionako saznajemo samo ovo: Soteira je moćna nova kompanija za koju do sada niko nije čuo, a koja je spremna da nasumično ubija mlade, još uvek neprepoznate mutante širom zemaljskog šara ako X-Men ne prestanu da traže Wolverinea. Wolverine je, naravno, u posedu Soteire i, kako kaže njihova predvodnica, misteriozna Persephone, „koriste ga na dobar način“. Koji je to način, šta Persephone i Soteira nameravaju da urade sa ovom planetom, kako će naši junaci pronaći i osloboditi svog druga kad ovi ludaci nameravaju da ubijaju gotovo nasumično ako posumnjaju da X-Men nisu odustali od potrage – sve to ćemo saznati u Return of Wolverine. Valjda.

Dead Ends je sasvim šarmantan strip od tridesetak strana u kome Soule uspešno povezuje likove iz četiri minija koji su mu prethodili i ubedljivo uspostavlja negativce za čije ćemo uništenje zdušno navijati (tu je jedan uzbudljiv set-pis sa napadom na X-mansion kinetičkim projektilima iz orbite), ali, kako rekoh, on niti razrešuje klifhenger iz Claws of a Killer, niti je zaista bilo potrebno izdati šesnaest brojeva drugih stripova da bismo sada imali jasnu situaciju. Ovde na delu imamo tipičan primer izmišljanja dodatnog sadržaja da bi se prodalo više stripova, iako je stvarna priča elegantna i nije joj potreban taj dodatni sadržaj. Dve ključne stvari koje su bitne iz prethodna četiri minija su da Soteira ima pristup satelitskom oružju (uspostavljeno u Mystery in Madripoor), kao i bazi DNK kodova koje je Sinister sakupio (viđeno u Adamantium Agenda). Ovo prvo je potpuno nebitno za priču jer napad iz orbite je bukvalno tu da privuče pažnju X-Men dok se iza njihovih leđa negativci pripremaju za dramatičan ulazak na scenu, a ovo drugo je neugodno prekomplikovano: Persephone ucenjuje X-Men idejom da će ubijati mlade osobe kod kojih se X-gen još nije manifestovao (a koje može da identifikuje preko baze genetskih kodova) iako X-Men nisu nikakvi nacionalistički ziloti i jednako uspešna pretnja bilo bi ubijanje već manifestovanih mutanata ili – bilo koje nasumično odabrane grupe osoba. Ovo je primer kako scenarista pokušava da isuviše jako „tematizuje“ jednu u suštini jednostavnu situaciju kroz apsurdno složene zaplete iako mu karakterizacija likova – X-Men su superheroji čiji je decenijski identitet baziran na pomaganju SVIMA baš da bi pokazali da nisu nacionalisti, suprematisti i separatisti poput Magneta – dopušta mnogo jednostavnije i plauzibilnije zaplete.

No, sada makar imamo postavljene igrače na tabli, jasne uloge i opipljivu misteriju koja nas interesuje (kako je Soteira došla do Logana, i šta rade sa njim?) i od ove tačke na dalje Return of Wolverine ima potencijal da bude dobar, uzbudljiv strip. Osim što čak ni za njega Marvel nije uspeo da izgura konzistentnost u crtežu pa posle prve epizode koju će uraditi povratnik Steve McNiven, crtačke dužnosti preuzima Declan Shalvey. I, da ne bude zabune, Britanac je sjajan crtač, ali, pobogu, da li je moguće da čak ni za ovakav miniserijal Marvel ne može da priveže JEDNOG crtača za sto?

Što se crteža tiče, Ramon Rosanas je na Dead Ends vrlo pristojan i ovo je lepo nacrtan strip i ne bih se bunio da ga gledam i dalje u nastavku priče. Ali to za sada, kao što vidimo nije opcija.

Budite uz nas i naredne nedelje kada ćemo, božezdravlje, pričati o ostalim X-Men serijalima, a sve u pripremi za relansirani Uncanny X-men!

Pročitani stripovi: Hulk i Suicide Squad

Drug Neomeđeni me je kritikovao pre neki dan što ne pišem o stripovima, ali kad vidi šta sam čitao, verovatno će da prokune samog sebe što je to uopšte pominjao. Elem, danas samo kratko o dva aktuelna superherojska serijala.

 

Prvi je novi magazin Hulk koga izdaje Marvel i koji je neka vrsta podsećanja na to koliko sam mator i konzervativan, da ne pominjemo ogorčen čovek. Pritom, ne mogu da kažem da je u pitanju specijalno dobar strip…

 

Malo konteksta nikad nije na odmet, pa valja reći da je ovo samo jedan od dva tekuća serijala koji imaju reč „Hulk“ u imenu a koje trenutno Marvel izdaje, i to noviji od dva. Razume se, Hulk, barem onaj originalni, nije ni u jednom od njih.

 

Totally Awesome Hulk je, pomenuo sam to u prolazu pre nekoliko meseci, jedno vreme bio jedini Hulk naslov u Marvelovoj ponudi i mada je ovo strip kojim se Greg Pak vraća jednom od likova koje je najuspešnije pisao u svojoj karijeri, meni se taj strip na prvi flert nije mnogo dopao a svakako mi je delovao kao daleko manje inspirisan od Pakovog recentnog rada na Action Comics preko puta, u DC-ju. Dok je pišući Supermena Pak delovao priključen na cajtgajst i veoma se uspelo srodio sa likom, prvih nekoliko epizoda Totally Awesome Hulk koje sam pročitao su mi delovale kao prilično prvoloptaška komedija u kojoj su poslednji ostaci temeljnih Hulk-motiva koji su davali identitet liku poslednjih pedeset godina pometeni pod tepih za račun relativno lakog štiva koje mi u konačnom zbiru nije bilo preterano zabavno.

 

Ja Paka volim, pa nameravam da se TAH-u vratim u skorije vreme, sa pozitivnom dispozicijom (jer mi se Weapon X koji je u međuvremenu Pak krenuo da radi za Marvel, dovoljno sviđa a već od četvrtog broja je ušao u krosover za TAH-om), ali čini mi se da je fer reći da Totally Awesome Hulk nije „sržno“ Hulk iskustvo kakvo bi čovek očekivao, pogotovo u svetlu hajpa koji se vezuje za filmske Avengerse i prilično prominentnog Hulka u njihovom timu. Pak je, svakako, poznat po svom radu na Hulk stripovima u prošloj deceniji a njegov rad je zapravo i doprineo tom odmicanju od sržnih karakteristika i motiva lika. Zahvaljujući u velikoj meri njegovim stripovima (i svakako Marvelovim uredničkim odlukama koje su ih omogućile), „hulk“ je danas manje lik a više klasa i dok ovo daje opcije za različita istraživanja motiva vezanih za ljudsku transformaciju – pod stresom ili u nekim drugim uslovima – mnoga od tih istraživanja na kraju nisu naročito uspela. Amadeus Cho, koji „igra“ Hulka u Totally Awesome Hulk uostalom ni na koji način ne otelovljuje izmučenu džekilhajdovsku dualnu prirodu koju vezujemo za ovaj lik.

 

Otud mi je bilo interesantno kada je pre neki mesec pokrenut drugi magazin, nazvan jednostavno Hulk u kome se motivi izmučenosti i dualne prirode ispituju do najsitnijih detalja.

 

I znaci su zapravo bili odlični isprva. Kako je „pravi“ Hulk trenutno mrtav, nakon sramotnog načina na koji ga je Brian Bendis uklonio sa terena u Civil War II, ovo je zapravo strip o Jen Walters, njegovoj rođaci koju svi znamo i volimo pod imenom She-Hulk. Iako je nastala samo za potrebe registrovanja robne marke, She-Hulk je lik koji je nadišao svoje eksploatacijske korene. U vreme kada je kreirana (1980. godina) postojanje više varijeteta jednog istog lika nije bilo tako uobičajeno kao danas, plus morala je da se bori protiv klasičnog „Ms. Male Character“ sindroma u kome novostvoreni ženski lik od muškog predloška nasleđuje glavne definišuće motive ali retko dobija distinktne karakterne crte i sopstveni identitet i She-Hulk je strip koji je redovno otkazivan pa ponovo pokretan par godina kasnije, ali skoro uvek sa prilično dobrim autorima za kormilom. Kao poslednja velika kreacija Stana Leeja, She-Hulk je do danas ostala prilično popularna među Marvelovom publikom i kao takva dobijala solidne priče koje su radili John Byrne, Dan Slott, Peter David, pa pre par godina i Charles Soule.

 

Souleov kratki serijal sam solidno pohvalio onomad, a imao sam, velim i prilično pozitivnu predrasudu ka novom Hulk serijalu. Marvel je strip dao na staranje ljudima sa relativno malo iskustva u mejnstrim vodama, ali sa očigledno mnogo karaktera i, uostalom, nije li bilo vreme da žena dobije priliku da piše o liku koji je neka vrsta nenamerne feminističke ikone?

 

Mariko Tamaki je Kanađanka, sa rastućom reputacijom na indi sceni a Nico Leon (koji je nacrtao šest od sedam do sada izašlih epizoda) crtač čiji su čisti stil, smisao za sugestivno kadriranje i izvrsna sinergija sa koloristima stripu dali distinktno „zreliji“ ali i mračniji štimung, koji se opet prirodno uklapa u priču o advokatici koja po volji može da se transformiše u mišićavu, zelenu grdosiju i aktuelni Hulk je strip koji notabilno beži od aktulnog Marvelovog šarenog spektakla (da ne pominjem epidemije krosovera) kako bi ispričao priču koja je više opora, ličnija i emotivno ambicioznija. Sve je delovalo kao da bi ovo mogao biti još jedan primer „indi/ autorskog stripa u korporacijskom ruhu“ kakvima je Marvel već umeo da nas iznenadi poslednjih godina (Fractionov i Ajain Hawkeye ili, naravno, moj ljubljeni Ms. Marvel).

 

Ali, moram da kažem da je posle završene prve priče ovo strip kome ću se vraćati više po dužnosti nego iz uživanja.

 

Hulk je notabilan raskid sa uspostavljenim motivima She-Hulk stripova. Mariko Tamaki zapravo ide praktično nasuprot stvarima koje smo naučili da vezujemo za ovaj lik i dok se kod Totally Awesome Hulka može pričati o sličnom kontriranju, tu barem radimo sa „novim“ likom koji je samo navukao mantiju Hulka.* U Tamakinom stripu se radi o prilično radikalnoj transformaciji lika koji je poznat po snazi – intelektualnoj i karakternoj pa tek zatim fizičkoj – u polupolomljenu osobu koja ozbiljno pati od posttraumatskog stres-poremećaja.

 

*Uzgred, čekajte da Alt rajt sabere dva i dva i ukaže da su dva trenutno aktuelna stripa u kojima je ikona muževnosti što nikome ne polaže račune transformisana u dečaka-imigranta i plačljivu ženu pisana od strane dvoje scenarista istočnoazijskog porekla. Leteće perje, dizaće se zidovi, Amerika će se braniti po JuTjubovima i Tviterima.

 

I svakako, tretman traume, i oporavljanja od traume – koje može da traje jako dugo i da bude jako bolno – je nešto što je legitimna tema i plemenit naum unutar superherojskog žanra koji često traumu tretira samo kao privremeni gubitak hit-pointsa a smrt kao nešto gde vas malo nema ali posle vam bude bolje. Ali Hulk je jedan beskrajno spor strip čija autorka, mlada kakva jeste, verovatno misli da pravi mnogo pametnije poente nego što ih zaista pravi.

 

Ovo je svakako mesto na kome je razumno ukazati da sam ja star čovek sa instinktivnim nepoverenjem prema mladima i njihovim navodnim problemima a ne znaju kako je partizanima bilo na Igmanu mamuimjebem i kako se krvarilo da bi oni danas imali te njihove dizere i šazamove na preskupim telefonima koje su im poklonili roditelji. I, legitimno je reći da ovo možda nije strip za mene. Da moje blagosloveno nemanje ozbiljnih trauma u životu donekle čini da sam neosetljiv na tuđe traume i da zaista nije okej što hipotetički prevrćem očima kad lik u stripu iz epizode u epizodu monologiše o tome kako joj je teško, kako samo treba izdržati dan koji dolazi, napraviti sledeći korak, podsetiti sebe da si preživeo a da nisi žrtva itd. itd. I da sam očekivao više superherojski strip, manje esej o PTSD-u koji nikako da se završi.

 

Ali ako smo sve to apsolvirali, moj utisak je da ovo naprosto nije preterano dobar strip kao i da Tamaki, sav njen očigledan talenat na stranu, nije zaista iskoristila jake strane superherojskog medija u kome sada radi. Nije ovde stvar u tome da se titularni Hulk pojavljuje tek u šestoj epizodi stripa – jedan od meni omiljenih recentnih stripova o Daredevilu, recimo, UOPŠTE nema Daredevila – pa čak ni u tome da je strip notabilno lišen superherojskih tropa i mnogo više teži da bude karakterna (TV) drama sa obrisima policijskog trilera. Naprotiv, ja se istinski ložim na takve tendencije u superherojskom stripu (Bendisov Alias, Bendisov i Brubakerov Daredevil, Wilsonkina Ms. Marvel itd.) ali Tamaki sa ovim stripom ima najmanje dva problema koji meni kvare devojačku sreću.

 

Prvi je pomenuti tempo – tokom šest epizoda Jen Walters mučno premeće misli po svojoj glavi i privikava se da ljude ne gleda kao neprijatelje dok se u pozadini masivno sporo odmotava masivno tanak zaplet o klijentkinji koja ima nekakav anksiozni poremećaj (pored toga što je… mutant? inhuman? Ne bude jasno do kraja) a koju vlasnik astana pokušava da iseli jer mu se ne dopada da u zgradi ima „ludaču“. Sve su ovo dobri i legitimni motivi ali ovde materijala ima za jednu-eventualno dve epizode, nažalost nikako za šest. Tamaki ovde poseže i za dekompresijom ali i stalno ponavlja iste motive, kao da ih nismo prvi put primetili. Ni drugi put. Ni treći ili četvrti put, zapravo. Jen Walters nas kontinuirano opterećuje unutarnjim monologom koji valja nažalost prilično oveštale magazinske fraze o tome kako PTSP izgleda i to postaje naporno posle izvesnog vremena. Da, bitka sa Thanosom ju je skoro ubila. Da, bila je u komi. Da, probudila se i saznala da je Bruce Banner ubijen. I sada ju je strah i da se transformiše u She-Hulka (jer ko zna šta će se desiti – šta ako izgubi kontrolu?) ali i da gleda ljude u oči, da dođe na posao, da se druži sa Patsy Walker…

 

Pokušavam da ne budem svinja ovde: legitimno je u superherojskom stripu čitati o ženi koja je posle traume izgubila samopouzdanje, ali Tamaki ovo čitanje čini napornim i dosadnim jer se toj ženi skoro ništa zanimljivo ne događa i transformacija njenog karaktera se odvija kroz arbitrarne epizode koje ne opravdavaju dugačke segmente monologa i ponavljanja istih „jao, teško je, kako ću“ misli. Plus, odgovor na pitanje „šta ako izgubi kontrolu“ se, razume se, potpuno zgodno pomete pod tepih kad ono postane aktuelno.

 

Zapravo, motiv da superheroj posle traume krene u sebe da sumnja i izgubi volju da koristi moći/ održava socijalne kontakte (makar se oni svodili na prebijanje drugih osoba u kostimima) nije nimalo nov i skoro da ne možete da se setite Marvelovog superheroja koji NIJE prošao kroz ovakvu epizodu (neki, poput Daredevila, Spider-mana, Iron Mana ili Cyclopsa su ovo ponavljali mnogo puta). Tamaki pokušava da motiv obradi sa više dubine i detalja – što je plemenito – ali svakako ispušta iz vida drugi problem:

 

Ovo je superherojski strip i u njemu i motivi i njihova obrada po definiciji treba da budu predimenzionirani, prenaglašeni, transformisani tako da označitelj do označenog stigne putevima drugačijim nego u drugim žanrovima. Tamaki superherojštini daje maltene simboličan naklon time što u poslednjoj epizodi prve priče imamo razrešenje tučom između (She)Hulka i nekakvog natprirodnog, a zlog, entiteta, ali emotivna investicija čitaoca (ili barem mene) na ovom mestu izostaje jer je strip potrošio sto strana utemeljujući lik traumirane žene a skoro ni jednu da nas zainteresuje za negativca i zašto bi njihov sukob trebalo da bude neka vrsta katarze i kako se sve to uklapa u socijalno-politički podtekst narativa do ove tačke. Razume se, autorka verovatno smatra da je ovo priča o tome kako Jen Walters pobeđuje svoje unutarnje demone a spoljna manifestacija te borbe je sekundarna, ali ponovo, njeno pisanje nije dovoljno interesantno ili nijansirano da bi uspela da mi ovako nešto proda. Jen Walters je tokom svojih skoro 40 godina istorije bila lik sa puno domenzija, sposobna pravnica, pomalo naivna u odnosima sa nekim ljudima (i… er… ne-ljudima), otelovljenje skoro božanske snage koje se, za razliku od svog rođaka Bannera, nikada nije stidela niti imala problem da je kontroliše (što ju je i činilo svojevrsnim feminističkim idealom) i marvelovski mehanizmi nijansiranja karakterizacije kroz zanimljive nedostatke ili životne gubitke su dobro u svemu ovome funkcionisali da daju zaokružen, idealizovan a opet sasvim humanizovan lik. Paradoksalno, Tamaki svojim radom u kome odbacuje većinu ovih nijansi i svodi lik Jennifer Walters na polupolomljenu ženu koja sumnja u sebe i sve ostale vodi ka MANJOJ humanizaciji njenog karaktera, ka manje interesantnom liku i, najgore od svega, manje inspirativnoj priči o osobi koja je drugačija od svoje okoline i tome kako se okolina prilagodila njoj a kako ona okolini.

 

Naravno, moguće je da samo nisam izbaždaren na Tamakino pisanje i da sam pogolema ljudska (i muška) svinja bez empatije. I to je sasvim prihvatljivo tumačenje… No, svakako, Hulk me je za sada pomalo razočarao i nadam se da sada kada je Tamaki iz sebe izbacila prvu priču usredsređenu na PTSP, njene naredne priče mogu da se pozabave produbljivanjem glavnog lika i onoga što joj se dešava. Mada, sedma epizoda izašla pre par nedelja ne uliva PREVIŠE nade u to…

 

Drugi strip o kome bih rekao par reči je aktuelni Suicide Squad.

 

Naravno, nakon dosta para slupanih u prošlogodišnji film, bilo je jasno da će strip dobiti solidnu količinu pažnje od strane majke-korporacije pa je u relansiranom DC-jevom univerzumu prvu priču novog Suicide Squad serijala crtao gazda Jim Lee lično. Ovo je, verovatno ne samo njegovom krivicom i najgora priča u aktuelnom serijalu, ali treba i reći da serijal, sa dvadeset do sada izašlih brojeva (izlaženje dvaput mesečno čini čuda!) tek u poslednjih par meseci počinje da pronalazi neki svoj „pravi“ identitet i pokazuje kakve je namere autor imao od početka.

 

Taj autor koga pominjemo je britanski scenarista Rob Williams koga smo prošle godine solidno hvalili za rad na Martian Manhunter i nadali se dobrim novim stripovima s njegove strane nakon Rebirth premetačine u DC stripovima. No, Martian Manhunter je bio dobar na ime svoje smele odluke da pobegne od standardnih MM motiva – a moglo mu se jer je bio lansiran dosta kasno u DCNU eri, kada je već bilo jasno da se uskoro sve resetuje na staro i da su eksperimenti dopušteni – i da nam servira strip koji je kombinovao akcioni triler i superherojštinu sa epskim naučnofantastičnim koktelom Džona Kartera i japanskih mecha fantazija. U kontrastu sa ovim – Suicide Squad koga Williams piše (uz povremenu asistenciju meni dragog Simona Spurriera) je generički osmišljen, „klasični“ Suicide Squad strip, mnogo više sklapanje nameštaja po uputstvu koje vam je Ikea ljubazno zapakovala uz fabrički proizvedene delove nego radosno tesanje nečeg svojeg iz komada drveta koje ste znojeći se pošteno dovukli iz šume.

 

Užasna metafora, ali makar potkazuje moje homoerotske fetiše kao šarmantno starinske, no, naravno pisanje „klasičnog“ Suicide Squad nije nikakav greh i poslednje dve inkarnacije koje je DC radio su i same bile nimalo radikalna, zapravo prilično verna interpretacija Ostranderovih motiva i to je držalo vodu, a u slučaju onog što je pisao Adam Glass, bilo i  vrlo zabavno.

 

Problem sa Williamsovim stripom je što mu treba jako dugo da se uopšte pomoli taj element ostranderovske mudrosti i njegov Suicide Squad je i dalje najvećim delom spektakl nasilja i (pokušaja) frivolnog humora u kome, srećom, sve češće, bljeskaju momenti dubokog (geo)političkog trilera. Čak i tako, da se razumemo, u ovom stripu nema ni traga socio-političkim komentarima koje je Ostrander majstorski znao da provlači kroz pozadinu i Williamsov strip je smešten na razmeđi frivolnog akcionog spektakla i dublje trilerske priče o užasnim mahinacijama užasnih ljudi koji vode tajne ratove iza naših leđa a koje mi svi plaćamo, nikada svesni šta je cena globalne bezbednosti.

 

Ovo ga ne čini lošim stripom ali bilo bi vam oprošteno ako posle 5-6 epizoda, ili i svih deset, zateknete sebe kako se pitate o čemu se ovde zapravo radi, zašto bi trebalo da se brinete za likove i da li je ovo zaista neophodan serijal za čitanje kad već u svom itineraru imate sve manje vremena a stripova, paradoksalno, kao da izlazi sve više. Williams kao da se zadovoljava time da zaplete i karakterizacije koje već znamo iz recentnih inkarnacija ovog stripa, reciklira na korektan način ali se u toj reciklaži neki njegov lični pečat isprva vrlo malo primećuje. Suicide Squad je, dakako, grupa psihopata (sa ponekim psihotikom začina radi) koju ucenom i grubom silom usmerava tvrda, autoritarna žena u službi američke javne bezbednosti, njihove misije su „deniable“ a neprijatelji još gori šljam i jedan dobar deo vremena se sve svodi samo na buku, pucnjavu i nemoguće situacije iz kojih se likovi izvlače na nemoguće načine samo da bi završili u još više nemogućim situacijama.

 

Spektakl, kao i sve drugo što se konzumira bez mere, ume da zamori pa tako i Williams gleda da sve preseca momentima zatišja u kojima se valja malo i pozabaviti likovima, no ovo se retko izdiže iznad nivoa korektnog odrađivanja posla u kome su, da bude jasno, njegovi prethodnici već odradili najveći deo. Verovatno je i donekle sastav ekipe određen onim što se videlo u filmu prošle godine pa su u centru pažnje Harley Quinn, Killer Croc, Deadshot, Captain Boomerang i Enchantress pojačani Rickom Flagom i Katanom i ovo samo po sebi nije problem, ali jeste problem što im strip, reklo bi se ne da da se odmaknu od predloška koji je sada cementiran filmom pa se potencijal mnogih likova gubi. Katana je, notabilno svedena na razinu oruđa, Croc i Enchantress su naglašeno iskarikirani i strip nastoji (i donekle uspeva) da ih malo humanizuje uvođenjem (neočekivane) romanse-na-bojištu, ali onda pokušava da isti trik iskoristi za Quinnovu i Flaga i čitalac (ili, ponovo, barem ja) biva malo istrgnut iz imerzije i suočen sa svešću da scenarista ovde koristi iste (tupe) alatke da manipuliše njegovim emocijama.

 

Nisam ja protivan tome da me neko manipuliše, naravno, ali valja to raditi malo suptilnije. Williams, iznenađujuće, Boomerangu daje najviše karaktera (a Deadshotu, iznenađujuće, najmanje, pretvarajući i njega u oruđe i samo po dužnosti ponavljajući emotivne poente filma vezane za njegovo detence) fokusirajući čitavu emotivnu i simboličku konfuziju zločinca-koji-makar-nevoljno-spasava-svet u lik koji na početku deluje kao da su mu namenjeni samo komični predasi. Ali onda, evo već dvadeset epizoda, sa tim Boomerangovim konfuznim motivom Williams ne uradi ništa značajno, nema prelomnog trenutka u kome vidimo rast lika, transformaciju, sazrevanje ili ikakvu simboličku evoluciju. Valjda će i to doći.

 

U međuvremenu, strip sebi ne čini veliku uslugu time što se „suicide“ iz naslova pokazuje kao vrlo privremen koncept i što su likovi tokom dvadeset brojeva prikazani kao temeljito zaštićeni od smrti uredničkim odlukama. Ponovo, nisam ja neki krvolok koji odbija da čita strip sem ako u njemu neko „istinski“ ne pogine niti neiskusni čitalac šokiran time da likovima koje smo videli ubijene i sahranjene/ dezintegrisane malo posle bude bolje, ali ovim Williams sebi izbija iz ruku adut kojim je, naizgled igrao od ranih epizoda i sumnjam da ćemo sličan trik kupiti još neki put.

 

S druge strane, trilerski/ geopolitički zapleti na kraju jesu najbolji deo ovog stripa, sa Amandom Waller koja se ubedljivo pokazuje kao vrhunski manipulator i žena sa ekstremno izraženom voljom za moć. Williams se trudi da je i psihološki oslika sa više dubine, demonstrirajući i trenutke njene slabosti, kontrastirajući je sa koleginicom koja je „pravi“ psihopata, potpuno zaravnjene empatske dinamike i mada strip ne doseže ostranderovske nivoe opservacije i kritike, ovo je njegova dobra strana. Wallerova svet „spasava“ kreirajući neke od najužasnijih scenarija koje smo ove godine mogli da vidimo u stripovima ali na kraju uvek ostaje pitanje „a šta biste VI na njenom mestu učinili?“, što je legitiman rezultat za ovu vrstu stripa i ovaj serijal. Ipak, sasvim je notabilno da je strip na noge počeo da staje tek kada je, pre nekoliko brojeva, napuštena ideja o dve priče u jednoj svesci, pričane iz dva različita ugla. U prvih nekoliko brojeva ovo je „pravdano“ potrebom da se svakom liku da malo više prostora, pa je Williams kreirao nepotrebne ali korektne vinjete koje su nam dale komprimovane filozofije svakog odlikova. Cena toga je bila da je „glavni“ deo priče pričan u prekratkim, grubo pripovedanim epizodama. Kasnije je dvodelna naracija postala nešto suptilnija, ali i dalje se osećala stigma prekratkih pojedinačnih epizoda i strip je zaista prodisao tek u poslednjih nekoliko brojeva. Mislim, i vreme je bilo.

 

Grafički, DC je potegao najteža oružja na repertoaru, ali je dvonedeljni tempo ovde uzeo svoj danak. Jim Lee, posle njega John Romita Junior i Tony Daniel su isporučili korektne radove, daleko od svojih najinspirisanijih momenata iako su morali da urade svega po 15 strana po broju – to je i dalje 30 mesečno u odnosu na standardnih dvadesetak – a pogotovo je Leejev rad iako nikada manje nego solidan lišen njegovog prepoznatljivog karaktera i očigledno rađen na brzinu. Ali Lee danas ionako ima previše kancelarijskog posla i dobro je da je uopšte stigao da se bavi crtanjem. Romitin crtež je za ovu priliku dopunjen povremeno vrlo jakim kolorom koji se malčice i bori sa njegovim inače ovih dana prilično jednostavnim crtežima, a Daniel je verovatno isporučio najbolju partiju od sve trojice, mada se zapravo najbolji crtež nalazi u „drugim“ delovima svesaka gde je „B“ ekipa crtača imala više vremena da kreira sigurnije radove. Opet, ovo je kritika samo utoliko što pričamo o nekim od najboljih superherojskih crtača svih vremena. Njihov „korektan“ rad je generalno daleko iznad proseka i budite uvereni da je ovo uvek vrlo lepo izgleajući strip. Hrvatski crtač Stjepan Šejić je ovde posle mnogo godina crtanja za Top Cow dobio priliku da se umuva među zaista vrhunska imena i solidno se pokazao.

 

Suicide Squad je strip koji je zabavan i lak za čitanje i koji zadržava pažnju na ime predimenzioniranih političko-trilerskih zapleta koji su zanimljivi i na zadovoljavajuće načine se razreše na kraju. Ostali elementi su uglavnom korektna reciklaža i lagao bih kad bih rekao da se nisam nadao nečem supstancijalnijem, ali ovo je svejedno sasvim pristojna ponuda sa DC-jeve strane, pogotovo za čitaoce koji su se za serijal zainteresovali posle filma i kojima gomila recikliranih motiva neće delovati izraubovano već, nadamo se, dovoljno sveže.