Pročitani stripovi: Amazing Spider-man, Friedly Neighborhood Spider-man, Superior Spider-man i Spider-man: Life Story

Odavno nisam pisao o Spajdermenu, zar ne?

A, ponoviću za svakog ko hoće da sluša, Spajdermen trenutno proživljava jedan od najboljih perioda u svojoj poluvekovnoj (and then some) istoriji. A ovde čak i ne pričam o uspešnim igranim i animiranim filmovima ili prošlogodišnjoj igri koja je konačno dovela Spajdija u AAA ligu, mada, da, svakako, to je deo kompletne slike. Za mene, starca od sto ljeta, najvažniji deo ostaju stripovi, medijum iz koga je lik potekao i u okviru kojeg Spajdermen trenutno ima toliko robusnu ponudu da je to skoro bezobrazno. Danas ćemo pričati o čak četiri različita serijala a nećemo se dotaći svega što je trenutno na tržištu dostupno u okviru Spajdermen ponude.

Amazing Spider-man, glavni tekući serijal o Spajdermenu je ponovo renumerisan u zamornoj Marvelovoj praksi da sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan (jer se oni bolje prodaju) a onda renumeriše serijal kad se približi nekoj okrugloj cifri u „aspolutnom“ redosledu. Već sam se mnogo puta žalio na istu stvar pa ovom prilikom ne bih preterano smarao. Dakle, aktuelni Amazing Spider-man, pokrenut ponovo od broja jedan nakon odlaska Dana Slotta sa pozicije scenariste posle praktično decenije rada je svojim forsiranim dvonedeljnim tempom izlaženja uspeo da dobaci već do tridesetog broja, što, kad se uzme u obzir da su tokom događaja Hunted neki brojevi imali i dopunske, pune epizode numerisane isto, ali uz dodatak sufiksa „HU“, zapravo u sumi daje skoro četrdeset brojeva. Znam, zašto bi numeracija, sistem uveden da nam jednostavno saopšti šta je bilo pre a šta posle, imala ikakvu svrhu sem da nas zbunjuje?

Elem, ovaj magazin piše Nick Spencer koji je pre ovoga imao prilično kontroverzan rad na Kapetanu Americi krunisan Secret Empire krosoverom što je izazvao izazove gnev javnosti i izvan srazmerno uskog kruga čitalaca superherojskih stripova svojim „A šta ako je Kapetan Amerika tajno bio naci sve ovo vreme?“ zapletom. O ovome smo pisali kad je bilo na redu i kritikovali ga ne na ime premise koliko na ime relativno pešadijske izvedbe u kojoj su mnoga ozbiljna pitanja dobila relativno nikakve odgovore. No, Spencer je, videlo se to i u njegovom radu za Marvel ali i u stvarima koje je pisao za DC i Image, čovek koji blista kada radi sa likovima i oni mu daju utemeljenje da se dotakne i kompleksnijih koncepata. Spajdermen je strip u velikoj meri definisan likovima.

I Spencer je na ovaj serijal došao vidno inspirisan. Dan Slott je tokom svog rada veoma proširio kanon o Spajdermenu, ali je na kraju sve uredno pospremio i u amanet svom nasledniku ostavio prilično tradicionalan status kvo u kome je Peter Parker ponovo mladi, briljantni ali pomalo baksuzni momak što živi sa cimerima i već u prvoj epizodi gubi svoju poziciju urednika naučne rubrike u Daily Bugleu, kada u javnost izađu podaci o tome da su veliki delovi njegovog recentnog doktorata prepisani iz radova izvesnog doktora Otta Octaviusa. Spencer se ovde, ko zna, možda inspirisao Sinišom Malim ili Nešom Stefanovićem, ali je u pogledu tona ovo jedan primereno dobar način da se Parkeru „organski“ oduzme to malo uspeha i slave što je stekao i da ga se opet stavi u defanzivu. Spajdermen je, tradicionalno, strip o glavnom junaku kome u životu retko kada šta ide na ruku – velikim delom jer je glavni junak skoro pa običan čovek sa nesrazmerno visokim osećajem odgovornosti da pomaže drugima do mere nanošenja sebi ozbiljne štete – pa je dobar deo Spencerovog dosadašnjeg rada bio posvećen upravo uspostavljanju balansa između superherojskih pustolovina i Parkerovih pokušaja da se snađe u lavirintima socijalnog života.

Naglasak na „balansu“ ovde jer, pored svih nedaća koje redovno pogađaju našeg junaka, Spencer je konačno uradio nešto što smo svi želeli duže od deset godina i ponovo spojio Petera i Mary Jane Watson, na najjednostavniji, ponovo vrlo organski način, pokazujući svoje likove kao dostatno zrele i svesne svojih interpersonalnih istorija. Ovo je jedan od ranih trijumfa ovog serijala i zapravo i jedan od hajlajta jer je odnos MJ i Petera konzistentno prikazivan kao nešto odraslo, ubedljivo i životno a što predstavlja prepkopotreban kontrast gomili operetskih negativaca i vodviljske drame koji čine veliki deo ovog stripa.

Tu hoću da kažem da Spencer, iako je prvu priču naslovio sa „Back to Basics“ i potrudio se da joj podari primereno silver age energiju, zapravo kao da najviše inklinira jednom kasnijem periodu u  Spajdermenovoj istoriji. Nije to ništa čudno, scenaristi superherojskih stripova danas neretko pišu varijante priča uz koje su odrastali, raspamećeni što mogu da se igraju sa nečim čega su nekada bili samo konzumenti. Spencer je očigledno odrastao krajem osamdesetih i početkom devedesetih pa i priče u ovom serijalu posle uvodne počinju da vrlo vidno naginju periodu kada je ukrštanje Spajdermena sa horor-motivima bilo na meniju. Hoću reći, moglo se pogoditi da je J.M. DeMateis najomiljeniji Spencerov scenarista Spajdermena i pre nego što je lansiran događaj Hunted a koji je jedna veoma raspričana varijacija na DeMateisov i Zeckov Kraven’s Last Hunt.

Naravno, ovo je možda i rezultat insistiranja samog Marvela da se Amazign Spider-man posle godina eksperimentisanja sa novim likovima i konceptima, valja vratiti nečem prepoznatljivom pa tako Spajdermen ovde ponovo sparinguje sa Lizardom i Spencer nalazi interesantne načine da odnos između Petera Parkera i Curta Connorsa (aliteracija je bila jedna od velikih slabosti Stana Leeja i  Spencer čak ima pristojnu šalu na ovu temu u jednom od poznijih brojeva) odnosno Spajdermena i Lizarda protrese i produbi. Tu je i Crna mačka, spasena iz neugodne karakterizacije koju joj je nametnuo Dan Slott, neizbežni Kingpin – koji je trenutno gradonačelnik Njujorka i ozbiljno figuriše u metazapletu – J. Jonah Jameson koji sada zna Spajdermenov identitet i Spencer ga piše kao problematičnog saveznika ovog superheroja, izvlačeći dosta kilometraže iz njihovog napetog ali i energičnog odnosa, tu je Mysterio (pošto, naravno da jeste, ipak smo ga gledali u ovogodišnjem Spajdermen filmu), a jedan od dvojice Parkerovih cimera je Randy Robertson i što se tiče ansambla, dobrim delom je osećaj kao da smo ponovo u sedamdesetima.

Otud i blagi nesklad između tog ansambla i horor-elemenata koji su veoma naglašeni u pojedinim trenucima sa tekućim zapletom koji se tiče novog negativca što kao da je ispao iz najcrnjeg DeMateisovog košmara i visi kao zajebana pretnja nad glavnim likovima sve vreme. I, uh, nisam presrećan zbog toga jer je Spencerov Spajdermen zapravo najbolji kad radi na toj relaciji klasični ansambl – energične superherojske priče. Hunted je, recimo, bio korektan ali predugačak, prenapumpan i naglašeno operetski intoniran sa ceđenjem suve drenovine iz zapleta koji je DeMateis svojevremeno već pošteno obradio a u međuvremenu smo ga još par puta posećivali, obično u događajima eskalirajuće kompleksnosti. Hunted je, iako vrlo korektno napisan i vođen, ipak priča koja mora da uvede gomilu novih ideja vezanih za lovca Kravena od kojih su neke toliko ekstravagantne i „naučnofantastične“ (da ne kažem neodgovorno spekulativne) da naprosto ispadaju iz tona stripa i čine lik neuverljivim a sa njim i svu tu vagnerijansku dramu koju Spencer traži.

Zato mi se više dopada kada Spencer radi sa likovima koji su zaokruženiji i ubedljiviji pa je i jedna od najboljih kreativnih odluka bila da se kao drugi cimer Peteru Parkeru uvali Fred Myers, poznat i kao (bivši) (or is he?) superkriminalac Boomerang. Myers je klasičan trećeligaš što se tiče njegove lične istorije sa Spajdermenom i podsećanje da su nekada „tematski“ superkriminalci mogli da budu prilično kičasti jer su nastajali u manje cinično vreme, no Spencer je njega već pisao u izvrsnom Superior Foes of Spider-man pa u Amazingu on i Peter imaju odličnu hemiju. I akcioni i komedijaški hajlajti ovog serijala do sada skoro su po pravilu vezani za odnos ova dva lika.

Spencer je, ponoviću, veoma dobar scenarista (ako niste čitali Morning Glories, The Fix ili Superior Foes of Spider-man – trebalo bi) pa je i jezik kojim piše vrlo dobar, sa lepo pogođenom psihologijom glavnog lika i pametnim tempom radnje u pričama koje nisu razvučeni događaji poput Hunted. Činjenica je da ima tendenciju da veliki deo prostora u stripu posvećuje drugim likovima pa često prođe dosta strana pre nego što vidimo Spajdermena ili Petera, ali to je uglavnom sve vrlo dobro napisano. Naravno, Spencer ovde mnogo profitira i od toga što saradđuje sa nekim od najboljih crtača u poslu.

Ryan Ottley je posle tolikih godina rada na Invincible konačno dobio da crta Spajdermena – za koga smo svi na osnovu Invincible govorili da je rođen – i nije razočarao na mestu glavnog crtača ovog serijala unoseći u njega mnogo energije i instant-razumljive karakterizacije. Pored njega je ovde glavni Humberto Ramos koga sam već toliko puta hvalio da mi ponestaje komplimenata da ih uputim sjajnom Meksikancu, no i Kev Walker, Britanac najpoznatiji po radu za 2000AD ali i Magic the Gathering, a koji je radio neke od poslednjih brojeva se ovde pokazao kao izvanredan izbor i mada sva trojica crtača imaju različite stilove, svi uspevaju da se uklope u ton stripa koji je visokoenergetski, pa i ubedljivo komedijaški na momente, a da sa druge strane mora da ima i najcrnje ponore horora. Trenutno smo usred Absolute Carnage krosovera i on obećava nove, dramatične promene u status kvou za Spajdermena, a ja sam za sada Spencerovim radom prilično zadovoljan.

Drugi tekući serijal koga imamo u ovom trenutku piše meni omiljeni Australijanac Tom Taylor i Friendly Neighborhood Spider-man je u teoriji neka vrsta „manjeg“ stripa u smislu da se bavi prizemljenijim, urbanijim možda, temama, da ne unosi velike promene u status kvo i da je zasnovan pre svega na studiji karaktera. No, ako znate Taylora, znate i da on ne jebe takve teorije pa je ovo strip u kome već u prvoj priči Spajdermen dolazi u kontakt sa potpuno novom, u stripovima nikada do sada viđenom civilizacijom koja živi pod zemljom ispod Njujorka, a strina May otkriva da ima kancer.

Hoću reći, FNSM bi sasvim komotno mogao da bude i glavni strip o Spajdermenu jer Taylor ovo piše veoma glavnotokovski baveći se izraženo zeitgeistom i bez neke naglašene osobene „teme“ koja bi pokazala da je ovo spinof serijal.

Naravno, tema postoji ali ona nije osobena, naprotiv, veoma je tesno uvezana sa generalnom istorijom Spajdermena. Ovo je serijal pre svega o Spajdermenu u njegovoj zajednici, ne toliko superherojskoj koliko geografskoj i socijalnoj zajednici u kojoj Peter Parker živi i kojoj Spajdermen, sa svojim moćima i osećajem odgovornosti, pruža zaštitu i podršku. Ovo je lepa tema i ona uspelo humanizuje glavni lik koji, uz sve te planetarne i interdimenzione avanture u koje je upadao poslednjih godina, dolazi u opasnost da bude pomalo iščupan iz tih svojih humanističkih korena.

Taylor je tu da podseti da je Peter Parker, iako se njegov osećaj odgovornosti temelji na krivici i ima patološke obrise, pre svega visokomoralna osoba sa jakim utemeljenjem u empatiji kojoj je podučen unutar usvojene porodice sa kojom je odrastao i priče u FNSM su formirane upravo oko ove srži. Utoliko su i odnosi koje Spajdermen ima sa (ponovo) Boomerangom ili Prowlerom (koji mu je, ne zaboravimo, relativno nedavno bio, er, telohranitelj) definisani iskušenjima na koja se moral stavlja ali i oblikovana empatijom. Taylor ume da bude malo artificijelan u iznošenju sociopolitičkih poenti (setimo se X-Men Red) pa i ovde imamo jednu pomalo bukvalističku priču o kraudfanding prevarantima, ali strip se uspešno spasava od klizanja u jednostrano svađanje sa internetom tim dobro postavljenim likovima i njihovim odnosima. A ovde ubrajam i Rumor, novi ženski lik sa interesantnom istorijom koja seže sve do Drugog svetskog rata i koju Taylor koristi i da kritikuje neke dobro znane istorijske grehe američkog društva.

Friendly Neighborhood Spider-man je, dakle, vrlo strejt serijal o Spajdermenu, koji zaranja duboko u srž likova i trudi se da ono dobro izvuče na površinu apdejtujući njihove stare vrline (eh, i mane) za novi sociopolitički ambijent u kome živimo. Veoma je važno da Taylor sve ovo radi elegantno, ne upadajući u prenaglašeno operetske drame koje su, naravno, deo Spajdermen estetike ali kojih u izobilju imamo u drugim aktuelnim ili nedavnim serijalima, i priča priču pažljivo odmerenim, toplim tonom.

U svemu tome pomaže mu nekoliko izvrsnih crtača. Juan Cabal je nominalno glavni crtač na serijalu i njegov čisti, pomalo klinički pristup je svakako dobro ugođen uz ton scenarija, ali je nekoliko epizoda koje je crtao Ken Lashley mene podsetilo koliko ovaj veteran dobro razume Spajdermena i njegov svet. Friendly Neighborhood Spider-man ide dalje vrlo sigurnim korakom i lepo je da postoji.

Nažalost, Superior Spider-man se, po svemu sudeći, za par tjedana završava dvanaestom epizodom, a što je šteta jer je ovaj serijal Christosa Gagea i Mikea Hawtornea ove godine meni bio najomiljeniji tekući serijal o Spajdermenu. Osim što sada vidimo da nije STVARNO bio tekući. A i, tehnički, nije bio o Spajdermenu.

Komplikovano je.

Superior Spider-man je bio serijal koga je Dan Slott pisao pre nekoliko godina, nakon što je Doctor Octopus ubio Petera Parkera i uselio svoju svest u njegovo telo. Isprva je to bio samo plan da se izbegne terminalna faza oboljenja koje ga je ubijalo u njegovom originalnom telu, ali Octopus je uselivši se u život svog najvećeg protivnika pretrpeo i dramatičnu promenu perspektive. Ulazak u tuđ život, definisan poštovanjem zakona ali i poštovanjem svojih bližnjih je i kod Octopusa proizveo inspiraciju da pokuša sa superherojskom praksom. Motivisan pre svega narcisoidnim impulsom da i mrtvom Parkeru dokaže da je bolji Spajdermen nego što je on ikada umeo da bude, Octopus je imao interesantnu karijeru borbe na strani dobra uz metode pomalo neprimerene superherojima.

Sve je to posle, naravno, pospremljeno i Dr Octopus je, nakon što mu je svest jedno vreme prebivala u robotskom telu Living Braina (a što je bio izvor zabavne drame tokom poznijeg Slottovog perioda) sada dobio novo „ljudsko“ telo, klonirano sa korišćenjem Petra Parkera kao jednog od uzora. Za potrebe ovog serijala Superior Spider-man, Octavius se preselio u San Francisko gde, uz znanje i blagoslov Petera Parkera predaje na Horizon Institutu pod alijasom Elliot Tolliver, ali onda noću navlači kostim (superiornog) Spajdermena i bori se protiv pretnji mirnom snu svih građana ove metropole.

Iako sve ovo zvuči kao UŽASNO nategnuta postavka, Superior Spider-man je zapravo ispao jako zabavan strip najverniji klasičnom Spajdermen tonu i estetici. Christos Gage, razume se, ima ogromno iskustvo u pisanju Spajdermena, sarađivao je sa Slottom u gomili projekata (uključujući prošlogodišnju Insomniacovu igru) a nedavni multidimenzionalni spajder-krosover Spider-Geddon je bio u potpunosti delo njegovih ruku (ne računajući Slottov blagoslov da koristi njegovu postavku i doprinose drugih scenarista u spinofovima), pa je on u ovaj serijal uleteo bez ikakve frikcije, hvatajući karakter novorođenog Otta Octaviusa u letu i praveći sa njim sjajne stvari.

Spajdermen-koji-nije-baš-Spajdermen-u gradu-koji-nije-baš-Njujork-koga-poznajemo je zapravo čitav podžanr stripova sa notabilnim recentnim serijalima poput Spider-Gwen ili Davidovog Scarlet Spider, ali Gage ovde zbilja majstorski prepoznaje načine da iskoristi klasične ur-zaplete iz srebrnog doba i, bez mnogo komplikovanja proizvede priče sa briljantnom akcijom i odličnim karakternim momentima. Superior Spider-man se ovde tako bori protiv bizarnih neprijatelja kao što su Terrax (nekada Galaktusov glasnik) ili Pandemonium (čovek čije telo sadrži portal za pakao) i udružuje sa Dr Strangeom, a sve to dok Ostavius/ Tolliver pokušava da izgladi svoj odnos sa bivšom ljubavlju, Annom Mariom Marconi i, možda, ostvari romansu sa Emmom Hernandez, starijom naučnicom na institutu koja pada na Tolliverovu pomalo uštogljenu inteligenciju ali strahuje od toga da ne ispadne da je cougar koji juri piletinu po kampusu.

Ovo sve funkcioniše veoma dobro jer je Octavius u svojoj post-mortem-post-rezurekcija verziji zapravo veoma interesantan lik. Gage majstorski izvlači solidnu kilometražu humora iz postavljanja superiorno narcisoidnog, socijalno veoma neuklopljenog bivšeg genija zločina na stranu, jelte, anđela i u akademski ambijent, kao i u ulogu superheroja koji se posvećuje zaštiti svog novog grada sa veoma melodramatičnom strašću, ali ovaj strip nije puka komedija i tu postoji čitava autentična drama u kojoj se priroda narcisoidnosti inteligentnih osoba i njihove borbe da se socijalno uklope zbilja prefinjeno analizira. Gage uspeva da Octaviusu podari nekoliko autentično herojskih momenata a da ga odmah zatim optereti užasnom sumnjom, sindromom, jelte, impostera i osećajem krivice. Što je, primećujete, veoma u skladu sa Spajdermen karakterizacijom. I sve to deluje veoma organski, veoma zarađeno jer sa jedne strane imamo superheroja koji je uobičajen arsenal Spajdermen gedžeta obogatio gomilom novih kibernetskih dodataka, koji probleme rešava agresivnim naučnim metodama, koji tokom krosovera sa War of the Realms spasava čitav grad od ledenih džinova, ali koji mora da bude podučen vrednosti ljudskog života kao da je dete – pa se Gage za ovo i koristi dobro pozicioniranim likom deteta.

Izvrsno to funkcioniše, čak i u tom pomenutom krosoveru gde ponovo dobijamo odličnu komediju na relaciji Octavius-Gwenpool, ali i elegantno plasirane poduke o moći i odgovornosti. Strip je sada jednu epizodu udaljen od kraja i ako kažem da Gage uspeva da čak i koncept pakta sa Đavolom – nečeg što smo MRZELI u mejnstrim Spajdermenu pre više od jedne decenije – iskoristi da kreira autentičnu ljudsku dramu, to bi trebalo da sugeriše koliko je ovo uspeo strip o Spajdermenu-koji-to-nije.

A tu je i Mike Hawtorne koji ga izvrsno crta, sa perfektnim radom na kostimu i akciji ali  odličnim razumevanjem tenzije između komedije i drame na kojoj ovo sve počiva. Hawtorne bi profitirao od lepšeg kolora jer ovde Jordie Bellaire radi svoje kompjuterske gradijente i sve to meni deluje malo hladno i mehanički, ali njegovo pripovedanje je besprekorno, a energija – sa dinamičnim uglovima „kamere“ i krivljenjem kadrova – sjajna, a da ne utiče na jasnoću tog pripovedanja. Kao bonus, epizode koje su se bavile krosoverom sa War of the Realms nacrtao je Lan Medina i RAZBIO.

Za kraj, moram da kažem da mi je Spider-man – Life Story kog je pisao Chip Zdarsky a crtao Mark Bagley izmamio pravu suzu iz oka. Ovaj šestodelni miniserijal se završio pre par nedelja i, mislim, veoma opravdao svoj eksperimentalni pristup prebacivši, zapravo, moja očekivanja.

Zdarsky je, naravno, neko ko trenutno radi vrlo dobrog Daredevila i Invaderse ali i neko ko se već dokazao pišući par godina mestimično izvrsni Peter Parker: Spectacular Spider-man. No, ako je sa ovim serijalom imao da piše drugi paralelni tekući strip pored Slottovog Amazinga i zablista u aktuelnom kontinuitetu, sa Spider-man – Life Story je dobio priliku da revidira celu istoriju ovog popularnog lika.

No, ja sam isprva mislio da će ovo biti praktični prepričavanje stripova o Spajdermenu počev od 1962. godine sa naporom da se sve uveže u jedan uverljiv moderni kontinuitet, ali se pokazalo da je Zdarsky imao veće ambicije. Ovaj šestodelni serijal prati život Spajdermena od šezdesetih godina prošlog veka do danas, uzimajući za premisu da protagonisti stare u „stvarnom“ vremenu i da je srednjoškolac u šezdesetim godinama sredovečna osoba u devedesetim kada, recimo, na scenu stupi ceo pičvajz oko kloniranja. Naravno, sa godinama su stripovi o Spajdermenu i sami sazrevali, dok je lik od srednjoškolca postajao mlada odrasla osoba pa onda i oženjen muškarac sa odgovornošću za svoju novu porodicu, ali su ovde stvari agresivno retkonovane više no jednom kako bi se glavni junak zadržao u perpetualnim dvadesetim godinama i bio relatabilniji za željenu čitalačku publiku. Zdarsky ovog ne mora da se drži i njegov Spajdermen tokom ovih šest decenija predstavljenih kroz šest epizoda stari, njegovi prijatelji i neprijatelji i sami stare a događaji koji pogađaju njegov univerzum ostavljaju trajne posledice.

Pošto je ovo samo proširena „what if“ priča, Zdarsky ima slobodu (i veštinu) da se igra sa političkim podtekstom i tekstom klasičnog Spajdermna, pa se, na primer, cela priča o odlasku Flasha Thompsona u vijetnamski rat zanimljivo kontekstualizuje sa jedne strane Peterovim unutarnjim lomljenjem da li je njegova obaveza da i sam ode u rat, s obzirom na moć koju ima, a sa druge vestima iz rata gde vidimo da Iron Man predvodi veoma imperijalistički kodiran američki ratni napor dok Kapetan Amerika pokušava da se razabere i shvati je li ovo pravedna borba i koje je njegovo mesto u njoj (i na kraju – dezertira!) To proizvodi prijatne watchmenovske vibracije, ali, naravno, ovo je pre svega strip o Spajdermenu i Zdarsky secira lik glavnog junaka na neke izrazito bolne načine.

A opet, ovo nije melodramatična priča kakve su česte u Spajdermenu jer Zdarsky dopušta svom liku da prepozna svoje nedostatke ali ne i da ih ignoriše na ime herojskog poslanstva. Ovo je priča u kojoj Spajdermen i Peter Parker gube dramatično više nego u standardnom kontinuitetu jer ne uspevaju da sazru zajedno sa svetom koji se menja, ali i dobijaju dramatično više jer su i drugi likovi nesavršeni i svesni svog ograničenog vremena na ovoj planeti i potrebe da se prašta čak i kada ne može da se zaboravi. Hoću da kažem: Spajdermen je hronično opterećen osećajem krivice ali u ovom stripu Zdarsky legitimno pokazuje za šta on zaista jeste kriv i kako je priča o moći i odgovornosti neretko samo izgovor da se navuče maska i udara po džeparošima kako se ne bi rešavali mnogo ozbiljniji problemi u porodici i društvu.

A u tom društvu, kako rekosmo, posledice ostaju i Zdarsky se hrabro hvata u koštac sa Secret Wars – prvim velikim Marvelovim krosoverom koji je osamdesetih praktično definisao koncept „događaja“ i koji, u ovoj priči dramatično menja globalnu političku ravnotežu – a onda i sa Civil War pokazujući sukob između Iron Mana i Kapetana Amerike kao definitivni kraj „klasične“ superherojštine i ulazak u moralno i političko rasulo. Finale stripa koje se događa „danas“ je praktično smešteno u antiutopijski mizanscen ali Zdarsky majstorski ostavlja prostora za prikaz autentičnog heroizma na strani svog apsolutno nesavršenog, polomljenog protagoniste, ali i za prikazivanje sreće koju je ova namučena verzija Petera Parkera ipak, uz visoku cenu, uspela da iskusi.

Spider-man – Life Story je zreliji Spajdermen strip kakav ne može da postoji u glavnom kontinuitetu zbog svih tih posledica ali i zbog svog vrlo ubedljivog insistiranja na nesavršenosti glavnog lika koja se ovde manifestuje ponašanjem kakvo naprosto nije primereno „stripovskom“ heroju. Zbog toga je i to herojsko finale emotivno veoma snažno i deluje teško, krvavo izboreno. Zbog toga i ta suza, jelte.

Drugi razlog za suze? Mark Bagley ponovo na Spajdermenu a, čini se, nikada ovako dobar. Da li je to samo zbog fantastičnog tuša Johna Della ili je stari majstor samo bio i sam posebno inspirisan ali Bagley je Spider-man – Life Story nacrtao fantastično, nalazeći pravu ravnotežu između glamurozne akcione superherojštine i potrebe da se pokažu likovi koji stare u svetu što postaje sve mračniji. Ako sebe smatrate ljubiteljem klasičnog Spajdermena i niste sigurni da li bi vam se nešto od gore nabrojanih serijala dopalo, Spider-man – Life Story je izvrstan dijalog sa istorijom Spajdermena, njena alternativna verzija u kojoj se mnogi ključni događaji odvijaju na drugačiji način i time nam otkrivaju dublje istine o likovima i daju bolnije uvide u jednu, ispostavlja se, duboko tragičnu ali na kraju bez ostataka herojsku životnu priču. Dakle, obavezno.

Strip: Drage naslovne strane: Clint Langley, Bill Sienkiewicz, Mark Bagley, Andrew Hennessy, Jay David Ramos, Duncan Fegredo

I još nekoliko primera novih (well, novijih) a meni odličnih naslovnica.

Prva je za prvi broj relansiranog Guardians of the Galaxy iz 2009 godine. U to vreme Marvel još nije ni znao da će film rađen po motivima stripa za koju godinu biti megahit, i to utemeljen upravo na ovoj inkarnaciji tima koju su pisali Dan Abnett i Andy Lanning, ali je fakat da je uredništvo posle vrlo uspelog Annihilationa dalo dvojici Britanaca (koji su ne malo doprineli tom uspehu) dosta prostora da rade šta hoće. Naslovne je radio Clint Langley, takođe Britanac iskaljen crtajući za 2000 AD i veliki broj njih bih ja odmah stavio na zid. Ova varijanta, bez logotipa je iz kolekcije i prilično uspelo sugeriše akciju i dinamiku koje su karakterisale ovaj strip:

Bill Sienkiewicz (da, opet) je uradio nekoliko naslovnica za aktuelni Deathstroke serijal (o kome smo onomad pisali na drugom topiku), i sve su izvrsne, ali ovu sam odabrao jer uspeva da istovremeno bude blago komična a da opet bez greške nosi Sjenkjevičev artistički senzibilitet, a što se opet uklapa uz Priestov nadahnuti rad na stripu:

Aktuelni Scarlet Spider serijal je interesantna antiherojska priča iz pera Petera Davida koju crta (najvećma) odlični Irac Will Sliney, ali ova naslovna koju su radila trojica (Mark Bagley, naravno, Andrew Hennessy i Jay David Ramos) je meni tako dobra… Vrlo klasičan ’70s senzibilitet sa junakom koji je povređen, u parteru i očigledno nebranom grožđu, i sa pretećim negativcem koji se sprema da ga dokrajči, a opet sve urađeno savremenim tehnikama senčenja i kolorisanja. Meni sjajno:

I da ipak malo pobegnemo od superheroja, valja se, evo nečeg iz Dark Horse/ Minjoline kuhinje. Moj kum se inače često vajka da Minjola umesto da crta, u čemu je nenadmašan, u poslednje vreme uglavnom piše, u čemu nije jednako sjajan, i to je okej, ali mora se priznati da za sve te svoje Dark Horse proizvode, Minjola makar bira izvanredne saradnike koji razumeju njegovu estetiku i isporučuju adekvatan crtež. Ovu naslovnu stranu radio je Duncan Fegredo, Britanac sa dosta iskustva sa Hellboyjem, pa nije ni čudo što ovo ovako dobro izgleda:

Pročitani stripovi: Extraordinary X-Men, All-New X-Men i Uncanny X-Men

Ovih dana sam takođe i pročitao većinu aktuelnih X-Men i srodnih stripova iz najnovije Marvelove faze, pa evo malo utisaka.

 

U prvom redu, vredi istaći da je ovo na barem dva načina novi početak za X-naslove u Marvelu. Kao i kod svih ostalih aktuelnih Marvelovih serijala, i ovi se stripovi događaju u post-Secret Wars vremenu, to jest u osmom mesecu nakon rekonstrukcije multiverzuma i njihovi zapleti i radnje to reflektuju na osebujan način. Pored toga, ovo su prvi X-radovi koje u ulozi urednika X-Men grupe u Marvelu predvodi i nadgleda Mark Pannicia, iskusni glavni i odgovorni urednik nekadašnjeg Malibu Comicsa a koji je u Marvelu već imao odgovorne zadatke radeći Fantastic Four ili Ultimate Spider-man.

 

Ovo nisu bezazlene stvari imajući u vidu da je od 2012. godine i lansiranja Marvel NOW! X-Men bio pod dirigentskom palicom Briana Michaela Bendisa koji je pisao All-New X-Men i Uncanny X-Men sa – za mene – iznenađujućim kreativnim žarom i sasvim neiznenađujućim radikalnim promenama status quoa. Pannicia i autori aktuelnih mutanstkih stripova su, dakle, u ruke dobili materijal koji je nepovratno obeležen bendisovskim pečatom i interesantno je bilo spekulisati šta će oni s njim uraditi i kako će se uhvatiti u koštac sa mnogim pitanjima koja je pomalo, eh, razočaravajuća poslednja Bendisova epizoda (Uncanny X-men 600) postavila.

 

Ispada da se – bar za sada – niko time ne bavi. Novi status quo X-men je zapravo znatno dramatičniji od onoga što je Bendis ostavio za sobom i jedan od frustrirajućih elemenata čitanja aktuelnih stripova iz ove oblasti je što Marvel više od pola godine kasnije i dalje ne otkriva zašto i kako su se desile neke stvari koje su se desile.

 

Naime, u osam meseci koji su protekli između ponovog uspostavljanja multiverzuma i početka radnje u aktuelnim serijalima mutanti su se ponovo našli na rubu ekstinkcije ali i na meti mržnje većinskog stanovništva na planeti. Ovo je delom posledica efekata koji „terigenska izmaglica“ – izvor moći Inhumansa – izaziva kod mnogih mutanata, proizvodeći u njima oboljenje M-pox koje ih može ubiti ali i učiniti sterilnim, a delom posledica neimenovanog incidenta u kome je Cyclops, vođa nesuđene mutantske revolucije iz Bendisovog vremena na ovim stripovima, poginuo kreirajući još jaču stigmu na reputaciji čitave rase.

 

Na ideji da su mutanti sada omrznuti skoro kao što su bili devedesetih godina se bazira veliki deo zapleta serijala Extraordinary X-Men kojim je scenarista Jeff Lemire debitovao u X-Men. Nakon koliko-toliko nategnutog primirja koje je Jean Grey škola za nadarenu omladinu imala sa vlastima i narodom tokom Bendisovog vremena, X-Men su sada ponovo u bekstvu. Terigenska izmaglica mutante ubija, običan svet ih napada jer se plaši da će od njih dobiti bolest, Inhumansi im agresivno otimaju imidž narednog koraka u ljudskoj evoluciji , a nema ni pojavljivanja novih mutanata u populaciji – Extraordinary X-Men sve ove motive prominentno stavlja u prvi plan ali Lemireu treba odati priznanje što nije po inerciji uleteo u gloom’n’doom ton koji bi po prirodi stvari, a i po istorijskim presedanima, bio očekivan u ovom stripu.

 

Lemire je scenarista koji je svoju reputaciju u mejnstrimu prvo izgradio uspelim radovima za Vertigo (Sweet Tooth, The Nobody, kasnije Trillium) da bi onda dobio solidno važnu ulogu u DC-jevom New 52 ributu, pišući tokom nekoliko godina serijale poput Animal Man, Frankenstein, Justice League Dark ili Green Arrow. Danas Lemire radi i solidni naučnofantastični serijal Descender za Image (pominjan na ovom forumu i otkupljen od strane Sonyja za ekranizaciju još pre nego što je prvi broj izašao) ali ga je u međuvremenu Marvel poučovao od DC-ja i uposlio na nekoliko visokoprofilnih serijala, od kojih je Extraordinary X-Men možda najvažniji jer je u pitanju „centralni“ X-Men serijal, onaj u kome se prati „glavni“ tim i koji definiše atmosferu i ton čitave mutantske metapriče u Marvelovom univerzumu u datom istorijskom trenutku.

 

U tom smislu, dobro je da Lemireov Extraordinary X-Men, iako se bavi vremenom punim iskušenja za nesrećnu homo-superior rasu uspeva da delimično očuva distinktni optimizam koji je pratio Marvel NOW! fazu ovih stripova i Bendisovo pisanje. Nije ovo ni najbolji X-Men strip koga sam ikad čitao, verovatno ni najbolji u ovom trenutku, svakako ne najbolji Lemireov superherojski rad, ali je postavljen zanimljivo sa likovima koji se u teškim iskušenjima kroz koja zajednica prolazi ponašaju zrelo i plemenito, onako kako se od heroja, uostalom uvek očekuje.

 

Kako su sada i Cyclops i Professor X mrtvi, Lemire u prvi plan stavlja druge likove koji su tokom Bendisovog rada služili kao podrška, pa je na čelu zajednice sada Storm, a Magik i Colossus dobijaju prominentnije uloge, sa Icemanom ili Nightcrawlerom koji su takođe blizu fokusa pažnje i ponekim novim mutantom uvedenim za Bendisova vakta. Verovatno najinteresantniji momenti ove postave  dolaze sa povratkom Jean Grey u jato (naravno, radi se o mladoj, vremenski izmeštenoj  verziji iz All-New X-Men) i njenim uticajem na Wolverinea (u svojoj Old Man Logan, takođe vremenski, ali i dimenziono izmeštenoj personi) da se takođe priključi timu.

 

Ovo je donekle kalkulantski potez, naravno, ali on i potkazuje dobar deo Marvelove uredničke filozofije za ovaj serijal i X-Men u globalu. Da ne ponavljamo sad sve priče o tome kako u Marvelu već godinama postoji navodna politika da se X-Men i mutanti potisnu u zadnji plan a zamene Inhumansima (sve zbog toga što prava na ekranizacije mutanata drži Fox) i da je Chris Claremont lično u intervjuu pomenuo kako je zabranjeno kreiranje novih mutantskih likova da se ne bi pomagalo Foksu – prilično je evidentno da se u slučaju Extraordinary X-Men mutanti postavljaju u poziciju koja je sličnija onome kako su istorijski Inhumansi bili postavljeni u Marvelovom univerzumu nego onome kako bi se očekivalo da mutanti budu pozicionirani u nastavku Bendisovog rada.

Naravno, na tu stranu leži ludilo, ali nije teško videti paralele: mutanti su progonjeni i prognani tako da pribežište nalaze na sasvim nedostupnom mestu (Lemire ovde možda i frustriran očiglednim oslanjanjem na Inhumans formulu mutante smešta u – Limbo), predvodi ih moćna alfa ženka koja postavlja kao imperativ potragu za mutantima koji su napolju, u neprijateljskom svetu, sami, napušteni i ugroženi, a kojima se mora pružiti zaštita (indikativno je da se zajednica više ne naziva školom: termin koji Storm i ostali koriste da opišu kuću i okućnicu koje je Magik zajedno sa njima premestila u Limbo je „haven“ – utočište), alfa mužjak koji ih je nekada predvodio i na čijem je autoritetu u velikoj meri zasnivan odnos čitave zajednice sa ostatkom sveta je mrtav… Ovo sve deluje kao potpuno besramno kopiranje, tačku po tačku, zapleta i motiva koje je pre svega par godina Charles Soule koristio za svoj serijal Inhuman o kome sam i ja pre neku stranu pisao.

 

Što nas, kao čitaoce stavlja u interesantnu i pomalo problematičnu poziciju. Sa jedne strane, iako je Bendis uložio častan napor da uspostavi „svoj“ ton X-Men stripova i sukobe unutar mutantske zajednice ali i mutanata sa ostatkom sveta uokviri posebnim okolnostima i ne osloni se u potpunosti na stare i oprobane motive rasizma i automatske stigmatizacije manjine, ne može se reći da nema nečeg umirujućeg u povratku na poznate pozicije gde se mutanti grčevito bore za opstanak u svetu koji je naštimovan da ih mrzi solidnim intenzitetom. Ovde svakako pomaže što Lemire ovo piše lako i pametno i, kako je gore već istaknuto, otrže se impulsu da padne u najgrdnije klišee devetnaestog prepričavanja Claremontovog God Loves Man Kills samo sa još mračnijim tonom. U njegovom Extraordinary X-Men mutanti su, iako suočeni sa skoro nemogućim iskušenjima (ako vam je Limbo odabrana lokacija za egzodus, bezbedno je reći da ste u problemu, čak i pre nego što Magik padne u nesvest a demoni iz Limba nahrupe da pojedu decu) i dalje energični, razumno optimistični i ne gube iz vida ultimativnu plemenitost zadatka koji imaju – borba za opstanak rase, davanje novim mutantima šanse da se izbore za svoje živote.

 

Sa druge strane, nemoguće je ne osetiti i solidnu količinu rezignacije što je Marvel nakon Bendisovog sistematičnog građenja neke nove i razumno originalne postavke za mutante praktično agresivno stvari resetovao na poznate vrednosti, ne trudeći se da napravi ikakav suptilan prelaz. Extraordinary X-Men i ostali X-Men stripovi su jednostavno ubačeni u unapred pripremljenu matricu sklopljenu od ne ni tako davno ispričanih priča i mada je reciklaža zapleta i motiva svakako deo superherojskog jelovnika koji morate prihvatiti ili se odreći čitavog obroka, teško je ne pomisliti da je lenjost to kako je pozadina na kojoj se ove priče događaju reciklirana iz nekih klasičnih X-Men momenata, u nekim slučajevima ni deceniju starih priča iz post-Decimation faze: M-Pox je, naravno, nova verzija Legacy virusa, a terigenska magla i posledično novo ograničavanje broja mutanata na Zemlji i prestanak pojavljivanja novih su posebno iritantni elementi. Nema ni četiri godine otkada smo izašli iz sedam godina duge pripovesti o tome da su mutanti pred izumiranjem i da novih mutanata više nema (saga započeta sa House of M i zaključena sa Avengers vs. X-Men) i ponavljanje gotovo identičnih motiva iritira gotovo isto onoliko koliko i činjenica da su oni uvedeni kao datost, bez prikazivanja kako se do tog novog status quoa došlo.

 

Drugde, Lemire (i urednici?) pravi jednu prilično lošu odluku da obogati/ retkonuje karakterizaciju Colossusa, prikazujući scene sa kolhoza na kome je odrastao koje do sada nismo videli. Nažalost, te scene se oslanjaju na jedan od najizlizanijih klišea o grubom ocu-zlostavljaču čiji su alkoholisani ispadi ostavili duboke emotivne tragove na mladog Pjotra i mada je sasvim legitimno da novi scenaristi uvode nove elemente u stare i poznate priče – u Marvelu se to radi stalno, videti šta Slott radi sa Amazing Spider-man ili, kao još bolji primer, ovonedeljni Kapetan Amerika broj jedan – od scenariste kalibra Jeffa Lemirea bih očekivao nešto suptilnije i manje stereotipno. Ponovo, o Bendisu se može svašta reći, Alah zna da sam ga mnogo puta u životu kritikovao iz sve snage, ali njegovo proširivanje i menjanje karakterizacije X-Men u poslednjih par godina je uglavnom bežalo od lakih rešenja i ako je Pjotrova sestra, Iljana, recimo, putovala kroz vreme da uzima časove čarobnjaštva od Dr. Strangea, to je bilo izvedeno smisleno i u skladu sa njenom dosadašnjom karakterizacijom.

 

No, šta je – tu je, Lemire uglavnom obavlja dobar posao i ovaj strip u dosadašnjih desetak brojeva rabi uglavnom motive ponovnog okupljanja stare ekipe ali i potrage za mutantima kojima je potrebna pomoć i pružanje te pomoći. Put u Weirdworld, novu Marvelovu egzotičnu lokaciju koja nije Savage Land, sadrži ehoe mnogih starih X-Men priča o timu koji se zatiče u nepoznatom i čudnom okruženju i tamo mora da nauči nova pravila i distribuira svoj brend pravde, jer, jelte, jaki i dalje ugrožavaju slabe, i to je meni sve vrlo klermontovski prijatno i zabavno bilo. A samo to okupljanje starog tima je pored očiglednih elemenata – prominentni Iceman čija se novootkrivena homoseksualnost ugodno smešta na marginu jer bi bilo sasvim glupo da se lik definiše samo svojom seksualnom orijentacijom, mračna ali i pomalo duhovita Magik, časni i pošteni Colossus, namrštena, odgovornošću pritisnuta Storm – donelo i veoma zanimljiv tretman Jean Grey i Wolverinea. Oba ova lika pripadaju drugim vremenskim linijama (Wolverine i drugom univerzumu) a sa težinom istorije koje su njihove druge verzije imale u ovom univerzumu i njihov sadašnji odnos je ispitivan na interesantan i prilično spretan način. Pogotovo imajući na umu da se radi o jako mladoj Jean Grey (dakle, tinejdžerki srednjoškolskog uzrasta) i jako starom Wolverineu (dakle, onom iz Old Man Logan, koji je ne samo izgubio ženu i solidno veliku decu već i, u svom univerzumu, pobio kompletan X-Men pod uticajem Mysteriove iluzije). Nightcrawler je ovde korišćen za jednu od onih instanci telepatskog zaranjanja u nečiji um i nalaženja tamo čitavih svetova i ko voli takve momente u X-Men stripovima neće biti razočaran.

 

Humberto Ramos koji je glavni crtač ovog serijala je neko koga ja volim ali se pitam je li on pravi izbor za glavni X-Men naslov u novolansiranom univerzumu. Ramos je igrač za stripove natrpane akcijom i dinamičnim scenama, mnogo manje prikladan za radove u kojima ima više dijaloga i brigom bremenitih scena stajanja i kontemplacije. Njegove do groteske deformisane fizionomije i anatomije su mi uvek prijale kada je crtao, recimo, Wolverinea ali u ovom stripu kao da malčice oduzimaju na plemenitosti i uzdržanoj drami koju Lemire, čini mi se, pokušava da izgura ali i sam shvata da to uz temperamentnog Meksikanca na olovkama ne ide tako lako. Otud je Extraordinary X-Men natrpan atraktivnim akcionim scenama malčice preko mere za koju mi se čini da bi bila idealna, pogotovo kada su karakterni momenti vezani za Jean Grey ili neke mlade mutante tako potentni. Kako god, ovo je serijal koji se mora pratiti i za sada sam zadovoljan što to njegovo praćenje nije samo neprijatna dužnost.

Drugi X-Men serijal lansiran mesec dana posle Extraordinary je All-New X-Men koga crta kultni Mark Bagley a piše Denis Hopeless, čovek koga smo dosta hvalili u prošlosti za serijale poput Avengers Arena, Cable & the X-Force ili, dakako, aktuelni Spider-Woman koji je meni jedan od najboljih Marvelovih radova u ovom momentu. All-New X-Men nije savim na nivou ovog remek-dela akcije, komedije i udobnog feminizma, ali je odličan kompanjon centralnom Extraordinary X-Men i, uostalom, jedini od novih mutantskih serijala koji makar pokušava da uzme neke od Bendisovih bitnih motiva i dalje ih smisleno razvija.

 

Naravno kad za par decenija budemo pričali o ovim stripovima silno ćemo se napatiti zahvaljujući Marvelovoj aktuelnoj politici da se renumeracija serijala dešava na svakih par godina, da serijali koji nisu preterano srodni nose isti naslov itd. No, u ovom slučaju, Hopelessov All-New X-Men se nadovezuje na Bendisov rad makar utoliko što uzima originalne X-Men u njihovim vremenski izmeštenim verzijama, onako kako ih je Bendis nasukao u sadašnjosti, i onda pokušava da razradi onu osnovnu premisu koja se od početka i sama nametala: kako tinejdžeri iz jednog nevinijeg vremena, u kome su odnosi mutanata i ljudi bili jednostavniji ako već ne bolji, interaguju sa svetom koji ima ogromnu istoriju čija su poglavlja i genocid na Genoshi i Decimation i Phoenix petorka i uništenje Utopije…

 

Bendis je, zapravo, tokom svog rada, pokušavajući da piše nekoliko serijala odjednom, brzo izgubio fokus i mnoge od ovih za istraživanje prirodnih motiva propustio da obradi. Uostalom, do samog kraja njegovog rada na X-Men nismo saznali šta je zapravo bila priroda mutantske „revolucije“ koju je Cyclops reklamirao od prvog broja (njegovog) All-New X-Men i koja je kasnije praktično ismevana od strane drugih likova u (njegovom) Uncanny X-Men, niti je ideja o sudaru dve generacije istih likova istraživana do kraja. Hopeless i sam beži od postavljanja istih likova jednih uz druge, šaljući svoje mlade mutante na put oko sveta, ali ovo mu daje mogućnost da se bavi njihovim susretima sa nekim likovima koje oni poznaju samo u njihovim ranim verzijama, te da plastično pokaže tu koliziju mladalačkog, nevinog idealizma i kompleksnosti sveta u kome se aktuelni X-Men stripovi dešavaju.

 

Nije ovo strip bez upitnih rešenja – primera radi, ekipa koju pratimo uključuje pored originalnih  X-Men i Idie Okonkwo i Kid Apocalypsea, dva lika koji se po uzrastu uklapaju uz tinejdžerske Beasta, Icemana i Angela, ali koji do sada nisu imali preterano značajnu ulogu u radnji. Kid Apocalypse je tu, bojim se, samo da bi služio kao kopča sa Apocalypse Wars, krosoverom između svih X-Men stripova kojim Marvel gleda da se nakači na uspeh Foxovog X-Men Apocalypse (mada je džouk donekle on dem – četvrti Singerov film dobija lošije kritike čak i od Ratnerovog The Last Stand) a Idie, lik u koga je pre nekoliko godina dosta uloženo, za sada samo statira.

 

S druge strane, Laura Kinney, ženski klon Wolverinea je takođe član ove postave i Hopeless sa njom radi neke interesantne stvari. Do sada mahom pisana kao jedan od najtraumatizovanijih likova u Marvelovom univerzumu i martirski prikazivana kao dezidentifikovana šaka gneva i samoprezira, Laura je tokom Bendisovog rada dobila malo prilike za integraciju u zajednicu i Hopeless se sa zadovoljstvom igra njenim intimnim odnosom sa Angelom ispitujući ekstreme dve potpuno oprečne mutantske i socijalne istorije. Angel, bogati naslednik čija je mutacija par prelepih krila, muškarac obdaren božanskom lepotom i nasleđenim socijalnim statusom i X-23, žena napravljena u epruveti i torturom dresirana da ubija, čija je mutantska moć da može da izdrži više torture – ovo je par koji, u teoriji, ne može da opstane i nadam se da se Hopeless neće zadovoljiti onim što je do sada uradio i da će njihova veza (ili njeno raskidanje, ponovno uspostavljanje itd.) biti motiv kome će biti posvećivana dužna pažnja u narednim godinama.

Možda najinteresantniju poziciju dobija mladi Cyclops koji je i u Bendisovom serijalu imao nezavidan zadatak da bude mlađa i nevinija verzija čoveka koji je ubio Charlesa Xaviera, polomljenog mutantskog mesije sa snovima o revoluciji kome se svet istovremeno divi i plaši ga se. U ovom serijalu Cyclops je mrtav i uradio je nešto toliko strašno da je to proizvelo novi globalni talas mržnje i straha spram mutanata pa je i identitetska kriza mladog Scotta Summersa tim dublja i interesantnija.

 

Naravno, odbijanje Marvela da nam posle više od pola godine kaže ŠTA je to Cyclops uradio, kako je umro i, kad smo već kod toga zašto je terigenska magla SADA problem kad se Inhumanity dogodio pre dve godine (da ne pominjem nespretnu ideju o tome da su mutanti njom sterilisani pa se ne rađaju novi mutanti – pogrešno i nekanonsko rukovanje originalnom idejom da se mutanti zapravo rađaju iz homo sapiens veza i da se njihove moći manifestuju negde u vreme ulaska u pubertet), to odbijanje je frustrirajuće i ako je u prvih par brojeva svih serijala doprinosilo saspensu, sada je već iritantno. No, kako god, mladi Summers je suočen sa idejom da izgleda kao manje izraubovana verzija jednog od najprepoznatljivijih svetskih negativaca, ali Hopeless onda u ovo upliće i njegovo suočenje sa gangom mladih obožavalaca Cyclopsa koji idu unaokolo kosplejujući kao njihov idol, kreirajući haos i sitan kriminal, sve u ime nedefinisane i nejasne ideje o buntu protiv opresije i nehumanog odnosa većine ka manjini.

 

Ne znam da li je Hopeless ovo delom  zamislio i kao kritiku Bendisovog koketiranja sa pojmom revolucije ali je ceo zaplet sa mladim Cyclopsom koji mora da klincima starijim od sebe objasni neke životne istine i njegovo ponovno ujedinjenje sa svojim originalnim timom su zabavni. No, nastavak serijala je donekle mračniji, sa odlaskom u Evropu i suočenjima sa zrelijim verzijama negativaca koje originalni X-Men znaju samo kao „stripovski“ jednostavne likove iz prastarih epizoda iz šezdesetih. Hopeless se lepo igra kontrastima a Bagley ima priliku da crta neke spektakularne akcione scene sa Blobom i Toadom, sve pre nego što se uđe u krosover sa Dr. Strangeom a koji vodi u Apocalypse Wars…

 

Ovo je, naravno još jedan primer kako Marvelova filmska produkcija utiče na uređivanje stripova, sa prominentnim prisustvom Dr. Strangea u gomili serijala, ali Hopeless ovo makar radi na elegantan i zabavan način. Moja veća briga je što ovaj serijal posle svega šest brojeva u kojima je samo ukazao na interesantan originalni smer u kome bi mogao da ide (mladi ljudi na samostalnom putovanju svetom, deakcentovanje mržnje prema mutantima i nastupajuće ekstinkcije…) mora i sam da bude upleten u Apocalypse Wars i plašim se šta bi to moglo da uradi njegovom identitetu i orijentaciji. Videćemo, pretpostavljam.

 

Konačno, treći X-Men serijal započet mesec dana posle ANXM je, za mene veoma iznenađujuće, onaj koji me je svojom pričom najviše i zainteresovao. Iako su svi signali ukazivali na suprotno – da će ovo biti bezvezni „edgy“ serijal koji ću čitati po dužnosti istisnutih zuba.

 

Uncanny X-Men je decenijama bio glavni X-Men naslov i da su ga u ovoj podeli Pannicia i Alonso sveli na trećepozivaški serijal sa restlovima likova koji su ostali nakon što su Lemire i Hopeless odabrali svoje protagoniste mi je delovalo skoro kao uvreda. Još više nakon što sam video ko će ga raditi. Cullen Bunn i Greg Land su, naravno, veoma poznati autori ali… ne bi mi bili ni prvi ni drugi a ni treći pikovi na draftu za autore Uncanny X-Men. Bunn, uspešni najamnik sa solidnim serijalima za Oni Press i DC je i u Marvelu do sada obavljao neke odgovorne zadatke ali mu je učinak na mutantskim stripovima bio polovičan. Pored dobrog Magneto naslova iz Marvel NOW! faze, on u CV-ju ima i pisanje vrlo bledunjavog Wolverinea koji je preuzeo od indisponiranog Jasona Aarona tako da je davanje Uncannyja njemu (pogotovo nakon što su ovaj serijal poslednjih deceniju i kusur pisali teškaši poput Eda Brubakera, Matta Fractiona, Kierona Gillena i Briana Bendisa) delovalo kao rizik. Greg Land je, dakako, još gori izbor jer je u pitanju crtač ozloglašen po precrtavanju fotografija iz modnih i erotskih magazina.

 

Povrh svega, ovaj strip, uprkos naslovu, nije Uncanny X-Men naslov. Pod nekim drugim urednikom ovo bi bez sumnje bilo nazvano X-Force (u najboljem slučaju Extreme X-Men) jer je u pitanju priča o grupi moralno problematičnih mutanata koja tajno dela u senkama neprijateljski nastrojenog sveta sa nominalno plemenitim krajnjim ciljem ali i etički sumnjivim metodologijama.

 

No, na moje ogromno iznenađenje, Bunn i Land ovo izvode prilično elegantno. Nije da se baš sasvim zna kuda to zapravo ide ali Bunn ubedljivo piše odnose između Magnetoa i Psylocke, rehabilitovanog (da li?) Sabretootha koji ovom timu služi kao erzac verzija Wolverinea, Archangela koji je sveden na puko oružje, a zaplet sa ekipom supermoćnih negativaca (još većih nego što su članovi titularnog tima, to jest) koja vrši targetirane atentate na bitne članove sada sve manje i slabije globalne mutantske zajednice je ispunjen saspensom i dobro odmerenim nasiljem. Bunnu ide ovo pisanje superherojskog trilera sa moralno sivim protagonistima u centru i predimenzionirano zlim negativcima na pozornici, a njegova dalja karakterizacija Magnetoa kao negativnog mesije koji je spreman da prihvati na sebe i teret ogromne istorijske osude da bi pomogao opstanku rase je dobro pogođena. Ostali likovi se lepo uklapaju uz Magnetoa (i nemoguće je ne primetiti kontrast između Bunnove spretne karakterizacije Psylocke kao žene rastrzane između nekoliko moralnih imperativa i njene bledunjave verzije u Singerovom aktuelnom filmu) i ovo je jedan od boljih X-Force radove u poslednje vreme, iako ne nosi taj naslov. Posebno sam se poradovao rehabilitaciji Fantomexa – jednom od pozitivnijih fenomena post-Secret Wars rekonstrukcije univezuma 616.

 

Greg Land je strip napustio posle pete epizode (mada se vraća u jedanaestoj) ali za sada me njegov crtež nije previše iritirao. Naravno, ima tu previše neprirodnih osmeha i ispoziranih kadrova koji se ne uklapaju uz tekst ali imao je on mnogo gorih transgresija u karijeri i uzevši u obzir da je za negativce morao dobro da se oznoji da nacrta nešto originalno, ovo je u suštini solidno nacrtan i vrlo lepo, živo kolorisan strip.

 

Aktuelni Uncanny X-Men za sada ima najjasniji osnovni zaplet i orijentaciju, najočigledniju dramsku postavku u svojoj osnovi od sva tri X-men serijala koji u ovom momentu izlaze, pa mi je time i najintrigantniji za čitanje. Uredničke intervencije na stranu (ponoviću: ovo je X-Force naslov koji se iz besmislenih marketinških razloga prodaje kao Uncanny X-Men razgrađujući ikakav osećaj poštovanja za istoriju sopstvenih kreativnih uspeha koje bi Marvel mogao imati), ovo je serijal koji možda ne bih preporučio kao prvi izbor nekome ko bi pitao šta od aktuelnog X-Men treba pod obavezno čitati u ovom trenutku ali jeste onaj čijem se svakom sledećem delu zapravo najviše radujem intrigiran pitanjem šta će biti dalje. Ko bi to očekivao?

Pročitani stripovi: 14. Januar 2016. godine

Pošto se Marvelov Secret Wars konačno završio, valja se osvrnuti na njega. Ali pre toga, evo i nekih drugih stripova koje sam čitao ovih dana.

 

Fury MAX: My War Gone By je serijal koji se završio još 2013. godine i koga sam čitao još od 2011. kada je počeo, ali sam ga na posletku dotukao tek preko praznika prošle nedelje. Zapravo nemam nikakvo opravdanje za ovo – radi se o miniserijalu od svega 13 epizoda, radili su ga ljudi čije sve stripove smatram obaveznom lektirom po difoltu i najpametnije što imam da kažem je da sam ovaj strip želeo da gustiram i da u njemu uživam što je duže moguće.

 

I uživao sam, to nije sporno. Ovo je odličan serijal i još jedan primer kako se istovremeno može pisati strip koji pokazuje svu kul ratnu akciju koju bi čovek mogao da poželi a da istovremeno ratu i geopolitici koja ga proizvodi pristupa sa vrlo kritičkog stanovišta. Naravno, ništa manje ne bismo očekivali od Gartha Ennisa, čoveka koga regularno proglašavam najboljim scenaristom koji radi u američkom stripu, Ircu koji Ameriku razume bolje od većine Amerikanaca, autoru kultnih Preacher, Hitman, The Boys, Punisher MAX…

 

Ennis je Marvelovim čitaocima verovatno i najpoznatiji po ovom poslednje nabrojanom serijalu, magnum opusu od šezdeset epizoda kojim je Irac kreirao definitivnu kartakterizaciju Marvelovog Punishera, koristeći do maksimuma slobodu koju pruža Marvelov MAX imprint. MAX, za razliku od na primer Ultimate imprinta ne podrazumeva konzistentan univerzum sa jedinstvenim kanonom i kontinuitetom već je u pitanju više generalna estetika imprinta koja podrazumeva „realističnija“ okruženja i ponašanja likova i situacije konzistentnije sa „našom“ realnošću.

 

Ovo ne znači da u Marvel MAX stripovima nema superheroja, naprotiv, recimo Hood Briana Vaughana je jedan od meni najmemorabilnijih MAX stripova a on je poslužio kao direktan predložak za dalje događaje u mejnstrim univerzumu. Takođe, da se ne zaboravi, aktuelni Netflixov i Marvelov hit serijal Jessica Jones je tvrdo baziran na Bendisovom MAX serijalu Alias. Ipak, Ennisov Punisher MAX, strip bez superheroja i sa tvrdim realističnim tonom ostaje možda najprepoznatljiviji produkt ove Marvelove linije, toliko uspešan da su potonji Marvelovi pokušaji da serijal na staranje povere drugom autoru bili godinama neuspešni dok ih nije ponovo pogledala fortuna sa Jasonom Aaronom.

 

Elem, Ennis je već sa pisanjem Nicka Furyja imao iskustva pišući miniserijale Fury i Fury: Peacemaker pre dobrih petnaest godina. Fury je bio jedan od prvih notabilnih MAX radova utoliko što je ne samo imao zapanjujuću količinu krvi i iznutrica već i bespoštednu kritiku američke spoljne politike. Ako me sećanje dobro služi, čak je i Stan Lee reagovao neprijatno iznenađen u šta je to Ennis pretvorio njegov strip.

 

Bilo kako bilo, deceniju kasnije, Ennis se vratio pukovniku Nicholasu Furyuju i mada je u pitanju strip koji se ne stidi pokazivanja najstrašnijih prizora koje rat može da nam priredi, ovo je zapravo priča koja mnogo manje ide na šok-efekte, mnogo više na analizu svrhovitosti ratovanja i političkih odluka koje nacije vode u ratove. I mada Ennis mnogog čitaoca ume da odbije glasnim volumenom i decidno odraslim tonom (kurve, droga, odsečene glave…), ovo je strip koji svoje poente pravi elegatno, dostojanstveno, čak i suptilno.

 

Jedna koncesija koju Fury MAX: My War Gone By pravi klasičnom Nicku Furyju je to da postoji in-fiction objašnjenje za njegovo sporo starenje, a što je opet veoma podesno za strip koji pokušava da napravi pregled najvažnijih američkih „malih prljavih ratova“ u drugoj polovini dvadesetog veka. Ova postavka omogućava Ennisu da krene od jugoistočne Azije ranih pedesetih gde vidimo poslednje trzaje francuske kolonijalne vlasti da zadrži plimu narodnog bunta, pa da nam pokaže sve katastrofalne dimenzije američke intervencije na Kubi sa sve pokušajem atentata na Kastra, vijetnamski rat u kome Fury i Frank Castle u svojim pre-Punisher danima odlučuju da ne ubiju dete na koje su naleteli u džungli i to ih skupo košta, pa sve do CIA-ine nikaragvanske avanture gde Ennisov omiljeni negativac Barracuda na čelu specijalne jedinice vodi i sopstvenu operaciju trgovine narkoticima.

 

Naravno, nije da u istoriji zapadne civilizacije nedostaje proznih (i stripovskih) autora koji su kritikovali američko mešanje u i izazivanje konflikata diljem planete ali Ennisov posebni pristup uvek se sastojao u onome kako je moguće istovremeno mrzeti rat i diviti se vojniku. Fury MAX: My War Gone By je i studija nekoliko karaktera, od samog Furyja koji sa godinama postaje sve ogorčeniji, preko vojnika sa kojima sarađuje, časnih ljudi koji žrtvuju živote i zdravlje sve očigledno nepravičnijoj spoljnoj politici svoje otadžbine, do političara koji iz pozadine vuku konce i čine svet sve mizernijim mestom. Premisa da je Drugi svetski rat poslednji pravedni rat u kome je Amerika učestvovala i da je kasnija serija proksi sukoba i selektivno biranih intervencija simptom američkog potonuća u beščašće ne mora čak ni da bude tačna ali ona svakako reflektuje percepciju jednog značajnog dela američke inteligencije i Ennis ovo savršeno prelama kroz ponašanje likova, njihove susrete sa lokalnim stanovništvom i sopstvene uvide. Razlika između onoga kako anonimni političari što sarađuju sa CIA agentima vide svet i onoga što se vidi na terenu ilustrovana je izvanredno, zdravorazumski i pošteno, bez upisivanja nekakve vidne političke agende u strip. Ennis se elegantno provlači kroz epizode koje pokazuju angažovanje bivših nacističkih vojnika u američkim operacijama u Aziji, portrete kubanskih izbeglica u Americi koje su istovremeno i počinioci i žrtve tokom američke intervencije, disekciju centralnoameričke spone između kokaina i oružane pobune ne-tako-golorukog-naroda a u svemu prikazuje nekoliko centralnih likova koji tokom tri decenije prolaze kroz uverljive procese starenja, gubljenja iluzija i ponovnog očajničkog hvatanja za mladalačke ideale. Finale je nabijeno emocijama, tragično ali i katarzično, baš kako i treba da izgleda hagiografija vojnika od karijere, mnogo više zainteresovanog za ratište nego za kancelariju.

 

Goran Parlov je u ovih 13 epizoda potpuno izdominirao. Saradnja sa Ennisom koja je počela još na Punisher MAX ovde je dovedena do nove razine izvrsnosti, sa izvanrednim prikazom brojnih svetskih lokacija na kojima se strip dešava, izražajnim likovima, nasiljem ubedljivim do gađenja, erotikom koja se kreće od nevine i inspirativne do ljigave i postiđujuće. Kako je kolor radio iskusni Lee Loughridge, ovo je veličanstveno izgledajući strip primeren kolekciji svakog čoveka od ukusa.

 

Što se malčice lakših sadržaja tiče, dovršio sam serijal All-New X-Factor Petera Davida koga je nacrtao izvrsni Carmine Di Giandomenico a koji je započet leta 2014. godine i okončan proletos, u skladu sa završavanjem svih aktuelnih X-Men priča ali i drugih Marvelovih serijala kako bi se napravilo prostora za Secret Wars.

 

Davidov X-Factor u svoje prethodne dve inkarnacije mi je jedan od najomiljenijih superherojskih serijala generalno i jedan od retkih primera nečega što bi se moglo nazvati autorskim superherojskim stripom unutar korporacijskog konteksta. Moglo bi se argumentovati da je gorepomenuti Punisher MAX sjajan primer za tako nešto ali opet, istina je da je tu pored Ennisa bilo i drugih ljudi koji su to kasnije pisali (mada ni blizu kvalitetu Ennisovog rada sve do Aarona) dok je sa X-Factor situacija obrnuta, Peter David nije kreirao ovaj superherojski tim niti je pisao njegove inicijalne epizode, ali njegovo preuzimanje serijala pre četvrt veka, iako su ga kasnije pisali i drugi, je ono što ovom stripu danas daje identitet.

 

Ovo je i razlog što je prethodni X-Factor serijal bio tako dobar, imao tako mnogo karaktera i, ultimativno, što se završio tako moćno sa definitivnim krajevima za likove koje smo godinama pratili. Peter David je u tom periodu prolazio kroz težak proces oporavljanja od šloga ali se ovo na kvalitetu skripta nije primećivalo i kada je posle upečatljive završnice X-Factor nonšalantno i bez gubljenja koraka prešao u All-New X-Factor to je bilo podsećanje da imamo posla sa jednim od najsurovijih profesionalaca u biznisu.

 

All-New X-factor je, iz razumljivih razloga, nova postava likova u odnosu na poslednji serijal, ali sa koncepcijom koja na interesantan način varira motive kojeje David već obrađivao u ovom stripu u prošlom stoleću. Kada je David preuezo X-Factor, 1991. godine ovaj je tim radio za američku vladu i bio oficijelni američki superherojski tim pod komandom Pentagona. Kasnije, pogotovo sa recentnm serijalom, X-factor je, naprotiv, bio simbol mutantske nezavisnosti, tim mutanata koji radi za mutante i bavi se njihovom bezbednošću. U All-New stvari se malčice menjaju i novi tim je pravo na ime obezbedio dopuštenjem penzionisanog Jamiea Madroxa a svoje aktivnosti stavlja u službu korporacije Serval Industries.

 

Ideja o korporacijskom superherojskom timu zapravo se proteže sve do prvog X-factor serijala iz 1986. godine i interesantno je kako se skoro pune tri decenije kasnije mogu povlačiti paralele ali i uočavati kontrasti između stripovskog tretmana korporacije tada i sada. Naravno, polovinom osamdesetih superherojski stripovi su imali mnogo naivniji ton ali i korporacije su se promenile i Serval Industries je moderna firma koja drži najveći deo tržišta internet pretraživača, ali se bavi i mnogim drugim stvarima – uključujući razvoj teleportacije.

 

David ovu jedva-prikrivenu analizu Googlea drži pod kontrolom. Ovo je pre svega strip fokusiran na članove tima i njihove avanture ali osvrti na krporacijsku politiku su zanimljivi, ne preterano napadni ili isključivo i jednostrano kritičarski intonirani i oseća se tu fina tenzija između razumevanja od strane članova tima da sa korporacijskim resursima mnogu da učine više dobrog nego inače, ali i da nije suviše prijatno raditi za nekog ko ne pripada mutantskoj zajednici.

 

Tim ima neke povratnike iz najranijeg  Davidovog rada na stripu i Davidovo uživanje dok se vraća Quicksilveru ili Polaris je palpabilno. Ovo su likovi sa poluvekovnim istorijama koje David ponovo čini svežim, zabavnim i relatabilnim, bez obzira na njihove ogromne moći, prateći još uvek potentnu stenlijevsku formulu superheroja sa karakternim nedostacima i psihološkim barijerama. Serval Industries brzo shvataju da ovo nije tim koji će bezpogovorno slediti naloge administracije ali pošto se i ne radi o firmi gde se na pravila gleda kao na sveto pismo, haos koji nastaje je očekivan i, poremeno, kreativan. David uvodi i gomilu interesantnih podzapleta, ispitujući odnos mehaničke i organske inteligencije kroz likove Cyphera, Danger i Warlocka i uspeva da stvari pogura do apsolutne granice prihvatljivosti kada je u pitanju seksualni sadržaj u stripovima ovog tipa.

 

Giandomenico je sjajan na ovom stripu mada se treba i navići na njegov crtež, pogotovo kolorisanje. Ali dizajn uniformi koje tim koristi je nadahnut i ovo je strip sa jakim vizuelnim identitetom i opasnim scenama borbe i akcije.

 

Ja Davida volim i kao i uvek dopada mi se njegov lepršavi, efikasni stil pisanja, oslanjanje na duhovite dijaloge, te sociopolitički komentar koji se provlači u pozadini. Ono što ovaj serijal malo slabi prema kraju je obavezno uvezivanje sa AXIS događajem koga je preko u Uncanny Avengers zakuvao Rick Remender i mada kvalitet Davidovog pisanja ne opada tokom poslednje priče, tonalni kontrast je osetan i za razliku od prethodnog X-Factor serijala koji je imao veliko finale, ovaj se naprosto završi. Videćemo da li će uskoro David dobiti da radi nešto vezano za mutante jer mu se rad u Marvelu trenutno svodi samo na Spider-man 2099.

 

Pročitao sam i prvih šest epizoda novog Avatarovog serijala Mercury Heat a koga piše Kieron Gillen i to je bilo prijatno osveženje mada ne i nekakvo esencijalno štivo. Gillen je svoje aktivnosti u Marvelu prilično redukovao nakon nekoliko godina u kojima je radio Uncanny X-Men i Iron Mana i za sada je njihov ekskluzivac aktivan samo na Darthu Vaderu, bez vidnih najava da će tu biti i nečeg drugog. S druge strane, sa svojim Avatar serijalom Uber (a koji se, jasno, bavi  nacističkim superherojima u Drugom svetskom ratu) očigledno je postigao toliki uspeh da mu je primisao o zarađivanju za život prevashodno od pisanja indi stripova sve bliža.

 

Avatar je u interesantnom periodu trenutno. Do pre neku godinu su bili šokantan prime firme koja se od izdavača fokusiranog na soft porn stripove transformisala u kuću gde prestižni autori dolaze da objavljuju stripove suviše radikalne za korporacije ali i druge nezavisne izdavače, pa su imali izuzetne opuse Warrena Ellisa, Gartha Ennisa, Alana Moorea… Onda je serijal Crossed neočekivano postao toliki hit da se sada Avatarov autput sveo maltene samo na njega. Ipak, Gillen, iako već sarađuje sa Imageom, Mercury Heat izbacuje za ovog izdavača jer je u pitanju jedan od njegovih najranijih koncepata koji je nastao početkom njegove profesionalne karijere strip-scenariste, u saradnji sa Avatarovim gazdom Williamom Christensenom.

 

Ne znam koliko će ovaj strip potrajati ali nadam se da hoće jer je u pitanju staromodna naučnofantastično-akciona ekstravaganca za kakve u srcu uvek imam mesta. Za razliku od Dartha Vadera gde Gillen mora da se trudi oko ozbiljne atmosfere i galaktičke politike (da ne pominjem harmonizacije sa filmovima), Mercury Heat je razuzdani akcijaš gde se implantima pojačani ljudi boksuju sa robotskim utovarivačima kosmičkog tereta, psuje se, jebe i piju oštra pića u kafanama sumnjive reputacije.

 

No, Gillena kao jednog od najcenjenijih savremenih scenarista američkog stripa izdvaja opsesivna pažnja koju ulaže u kreiranje svojih svetova, njihovih istorija, ali i istorija likova. Ovo je nešto što zapravo i ne može da dođe do velikog izražaja kada piše u tuđim univerzumima ali Mercurty Heat je strip u kome se jasno vidi koliko Britanac uživa u osmišljavanju svih tih detalja koji činenjegov svet.

 

Mercury Heat je dobrim delom cyberpunk: zaplet prati privatnu policajku na Merkuru koji je kolonizovan od strane Zemlje i služi – pored svoje ogromne negostoljubivosti – kao mesto na kome se prikuplja energija sunčevog zračenja koja se onda pakuje u ogromne baterije što se zatim transportuju na Zemlju. Ovaj Merkur je, naravno, klasičan primer granice, mesta na kome pravila kreiraju kompanije više nego vlade, na koje ljudi dolaze da ostvare svoje snove ali često i na njemu ostave kosti. Tako i naša junakinja, Luiza, kojoj je test ličnosti na Zemlji zatvorio mogućnost da ikada radi u policiji, dolazi ovamo posle godina služenja u vojsci, kako bi ostvarila svoj san zaštite zakona i mirnog sna građana.

 

Trik je u jednoj interersantnoj ideji koju je Gillen osmislio za ovaj strip a koja se nadovezuje na cyberpunk korene: tržište rada u ovoj ekonomiji je drugačije od onog koje mi poznajemo zahvaljujući činjenici da se ovde veštine potrebne za obavljanje posla uče prostim ubacivanjem memorijske jedinice u slot koji svako ima ugrađen u glavi. Niko više u ovom svetu ne ide na kurseve za knjigovođu ili uči da vozi viljuškar, a stalna zaposlenja gotovo da ne postoje. Umesto toga, građani svakog jutra biraju šta bi da rade i prijavljuju univerzalnoj berzi rada svoju cenu za ovaj dan, nadajući se da dobiju ugovor, pa tako dispečer na kosmičkom aerodromu sutra može da radi kao šanker i obrnuto.

 

Ovo je interesantan koncept i na pravi način sugeriše fluidnost i haotičnost života na granici, pogotovo kada se pokaže da postoje i ozbiljni protivnici zemaljske kolonizacije Merkura koji su spremni da posegnu i za terorističkim taktikama ne bi li Zemlji poručili da drži prste podalje od prve planete Sunčevog sistema. Ovo i čini okosnicu zapleta prve priče u Mercury Heat gde se istraživanje nečega što deluje kao čudna nesreća na radu na kraju pretvara u grčevitu borbu protiv organizovanog i dobro opremljenog protivnika spremnog na nebrojene civilne žrtve zarad plasiranja svoje političke ideologije.

 

Gillenu ova ideja nije najsjajnija – ideja o tome da neko brani čistotu netaknutog Merkura, planete koja je toliko blizu Sunca da su usovi na njenoj površini ekstremno ekstremni, nije u mojoj glavi uspela da se ispne na mnogo viši stepenik od onog na kome piše „polušala“ – ali strip je natrpan interesantnijim konceptima na kojima će, slutim, biti zasnovani naredni zapleti. Možda ključno je to da ljudi u ovom svetu dobar deo svojih sećanja ne pohranjuju u sopstvenom korteksu već na zamenjivim čipovima koji se mogu izvaditi po potrebi, a što se često koristi da bi se uspomene na bolnu ljubavnu vezu efikasno izbrisale. Gillen se sa ovim poigrava i tokom prve priče, ali očigledno je da ta ideja ima mnogo veći potencijal od pomalo izlizane ideje o ekoteroristima (na Merkuru, jebemu).

 

No, ovaj strip je pre svega akcione orijentacije, Gillen se u najboljem neofeminističkom maniru trudi da nam da akcionu heroinu koja će nas inspirisati da rodne podele posmatramo apdejtovanim očima i Luiz je opasna, energična žena koja se manje zamara forenzikom i dedukcijom (to sve rade mašine i za to plaćeno osoblje) a više se fokusira na borbene veštine. Tela natrpanog borbenim modifikacijama koje je kupila za vreme službe u armiji, ona je sposobna za praktično superherojske podvige koji zahtevaju ekstremne napore, brzinu, snagu ili, pak, taktička razmišljanja. Sa takvom heroinom, jasno je što i strip ima mnogo akcionih scena a Gillen sve nadahnuto povezuje tagovima koje Luiz u formi kraktih komentara ostavlja na sve – od tehnologije oko sebe i kafana koje posećuje, pa do protivnika u borbi.

 

Tradicija korišćenja nepoznatih ali solidnih južnoameričkih crtača u Avataru se nastavlja i sa ovim stripom pa crtačke dužnosti ravnopravno dele i korektno ispunjavaju Omar Francia i Nahuel Lopez koji pružaju dovoljno lep dizajn tehnologije (odeće, arhitekture…) i dovoljno dobru akciju da se čovek ne sekira zbog pomalo bledunjave karakterizacije likova.

 

Mercury Heat nije neki nezaustavljivo sjajan strip ali ima simpatičan seting i dobrih ideja koje bi mogle da procvetaju u nešto pamtljivo ako se Gillen potrudi. Ako se to i ne desi, ovo će i dalje ostati umereno zabavan akcioni strip sa povremeno memorabilnim sekvencama i po kojim dobrim dijalogom. Pa nek mu istorija sudi.

 

Konačno, Marvelov Secret Wars se završio posle devet epizoda ali i skoro jedanaest meseci i bezbedno je reći da su mi emocije u vezi sa njim prilično konfliktne.

 

Srećna okolnost je da su mi emocije najmanje konfliktne u pogledu kreativne i umetničke strane ovog miniserijala – Secret Wars Jonathana Hickmana i Esada Ribića je sa te strane svakako najbolji DOGAĐAJ koga je Marvel imao u poslednjih pola decenije, brižljivo pripreman kroz tri godine Hickmanovog pisanja Avengersa i, s obzirom na obim promena koje je sve to unelo u Marvelove stripove, izveden uz mnogo elegancije. U poređenju sa ovim čak je i Hickmanov Infinity bio nezgrapan a brljarije poput Age of Ultron ili nedobog Fear Itself ne treba ni pominjati.

 

S druge strane, u izdavačkom i poslovnom smislu, Secret Wars je ispao mnogo problematičniji projekat. Isprva predviđen da bude osmodelni serijal koji bi se završio u Novembru, a što bi koincidiralo sa završavanjem i ributovanjim ostalih Marvelovih serijala, kako bi se postigla narativna harmonija, Secret Wars je na kraju trajao do Januara, sa jednom epizodom viška. Sreća u nesreći ovde je da je Esad Ribić imao dovoljno vremena da nacrta svih devet epizoda i da je ovo ne samo najbolji njegov rad već i jedan od najbolje nacrtanih superherojskih stripova u poslednjh godinu dana. Ali nesreća u nesreći je što je ova promena tempa izlaženja napravila haos sa ostatkom Marvelovih planova pa su tako neki serijali morali mesecima da pauziraju pre nego što izbace poslednji broj (Uncanny X-Men) dok su drugi krenuli sa post-Secret Wars renumeracijom mesecima pre kraja Secret Wars što je opet umanjilo impakt samog Secret Wars i misteriju o tome kako će se on završiti svele na uobčajen odgovor: sve će biti praktično isto.

 

Možda je najneveseliji element post-Secret Wars sveta upravo svest o tome da iako ovo nije ni izdaleka prvi put da Marvel radikalnije ributuje svoj multiverzum, sada se to radi prevashodno da bi se strip-kontinuitet doveo bliže onome što mejnstrim publika zna iz filmova. Naravno da je ovo jasna ekonomska računica, da su milioni ljudi koji gledaju Marvelove filmove na kraju dana važniji od par stotina hiljada koji čitaju stripove, ali opet, kako sam već mnogo puta rekao, gašenje serijala poput Fantastic Four, a koji je neprekidno izlazio od 1961. godine i bio utemeljivač savremenog Marvela, samo zato da bi se napakostilo Foxu koji drži prava na filmske adaptacije (i nažalost, sa njima radi uglavnom slabe filmove) je, bojim se, medveđa usluga nekakvim sržnim vrednostma Marvela na kojima je izgrađeno sve ono što ih je, na kraju krajeva preporučilo Dizniju pre pola decenije.

 

Ako ništa drugo, Jonathan Hickman je kroz Secret Wars odao poštu Fantastic Fouru, naslanjajući se u jednakoj meri na svoj rad na Avengersima ali i na svoj rad na Fantastic Four i FF od pre neku godinu, šaljući ovaj tim u zasluženu (nadajmo se privremenu) penziju sa mnogo stila i elegancije.

 

Naravno, odabir imena Secret Wars za ovaj serijal je uvek delovao problematično – originalni Secret Wars iz 1984. godine je bio prvi veliki Marvelov company crossover ali njegov zaplet nema nikakve veze sa ovim savremenim Secret Wars u kome, treba to napomenuti tajnih ratova ima još manje nego u originalu. Naravno, još je Jim Shooter, Marvelov urednik i scenarista originalnog Secret Wars objasnio da je odabir ove dve reči bio rezultat toga što su deca u fokus grupama pozitivno reagovala na njih.

 

Moderni Secret Wars se na original poziva pre svega jer je original označio početak ere DOGAĐAJA koju je 1985. godine snažno obeležio DC-jev Crisis of Infinite Earths, kreiran od strane povratnika iz Marvela, Marva Wolfmana i sasvim je fer reći da je Secret Wars 2015. zapravo Marvelov Crisis on Infinite Earths – radikalno prekomponovanje kontinuiteta, retkonovanje, uklapanje i harmonizacija kanona da se dobije jedan konzistentan narativni kontekst, sa sve uništenjem postojećih alternativnih univerzuma.

 

Hickman je kroz Avengerse uradio izvrsnu pripremu za ovo i Secret Wars je strip koji veoma impresionira svojom prvom trećinom pokazujući šta se događa nakon kraja multiverzuma u kome je nestao veliki deo onoga što smo poznavali poslednjih nekoliko decenija. Naprosto, osećaj radikalne i supstancijalne promene je snažan i moram da napomenem kako mi se izuzetno retko događa da čitajući superherojske stripove (u kojima je pravilo da se stalno sve menja i da sve ostaje isto) hvatam sebe da sa razrogačenim očima gledam stranicu i sebe pitam da li je ovo moguće, da li su se zaista usudili da ovo urade.

 

U tom smislu, Secret Wars je i smeo strip, priča koja pokazuje kako se smrt čitaovg multiverzuma može na kraju donekle zaustaviti, nadljudskim naporom jednog i žrtvom drugog čoveka, a svet koji nastaje od delića raznih univerzuma spasenih od potpunog nestajanja je šokantno interesantan baš zato što je zasnovan na jedinstvu protivrečnosti, spajanju nespojivog.

 

Naravno, taj svet je ispitan kroz nekoliko desetina tie-in miniserijala koji su na nekoliko meseci zamenili redovan izdavački program, ali je sam sržni serijal već prepun moćnih scena, jeretičkih ideja i snažnog protresanja koncepata starih po nekoliko decenija.

 

O ovome je, avaj, nemoguće detaljnije govoriti bez spojlera pa ću se zadržati na samo opštim naznakama, no, poslednji put kada je Marvel napravio napor da celu svoju sržnu izdavačku produkciju veže za DOGAĐAJ koji se dešavao u izmenjenom svetu bilo je u vreme House of M, pre punih deset godina i Secret Wars deluje kao u nekim elementima rafiniranija varijacija na sličnu temu.

 

Ovde se ne radi o pukom izvrtanju utemeljenih odnosa – zločinci na vlasti a heroji u ilegali – Hickmanova genijalnost je svakako i u tome koliku je artiljerijsku pripremu napravio da čitaocima uverljivo plasira osećaj KRAJA, zbiljskog nestajanja čitavog spektra univerzuma koje je Marvel tako dugo razvijao pa je onda i izvrnut, neprirodni svet u kome se ovaj strip odvija ubedljiviji, konzistentniji uprkos tome što je jasno da on ne bi ni trebalo da postoji. Odnosi između boga i njegove pastve, gospodara raznih kraljevstava, čitave armije Torova koja služi kao božija policija i članova proširene porodice Fantastic Four su komplikovani ali jasni i konzistentni. Ovo je svet kojim vlada živi, prisutni bog, ali to što je jedini koji postoji ujedno znači da nije najbolji od svih zamislivih svetova.

 

U ovakvom okruženju pojavljuju se dve nezavisne grupe preživelih koje su svaka na svoj način prebrodile kraj multiverzuma i one postaju agensi promene u svetu za koji svi veruju da može da postoji samo po volji živog, među građanima prisutnog boga, čije se talasne emanacije uostalom osećaju u etru i mogu se registrovati instrumentima.

 

Naravno, kako strip odmiče, postaje jasno da će se dizati revolucija i poslednja trećina se i bavi ratom za svrgavanje boga sa trona, ali iako je ovo svakako manje zanimljivo i šokantno od uvodne trećine, Hickman se elegantno izvlači iz zamke u koju drugi, recimo Bendis, stalno iznova upadaju. Tako poslednje dve epizode Secret Wars nisu samo ospcena, spektakularna makljaža gomile kostimiranih likova već intimna (mada i dalje dinamična, akcijom nabijena) i napeta priča o sukobu dve od najvažnijih ličnosti Marvelovog univerzuma, priča u kojoj se istovremeno raspliću porodični, lični odnosi ali i odnosi prema posedovanju ogromne, skoro neograničene moći, prema spasavanju multiverzuma od umiranja, prema kreiranju novih svetova i njihovom kontrolisanju.

 

Dobro to Hickman doveze do kraja i njegovu pripovedačku veštinu ne umanjuje to što je ishod (a koga smo kako već rekoh znali mesecima unapred) to da sve na kraju ostaje skoro isto kao što je bilo proletos, sem korekcija u odnosu na Marvekove filmske planove i sem što Ultimate Univerzum više ne postoji.

 

Esad Ribić je, kako već rekoh,ovim stripom prevazišao sebe i, kako takođe već rekoh, ali ranije, mislim da će od sada da bude legitimno pominjan u istom dahu sa Bryanom Hitchom i sličnim superherojskim majstorima. Hickman i Ribić su već imali lepu saradnju na Ultmates ali Secret Wars je potpuno nova razina za crtača koji savršeno shvata ikoničnost superherojske anatomije i fizionomije, nikada se ne umori od crtanja fantazmagoričnih scena nemoguće Battleworld planete i igra se svetlom kao malo koji savremeni kolega. Kolor Iva Svorčine (već je farbao Ribića na Aaronovom Thor: God of Thunder) je takođe izvanredan i ovo je po svim kriterijumima strip koga ljubitelji superherojštine ili samo poštovaoci Marvela moraju imati u svojoj kolekciji.

 

Da dodam još i bonus vezan za Ultimate End, petodelni serijal završen prošle nedelje u kojem su Brian Bendis i Mark Bagley, dakle, scenarista i crtač koji su i započeli Marvelov Ultimate Univerzum dobili priliku da mu pošalju poslednji pozdrav i otpreme ga u istoriju…

 

…i potpuno uprskali stvar. Bagleyju, naravno svaka čast, pričamo o jednom od najkonzistentnije dobrih superherojskih crtača na sceni i količina posla koju ovde ima da obavi je ogromna ali to se ne prmećuje na kvalitetu crteža. No, problem je u priči koja…

 

…

 

…koje zapravo i nema. Ultimate End je četiri epizode pripreme za ogromni finalni sukob, do koga na kraju i ne dolazi u petoj epizodi (a koju smo čekali i čekali i čekali jer nije smelo da nam se spojluje ništa o završetku Secret Wars), gomila panela na kojima se desetine superheroja deru jedni na druge i mada Bendis povremeno zablista svojim zabavnim dijalozima, teško je prenebregnuti činjenicu da ovaj strip ne ide nikuda i da se najviše sastoji od ideje „OMG, postoji više verzija jednog istog superheroja u različitim univerzumima!!11!!“ ponovljene sto puta.

 

Naravno, ovo je nedostojan ispraćaj Ultimate Univerzuma. Manje upućen čitalac će biti potpuno izgubljen (i ne malo razjaren) gledajući neprebrojne kostimirane likove za koje nema pojma ni iz kog su univerzuma kako se svađaju oko stvari koje nigde u stripu nisu pomenute i za čije shvatanje vam treba istorija čitanja Marvelovih stripova deset godina unazad – a ovo je sasvim na suprotnoj strani od inicijalne ideje Ultimate Univerzuma o jasno shvatljivim superherojskim zapletima oslobođenim decenijskog bagaža kontinuiteta.

 

Ni na mikro nivou se urednici nemaju čime pohvaliti – gotovo je nemoguće smestiti ovaj serijal u širi kontekst Secret Wars jer se isti likovi pojavljuju u oba stripa u isto vreme ali sa sasvim različitim znanjima o svetu u kome se priče događaju. Spajdermen u Ultmate End je zapanjen kao i svi ostali velikim otkrićem o prirodi sveta u kome živi ali je istovremeno u Secret Wars jedan od centralnih likova koji tu prirodu razotkrivaju i obznanjuju građanima.

 

Zbogom, Ultimate Univerzume, zaslužio si lepši epitaf.