Pročitani stripovi: Avengers of the Wastelands, Savage Avengers, Berserker Unbound, A Walk Through Hell, Machine Gun Wizards i Space Bandits

Danas bih dao kratak, neobavezan, sasvim žovijalan pregled nekih od stripova koje sam čitao poslednjih dana. Biće tu i superheroja, i nesuperheroja, varvara i kriminalaca, svemirskog i drugog tipa. Biće i Mark Millar koji je sve to odjednom. Neće biti lako ni njemu ni nama.

No, hajdemo prvo u smeru superheroja, alternativnih budućnosti, medmaksovštine i markmillarovštine kanalisane preko najmanje dva stepena apstrakcije. Hoću reći, pogledajmo na šta je ličio Avengers of the Wastelands, miniserijal od pet epizoda koji je izlazio u prvoj polovini ove godine, dok je još delovalo da ljudska rasa ima šansu i da nismo osuđeni na skoru, neumitnu propast.

Naime, „Wastelands“ iz naslova ovog stripa nije samo korektan opis naše sutrašnjice već i lokalitet u Marvelovom vremeprostoru kog je izmaštao Mark Millar pre više od jedne decenije za svoju Old Man Logan priču o ostarelom Wolverineu u budućnosti koja je krenula po zlu – kao i svaka budućnost u Marvelovom multiverzumu, sem što je ova bila vezana baš za samog Wolverinea koji je pobio čitav svoj X-Men tim zaveden Mysteriovim iluzijama i time doveo do pada čitave svetske civilizacije kada su superzločinci uleteli da popune vakuum, počistili superheroje sa scene i zaveli vladavinu terora na planeti (ili makar u SAD u kojima se sve ove priče događaju).

Premotamo li deceniju unapred, znamo da je Old Man Logan bio kasnije srazmerno uspešan serijal koga je prvo vodio Jeff Lemire a onda je predat na staranje Edu Brissonu koji ga je dostojno i dostojanstveno dovezao do kraja sa maksi serijalom Dead Man Logan prošle godine, puštajući ostarelog (anti)heroja da se konačno odmori ali i kreirajući usput nekoliko zanimljivih likova koji su ostavili mogućnost za pričanje novih priča u ovom okruženju.

Avengers of the Wastelands je upravo to – nova priča u alternativnoj budućnosti Wastelands univerzuma, sada sasvim nevezana za Wolverinea ili X-Men, sa ambicijom da istraži deo potencijalno bogatog simboličkog i drugog materijala što ga nudi razrušeni svet kojim vladaju superzločinci.

Više puta sam već pominjao da je Brisson jedan pouzdan profesionalac koji ne mora da vas sruši na pod hikmanovskim uzletima vizije niti kingovskim dubokim zaronima u likove i njihove najintimnije nutrine, ali koji je veoma sposoban da osmisli priču, da joj uverljivu dramsku strukturu, žonglira među nekoliko likova i šaltajući prirodno između akcije, drame i komedije, ponudi zaokružen paket. Avengers of the Wastelands je manje-više upravo ovo, uz ukazivanje da je ovde Brisson praktično po prvi put pušten da u centar stavi likove koje je sam kreirao, prikači im par klasičnih trećepozivaca i onda ih usmeri protiv neprijatelja koji, iako ne potpuno stran klasičnim Avengersima, tradicionalno ima mnogo više veze sa Fantastičnom četvorkom.

No, ako se podsetimo da je i sam Old Man Logan prvi put viđen upravo na stranicama Fantastične četvorke u vreme kada je Mark Millar sa Bryanom Hitchom radio ovaj serijal, ispada da Brisson praktično dovodi čitavu priču kući.

Neke od najboljih priča o Avengersima su one u kojima tim supermoćnih pojedinaca mora da se suoči sa daleko nadmoćnijom pretnjom, bude rastrzan neverovanjem u sebe, možda spoljnjim političkim pritiscima, možda međusobnim nepoverenjem, i na kraju pobeđujući unutarnje demone pobedi i spoljne izazove. Hickmanov cenjeni trogodišnji opus je na kraju dana bio upravo to, a mogle bi se navesti neprebrojne priče iz klasične ere koje su imale ovakvu potku. Avengers of the Wastelands je baš ovo, priča o okupljanju tima u svetu u kojem superheroji praktično ne postoje a i ako se pojave, budu skršeni združenim radom kriminalnih vladara pustošnog sveta, osim što Brisson ima mogućnost da se pozove na istoriju ovog sveta i uzor u superherojima vremena prošlih pa je okupljanje tima koji, isprva vrlo uzdržano, sebe naziva Avengersima, zapravo simpatična lekcija iz skromnosti, verovanja u ideju ali sumnje u sebe itd. Glavni junaci, koje smo upoznali u Dead Man Logan, su Danny Cage i Bruce, nove verzije Thora i Hulka, interesantne varijacije na klasične arhetipove sa karakterizacijama koje su višeslojne i moćima koje nisu nužno samo u domenu grube sile i ogromne snage. Od početka serijala, Danny i Bruce, udruženi sa novim Ant Manom su praktično na putu, gde će anpasan pokupiti Viv Vision ali i novog Kapetana Ameriku, jedan interesantan antiherojski lik, a sve pokušavajući da osujete suludi plan Doktora Dooma koji je, vidi se to sve vreme, sa svojim nakupljenim iskustvom, resursima, magijom i tehnologijom, mnogo jači od svih njih zajedno.

Brisson uspeva da okrutnu markmillarovsku postavku u svetu bezvlašća i ogoljenog nasilja prirodno proširi tako da vidimo da postoje i oblasti sa sačuvanom tehnologijom i društvenim strukturama – približavajući tako Wastelands okruženje Fist of the North Star standardima, i odmičući se od Mad Maxa koji je bio očigledna predložak za originalni Old Man Logan – a sukob (novih) Avengersa i Dooma na kraju ima jednu veoma zadovoljavajuće filozofsku dimenziju i ne završava se na tome čiji su bicepsi veći i ko ima više robota da baci na onog drugog. Likovi imaju prostora za rast a neizbežne sumnje i rascepi u timu razreše se na veoma odmerene načine.

Marvelove priče u Wastelands mizanscenu su do sada imale sreću da ih crtaju veoma dobri autori pa je tako posle Stevea McNivena, Mikea Deodata, Marca Checchetta, Mikea Hendersona (i drugih) na red stigao mladi Jonas Scharf. Ovaj Nemac je uglavnom poznat po radu sa Cullenom Bunnom na horor serijalu Bone Parish gde je blistao a Avengers of the Wastelands mu je izvrsna vizit-kartra za dalji superherojski rad ako ga poželi. Scharf je ekonomičan pripovedač sa velikom gustinom informacija po tabli a da tempo pripovedanja zbog toga ne deluje isforsirano, naprotiv, sa taman dovoljno patosa i predaha da sve ima jednu dobrodošlu „epsku“ dimenziju. Pritom, taj epski stil svakako je primeren ovakvoj priči i očitava se u mnogim ikoničkim tablama, ali Scharf ima i sasvim humane elemente u svom crtežu, približavajući nam likove koji su mahom ili vrlo ili potpuno novi tako da ih prihvatimo i upoznamo. Finale u Novoj Latveriji je primereno dramatično i ovde kolorist Neeraj Menon signalizuje promenu biranjem tamnijih, „metalnijih“ tonova da se napravi jasna razdelnica u odnosu na pustinjski mizanscen prethodnih nastavaka. Vrlo pristojan mali strip.

Drugi serijal za danas isto ima Avengers u naslovu ali je tekućeg tipa. O „pravim“ Avengersima ću pisati kada za to bude pogodne prilike, ali ovom prilikom recimo koju o možda i iznenađujuće zabavnom serijalu Savage Avengers koji izlazi od Maja prošle godine i u dosadašnjih šesnaestak brojeva je, iznenađujuće, uspeo da jednu skoro šaljivu, a svakako jednodimenzionalnu premisu, razvije u narativ koji ne osvaja inteligentnošću ili dubinom, ali kao da uspeva da jake strane likova koji ga nose iskoristi na najbolji način.

Naime, Savage Avengers je jedna od onih priča u kojima imamo gomilu supermoćnih individua od kojih neke pripadaju ili su pripadale već postojećem timu, a koje se udružuju silom prilika da bi zaustavile iznenadnu novu pretnju, a što ih tokom vremena isprofiliše u novi tim sa posebnom dinamikom i senzibilitetom. Otud „Avengers“ u imenu ovog magazina treba shvatiti prilično uslovno jer je ovde od „pravih“ Avengersa prisutan praktično samo Doctor Strange (i, ajde-de, na guzove, i Doctor Voodoo), dok je ostatak ekipe sastavljen od profesionalnih ubica, pljaškaša, psihopata, pa i jednog sertifikovanog poludemona. Gerry Duggan, scenarista i kreator serijala je prošle godine primetio da bi jednako pošten naziv bio i „Stabby Avengers“ s obzirom na to koliko ubodnih oružja ovde ima po članu tima. Svakako je jasno da ovo nisu Avengersi vašeg dede koji su bili i dalje inspirisani idealima pravične borbe iz još uvek svežeg u sećanju Drugog svetskog rata. Ovo je tim koji, za razliku od originalnih Avengers, ne da nema problem da ubija već kome je možda osnovni cilj da iznađe način da jednom zauvek ubije jednu od najvećih pretnji ikada u Marvelovom glavnom univerzumu.

Ova najveća pretnja, pak, dolazi – iz sveta Konana Varvarina.

Šašavi krosoveri su, naravno, Marvelov hleb svagdašnji i ne treba zaboraviti da je i sam magazin Conan the Barbarian već u jednom od prvih svojih brojeva ranih sedamdesetih imao krosover sa multiverzumom Michaela Moorcocka. Konan, dakle, nije gadljiv na multiverzum i krosovere – pre neku godinu dok su prava još bila u Dark Horseovom privremenom vlasništvu, Gail Simone je za DC uradila zabavan miniserijal gde su se Konan i Wonder Woman nakratko udružili, a sada kada je Konan ponovo „kod kuće“ u Marvelu, pogotovo sa Gerryjem Dugganom koji je pisao prvu priču u novom Savage Sword of Conan, nije neko iznenađenje da ova verzija Avengersa u svoje redove ubraja i omiljenog Varvarina.

Štaviše, onako kako je Avengers of the Wastelands suštinski baziran na konceptu iz Fantastic Four, tako je i Savage Avengers zapravo neka vrsta „nastavka“ priče iz klasičnih Uncanny X-Men 190 i 191 gde su Chris Claremont, John Romita Junior i Dan Green prikazali kako Kulan Gath, moćni čarobnjak iz Konanovog univerzuma, magijom pokorava moderni Marvelov univerzum. Ova prilično sumanuta priča sa polovine osamdesetih daje osnovu za aktuelni serijal u kome se Konan, transportovan kroz vreme, udružuje sa likovima kao što su Wolverine, Elektra, Black Widow, Doctor Voodoo, Punisher, Doctor Strange, Magik itd. za mnogo krvopljusne zabave i na uživanje masa koje od stripova ne traže nužno uvek dubinu i filozofiju.

Savage Avengers, da bude jasno, nije strip dubine i filozofije već akciona ekstravaganca u kojoj posle pet strana predigre odmah dobijate money shot u vidu prizora kako se Konan bori protiv gomile nindža, u kome Elektra i Doctor Strange imaju snošaj u bestežinskom stanju, Punisher Konanu pozajmljuje automatsku pušku za jedan prilično težak sukob sa nadmoćnijim neprijateljem a sam Konan, posle noći u kojoj je od seksa odvalio ne manje od tri prostitutke (trefikovane od strane meksičkog narko-kartela, naravno, a koji posle najebe), uzima prostetičku nogu jedne od njih da ubije emanaciju demona Shuma-Goratha koja u ljude ulazi kroz kokain. Savage Avengers se ovde bore protiv asgardskih zmajeva i čudovišta iz pakla, glave se seku, udovi lete na sve strane a čarobnjaci plaćaju strašne cene za putovanja kroz vreme, oživljavanje mrtvih i – u jednom momentu – pridobijanje Konana na svoju stranu nakon što mu je Doktor Doom poslužio vrlo ukusnu večeru.

Gerry Duggan je vrlo spretan scenarista, kadar da se prilagođava materijalu i sa Savage Avengers imamo utisak da je čovek sebi stavio imperativ da se dobro zabavi. Utoliko, indikativno je da ovo već šesnaest brojeva uspeva da vozi jednu priču, umešno razdeljenu na prirodne epizode, ali sa jasnim ciljem, jasnom motivacijom likova i energijom što je daje osećaj neverovatno ogromne pretnje i požrtvovanih napora gomile likova koji uglavnom ne očekuju da prežive ovu avanturu. Ne znam koliko Duggan može da održi ovaj balans, ali da budem iskren, nisam ni očekivao da premisa „Konan i rendom grupa superheroja se biju sa nindžama koje rade za Kulana Gatha“ može da izgura više od tri broja stripa. Duggan pametno pušta da harizme protagonista odrade najveći deo proverbijalnog „heavy liftinga“ i mada likovi nemaju produbljene filozofske dijaloge, teško je poreći da se Savage Avengers u velikoj meri vozi na hemiji koja se prirodno razvija kada spojite Punishera, Elektru, Daimona Hellstroma, Doctor Voodooa, Doctor Strangea, Black Widow, Magik i Wolverinea i stavite ih u situaciju u kojoj će se svet završiti ako oni ne budu 100% ono što jesu – jedva kontrolisana hodajuća oružja sa dubokim psihološkim ožiljcima i previše moći na raspolaganju.

Naravno, lavovski deo posla obavljaju crtači i Savage Avengers veliki deo svoje prijemčivosti duguje tome da ga rade Mike Deodato Junior i Patch Zircher. Deodato je, jasno, već decenijama, pravi čovek kada vam treba neko ko će crtati sumanutu akciju sa mnogo ubadanja i odsecanja, krupnih mišićavih tela i ovde on ni malo ne razočarava nudeći gritty ali dinamičan, brz, vrlo kinematski crtež gde se ne smara sa puno objašnjavanja i filozofija (i Duggan mu se mudro uklanja s puta ne opterećujući priču sa previše dijaloga kada to nije apsolutno neophodno) i pored krvoločne akcije ima mesta i za psihodelične magične vizije. Patrick Zircher preuzima od Brazilca pristup pripovedanju, sa jednostavnim lejautom i brzim tempom, ali ima samo za nijansu humanije likove, da se stripu da ta fina doza melanholije koja ide uz imena što su uživotu mnogo toga izgubila. Koloristi Frank Martin i Java Tartaglia zaokružuju gritty-ali-widescreen ton stripa izbegavajući efekat klaustrofobije i hermetičnosti kakav se često prikrade superherojima kada hoće da budu „krvavi“ a letering Travisa Lanhama je dinamičan i uklapa se uz energiju stripa.

Ukratko, Savage Avengers je „glup“ ali inteligentno glup strip, superherojski akcijaš „R“ tipa, sa energijom koja se crpe iz likova što su svi veći od života i sudaraju se jedni s drugima u toku avanture koja je veća od čitavog sveta na kome se događa. Ko stripove čita da ostavi utisak sofisticiranosti i intelektualizma ovde se neće osoliti. Ostali, samo napred.

Da ostanemo u temi, sledeći strip koga ćemo pogledati je Berserker Unbound, miniserijal što je prošle godine izlazio za Dark Horse a proletos je izašla i kolekcija. Iako su izlazili skoro u isto vreme, Berserker Unbound skoro da se može gledati kao „umetničkija“, zrelija, pomalo opora, gorkoslatka i zamišljena varijacija na Savage Avengers, strip u kome, istina, ponovo imamo varvarina sa mačem koji biva transportovan kroz vreme u moderni svet, i koga ponovo crta Mike Deodato a koloriše Frank Martin, ali koji pored dosta momenata u kojima se pušta krv i sječe mačem ima i momente ćutanja, dijaloga koji su tu samo zato što likovi ne mogu da podnesu tišinu, zagledanosti u prazninu, mira, tišine, kontemplativnosti američke severnjačke provincije… Ako do sada nije bilo jasno, Berserker Unbound pisao je kralj melanholije lično – Jeff Lemire.

Lemire nije prvo ime koje bi vam palo na pamet kada pomislite na mačevi-i-sandale podžanr fantazije pa je tako i Berserker Unbound pre svega jedna diverzija. Ona priča o varvarskom ratniku što će kasnije postati kralj a zatim izgubiti sve u borbi sa moćnim, zlim osvajačima, a koji, posredstvom magije završava u pustoj severnoameričkoj provinciji gde, ranjen i izgubljen, sklapa neočekivano prijateljstvo sa starim beskućnikom koji živi u šumi i jednom nedeljno se spušta do grada da pokupi konzerve koje distribuira lokalna banka hrane.

Iako Berserker Unbound ima dovoljno scena u kojima Mike Deodato potvrđuje da je više nego rođen da crta Konana i njegove klonove, sa flešbekovima na Berserkerovu prošlost, ali i svežim sukobima u kojima se poteže mač a na usta udara pjena ratnog ludila, ovo je pre svega jedna „fish out of water“ priča u kojoj autori istražuju ljudskost svojih likova, od kojih su obojica izgubila praktično sve i na svetu imaju samo sebe i, ako se stvari srećno poklope, jedan drugog. Lemire je na ivici komedije u nekim segmentima, igrajući na prirodno apsurdističke situacije u kojim se orijaški varvarin sa mačem – bez razumevanja jezika – suočava sa elementima modernog civilizovanog sveta, ali je preovlađujuća atmosfera ona lemireovska melanholija ovde pristojno uobličena oko koncepta dva muškarca bez ikoga i ičega na svetu koji čak ni ne mogu da razumeju jezik kojim onaj drugi priča, a koji će imati komplikovan proces ispitivanja sopstvenog muškog ponosa i unutarnju diskusiju da li mogu i žele da posle svega puste još nekog u svoj život. Naravno, ovo je žanrovski strip pa ima dovoljno zlih čarobnjaka i zlih, er, običnih, svakodnevnih nasilnika da se kreira drama koja će pomoći protagonistima da se promene.

Treba reći i da je Berserker Unbound izrazito dekompresovan strip sa Lemireom koji tekst rasteže na mnogo više kadrova nego što je tehnički neophodno kako bi Deodato kreirao atmosferu sporog, umirenog filma, jedne praktično mumblecore situacije gde ćemo gledati ljude kako sede, izgubljeni u svojim mislima, setni i nesigurni kako – i da li – dalje da žive. Ovo jeste neka objektivna slabost Berserker Unbound jer se do kraja ipak sve dešava baš onako kako očekujete i utisak je da je potrošeno previše strana da se dođe do jedne sasvim očekivane, mada tople, ljudske poente. S druge strane, ja sam prilično slab na Lemireov melanholični nastup pa mi dekompresovanost nije MNOGO smetala.

Deodato i Martin su, naravno, apsolutno autoritativni u scenama koje se događaju u Berserkerovom svetu kreirajući atmosferu opresivne, beznadne drame i neverovatnu, veću-od-života akciju, no, zaista je odmor za oči gledajući scene u savremenom svetu gde nema (mnogo) ikoničkih poza i herojskih podviga i gde su pitoma šuma, samoća i tišina preovlađujući elementi atmosfere. Deodato krerira nešto dinamike u objektivno sporim scenama deleći (nepotrebno) table na male kadrove koji zapravo tvore veliki kadar i mada je ovo pomalo i larpurlartizam, dinamičnost svakako biva dobrodošla u nečemu što je ovako spora priča. Martin je heroj ovog ansambla sa maltene kompletnom kontrolom nad tonom, pažljivo kreirajući rasterizovane pozadine u preosvetljenim dnevnim scenama i igre senki u noćnim kadrovima da nam prikaže protok vremena bez potrebe za nedijegetičkim alatima.

Berserker Unbound je prijatan mali strip koji svoju kompleksnu fantastičnu premisu koristi pre svega da bi izgurao jednu ličnu, dirljivu priču o (neočekivanom) prijateljstvu i mada je predvidiv, vredi ga pročitati.

A sada nešto posve drugačije. Čime hoću da kažem da sam čitajući serijal A Walk Through Hell i sam osećao kao da prolazim kroz pakao. Što je, nesumnjivo i bila namera njegovih autora, no, mislim da mi je nešto gorkog ukusa u ustima nakon poslednje, dvanaeste epizode, došlo i na ime činjenice da ima utisak da sam gubio vreme. S obzirom da sam A Walk Through Hell počeo da čitam još 2018. godine kada je krenuo i da mi je trebalo ovoliko vremena da ga završim – to nam nešto govori.

Dobro, govori da sam lenj ali i to da Garth Ennis, scenarista ovog stripa definitivno više nije na mojoj listi autora koji se moraju čitati odmah i kompletno. Pričamo o čoveku koga sam rutinski proglašavao nečim najboljim što američki strip ima na ime nekih od radova koji mi i dalje stoje u samom vrhu strip-iskustava: Preacher, Hitman, Punisher, The Boys…

Ovo poslednje je i neka vrsta Ennisovog pojasa za spasavanje jer je strip koga su on i Darick Robertson radili kao gritty superherojsku satiru pretvoren u vrlo uspešan Amazonov televizijski serijal i to da Ennis ima priliku da piše nešto što zna a za medij koji bolje plaća i nudi više kulturnog, jelte, kašea, je za njega dobro. Jer, kako da kažem, stripovi kao da mu više ne idu od ruke. Jimmy’s Bastards, njegov prethodni rad za Aftershock Comics je bio, odličan crtež na stranu, nepodnošljiv za čitanje, tipičan primer „old man yells at cloud“ situacije u kojoj se ostareli progresivac ne snalazi u toj novoj maniji levičarskih klinaca za rodnim identitetima i sejf spejsovima pa pravi bolno trapavu satiru na ove teme.

A Walk Through Hell je, srećom ozbiljniji projekat, egzistencijalna horor-drama bez namere da bude smešna, didaktična, pa čak ni cinična i moram da priznam da me je prvih par epizoda ohrabrilo prikazujući Ennisa u jednom turobnom ali kontrolisanom tonu, sa ozbiljnom, mračnom tematikom i vrlo dobrom sinergijom između iskusnog irskog scenariste i meni dragog hrvatskog crtačko-kolorističkog tandema u sastavu Goran Sudžuka-Ive Svorcina.

Ovaj serijal Ennisa vraća nekim njegovim opsesivnim temama i mada ne pamtim kada je obrada bila baš OVOLIKO brutalna i nepraštajuće mračna, dobro je videti da se Irac ponovo rve sa konceptima preko kojih je svojevremeno napravio neke od najvažnijih stripova novije ere. A Walk Through Hell se dotiče i te neke progresivističke politike, ali samo u prolazu i mada Ennis ne propušta priliku da kritikuje ono što vidi kao isključivost i tribalizam na levom krilu današnje omladine, ovo je u priču upleteno spretnije i odmerenije nego u prethodnom radu za Aftershock i ne bode oči. Glavni, pak, deo priče u stripu vrsti se oko tipično enisovskog propitivanja koncepta zla u ljudima i sveta u kome postoji bog koji, možda, zapravo nije dobar onako kako knjige o njemu ispisane sugerišu.

Crtež Gorana Sudžuke je jedna od ključnih dimenzija zbog kojih A Walk Through Hell može da funkcioniše. Iskusni crtač ovde veoma uspelo kreira atmosferu „cop show“ serije sa Foks Krajma ili kakvog drugog kablovskog kanala, sa protagonistima koji su FBI agenti, svaki sa pogolemom količinom psihološkog bagaža. Uz Ennisov tipično životni dijalog i Sudžukine karakterizacije i „glumu“ likova, osnovni ton A Walk Through Hell je taj o gritty policijskoj drami gde u seriji flešbekova gledamo kako FBI odeljenje igra komplikovanu igru mačke i miša sa serijskim zlostavljačem i, sumnjiči se, ubicom dece koji svoju užasnu praksu – uključujući morbidne „igre“ sa delovima tela – radi tokom godina kroz više američkih saveznih država a da Biro ne uspeva da prikupi dovoljno dokaza ne bi li monstruma poslao u zatvor.

Elementi dobre pandurske drame su svakako tu, uključujući par agenata (ona nadrkana ženturača koja nema u životu ništa sem posla, on emotivni ali u sebe zatvoreni gej muškarac) koji imaju košmare zbog svega što otkrivaju kroz istragu, izgorele, besne šefove, ali i iznenađujuće harizmatičnog, izluđujuće tuđinskog osumnjičenog koji sugeriše da iza svega ima nečeg višeg… No, A Walk Through Hell se veoma brzo pretvara u strip-alegoriju sa protagonistima koji smatraju da su bukvalno umrli i da su u paklu i serijom eskalirajućih epizoda zastrašujućih scena horora i nasilja i do kraja radnja ne uspostavlja balans koji bi pomirio realističku postavku i fantazmagorični imaginarijum.

Naravno, veliki deo privlačnosti i energije koje A Walk Through Hell emanira u prvih par epizoda svakako otpada na taj kontapunkt naturalističkog cop show senzibiliteta i neobjašnjive, natprirodne horor misterije u koju se sve pretvara, ali imam utisak da je Ennis gubio kreativno gorivo kako je strip odmicao – moguće i zato što se ovo preklapalo sa početkom rada na TV adaptaciji The Boys – i prema razrešenju, iako dobijamo zanatski zadovoljavajuća zaranjanja u prošlosti likova, povezivanje svih motiva u finalu ne donosi zadovoljavajuću ili makar spektakularnu završnicu. Naravno, sasvim je moguće argumentovati da je to jedna od poenti scenarija: da je zlo neizbežno i toliko sveprisutno da se ono neće manifestovati kroz spektakularn, dramatičan žanrovski ulaz na scenu, no ostaje utisak da se A Walk Through Hell kroz svoju drugu polovinu kreće na autpilotu, manjkajući sadržaj da ispuni predviđenih dvanaest brojeva i više se zadržavajući na kliničkim, ekstenzivnim prikaza sadizma, nasilja i patologije nego na pomeranju zapleta unapred zato što zapravo ne zna šta bi tačno rekao kada dođe do tog „unapred“.

Naravno, ne treba propustiti da se naglasi da ovde ima dosta „stare“ Ennisove magije sa likovima koji imaju distinktne glasove i dublje karaktere, no smeštanje tih likova – dobar deo vremena – u jedan apstraktan, neshvatljiv ambijent donekle ograničava domete ove dimenzije stripa. S druge strane, insistiranje na izrazito morbidnom, svirepom sadržaju, prikaz različtih tipova nasilja, grafičkog, psihološkog, seksualnog, sve to može čitaocu da bude i malo mnogo. Ne sumnjam da će horor-frikovi umeti da uživaju u najmračnijim segmentima A Walk Through Hell ali imam utisak da će finije poente simbolike, kada je ima, biti malo zatrpane stalnim insistiranjem na morbidnom.

Svakako, Sudžuka i Svorcina ovde obavljaju izvrstan posao. Sudžuka na momente ide na čistotu i jednostavnost stripa-baziranog-na-likovima kakvu pamtim iz njegove saradnje sa Macanom u serijalu Svebor i Plamena, a koji će na pola napustiti da bi započeo svoju „američku“ karijeru radeći sa Delanom Outlaw Nation. Ovo svakako veoma lepo leži uz izrazito dramatične horor scene kojima je strip natrpan i gde se veliki deo tenzije izvlači upravo iz tog kontrasta „normalnog“ i karakternog sa onostranim i morbidnim, Svorcina, pak, ima prilično težak zadatak da krene iz svedenog, „zatvorenog“ kolora mračnije policijske drame a da onda ode u još mračniju stranu slikajući atmosferu mesta koje nije stvarno mesto ali u kome su strah i užas najstvarniji. Rezultat je da A Walk Through Hell ima dosta ujednačen kolor koji, u okviru zadatog tona pravi čuda sa dinamikom. Letering Roba Steena je, u skladu sa naturalizmom postavke funkcionalan i nenametljiv.

Nisam zaista „uživao“ u A Walk Through Hell a fascinacija koju su izazvale prve epizode jeste u dobroj meri isparila prema kraju koji je došao prekasno i nije doneo zadovoljavajuće razrešenje, no, ovo je strip kome moram da pohvalim kako filozofsku ambiciju, tako i psihološku dubinu protagonista i jedan opšti zanatski kvalitet. Ako ste ljubitelj horora, svakako ovo morate proveriti.

Kada sam pisao o Jimmy’s Bastards, pisao sam i o serijalu Abbott koga je, po scenariju Saladina Ahmeda (o čijim aktuelnim, prilično dobrim Marvelovim serijalima nameravam uskoro da pišem) crtao odlični Finac Sami Kivelä. Tom prilikom sam kritikovao Ahmeda da ima sa sobom izvrsnog crtača za neo-noir a da zatrpava panele prevelikim količinama teksta umesto da pusti čoveka da radi svoj posao. Tako sam se onda i prošle godine poradovao videvši da će za svoj naredni Dark Horse rad Kivelä crtati strip takođe smešten u noaru blisko okruženje a po scenariju koga je radio čovek svakako bliži senzibilitetu crtača već na ime toga što je u pitanju takođe pedigrirani crtač – Christian Ward. Britanca sam ovde već hvalio za njegov izvanredni grafički rad na naučnofantastičnom serijalu Invisible Kingdom, a u pogovoru za Machine Gun Wizards on veli da u njemu čuči i retko realizovani scenarista i da je prve korake u kreiranju ovog miniserijala napravio još početkom ove decenije.

Elem, Machine Gun Wizards je prošlog leta krenuo pod naslovom Tommy Gun Wizards ali je posle treće epizode promenio ime, gotovo sigurno zbog toga što je neko negde zapretio tužbom zbog narušavanja intelektualne svojine. Proizvođači oružja svakako nisu poznati kao ljupke, darežljive firme, a četiri epizode serijala koje tvore celinu sakupljene su u kolekciji Bewitched Bullets što je izašla još proletos. Planovi da ovo nastavi sa izlaženjem su možda i postojali ali imam utisak da je burna 2020. godina i ovaj serijal naterala da stavi katanac na vrata – no barem smo dobili kompaktnu, zaokruženu pripovest.

Ne i sjajnu, da ne bude zabune, malo sam se i iznenadio koliko sam manje dobio od ovog stripa nego što sam očekivao, no Machine Gun Wizards je svakako vredan pažnje.

Kako i ime sugeriše, ovo se događa u vreme kada je Tompsonova mašinka bila neka vrsta simbola urbanog rata, konkretno u doba prohibicije i borbe američke policije protiv hobotnice organizovanog kriminala koji je na svojoj strani imao podršku ogromnog dela populacije već utoliko što je prosečan Amerikanac onog doba, ipak, voleo da popije. Prohibicija će ostati kao primer ogromnog sociološkog eksperimenta ali i političke poduke koja pokazuje kako restrikcije, pogotovo vezane za nešto što se toliko traži, pogoduju razvitku kriminala koji onda infiltrira sve državne strukture i kreira neprevaziđen nivo korupcije i u samom sistemu. Policijska jedinica Eliota Nessa će biti kanonizovana i u pop kulturi, pored  istorije, upravo jer je u atmosfri gotovo totalne potkupljivosti državnih službenika, uspela da se izoluje i smelim – neretko i malo, er, kreativnim – policijskim radom dovede do spektakularnih hapšenja i osuda velikih imena mafije.

Machine Gun Wizards je bukvalno ovo, dakle, prohibicija, Al Capone, Eliot Ness i Nesalomivi samo što umesto alkohola ovde imamo magijsku supstancu koju žargonski zovu „lick“ a koja korisnicima daje razne natprirodne sposobnosti.

Wardov scenario se samo malčice dotiče sociloških elemenata prohibicije i toga kako je organizovani kriminal tokom nje cvetao oslonjen na klasne izazove u američkom društvu i potrebu građana da imaju neku vrstu ventila u inače teškim vremenima. Umesto toga on plete priču koja kombinuje gritty policijski akcijaš sa Nessovim pandurima koji su sve drugo u životu ostavili po strani i jedino što imaju u životu je rat protiv Ala Caponea, sa fantastičnom pričom o onostranom poreklu magije i čarobnjacima koji Caponeu pomažu u održavanju i širenju kriminalne imperije. Ima tu momenata u kojima se policija stavlja pred novinare koji direktno pitaju zašto se troše toliki resursi na borbu protiv nečega što najveći deo građana želi i – mada je protivzakonito – svejedno koristi i mada sam se nadao da će ovo biti prošireno u interesantnu raspravu, to se ne događa. Ward metaforu o tome da je alkohol „magija“ ostavlja sasvim na površini i više se bavi time kako je magija uopšte došla na ovaj svet, te atraktivnim scenama borbe u kojim se pucnjava iz Colt Government pištolja i Tompsona meša sa ofanzivnim i drugim čarolijama.

Ovo je svakako atraktivan strip generalno i mada ni jedan od autora nije Amerikanac, sa vrlo solidnim kanalisanjem tog duha makar filmova koji su obrađivali doba prohibicije. Kivelä umešno spaja taj pandurski palp sa karakternim, distinktnim likovima koji su svi od reda tipski i odmah prepoznatljivi iz pop kulture (oslanjajući se na stvarne članove Nessove jedinice), sa okruženjem koje mora da pomiri pojačanu, arhetipsku realističnost Čikaga sa početka tridesetih godina prošlog veka, sa fantazmagoričnim elementima magije i nekog drugog sveta iz kojeg ona dolazi. Ovo mu veoma dobro polazi za rukom, pogotovo sa atraktivnim kolorima koje su radili Ward i Dee Cunniffe i Machine Gun Wizards uspešno miri nekoliko potencijalno suprotstavljenih tendencija: tu da bude gritty „pandurska“ priča, tu da ima ikoničnost vezanu za ranije verzije ove priče unutar popularne kulture ali i ikoničnost koja sugeriše „starost“ magije kojom se ovde trguje i vitla unaokolo. Kivelä ima interesantna geometrijska rešenja za neke table, dajući priči okultne tonove, a drugde se držeći sasvim filmskog noar realizma.

No, samo pripovedanje, iako vizuelno atraktivno, nema posebno veliku dubinu. Wardovi likovi su uglavnom ravni, bez mnogo karaktera i distinktnih glasova kad se apstrahuje lep grafički dizajn. Priča je takođe prilično klišeizirana i, uprkos naporu da se personalizuje i prikaže kao sukob nekoliko strana od kojih svaka ima svoje motive a koji se nekada mogu i poklopiti, prilično emotivno ravna i bez stvarne drame koja bi čitaoca upecala i držala na udici do spektakularnog finala. Ako ništa drugo, Machine Gun Wizards ne oskudeva u spektaklu i kome je dovoljno da vidi ikoničke prizore i atraktivne akcione scene neće mu smetati malo nedopečen scenario.

Za kraj – obećani Mark Millar. Space Bandits je ako ne nastavak njegovog Sharkey the Bounty Hunter (o kome sam, eto još jedne simetrije, pisao isto kada i o Dead Man Logan) a ono strip sličnog senzibiliteta koji se događa u istom naučnofantastičnom svemiru. Millar je za svoje Millarworld radove iz poslednjih nekoliko godina uglavnom birao sasvim odvojene svetove, kontekste i ideje tako da je ova najava „deljenog svemira“ simpatična. Moguće je da je Sharkey odskočio kvalitetom (a objektivno je bio nešto bolji ili makar zabavniji od većine recentne Millaroworld produkcije koju sam čitao) pa da je stari mešetar uvideo priliku da se nasloni na isti kosmos i isti senzibilitet. Kako god bilo, Space Bandits je slično Sharkeyju, zabavna svemirska pustolovina, spejs opera sa letenjem između planeta, pucanjem i dosta bizarnog seksa, sa tom nekom u Millaru novopronađenom ljudskom toplinom i humanošću što je dosta nedostajala likovima njegovih stripova poslednjih godina.

Space Bandits je strip o dve žene koje su profesionalni kriminalci i njihovim naporima da još gore kriminalce od sebe pronađu, osvete im se za nanesene nepravde i, ako je moguće, preuzmu njihovu ionako nečasno stečenu imovinu. Iako bi gritty osvetnička priča o ženama koje pronalaze muškarce koji su ih zlostavljali pa ostavili da trunu u svemirskom zatvoru bila tipična za „starog“ Millara, Space Bandits je mnogo vedrija priča nego što bi ovakva postavka sugerisala, sa glavnim likovima koji su simpatični, relatabilni i čija je osvetnička misija em opravdana em lišena sadističkih tonova. Sa druge strane, iako strip prikazuje beskrupulozne, potpuno amoralne kriminalce koji ubijaju bez povoda i sa zadovoljstvim, skloni su svim vrstama seksualnog nasilja i sadrži scene komadanja tela i kupanja u krvi, Space Bandits nema nihilistički svetonazor i pornografsko opsedanje opscenim. Uz rizik da se prepustim nedozvoljenom psihologiziranju, utisak je da je „novi“ Millar pobedio neke svoje unutarnje demone i Space Bandits je više zainteresovan za maštovitost i nesputanu psihodeličnu energiju koju nudi šareni stripovski svemir, pa ovo, donekle slično Sharkeyju, puca od „šašavih“ koncepata (na primer, svemirski zatvor u telu džinovskog kosmičkog jastoga) koji su opet, Millarovim nepobitnim zanatskim profesionalizmom, držani pod kontrolom tako da priča ima jasan, prirodan tok, zarađene preokrete i zadovoljavajuće finale. Na kraju dana, ovo je više storija o prevrtljivim i pohlepnim osobama iz naših života nego o od života većim svemirskim kriminalcima.

Naravno, s obzirom da je ovo crtao Matteo Scalera, Space Bandits prosto insistra da bude čitan. Sjajni italijan koji je radio i za Marvel i za DC ali je svoju karijeru definisao kreiranjem serijala Black Science za Image sa Rickom Remenderom je idealan autor za strip kome je u prvom planu začudnost svemira i eksplozivna akcija na bizarnim vanzemaljskim lokacijama. Sa kolorima koje daje iskusni Brazilac Marcelo Maiolo, Space Bandits je ona proverbijalna kaleidoskopska kosmička pustolovina gde je sve neobično, atraktivno i fluidno, sa potencijalom da svakog trenutka eksplodira ili mutira u nešto drugo, a da crtež ne žrtvuje jasnoću pripovedanja ili karakterizaciju likova ni jednog trenutka. Prijatan, stilizovan a čitak letering Clema Robinsa samo podvlači ovu poentu.

Space Bandits je Mark Millar koji je opušten, siguran u svoje sposobnosti i sa zdravom nostalgijom ka starim filmovima koje je gledao i starim stripovima koje je čitao. Ako je dobar deo recentnog Millarworld autputa otpao na stripove koji su završeni onog trenutka kada je Millar oformio ideju a realizacija je bila praktično neprijatna obaveza, Sharkey the Bounty Hunter i Space Bandits kao da su pokazatelji da nije baš sve u idejama i da ima nečega u tome da autor očigledno uživa u oblikovanju priče i vođenju likova kroz pripovest. Meni drago.

Pročitani stripovi: Dead Man Logan i Sharkey the Bounty Hunter

E, pa, da odužim i poslednji dug koga sam svestan i osvrnem se na Dead Man Logan, poslednji (značajniji) strip vezan za X-Men franšizu iz pre-Hickman perioda o kome nisam ništa napisao.

Naravno, kako što smo već relativno ekstenzivno pisali, Dead Man Logan je samo završnica, eksplozivno finale serijala Old Man Logan, a koji smo opisivali u dva navrata i koji je bio Marvelov način da i posle Wolverinea ima Wolverinea. Dakle, posle smrti „pravog“ Wolverinea, te prekomponovanja čitavog Marvelovog multiverzuma (od strane – opet – Jonathana Hickmana, a kroz Secret Wars), Marvel je odmah prekršio pravila koja samo što je uspostavio, a vezana za novi raspored multiverzalnih realnosti i doveo „staračku“ verziju Wolverinea iz paralelne realnosti kreirane od strane Marka Millara još 2008. godine u „glavni“ Marvelov univerzum. Zašto? Pa, Wolverine je još od osamdesetih godina jedan od najpopularnijih Marvelovih likova sa velikim brojem istovremenih solo i timskih serijala u poslednjoj deceniji i mada je njegova smrt u Death of Wolverine, 2014. godine svakako bila dobar PR momenat za Marvel, nije bilo preterano realno misliti da će se firma odreći tako jakog brenda na duže vreme. Marvelu je trebalo pola decenije da Wolverinea odistinski oživi, a taj su luksuz sebi mogli da priušte zahvaljujući između ostalog Old Man Logan serijalu započetom od strane Jeffa Lemirea a preuzetom i završenom od strane Eda Brissona.

Brisson je, naravno, pisao i dvanaestodelni Dead Man Logan i mada je ovo, tehnički gledano, bespotrebno predugačka koda za lika koji je tokom nekoliko godina bio samo zamena za mlađu verziju samog sebe i besramno reciklirao motive iz njegove/ svoje mladosti, takođe je i fer reći da je Brisson sa Dead Man Logan obavio sasvim pristojan posao dostojanstvenog prizemljenja ove kosmate letelice i njenog parkiranja u Marvelovu istoriju (do momenta kada nam ponovo zatreba, naravno).

Uopšte, Brisson se poslednjih godina dokazao kao vrlo pouzdan scenarista koji možda ne obara sa nogu nekakvim revolucionarnim idejama i nikad-viđenim pripovedačkim tehnikama, ali je u pitanju ekonomičan, dinamičan pripovedač koji je u stanju da priča različitim tonom i glasovima u zavisnosti od situacije. Ovo je zapravo veoma obogatilo Old Man Logan/ Dead Man Logan kombo uzevši u obzir da je lik utemeljen od strane Marka Millara čiji svi likovi u svim stripovima već petnaest godina unazad pričaju isto* a nastavljen od strane Jeffa Lemirea koji je insistirao na tragediji i očaju kao osnovnim definišućim karakteristikama Logana starijeg. Brissonov Old Man Logan jeste bio postomoderna reciklaža klasičnog antagonizma između Wolverinea i Hulka ali Brisson je serijal izvukao iz te neke spirale očaja, spasao ga od pretvaranja u još jedan Wolverine Origins i dao mu malo duha i vazduha.
*Blago komično jedva-preterivanje

Dead Man Logan, uprkos tome što već i naslovom sugeriše da će ovo biti priča o umiranju glavnog lika, zapravo vrlo sigurno nastavlja istom putanjom i štaviše dalje razvija Logana starijeg, dopuštajući mu da još više sazri pod stare dane. Ovo je, zapravo, jedan vrlo lep dodatak Marvelovom kanonu od strane Brissona, prepoznavanje da je Millar sa Old Man Logan cementirao kliše ostarelog antiheroja čiji je umor od života praktično destilovani nihilizam (a koji uprkos tome kreće u jednu poslednju akciju) i otrzanje tom ’80s stereotipu ne bi li se dosegao naredni nivo razvoja lika.

Logan u Dead Man Logan zna da umire, ovo je, uostalom bilo sasvim jasno već u završnici Old Man Logan gde je časna starina morala da posegne za biohemijskim stimulansima kako bi bila dorasla iskušenjima borbe sa najgorim Hulkom u multiverzumu, ali Dead Man Logan zbog toga ne postaje otužna meditacija o ništavilu niti nihilistička orgija nasilja, već iznenađujuće dostojanstvena i zabavna hronika poslednjeg putovanja čoveka koji reflektuje na svoj životni put i pronalazi duhovni mir prihvatajući sve svoje greške i zablude zajedno sa svojim uspesima i bljescima plemenitosti.

Dead Man Logan svoj dvanaestomesečni ciklus izlaženja uspeva da opravda time da su ovo zapravo dve priče. U prvih šest brojeva, naime, Logan, kako rekosmo, sasvim svestan da su mu dani odbrojani, dostiže čistotu vizije koju ta vrsta determinisanosti čoveku može da podari i odlučuje da završi taj neki posao koji je sebi i stavio u zadatak kada je preseljen u ovaj univerzum. Kao što pamtimo, definišući momenat u životu ovog Wolverinea je bio kada je, zaveden Mysteriovom iluzijama, pobio praktično kompletan X-Men i zatim, slomljen saznanjem šta je učinio, nakon neuspelog samoubistva odrekao se identiteta Wolverinea i otišao da živi u provinciji dok je Amerika padala pred superzločincima osokoljenim brisanjem X-Men sa spiska superheroja. Zato je prva priča u Dead Man Logan ona u kojoj će Logan pokušati da pronađe Mysterija i možda završi ono što je započeo pre neku godinu, uklanjajući Mysterija iz istorije i time sprečavajući da se ona ikada desi.

Ovaj zaplet zapravo nastavlja ono što je Jeff Lemire započeo ali ga nikada nije završio i deluje zadovoljavajuće blisko karakteru Logana starijeg. Brisson vešto vodi priču dajući nam Mysterija koji, nagađate, nema ideju o tome da neka njegova budućnost vodi tako radikalnom istorijskom prevratu, ali i ekipu superzločinaca sa B-liste koja je, pročitavši misli iz Loganove glave, rešava da sama pokuša da Mysterija regrutuje (na prilično nasilan način, kad smo već kod toga) i sprovede u delo ideju o korišćenju iluzija kako bi se heroji okrenuli jedni protiv drugih, američko društvo na taj način razorilo, a čime bi savez kriminalaca i nacista isplivao na vrh.

Brisson ovde spretno razvija Millarove tipično prostačke premise i pokazuje na jedan blago satiričan način kako ekipa kriminalnih drugo- i trećepozivaca počinje da sanja o osvajanju sveta oslanjajući se na kempi Spajdermenovog negativca iz srebrnog doba. Mysterio je i u poslednjem Spajdermen filmu imao tu postmodernu kempi komponentu ali Brisson ide dublje u jukstapozicioniranju senzibiliteta šezdesetih (iz kojih dolazi Mysterio) i osamdesetih (kada je Wolverine prvi put dobio sopstveni serijal) i sa velikim uživanjem prikazuje i šaroliku grupu negativaca kao ultimativno nesposobnu da vizualizuje i sprovede grandiozni plan. Osveženje je videti da se scenarista trudi da pokaže kako likovi sa one strane etičke ograde nisu nužno svi isti, identično motivisani ili identično sposobni i ovde dobijamo jednu prijatnu studiju o narcisoidnosti, kontroli impulsa i disciplini na strani negativaca.

S druge strane, Logan u ovu avanturu uleće družeći se sa Hawkeyejem i Globom Hermanom i ovo je takođe osvežavajuć team-up koji elegantno povezuje Millarov originalni Old Man Logan serijal sa recentnijim Brissonovim (pa i Aaronovim) radom u kome je Logan u mlađim mutantima prepoznao neku vrstu sopstvenog legata.

Čitaoci sa stažom će možda biti malo iznenađeni (pa i iritirani?) što se kao glavni negativci ovde pojavljuju Miss Sinister i Sin – dva ženska lika definisana starijim muškim likovima čije su refleksije i mada ni jedna od njih ne ostavlja istorijski snažan utisak, opet je dobro videti ih u priči gde se ne oslanjaju na svoje muške zaštitnike niti stvari rade isključivo da bi ih impresionirale. Takođe, gledati Mysterija koji ima određenu vrstu iskupljujućeg karakternog luka, ali i Wolverinea koji jebe kevu nacistima – neću lagati, ove stvari su prijatne.

Drugih šest epizoda je za nijansu manje zadovoljavajući narativ za mene, prevashodno jer se nikada nisam zagrejao za Millarovu Old Man Logan medmaksovštinu. Brisson vraća Logana u njegovu originalnu vremensku liniju i šalje ga na težak, iskušenjima ispunjen put preko razorene Amerike da, pre nego što poslednji put sklopi oči, još jednom vidi svoju (pokojnu) porodicu i, prezjumabli, i njoj pokaže da je u vremenu koje je proteklo, sazreo i postao je više vredan.

Ponovo, scenarista pažljivo operiše sa motivima iz Wolverineove prošlosti i Millarovog utemeljujućeg OML serijala pa ovde imamo ponovni susret sa Hulkom koga je Logan spasao kao bebu, tu je ekstremno zla verzija Sabretootha, ali i preduzimljiva ćerka Lukea Cagea i Jessice Jones, Dani Cage. No, preovlađujući narativ je onaj o zaokruživanju životne priče, prihvatanju sopstvene starosti i prepoznavanja da je dostojanstveno umiranje bez odricanja od svojih najvrednijih uverenja ono što čoveka na kraju čini čovekom i tako, bez obzira na kanibale, džinovske robote, Daninu transformaciju u Tora (DA!!!) i sav taj spektakl, Dead Man Logan uspeva da kreira jedno dirljivo finale sa muškarcem koji postiže simboličku pobedu i umire na, za superherojske stripove, neuobičajeno dostojanstven način.

Iako su Brissonovo ekonomično vođenje radnje i  britki dijalozi u velikoj meri zaslužni za kvalitet Dead Man Logan, moram da priznam da je izbor crtača Mikea Hendersona za ovaj serijal (i činjenica da je, hvala svemu svetom, Henderson, zajedno sa koloristom Nolanom Woodardom uradio svih dvanaest epizoda) bio pun pogodak. Henderson, koga pamtimo po izvrsnom horor serijalu Nailbiter je pre par godina blistao sa Deadpool vs. Old Man Logan, te je ovde vrlo prirodno ušao u likove i radnju i demonstrirao da je majstor. Dead Man Logan je zato besprekorno vizuelno pripovedan strip sa dinamičnom ali čistom akcijom. Hendersonova tela i geometrije prosto ispadaju sa stranice kada čitate, ali on nikada ne upada u vizuelno neprozirne kompozicije kakve neretko dobijamo od crtača kojima je energija glavno oružje (Ramos ili Bachalo, na primer). Verovatno je to i posledica mojih godina, ali strahovito cenim crtače koji se drže pripovedački disciplinovanog pristupa korišćenja pravougaonih, horizontalnih kadrova a da istovremeno u njima umeju da zapale jaku vatru dinamike. Hendersona teško da će iko nazvati eksperimentatorom ili nekakvom avangardom, ali on je fantastično dobar u pozicioniranju kamere, radu „po dubini“, u akciji… Woodardova živa ali ne agresivna paleta takođe ovom stripu udahnjuje energiju koja je lako mogla da mu nedostaje uzevši u obzir da se nastavlja na radove koji su forsirali mračne tonove i opresivnu atmosferu.

Dead Man Logan nije remek-delo ali jeste u pitanju iznenađujuće dostojanstveno i zabavno finale stripa koji je u početku delovao kao samo cinični projekat nastao na nekom od sastanaka između scenarista i marketara. Brisson je njime sasvim potvrdio svoju vrednost za Marvelov X-Office i kvalifikovanost da radi aktuelni New Mutants a Henderson se efektno preporučio za prvu ligu. Mogli smo, rekao bih, i mnogo lošije da prođemo.

A kao bonus, hajde da, kad već toliko pominjem Marka Millara da čovek verovatno svaki čas štuca, kratko predstavimo i jedan od njegovih recentnih miniserijala u toj novoj, Netflix fazi njegovog stvaralaštva. Pričam o šestodelnoj naučnofantastičnoj akciji Sharkey the Bounty Hunter koja je tokom prošle godine izlazila za Image i završila se negde u Novembru.

S obzirom da su Millarworld naslovi, otkada je štedljivi Škotlanđanin rešio da ne radi više za druge firme i pravi im pare sa likovima i pričama koje je sam smislio, uglavnom bili relativno plitkasti radovi, utemeljeni na zanimljivim idejama, ali uz srazmerno malo razrade, moglo bi se očekivati da će nakon dobijanja radnog mesta u Netflixu, Millar još manje energije i kreativnosti ulagati u svoje stripove. No, Sharkey the Bounty Hunter svakako nije lošiji strip od Magic Order ili Prodigy koje smo nedavno ovde predstavljali, a notabilno je bolji od Hucka ili Chrononauts, pa i od Kingsmana.

Razume se, Millar ovde nastavlja sa istim pristupom kreativnom radu, prisećajući se stripova (filmova, TV serija…) koje je volio kao dete i pravljenjem svojih varijacija na njihove motive. Sharkey the Bounty Hunter je tako priča o međuzvezdanom lovcu na ucene koji ima priliku da odradi one last job i, ako sve ispadne kako je planirano, penzioniše se na nekoj prijatnoj planeti na kojoj ga neće progoniti bivše žene i poverioci. Naravno, taj one last job donosi toliko novca da se bilo kakva profesionalna etika što teorijski postoji među lovcima na ucene promptno urušava pa potraga za najopasnijom teroristkinjom u galaksiji postaje košmarna partija šaha između nekoliko konkurentskih „pozitivaca“ koji za život zarađuju hvatajući odmetnike, kriminalce, teroriste i bizarne likove što predstavljaju pretnju za, vidimo, inače prilično haotični i korumpirani galaktički poredak.

Millar je ovde bio svestan da se vozi udobno razgaženim vozilom palp klišea pa je zato uduplao napore da svoju izmaštanu galaksiju predstavi kao dinamično, psihodelično mesto sulude nauke i kreativno ekscentričnih koncepata. I, barem što se mene tiče, ovo mu je išlo od ruke. Sharkey the Bounty Hunter je toboganska vožnja kosmičkim zabavnim parkom u kome se na svakih nekoliko strana naleće na nešto novo, bizarno i zanimljivo. Ako je kolega Remender sa Black Science utemeljio svoju kreativnu salatu na omažiranju ranog Fantastic Four, Millar ide u stranu i unapred, oslanjajući se na svemirske priče iz antologijskih strip-magazina iz šezdesetih godina i ukrštajući ih sa estetikom Heavy Metal stripova iz sedamdesetih.

I ovo dobro funkcioniše, prevashodno zato jer Millar sada već ima osećaj kako se pravi zabava za celu porodicu i ne oseća potrebu da išta konceptualno ili ideološki dokazuje. Škotski bad boy koji je početkom veka šokirao nasiljem u Authorityju ili Ultimatesima sa Sharkey the Bounty Hunter nema nameru da šokira već da blago intrigira a onda i zabavi i ovaj strip, evo, ja sam iznenađeniji od svih vas, ima u sebi ljudske topline koja je jako dugo nedostajala Millarovim strip-radovima. Tako je Sharkey the Bounty Hunter jedna old school pustolovina sa puno šmekerske akcije i humora a Millar u toj tipskoj priči interveniše tek toliko da se malčice odmakne od puke regurgitacije stereotipa. Tako je, recimo, sam titularni Sharkey jedan simpatičan antiheroj sa lošim navikama i ozbiljnim problemom ćelavosti, a seksualna komponenta stripa (koja mora dolaziti uz nešto delimično inspirisano Heavy Metalom) zapravo se koristi na dovitljive načine da pogura zaplet napred i prikaže likove kao simpatične i relatabilne.

Opet, naravno, nije ovaj strip sad neka potpuna reinvencija Marka Millara kao scenariste i naravno da ovde imamo puno generičke akcije i dijaloga. Ipak, ovo je bolje od dobrog dela Millarovog recentnijeg autputa.

Crtač na Sharkey the Bounty Hunter je italijanski ilustrator Simone Bianchi i mislim da je on bio dobar izbor za nešto što ima jaki Metal Hurlant/ Heavy Metal prizvuk a opet je u pitanju jedna brza akciona priča bez mnogo filozofiranja. Bianchi već ima solidnu kilometražu u američkom stripu, radio je na nekim visokoprofilnim serijalima (uključujući saradnju sa Warrenom Ellisom na Astonishing X-Men koji su nasledili od Whedona i Cassadayja), a ako ga znate pre svega po radu na Morrisonovom Seven Soldiers: Shning Knight, koji mu je bio prvi strip u Americi, bićete prijatno iznenađeni da je Bianchi u međuvremenu postigao fin balans između slikarske raskoši i efektnog pripovedanja. Sharkey the Bounty Hunter je strip koji ne beži od baroka i ukrašavanja, igranja sa perspektivom, svetlom i geometrijom ali je u pitanju akciona priča brzog tempa i Bianchi dobro razume kako da je pripoveda a da čitaoca ne uspori preterano nacifranim tablama ili kadrovima koji bi bili primereniji posteru nego stripu. Njegova je kolorna paleta i dalje malo pretamna za moj ukus (setimo se kako je originalni Chrononauts bio živo ofarban od strane Seana Murphyja) ali Bianchi je u dobroj meri zaslužan za prijatnu začudnost svemira koji su on i Millar spravili za ovaj strip, ali i za tu komponentu ljudske topline koja mi je u njemu tako fino legla.

Ne znam da li će se Millar i Bianchi ikada vraćati Sharkeyju – ne deluje da je ovo Millaru jedan od važnijih radova, kao što su Kick-Ass, Jupiter ili Kingsman – ali ovo je jedna srazmerno zabavna i u osnovi vrlo zdrava svemirska palp-akcija kakvu ne bih imao problem da čitam u još po kojem miniserijalu. Pa, eto, videćemo.

Pročitani stripovi: The Magic Order, Prodigy i Gokushufudou

Sigurno ste se jako uželeli Marka Millara! Ni ja, ali šta da radimo, danas je ovaj vredni Škotlanđanin na programu pa ćemo nekako uz stisnute zube i to izdržati.

Ali Millaru svaka čast, reći ću ipak i to bez (mnogo) sarkazma. Čovek je mašina za samopromociju i neka vrsta low-level Steva Jobsa utoliko što operiše pomoću štapa i kanapa, radi na najnižem zamislivom nivou troškova i uspeva da ubedi druge ljude ne samo u svoju veličinu već i da je za njih dobro da ga promovišu besplatno. Vi se sad smejete, ali Millar je batalio ideju da bude taj neki prvi među jednakima ili makar jedan od 5-6 najpopularnijih scenarista u superherojskoj igri (i to samo radeći u Marvelu jer su mu u DC-ju vrata odavno zatvorena), računajući da ako radite sa tuđim likovima, koliko god da ste uspešni, na kraju je neko drugi zaradio mnogo više od vas. I onda odlučio da radi svoje likove i iskoristi sve što zna da ih učini popularnim i uspelim. Isto kao što su uradili Ed Brubaker ili Rick Remender, jelte, osim što je Millar BEZOBRAZNO mnogo uspešniji od njih. Mislim, on ne samo da je uspeo sa relativno slabim (a svakako slabijim od njihovih) nezavisnim stripovima da upadne u Holivud i napravi ršum o kakvom kolege samo sanjaju nego je onda pišući sve gore i gore stripove uspeo da proda celu svoju kompaniju Netfliksu pa još i da ga Netfliks postavi na posebnu poziciju u kompaniji gde ima dužnost kreiranja novih originalnih tvorevina za njihovu produkciju.

Mislim, za to ipak treba imati talenta. Ili kvalitetan, stevejobsovski reality distortion field. Pokušavajući, već godinama da shvatim kako Millar sa objektivno sve manje kreativnog napora uloženog u stripove postaje objektivno sve uspešniji u svom poslu zaključio sam da se sve delimično može objasniti time da a) čovek ima dobre profesionalne veze i poznanstva a što je ključno kad, kao on b) nemate nimalo stida u domenu samohvalisanja i promovisanja svog rada a koji je, taj rad c) uvek u tehničkom smislu minimalno korektan i može se d) svesti na elevator pitch koji se lako objasni za pet sekundi i zvuči primamljivo.

U praksi, dakle, Millar dođe na dobru ideju („Hari Poter ali svi su odrasli, iz čarobnih štapića izbacuju bizarne magije koje ubijaju druge čarobnjake, a sve to u ratu klanova, plus – PSOVKE!“), nađe nekog mnogo jakog crtača, sklopi scenario koji je površan ali tehnički sasvim dobar i strip je za par meseci završen a on već radi na nečem novom dok mediji bruje o njegovoj poslednjoj kreaciji.

Hoću reći, ima ovde dosta rada, da ne bude zabune, ali „kreativnog“ rada zapravo najmanje. Millarovi stripovi su danas svi miniserijali od po 5-6 epizoda, koje crtaju izvrsni crtači, svi se svode na jednu jaku centralnu ideju i potpuno su ravni u domenu karakterizacije, razvoja likova, atmosfere. Millar je solidan zanatlija i svaki od ovih stripova ima glavu i rep, ali, uz rizik da zazvučim skoro drevno, ti stripovi imaju priličan deficit duše. Što zvuči kao nekakav nedodirljiv kvalitet oko koga može da se debatuje ali današnja dva primera bi trebalo da pokažu šta hoću da kažem.

Prvi je The Magic Order, pominjan već od strane druga Ridiculusa, šestodelna priča što je izlazila potkraj prošle godine a gde je Millar spravio urbani fentezi sa modernim čarobnjacima koji, tako je, međusobno ratuju i solidno mnogo psuju.

The Magic Order je priča o sukobu unutar jedne malo veće porodice. Naime, tokom stotina godina magovi i čarobnjaci na zemlji održavaju određenu ravnotežu i trude se da ne mešaju običan svet u svoje poslove. Magijski posao se prenosi sa roditelja na decu pa tako sve ostaje u proširenoj familiji, ali u ovim našim vremenima imamo i porodicu u kojoj je jedan od sinova, inače najtalentovaniji čarobnjak svoje generacije, rešio da izađe iz priče i živi običnim, civilnim životom. Na ovo ga je, avaj, potakla tragedija u porodici koji je sam zasnovao i ostatak čarobnjačke familije poštuje ovu njegovu odluku iako tužno vrti glavom i govori kako mu je žao što takav talenat propada.

No, sve se menja kada krenu asasinacije čarobnjaka koje očigledno izvodi neko ko se takođe bavi magijom. Ne prođe previše vremena pre nego što postane jasno da je u pitanju odcijepljena rodbina a koju predvodi osoba sa sopstvenim idejama kako treba raspoređivati moć i rat onda doseže svoju zrelu fazu a otuđeni sin se vraća u okrilje porodice jer shvata da su i njegovi sada ugroženi iako se on zvanično više ne bavi magijom…

Što se elevator pitcha tiče, ovaj nije uopšte rđav i ovde zaista imamo na programu Millara koji demonstrira zašto je jedno vreme bio najveće ime u severnoameričkim mejnstrim stripovima. Dobro, zapravo je to bio jer su mu stripovi bili kontroverzni, ali on je uvek imao minimum zanatskih kvaliteta i The Magic Order je strip u kome je trilerska komponenta sasvim pristojno odrađena sa zapletom koji je jasan i primamljiv i preokretima koje ne očekujete BAŠ od samog početka, te primereno uzbudljivom završnicom gde se sve okreće naglavačke. Bonus je svakako trud uložen u to da se prikaže kako magija funkcioniše i mada se Millar, tipično, ovde mnogo više bavi time da li nešto deluje kul a mnogo manje time da li je sve konzistentno i gradi jedan uverljiv univerzum, set-pisovi u kojima vidimo različite bizarne asasinacije i borbe su fino odrađeni i interesantni.

Ono gde strip pati od Millarovštine je na planu likova koji su izrazito plošni i zaboravljivi, bez snage da nas zaintrigiraju čak i kada demonstriraju dramatične promene u motivaciji i ponašanju. Millarovi stripovi su odavno postali vežba iz raspoređivanja vektora radnje i u njima te neke ljudske komponente ima tek za naprstak. Ovde se to oseti utoliko što The Magic Order priziva viktorijanski palp svojim tonom (iako se događa u moderno doba) ali likovi nemaju šarma koji bi morao da dođe uz ovakvu postavku.

No, kako već rekosmo, Millar uzima samo najbolje crtače za svoje Millarworld eskapade pa ovde na crtačkim dužnostima imamo Oliviera Coipela koji UŽASNO izvlači strip. Atmosfera mistike i magije koje se provlače kroz „normalno“, svakodnevno okruženje su Coipelova specijalnost (ipak se čovek tesao na Thoru, jelte) a i njegovo prikazivanje toga kako magijske asasinacije i borbe funkcionišu je zaslužno za dobar osećaj koji mi je ovaj strip dao. Pogotovo, naravno, što je kolor radio serijski osvajač Ajznerove nagrade, Dave Stewart. Mislim, Stewart je toliko dobar da često stripove koje je on kolorisao uzimam na čitanje bez obzira na to ko ih je crtao ili pisao jer znam da će tu imati šta da se vidi. The Magic Order spaja teatralnu, nameštenu mistiku mađioničarskih predstava sa „stvarnom“ magijom koja menja realnost i zbunjuje ne samo čula već i duh a Coipel i Stewart su tu da nam pokažu koliko je to zavodljivo. Strip koji se da pročitati bez hroptanja.

Drugi Millar za danas je ovogodišnji Prodigy, rađen sa Rafaelom Albuquerqueom na crtačkim dužnostima i ovo je još jedna šestodelna priča sa jasnim korenima u stripovima koje je Millar čitao kad je bio klinac. Hoću reći, Millar je to i sam pričao, britanski strip-autori njegove generacije (pominjao je Warrena Ellisa u tom intervjuu) nisu zapravo rasli uz superheroje već mahom uz britanski strip pa je tako Prodigy priča o čoveku koji je baš to – prodigy, čudo, jelte, od deteta ali i u odraslim godinama. Edison Crane je klinac koji toliko briljira u školi da ga zavidni – a stariji od njega – učenici izlažu ozbiljnom, fizičkom šikaniranju a on provede jednu noć gledajući kung fu filmove, dođe sutra i sve ih polomi.

O takvom stripu, dakle, pričamo. Edison Crane je, kad poraste, naučni genije, filantrop, avanturista i osoba kojoj mozak radi sa TOLIKIM kapacitetom da bukvalno mora da izmišlja probleme kada ih nema kako bi ga nekako držao pod kontrolom. Edison Crane, naravno, onda biva upleten u globalnu pustolovinu koja počinje pokušajem da se reši misterija automobila sa mrtvim životinjama koji se iznenada, ni iz čega, pojavljuju na ulicama gradova širom sveta…

Millar ovde ide putanjom staromodne avanturističke misterije ali Millar je Millar i sve je toliko preterano i prenaglašeno da smo često na granici čiste farse. Crane je toliko intelektualno superioran da i pored svih ozbiljnih pretnji koje mu scenario baca na put, ni u jednom trenutku nemate utisak da je moguće da naš junak istinski bude nadigran. Naravno, pošto strip prema kraju igra upravo na ovu kartu, držeći nas u tenziji hoće li se ili neće Crane ipak suočiti sa svojim granicama i prinzati da postoje izazovi kojima nije dorastao, uverljivost drame koju Millar pokušava da udene u tu maltene-farsu je svakako pod znakom pitanja.

Kao i u The Magic Order i Prodigy pati od likova koji nemaju neku specijalnu dubinu i ne sećate ih se par minuta nakon što ste zaklopili strip, ali makar ima tu prednost da je u centru narativa lik ipak većeg formata. Crane nije sad nešto superiorno nijansiran i humanizovan ali Millar ga po definiciji piše zanimljivije od bilo kog drugog lika u ovom stripu pa i, ako ćemo pošteno, od većine likova u njegovim stripovima u poslednjih nekoliko godina. Crane je građen na stereotipu „naučnog heroja“ kakvi su u britanskom stripu bili popularni šezdesetih godina prošlog veka ali uz debeo sloj millarovštine namazan odozgo pa taj neki spoj šarmantnog cinizma i apsurdno velikih intelektualnih kapaciteta ipak funkcioniše.

Naravno, ovde Rafael Albuquerque odrađuje veliki posao kreirajući prijatan filmski ugođaj za serijal, sa dinamičnim, upadljivo ikoničnim kadrovima i mnogo jake akcije. Prodigy je pustolovan strip u kome se ide po egzotičnim lokacijama, puca, pesniči, roni, trči po vozovima i iskače iz aviona u pokretu (da bi se uhvatila bomba bačena iz DRUGOG aviona) pa Brazilac ima mogućnost da demonstrira svoj raskošni talenat za akciju. Albuquerque ume da radi i atmosferu, naravno, ali se oseća kao kod kuće kada se u stripu dešava nešto energično i u Prodigyju briljira uz kolor zemljaka Marcela Maioloa. Čitljiv, mada ne esencijalan strip.

Za dezinfekciju od Millara neka danas posluži jedna manga. Gokushufudou ili The Way of the Househusband je prošle nedelje izašao u svojoj prvoj kolekciji na zapadu, u izdanju Viz Media. Naravno, kul klinci ovaj strip čitaju još od prošle godine kada je počeo da izlazi u svojoj serijalizovanoj verziji na stranicama magazina Kurage Bunch koga izdaje nama relativno nepoznati izdavač Shinchosha. Gokushufudou je svakako najpoznatiji strip koga ovaj izdavač ima, makar na zapadu, gde je postao prilično popularan na ime, eh, nezvaničnog prevoda od strane ekipe Sexy Akiba Detectives.

Ukupno do sada izašle su 34 epizode stripa koji je neka vrsta slice of life komedije namenjene mladima (dakle, seinen strip) a čija je premisa da prati život muškarca koji je svoju karijeru prekinuo kako bi njegova supruga koja radi u reklamnoj agenciji mogla da razvija svoju, a on se zauzvrat trudi da bude što je moguće bolja „domaćica“. „House husband“ je, dakle, muž koji preko dana ne ide na posao, ostaje kod kuće, ide u nabavku, sprema hranu, čisti kuću i radi sitne opravke i svoju bračnu partnerku posle iznurujućeg posla dočekuje sa ukusno spremljenim obrokom i sređenim domaćinstvom.

Ako ne vidite u čemu je ovde komedija, niste dobro pogledali kako se strip zove na japanskom. „Gokudo“ (ili Gokudou, u zavisnosti od transkripcije) je reč koja označava „ekstremni put“ i zapravo termin kojim jakuze zovu same sebe* tako da je ovde ona u igri reči iskombinovana sa izrazima koji označavaju muža što ostaje kod kuće.
* Dok sama reč „jakuza“ ima zapravo negativnu konotaciju jer označava brojeve 8, 9 i 3 vezane za kockarsku igru oićo kabu i u prenesenom smislu označava likove sa bolesnom kockarskom adikcijom koji gube pare igrajući karte

Naime, glavni junak ovog stripa, Tatsu – za gangstere poznat i kao „Besmrtni Tatsu“ – je bivši legendarni jakuza koji je napustio svoj klan kada je rešio da se oženi i potpuno promenio svetonazor. Od nekadašnjeg siledžije i fajtera na pominjanje čijeg imena su se drugim gangsterima tresla kolena, Tatsu se transformisao u supruga koji se sa ogromnom strašću bacio ka ambiciji da svojoj ženi omogući nesmetano napredovanje u karijeri time što će se na savršen način baviti kuvanjem, kućnim opravkama i brigom za zajedničkog ljubimca – mačku. Komedijaški sadržaj se delom nalazi u tome sa kakvim fanatizmom ali i fatalističkom mirnoćom Tatsu savladava „probleme“ i „izazove“ sa kojima se suočava svaka prosečna domaćica, delom u efektu koji ovo ima na normalne ljude iz njegove okoline koji naprosto nisu navikli da se neko, pogotovo ne opasnoizgledajući muškarac sa takvim intenzitetom bavi banalnim svakodnevnim dužnostima, a delom i u susretima sa ljudima iz njegovog prethodnog života u grotlu organizovanog kriminala.

Glavna zamerka na Gokushufudou, barem za sada mora da ide na to da ovaj strip, ponavljam, barem za sada, nema zaplet. Umesto toga ima tu simpatičnu početnu premisu i svaka epizoda je po jedan kratki, samostalni skeč iz života Tatsua i njegove žene Miku. I mada je ovo svakako komedija, nije svaki od ovih skečeva namenjen za glasno smejanje i držanje za stomak. Mnogi momenti u Gokushufudou su zapravo praktično meditativni i pokazuju čisto uživanje koje se može naći u spremanju obroka i serviranju istog, u nabavci ili uzgajanju pravog začinskog bilja ili u organizovanju potrebnih uslova za relaksaciju voljene žene nakon napornog radnog dana. Na ovo onda dolaze povremeni slepstik elementi (jurnjava sa mačkom po stanu tokom čišćenja, susreti na ulici sa jakuzama koji su sigurni da će ih Tatsu fizički napasti i najbrutalnije kazniti ako kažu ijednu pogrešnu reč dok njega zanimaju samo kuhinjska pomagala koja je upravo kupio u supermarketu) ali i simpatično kontrastiranje klasičnih jakuza situacija i gestova sa jednim potpuno nevinim, vrlinom ispunjenim životnim stilom koga Tatsu vodi (mada povremeno ima flešbekove na užasne scene iz doba kad je bio kriminalac.

Naravno, vaše uživanje u ovom stripu dosta će zavisiti od toga koliko ste familijarni sa kinematografijom i stripovima koji se bave jakuzama jer Gokushufudou često svoj humor vezuje za kreativno korišćenje klišea iz ovog ogranka popularne kulture, ali čak i ako niste naročito naklonjeni temi, ovo je i dalje strip koji izaziva pravu poplavu dobrog raspoloženja jer je tako dobro nacrtan. Kousuke Oono je mladi mangaka koji pored ovog stripa, koliko sam u stanju da vidim, ima još samo rad na mangi Yome wa BL mangakka, ali u pitanju je crtač ozbiljnog talenta koji savršeno razume šta su vizuelni gegovi i kako da ozbiljne situacije učini smešnim uvođenjem minimuma potrebnih detalja. Njegov Tatsu je, recimo, čovek koji se praktično svuda šeta noseći kecelju i mada to deluje kao humor vrlo niskog nivoa zapravo je kontrast između njegove građe i telesnog stava sa jedne strane i kecelje navučene preko crnog odela sa druge veoma smešan. Da ne pominjem fantastične epizode u kojima Tatsu igra odbojku.

Pretpostavljam da će Gokushufudou u nekom budućem momentu razviti kompleksniji zaplet i možda zaoštriti taj kontrast između kriminalne prošlosti glavnog junaka i prijatne porodične sadašnjosti, ali za sada ovo je strip koji pronalazi avanturu u sasvim trivijalnoj svakodnevnici i slavi strast uloženu u proste, banalne ali na kraju dana važne gestove koji porodični život čine lepšim. Vrlo simpatično.

Film: Kingsman: The Golden Circle

Kingsman: The Golden Circle ima sve odlike filma koji je tokom produkcije bio operisan naživo i ono što je na kraju ispalo verovatno je kompromis između nekoliko draftova scenarija i teških pregovora sa studijom. Kao takav, on je za moj račun ipak slabiji od prvog filma koji je svoje satirične namere nosio sa više lakoće pa iako je bio produkcijski nešto skromniji, imao je jasnije postavljenu priču i čistiji put za svoje likove.

U nastavku bi se reklo da je Vaughn poželeo da priđe makar korak bliže „strejt“ filmu o Džemsu Bondu i klasna/ socijalna tenzija koja je karakterisala original ovde postoji samo u simboličnim naznakama. Razume se, kako je ceo prvi film bio jedna izrazito nasilna interpretacija Pigmaliona, niko nije očekivao da će Vaughn pokušati da resetuje stvari na početak, ali The Golden Circle se potpuno oblaporno prepušta ideji beskonačnog izobilja koje specijalne službe imaju na raspoolaganju pa je kao posledica toga trilerski zaplet sasvim lišen napetosti. Vaughn je pametan čovek i dovitljiv scenarista (srećom, Millar se ovde zadovoljio samo ulogom izvršnog producenta) pa je jezgro sukoba u filmu zapravo inteligentno i ne samo da ga odlikuje kvalitetan satirični fundus već i na sasvim površinskom planu ima mnogo toga da kaže na temu rata protiv droga, socijalnih okolnosti koje dovode do njihove zloupotrebe, i generalnog mentaliteta prema njihovim korisnicima. No, reditelj Vaughn se zadovoljava tom postavkom koju mu scenario daje ali se dalje ne trudi da je ozbiljno razradi, pa je ovaj socijalni komentar „tu“ ako hoćete da ga nađete ali film na njemu ne poentira.

Delimično, visoka stilizovanost je ovde kriva za to – ali ne sasvim. Tematski zločinac u centru filma nije njegov problem, štaviše mislim da je Mooreova ulogu odradila odlično i da je veći problem u tome šta se oko nje događa. Čak i najlošiji džemsbondovski filmovi su dovoljno uložili u prikazivanje infrastrukture oko svojih neverovatnih negativaca da gledalac može da se investira u priču, poveruje u svemoć zla i navija za pobedu dobra. Mooreova, pak, ima samo „bling“ – dva robotska psa, jednog robotskog kozmetičara i privatni bioskop, ali film ne pravi ni najmanji napor da pokaže ne samo njenu logističku strukturu (a radi se o NAJVEĆEM dostributeru ilegalnih narkotika na svetu) nego i odbrambenu. Njena baza je zaštićena otprilike onako kako bismo to videli u crtanim filmovima i ovo nije samo estetski problem. Film troši nedopustivo mnogo vremena na neubedljiv trilerski podzaplet u kome naši junaci nervozno tapkaju u mestu i hvataju se za slamke jer ne mogu da pronađu moćnog neprijatelja sakrivenog tamo negde u svojoj tvrđavi u džungli. Ovo je, za mene, suviše „stripovski“ u onom negativnom smislu jer univerzum Kingsmana se trudi da nam proda svet visoke konspiracije i kontra/obaveštajne sofisticiranosti, neverovatne tehnologije za praćenje i otkrivanje podataka, zastrašujuće moći digitalizovane informacije, ali onda u središte priče stavlja najvećeg narko-dilera na svetu koga najbolje obaveštajne službe ne mogu da pronađu. Ovo nema dovoljno spona sa realnošću (čak ni sa realnošću kako je recimo Expendables tumače) gde je obično problem ne u tome GDE je neprijatelj već u tome da taj neprijatelj iza sebe ima vojsku, državu ili, još gore, njene građane na svojoj strani i da je „rat protiv droge“ politički a ne obaveštajni poduhvat i držim da The Golden Circle na ovom planu mene kao gledaoca prilično potcenjuje.

S druge strane, možda i precenjuje moju sposobnost da kontrolišem ADHD – likova svakako ima previše. Naravno da volim da vidim Bridgesa i Berryjevu, ali uvođenje američke službe u film deluje kao svestan, proračunat potez da se zabace udice na američko tržište a u daljem razvijanju radnje ispada da su Bridges i Berryjeva ukrasi, da je Tatum čist višak sa kojim ne znaju šta da rade pa ga bukvalno stave na led a da je jedini bitan lik za radnju onaj koji ima najmanje karaktera i najviše je hodajuća karikatura „kauboja“. Da ne bude zabune, Whiskey se meni dopao jer je ipak delatan lik za razliku od ostalo troje Amerikanaca, ali Vaughnov napor da od njega napravi konfliktnog protagonistu je dosta problematičan i čak i u univerzumu Kingsmana deluje kao da ovakav čovek ne bi mogao da ima ovakvo radno mesto…

Ta inflacija likova (koja postoji i na strani negativaca sa Anhelom koji je puki pančlajn i Heskethom koji je maltene bukvalno pretvoren u robota u pokušaju da omažira neke bondovske henčmene) je problematična bar utoliko što skreće pažnju sa sržne ekipe filma u kojoj je, recimo, Strong veoma dobar i nosi emotivno težište u svojoj velikoj sceni, a Firth i Egerton su takođe solidni i svojski se trude da funkcionišu u zamenjenim ulogama, te da igraju uštogljene Britance naspram razuzdanog Pascalovog Whiskeyja. Opet, likova ima previše, odnosi među njima su prekomplikovani i tu se gube finije poente koje su mogle da se naprave. Kako rekoh, nisam očekivao da glavni junak ponovo mora da od barabe postaje gospodin ali kada sam u najavama video da film ima Amerikance očekivao sam jukstapoziciju između britanskog gospodstva – pa makar bilo i izveštačeno i uštogljeno – i američkog „seljaštva“ pa makar ono ipak pomoglo da se spase svet. Vaughnu ovo zapravo izgleda jeste bila ideja u nekom draftu ali se u međuvremenu zaturilo i umesto toga imamo rezurekciju Firthovog lika i potrebu da Egertonov lik sad njemu bude neka vrsta mentora. Opet, ni ovo nije odrađeno dosledno – Firthov lik samo u jednom trenutku prestane da ima probleme a opet i Egertonov lik ima sopstvene konflikte i probleme koji se rešavaju sami od sebe, bez pouke, vidljive transformacije pa čak i komunikacije likova. Zapravo, kameo Eltona Johna najplastičnije prikazuje ovaj nedostatak čitavog filma gde se dovitljivi, sarkastični gej koji služi kao satirična damsel in distress i u punoj meri pravi vizuelnu poentu svojim vrećastim fizikusom, samo radi pančlajna na trenutak transformiše u majstora borilačkih veština. Bilo koja nijansiranost tona koju je Vaughn mogao želeti da ovde ima žrtvovana je jednom umereno smešnom vizuelnom gegu…

Film je makar brz i ubedljiv u akciji i mada nema ni jedne scene koju bih zapamtio kao scenu u crkvi iz prvog filma, većina akcionih scena je atraktivna. Vaughn u punoj meri širi svoja kreativna krila u njima, tera montažere da rade prekovremeno a kaskadere da se ozbiljno polome i jedino što ih eventualno koči je ta temeljita neuverljivost univerzuma koji više nije samo satirični omaž Bond filmovima (a maltene svaka akciona scena ima parnjaka u Bond serijalu) već pokušava da negde stoji i samostalno ali nije odradio dovoljno pripreme da bi to išlo. Ovako, ovaj film kreće kao super hi tech triler u kome najtajniju kontraobaveštajnu službu napadaju veoma moćni neprijatelji samo da bi ti neprijatelji ispali ekipa šalabajzera u čiju bazu ulazi kako ko hoće. Da ne pominjem da magični SOFTVER koji „može da hakuje sve što ima čip“  biva iskorišćen u sceni pred kraj ali Vaughn, nakon što je ispalio pušku iz prvog čina, potpuno zaboravlja da je iskoristi trideset sekundi kasnije da se obračuna sa psima-robotima a onda opet i pet minuta kasnije da se dođe do lozinke za laptop.

Meni je, sasvim neočekivano, najprijatnije iznenađenje u filmu bila starija sestra Care Delevigne, Poppy čija je epizoda, koliko god kratka i svedena bila, uspela da pruži pravi omjer zaravnjene „stripovske“ karikature ali i humanizovane osobe koja u jednom trenutku shvata da je pogrešila. Paradoksalno, njen kratki momenat u kome stiže da požali svoj izbor mi je bio ubedljiviji od čitave drame glavnog junaka sa svojom devojkom koja je od satiričnog pančlajna iz prvog filma morala da se apgrejduje na „pravi“ karakter i to Vaugnu nije uspelo.

Dobro. Film je gledljiv iako predugačak, sa previše likova i pričom koja ne uspeva da se tačno dogovori šta bi htela da bude, ali je i vizuelno impresivan i nudi neke interesantne filozofske teme za razmišljanje na marginama. Kako nisam stigao da pogledam Baby Drivera, i ovo mora da se računa u nekakav dobitak  :lol:

Pročitani stripovi: Neil Gaiman’s Troll bridge, Jupiter’s Legacy i New Superman

Superheroje sam preskočio u prethodnom javljanju, ali to ne znači da ih nisam čitao. Čitao sam ih dosta ekstenzivno, kombinujući staro i novo i uviđajući kako se ovo novo poziva na ono staro i kako tu postoji jedno, što bi Niče rekao, večno vraćanje. Zanimljivo.

 

Ipak, prvi strip koji bih ovom prilikom pomenuo nema nikakve veze sa superherojima. U pitanju je grafička novela starog kova, Neil Gaiman’s Troll Bridge, a zapravo jednotomna grafička adaptacija Gaimanove stare kratke priče Troll’s Bridge koju je uradila pedigrirana Amerikanka Colleen Doran.

 

Nazivam ovo „novelom“, radije nego romanom jer je u pitanju kompaktno pakovanje Gaimanove originalne pripovetke koje je tranzicijom u novi medijum, istina, dobilo novu dimenziju ali nije ispalo, jelte, predimenzionirano. Doranova, hvala svemu što je u islamu sveto, nije smatrala da Gaimanova proza zahteva proširenje, da likovima treba dati više bekgraunda ili da situacije u kojima se oni nalaze valja razrađivati, tako da je NGTB zaista samo ilustrovanje originalne pripovetke tako da se njenoj pravolinijskoj, jednostavnoj prozi doda fini preliv atmosfere i vizualizacija koji će je učiniti, eh, čarobnijom, bez ambicije da je „bolje objasni“.

 

Originalna Gaimanova priča je iz 1993. godine tako da se ne radi o najranijem, najiskrenijem njegovom stvaralaštvu, ali je svakako u pitanju jedan pročišćen, jednostavan koncept koji se nalazi na interesantnoj razmeđi između klasične fantazije, štaviše bajke, i realističke, eh, te neke post-pank proze, a što je karakterisalo (ne samo) Gaimanov autput u drugoj polovini osamdesetih i ranim devedesetima. Grafička adaptacija direktno prenosi tekst iz priče i ima dosta elegancije u Gaimanovim jednostavnim rečenicama kojima opisuje život dečaka što izrasta u čoveka, zamenjujući misterioznu, fantastičnu i bajkovitu mirnoću engleske provincije stvarnošću odrasle osobe u metropoli. Ovo je priča, pre svega, o gubitku nevinosti koji praktično neizbežno dolazi sa godinama ali Gaimanovo majstorstvo je svakako u tome što uspeva da se izmakne pukoj sentimentalnosti kada roni kroz nostalgična prisećanja na bosonogo detinjstvo, ali i programskom cinizmu kada razmatra fundamentalnu amoralnost života u sredovečju. Pančlajn priče je i dan-danas snažan i uzbudljiv i, ako niste čitali originalni predložak, iznenađujući i emotivno potentan.

 

Colleen Doran je žena sa ogromnim brojem stripova u svom CV-ju, a neki od njih su ekstremno mejnstrim (mislim, radila je ekstenzivno za Marvel), ali NGTB je urađen gotovo kao serija slikarskih platna (platana? Nemoguće, to su drva!!!), ne toliko po kompozicijama koliko po prelepom pastelnom koloritu i dinamici pripovedanja. Ovaj rad ne napušta stripovsku filozofiju i njegove ilustracije nisu zamrznuti polaroidi u vremenu već punokrvno sekvencijalno pripovedanje, ali Doranine ilustracije perfektno prate Gaimanovo jednostavno, dinamički ujednačeno pričanje, pogađajući savršeno atmosferu i zaista delujući kao prirodna nadgradnja teksta radije nego njegova nekakva interpretacija.

 

Neil Gaiman’s Troll Bridge je skoro pa idealan poklon nekome koga volite (pa, čak i sebi ako tako inklinirate) jer uprkos nihilističnom srcu koje kuca u njegovom, er, srcu, ovo je na kraju dana duboko humanistički rad koji podseća na to da ljudi nikada neće biti savršeni, ali da ljudsko društvo nikada i nije bilo izgrađeno na savršenstvu, samo na ideji da ono negde, možda, jednog dana može da postoji. Prelepo!

 

Dalje, a prvi u nizu superherojskih naslova za ovu priliku je Jupiter’s Legacy Marka Millara i Franka Quietlyja. U pitanju je petodelni miniserijal serijal iz 2013. godine koji je zapravo prva polovina priče a koja se bavi komplikovanom međugeneracijskom superherojskom tenzijom i revolucijom što ostavlja pečat na čitav svet.

 

Millar je, zna se, ništa ako nije ambiciozan, njegovi stripovi su po pravilu spektakularne pripovesti u kojima su posledice po svet, istoriju i čovečanstvo često ogromne, ali otkada je odlučio da radi striktno nezavisne stripove i oslobodio se proverbijalnog korporacijskog jarma, njegove radove karakteriše jedna vidno kalkulantska dimenzija. Ovim hoću da kažem da su mu stripovi, sve osetnije, pre svega bazirani na ideji, dok je razrada rutinerska, često neinspirisana a na momente i neskriveno cinična. Ovo je, uostalom, sasvim u skladu Millarovim poslovnim pristupom u kome stripovi koje proizvodi služe samo da se prava na njihove adaptacije prodaju holivudskim producentima a njihovi skript-doktori će ionako od njegovih nerazrađenih ideja da naprave nešto svoje. Nije neka velika jeres reći da su ekranizacije Kick-Ass ili Kingsman bile osetno bolje od svojih strip-predložaka (a deluje kao i da će Logan biti bolji od svog Old Man Logan originala) a na ovom topiku već pominjani Chrononauts ili Huck su opisani kao relativno slaba preduzeća.

 

Sa Jupiter’s Legacy situacija je nešto bolja, ovo je strip čija je premisa malo razrađenija kroz pripovedanje i koji je generalno ambiciozniji. Uostalom, razlog što sam do sada čekao da ga pročitam je što se završetak drugog toma očekuje negde narednog meseca, pa je ovo sa deset brojeva u totalu (plus spinoff u vidu Jupiter’s circle) jedna od najdužih stvari koje je Millar napisao još otkada je prestao da radi za Marvel.

 

Jupiter’s Legacy je Millarov pokušaj pisanja „odraslije“ superherojštine, pogled na svet u kome su se superheroji vaistinu pojavili tridesetih godina prošlog veka i to kako je njihovo delanje oblikovalo globalnu (a pre svega američku, jasno) kulturu i istoriju. Protagonisti stripa su supermoći dobili na izgubljenom atlantskom ostrvu čiji su položaj saznali u snu, a ovo im je garantovalo i dugovečnost koja ih čini živim i aktivnim i u našem vremenu. Sržna tema prve polovine priče je, čini se, kontrast između originalnih superheroja, očigledno oblikovanih po uzoru na superheroje zlatnog doba američkog stripa, i njihovog potomstva, rođenog sa moćima, ali sa vrednosnim sistemima i prioritetima primerenim milenijalsima. Od Millara, terminalnog gunđala se svakako dalo očekivati da dobijemo mračnu satiru koja će se podsmevati današnjoj omladini, ali ovaj strip se ove teme zapravo ne drži ni konzistentno ni dugo i brzo evoluira u obrađivanje tematike građanskog rata među superherojima koji se bazira ne toliko na generacijskom jazu koliko na razlici u interpretacijama odgovornosti koju moć sa sobom nosi.

 

Razume se, mnogi prilično ozbiljni autori su se već bavili obrađivanje sličnih tema, od Moorea i njegovog Top 10 (društvo potpuno oblikovano superherojskim prisustvom), do Ellisa u Black Summer  (superheroji pokušavaju da preuzmu političku vlast svesni da političari ne rade nužno u svačijem interesu) ali i Waida i njegovog Irredeemable, no Millar ovde prevashodno otima sam od sebe, služeći se bez mnogo zadrške predlošcima kao što su The Authority koga je radio za Wildstorm početkom stoleća i, dakako, Civil War koji je pisao za Marvel pre deset godina.

 

Ovim neću da kažem da ovo nije „ozbiljan“ strip, koliko to da Millar zapravo ne pokreće neku novu i revolucionarnu raspravu na zadate teme i da njegova egzekucija relativno bezbedno varira stvari koje je na bolje (The Authority, Red Son) ili lošije (Civil War) načine već odradio u prethodnoj deceniji. Opet, za razliku od Chrononauts ili Huck, Jupiter’s Legacy je strip čiji likovi makar deluju uverljivo, sa jasnijim motivacijama i ako ne baš produbljenim, a ono makar postojećim psihologijama a priča nije samo niska najizlizanijih klišea pokupljenih od drugih autora, već, makar, varijacija na relativno uspele radove samog Millara. Ne deluje kao neka jaka pohvala, nije, ali ovo je intenzivno čitljiv strip, bez iritantnih millarovskih insistiranja na spektaklu kojim se prikriva odsustvo volje da se razmišlja o supstanci, a čitalac je legitimno zainteresovan za sudbine likova i planete.

 

Opet, Millar definitivno ne ide preduboko u ovome što radi – tematski, strip se u jednom momentu temelji na raspravi o tome da li superheroji treba da se zadovolje tučom sa zalutalim asteroidima ako imaju moć da pomognu u rešavanju globalne ekonomske krize, ali kasnije se pretvori u špijunsko-ratni spektakl – tako da je lavovski deo simpatija koje imam za Jupiter’s Legacy zapravo zaradio crtač Frank Quitely.

 

Millarov škotski komšija Vincent Deghan, poznatiji pod svojim duhovitim pseudonimom je svakako jedan od najboljih crtača koji su stavili pero na papir u američkom stripu poslednjih dvadeset godina. Čuven na ime sada već klasičnih saradnji sa oba velika škotska scenarista u američkoj industriji (The Authority sa Millarom, te New X-Men, We3, Batman and Robin i, dakako All-Star Superman sa Grantom Morrisonom), Quitely je meni jedan od najdražih superherojskih crtača ikad na ime jedne nezemaljske gracioznosti koja karakteriše njegove radove. Jupiter’s Legacy nije izuzetak, Quitely ovde tako pažljivo rukuje geometrijom da su mu table prava mala remek-dela ukusa i raspoređivanja linija u prostoru na način koji u mom mozgu izaziva hormonske emisije zadovoljstva čak i pre nego što on (moj mozak) shvati da se na slikama radi o superherojima. Quitely ima taj idealni spoj čistote i dinamičnosti crteža koji je karakterisao pokojnog Mebijusa, pa je kadar da i najužurbanije scene pretvori u perfektno estetične vizuelne objekte obožavanja, a to je veoma primereno superherojskom stripu. Naprosto, čini mi se da i neko kome superherojski strip nije baš prva ljubav ne može a da ne bude zaveden ovakvom lepotom koja se opet ne zasniva (ili barem ne sasvim) na obožavanju arijevskih karakteristika ljudi sa supermoćima – nešto što se da primetiti kod Alexa Rossa ili Bryana Hitcha.

 

Enivej, Jupiter’s Legacy je, u svojoj prvoj polovini pristojan strip o superherojima koji su se igrali pa zaigrali. Od Millara sam, nažalost, počeo da očekujem stripove koji ne dosežu čak ni nivo pristojnog, tako da je ovo prilično dobra preporuka. Uzgred, prava na filmsku adaptaciju su, ima li potrebe da se to naglašava, prodata još 2015. godine.

 

Pročitao sam sa velikim zanimanjem i prvih pet epizoda novog DC-jevog serijala New Superman koga piše Gene Luen Yang a crta Viktor Bogdanovic.

 

Gene Yang je pisao odličnog Supermena u prethodnoj DC-jevoj fazi, nastavljajući se na Geofa Johnsa i uspevajući da temeljito humanizuje jednu od najvećih američkih popkulturnih ikona a da se istovremeno uklopi u širu uredničku viziju koju je DC u tom trenutku imao. Ovim je zaslužio da posle Rebirtha dobije sopstveni serijal o Supermenu koji sada ide paralelno sa dva glavna serijala (Superman i Action Comics) i, kako to vele ljudi diljem interneta, ovo je trenutno najbolji strip o Supermenu koji izlazi.

 

Yang je verovatno najpoznatiji kao kompletan autor ne-baš-autobiografskog stripa American Born Chinese koji je pokupio silne pohvale i po koju nagradu svojim interesantnim obrađivanjem tema vezanih za amalgamizaciju kulture kineskih imigranata i njihovog potomstva u melting potu američke nacionalne kulture a nakon marljivog rada za Dark Horse rekao bih da je strip o kineskom Supermenu zanimljiva – i duboko ispravna – upotreba njegovih veština i znanja.

 

Kineskom Supermenu? Tako je, kineskom Supermenu. Supermen čije doživljaje pratimo u New Superman nije ni jedna od do sada poznatih inkarnacija čoveka od čelika već sasvim nova kreacija koja uspeva da pokrene pravu lavinu intreresantnih pitanja i tema, zadržavajući usput formu akcione avanture za mlade (i, eh, one koji se tako osećaju) nadevenu humorom i spektakuarnim tučama.

 

U prvom redu, razume se, nije nikakava tajna da je veliki deo entertejnment industrije SAD – prevashodno filmske – danas baziran na kineskim investicijama i očekivanim prihodima od kineskog tržišta (na ovo i Trampa poslednjih dana upozoravaju kineski investitori u nadi da će da iskulira malo sa protekcionaškom ekonomskom politikom koju najavljuje), pa tako mnogi holivudski filmovi danas kao svoj primarni market zapravo gledaju Kinu (od World of Warcracft pa do aktuelnog Great Wall). Stripovi su, razume se, druga priča, njihova je penetracija na tržišta drugih zemalja daleko manja, ali vredi pomisliti da u poplavi identitetske reprezentacije i diversiteta koju konkurentski Marvel uspešno provlači u svojoj strip-produkciji, DC elegantno pronalazi demografiju koju Quesadina armija još nije pokorila i okreće se brojnoj domicilnoj populaciji istočnoazijskog porekla nudeći joj kao znak pažnje ne bilo koji lik već – samog Supermena, svoj krunski dragulj.

 

New Superman je strip koji možda ne možemo nazvati nacionalističkim jer ga piše državljanin SAD rođen u Kaliforniji, ali ovo je svakako interesantan primer visokoprofilnog korporacijskog stripa sa visokoprofilnim brendingom čija se radnja dešava unutar kanonskog kontinuiteta, a na teritoriji Kine, čiji su protagonisti kineski građani zaposleni u državnoj službi i čiji je opšti ton nesumnjivo patriotski u odnosu na NR Kinu. Svakako, i DC i Marvel su u prošlosti imali stripove koji su koketirali sa „orijentalnim“ elementima, ali New Superman je stvari pogurao na distinktno sledeći nivo.

 

Razlika je svakako, između ostalog i posledica toga da je Kina poslednjih godina postala više „kul“ nego što je nekada bila. Politika Đinpingove administracije je još naglašenije liberalna u ekonomskom pogledu od onoga što je pokrenulo ogroman kineski rast u prvoj deceniji ovog veka – na kraju krajeva nije li ovaj Vučićev drugar u Davosu pre dva-tri dana govorio o slobodnom tržištu a protiv protekcionizma sa žarom koji bi i Miltonu Fridmenu naterao suzu radosnicu u oko – a sa kretanjem kapitala kreću se i druge stvari. Pomenute holividske filmove dopunjavaju savremene konzole za igru (prethodna generacija konzola nije smela da se legalno prodaje u Kini) i kineski građani su sve ravnopravnije učesnici u globalnoj popkulturnoj razmeni.

 

New Superman odlično hvata ovaj dah moderne Kine, zemlje brzog ekonomskog rasta i radikalnih promena životnog stila, određene vesternizacije kineskog mentaliteta ali i karakterističnih kulturnih odlika istočne Azije koje se spajaju sa zapadnim uticajima i tvore savremeni identitet ove velike države. Ovo je urban strip koji pokazuje zemlju u periodu intenzivnog privrednog razvoja praćenog kulturnom ali i političkom evolucijom i mada je Yang svakako napravio idealizovanu verziju ovog istorijskog trenutka, to je sasvim u skladu sa estetikom superherojskog stripa. Uostalom, ovo je strip prevashodno o likovima koji treba da istorijskom mizanscenu udahnu život.

 

Glavni junak, šangajski srednjoškolac Kenan Kong nije tipičan superherojski materijal, pomalo je narcisoidan, traume zbog poginule majke leči maltretiranjem školskih drugova a sa ocem, časnim automehaničarem koji savija grbaču da sinu obezbedi bolju budućnost ima predvidivo zategnute odnose. Ipak, kada u jednom neočekivanom momentu ispolji veliku smelost (opet rezultat narciosidnosti i potisnute agresije) a to snimi jedna od popularnih televizija, Kong postaje ne samo kratkovečni selebriti u užurbanoj infosferi savremenih društava već i neko kome će svevideća kineska administracija ponuditi posao.

 

 

Naslov prve priče, „Made in China“ ukazuje na zanimljivu temu koju Yang obrađuje pokazujući kako kinesko rukovodstvo ima tehnologiju da kreira nove superheroje (pored već u DC-jevom univerzumu postojećeg državnog superherojskog tima The Great Ten koji radi za vojsku), ali pored supermoći jednako je važno da im se daju identiteti koji će imati moderno značenje. The Great Ten su superheroji sa atributima vezanim za kinesku mitologiju ali projekat stvaranja kineske Lige Pravde koji pratimo u New Supermanu je vrlo svestan napor da se stvore superheroji koji će imati univerzalnu prepoznatljivost i, pogotovo Amerikancima, demonstrirati da Kina prepoznaje globalni kulturni i istorijski trenutak, da je spremna da bude kul, da je spremna da bude uvažavajući konkurent ali i partner. Made in China u ovom stripu – i u savremenom kineskom političkom naporu – treba da prestane da bude sinonim za jeftine i nekvalitetne kopije već za produkte koji će imati globalnu prijemčivost i kul senzibilitet.

 

Razume se, članovi kineske Lige Pravde – pored Supermena koji je najnoviji član tu su i Batman i Wonder Woman – su veoma mladi ljudi različitog porekla ubačeni u žrvanj nacionalne i globalne politike, sa zadatkom da redefinišu identitet ne samo sopstveni, ili svoje generacije već i najveće nacije na svetu i Yang spretno piše young adult pustolovinu u kojoj klinci, ma koliko inteligentni i supermoćima obdareni bili, na kraju dana rade ono što mladi uvek rade – bune se protiv nepravdi, delaju impuslivno, neretko ishitreno i žele, zaista žele da kreiraju bolji svet. Sudar sa kineskom birokratijom koja ima nekoliko nivoa što ne samo da ne funkcionišu kompatibilno već neretko i ratuju međusobno, naravno nije lak, i naši junaci sa Kenanom na čelu brzo se upliću u složenu zaveru koja ih tera da odaberu stranu na koju će stati.

 

Realistično, sukob sa mangupima u sopstvenim redovima je uvek i morao da bude sukob koji će biti u centru ovavkog stripa, nismo sigurno očekivali da kineski Supermen doleti u Ameriku da preslišava „pravog“ Supermena a bilo je i jasno da ovaj strip ne može biti neka hladnoratovska fantazija u kojoj Superheroj ruši autoritarnu kinesku vlast i vodi kineski narod putem demokratije zapadnjačkog tipa, no za sada ja nemam zamerki na njegovu predvidivost. Pomaže što Yang svoje likove piše jednako uspelo i životno kao što je radio dok je pisao „običnog“ Supermena, samo ovde još ima mnogo više slobode da ih razrađuje na svoje načine, lišen tereta 80 godina istorije. New Superman je zato veoma zabavan strip, nabijen mladalačkom energijom, britkim dijalozima i humorom. U DC-jevoj post—Rebirth ponudi jedan od svakako najsvežijih serijala a daleko ispred Tomasijevog sržnog Superman magazina.

 

Viktor Bogdanovic koji ovo crta je čovek sa potrebnim veštinama da Yangovu scenarističku energiju pretoči u vizuelnu dimenziju i ovo je strip koji superherojsku ikonografiju provlači lako, dajući nam sve scene tuče i letenja koje očekujemo, a da je istovremeno i blago karikira, prateći taj neki pomalo subverzivni ton stripa koji se bavi idejama kopiranja ikona i redefinicije identiteta. Ne znam koliko će ovaj serijal poživeti ali u inače po tonu veoma ozbiljnoj ponudi DC-jevih glavnih serijala, ovo je pravi dah svežine i energije koji preporučujem svakome, pogotovo jer ne zahteva poznavanje dugih istorija likova ovog izdavača.

Pročitani stripovi: Chrononauts, James Bond, Devolution

Valjda gonjen blagoslovenim mazohizmom, nastavio sam da čitam recentni autput Marka Millara i tako se obreo sa digitalnom kolekcijom njegovog prošlogodišnjeg Image miniserijala Chrononauts u rukama.

 

Sa Millarom su stvari sada do te mere rizične da počinjem da priželjkujem da se, gonjen pohlepom, ili već nečim, Škot na neko vreme vrati korporativnom stripu, ne zato što bi on nužno bolje pisao radeći Avendžerse ili, šta ja znam, Deathstrokea, već jer bi tu ipak iznad sebe imao urednike koji bi možda zauzdali razulareni ego scenarističkog superstara i podsetili ga da se frivolnost vezana za zvezde ipak zarađuje krvavim radom na dobrim stripovima. Kako stvari stoje, dobre stripove od Millara sve manje možemo da očekujemo.

 

Chrononauts je ogledni primer za ovo: rađen u kolaboraciji sa izvrsnim njujorškim crtačem Seanom Murphyjem (aktuelan je njegov rad sa Rickom Remenderom na postapokaliptičnom Tokyo Ghost) i izašao za Image, ovaj strip je takoreći leksikonska definicija style-over-substance pristupa u kome odlična produkcija i vagoni etitjuda ne mogu da zamaskiraju zjapeću prazninu na mestu gde bi trebalo da se nalazi ne čak ni njegova duša već makar jedan iskren kreativni napor.

 

Ali toga prkosno nema. Chrononauts je nominalno nešto u čemu bi ja trebalo da uživam – visokooktanska akciona avantura sa lepim muškarcima koji putuju kroz vreme i upadaju u ekstravagantne avanture, kombinujući savremenu ratnu tehnologiju sa različitim istorijskim erama – takoreći sažetak svih eskapističkih fantazija u kojima sam uživao kao dijete. Stripovi poput The War That Time Forgot, Skull the Slayer (kod nas objavljivan pod nazivom Gvozdeni Bil, hel jea!!!!) ili svakako britanskog Flesh Pata Millsa (kod nas osamdesetih objavljivan u Eks Almanahu pod bukvalnim i tako dobro pogođenim prevodom – Meso) su svakako preteče ovog Millarovog i Murphyjevog serijala ali dok se njima i može praštati što su više išli na prvu loptu i šok efekat, to je teže oprostiti ovom paru grešnih katolika.


Chrononauts je naprosto strip koji ne ide dalje od svoje premise – ovo je plitka i površna priča o dva dudebro naučnika koji izgledaju i ponašaju se više kao strip-junaci nego kao ljudska bića, a koji iz čistog sebičluka upadaju u kinematske avanture tokom ljudske istorije. Iako Millar pravi nominalni napor da svoje junake humanizuje i prikaže ih više kao „ljudska bića sa manama“ taj napor je simboličan i krajnji rezultat je mnogo bliži „paru narcisoidnih drkadžija“. Dalje, zaplet u kome se protagonisti nalaze je nerazrađen, istorijske ličnosti koje susreću su svedene na od najtanjeg papira izrezane karikature a povrh svega Millar se ni malo ne zamara time da se drži nekakvih konzistentnih premisa o tome kako putovanje kroz vreme može da izgleda i koje su u nekoj poznijoj eri konsekvence dramatičnog menjanja istorijskih datosti. Dok god ima izgovor da piše scene u kojima stvari lete u vazduh i puca se iz automatskog oružja po pešadiji njemu je, reklo bi se, dobro.

 

Murphy je, srećom mnogo više na nivou zadatka pa je ovo jako lepo nacrtan strip. Ne da to olakšava ekstremno kolutanje očima dok se probijate kroz dosadne dijaloge i ničim izazvane akcione scene ali je makar tim očima koje kolutaju lepše.

 

Millar nastavlja sa svojim pohodom na Holivud i anglofonu strip-publiku ali ako se uskoro ne susretne sa nečim što bi mu skrenulo pažnju na to da je jednom, nekada, ipak bio autor koji se makar trudio oko svojih radova, bojim se da ću njegove stripove početi aktivno da izbegavam…

 

Pročitao sam i prvu priču u tekućem serijalu James Bond koga izdaje Dynamite Entertainment. U normalnim uslovima ne bih se preterano bavio licenciranim stripovima – a James Bond stripove nekako ni kao dijete nisam voleo i uvek su mi delovali kao jeftinija verzija Modesty Blaise – naročito što je ovde u pitanju nimalo prikriveni kros-marketing napor sa započinjanjem serijala prošlog Novembra kako bi se koincidiralo sa bioskopskom premijerom Spectre. No, kako je za scenaristu odabran Warren Ellis, čovek kadar da mnoge neprivlačne predloge učini privlačnim, ušao sam u rizik. I izašao iz njega zadovoljan.

 

Ellis je čovek ionako mnogo bliži akcionom špijunskom trileru nego superheroizmu, plus je Englez koji uživa da engleštinu prominentno zastupa u svojim stripovima. Kad se na to doda da je strip značajno manje riskantna avantura za investitore i da mu se garantuje viši nivo autorske slobode od onoga što se daje na raspolaganje filmadžijama, jasno je da je stripovski James Bond u svojoj najnovijoj inkarnaciji morao da ispadne znatno ubedljiviji od svog bioskopskog parnjaka.

 

Tamo gde je Spectre bio mlitav, dosadnjikav film koga već posle nekoliko meseci jedva uspevam da se prisetim, Ellisov (i Mastersov) VARGR, kako se zove prva priča od šest epizoda je u principu klasičan špijunski-sleš-akcioni meni ali sa interesantnijim i logičnijim pripovedanjem i tempom izlaganja, kao i sa mnogo oštrijim, duhovitijim ali i opasnijim tonom. Dok se za sam zaplet i priču koja se iz njega razvije ne može reći da će ih čitaoci pamtiti u decenijama koje dolaze, Ellis i crtač Jason Masters sa dosta ubedljivosti plasiraju likove, pozitivne i negativne, kao i atmosferu koja je iznenađujuće mračna i opresivna.

 

Ovaj James Bond ne bavi se pitanjem je li njegov glavni junak psihopata jer su gotovo svi likovi koji se pojavljuju sasvim svesni da igra u kojoj učestvuju nije za normalan svet. Tajni ratovi obaveštajnih službi i organizovanog kriminala su krvava, časti skoro sasvim lišena rabota u kojoj je nekakav dobitak za civile i opštu javnost gotovo apstraktna vrednost o kojoj novine i neće pisati na kraju balade. Ellis pogađa interesantnu zlatnu sredinu između sa jedne strane realizma koji primetno odudara od inspektorgadžetskih tropa u koje je filmski serijal uleteo još sa Rogerom Mooreom i mada je na trenutak, sa Casino Royale delovalo da će im se oduprti, ostao doboko zaglavljen u njima do danas, i sa druge strane nužne eskapističke komponente koja dopušta da prihvatimo ideju o poslu tajnog agenta koji podrazumeva stalne obračune vatrenim oružjem, dosta konzumacije alkohola i pokoji snošaj.

 

No, tu Ellis i Masters vešto idu na zaoštravanje diskursa pa je zaplet prost, fokusiran na trgovinu narkoticima, prljav i daleko od operetske ekstravagancije filmskog Bonda, a akcija zapravo naglašeno visceralna, mnogo više nego i u Casino Royale, sa Bondom koji ubija i sakati nadmoćnom silom bez ikakve primisli o milosti i due-processu koji bi nekakav ipak nominalni zaštitnik poretka trebalo da ima na umu. S druge strane, erotska komponenta stripa je spretno izvađena iz svoje uobičajene eksploatacijske funkcije i služi kao interesantan komentar na bondovsku tradiciju.

 

Ellis ovo piše i sa dobrom dozom ciničnog humora koja pristaje Jamesu Bondu – i svakako  još više njegovom Jamesu Bondu – ali i sa dozom sumornog pesimizma koji preovlađuje nad avanturističkim žarom. Ovde su žrtve ozbiljne, posao krvav i zamoran a i naši na kraju pobeđuju izlazeći na drugi kraj sa ozbiljnim traumama. Ukratko – onom što je Mendes želeo da dobije sa Skyfall i Spectre, Ellis i Masters su prišli mnogo bliže.

 

Druga priča, Eidolon je počela prošlog meseca a nakon njenog završetka Ellisa na scenarističkim dužnostima zamenjuje Andy Diggle (dok će urednog ali krutog Mastersa na crtežu zameniti Italijan Luca Casalanguida). Kao što je već tradicija, Ellis serijal započinje moćnim i ubedljivim iskazom i predaje ga drugima u ruke pre nego što se zasiti ili zamori. Ne znam hoće li Diggleov nastavak biti jednak Ellisovom predlošku, ali za sada ovo toplo preporučujem ljubiteljima Bonda. Mislim da će biti prijatno iznenađeni.

 

Gore sam pomenuo Ricka Remendera a pre neki dan sam pročitao i njegov petodelni miniserijal Devolution, rađen u tandemu sa crtačem Jonathanom Way$hakom. Remender koji je napustio veoma uspešan rad za Marvel (imao je svoj Avengers serijal i bio scenarista Kapetana Amerike pre nego što se edžektovao) da bi se bavio sopstvenim autorskim stripovima je poslednjih par godina ekstremno prolifičan, radeći nekoliko sasvim različitih serijala za Image (Tokyo Ghost, Low, Deadly Class i dakako Black Science), ali je negde našao vremena i za izlet do Dynamitea i još jedan postapokaliptični naučnofantastični strip sa puno akcije ali i sa ambicijom da progovori koju i na neke dublje, recimo sociološke i antropološke teme.

 

Devolution je pristojan strip ali još jedan od onih koje čovek – ili makar ja, dakle, sredovečni muškarac sa izraženim simptomima demencije prekoks – pročita bez mnogo napora a onda sa još manje napora gotovo sasvim zaboravi. Delom je problem sigurno u meni ali delom, moram da primetim, problem mora da je i u Remenderu koji – dokazano je to mnogo puta – može više i bolje od ovoga. Devolution je jedan solidan omaž Heavy Metal klasicima i može se nazvati cerebralnijim pastišem stripova koje je pre četrdesetak godina radio Richard Corben za ovu publikaciju, ali niti pastiš po intenzitetu i energiji može da se uporedi sa Corbenovim originalima niti je njegova cerebralna komponenta toliko pametna pa da to nije važno.

 

No, nije da Devolution nema dobrih strana, dalekobilo, ovo je u suštini zabavan strip sa veoma dinamičnim crtežom i maštovitim dizajnom sveta u kome se radnja odvija. Takođe, sam Remender se u njemu bavi nekim temama koje je već na drugim mestima načinjao i koje su zanimljive pa imamo koktel sociopolitičkih opservacija i minijaturnih socioloških studija postapokaliptičng društva u kome caruju preživeli rednekovi devoluirani na nivo plemenskih vođa što žene drže u haremima a nepoćudne saplemenike kažnjavaju kastracijama.

 

Sama „devolucija“ iz naslova je ambiciozan, možda i preambiciozan koncept bukvalno preokrenute biološke evolucije živih bića na Zemlji. Remender je sigurno svestan da evolucija, pa makar i stripovska, makar i obrnuta, ne funkcioniše ovako – da oslobađanje određenog biološkog agensa u atmosferu postojeće jedinke vraća na neke niže stupnjeve telesnog i intelektualnog razvoja – ali to je premisa sa kojom se kreće. Pokušavajući da iz ljudskog mentaliteta izbace religijska osećanja – za koja se, kao, utvrdilo da dovode do ratova – naučnici se preigraju i čitavu planetu vrate nekoliko evolutivnih stupnjeva unatrag tako da sada zaglupeli ostaci čovečanstva koji jedu jedne druge i dalje koristeći automatsko oružje i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem dele ekosistem sa džinovskim insektima i razularenom vegetacijom. U takvom svetu glavna junakinja, dete slavnih naučnika na koju devolucija nije uticala, očajnički pokušava da kompletira potragu za možda-stvarnim-a-možda-i-ne lekom koji ima potencijal da stvari još jednom preokrene, planetu vrati u prethodno stanje i spase šta se spasti može od urušene civilizacije. Na putu joj stoje horde podivljalih homo-sapiensa sletelih par stepenika niže na evolutivnoj lestvici, ali i orijaških arahnida i insekata.

 

Remender ovde kombinuje mnoge eksploatacijske trope i strip je zabavan zato što se dobar deo može opisati kao solidno ukrštanje Sveta Mutanata Richarda Corbena i, recimo, britanske Axe Avenella i Romera. No, neugodnost ovog srastanja pomalja se kada Remender pokuša da se iskobelja iz eksploatacijske jame i prikaže nam se kao osvešćeno biće čiji protagonisti moraju da kažu i neku pametnu da bi čitalac video da golotinja i nasilje nisu sami sebi svrha.

 

Ovo je sasvim plemenita intencija, naravno, ali Remender je ne realizuje udobno – Corbenovi i Romerovi stripovi su bili intenzivno erotizovani jer je to u vreme kada su nastajali bilo subverzivno i ojačavalo likove – ženske i muške – koji su ih nosili, baš kao što je i nasilje u njima bilo grčevit i nesuptilan ali snažan komentar na kulturu u kojoj su nastajali (kraj posleratne inicijative za državu blagostanja i ulazak u eru neoliberalizma). Remenderov glavni lik je zaboravljiv i nedovoljno „prisutan“ u sopstvenoj priči. Njegova Raja nema u sebi neku distinktnu karakternu osobinu koja bi je čitaocu približila na distancu veću od sad već udobnog savremenog klišea „jake žene“ u akcionom kontekstu. Ona puca i jaše dobro kao/ i bolje od muškaraca, ima plemenitu dužnost da spase svet i ne mnogo više od toga i ne nosi u sebi dah inspiracije koji bi ukazao čime je to ona zapravo posebna pa da bude noseći element ove priče. Remender je imao neke uistinu memorabilne glavne likove u prošlosti – pogotovo u svom brejkaut serijalu Fear Agent čiji je protagonista bio punokrvno ljudsko biće sa gomilom mana i autentičnih vrlina, a koga su neki od junaka u Black Science časni ehoi – ali Raja je samo njihov thumbnail, junakinja koje je to jer nam je to scenarista rekao a ne jer nas je u to ubedio.

 

Isto tako, zaključak ove priče je interesantan i – sva pseudonauka na stranu – narativno zadovoljavajući ali je primetno da čim se mrdne iz domena akcije ovaj strip postaje manje ubedljiv, nesigurniji i njegovim se rešenjima manje veruje.

 

Onda je i dobro da akcije ima mnogo i da je Jon Way$hak pravi čovek da je crta. Nema kod njega, doduše, Corbenove hipertrofirane plastičnosti ljudskih tela ili Romerove senuzalnosti ali se to nadoknađuje izuzetno naglašenom dinamikom pokreta, ekspresivnošću likova koja govori više od Remenderovih ponekad previše klišeiziranih dijaloga, nadahnutim pejsažima devolirale Zemlje kojom caruju nasilje i životinje iz horor filmova. Nešto zagasitija kolorna paleta možda malčice umiruje razuzdani crtež, ali ovo je svejedno strip koji se sa uživanjem čita najviše u trenucima akcije i krvoprolića. Oprezna preporuka.

 

 

Pročitani stripovi: Huck i Ringside

Pročitao sam miniserijal Huck – o američkom provincijskom superheroju koji spaja Supermana i Rain mana u jednu ličnost i – njegovi intrinzični kvaliteti na stranu – u pitanju je jedan eklatantan primer žanrovske post-postmoderne u kojoj se elementi superherojskog, špijunskog i akcionog stripa rekombinuju slobodno, referirajući jedni na druge, bez ikakve vidne veze sa bilo čim što u stvarnom svetu postoji.

 

Jednostavnijim rečnikom rečeno: ovo je strip o dobrim Amerikancima koji trijumfuju nad zlim Rusima* a koga su kreirali jedan Škot i jedan Brazilac i čiji je politički ili kritički potencijal potpuno nerealizovan, a za račun proste zabave i dobrog raspoloženja koje ovaj strip treba da izazove.

 

Marka Millara treba prepoznati kao čoveka koji je sebe uspešno izbrendirao na buku, bezobrazluk i svakako na neupitnu kreativnost, tako da je od prvoligaškog superherojskog scenariste izrastao u samostalnog preduzetnika koji radi stripove kakve hoće i kada hoće a Holivud mu jede iz ruke. No, poslednjih godina, njegova kreativnost se sve više oslanja na reciklažu poznatih žanrovskih stereotipa i mada moram da odam priznanje za to kako  je izgradio uspešnu strip-imperiju sa sobom u njenom centru i veoma malim brojem saradnika – a koja je plasirala i uspešne cross-media projekte sa ekranizacijama Kick-Ass ili Kingsman – takođe moram da kažem da su mu stripovi nekako sve isprazniji. Oslobođen korporacijskih stega – Millara su cenzurisali u DC-ju i mada je u Marvelu imao mnogo povoljniji tretman, bilo je jasno da jedva čeka da se osamostali – Škot je umesto da pusti kreaciji na volju pustio na volju računovođi u sebi. I, opet, dok mogu da se divim tome kako je jedan čovek od sebe napravio firmu koja se prepoznaje, ceni i prodaje, stripovi su mu u kreativnom pogledu postali neambiciozni, sa zaboravljivim likovima i ravnim tekstom.

 

Huck je ipak primer Millara koji ne samo da uzmiče od stereotipa koktela nasilja i psovki koji se (i pomalo nepravedno) vezuje za ovog scenaristu po automatizmu, time što je ovo strip koji se manifestno trudi da se pozabavi temama požrtvovanosti, nesebične roditeljske ljubavi, uzajamne podrške u maloj zajednici. Titularni Huck je momak koji radi na benzinskoj pumpi u malenom američkom gradu, siroče kao beba ostavljeno na tuđem pragu uz molbu da bude voljen u svom životu. Kako je i dobio mnogo ljubavi od zajednice, tako je on sada i vraća trudeći se da učini jedno dobro delo svakog dana, praveći od pomaganja svojim sugrađanima ličnu životnu filozofiju i – praktično poziv. Millar insistira na intimnoj i prijateljskoj atmosferi male zajednice u kojoj ljudi poštuju tuđe tajne i lako prihvataju različitosti – pa je Huck sa svojim blago autističnim ponašanjem i „sporim“ delanjem ljubimac celog gradića koji autentično shvata kakvo je blago imati toliko dobru i blagorodnu osobu u svojoj sredini.

 

Naravno, dramske eskalacije radi, saznajemo više o Huckovoj prošlosti i poreklu i Millar jedan pastoralni provincijski strip na oruk prebacuje u nivo internacionalnog trilera sa sve ostacima bivšeg sovjetskog programa proizvodnje supervojnika i inteligentnim robotima dizajniranim za infiltraciju i borbu. Prelaz nije elegantan, motivi i motivacije nisu uverljivi i mada porodična ljubav preživljava grubosti zapleta i vođenja naracije ovog stripa, ona uspeva da se iskaže uglavnom na nivou postavki. Millarova dramaturška rešenja su pretežno prostačka, preokreti su na silu a pošto je u pitanju ipak veteran pisanja superherojskih stripova, makar je bazični zanatski nivo na mestu – likovi govore u konzistentnim tonovima i ponašaju se koliko-toliko dosledno.

 

Ipak, to ne može da bude dovoljno. Huck deluje kao nekakav stari pič koga je Millar nudio Marvelu za neku svoju Ultimate X-Men priču, a što tad nije prošlo pa ga je štedljivi Škot sad iskopao i rutinski prilagodio svojim aktuelnim potrebama. Ovo je zaokružena priča bez VELIKIH rupa u zapletu, ali to je ipak najviše što za nju mogu da kažem. Korišćenje motiva iz doba hladnog rata ali bez želje da se na njima izgradi nekakav kritički stav koji bi danas imao rezonancu kod čitaoca, ili, makar, bez želje da se piše retro-intoniran novohladnoratovski pastiš nas na kraju ostavlja sa osećajem da smo čitali rad autora koji ne uživa u tome što radi i koji poseže za najoprobanijim idejama kojih može da se seti samo da ne bi rizikovao da čitaocima ponudi nešto što im se možda ne bi dopalo. No, ovo je očigledno taktika koja uspeva – i Huck je od strane Holivuda identifikovan kao pogodan materijal za ekranizaciju. Kojekakvi Brubakeri, Hickmani i Fractioni verovatno sa zavišću gledaju škotsku mašinu za izbacivanje hitova i pitaju se šta oni to rade pogrešno kad nisu ni u istoj ligi sa Millarom.

 

Rafael Albuquerque je crtač koga sam upamtio sa Vertigo saradnje sa Scottom Snyderom na serijalu American Vampire i on je bez sumnje veoma izgrađen autor sigurne ruke. Ima nečega u njegovom stilu što mi ne prija – mislim da su to lica koja su prečesto svedena na nekoliko tačaka na praznoj ravni – ali ima i mnogo toga što mi prija i Huck je odlična demonstracija njegovog kvalitetnog grafičkog pripovedanja ali i lakih prelaza iz pastorale američke provincije u metaljudsku akciju. Albuquerque i odlično koloriše ovaj strip i Image Comics svakako može da se ponosi ovom produkcijom.

 

* naglasak na „dobrim“ i „zlim“, ne na etnicitetima

 

Pročitao sam i prvih pet brojeva Imageovog serijala Ringside sakupljenih u kolekciju koja je izašla pre dve nedelje. Ringside mi je privukao pažnju najmanje dvema stvarima kada je počeo zimus da izlazi:  prva je da su autori ljudi koji, za razliku od velikog broja Imageove ponude, nemaju nekakav veliki prethodni pedigre u radu na superherojskim stripovima. Joe Keatinge, scenarista, najpoznatiji je po prethodnom Image serijalu, Shutter, dok je Nick Barber, crtač, zapravo najveći deo karijere radio animaciju i ovo mu je prvi „veliki“ strip. Ponekada je zanimljivo videti kako stripove rade ljudi koji još nisu izgubili nevinost u Marvelu ili DC-ju. Druga stvar je svakako to kombinovanje teme profesionalnog sporta i pristupa najbliskijeg klasičnom crime/ noir izrazu. Spajanje krimi zapleta sa mizanscenom borilačkih sportova je oprobana i uvek dobrodošla ideja u mom univerzumu pa sam sa zanimanjem uronio u Ringside kada je završio svoju prvu priču.

 

Mislio sam da će najveći problem koga će Ringside imati u proboju do ne-američke publike to što se bavi američkim rvanjem – sportom samo u najširem smislu te reči a koji je popularan u severnoj i centralnoj Americi, te Japanu, dok u Evropi samo izdajnički Britanci kao da za njega imaju interesovanja. Utoliko su odlične vesti to da se u dosadašnjih pet brojeva Ringsidea samo rvanje zapravo vrlo malo uopšte pomalja ispred kamere kao i to da protagonisti dosta vremena troše da pojasne čitaocu kako stvari izgledaju iza kulisa i približe mu čudni svet profesionalnog rvanja koje je kombinacija superherojskog narativa, sapunske opere i borilačkih veština.

 

Keatinge je odličan u kreiranju ubedljivih, organskih dijaloga koji ne samo da ekspoziciju prenose bez usiljenosti, već i likove prirodno farbaju karakterizacijama, dajući stripu jedan naturalistički ton. Ono gde ovaj strip ima problem, iznenadio sam se, je na bazičnom nivou zapleta i tempa radnje.

 

U prvom redu, Ringside se oslanja na kriminalistički plot: nekada donekle poznati rvač se vraća iz japanske pečalbe u SAD ne bi li svog starog dečka izvukao iz kandži mafije u koje je ovaj uleteo vozeći se sporim ali sigurnim vozom heroinske adikcije. Naravno, krenuti lopatom na bager nikada nije pametno pa se stvari odvijaju nepovoljno po naše junake – glavni junak, Danny K (zvani Minotaur) trpi poniženje za poniženjem ali ne odustaje jer, iako to nigde ne kaže, on ima ozbiljnu emotivnu investiciju u svog bivšeg. I to tako onda ide iz epizode u epizodu, sa uletanjem u slepe ulice i narativne ćorsokake koji radnju puževim korakom guraju unapred. Završetak prve priče je toliko antiklimaktičan da sam se pitao na šta smo upravo potrošili stopedeset tabli ako OVO treba da predstavlja uzbudljivi pančlajn.

 

Ispostavlja se da je Keatinge mnogo bolji posao odradio u svemu drugom sem u pričanju centralne priče. Iako zapleta i radnje ovde ima za jednu, eventualno dve epizode – nikako za pet – makar je karakterizacija odlična a prikaz tog nekog (polu)sveta profesionalnih rvača koji su daleko od gledanih kablovskih mreža i za život zarađuju po nekakvim sirotinjskim provincijskim turnejama je zanimljiv, realističan i prilično human. Nekako mi je žao što Keatinge izvaja odlične likove ali im onda da veoma malo radnje u kojoj mogu da zablistaju.

 

O istom trošku, prija to spretno i nenametljivo igranje motivima alfa-mužjaka koji bi po dve osnove trebalo da budu samo hrpa testosteronskih klišea (profesionalni rvači pa još u noar stripu) a iz kojih Keatinge izvlači mnogo dobrih nijansi karaktera, emocija i ljudskog, odveć ljudskog ponašanja. Samo se nadam da će u narednim epizodama sam zaplet dobiti malo prominentniju ulogu a pripovedanje brži tempo. Pa neću ja živeti večno!

 

No, tekst na stranu, crtež Nicka Barbera mi je ulepšao ovo iskustvo. Barber ima veoma sigurnu ruku i odvažnost koja mu dopušta da mnoge elemente crteža ispušta i ostavlja čitaocu da iz kontura i po kojeg detalja sam sklapa čitavu sliku. Ovo može delovati i pomalo lenjo kad se tako opiše, ali kad vidite Barberove ljude shvatate koliko su puni duha, karaktera, života, čak i kad se trude da nose svoju najbolju masku alfa-mužjaštva i neosetljivosti. Takođe, ovo je strip koji obećava ring, rvanje i borbe a sastoji se prevashodno od ljudi koji sede i pričaju, ali Barber veštim kadriranjima i promenama rakursa dinamizuje pripovedanje i odličan je partner Keatingeovom živom tekstu. Kolor Simona Gougha – iako klasičan kompjuterski – zapravo odlično leži uz Barberova senčenja i brojne čiste površine pa je ovo sa vizuelne strane veoma lep, prijemčiv paket.

 

Film: The Martian, Fantastic Four, Kingsman: The Secret Service i Gangster Squad

Tradicionalno, novogodišnje-božićne blagdane koristim da pogledam i neke od filmova iz prošle sezone koje sam bio odveć lenj da pogledam u bioskopu. Kad kažem „lenj“ mislim, naravno „sumnjičav spram njihovog pretpostavljenog kvaliteta u odnosu na napor koji bi tebalo da uložim“, barem u nekim slučajevima.

Prvo sam pogledao The Martian. Cripple je po ovom filmu osuo drvlje i kamenje, nablatio Ridlija Skota kao prolupalog starca koji više ne zna gde udara pa je moj utisak posle odgledanog filma, donekle i zbog tog (možda i nevoljno) sniženog kriterijuma ipak znatno povoljniji. Naravno, The Martian nije odličan film, daleko je i od ikakve promene paradigme u tretmanu „realistične“ naučne fantastike ali je u tehničkom smislu značajno bolje realizovan od onoga što bih ja očekivao od brain dead Ridlija Skota u 2015. godini. Naravno, kao poređenje koristim Prometheus koji me je značajno prenerazio svojim odsustvom bazičnih dramaturških pravilnosti u ponašanju likova, motivacijama itd.

The Martian je i deo novog talasa filmova/ televizije koji se trude da nauku, pogotovo oni najgikovskiju nauku predstave u izrazito pozitivnom svetlu. Prethodne godine najizrazitiji primer je bio Interstellar, sada je to The Martian i ja ne mogu da budem isuviše negativan prema nečemu što se trudi da astrofiziku i astronautiku prikaže kao odvažna pionirska preduzeća koja su obaveza svake zdrave civilizacije itd itd. itd.
Scott ovde i prilično vešto hendluje film u pogledu dinamike i tempa pripovedanja pa je ovo priča od 140 minuta koja lepo klizi iako joj izrazito fali dramatike.

Ovde bih svakako mogao da malo prikočim sa pohvalama i složim se sa Kriplom u tome da film ima primetne probleme na polju kreiranja drame iako ima na izboru mnogo zicera. Opet, ja ne znam koliko toga otpada na književni predložak jer ga još nisam pročitao (a spremam se) mada to i ne treba da bude opravdanje. Fakat da je čitav deo filma koji se događa na Zemlji ravan i bez uzbuđenja ozbiljan je promašaj – svaki ovakav film morao bi da pokaže unutrašnja trvenja u timu (makar gunđanje da se stotine i hiljade ljudi teraju da rade nemoguće da bi spasli jednog jedinog čoveka koji je možda i sam kriv za to što mu se desilo a čije ime svi sada znaju iako ne znaju imena ni jednog od njih), budžetske i političke dileme (razume se da je nasukani astronaut mogao da bude person of colour ili žena…), ozbiljne lomove u razvoju projekta spasavanja koji se radi navrat-nanos i uz brojna kršenja protokola. Scott ovo pruža na kašičicu i skoro bez ikakvih ozbiljnijih dramaturških posledica. Fakat da se u pomoć na kraju mora pozvati Kina deluje više kao uobičajenih pet minuta materijala za kineske bioskope nego kao ozbiljno narativno čvorište (da ne pominjem da bi bilo interesantno da je umesto Kine u pomoć pozvana jedna od nekoliko aktuelnih privatnih kosmičkih kompanija koje danas već sarađuju sa NASAom iako su im i konkurencija).

Takođe, neprebrojni su problemi u portretisanju glavnog junaka. S jedne strane, ja volim taj njegov frivolni nastup, taj „I’ll have to science the shit out of this one“ etitjud, ali ovo bi bilo daleko primerenije farsi tipa Guardians of the Galaxy nego filmu sa pretenzijom da se bavi humanističkim elementima istraživanja kosmosa. Odsustvo ikakve ozbiljnije psihološke problematike, makar nominalne, da neko kaže „znate kakav to pritisak mora biti za njega“ je takođe nezgodno. Film, dakako, pokušava da ovo dokači u prolazu ali i tu ispada frivolan sa insistiranjem na disko muzici i pančlajnovima u scenama koje bi opet imale više smisla u space operi nego u ovakvom filmu.

Opet, ako ništa drugo, meni je ovo lepo slikano i nisu mi smetala scenografska rešenja koja je Cripple prokleo, mada svakako mislim da je Gravity film sa uspelijim vizuelnim tretmanom tematike.

Onda sam se konačno izložio najnovijem Fantastic Four i, nažalost, i pored ogromne dobre volje koju sam doneo na gledanje, i pored po difoltu sniženih kriterijuma koje apliciram kada je u pitanju superherojski film, pored svih simpatija za Tranka i pored Kriplovog hrabrenja da film nije tako loš ili čak uopšte nije loš, meni je ovo bilo vrlo slabo.

Posle gledanja, rekao bih da su teze o unutrašnjoj i spoljašnjoj sabotaži prilično opravdane. Fox kao da i dalje samo želi da sedi na licenci iz valjda puke mržnje prema Dizniju, a Dizni kao da želi da im tu licencu ogadi, tako da je ovaj film na kraju i pored očigledne Trankove autorske ideje o science fiction tonalitetu i nekoliko interesantnih tema u podtekstu, što se mene tiče, mrak bioskopske sale ugledao kao mrtvorođenče (ako mrtvorođenčad uopšte mogu da gledaju). Ovo ima vrlo malo veze i sa tonom i sa porukama originalnog stripa, što je legitimno – ni Ant Man kao očigledno najbliže poređenje nema veze sa stripom – ali sam bio veoma razočaran izrazito površnim tretmanom naučnofantastičnih motiva. I FF u određenoj meri ide na „science is cool“ vajb ali ako je The Martian nekakav poor man’s Neil deGrasse Tyson, onda je FF nekakav priučeni moderator „I fucking love science“ stranice na Fejsbuku.

Ovo prilično paradigmatično ističe jedan od osnovnih problema filmskih verzija superherojskih stripova – dugu kemp tradiciju stripa koja omogućuje publici da svari veoma nebulozne koncepte i operetski ton, a od koje ekranizacije s pravom beže prisećajući se nepočinstava Džoela Šumahera. Marvelove bioskopske produkcije uspevaju da idu veoma tankom linijom između gritty realizma i kvir kempa, a pomaže im i svest njihovih autora o tome koliko je sapunska opera bitan element superherojštine. Fantastic Four, nažalost nema sapunsku operu kao bezbednosnu mrežu a onda Trank pokušava da vozi slalom između ozbiljnije verzije Big Bang Theory i akcionog spektakla i nažalost udari u skoro sve zastavice.

Žao mi je što su neki od najboljih američkih glumaca mlade generacije ovako neiskorišćeni sa gotovo potpunim odsustvom karaktera kod skoro svih likova. Ovo je pogotovo bolno jer Trank je očigledno shvatio stenlijevsku koncepciju prevazilaženja traume kroz socijalno angažovanje, eksteriorizaciju unutrašnje patnje kroz percipiranje okruženja kao da je ono jednako u agoniji i da se lečenjem okruženja dovodi u balans i unutarnji bol. Ali nije uspeo (ili mu nije dato) da to dosledno istraži. Naročito mi je žao jer su Fantastic Four jedna od najpotentnijih varijanti ove formule, sa timskom dinamikom koja ispituje različite psihologije i klasna porekla, te supermoćima kao emanacijama tenzija na relaciji lično-socijalno. U izvedbi Stena Lija Human Torch postaje to što jeste jer je to refleksija njegove „usijana glava“ ličnosti i u stripu se uvek primećuje određena doza zavisti u odnosu na pametnije članove tima. The Thing je blue collar dobričina oduvek ponosan na svoju snagu i hrabrost koji kada postane otelotvorenje te snage shvati da se snažne individue u društvu (koje uglavnom nije sastavljeno od snažnih) percipiraju kao čudovišta i pretnje. Mr. Fantastic je intelektualni genije i supermoć da, jelte, uveća ili produži delove svog tela je jasna svakom srednjeklasnom intelektualcu koji se ikada borio sa impotencijom, dok je Invisible Woman deceniju i kusur pre Bodrijarove teorije o strategijama objekta bila hodajuća satira – na kraju krajeva, žena čija je supermoć da bude nevidljiva ne bi trebalo da bude preteška simbolika ni za 2015. godinu, kao što je šezdesetih godina prošlog veka bilo jasno da je Susan Richards u timu da bi ostala trojica imali koga da spasavaju.

Elem, Trank ništa od ovoga ne prikazuje, ali onda i teme koje bira da obradi, ne obradi iole dublje. Napetost između akademije i vojnoindustrijskog kompleksa trebalo bi da dovede do mnogo više drame među likovima – ipak pričamo o devetnaestogodišnjacima – ali ovoga nema. Doomov antiestablišment stav pretvoren u borbu za novi svet koga je on usvojio kao sopstveni je ponovo sjajan koncept ali je potpuno isforsiran jer priča koja se u filmu vidi ne daje osnova ni za njegovo ponašanje pa čak ni za pomisao na strani gledaoca da će Zemlja sada paralelnu dimenziju krenuti da bezdušno eksploatiše. Na kraju krajeva mi i ne vidimo kakvih to resursa ima na drugoj strani. Strip Ultimate Fantastic Four koji su u početku radili Millar i Bendis mi je delovao kao logičan poredložak za ovaj film ali se ovde ne vidi da su autori uopšte svesni njegovog postojanja…

Takođe, dinamika između likova je mlitava, duha ima na kašičicu (nije da ga skroz nema) i moram da sa žaljenjem konstatujem da ovde Ant Man čak i onakav kakav je drži predavanje iz generisanja odnosa među likovima i kreiranja timskog duha. Ovim sam bio i ozbiljno iznenađen jer Trankovo indi poreklo mi je sugerisalo da će bar ovaj segment filma biti izrazitije karakteran, ali avaj, producenti su očigledno režisera držali na kratkoj uzdi pa je rezultat pregršt krokija umesto karaktera te gomila izlizanih dijaloških razmena.

Konačno, finale je slabo i nezanimljivo, neprimereno standardima za akcionu superherojštinu druge decenije ovog veka, a ono samo i skreće pažnju na opštu jeftinoću scenografije. Nažalost, imam utisak da je Fox iza ovog filma stao samo na rečima i jako mi je žao da je Tranku ovo pokvarilo reputaciju…

Srećom, pogledao sam i Kingsman: The Secret Service i on mi je ostavio solidan utisak. U godini koja je iznjedrila film o Jamesu Bondu za koga posle užasnog Skyfalla nisam imao snage ni da ga iztorentujem i čekaću ga sa ekstremnom predrasudom na HBOu ili Netflixu – gde već prvo stigne – ali i neshvaćeni a zabavni The Man from U.N.C.L.E., ima neke pravde u tome što je započeta Kingsmanom koji je ispao jako siguran u onome što želi da kaže iako nije baš MNOGO ambiciozan u tome šta želi da kaže.

Hoću reći, pokazuje se da tradicija da Millar napiše strip koji ima dobar koncept ali na kraju bude osrednji strip a onda to Vaughn uzme pa prepravi u značajno smisleniji i elegantniji film treba da se nastavi. Millar prodaje prava na scenarije Holivudu kao besan (i verovatno i jeste besan što Civil War neće moći nikada da naplati mada ne sumnjam da će zasipati Internet prijavama „ne zaboravite, JA sam ovo originalno napisao“ u vreme premijere) ali ja već godinama nisam pročitao njegov strip koji bi mogao da primiriše klasičnom Ultimatesu koji je radio sa Bryanom Hitchom i imam utisak da dok mu kreativna žlezda solidno radi – ima tu puno dobrih ideja – u zanatski deo posla on kao da se više ne unosi baš nešto preozbiljno. Skoro svi njegovi noviji stripovi imaju isti ton, isto pripovedanje i gotovo da se mogu uzajamno menjati.

Tu onda srećom povremeno uleti Matthew Vaughn i, kao u slučaju Kingsmana, prepozna u stripu ono što je dobro a onda oko toga izgradi film. Primera radi, Kingsman treba da bude izrazito satirično preduzeće, pripovest o blue collar odgovoru na Jamesa Bonda koji pritom ne radi za Kralja nego za otadžbinu i kroz sopstvenu evoluciju od  šljakera iz paviljona do gospodina „koji se ne ponosi što je bolji od ljudi oko sebe već što je bolji od sebe od pre neku godinu“ daje i podsećanje samoj otadžbini na čojstvo i junaštvo, te gospodstvo kojom se ona već dugo pomalo nezasluženo diči.

Ali Millarov strip ima jako niske ambicije u ovom pogledu pa se i Vaughn u filmu onda zapravo ovim narativnim lukom bavi prilično površno i zapravo ga mnogo više interesuje osnovna klasna tenzija između pomenutog šljakera i proverbijalnog jednog procenta. Kingsman je u praksi zapravo revenge flick, ne toliko priča o spasavanju sveta koliko priča o odsecanju glave ribi jer se ta glava odavno usmrdela, puštanju krvi da bi se obnovila produkcija eritrocita itd. itd. itd.

Kao takav, ovo je s jedne strane umereno inteligentan film koji bez mnogo zlovolje satirizuje koncepte obuke za tajne agente i vrline gospodstva koja, kao, garantuje pravičnost, a sa druge strane je (stripovski) stilizovana hipernasilna fantazija o ubijanju bez ograda zato što je pravični cilj ovde sveden na „pobij bogate i moćne jer oni žive od naše zavade“. I Vaughn ovde briljira. Priča je vođena sigurno baš jer se Vaughn oslanja na stripovski kemp (od koga Millar inače beži kao đavo od krsta), glumci su fenomenalni i dinamika između veterana i klinaca je odlična, kostimi i scenografija su vrlo dobri (pogotovo za film od, eh, svega 81 milijun dolara) i mada tekst nije nužno uvek inteligentan, filmu ovo, opet zahvaljujući kempi tonu, ne smeta previše. Naravno, glavni negativac je agresivno queer ali to se uklapa, a najviše sam bio impreisoniran Vaughnovom režijom akcionih scena koja je s jedne strane potpuno u duhu Millarove sociopatske fiksacije na nasilje, sa druge prepoznaje režijske i montažne trendove na Digital Video/ Youtube sceni, a da se to opet tonalno uklapa u jedan ipak ozbiljno produciran bioskopski film. Prijatno, ne preduboko, ali zabavno iskustvo.


Skinuo sam i đanu Netflixu pogledavši Gangster Squad, film za koji sam na prvo gledanje trejlera pomislio „ovo mora da se gleda… ali verovatno ne baš u bioskopu“ i bio odmah posle premijere validiran uglavnom mlakim reakcijama publike. Tako da je strimovanje u stabilnih 480p (dobijamo li više rezolucije kad krenemo da plaćamo?) bila optimalna varijanta gledanja ovog filma.

Gangster Squad je film koji ima u sebi noir-akcijaša, nadevenog ’60s vesternom i ratnim filmom iz vremena kada su Li Marvin i Klint Istvud lagodno delili ekran. On je old school i drži se te postavke prilično tvrdoglavo: muški likovi su svi siledžije, žene su ili nedodirljive svetice ili kurve a negativci nemaju ni harizmu niti makar racionalna objašnjenja za to što rade i zamenjuju ih slepim, monsturoznim besom. U principu, sama postavka filma mi je u startu bila interesantna: rast organizovanog kriminala u posleratnom Losa Anđelesu se u filmu ne percipira kao prirodna refleksija ranjene ekonomije i krhkih socioloških indikatora, već kao neprijateljsko osvajanje teritorije na koje se ne može odgovoriti civilnim policijskim procedurama već gerilskom taktikom i iznurivanjem neprijatelja. U velikoj tajnosti, šef policije daje zeleno svetlo da se formira posebna off the books jedinica volontera koji će srušiti kriminalnu imperiju židovskog šefa mafije i bivšeg boksera Mikija Koena, ne birajući sredstva.

Razume se, čak i da Brian DePalma nije pre više od tri decenije snimio Scarface i Untouchables, ovaj film bi bio neuverljiv, ali njihovo puko postojanje mu značajno snižava skor…

Elem, stvari vrlo brzo postaju izuzetno nasilne i film, u teoriji ispituje tanku liniju između herojskog požrtvovanja i sociopatskog divljanja koje je makar nominalno u ime pravde, ali ovo je ipak samo teorija. U praksi, film je nesigurna, krivudava vožnja između frivolnog akcijaša i praktično parodije, pa kada se doveze do poslednje petine u kojoj se, kao, udari po patosu, muškarci zaplaču a publika se trgne i shvati da je Đavo odneo šalu, to ispada potpuno neuverljivo.

Ovo je šteta jer se čini da bi makar istrajavanje na palp tonu koji uspostavlja uvodna scena sa Džošom Brolinom kao jednim stamenim, testosteronskim prisustvom u kadru dalo častan DTV-like film, no, ovaj film pokušava i da se uozbilji prema kraju, što jeste odlika klasičnih filmova ovog tipa (pada mi na pamet, iz nekog razloga, Šarkijeva mašina  :-?  ) ali mu to ne uspeva. Naravno, ne uspeva mu zato što je generalno vođenje radnje površno, od odsustva ispitivanja psiholoških motivacija likova (kada do njih i dođe, deluju parodično) pa do potpune sprdnje sa taktikom i logistikom. Ta neujednačenost onoga što nam film prikazuje i onoga što nas poziva da osetimo je problem. Gangster Squad gleda da bude i negde između Dirty Dozen i Magnificent Seven, ali izgleda da je danas mnogo teže snimiti guys on a mission film (Tarantino se već brukao sa Basterdsima, a sutra ćemo videti kakav je sa osmorkom) nego što je bilo sedamdesetih.

Dok su scenografija i kostimi vrlo dobri, priznajem da me je Flajšer malo nasmejao scenama u kojima je izgleda zamislio da je DePalma. Digitalna tehnologija danas omogućava kristalno čiste usporene snimke ali Flajšer sa njima ne radi ništa pametno pa čak i kada kreira scenu koja je očigledan omaž cover shooter igrama za konzole, tu nema fuck yeah reakcije kakvu je izazvao, recimo, poslednji Universal Soldier…

Glumci su neujednačeni. Brolin je odličan u svojoj jednodimenzionalnoj glumi primerenoj noar palpčini, Gosling mlitav kao i obično, Ema Stoun možda i preozbiljno dobra za ovakav film, Šon Pen, nažalost karikiran i pomalo postiđujući. Meki solidan… Sve u svemu, film koji bi me gorko razočarao u bioskopu i kao stvoren za netfliks…