Pročitani stripovi: Iron Man (Cantwell/ CAFU)

Sa dosta interesovanja sam pročitao prvih osam epizoda novog serijala Iron Man koga od jesenas za Marvel piše Cristopher Cantwell a crta ga vrlo pouzdani španski crtač CAFU (a što je, naravno, skraćeno od Carlos Alberto Fernandez Urbano). Ispostavilo se da to nije čak ni čitava prva priča ali smo ipak dobili dovoljno radnje da bi mogli da prodiskutujemo o prvim utiscima.

Iron Man je u prilično neobičnom položaju ovih dana s obzirom da je do pre neku godinu bio jedan od najvažnijih strip-likova u Kući ideja na ime svoje filmske persone. Nije preterano reći da je Iron Man Roberta Downeyja Juniora maltene svojeručno stvorio MCU, uvezujući ikonični dizajn, spretno sažetu personu iz poluvekovnog serijala i zavidni glumački kapacitet u prisustvo na velikom ekranu koje je u dobroj meri obeležilo prošlu deceniju i diktiralo ton velikom delu Marvelovog filmskog univerzuma. No, RDJ je postao izuzetno skup čak i za Dizni, a i sam je želeo da siđe sa karusela sličnijeg točku u kavezu za hrčke nego opuštenoj karnevalskoj zabavi za gospodu, pa je njegov lik na dostojanstven način ubijen na filmu. Paralelno sa tim, posle perioda u kome su strip-serijal o „zlatnom osvetniku“ pisali ljudi vrlo jakog kalibra u Kući ideja – Bendisu je ovo bio poslednji tekući serijal pred odlazak u DC, nasledio ga je Dan Slott posle deset godina pisanja Spajdermena – novi scenarista novog serijala je Cantwell, svakako ne nepoznato ime u industriji zabave,* ne najmanje na ime svoje uspele televizijske kreacije Halt and Catch Fire, ali neko ko u strip-industriji ima decidno kraći trag.

*a nepažljivim guglerima i čovek za koga će se večito iznenađivati za to što je nacista, pre nego što se sete da postoji druga osoba istog imena koja, eh, jeste nacista…

Cantwellov staž u stripovima je relativno skroman, bar kada pričamo o mejnstrimu, sa dva zapažena serijala za Berger Books, imprint Dark Horsea (She Could Fly i Everything), i sa recentnim radom za Marvel gde je pre Iron Mana pisao Doctora Dooma. Činjenica da je on sada autor Iron Mana pokazuje kako je Marvel spreman da malo popusti uzde i vidi kakve se sveže ideje mogu iskopati za strip koji je u neku ruku vrlo komplikovano pravdati u današnjem trenutku naše povijesne zbiljnosti.

Šta hoću da kažem: Iron Man je od početka bio strip namenjen, hajde da kažemo, desnijoj publici, strip o industrijalcu koji zgrće grdne pare na proizvodnji i prodaji oružja i čiji su originalni negativci često imali u sebi odjek rasističkih klišea o „žutoj pretnji“. Iron Man je tako spajao ne samo apologiju već i deifikaciju kapitalizma sa tamnijom stranom nacionalističkog zanosa. Ili, drugačije rečeno, Iron Man je bio lik za one čitaoce kojima je Kapetan Amerika – ratni heroj borbe protiv nacista i čovek bukvalno obučen u američku zastavu – bio isuviše levo orijentisan.

Kada je Warren Ellis u prvoj deceniji ovog veka pisao Iron Mana, to je bio meki ribut kojim se pokušala pomiriti kapitalistička provinijencija i ratno profiterstvo Tonyja Starka sa njegovim opsesijama graničnom naukom i napretkom koji treba da odistinski koristi čovečanstvu, ne samo njegovom jednom procentu. Ellisov Tony Stark je i doslovno dobio supermoći da bi bio bliži „pravim“ superherojima, odnosno da bi se ublažila ta metafora o prebogatom kapitalisti koji je bukvalno sebi napravio oklop u kome leti unaokolo i iz njega puca po ljudima iz Trećeg sveta.

Stripovi rađeni u međuvremenu su svi uglavnom bili pisani od strane liberalnih scenarista i nastojali da pronađu zdravu sredinu između ličnosti milijardera za koga zakoni ne važe i relatabilnog gika koji, jeste, sedi sa generalima u Pentagonu kad zagusti, i , jeste, jede najskuplji kavijar i izlazi sa najlepšim ženama, ali je najsrećniji kada je u svojoj radionici, u majici na tregere, sa lemilicom i potenciometrom i smišlja nove fore za svoj oklop. Brojne su se te metafore ovaplotile kako bi se Tony Stark simbolički promenio: Matt Fraction je imao izvrsnu (još uvek u ovom stoleću najbolju) priču o brisanju velikog dela recentnog života Tonya Starka (u simboličkom resetovanju na jednostavnije političke pozicije), Kieron Gillen ga je prvo oterao u svemir a zatim retkonom bukvalno pokazao da Tony nije dete Howarda i Marije Stark – da, dakle, nije „old money“ i da može da bude šta god poželi. Dan Slott, koji je pisao Iron Mana poslednjih par godina je pritisnuo gas još malo jače, pa je njegov Tony Stark postao svestan da je u pitanju samo genetska kopija „pravog“ Tonyja Starka, praktično klon, sa sećanjima ubačenim iz poslednjeg bekapa. Pomalo je i ironično* to da je Slott godinama pisao Spider-mana kao da je Iron Man a onda učinio sve da samog Iron Mana dekonstruiše do gotovo parodičnog nivoa.

*heh, Iron-ično

Drugim rečima, Cantwell je u ruke dobio Tonyja Starka koji je lišen najvećeg dela komplikovanog kontinuiteta, ali i socijalne i korporativne strukture koje su nekada ble neraskidiv deo priča o Iron Manu. U njegovom serijalu glavni negativac je Korvac, stari lik Stevea Gerbera koji je svojevremeno Avengersima zadao grdnu glavobolju i zapravo pobio najveći deo zemaljskih superheroja u svom pokušaju da postane bog i rekonstruiše univerzum po sopstvenim kriterijumima pravičnosti i blagostanja, pre nego što se predomislio, oživeo ubijene i sam izvršio samoubistvo. Iako se u ovom serijalu Korvac ponovo predomišlja i rešava da još jednom pokuša da postigne univerzalnu harmoniju, okruženje u kome se nalazi Tony Stark drastično je drugačije od onog na šta smo navikli. Ovaj Tony Stark više nije vlasnik kompanije koju je nasledio od roditelja, i svoj veliki kapital sada plasira kroz razne startup firme i projekte, tražeći one koji će biti od najveće koristi čovečanstvu. Ogroman deo napredne robotske, digitalne i AI tehnologije koje su obeležile Slottovu eru (i pokazale se kao isuviše napredne i socijalno kompikovane) ovde je odbačen, manifestno (na kraju krajeva, ako ste čitali Iron Man 2020 znate da je došlo do svojevrsne pobune robota i veštačkih inteligencija) i Stark se vraća vrlo klasično dizajniranom oklopu koji staje u legendarni kofer. Avengersi su, jednim zgodnim literarnim trikom sklonjeni u stranu tako da kada ovde krene ozbiljan sukob između Iron Mana i Korvaca, oni su obojica okruženi likovima koji su u najboljem slučaju trećepozivci.

Možda će nekome delovati neprirodno što lik poput Hellcat dobija ulogu Iron Manovog sajdkika ali Cantwell Patriciju Walker postavlja u strip upravo da bi bila neka vrsta „reality check“ ogledala za Starka. Ona mu nije „prirodan“ ljubavni interes – na kraju krajeva bila je nekada udata za samog Sataninog Sina – a njena istorija vezana za magiju, ali i blago metatekstualni tretman karaktera u prošlosti daju scenaristi mnogo uglova iz kojih može da radi na njenom odnosu sa Starkom.

Sam Stark ovde definitivno oseća posledice „dekonstrukcije“ koju je prolazio poslednjih godina i Cantwellov scenario zapravo kao da mu nije posebno naklonjen kao liku. Ne samo što ga suočava sa neprijateljima koji su c-liga i ne bi trebalo da budu problem za originalnog Avengera koji je toliko puta spasavao čitav svet (pa i univerzum) nego je i Starkov socijalni profil, čini se, jako obeležen današnjom kulturom nepoverenja prema bogatima, ali i partikularno prema tech-bro „eliti“. U prvih par epizoda ponovljeni geg je kako Iron man uradi nešto pozitivno i napiše tvit o tome, a onda se ispod ređaju cinični komentari koji dovode u pitanje njegovu moralnu poziciju u bilo kojoj situaciji. Ovo se događa sve dok Tony na kraju iznerviran ne obriše nalog – i mada sa jedne strane sve to deluje kao lak i ne mnogo dubok literarni eksperiment sa kenslovanjem Iron Mana, sa druge je zapravo neizgovoreni poziv Starku da se mane socijalne komponente svog rada, jer on nije socijalni inženjer, već prosto – inženjer. Utoliko, Stark ovde pokazuje da nije tech-bro, odnosno da je neko ko pripada starijoj kulturi tehnoloških investitora – uostalom glavna investicija koju vidimo da ovde pravi je na polju energetike, vezana za obnovljivu energiju munja – a manifestni raskid i sa najvećim delom zajednice industrijalaca i investitora u visoku tehnologiju koji se dešava u prvoj epizodi makar signalizira da je Stark vrlo ozbiljno nameran da zaroni u sebe i pronađe svoju pravu svrhu i zdravu etiku.

Voleli – ne voleli, strip u velikoj meri ide upravo na tu tenziju između Starkove samoanalize gde pokušava da utvrdi je li on zaista tako problematičan (klasno, socijalno, mentalitetski) lik kako ga, čini se vide drugi, i slike o sebi u kojoj je on smeli vizionar što nesebično spasava svet više puta mesečno i ulaže veliki deo sopstvenog novca u svrhu progresa čovečanstva. Kraće: jeli Tony Stark zapravo Bill Gates onako kako ga vide konspiratolozi ili onako kako on vidi samog sebe? Glavni zaplet sa Korvacom je očigledno simbolički vezan za ovo jer je Korvacova ambicija da kreira univerzum mira i harmonije, večne, nepromenljive sreće za sve što postoji, a da bi to postigao, oko sebe okuplja ekipu kriminalaca, kidnapuje Jamesa Rhodesa i rešava se da otme samom Galaktusu njegovo kosmičko plovilo, kako bi lakše overrajtovao univerzum po svom predlošku. Tony i Patricia dakle, ne samo da treba da pobede Korvacove izmećare (koji su, da budemo fer, zaista trećeligaši) već i da odluče je li Korvacova vizija za univerzum loša sama po sebi ili naprosto ne žele da je prihvate jer dolazi od strane nekog koga od polovine sedamdesetih percipiramo kao negativca. U jednom momentu i sam čitalac uviđa da je Tony isto što i Korvac na malo nižoj razini – izuzetno moćna individua ubeđena u ispravnost svojih zamisli, koje zatim kao univerzalnu pravdu nameće, bez pitanja, svima drugima.

Nije da ovakve stvari već nismo viđali u Iron Manu, ali jeste osvežavajuće gledati Tonyja koji se za promenu ne rve sa alkoholizmom, nije usred kreiranja neke nove tehnologije koja treba da reši sve (naprotiv, dobar deo narativa provodi polomljenog ogromnog broja kostiju, uključujući vratne pršljenove, a zbog čega ne može da izađe iz oklopa) i kome je, i pored kontemplacija o skromnosti teško da se izbaci iz uloge lidera koji traži da mu se veruje na neviđeno. Kako je oko sebe okupio tim zaista nepoznatih superheroja, narativ u kome treba pobediti praktično boga deluje skoro satirično intoniran.

No, strip, za sada, ima i malo neobičnu dinamiku, sa doduše, brzim tempom i bez pretrpavanja tekstom – a što je olakšanje posle vrlo raspisanog Slotta – ali se čini da su Cantwellu važnije pojedinačne scene od glavnog narativa, sa povremeno skoro neopravdivim zaokretima u zapletu i krajem sedme,  epizode koji premešta samog Starka iz centra priče na neko sasvim drugo mesto da bi onda čitava osma epizoda bila fokusirana na druge likove, bez pojavljivanja titularnog karaktera i na jednoj jedinoj strani. Cantwell bi, čini se, radije pisao strip o Patriciji Walker? U svakom slučaju, Cantwellovi dijalozi su zdravi, ne usiljeno duhoviti, ali dovoljno lepršavi da stripu daju taman toliko topline da shvatite kako ga piše neko ko nije proveo poslednjih dvadeset godina rmbajući za Marvel.

CAFU je sjajan crtač i njegov realistični stil pristaje ozbiljnijem tonu ovog stripa, sa brzim i efikasnim pripovedanjem i ubedljivom akcijom. S druge strane, ovo je i strip koji vizuelno nije mnogo atraktivan, snažan, debeo kolor Franka D’Armate čini da sve izgleda dosta tamno – posebno uz često kompjuterski razmazane pozadine – a kostimi su svi slični, ne po samom dizajnu koliko po utisku koji treba da ostave, da je u pitanju više oklop, manje puka uniforma, sa debelim materijalom, ojačanjima i metalnim umetcima kod skoro svih likova.

Dakle, aktuelni Iron Man deluje kao „odrasliji“ strip na vizuelnom planu (iako i dalje imamo ljude u povremeno parodično smešnim kostimima, ali to je i poenta) a narativno ovo se za sada čini kao poslednje poglavlje u dekonstrukciji Tonyja Starka – kapitaliste, undustrijalca, bogataša, naslednika važne američke loze. Da bude jasno, volim dobru dekonstrukciju koliko i bilo ko drugi, ali se nadam da će Cantwell uskoro preći i na fazu rekonstrukcije – odavno je vreme za nju.

Pročitani stripovi: Jessica Jones: Blind Spot i Jessica Jones: Purple Daughter

To da je jedna srpska kablovska televizija nedavno emitovala (i još uvek emituje) meni inače dragu Netfliksovu seriju Jessica Jones možda je bio blagi podsticaj da se vratim i pročitam dva miniserijala o namrgođenoj Marvelovoj privatnoj detektivki a koja sam, iz ne sasvim objašnjivih razloga preskakao poslednje tri godine. Jessica Jones: Blind Spot i Jessica Jones: Purple Daughter su stripovi koje je napisala Kelly Thompson u 2018. i 2019. godini, a nije da sam ja poslednjih nekoliko meseci kao nešto krio svoju ljubav prema ovoj scenaristkinji. Dodatno, glavni crtač na oba serijala bio je odlični Mattia De Iulis (Italijan koji je napravio uspešan transatlantski krosover sa Bonellija do Marvela, i bio jedan od crtača i na nedavno pominjanom Incoming!) pa je ovo bio domaći zadatak koji se više nije smeo odlagati. Da bude jasno, doduše, odlagani užitak ume da bude najbolji užitak a kako sam užitak ovde očekivao, užitak sam i dobio.

Jessica Jones je zanimljiv i važan dodatak Marvelovoj uvek rastućoj ergeli likova a na tome se imamo zahvaliti činjenici da je kreirana dosta rano unutar karijere Briana Bendisa kao Marvelovog superstar scenariste. Ja sam dosta kritikovao Bendisov kasniji rad u Marvelu, prigovarajući mu odsustvo zanimljivih ideja i manirističko pisanje scena, dijaloga, teksta generalno, no njegove prve godine su umele da budu veličanstvene. Pored toga što je Daredevila i (Ultimate) Spider-mana ovenčao jednim vrlo svežim, revitalizujućim pristupom, veliki scenarista je zajedno sa crtačem Michaelom Gaydosom 2001. pokrenuo serijal Alias u kome su njegov novostečeni status belo usijanog superherojskog scenariste i stara karijera autora gritty kriminalističkih stripova mogli da se prirodno i slobodno ukrste. Jessica Jones, protagonistkinja Aliasa je postavljena kao antiheroj na interesantnom secištu supermoći, asocijalnog karaktera i zle sudbine, ali i secištu superherojskog senzibiliteta i detektivskog noira. Alias je izlazio za Marvelov MAX imprint što je u startu garantovalo zreliji, odrasliji i mračniji ton priča o privatnoj detektivki sa supermoćima koje ne voli i retko ih koristi, a za čiji je uglavnom nekvalitetan socijalni život i profesionalne neuspehe isto onoliko odgovoran njen nezgodni karakter koliko i objektivne okolnosti.

Bendis je u tim prvim godinama rada za Marvel bio izvrstan u kreiranju intenzivnih „malih“ drama fokusiranih na likove i utemeljenih u njihovim odnosima pa su i Daredevil i Spider-man i Alias bili stripovi intenzivnije, intimnije pa i „stvarnije“ energije nego što je u to vreme bio standard za Marvel. Kasnije se transformisao u arhitektu univerzuma,  pišući Avengerse i gradeći brojne krosovere i ove suptilnosti i fokusa je nestalo iz njegovog rada, mada im se povremeno vraćao (npr. u Moon Knightu i kasnijim pričama o Ultimate Spider-man likovima). Utoliko je i Jessica Jones iz MAX verzije Marvelovog univerzuma preseljena u regularni Marvelov univerzum, postala životna saputnica Lukea Cagea, rodila mu dete, učestvovala u masi krosovera, čak se i par puta vraćajući svom odbačenom, kostimiranom superherojskom identitetu pod imenom Jewel.

Iako je Jessica Jones na ovaj način u izvesnom smislu „pripitomljena“ i njen depresivni pogled na svet i agresivan karakter su pozicionirani više kao simpatične ekscentričnosti, Bendis i Gaydos su se svojoj protagonistkinji vratili još jednom u serijalu ovog puta nazvanom prosto Jessica Jones, iz 2016. godine koji je izgurao osamnaest brojeva, a urađenom da koincidira sa serijom. Bendis je po okončanju serijala već pripremao svoj odlazak iz Marvela, ali je i kontaktirao Kelly Thompson (pa još na tviteru) i pitao je da li bi ona bila zainteresovana da piše naredne Jessicine priče. Dodat je i Mattia De Iulis kao crtač i sama Thompsonova kaže da je ovo bila ponuda koja se ne odbija, iako je bila sasvim svesna da naslediti Bendisa na nečemu što je bio vrhunac njegovog rada u Marvelu neće biti lak zadatak. Opet, kako je poslednji Bendisov i Gaydosov serijal dobio i kritike da neki momenti predstavljaju upadanje u kliše, pogotovo kada se radi o ženskoj psihologiji, jasno je da je bilo pravo vreme za smenu.

Jessica Jones: Blind Spot je prvi od dva miniserijala koje će Thompsonova i De Iulis uraditi i on već na prvih par strana vrlo uspešno uspostavlja svoj identitet. Thompsonova je odličan superherojski scenarista koji uspeva da brz tempo i vrcav dijalog upari sa uglavnom odličnom karakterizacijom, spajajući komediju i akciju na idealne načine (videti, između ostalog, šta sam pisao o njenom Deadpoolu pre neki dan), ali se bez ikakve frikcije prilagodila protagonistkinji i u centar stavila depresivni detektivski noir koji, opet, nije izgubio ni duh ni vrcave dijaloge i monologe, naprotiv. Rekao bih da je Thompsonova ovde zapravo uspelo osvežila lik, smeštajući ga negde na idealnu sredinu između originalnog gritty noir senzibiliteta i kasnijeg razvoja lika u smeru porodične žene i lakšeg tona, sa za nju karakterističnom suvom, efikasnom komedijom ubačenom tako da ne naruši osnovni ton.

Blind Spot, uprkos imenu nema nikakve veze sa Daredevilovim sajdkikom po imenu Blindspot i u pitanju je detektivska priča u kojoj Jessica Jones biva ubijena već na kraju prve epizode. Thompsonova odlično rukuje ovim izlizanim superherojskim tropom i uspeva da njenu smrt-i-voskresenije ne samo odradi uz idealnu kombinaciju noir drame i frivolnog humora, već i da ovaj klasični klifhenger pretvori u jedan od osnovnih motiva zapleta koji deluje istovremeno i natprirodno ali i prizemljeno, pogodan za obradu kroz detektivski rad, ali uz uloge koji, kako priča ide dalje, postaju sve viši do mere kada se može legitimno reći da Jessica do kraja spasava svet u određenom smislu. Ova priča postavljena je u Marvelov „mejnstrim“ univerzum pa tako i Luke Cage i ćerka Dani imaju nezanemarljive uloge u njoj, a da sa druge strane dobijamo i necenzurisano psovanje na nekim mestima (pored dosta cenzurisanog psovanja, takođe), ne bismo li se podsetili Jessicinih MAX početaka. No, najbolji element ove postavke je to da Thompsonova ima pristup „normalnim“ superherojima koji ovde dobijaju priliku da se ponašaju za mrvu „ekstremnije“ nego u svojim stripovima. Ovo nam daje uglavnom prijatan komični sadržaj u kameo-pojavljivanjima Matta Murdocka (u svojoj advokatskoj ulozi), smorenog Dr. Strangea čije dve zmije uspevaju da ukradu šou svaki put kad se pojave, ali i Else Bloodstone za koju Thompsonova očigledno ima posebno mesto u srcu i umeće je u svaki strip gde joj to nije eksplicitno zabranjeno.

Sam lik Jessice Jones je ispisan tačno kako treba, uzimajući za nju karakterističan bes i (auto)destruktivnu energiju, ali ih temperirajući humorom za jednu zdravu kombinaciju u kojoj Jessica, iako sebe i dalje vidi kao depresivnog luzera, ima ne samo jednu časnu posvećenost poslu i porodici već i nepobitne detektivske veštine koje je i pored krivice koju oseća, čine produktivnim i korisnim delom zajednice.

Blind Spot je priča-metafora u kojoj Thompsonova kroz superherojski/ detektivski narativ obrađuje neke savremene, jelte, društvene teme, pokazujući da eskapističke fantazije legitimno mogu da posluže kao sasvim korektan medijum za ozbiljnu analizu. Konkretnije, kako su superherojski stirpovi istorijski u dobroj meri fetišizovali/ seksualizovali žene – čak i kada su ih prikazivali kao nominalno snažne – tako je i Blind Spot priča o savremenim strahovima kod određenih grupa muškaraca, a prema ženama koje su percipirane kao snažne ili moćne, a koji mogu da mutiraju u nasilnost. Blind Spot nije nekakva „direktna“ naracija o alt rajtu, MRA i drugim formama manje ili više organizovane mizoginije, ali se dobro uklapa u savremene diskusije o tome šta zapravo neke muškarce plaši kod samovlasnih žena i kako „toksična muškost“  može od apstraktnog filozofskog fenomena za koji mnogi ne veruju da uopšte postoji, da se transformiše u akciju. Thompsonova ovde kombinuje alegoriju i strejt-superherojski fantastiku da priča o različitim aspektima ljudske i muške ličnosti i spreman sam da oprostim čak i prilično didaktički ispisanu i time, u odnosu na prethodne, dosta neprirodniju petu epizodu, na ime toga da je sama poruka, sama „metafora“ zapravo nijansirana i ubedljivo ukazuje da magična rešenja (ili, svejedno, „magična“ rešenja) nisu ono što zapravo kreira stvarnu ličnu ili društvenu promenu.

Iz nekog nejasnog razloga, šesta epizoda Blind Spot dolazi nakon što je priča već zaokružena u prvih pet, kao da se radi o tekućem serijalu, a ovde je crtač (takođe odlični) Marcio Takara i njegov crtež signalizira i potpunu promenu tona u scenariju. Ova epizoda je, naime one-shot mnogo okrenutiji komediji, sa zapletom koji se vrti oko drugog rođendana Dani Cage, Jessicine i Lukeove ćerke i služi i kao komični predah za nastavak priče.

Ali taj nastavak priče stiže u formi narednog, takođe digitalnog serijala, Jessica Jones: Purple Daughter i ovo je sa jedne strane još spretnija, impresivnije sklopljena noir priča ali i daleko mučniji narativ koji seče do koske i vraća se originalnim motivima stripa, istraživanim kroz Alias. Sa jedne strane, naravno da je bilo za očekivati da će se strip jednom ponovo vratiti Jessicinom arhineprijatelju, Purple Manu – pogotovo što mu je David Tennant dao memorabilnu televizijsku personu – a sa druge, ovo je priča od koje se čovek posle čitanja oseća prljavo i iznureno.

Čitava ideja sa Purple Manom je da je njegova supermoć da kontroliše umom druge osobe i pošto je u pitanju narcisoidni psihopat velikog kalibra, ovo podrazumeva potpuno antisocijalnu dispoziciju, eksploataciju ljudi na najperverznije načine i ponižavanja koja njegove žrtve potpuno dehumanizuju. Originalno Daredevilov negativac, Zebediah Killgrave je u Alias dobio ekstra dimenziju psihopatskog sadizma i transformisao se u jednu od najviše zastrašujućih persona u čitavom Marvelovom univerzumu na ime te duboke traume koju ostavlja čak i na osobama koje prežive njegovu manipulaciju.

Iako je Killgrave umro (sopstvenom voljom) a zatim je njegov leš, za svaki slučaj, Captain Marvel bacila u Sunce, Purple Daughter je ponovni susret sa njegovim legatom i užasnim moćima. Thompsonova ovde vrlo ubedljivo pokazuje taj osećaj dubokog nasilja koje ova vrsta kontrole čini nad ljudskim bićem i fer je reći da ovde još od Alias postoji i jedna naglašena rodna komponenta sa Killgraveom koji će ubijati i žene i muškarce ali koji žene generalno a Jessicu partikularno eksploatiše na posebno odvratne načine. Sve je to, dakle, i dalje na terenu metafore koja ovde nije delo same Thompsonove već sada kanonizovan deo Killgraveovog karaktera, a Purple Daughter je i pored izuzetno mračne, mučne priče, zapravo strip koji i dalje čuva lepršavost dijaloga pa i humor koji očekujemo od autorke.

Štaviše, mislim da su sa Purple Daughter Thompsonova i De Iulis dosegli viši nivo saradnje i ovo je još efikasnije pripovedana i realizovana priča sa tempom koji uspeva da čitaoca podiže i spušta, ne dozvoljavajući mu da potone zajedno sa protagonistkinjom u ambis depresije što se ispod nje otvara. Thompsonova ovde postiže vrlo težak balans između toga da na čitaoca zaista prenese osećaj beznađa, poraženost, praktično viktimizovanosti koji obuzima Jessicu, a da sačuva njen delatni suverenitet, integritet ličnosti, dostojanstvo. Takođe, gostovanja drugih likova su ovde još bolje urađena sa izuzetnim kameom Emme Frost iz X-Men, a osećaj ženske solidarnosti koji se ovde provlači nimalo ne narušava noir ambijent niti atmosferu strave koju strip umešno kreira.

Ovde je mesto da kažem kako sam se zapanjio koliko mi Mattia De Iulis prija kao crtač. U ova dva stripa pogotovo, Italijan svoj inače pomalo statični, čisti crtež dodatno uoštrava kompjuterskim kolorom i retuširanjem i mada ovde ima mnogo tehnika koje ja načelno ne volim, moram priznati da ih De Iulis primenjuje na iznenađujuće efektne načine. Jessica Jones time dobija jedan „ozbiljniji“, kinematičniji izgled i senzibilitet, sa, recimo, kompjuterski zamućenim pozadinama koje služe da se fokusira portret u prvom planu ili sa efektima refleksija ili preosvetljenosti koje sugerišu „filmsko“ osvetljenje. No, važno je da je De Iulis pre svega dobar u kadriranju, pripovedanju, ali i karakterizaciji i mada povremeno vrlo klinička čistota njegovih crteža zna da bude za mrvicu previše „slikarska“, on je ipak sa prave strane granice koju sam ja povukao u svojoj glavi. On ovde prevashodno odlično funkcioniše sa Thompsonovom pogađajući bez greške akcente, dramske i komičke, što ih diktira njen narativ, ali i dinamizujući lejaut na dovitljive načine, bez da se naruši ta skoro svečana čistota koja mu je prirođena. Sama Jessica je ovde urađena izuzetno dobro sa fizionomijom koja ima onaj pomalo izmučeni manekenski šmek Krysten Ritter ali i črvstinu i snagu što ne moraju da se pokazuju prenaglašenim pozama i grimasama. Kolorni rad je ovde veoma dobar sa Jessicinom kombinacijom kožne jakne i pantalona sa običnim majicama koja naprosto blista na stranici i zaista joj daje jedan upečatljiv izgled koji nikakav superherojski kostim ne može da „popravi“.

Jessica Jones koju su radili Kelly Thompson i Mattia De Iulis (Cory Petit je radio letering za oba serijala i bio sjajan kao i obično) mi se, dakle, veoma dopala. Ovo je skoro pa idealan kombo odličnih autora, familijarne ali neizlizane protagonistkinje, noir krimića, psihološkog horora, superherojštine i kul, šmekerske akcione komedije, zrelijeg tona ali i duhovitih gostovanja superherojskih zvezda – zašto Marvel ovo nije objavio na papiru (barem drugi serijal, prvi je dobio print verziju dve godine kasnije) mi nije baš najjasnije, ali srećom, makar ih možemo čitati u digitalnoj formi. Ne propustiti.

Pročitani stripovi: Empyre

Vreme je, da sa velikim zakašnjenjem kažem nešto i o Marvelovom krosoveru Empyre, a koji je prošlog leta žario i palio američkom scenom ali koji se zaista može sagledati samo ako u analizu uključimo i uvodni deo, naslovljen Incoming! a koji je sa izlaženjem krenuo još krajem 2019. godine. Koliki je moj entuzijazam spram Marvelovih krosovera valjda svedoči i to da su kolekcije za Empyre izašle još u jesen prošle godine, da smo skoro pred krajem SLEDEĆEG Marvelovog krosovera, King in Black, a da sam se ja jedva privoleo da sednem i pišem o ovome, više iz osećaja dužnosti nego, jelte, zato što sam raspamećen onim što sam pročitao.

No, stvari treba gledati u kontekstu, pa tako odmah hoću i da podvučem da je Empyre za mene zapravo bio sasvim prijatan čitalački zadatak i DOGAĐAJ koji je imao više i supstance i istorijske težine pa i karakterizacije od svog prethodnika, a to je bio War of the Realms, jedan školski primer stripovskog Mc-obroka, komisijski sastavljenog narativa koji je zatim podeljen na obradu talentovanim scenaristima i crtačima što su od svega spravili probavljivu, čak na momente i sasvim zabavnu ali u nekom smislu hranljivosti (duha) sasvim praznu kašu.

War of the Realms je bio veoma jasno, i nimalo prikriveno, formatiran kao Marvelova ambicija da „namerno“ kreira materijal za neki svoj budući filmski uradak. Scenarista Jason Aaron koji je na sebe preuzeo ulogu glavnog arhitekte je i sam pojasnio kako je ideja da se kreira epski narativ uporediv sa Gospodarom prstenova, samo centriran na Tora i njegovu galeriju saradnika i neprijatelja. Meni je Aaronov Tor u globalu bio vrlo dobar, ali War of the Realms je bio vrlo mehanički sklopljen narativ sa tankim slojem političke motivacije (unutar samog Marvelovog multiverzuma, da se razumemo) koji je vrlo malo na kraju iskorišćen u cunamiju epske akcije od kog se ovaj događaj zapravo sastojao. War of the Realms mi, da ga i korektno gradiramo, nije bio uvredljivo glup kao Fear Itself ili Age of Ultron, a kako je ovaj drugi makar dao ime uspešnom filmu o Avengersima, sasvim vidim da će i War of the Realms za koju godinu u ovoj ili onoj formi biti iskorišćen kao predložak za nešto slično. Na kraju krajeva, od filmova iz Marvelove prve faze praktično samo Tor i danas ima bioskopsku budućnost.

Ne bi, međutim, bilo toliko neverovatno da Empyre dobije svoju filmsku inačicu i pre War of the Realms jer je ovaj krosover ne samo bolje ispisan, zanimljivije uvezan u Marvelovu istoriju i više se bavi likovima i karakterima, nego i jer se čini da su odabrani baš oni likovi i koncepti čija se eksploatacija tek nazire u Marvel Cinematic Universe kontekstu. Hoću reći, iako ovde Tony Stark, T’Challa i Steve Rogers po definiciji zauzimaju značajne pozicije u narativu i Avengersi su bitan deo ratnog napora u Empyre, priča je zapravo mnogo više fokusirana na Kapetana Marvela i Fantastičnu Četvorku, sa zapletom koji se oslanja na milenijumsko neprijateljstvo kosmičkih rasa Kreeja i Skrulla. Kako je Captain Marvel „svež“ MCU film i u njemu je ne samo uveden nepotrošen – i uspeo – lik Carol Danvers, već smo imali i postavljanje Kree-Skrull dualiteta kao okvira za neke buduće MCU priče, i kako su se Fantastic Four akvizicijom Foxa konačno vratili svome jatu a od prošlog (dosta slabog) filma je prošlo već puno vremena, možda nije puka slučajnost to da Empyre forsira porodicu Richards i njihove satelite, Kapetanu Marvelu daje značajnu ulogu, a zaplet i rasplet se u velikoj meri bave promenom kosmičkog status kvoa koji je trajao bezmalo pola veka.

Konkretno, Kree-Skrull War je jedan od vrlo ranih Marvelovih „događaja“, posebno sa mestom radnje u kosmosu, objavljivan u Avengersima od leta 1971. godine pa sve to proleća 1972. Radi se o priči koja prethodi kosmičkim sagama Marka Gruenwalda, Jima Starlina i Billa Mantloa i čini mi se da se Royju Thomasu nedovoljno priznaje koliko je stvari u Marvelu on postavio na pozicije koje su kasnije decenijama smatrane za podrazumevane. Svakako, u ono vreme Kree-Skrull War je bio uspešan i notabilan narativ – posebno uz AAA crtačku reprezentaciju u sastavu John i Sal Buscema plus veliki Neal Adams – i tu i tamo je proglašavan vrhuncem te neke prve faze Avengersa.

Dakle, trebalo je da prođe skoro tačno pola veka da se ideja o dva enormno velika i dugovečna kosmička carstva što su u milenijumskom sukobu zaista načne. Naravno, kosmos je u Marvelovom univerzumu (multiverzum sad možemo i da ignorišemo) veliko mesto i svako sa tog enormnog Švedskog stola uzima šta mu treba – Guardians of the Galaxy imaju svoje priče, Tor svoje, X-Men imaju Brood i Shi’ar (te Breakworld, a odnedavno, u Hickmanovoj eri i još čitavu mapu budućnosti kosmosa sa inteligencijama koje nadilaze kapacitet ljudskog poimanja) i u njima rase Kreeja i Skrulla uopšte ne moraju da figurišu. Istorijski, Skrulli su vezani prevashodno za stripove o Fantastičnoj četvorci, Kreeji za Kapetana Marvela pa je otud i Kree-Skrull War bio originalna i donekle smela ideja o spajanju motiva i likova iz dva različita magazina u trećem magazinu kog je Marvel tada izdavao.

Ovo, naravno, objašnjava i što su Fantastična četvorka i aktuelna Kapetanica Marvel tako bitni za Empyre, naravno, ali Empyre ne samo da se može opisati (vrlo bombastično) kao „događaj pripreman skoro pedeset godina“, već u njemu Marvelovi urednici i scenaristi dosta ambiciozno nastoje da povežu klasično i moderno, staro i novo, stavljajući neke nove i možda ne ni dovoljno popularne likove uz stožerne karaktere Marvelovog univerzuma i čineći napor da se izuvrši i svojevrsno „predavanje štafete“ u ne samo nepovratno promenjenom kosmičkom status kvou već i u stavljanju likova nastalih u ovom stoleću na istu ravan sa Kapetanom Amerikom ili Mr. Fantasticom, a zatim i guranjem svega korak dalje, do mere kada „novi“ likovi postaju u neku ruku i bitniji.

Naravno da se ovo može tumačiti i kao još jedan (ciničan) pokušaj da Marvel podmladi čitaoce i umesto podgrevanih likova starih po šezdeset i osamdeset godina u prvi plan izbaci mlađe, modernim senzibilitetima bliže karaktere, ali cinizam ne bi trebalo da nam bude prva ili nedobog jedina pozicija: inoviranje i eksperimentisanje jeste ono što stripovi mogu da rade mnogo lakše nego film ne samo u tehnološkom već i u ekonomskom smislu pa i pomisao da za imperatora čitave galaksije postavite osobu iz LGBT zajednice stoji u istoj ravni zamislivosti sa radikalnim potezom pomirivanja dve ratničke civilizacije što su jedna drugu satirale hiljadama godina i kreiranjem jednog unificiranog carstva posle pedeset godina u kojima vas je njihov sukob dobro poslužio na planu kreiranja novih stripova.

A baš se to, jelte, događa u Empyre, sa postavljanjem „mladog Avengera“, Hulklinga, aka Teddyja Altmana na čelo novostvorene pangalaktičke države. Empyre iz naslova je carstvo nastalo ujedinjenjem Kreeja i Skrulla u činu shvatanja da višemilenijumski rat obe rase zapravo koči u dosezanju svojih potencijala i da se, u ovom trenutku, ratuje više jer je u pitanju tradicija nego što postoji ekonomski ili ideološki razlog za to. Hulkling, kao proizvod nezamislivog ali dokumentovanog seksualnog, jelte, odnosa između princeze Skrulla Anelle i uglednog Kreeja (u liku originalnog Kapetana Marvela) je i simbolički idealna osoba da sedi na tronu novostvorene Alijanse. S obzirom da je u pitanju srčani ali emotivni gej-momak iz Njujorka koga je podigla samohrana majka da bude dobar Jevrejin i dobra osoba – dobijanje ovakvog radnog mesta je priličan potres za njega i njegov privatni život.

Nedavno sam, pišući o Runaways, više puta pomenuo kako su Young Avengers – kreirani približno u isto vreme sa namerom da budu podmlađena varijanta Avengersa, bliža mlađim čitaocima – bili neuspešan koncept. Sopstvene serijale su dobili u dva pokušaja i oba puta je to trajalo kratko*, pa su tokom petnaestak godina postojanja uglavnom izguravani na pozornicu tokom company crossovera, da se ne zaboravi da postoje. Realno, ja sam, evo, i zaboravio da Iron Lad postoji – da nisam malopre osvežio sjećanja na Wikipediji, možda bih i umro ne sećajući se ovog lika.

*drugi put, kada su ih radili Kieron Gillen i Jamie McKelvie, dakle superstar tim, magazin je dobacio do petnaestog broja, dva više od originalnog serijala, ali ovo je, očigledno ni blizu uspeha Runaways, Ms. Marvel ili Milesa Moralesa…

Opet, nisu svi likovi u Young Avengers bili jednako nememorabilni – Iron Lad, Marvel Boy ili mučeni Patriot su dosta zasluženo potpuno zaboravljeni, ali Hulkling i njegov momak Wiccan su imali sasvim okej narative učestvujući u nekim spinof-serijalima Avengersa. I ovo nije samo posledica njihovog „woke“ potencijala. Drugi likovi kreirani sa jasnim „woke“ agendama, poput Patriota (crni tinejdžer kao pandan Kapetanu Americi) ili Ironheart (crna tinejdžerka kao pandan Iron Manu) nisu imali uspešne ili zanimljive živote. Hulking i Wiccan su, na nekoj skali „reprezentacije“ možda zanimljivi jer su muški gej par, ali meni je uvek kod njih bilo zabavnije prvo to što su Jevreji iz srednjeklasnih porodica, a onda i to da je Hulkling isprva bio aluzija na Hulka, a onda vrlo brzo izgubio veze s njim a da je Wiccan jedan od likova sa možda najneuspešnijim kačenjem na trend u istoriji Marvela. Da, tačno je, vikanska „religija“ i (pop)kultura jesu dotakli neku vrstu mejnstrim prepoznatljivosti krajem prošlog i početkom ovog veka ali ne samo da je Wiccan kao lik došao prekasno da bi to iskoristio već je i način na koji njegova magija funkcioniše – Wiccan u suštini izvodi „magiju“ tako što u panici ponavlja rečenicu za koju se nada da će dati željeni magijski rezultat, tipa „Želimdanestanemodavde!!!“ – praktično parodija sama po sebi.

No, da se vratimo Empyreu, odnosno Incomingu. Incoming! je bio za mene dosta zanimljiv potez jer je Marvel ovde praktično napravio nešto karakterističnije za DC, regrutujući gomilu scenarista i crtača da kreiraju po jedan komadić, stripa, spajajući sve to u detektivsku istragu o misterioznim ubistvu u zaključanom stanu. Nisam mogao da ne pomislim da je komitet ovde na umu imao način na koji su Geoff Johns i Grant Morrison ranije u ovom veku sklapali uvode za Final i Infinite Crisis, krećući od lokalizovanih misterija ka kosmičkim posledicama. Incoming! ne daje previše esencijalnih informacija da bi bez njega sam Empyre bio nerazumljiv nekome ko generalno ima sliku o stanju stvari u Marvelovom glavnom univerzumu, ali je meni bio iznenađujuće intrigantan i spretno izveden uvod koji, naravno, postavlja osnove i za druge priče u Marvelovom univerzumu (uključujući malim delom i aktuelni King in Black).

Sam Empyre uokviren je po jednom uvodnom i epiloškom epizodom Fantastic Four i Avengers a „meso“ događaja čini šest epizoda miniserijala Empyre. Glavni scenaristi su ovde bili Dan Slott i Al Ewing a sa Ewingom koji je u samom sržnom narativu uradio više „pravog“ posla (dakle dijaloga) što mi se čini kao srećna okolnost jer je Britanac imao priliku da jedan ipak standardni „svemirski“ krosover prilagodi svom zanimljivom stilu i provede priču kroz masu epizoda koje, iako očigledno i dalje „komisijski“ osmišljene, nisu narativ previše opteretile podzapletima, trivijom i fakultativnim sadržajima. Empyre nije nikakva revolucija u krosover-biznisu ali je narativ koji vrlo lepo curi kroz tih svojih deset „zvaničnih“ brojeva i ima se utisak da je bilo tačno toliko materijala da se napravi ovoliko stripa od njega. Ovde nema veštačkih preokreta u minut do dvanaest da se izguraju još jedna ili dve epizode – zapravo zaplet se i bazira na jednom „neočekivanom“ preokretu koji se doađa vrlo rano i kasnije se sve iz njega konzistentno raspliće – nema besmislenih masovki i scena akcije razvučenih preko nekoliko spleš-strana, Empyre je naprosto primetno smislenije vođen i prilagođen svojoj formi od War of the Realms, Fear Itself ili nedavno živitopisanog X of Swords.

Ovo, naravno, ne znači da on ima predubok filozofski zaplet ili da je njegova tehnologija pripovedanja sad nešto vrhunski suptilna. Ewing je sa Immortal Hulkom prilično pomerio granice i što se tiče forme i što se tiče sadržaja, ali sa Empyre se prilagodio radu na „velikoj pozornici“ pa je i pored kvalitetnog skripta – i veoma, veoma dobrog crteža koga u samom Emypre serijalu daje Valerio Schiti, Italijan već vrlo izverziran za Marvelove svemirske narative – ovde sasvim lako videti koji su elementi nametnuti „odozgo“. Primer je Torovo upadljivo odsustvo iz glavnog narativa – on čak nije imao ni spinof miniserijal iako su Empyre miniserijale imali i Avengersi i X-Men, i Captain America pa su čak i mučeni Savage Avengersi imali jedan one-shot – ali i pozicioniranje „glavne“ borbe za budućnost galaksije na isto poljanče u Wakandi gde smo na filmu gledali kako se naši bore protiv Thanosa.

No, sve je to spakovano vrlo udobno – objašnjenje zašto je baš Wakanda strateški bitna za međuzvezdanu armiju koja planira da pokori doslovno celu galaksiju a čiji lider sebe smatra nečim višim od boga je sasvim prihvatljivo u okviru Marvelove istorije i nekakvog konsenzualnog „realizma“ u tom univerzumu, a prominentna uloga za Fantastic Four i njihov napor rame uz rame sa Avengersima mi je bila iznenađujuće lepo osveženje. Shvatio sam da, nakon gomile krosovera u kojima smo gledali kako udara brat na brata i junak na junaka i gde je Marvel neprestano istraživao tenzije unutar same superherojske zajednice,* izuzetno prijatno čitati strip u kome se superheroji udružuju, sarađuju ulažući sve napore da jedni druge podupru, pomognu, sa zajedničkim ciljem da odbrane Zemlju i ostatak galaksije, sa prirodnim poštovanjem između, recimo, Tonyja Starka i Reeda Richardsa, sa jakim ženskim likovima u vidu Carol Danvers, Sue Richards ili Jen Walters koji su svi na istoj strani, sa Benjaminom Grimmom i Johnnyjem Stormom koji su ono što treba da budu – heroji koji čak i dok spasavaju planetu pa i čitav Sunčev sistem, pre svega u mislima imaju porodicu i ljude iz svog kraja.

*samo u prošlih desetak godina smo imali Civil War II, Secret Empire, Original Sin, Inhumans vs. X-Men pa i Avengers vs. X-Men, misllim, rodbino, što je mnogo – mnogo je

S obzirom da se uvod za Empyre poklopio i sa krajem Slottovog rada na Iron Man, prijalo mi je i kako je Slott odmerio ton za delove Empyre koji su se ticali Fantastične četvorke* – nostalgično, optimistično, porodično, vrlo herojski – i ton za Iron Mana koji je ovde dobio ulogu više inženjera i mislioca nego ratnika ili stratega. Ovo je strana Tonyja Starka koju scenaristi ne forsiraju dovoljno često – superherojski stripovi ipak zahtevaju obaveznu meru letenja i tuče, jelte – pa je narativ u kome Tony ima i sumnje u sebe i dileme, ali nikada ne odustaje i na kraju ubedljivim (pseudo)naučnim radom spasava stvar u minut do dvanaest u sklopu cele ove priče ispao zreo i prijatan.

*koju i dalje piše

Naravno, to da su se Hulkling i Wiccan ovde uzeli i da je Hulkling po okončanju rata u kome je bilo i izdaja, prevara i metaforičkih noževa u leđa (kako već i mora kad imate posla sa rasom što može da menja oblik i izgleda kako želi, te drugom rasom koja je rat stavila u centar svoje kulture) ostao imperator galaktičkog carstva ali nije izgubio ništa od skromnosti i požrtvovanosti momka sa njujorškog pločnika je vrlo lep element. Ewing je ovde na svom terenu i pitanja o tome šta znači ZAISTA biti kralj i u kojoj meri moć obavezuje a u kojoj čoveka izmešta iz zajednice na poziciju sa koje se promatranje ljudskih života ponekad svodi samo na matematiku su istražena efikasno, sa jasnim didaktičkim poukama ali bez opterećivanja preteranim količinama teksta ili veštački kreiranim dramama. Naprotiv, superheroji su ovde pokazani onako kako na kraju krajeva oni sebe i žele da vide: puni vrline, požrtvovani, sa poštovanjem jednih za druge, zreli ali ne ogorčeni. Ovo Empyre ne čini nekakvim kamenom-međašem u modernom superherojskom stripu u smislu pretresanja gradivnih elemenata samog žanra i nekakve metaanalize teksta (kakav je  bio DC-jev recentni Dark Nights: Death Metal) ali ga čini udobnim, blago staromodnim pa pomalo i nostalgičarskim štivom koje uzima neke poznate motive iz Marvelove istorije, a zatim ih pomera na nove pozicije, puštajući heroje da budu heroji i po cenu povremene naivnosti.

Ovo je, otud, u neku ruku i konzervativan narativ – na stranu sve te delatne žene i prominentni gejevi što se ljube u usta pred svima – ali ovo ne mislim u lošem smislu. Superherojski strip svakako ima dovoljno dekonstruktivnih i prevratničkih narativa da mu povremeno resetovanje na fabrička podešavanja i kreiranje korektnog mada ne revolucionarnog narativa o velikoj pretnji koja je zadesila Zemlju a herorji je požrtvovano odbranili neće naškoditi, naprotiv. Pa prijatno, vidimo se u King in Black.

Pročitani stripovi: Spider-Woman (Karla Pacheco i Pere Pérez)

Kada je pre oko godinu dana Marvel pokrenuo novi Spider-Woman serijal, glasno sam ovo pozdravio, iz više razloga. Prvi je svakako jer je Spider-Woman kao lik poslednjih godina konačno umanevrisala u dobru poziciju. Poslednji put kada je imala solo-serijal, meni se to veoma svidelo, sa Denisom Hopelessom koji je ne samo uspeo da originalni melanholični ton stripa iz vremena kada ga je pisao veliki Marv Wolfman ublaži i osavremeni, ignorišući veliki deo zastarelih motiva i naplavina kontinuiteta koje su se pojavile u međuvremenu, već i da zaobiđe većinu Bendisovih nepočinstava iz Spider-Woman: Origin i, u dobroj meri ne baveći se komplikovanom pričom o poreklu, pruži nam jedan zabavan, osnažujući strip o nesavršenom liku koji se trudi da bude vredan svojih prijatelja ali i raste i razvija se kao ličnost. Hopeless posle ovoga zapravo nije napisao bolji strip u Marvelu.

Drugi razlog je što je kao kreativni tim za novi Spider-Woman postavljen tandem Karla Pacheco i Pere Pérez. Videti ženu na mestu scenaristkinje nije značajno zato što žene nužno umeju da pišu ženske likove bolje nego muškarci (ako bismo verovali da je ovo pravilo, uskoro bi veliki deo nas zahtevao da o muškarcima pišu samo muškarci i onda nikada više ne bismo imali Gail Simone na Deadpoolu a ko želi da živi u takvom svetu?), već zato što je žena koje pišu superherojske stripove i dalje veoma malo, a to nije zdrava koncepcija za svet koji superheroje danas prihvata na mnogo širem planu nego pre svega deset a pogotovo dvadeset i više godina. Naravno, poslednjih dana sam pisao o Runaways koje piše žena i Deadpoolu koga piše žena i imam utisak da se Marvelu ne daje dovoljno kontinuiranog kredita što neke vrlo bitne serijale (uključujući i Excalibur) rade kontinuirano baš žene. No, u ovom partikularnom slučaju ne samo da je kombinacija jednog vrlo „ženskog“ lika i žene na scenarističkim dužnostima srećno pogođena već je ovo i prvi tekući serijal koga piše Karla Pacheco.

Ljudi sa dužim pamćenjem sećaju se da je Karla godinama bila deo proširene PWOT ekipe, odnosno da je, kao životna saputnica Jayja Pinkertona – čoveka koga većina ljudi pamti kao scenaristu igre Portal 2 – pokazala da je jednako duhovita i kreativna kao i njena (samo nominalno) jača polovina. Njen kasniji rad za Cracked u njegovo zlatno doba uspostavio joj je reputaciju vrsne komičarke i osobe spretne sa rečima tako da sam sa mnogo interesovanja čekao njen propisni strip-debi. Karla jeste pre ovog serijala imala različite stripove za Marvel, ali to su uglavnom bili one-shotovi, godišnjaci i drugi trening-program. Spider-Woman je njeno stvarno vatreno krštenje i strip u kome se jasno vidi sa koliko je strasti scenaristkinja pristupila poslu. Sa druge strane, Pere Pérez je jedan od onih crtača koji su se, sigurno, samo greškom rodili u Evropi jer su očigledno predodređeni da crtaju bučan, akcijom nabijeni superherojski strip.

Imao sam zaista visoka očekivanja od ovog serijala a i nisam bio jedini: prvi broj, kada je izašao prošle godine u Martu, tik pred ozbiljnu ofanzivu aktuelne pandemije, razvalio je u maloprodaji, potukavši i Betmena u borbi za najprodavaniji strip meseca. Iskreno, ni sam nisam bio svestan da toliko ljudi žudi za novim Spider-Woman, ali pretpostavljam da je Hopelessov serijal od pre neku godinu zaista izgradio dobru reputaciju. Ispostavlja se da, kada liku pristupite ozbiljno, date mu i humanost i dubinu i duh i sjajne superherojske moći, pa i novi, kul kostim, publika to prepoznaje.

No, Hopelessov Spider-Woman imao je i dodatne značajne detalje, notabilno dobar ansambl sporednih likova i jednu vrlo feminističku (a opet tako prirodnu i zapravo nimalo „politički“ nametljivu) postavku u kojoj glavna junakinja, Jessica Drew ostaje u drugom stanju – a do danas ne znamo sa kim – nastavlja sa superherojskim i detektivskim poslom do duboko u trudnoći, rađa sina i prolazi kroz sva iskušenja mlade samohrane majke a da to ne umanjuje njenu superherojsku reputaciju.

E, sad, jedna od stvari koje se primete kada uzmete da čitate aktuelni Spider-Woman je da se ova dimenzija stripa ne baš sasvim briše ali potiskuje dosta duboko u pozadinu. Jessica Drew je i dalje majka, svakako, i dalje ima mladog sina koji je još uvek puzava beba (mada pošto mu je majka genetski dobrim delom pauk, njegovo puženje nije ograničeno samo na patos već se odvija i po zidovima i plafonu) o kome se stara Roger Gocking aka Porcupine, Džesikin, pa, recimo, hm partner – ali ne u romantičnom smislu – cimer, ali i neka vrsta muške guvernante koja živi sa njom i zapravo se mnogo više brine o malom Geraldu dok je mama „na terenu“, ali Gerry i Roger se u stripu pojavljuju maltene samo simbolično dok sama Jessica prolazi kroz avanturu što će je prošetati diljem naše planete a onda i odvesti u svemir…

Da budem brutalno iskren: Spider-Woman posle ovih deset brojeva koji zaokružuju prvu priču ne mogu da nazovem zaista dobrim stripom, mada mi je konzistentno zabavan i radujem se svakoj sledećoj epizodi. Ima više razloga za to, a prvi je svakako taj da uspostavljeni odnosi sa likovima koje smo zavoleli ovde bivaju uglavnom ignorisani za račun novih odnosa sa novim likovima koje ne da ne znamo od ranije nego i sada, kada ih upoznamo, nisu baš preterano simpatični. No čak i ako nemate prethodnu investiciju u likove, verujem da ćete već pri kraju prve epizode, najdalje na polovini druge početi da zagledate strip malo pažljivije, podizati obrvu pa se onda vratiti na neku od prvih strana da proverite datum kako biste bili sigurni da niste, greškom, nikako svesnom namerom, uzeli da čitate nešto iz devedesetih godina.

Spider-Woman i jeste, da se mi razumemo, lik u čijoj kreaciji nije bilo nekakvog ozbiljnog planiranja. Za razliku od na primer samo tri godine mlađe Dazzler koja je ipak nastala kako bi se Marvel nakačio na disko-groznicu koja je tresla Ameriku u ono vreme, Spider-Woman je prevashodno kreirana kako bi se sprečilo da neko drugi, dovitljiv i ne mnogo sputan etikom, registruje trejdmark za nešto što bi se zvalo Spider-Woman. Popularnost lika je uhvatila Marvel nespreman pa kad je postalo jasno da bi tekući serijal o ovom liku imao komercijalni potencijal, Marv Wolfman, u to vreme glavni i odgovorni urednik firme, je sam uskočio da ga piše. No, iako je Wolfmanov strip zapravo bio prilično zanimljiv, prevashodno na ime interesantnog glavnog lika i ubitačne trojke na crtežu (Carmine Infantino na olovkama, Tony DeZuniga na tušu i Glyins Wein na koloru), fakat je da se sam lik tokom decenija koje su sledile potucao od nemila do nedraga, bio zamenjen drugom ženom, dobio novo poreklo koje je bilo skoro jednako odvratno kao ono koje mu je namenio tvorac, Archie Goodwin (a mnogo komplikovanije od njega) i da je, čak i posle Hopelessove reastauracije, Jessica uglavnom bila korišćena da popunjava prostor u raznim timovima, sa malo ideja kako napraviti stabilan tekući serijal gde će ona biti u centru.

Pachecova za sada ima ideje ali, kako rekoh, ove ideje su mahom nalik na eXtreme period devedesetih godina. Naravno, nije to sad toliko čudno – novi scenaristi obično pišu superheroje onako kakvi su oni bili kada su oni počeli da ih čitaju a Pachecova je tačno tih godina i njen Spider-Woman je po mnogo karakteristika veoma nalik na nešto što biste zamislili da se događa na obodima Spajdermenove priče iz vremena kataklizmičnog lančanog sudara u slow motionu koji se devedesetih zvao Clone Saga.

Zaista, kada se jednom bude uspostavila istinska demokratija bilo gde na planeti i budemo imali slobodno i ničim manipulisano glasanje, verujem da će kao najgora ideja koju je Marvel ikada imao gotovo plebiscitarno biti identifikovana ideja kloniranja i klonova. Spajdermenu je ovo donelo malo interesantnih momenata i nanelo MNOGO štete a kad se Bendis onomad dočepao Spider-Woman, valjda je pomislio da nije fer da samo Spajdermen pati od viška klonova.

Pachecova se vrlo direktno nastavlja na Bendisovu priču iz Spider-Woman: Origin i umesto jedne simpatično humanizovane i relatabilno dramatične pripovesti kakva smo se nadali da će doći kao nastavak Hopelessovog rada, dobijamo urnebesnu ’90s priču o klonovima, porodici za koju nismo ni znali da postoji, daljim klonovima, retkim paucima, kloniranim dinosaurusima, robotskim HYDRA agentima koji bivaju pregaženi (kloniranim) dinosaurusima i pravim HYDRA agentima koji bivaju izujedani (nekloniranim) retkim paukovima, te o Jessici Drew čiji čitav svet biva okrenut naglavačke a onda i u dobroj meri iscepan na komade dok – sve se udarajući nogama u dupe da izda prijatelje i udruži se sa neprijateljima – protagonistkinja grčevito radi na tome da pobedi štopericu koja otkucava i nekako se dokopa tekućeg mekgafina pre nego što joj naučnomagična hemikalija koja joj daje nikad do tada okušenu snagu, oduzme život.

Aktuelni Spider-Woman je, dakle, ne samo gritty varijacija na neke prilično izlizane a i, zašto ne reći, zastarele motive* sa sve negativcima koji su deca starih negativaca, već su i sam ton stripa, pripovedni postupak i tempo, u velikoj meri nalik na devedesete.

*Mada se zna da se u Marvelu ništa ne baca i da i ideje koje su bile smatrane najgorim u vreme kada su bile originalne, godinama i decenijama kasnije ponovo bivaju ubačene u rotaciju kao da su sa vremenom postale pametnije. Pomenuo sam Clone Sagu koja je bila potpuni karambol kakav se dešava kada marketinško odeljenje ima veći uticaj na izdavača nego uredništvo, i koja je u nezanemarljivoj meri doprinela Marvelovom bankrotu u devedesetima, ali taj isti zaplet je pre desetak godina izvađen iz naftalina, malko olupan o zid da se otpraši pa su Howard Mackie i Tom DeFalco napisali „The Real Clone Saga“ koji je i pored solidnog crteža Todda Naucka samo potvrdio koliko je sve to trebalo ostaviti da počiva u miru…

Hoću reći, Jessica Drew je ovde BESNA i to sve vreme. Ima, naravno, opravdanje za to, ali strip o liku koji bukvalno sva vrata na koja naiđe otvara nogom,* u svim razgovorima koje vodi URLA a u jedno 80% i drži sagovornika za okovratnik i preteći mu diše u lice, o liku koji se tuče sa skoro doslovno svime što se pojavi u kadru, uključujući svoju majku, dvanaestogodišnjeg dečaka, dinosauruse, poslodavca, takav strip hteo-ne hteo deluje kao parodija.

*a kad nema vrata, razbije prozor – već u drugoj epizodi imamo scenu u kojoj ona razvali stakleni spoljni zid kancelarije jednog od likova jer je suviše besna da ide liftom i polomi vrata ko normalna žena, a on posle samo ostavi tu rupetinu na prozoru da stoji jer je i sam svestan da ako dođu stakloresci i naprave malo reda, to samo znači da će Jessica sutra opet da mu polomi staklo…

A baš takav strip imamo. Jessica je ovde non-stop u akciji i imamo gotovo nula procenata njenog „civilnog“ života (a ovde uključujem  i retke scene gde ona i Captain Marvel sede u kafeu), sa radnjom koja ne popušta tempo i ako nismo usred ogromne akcione scene to je zato što se vodi kratak, pretnjama ispunjen razgovor koji će nas uvesti u akcionu scenu ili zato što Jessica spava i ima košmar koji je i sam akciona scena ali sa nadrealističkim prelivom. Ovo je, naravno, prilično riskantno – superherojski čitaoci možda nekim delom MISLE da od stripova žele „sva akcija sve vreme“ pristup ali ovo je ne samo ekspresna karta za monotoniju nego i najčešće dolazi u paru sa vrlo rudimentarnim karakterizacijama, isforsiranim dijalozima i nekvalitetnim zapletom.

Sad, to da ovaj strip ipak nije odron epohalnih dimenzija imamo da zahvalimo u velikoj meri Pérezvom majstorstvu ali i Pachecovu ovde treba pohvaliti za stvari koje očigledno funkcionišu. Konkretno: zaplet je, pa, bezvezan i nakon što se nagomilaju svi mogući klonovi, serumi od kojih ljudi budu jači ali i postanu agresivci što ne znaju da prepoznaju prijatelje, ćerke i sinovi, majke i klonovi koji se pojavljuju čim malo duže trepnete, čoveku bude teško da oseti ozbiljniju emotivnu investiciju u ovu priču. Jessica je svedena na jednodimenzionalan lik pokretan samo očajem a koji se izražava samo agresijom i priča o njoj ni sama nije niti suptilna niti, uopšte, zaista zanimljiva nakon što po peti put vidite šta se sve klonira, ko se sve klonira, sa kakvom se lakoćom svi kloniraju a, eto sad kurca, niko se ne seti da klonira te retke paukove koji su u centru zapleta i oko čije se genetike vrti veliki deo konflikta.

Ali Pachecova uspeva da uprkos svemu tome lik Jessice Drew, tako sveden na bes i očajanje bude, pa, simpatičan. Delimično jer su dijalozi pisani lako, lepršavo, duhovito, bez previše melodramskih uzleta i sa (možda tipičnim) elementima nerdovskog humora po kome je autorka uostalom poznata, delom jer je tempo stripa vrlo dobar sa veoma malo praznog hoda i momentima refleksije koji su kratki i ne opterećuju radnju a da ipak liku daju dragocenu dodatnu dimenziju koja ga malčice produbljuje.

No, Pérez je ovde svakako vrlo važan za to da je su ton i energija Spider-Woman dovoljni da me pridobiju čak i kada zaplet kao da čini sve da me odbije. Ovo je „najprljaviji“ njegov strip koji sam do sada čitao sa lejautom koji prosto eksplodira po tablama i non-stop tučama u kojima se baš ne pazi strogo na anatomsku pravilnost ali Pérez uspeva da ovaj ’90s senzibilitet dopuni savršenim pripovedanjem i dinamičnošću kakve ipak ne nalazimo u radovima proto-Image škole iz te decenije. Pérez sa očiglednim uživanjem postavlja kadrove u komplikovane rasporede po tabli, često varirajući arahnidsku simboliku i uspevajući da oko čitaoca vodi bez greške pravilnim redosledom, potpuno poništavajući potencijalnu konfuziju koji njegove užurbane kompozicije nagoveštavaju. Čak su i jednostavne table, sa, recimo samo dva ili tri kadra, po pravilu uobličene tako da imaju određenu geometrijsku tenziju i Spider-Woman je vizuelno izuzetno dinamičan strip a da jasnoća izlaganja priče ili, već, akcije u akcionim scenama nije žrtvovana.

Na nivou samih kadrova, a rekosmo već da je akcija ovde prisutna jedno 80% vremena, Španac samo na momente prikazuje svoje čiste, lepe konture i kompozicije na kakve nas je navikao u X-Men i uglavnom nam pruža gritty ’90s akciju sa puno otvorenih usta, grimasa, iskrivljenih anatomija. No, opet, ovo nije na uštrb jasnoće, a kada dođe baš do tuča, Pérez nam pruža jedan od najboljih programa u savremenoj superherojštini. Već sam se ovde vajkao kako neki od modernih superherojskih stripova uključuju akcione scene jer to tako mora u ovom žanru ali da se one svode na seriju postera koji su lepi svaki za sebe ali ne tvore stvarni sekvencijalni narativ. Ništa od toga nećete naći ovde, Pérezov Spider-Woman je kao da čitate adaptaciju nekakvog pedigriranog tajlandskog akcionog filma, sa kadrovima u kojima likovi nešto RADE a ne samo poziraju i scenama koje teku kako se akcija preliva izjednog u drugi kadar. Pérez ovde radi sa jednim od najmanje maštovitih kostima Spider-Woman ali ovo ga spasava od fokusiranja na detaljčiće – da ne pominjem na Džesikine obline koje su harale tablama kada je ovaj strip crtao, recimo, Greg Land – i oslobađa da nam nudi akrobatsku akciju i urnebesno razmazane prikaze suludo jakih udaraca. Frank D’Armata na koloru i leterer Travis Lanham ga prate u korak i mada Spider-Woman nikada ne postaje „lep“ strip, njegova ružnoća ima jedan pankerski šarm i nepobitnu energiju.

Nakon deset brojeva i obaveznog učešća u King in Black krosoveru – gde je Pachecova spretno izbegla da strip bude kidnapovan i iskoristila prostor da svoj zaplet pogura dalje – prva priča je završena i lik protagonistkinje – ali i njen privatni život – resetovani su na neke „normalnije“ pozicije i nadam se da je scenaristkinja iz sebe izbacila taj obavezni program emuliranja devedesetih te da će priče koje slede biti zanimljivije na polju zapleta i karakterizacije. Ako Spider-Woman zadrži energiju i tempo koje ima a popravi ova dva elementa, biće to vrlo dobro.

Pročitani stripovi: Deadpool (Kelly Thompson)

Deadpool je heroj kakvog možda nismo priželjkivali u prvoj petini dvadesetprvog veka ali je… ma šalim se, Deadpool je TOTALNO heroj kakvog smo priželjkivali. Neočekivana popularnost ovog ridžekta devedesetih godina prošlog veka u ovom našem modernom vremenu je svedočanstvo da i svirepi gikovi ali i „normalni“ potrošači popularne kulture u svom eskapizmu ne traže uvek idealizovane herojske likove i visoke koncepte. Ponekad je dovoljno samo da je protagonist simpatični luzer, osoba sa istim interesovanjima kao i mi koji se nalazimo sa ove strane kamere (ili strip-stranice), osoba koja ima iste – možda malčice preterane – reakcije na razne životne situacije koje bismo i mi imali kada nas ne bi vezivale socijalne norme i kada bismo imali natprirodno brzo komično čulo koje će u svakom trenutku umeti da pronađe idealan spoj apsurdnog hvalisanja i samoironičnog potkazivanja.

Ma koliko to zvučalo neobično na prvi pogled, Deadpool je svoju popularnost osvojio a zatim uvećao do mere da je sada neka vrsta vladara aktuelne pop-kulture time da je čitaocima (i kasnije gledaocima) pružio idealizovanu sliku njih samih, ne onako kako su to nudili „normalni“ superheroji, već na jedan intimniji način. Deadpool ne nudi publici iluziju besprekorne vrline i moralne snage poput Supermena, Wonder Woman ili Tora niti izmučene duše koja i pored besprekidnog rata sa ličnim demonima ima snage da uvek čini pravu stvar poput Betmena, X-Men ili Spajdermena, već, naprotiv, iluziju (ili makar hipotezu) da se vrednost jedinke ne meri time koliko je prihvaćena od strane „mejnstrim“ zajednice, uveravanje da ružni, prezreni i odbačeni imaju jednako pravo da postoje i da se čuju, te da je njihova borba za samoodređenje, učestvovanje u društvu i razmenu sa njim tim važnija što se manje uklapaju u njegove standarde.

Drugim rečima, Deadpool je sa jedne strane privukao široki front queer publike (iako se čak ni u filmovima njegova „perverznost“ zapravo ne proteže značajno dalje od onog što smo gledali kod Duška Dugouška pre više od pola stoleća), ali i sve one socijalno neuklopljene gikove koji su godinama sa dosta resantimana gledali ostatak zajednice kako se socijalizuje i dobro provodi, držeći se grčevito svog poznavanja strip-istorije i kontinuiteta kao svete tajne koja ih čini na neki način intelektualno nadmoćnim i time – vrednim.

Da Deadpool nije u međuvremenu postao ikona onih delova stripovske i šire gikovske zajednice koja je skrenula u alt-rajt smeru ima se svakako zahvaliti tome da su ga pisali uglavnom progresivnije, da ne kažem levičarski nastrojeni autori (Gail Simone, Joe Kelly, Daniel Way, Gerry Duggan…), ali i tome da njegov lik, bez obzira što je oblikovan kao profesionalni ubica, nikada u sebi nije imao ni trunku tog resantimana. Deadpool je heroj koga možda i ne zaslužujemo u ovom našem ciničnom vremenu jer uprkos njegovom zaista mučnom usudu da jedina stvar koja ga održava u životu odbijajući nasrtaje agresivnog kancera – njegov „healing factor“ – istovremeno snažno utiče na njegovo mentalno zdravlje i čini ga radikalno antisocijalnim karakterom, Deadpool u sebi nema ni trunku zlobe.

Ovo možda zvuči kao relativno slabo iskupljenje u kontekstu činjenice da pričamo o najamnom ubici koji neretko radi za neke zaista moralno problematične poslodavce u Marvelovom univerzumu, ali opet – kontekst je u ovde zaista sve. Deadpoolova svest da se nalazi u produktu fikcije i povremeno direktno obraćanje čitaocu su snažan katalizator intelektualnih i emocionalnih procesa koji čitaocu upravo pomažu da razgrne metafore i fikcionalnu ravan priča koje čita i dotakne srž onog što Deadpoola čini značajnim: činjenicu da, iako je uvek odbačen, uvek prezren, uvek ružan, bolestan i u najmanju ruku neshvaćen, Deadpool takođe uvek daje sve od sebe da uradi ono najbolje što može, u svoje ime, snažno i nepokolebljivo stojeći iza sopstvenog identiteta. Ova moralna snaga, koliko god dubiozna Deadpoolova etika „objektivno“ bila je ono što rezonira sa čitaocima i služi mu i kao štit od alt-rajta i drugih ekstremista koji bi nesumnjivo voleli da ga posvoje. Deadpool je individualist ali ne uklapa se u mit o heroju kao emanaciji „nacionalnog“ ili „religioznog“ duha, on ne igra za ijednu stranu, ali pošto mu je život ispunjen patnjom, ima empatiju za druge koji pate – Deadpool je onako kako gikovi sebe vide u trenutku kada su najhrabriji, najetičkije nastrojeni, najviše sigurni da nisu sami pa makar svi živeli u svojim razdvojenim ćelijama u ovom zatvoru što se svetom zove.

Elem, poslednja decenija u stripu bila je obeležena radom Gerryja Duggana na nekoliko Deadpool serijala i mada je ovaj strip-junak samo postajao sve popularniji, čak i pre nego što je film uleteo u bioskope i potpuno razbucao ideje o tome kako moderni, uspešni superherojski film treba da izgleda i da se ponaša, a što znači da su ga pisali i razni drugi scenaristi,* Dugganov rukopis je ono što je definisalo ne samo biografiju već i senzibilitet i svetonazor Wadea Wilsona za prošlu deceniju.

*a bar 50% tih drugih bio je Cullen Bunn u neprebrojnim miniserijalima, ali ne treba zaboraviti ni odličan team book sa Spajdermenom

I tu smo svi, uključujući Deadpoola, odlično prošli. Nakon što je Daniel Way, koji je Deadpoola „vozio“ kroz pozne godine prve decenije ovog veka liku dao novu relevantnost i još više proširio granice parodije i farse u kojima se njegovi stripovi mogu kretati, Duggan je, nakon kratkog perioda saradnje sa Brianom Pohsenom vrlo autoritativno preuzeo kormilo sudbine ovog antiheroja i produbio spoj komedije i tragedije, R-rated akcije i mračne farse koja je Deadpoola učinila tako neodoljivim.

Dugganov Deadpool je, za sada, definitivni Deadpool, sa pažljivo razrađenim motivima koje su ostavili Joe Kelly, Fabian Nicieza, Gail Simone i Daniel Way ali i sa vrlo sigurnim novim elementima Deadpoolovog mitosa. U skladu sa porastom Deadpoolove popularnosti u „stvarnom svetu“, on je i u stripovima uverljivo od marginalca i otpadnika postao – na kratko – i otac i porodičan čovek i neka vrsta spasioca Avengersa i dobročinitelja, samo da bi u poslednjih nekoliko činova Duggan uspešno razmontirao veliki deo socijalne konstrukcije izgrađene oko lika koga je tako dugo pisao, i vratio ga jednom uverljivom – i potresnom – pričom na maltene „fabrička“ podešavanja, vraćajući mu status, praktično, negativca i čoveka bez prijatelja.

Scottie Young je pisao Deadpoola neposredno posle Duggana i to je bilo očekivano zabavno, ali je posle nešto više od godinu dana ulogu scenaristkinje dobila odlična Kelly Thompson i sada, nakon deset brojeva Deadpoola koga posle toliko vremena ponovo piše žena, red je da podvučemo crtu i sudimo da li ovaj strip valja ili ne. Pošto sam dobar čovek, a i već sam iskucao šest hiljada karaktera, neću vas držati u neizvesnosti: valja.

Ali nije da se to nije očekivalo. Thompsonova je poslednjih nekoliko godina pored svog rada za druge izdavače (Jem and the Holograms za IDW, Sabrina the Teenage Witch za Archie Comics, Nancy Drew za Dynamite), u Marvelu prosto eksplodirala radeći ogroman broj serijala, uključujući neke od važnijih (Uncanny X-Men, West Coast Avengers, Mr. & Mrs. X) i njen vrlo izgrađeni pripovedački rukopis, plus izvanredan smisao za humor su bez sumnje bili preporuka za ovaj posao.

Kelly Thompson se ovde izrazito trudi da Deadpoola drži u srazmerno prizemljenom tonu. To, naravno, i dalje znači da je on okružen pitoresknom galerijom neverovatnih likova i da već u drugoj epizodi biva prebačen u drugu dimenziju u kojoj nekakve spektralne ajkule traže žrtve kako bi im proždrale kosti, ali ovo je Deadpool u kome se, zapravo, mesto radnje i ansambl sa kojim se radi, drže gotovo pozorišne svedenosti.

Kada sam pre neki dan pisao o Runaways, istakao sam da je ovaj strip tako dobar jer ima jednu centralnu temu koja je onda deo svih priča što se u njemu pričaju i sva radnja koju gledamo se tiče ove teme. U Aktuelnom Deadpoolu ovo – još uvek – nije izgrađeno do te mere kompleksnosti, ali ne bi bilo tačno reči da on nema svoju centralnu temu. Tema je, za sada, to da je Deadpool postao kralj.

Thompsonova ovde nije sasvim originalna i zapravo već kod Wayja smo imali motiv Deadpoola koji postaje veoma bogat a time i uticajan, da bi u Dugganovom radu on dobio priliku da finansira Avengerse pa i da vodi sopstveni tim, ali njena obrada ideje da otpadnik postaje socijalno uticajan je još  jedan korak pomerena prema parodiji, pa i prema groteski.

Naime, Deadpool je kralj Staten Islanda, njujorškog ostrva od 152 kvadratna kilometra i sa preko 400.000 stanovnika, a to je postao tako što je, u svojem svojstvu najamnika, prihvatio ugovor da ovaj kraj očisti od čudovišta koja su se namnožila tokom jedne od velikih kriza što su tako uobičajene u Marvelovom univerzumu, a onda ubio kralja svih čudovišta. Nadajući se da će regicid biti okidač da sva ostala čudovišta napuste njujoršku teritoriju, Wade se nečekivano zatekao sa krunom na glavi uz objašnjenje da po zakonu koji postoji u društvu čudovišta ubica kralja postaje novi kralj.

Ova postavka je sa jedne strane humanizujuća utoliko što čudovišta prikazuje kao ipak društveno organizovanu zajednicu u kojoj svetost zakona, ma koliko oni malobrojni bili, niko ne dovodi u pitanje, ali je sa druge strane osnov za grotesknu komediju. Deadpool ovde vrlo brzo, od dečačkog uzbuđenja što je konačno stekao društvenu moć o kojoj je uvek sanjao – pa makar i među čudovištima – dolazi do sasvim očekivane rezignacije kada shvati da je posao kralja ispunjen dosadnim protokolom, zatupljujućom administracijom i mukama podanika koji će ih neštedimice deliti sa svojim suverenom, tražeći od njega da dela i reši sve njihove probleme.

Thompsonova ovim preuzima motive koji su već postojali kod Duggana – Deadpool koji je sada odgovoran za tuđe živote – ali ih poopštava i izdiže sa nivoa porodice ili ekipe otpadnika na nivo čitavog društva, makar društva čudovišta, i ovo je osnažujući narativ na više nivoa. Prvi i najočigledniji je svakako ta humanizacija čudovišta.* Društvo čudovišta je, praktično po definiciji, najraznovrsnije društvo, sa jedinim identitetskim kriterijumom u tome da ste od strane većinskog društva percipirani kao pretnja, groteska, monstruoznost. Ono ima određenu strukturu i institucije – pored kralja tu su o „Vitezovi okruglastog stola“, šarena grupa iskusnih ratnika među čudovištima koji su zapravo literarna prečica za interakciju samog Deadpoola sa svojim podanicima – ali nema političke frakcije, manjinske populacije niti zapravo ikakav organizovani život.

*ponovo sa blagim elementima queer teorije

Utoliko, društvo čudovišta na Staten Islandu ima odlike pred-civilizacijskog edenskog vrta (mada, naravno, parodiranog grotesknim izgledom i često nekontrolisanim ponašanjem njegovih stanovnika) i sastavljeno je od karikatura rusoovskih plemenitih divljaka kojima vlada socijalno neuklopljeni, mentalno nestabilni najamnik. Kada se u ovoj zajednici pojavi Kraven the Hunter (tj. njegova mlađa verzija koju znamo iz recentnijih Spajdermena) sa ambicijom da nesputano i nemilosrdno lovi bića koja smatra u svakom pogledu subhumanim i bestijalnim, Deadpool ima prvi veliki ispit u svojoj kraljevskoj karijeri.

Većina narativa u ovih deset brojeva se onda i bavi upravo ovom evolucijom Deadpoolove svesti o tome da „kraljevanje“ nije kupanje u parama i niska haremskih žurki već pre svega briga za naciju i stanovništo, a što funkcioniše dosta dobro na ime toga da my Thompsonova daje prijatan ansambl likova sa kojima prolazi kroz ovu transformaciju od pubertetlije sa ADHD-om do požrtvovanog narodnog heroja. Ovo je, naravno, bilo nešto što je i Duggan pažljivo radio, ali Thompsonova između ostalog uvodi i lik Else Bloodstone, najčešće u Marvelovim stripovima vezivane baš za lov na čudovišta, da kroz čudan razvoj njenog odnosa sa Deadpoolom ali i njenog odnosa prema čudovištima kreira jednu toplu, humanu priču. Dodatno, iako je Deadpool kod Duggana već bio oženjen, romansa sa Elsom Bloodstone deluje kao potpuno zarađena i dobro pozicionirana u stripu koji najveći deo vremena govori upravo o uspostavljanju čvrstih veza između likova koji ne bi trebalo da su ikako kompatibilni. Kada jedan od pripadnika Deadpoolovog reda vitezova kroz zube procedi da, kada malo krene da obraća pažnju, Deadpool zapravo nije tako loš kralj, ovo je divan momenat u dosadašnjem narativu.

Thompsonovoj je za prvu priču dodeljen veoma cenjeni Chris Bachalo kao crtač i ovde, kao i inače kad čitam njegove stripove, stalno imam sukobljene emocije divljenja i frustracije. Bachalo je fantastično karakteran i dinamičan crtač – da ne pominjem da je potrebna prava mala vojska tušera da izađu na kraj sa njegovim tablama – i njegov Deadpool ponegde izgleda bolje nego što je Deadpool ikada izgledao, ali Bachalo je takođe i crtač koji karakter i „stil“ vrednuje daleko više od jasnoće pripovedanja pa čak i pukog prikaza. Neretko su njegovi paneli samo nejasna – prelepa, ali nejasna – masa izuvijanih linija i boja koja ima puno energije ali uopšte nije jasno šta prikazuje dok ne pročitate tekst (barem se Joe Sabiano na leteringu ovde uobičajeno ističe). Bachala posle prve priče zamenjuje Gerardo Sandoval koji mi deluje kao idealno kompromisno rešenje jer Meksikanac ima dobar deo Bachalove energije i sočnosti, svih tih iskrivljenih kontura i nemirnog lejauta, a da mu je pripovedanje ipak mnogo jasnije i čistije.

Deadpool iz ruke Kelly Thompson je vrlo raspričan strip, u skladu sa svojim protagonistom kome autorka bez napora pogađa idealan ton i odnos sarkazma, samoironije, nepatvorenog entuzijazma za sve što bi se dopalo jednom trinaestogodišnjaku, ali i mračnije, tragičnije svesti o svom mestu u jednom neveselom svetu. Deadpoolov sukob sa X-Men u šestom broju bi u izvedbi nekog drugog delovao isforsirano, ali Thomposonova pogađa idealan omjer komedije (pa i slepstika) sa ozbiljnijim, mračnijim sadržajem da ova priča ispadne poučna i efektna.

Za sada poslednja, deseta epizoda se tiče jednog vrlo meta – i vrlo komedijaškog – uključivanja u King in Black krosover i s obzirom da ne vidim dalje brojeve serijala u najavama za naredne mesece, nije nemoguće da je Thompsonovoj ovo bila i poslednja epizoda koju će napisati. Marvel verovatno sprema nešto posebno za Deadpoolovu tridesetogodišnjicu (već je izašao Deadpool Nerdy 30 one shot kao rođendanski broj) a ako Thompsonova i ne nastavi da piše o „najamniku sa ustima“, barem može da se pohvali da je rehabilitovala ajkulu Džefa koji je u njenom serijalu o Deadpoolu beznaporno ukrao srca čitalaca. Čitajte Deadpoola jer, ako već moram to da naglas kažem: svi smo mi Deadpool.

Pročitani stripovi iz Mehmetove arhive: Deadpool

Pošto, sve u sklopu obeležavanja tridesetogodišnjice silaska na zemlju našeg gospoda i spasitelja, Wadea Wilsona, u Ponedeljak publikujem osvrt na prvih deset brojeva aktuelnog strip-serijala Deadpool, setio sam se da tekst koji sam napisao pre više od jedne decenije, a o tadašnjem stanju Deadpool stripova, verovatno nije zgoreg ponovo baciti na internet. Originalno napisan za neki od magazina koji su se bavili (i) stripom krajem prve decenije ovog stoleća, verovatno Strip pressing, al nemojte me držati za reč, 2011. godine je digitalno objavljen u okviru moje kolumne na sajtu UPPS. Kako je i taj sajt odavno blaženopočivši, evo teksta ponovo. U uvodu za UPPS kolumnu sam doslovno napisao „serviramo nešto što smo izgrebali sa dna kace. Ovog puta, test o Deadpoolu napisan pre brat-bratu dve ili više godina za neku od novina ovdašnjih. Podaci u njemu su toliko zastareli da sada verovatno ima ogromnu arheološku vrednost.“ pa vi sad sve pomnožite sa najmanje pet. Ali neka ga, ne škodi. Ako pronađem još poneki zanimljiv stari tekst koji me nije ASPOLUTNO blam da objavim ponovo, pojaviće se ovde.

Početak devedesetih godina prošlog veka bio je, kad malo bolje pogledate, pomalo dekadentno vreme za superherojski strip. Moralne stege koje su se još kako-tako držale za vreme Reaganove administracije konačno su počele da popuštaju pod očinskim delovanjem Georgea Busha starijeg i prikazivanje nasilja i erotizma u superherojskim stripovima postajalo je sve smelije. Superheroji, koji ranije nisu nikoga i ni pod kojim uslovima ubijali (a kada bi se tragedija i desila, to je bio izvor ogromne psihološke traume) i oslanjali se samo na svoje supermoći bivali su sve više zamenjivani likovima koji su nosili probrano hladno i vatreno oružje i koji nisu prezali od oduzimanja života. Superheroine, i inače obdarene dugim nogama i velikim grudima dobile su još naglašenije anatomske karakteristike. Rob Liefeld je smatran za vrhunskog crtača. Dekadencija, kažemo.

Rob Liefeld je u velikoj meri bio arhitekta pomenutih promena, radeći u Marvelu kao crtač i scenarista na nekoliko naslova pre nego što će, zajedno sa grupom drugih nezadovoljnih autora napustiti giganta i osnovati nezavisni Image Comics. Liefeldova sklonost ekstremnosti (u više nego jednom smislu) dobro se uklapala sa ukupnim duhom vremena koje je i samo išlo u ekstreme. Hladni rat se završavao, imperije se urušavale, u Evropi se ratovalo a i Amerika je ratovala gde je stigla, hip-hop su preuzimali gangsteri… Liefeld je svoje superheroje stilizovao na načine koji su radove prethodnih generacija autora ekstrapolirali do ivice karikature.

Predimenzionirani grudni koševi i nadlaktice veličine butina (koje su i same bile veličine prosečnog torzoa), žene sa ogromnim grudima i predugačkim nogama koje kao da su imale više od jednog struka, pištolji sa previše cevi i mačevi okićeni bodljama – Rob Liefeld je pubertetlijsku estetiku superherojskog stripa samo gurnuo nekoliko logičnih koraka dalje. No, nepune dve decenije kasnije njegov legat deluje anahrono i, kako smo se i sami prilično udaljili od puberteta, pomalo nas je sramota.

Deadpool je samo jedan od likova nad kojima Liefeld polaže pravo očinstva i u neku ruku u pitanju je kvintesencijalni liefeldovski lik. Superheroj koji je započeo kao zločinac, plaćenik koji će za prikladnu sumu novca proterati katanu kroz bilo čiju nozdrvu, vitka,mišićava figura u crvenom i crnom opremljena parom mačeva, pištoljima, šurikenima, ručnim bombama i – a ovo je neka vrsta Liefeldovog potpisa – bezbrojnim torbicama zakačenim na svako pogodno mesto njegovog upečatljivog kostima, Deadpool je, za razliku od većine Liefeldovih kreacija danas, na kraju prve decenije dvadesetprvog veka popularniji nego ikad.

Nastao kao najnovija pretnja Marvelovim mutantima u devedesetosmom broju magazina New Mutants iz 1991. godine, Deadpool će tokom naredne dve decenije imati prirodan, mada neudoban odnos sa mutantima. Odnos koji će u nekoliko prilika rezultirati njegovim (lažnim) izjavama da je i sam mutant, te ručno rađenim X-Men kostimima koje sa puno ljubavi nosi (ponekad u paru sa cipelama na štiklu) (ne pitajte ništa) a od kojih se pravovernim mutantima, jasno, diže kosa na glavi.

Jer, nije Rob Liefeld bio jedini otac jezičavog plaćenika. Kada je svom saradniku na serijalu New Mutants, scenaristi Fabianu Niciezi Liefeld pokazao grafičko rešenje za novi lik, Nicieza je primetio da ovaj izgleda kao omaž DC-jevom liku plaćenog ubice po imenu Deathstroke. Kako je Deathstroke imao civilno ime Slade Wilson, tako je pridošlica u Marvelov univerzum dobio ime Deadpool i civilni identitet Wade Wilson.

Nicieza, kao čovek poznat po britkom smislu za humor, odgovoran je za dalje profilisanje Deadpoolovog karaktera i ovo je u mnogome bilo presudno i za njegovu dalju popularnost koja se, za razliku od većine likova što su živote započeli ranih devedesetih održava na iznenađujuće visokom nivou.

Ne znači ovo da je Deadpool nekakva Marvelova vedeta dvadesetprvog veka – najpre bi se moglo govoriti o kultnom stripu. Još tokom poznih devedesetih Joe Kelly, scenarista prvog Deadpoolovog samostalnog serijala objasnio je zašto je strip istovremeno bio divlje nepredvidiv i imao gorljivu podršku tvrdog jezgra fanova: „U svakom trenutku se očekivalo da će dalje objavljivanje Deadpoolovog serijala biti otkazano, tako da niko nije obraćao pažnju i mogli smo da radimo šta hoćemo“.

Naravno, Deadpool jeste bio otkazivan. I ponovo pokretan. Pisali su ga Mark Waid (danas jedan od scenarista Spider-mana), ali i najuspešnija žena među superherojskim scenaristima – Gail Simone. Svako od njih balansirao je na tankoj ivici između superherojske akcije i farsičnog kalambura, pokušavajući da postigne fini balans između tragičnosti i slepstik humora kakav ide uz Deadpoola.

Najbolji je u ovome bio sam Fabian Nicieza koji je tokom prve decenije ovog veka pisao Cable & Deadpool, serijal u kome su dva Liefeldova lika – nekada smrtni neprijatelji – funkcionisala kao nezamisliv, a opet uspešan tim. Cableov lik je produbljen, dobivši mesijanske ambicije, a Deadpoolova anarhičnost i neodoljiv šarm površnosti su ipak dopuštali da se u pozadini nazre ljudska duša koja pati.

Razume se, ljudske duše koje pate iza fasada nadljudskih sposobnosti su oduvek bile zaštitni znak Marvelovih stripova. Stan Lee je uvek nastojao da supermoći svojih likova optereti nedostacima koji su ih humanizovali i činili bliskim čitaocima, bez obzira što su dotični nedostaci često bili još preteraniji nego supermoći. Ova formula je u Deadpoolovom slučaju dovitljivo varirana, pa je anti-heroj Wade Wilson oblikovan kao neka vrsta jedinstva suprotnosti toliko suprotnih da u svakom trenutku prete da pocepaju lik na pola, odnoseći sa sobom i ono malo plauzibilnosti i osnove za identifikaciju.

Deadpool je, teško je to reći na suptilniji način – lud. Priča o njegovom poreklu vodi preko supertajnog projekta kanadske vlade nazvanog Weapon X – već poznatog čitaocima Wolverinea – u kome su naučnici sa mnogo para i malo skrupula, a za potrebe vojnoindustrijskog kompleksa od, najčešće nedobrovoljno prisutnih ljudi pravili živa oružja. Wade Wilson je jedan od retkih likova koji su dobrovoljno ušli u projekat jer, u njegovom slučaju, rak koji ga je izjedao mogao je biti zaustavljen samo eksperimentalnim uvođenjem u organizam tzv. „faktora izlečenja“, dobijenog iz Wolverineovog mutiranog genoma.

U Deadpoolovom slučaju, projekat je bio vrlo uspešan: život mu je spašen, a bonus efekti – nadljudska snaga, okretnost i snalažljivost su ga učinili pogodnim za vojnu eksploataciju. No, ispostavilo se da je ovo imalo i neke negativne efekte. Za početak, iako kancer Deadpoola više nije mogao da ubije, to ne znači da mu pojačano obnavljanje tkiva nije pomoglo da se samo još raskalašnije proširi njegovim telom. Ovo je razlog što Deadpool i većinu svog neradnog vremena provodi u kostimu – ispod je koža prepuna otvorenih rana i tkivo koje buja bez kontrole. Drugi efekat – odumiranje i stalno stvaranje novih neurona u mozgu (koji se kod običnih ljudi ne obnavljaju) – proizveo je Deadpoola iz samo tragičnog antijunaka u stalnoj fizičkoj agoniji u hodajuće oružje ukrašeno karakterom tinejdžera sa posebno teškim slučajem poremećaja pažnje.

No, ako ste tražili podlogu za identifikaciju, upravo ste se o nju sapleli. Razlog što je Deadpool uvek uživao jaku podršku određenog broja fanova je, naravno to što je, na kraju krajeva on isti kao oni. Ako je Spajdermenov alter ego, Peter Parker gikove šezdesetih godina osvojio time što je u školi bio dobar đak, ali nervozan u društvu devojčica i stalna žrtva terora sportu naklonjenijeg dela odeljenja, onda je Deadpool gikove devedesetih i nultih godina osvojio time što je išao unaokolo sipajući reference na Zvezdane ratove, gušeći se u brzoj hrani, što je za oružje čuvao pravu strast a za žene opsesivno obožavanje iz daleka, što je bio cool, ali istovremeno i nikada ozbiljno shvaćeni gubitnik, čija je tragična sudbina dosledno maskirana ekscentričnom, raspričanom asocijalnošću.

Nicieza je tokom rada na serijalu Cable & Deadpool držao Wilsonovu rasutost u ravnoteži sa ozbiljnošću i ambicioznim humanizmom Cablea, no otkada je pre nekih godinu i po dana Deadpool dobio svoj sopstveni magazin, njegova ličnost odšetala je još nekoliko koraka u smeru blagoslovenog haosa. Niciezin Deadpool je bio svestan da je u stripu, obraćao se direktno čitaocima i vodio žustre polemike sa sopstvenim titlovima, no aktuelni Deadpool pod dirigentskom palicom scenariste Daniela Wayja je sertifikovano psihotičan. Uostalom, njegov najnoviji tekući serijal počinje potpuno haotičnim, na logici ludila zasnovanim napadom na invazionu armadu carstva Skrulla. U procesu borbe protiv intergalaktičkog zavojevača, Deadpool će se neprijatelju pridružiti, a zatim ga razneti iznutra ne mudrom vojnom taktikom ili nadmoćnim naoružanjem već svojim u genomu zapisanim kancerom i laboratorijski izazvanim ludilom.

U daljim avanturama Way savršeno hvata duh koji je Kelly opisao pre nešto više od decenije: sve što mu pada na pamet može da se uradi jer se ovaj magazin održava na stabilnoj količini tvrdog jezgra Deadpoolovih obožavalaca. Oni nisu tu jer ih privlači dubina njegovog karaktera ili kompleksna galerija arhineprijatelja – Deadpool, za razliku od najuspešnijih superherojskih likova nema ni jedno ni drugo. Oni su tu zbog neprekidne procesije smešnih omaža pop kulturi, zbog frivolnog antiheroja koji u eksplozijama i burito-obrocima uživa koliko i oni, zbog osećaja da se na svakoj sledećoj strani može dogoditi bukvalno bilo šta.

I Way ovu slobodu obilato koristi, smeštajući Wilsona u sve apsurdnije zaplete. Tokom poslednjih šesnaest meseci, Deadpool se sukobio sa američkim establišmentom i istočnoevropskim lekarom koji bogatu klijentelu pretvara u zombi-vampire, pobedio je plaćenog-ubicu-u-službi-javne-bezbednosti, Bullseyea napravivši improvizovani oklop od svinjskih polutki, otisnuo se na mora i postao pirat kupujući brodove od ruskih krijumčara. Na kraju je postigao i pomirenje sa mutantima, paradoksalno, praveći haos po San Francisku, gde je terorisao stanovništvo uznemirujućim pojavljivanjima na televiziji i preciznom snajperskom paljbom.

Kroz ovaj teatar superherojskog apsurda Deadpool se tetura svađajući se sada sa dva seta titlova, od kojih svaki predstavlja po jedan deo njegove ličnosti, tonući u psihozu sve dublje i ozbiljnije. Sada su vizuelne halucinacije redovni deo njegovog programa i one nastupaju čak i u toku njegovih najtežih borbi. Kao neka kombinacija „pijanog majstora“ i „sakatih osvetnika“, Deadpool istočnjački mit o budali koja svet vidi bistrije od mudrih ljudi prenosi na strane kaleidoskopski šarenog superherojskog stripa.

U međuvremenu, u pozadini se naslućuju duboka tuga i praznina. Deadpool je, uprkos svom frivolnom spektaklu, usamljen i umoran, čovek bez pravog prijatelja ili svrhe. Novac (do koga u jednom trenutku dolazi) ne uspeva da ga ispuni, a smrt ga nikada neće osloboditi.

No, ova kombinacija psihotične komedije i zabašurene tragedije pokazala se kao dovoljno zapaljiva pa je tako u poslednjih godinu dana Deadpool dobio još dva tekuća magazina. Deadpool Team Up počeo je od broja devetsto (u čijem uvodniku sam Deadpool primećuje kako je primereno da baš njegov magazin bude prvi koji će u Marvelu stići do ovog broja) i sastoji se od kratkih priča raznih autora koje kombinuju brbljivog plaćenika sa raznim, najčešće opskurnim likovima iz prašnjavih zabiti Marvelove istorije. No, to ne znači da u njima nema briljantnih momenata, naprotiv – trenutak u epizodi sa Herculesom u kome Deadpool svoju psihozu koristi kao ofanzivno oružje (i zabija sebi sečivo između polutki mozga kako bi prevazišao uobičajen, biološki mehanizam njegovog funkcionisanja) je prosto prefinjen.

Drugi magazin zove se Deadpool: Merc With a Mouth i u njemu autor krimi bestselera Victor Gischler ubacuje stvari u petu brzinu, kombinujući zombi dinosauruse, borbe u svemiru, paralelne dimenzije i mnogo parodije u jednu brizantnu smešu urnebesne akcije i smeha. Za koji mesec najavljen je i novi magazin u kome će verzije Deadpoola iz paralelnih dimenzija igrati glavne uloge.

Naravno, Deadpool nije ni jedini ni prvi superheroj opterećen ludilom i svešću da se nalazi u stripu, no njegova neodoljiva frivolnost, iskrena strast prema predimenzioniranom oružju, brzoj hrani i televizijskim ženama, ali i sramežljiva, povučena priroda maskirana iza raspričane mačo fasade čine ga jednim od najsimpatičnijih. Nakon što je u prošlogodišnjem filmu X-Men Origins: Wolverine imao značajnu ulogu koja, avaj, nije ispoštovala njegovu stripovsku umiljatost, nadamo se da će najavljeni film u kome će Deadpool biti glavni junak, a koga trenutno pišu autori Zombielanda, biti bliži suštini (i taštini) Wilsonove veličanstvene praznine.

Pročitani stripovi: Runaways

Već jako dugo vremena vrebam povoljnu priliku da nešto napišem o Marvelovom aktuelnom strip-serijalu Runaways. I, da bude jasno, povoljna prilika je verovatno već došla i prošla, ne najmanje sa dolaskom i odlaskom televizijske serije koja se posle tri sezone završila 2019. godine. Tako da sam, bez nekog velikog povoda sem činjenice da mi je aktuelna priča u ovom serijalu sjajna a aktuelni crtač, Andrés Genolet veoma po mom ukusu, rešio da napišem svoje impresije o jednom, pa, fenomenu u koji su Runaways izrasli.

Ne da se to izrastanje desilo baš SADA, Runaways je strip koji je započet još 2003. godine i tadašnji Marvel, prepun nove, pozitivne energije brojnih mlađih autora što ih je Joe Quesada dovlačio sa svih strana da firmi udari jedan ozbiljan fejslift i promeni joj stare navike kako bi opstala u novom stoleću, tadašnji Marvel je delovao kao najprirodnije mesto za strip o sasvim novim likovima sa sasvim osobenom pričom, a reakcije čitalaca su na sve strane bile izuzetne. Uprkos svemu, fakat da u 2021. godini mogu da pišem o Runaways i da ustvrdim kako aktuelna verzija stripa ne zaostaje ni po čemu za originalnom vizijom Briana K. Vaughana i Adriana Alphone je prosto neočekivani blagoslov.

Marvel je tokom poslednje dve decenije načinio mnogo različitih napora da podmladi svoju publiku – sasvim prirodan impuls uzevši u obzir da su klinci što su njihove stripove čitali osamdesetih i devedesetih danas najozbiljniji potrošači njihovih zaista profitabilnih proizvoda za bioskop i televiziju – i mada su neki od ovih napora bili prilično reakcionarni,*neki su bili i kreativno smeli i zanimljivi.

*kao starom Spajdermenašu, na um mi uvek prvo pada rastakanje braka i podmlađivanje Petera Parkera, ali daleko da je to i jedini primer

Konkretno, najvidljiviji proces u ovom pogledu je uvođenje novih, mlađih verzija poznatih likova koje nisu i zamenile te „legacy“ likove već postoje naporedo sa njima. Neki su tu bili uspešniji od drugih. Ms. Marvel Kamale Khan i Spajdermen Milesa Moralesa su primer novih likova u poznatim kostimima i sa poznatim pseudonimima koji su se uspešno zapatili, pokazali svoju vrednost u totalitetu Marvelovog univerzuma (i produkcije), postali voljeni i prepoznatljivi i među mlađom demografijom, utemeljili se i kao nosači uspelih projekata sekundarne monetizacije (video igre i bioskopski animirani film za Milesa, nešto manje uspešna video igra ali i najavljena TV serija za Kamalu), a koja zapravo donosi značajno više para i kulturne težine od samih stripova, konačno, demolirali glupi i netačni „get woke, go broke“ slogan, pokazujući da likovi koji pripadaju manjinama mogu da budu univerzalno popularni a da ne kompromituju svoje manjinske identitete.

Naravno, imali smo i manje uspešne slične projekte a možda najpoznatiji neuspešan projekat među njima je Young Avengers, koncept startovan otprilike u isto vreme kada i Runaways a koji uprkos neprebrojnim naporima da se ovom timu na mišiće napravi identitet, nikada nisu zaista zaživeli i poslednjih se deset godina uglavnom pojavljuju u krosoverima u nadi da će možda ovog puta uhvatiti korena među čitaocima.

No, kreativno najsmeliji pokušaji odnose se na sasvim nove likove i tu je svakako bilo i promašaja i zanimljivih promašaja, pa i pogodaka. U promašaje verovatno moramo ubrojati Americu Chavez koja je imala neuspešan solo serijal i tek za mrvu manje neuspešno kačenje na Young Avengers. Moja miljenica Gwenpool bi možda mogla da se okarakteriše kao zanimljiv promašaj jer iako je strip bio odličan, jasno je da je bio isuviše „meta“ da bi izrastao u gorilu od trista kila koja bi plaćala račune čitavoj firmi. Squirrel Girl i, ako zažmirimo na jedno oko i Moon Girl su svakako dobri i uspešni indie stripovi maskirani u superherojske serijale i njih možemo nazvati uspešnima u okviru svojih dobro odmerenih ambicija.

No, rodonačelnik svima njima je upravo Runaways. Započet 2003. godine, Runaways je bio jedan od poslednjih velikih projekata koje će scenarista Brian K. Vaughan uraditi u „tuđem“ univerzumu, pre nego što je sasvim prešao u „creator owned“ vode i počeo da priprema fantastične serijale poput Saga i Paper Girls. I kao takav on zapravo ima sve odlike „superherojskog“ serijala kome je pripadnost Marvelovom univerzumu gotovo nebitan element. Runaways, bez sumnje, profitira od činjenice da su supermoći, superzločinci i supertimovi u američkom stripu odavno široko prihvaćen, mejnstrim koncept, ali u pogledu samih priča, likova i generalnog senizbiliteta, Runaways je mogao da bude jednako uspešan nezavisni serijal za Image (ili, gulp, Vertigo) i bez povremenih gostovanja Spider-mana ili X-Men.

Vaughan i Alphona su sa ovim serijalom uspostavili matricu narativa za tinejdžere/ young adult publiku koju, posle se pokazalo, nije tako lako imitirati. Iako Runaways maltene deluju kao strip rađen po formuli, sama činjenica da ni Young Avengers nisu uspeli da zažive, niti da su napori oko restartovanja New Warriors ili mase drugih timova bili uspešni, pokazuje da formula nije dovoljna sama za sebe. Originalni Runaways je bio priča o spontanom stvaranju tima od strane nekoliko tinejdžera (i jednog ne-baš-tweenagera), okupljenih nečim što isprva deluje kao sticaj okolnosti a kasnije se ispostavlja kao sudbina koja će obeležiti njihove živote, ali ključni elementi Runaways uvek su bili vrhunska karakterizacija likova i promišljene metafore vezane za odrastanje i odnos mladih osoba prema svetu koji se oko njih i sam menja, upletene u ne-sasvim-standardnu superherojsku matricu o supermoćima i borbama.

Da sažmemo: originalni koncept Runaways govori o grupi adolescenata koji se poznaju utoliko što se već godinama unazad jednom godišnje sreću kada njihovi roditelji, sve uspešni poslovni ljudi i naučnici, imaju vikend-skup na kome se roštilja ali i, pretpostavka je, vode neki ozbiljni razgovori. U jednom momentu, pak, klinci shvataju da imaju posla sa mračnijim, zavereničkim zapletom, gde su njihovi roditelji zapravo predvodnici neverovatno moćne kriminalne imperije na Zapadnoj obali, a kada odluče da se odmetnu i raskrinkaju konspiraciju, suočavaju se sa JOŠ mračnijim zapletom u kome su njihovi roditelji ušli u pakt sa starim božanstvima kojima je obećana planeta Zemlja – očišćena od ljudskog roda – u zamenu za besmrtnost potomstva.

Orginalni strip ovu praktično mitološku ili makar bajkovitu postavku vrlo uspešno pretvara u pustolovni narativ o sazrevanju i odrastanju protagonista koji moraju da napuste praktično sve što ih vezuje za društvo kako bi uopšte smislili način da se suprotstave svojim roditeljima i spasu svet, a pažnja sa kojom su oblikovani likovi i njihove specifične moći na ovaj ili onaj način nasleđene od roditelja u velikoj meri razdvaja Runaways od „običnih“ superherojskih stripova proizvođenih na fabričkoj traci i vraća u sam centar duboko metaforički i „naturalistički“ element omladinske literature koji je Marvel i učinio tako uspešnim početkom šezdesetih godina, sa uvođenjem novih likova poput Spider-mana, X-Men pa i Fantastic Four.

Posle Vaughna, serijal su pisali vrlo prestižni scenaristi, prvo Joss Whedon a zatim Terry Moore, ali je na kraju dekade postalo jasno da uredništvo nije sigurno kuda da se dalje ide pa su Runaways svedeni na tim koji se izvlači iz naftalina za potrebe ovog ili onog company crossovera a neki od likova su popunjavali prostor u različitim spinofovima Avengersa.

Delovalo je da su i Runaways otišli istim putem kao i Young Avengers, s tom razlikom da su Runaways bili odličan i voljen strip, ali da je i njihov koncept iscrpen i da ćemo ih nadalje zaista viđati samo o jubilejima i sličnim prilikama, no ovog puta je, izgleda, televizija bila ta koja će spasti strip, pa je 2017. godine, konicidirajući sa prvom sezonom televizijske serije – samo jednog u nizu Marvelovih napora da monetizuje postojeće strip-propertije – krenuo aktuelni serijal. 34 epizode kasnije, ne samo da strip i dalje piše ista scenaristkinja nego je „novi“ Runaways konzistentno jedan od najkvalitetnijih stripova koje Marvel ima u ponudi.

Scenaristkinja Rainbow Rowell je naprosto idealna u ulozi arhitekte ovog serijala. Pedigrirana i uspešna na ime više dobro primljenih young adult romana, Rowellova u Marvelu ne traži nekakvu novu karijeru i ne gledamo je kako svoj talenat rasipa na kojekakve tie-in stripove za Avengers ili X-Men (jedini strip pored Runaways koji je u životu uradila je nezavisni Pumpkinhead), pa je otud i njen rad na ovom serijalu vrlo fokusiran, pun karaktera i time mu garantuje snažan, prepoznatljiv identitet. Runaways su uvek bili najbolji kada su se postojano držali margina Marvelovog univerzuma, baveći se svojim problemima i zapletima – njihovo maltene nasilno dovođenje u Civil War, Secret Wars itd. niti je zadovoljilo stare fanove niti pridobilo nove – ali Rowellova je otišla i korak dalje, vraćajući strip nekim njegovim izvornim konceptima i pokazujući da ni izdaleka nije potrošen sav njihov kreativni sok.

Istovremeno, novi Runaways su „stariji“ i nešto „zreliji“ od tima koji su držali Vaughan i Alphona. Rowellova štaviše bazira svoj ribut ovog serijala baš na ideji da je vreme prošlo i prva epizoda se dešava dve godine nakon događaja koji su na simboličan način označili kraj ovog tima. Dve godine su, kada ste tinejdžer, vrlo ozbiljan period i klinci koje smo poznavali u prvoj dekadi ovog veka sada su, pa, i dalje klinci, ali sada stariji klinci, sa više odgovornosti ali i više dilema u životu, uhvaćeni u raskoraku između očekivanja sveta da je vreme da sazru i sopstvenog osećaja da su nespremni da zaista učestvuju u životu zajednice. Na kraju krajeva, definišući koncept Runaways je upravo sadržan u naslovu serijala – ovo je ekipa koja za razliku od Avengersa, X-Men ili New Warriors neće trčati glavačke ka problemu već, kad god je to moguće, bežati od njega. Runaways su izvorno bili priča o deci koja lekciju o odrastanju dobijaju na najgori način – shvatajući da se odraslima ne može verovati jer imaju svoje privatne agende i nametnuće vam ih i bez pitanja, sve verujući da vam čine dobro – krunišući je sukobom sa sopstvenim roditeljima i (čak ne ni toliko simboličkim) ubistvom istih tih roditelja. Ovo nije tim dobro prilagođenih, psihološki stabilnih mladih ljudi koji sanjaju o tome da budu heroji već grupa individua čija su detinjstva bila sagrađena od laži, čiji je obred sazrevanja zahtevao veoma nasilan raskid sa roditeljima, čiji dalji život skoro po prirodi stvari mora da bude ispunjen nepoverenjem, stalnim impulsom bekstva.

Naravno, lako bi bilo skliznuti u „gritty reboot“ teritoriju ali Rowellova ima veoma zreo pristup materijalu i njena YA ekspertiza znači da su likovi ovde, sada većinski stariji tinejdžeri, veoma uverljivi, i po tome kako ne umeju da se otrgnu svojoj traumi, a koja je od ekipe napravila praktično porodicu, ali i u time kako imaju neke sasvim prirodne mehanizme zaceljivanja i samoizlečenja, koji neće u potpunosti zatvoriti rane i izbrisati ožiljke, ali hoće pomoći da se nastavi dalje, uz malo zreliji svetonazor.

Na početku novog serijala, Runaways praktično i ne postoje – neki od likova su u nekim momentima bili deo nekih superherojskih timova, neki su naprosto nastavili da budu deca, notabilno najmlađa Molly Hayes koja prelazi da živi kod bake – ali Rowellova pravi jedan vrlo važan rez ovde, brišući na simbolički način Whedonov i Mooreov doprinos serijalu i vraćajući u igru likove koji su mrtvi još od Vaughanovog vremena. Ovo može da deluje kao za superherojski strip tipično oživljavanje likova koje je publika volela, ali tretman ovog motiva je ono po čemu se Runaways izdvaja od srodnih serijala. Smrt-i-oživljavanje ovde nisu proste literarne alatke gde su likovi prvo bili mrtvi pa im je sada bolje, već i izvor važnih elemenata zapleta ali i karakterizacije. Činjenica da se jedan od likova vraća iz mrtvih i shvata da i dalje ima šesnaest godina a svi ostali, uključujući njenog dečka, imaju dve godine više nego pre samo nekoliko sekundi, razlog je za ogromne potrese u dinamici između likova i psihološka eksploracija koju strip radi samo na ovom planu je impresivna.

Drugde, bio sam takođe impresioniran time da je Rowellova uspela da čitavu prvu priču bazira na „getting the band back together“ zapletu i da jedna potpuno neuverljiva, gotovo nemoguća ideja o tome da gomila neprilagođenih i nekompatibilnih likova sada, ničim pritisnuta, bira da napusti svoje individualne živote zarad ponovnog zajedničkog življenja, može da na kraju bude ne samo emotivno zadovoljavajuća već i sasvim logična.

Runaways je, naravno, sapunska opera, sa naglaskom na likovima i njihovim odnosima, ali to su superherojski stripovi generalno. Differentia specifica ovde je u tome da Rowellova ne oseća potrebu da svoj strip puni arbitrarnim podzapletima, još manje „obaveznim“ scenama akcije, kako bi sve bilo vidljivije vezano za opšte priče u Marvelu. Ne samo da ovde nemamo ni naznaku da se u „širem“ univerzumu događaju stvari poput Secret Empire ili, jelte, Empyre, već i akcija, kada je ima, biva u punoj meri vezana za centralni zaplet i deo je opšteg svetonazora stripa da su Runaways grupa klinaca koja niti traži kavgu niti želi da se sa bilo kim sukobljava, te su instance borbe i akcije najčešće samoodbrana i grčevita borba za opstanak.

Uopšte, Runaways mi toliko prija pre svega jer je ovo strip u kome je vrlo jasno šta je središnji koncept, i sve priče i podzapleti rade u svrhu daljeg istraživanja ovog koncepta. Superherojski-strip-kao-metafora je pristup koji je, priznajem, nešto teže raditi kada treba mesec za mesecom, godinu za godinom da pišete nove epizode i razvodnjavanje metafore i rasipanje u rukavce podzapleta je skoro pa prirodan proces. Ali sa Runaways se ovo ne događa. Rowellova je u ruke dobila odlične, višeslojne, komplikovane likove i oni narativ nose izuzetno prirodno, sa „normalnim“ adolescentskim i omladinskim „zapletima“ koji se besprekorno uklapaju sa superherojskim ludilom u kome Runaways nevoljko žive. Tako sa jedne strane imamo kloniranje i samosvesne robote a sa druge trinaestogodišnjakinju koja ŽELI da ide u školu jer tamo ima prave drugarice koje su njenog uzrasta i pomažu da zaboravi na činjenicu da je oba svoja roditelja izgubila u borbi za spasenje planete.

Ovo izuzetno dobro funkcioniše jedno sa drugim i Rowellova izvlači fantastičnu filozofsku kilometražu iz ispitivanja dileme jesu li klonovi „legitiman“ put do besmrtnosti ili samo bedni surogat. Pogotovo su podzapleti vezani za robotsku samosvest i samoidentifikaciju kiborga koji ne samo da nema telo (nego samo glavu) već smatra da mu telo nije ni potrebno da bi bio kompletan, potentni i sjajno se uklapaju uz tinejdžersku postavu stripa, postavljajući sva prava pitanja (i dajući dosta lepo plasiranih odgovora) vezana za identitet, samopercepciju, telesnu autonomiju – sve ono što načelno mori tinejdžere prvog sveta.

Pre nego što pitate, da, ovaj strip je i veoma inkluzivan, na jedan udoban, ponovo izuzetno prirodan način. Već je originalni Vaughanov koncept bio baziran na multirasnom kastu ali i različitim telesnim građama i seksualnim preferencama i aktuelni Runaways samo ugodno proširuje ovu dimenziju, sa, recimo, vrlo naturalističkim, nimalo nametljivim raspravama o telesnom izgledu, gde likovi nisu samo dispanzeri aktuelnih „woke“ teorija već nosioci dilema, strahova i nesigurnosti. Drugde, iako strip ima i sasvim prirodne istopolne romantične veze, rekao bih da je njegova najizrazitije „queer“ dimenzija upravo tretman lika androida Victora Manche koji je fantastično produbljen kao, kako se i eksplicitno kaže, metafora o Pinokiju okrenuta naopačke i služi kao nenametljiv ali potentan simbol neuklapanja u statistički standardizovane ideje o identitetima.

Hoću reći, Runaways je strip koji u Rusiji verovatno smatraju LGBTitd. propagandom i kao takav pada pod udar zakona iako, naravno, pričamo o suptilnom, slojevitom tretmanu različitih manjinskih pojava i feomena.

No, Runaways je istovremeno i veoma duhovit strip. Činjenica da su likovi socijalno neuklopljeni i često malo disfunkcionalni, ali da svaki ima svoj izgrađen karakter i glas, pomaže da se izbegne „bendisovsko“ zaravnjenje tona pa su dinamične grupne scene, bez obzira da li se tim bori, jede picu ili raspravlja o tome je li moguće i je li etički ubiti dete Starog Božanstva koje preti proždiranjem čitave planete, vrhunski zabavne, lake za praćenje, pune karaktera i duha.

S druge strane, strip vrlo odmereno i pažljivo rukuje i sasvim tragičnim elementima zapleta, uključujući dugačku priču o legendi losanđeleske superherojske scene sa kojom tim nekako prirodno počne da sarađuje. Mantra „nikada ne veruj odraslima“ deluje pomalo deplasirano kada su neki od članova tima sada i sami praktično odrasle osobe, ali Rowellova ovde izuzetno dobro pozicionira odnos između old school superherojštine, njenih operetskih drama, punih ljubavi i smrti, i „new school“ ekipe Runawaysa koji su sa protokom godina zapravo od millenialsa prešli u generaciju Z. Ovaj podzaplet je manje lekcija o tome da se odraslima ne sme verovati, više uspeo komentar o tome koliko „klasična“ superherojština zavisi od seksualizacije i ubijanja – pa zatim „večnog vraćanja“ – svojih likova i kako ova formula vremenom postaje otrcana i tragična na jedan banalan način.

Utoliko, iako u aktuelnoj priči Runaways imaju zabavan susret sa Wolverineom i Pixie iz X-Men, ovo manifestno i dalje nije „još jedan superherojski strip“. Štaviše, cela ideja o oblačenju u kostime i traženju kriminalnih dela koja se moraju zaustaviti uspešno se satirizuje kao nešto što funkcioniše pre svega na nivou detinjaste sanjarije – jedna od centralnih ideja Rowelline priče do sada je svakako ta da mlade osobe, htele ne htele, odrastaju i da glavno pitanje nije da li će odrasti (nešto što klasičlna superherojština uglavnom, uz određene izuzetke, ni ne dopušta) već kako će, i pod kojim uticajem one tokom tog odrastanja sazreti.

Sve ovo možda ne bi ni funkcionisalo kako treba da nije izuzetne armije crtača koji poslednje četiri godine sa Runaways daju strip obasjan vedrinom i pozitivnošću. Kris Anka je ovaj serijal započeo sa Rowellovom – uz sjajne kolore Matthewa Wilsona i Trione Farrell – a posle su priliku dobili i David Lafuente, Takeshi Miyazawa, pomenuti Andrés Genolet, pa i izvrsna Španjolka Natacha Bustos. Bez obzira na više crtača, strip ima veoma naglašen vizuelni identitet, sa likovima koji su distinktni i karakterni ali i sa konzistentno jasnim, čistim pripovedanjem i atmosferom koja svojom vedrinom ne prekriva tu tragičku srž u pričama i likovima. Da ne pominjem da su svo crtači svesni da rade u stripu punom tinejdžera kojima je jedan od najvažnijih načina izražavanja spoljni izgled, pa je ovo PREPUNO promenljivih frizura, odevnih kombinacija, obuće i drugih „ospoljavanja“ duha likova.

Višestruko nagrađivana (samo u 2019. Godini je ovaj novi serijal dobio GLAAD nagradu ali i Ajznera za najbolji tekući serijal), Runaways je priča, pre svega, o prijateljstvu onakvom kakva prijateljstva samo u tinejdž-uzrastu znaju da budu, dubljem, intimnijem i moćnijem nego u ijednom drugom periodu života. To da se posle sušne 2020. godine u kojoj su izašla samo četiri broja, strip vraća u nešto što podseća na mesečni tempo je veliko ohrabrenje. Utisak je da Rowellova u sebi ima još mnogo onog što želi da uradi sa likovima i dosadašnje 34 epizode su, čini mi se, bile samo izvanredno zagrevanje. Nadam se da ćemo se još bar četiri godine družiti sa ovim serijalom.

Pročitani stripovi: X of Swords

Pa… jedna od stvari koje nisam očekivao je da će X of Swords zapravo dobrim svojim delom nastojati da bude prosto zabavan. I to na jedan neodgovoran, pomalo obešenjački način, sav u igrama reči i semantičkim začkoljicama koje obično odrasli koriste da prevare decu, usade u njih osećaj inferiornosti ali i podstaknu ih da malo dublje razmišljaju o prirodi realnosti koju velikim delom danas doživljavamo kroz jezik. Ono što jesam očekivao od X of Swords je da će ovo biti apsolutno predugačak, podnaduven narativ, natrpan likovima do kojih mi u dobroj meri nije stalo a za mnoge od njih mogu da kažem da zaista znam ko su samo zato što mi je Alah omogućio pristup Official Handbook of the Marvel Universe serijalu i okeanu wiki sajtova na internetu. I, da ne bude da smo se tu iznenadili: X of Swords je baš to velikim svojim delom.

Da bude jasno, još kad je postalo očigledno da će prvi veliki krosover u najnovijoj eri mutantskih stripova u Marvelu* biti dobrim svojim delom zasnovan na zapletu, motivima i likovima iz aktuelnog serijala Excalibur, pomalo sam se smrknuo. Excalibur svrstavam među najmanje zadovoljavajuće serijale u trenutnoj mutantskoj ponudi, strip koji pre svega kao da ima najmanje očiglednih veza sa tim nekim metanarativom što ga je Jonathan Hickman pripremio a realizuje ga mala armija scenarista i crtača, a onda i strip koji i pored izvrsnog crteža i mestimično briljantnih momenata koje je napisala Tini Howard ima i tu distinkciju da deluje kao da namerno prikriva neke stvari od čitaoca da bi posle, kao, mogao da ga iznenadi. Kada sam prošli put pisao o Excaliburu pomenuo sam kako Howardova svakako nastoji da operiše na istoj ravni kao i Hickman, pružajući čitaocu udice, ali i lažne mamce, da bi se igrala sa njegovim pretpostavkama i zapanjila ga kad se ne nada, ali da još uvek nije na Hickmanovom nivou i da je utisak povremeno kao da ovaj serijal naprosto ne igra po pravilima.

*Osetite se slobodnim da osvežite svoje pamćenje čitajući moje dosadašnje osvrte na „Hickmanovu eru X-Men“, redom ovde, ovde, ovde, i ovde

No, znate ko sa tim izgleda nema nikakav problem? Pa, sam Jonathan Hickman. X of Swords je u najvećoj meri, zapravo, krosover koji se tiče radikalnije promene status kvoa baš u Excaliburu i u samom centralnom serijalu, X-Men (koga piše baš Hickman), ali se „na terenu“ najveći, ili makar najdramatičniji deo radnje događa u drugim svetovima – ili u njihovom secištu, Otherworldu – a koji su organski vezani za Excalibur i njegov high-fantasy mizanscen i dvorsko-magijske spletke inspirisane starim britanskim mitovima.

Tehnički gledano, X of Swords je ona najmanje privlačna verzija line-crossovera, u kojoj tokom dva meseca svi stripovi vezani za mutante gube svoj distinktni identitet i predstavljaju samo nove nastavke jedne velike priče. Ovo svakako može da bude prijemčivo, u teoriji, ako imate dovoljno novca i vremena da ne samo pokupujete i pročitate sve te epizode koje su obeležene  podnaslovom „X of Swords part XXX of 22“, već i da ste pratili sve ove serijale i ranije pa imate dovoljnu investiciju u likove i njihove istorije, ali to je zaista prevashodno teorija i normalan svet danas ne radi takve stvari – a čega je dokaz i to da Marvelovi krosoveri i DOGAĐAJI u poslednje vreme imaju razumniji pristup u kome se kreira jedan centralni serijal koji priča „glavnu“ priču, dok postojeći magazini mogu ali ne i nužno moraju da učestvuju u krosoveru, uz moguć kompromis da se kreiraju posebni miniserijali kao dopuna glavnom serijalu. Na ovaj način se postiže ista širina i monumentalnost narativa, ali bez praktično nasilnog kidnapovanja postojećih mesečnih serijala na određeno vreme i uz ostavljanje čitaocima na volju koliko bi da se investiraju.

Sad, zašto su Hickman, Jordan White i C.B. Cebulski za ovu priliku odlučili da se vrate strejt u devedesete i posegnu za pristupom koji većinu čitalaca nervira već trideset i više godina – ne umem da kažem. X of Swords bi svakako bio uredniji narativ da je kreiran u okviru jednog posvećenog miniserijala, a što bi omogućilo bolji fokus na važne likove, dok su ekstravagantne epizode koje se tiču samih oružja ili samih „mečeva“ svakako mogle da dobiju svoje miniserijale ili one-shotove. Pre malo manje od decenije upravo je ovako urađen Avengers vs. X-Men koji nije bio sjajan ali je svakako manje delovao kao ucena.

Polemike radi, doduše, moram da podsetim i da je Second Coming, urađen pre više od jedne decenije bio upravo ova vrsta krosovera, narativ pričan kroz epizode tekućih serijala, sa dodatnom potrebom da ste bar dve-tri godine unazad pratili najmanje i X-Force i Cable, pored „glavnog“ Uncanny X-men, kako biste zaista osetili svu težinu ovog krosovera, a za Second Coming sam nedavno ponovo ustvrdio (krijući se iza smokvinog lista u obliku znaka pitanja) da je u pitanju najbolji X-Men krosover u ovom stoleću. No valjda je ključna razlika u tome da je urednik cele mutantske linije u Marvelu u to vreme bio Nick Lowe i da su pod njegovim vođstvom ovi stripovi imali čistotu vizije i jasnoću pripovedanja kao retko kada u istoriji.

Danas su X-Men i sateliti prevashodno vizija Jonathana Hickmana a Hickman je, ako ništa drugo, čovek sa vizijom i već smo više puta pričali o tome koliko je učinio za Avengerse ali i za Marvelov multiverzum svojim radom u prošloj deceniji. No, jedno od definišućih svojstava Dawn of X perioda ovih stripova je da je posle silovitog početka-koji-je-promenio-sve u House of X/ Powers of X, narativ u poslednjih godinu i po dana ide primetno sporo. Ovo ne navodim kao kritiku, sa jedne strane, ulazak u novi status kvo, sa mutantskom nacijom, brisanjem koncepta smrti i geopolitičkim posledicama ovih promena svakako da diktira jedan duži period u kome se status kvo neće ozbiljnije menjati i narušavati već i po tome što treba istražiti sve njegove brojne konsekvence. Sa druge, Hickmanov pristup centralnom serijalu, samom X-Men je bio osetno lakoruk, sa zaokruženim pričama spakovanim u po jednu epizodu i bez mnogo „nastavljanja“ narativnih niti između brojeva, a sa osećajem da veliki planer ovde samo postavlja zametke budućih narativnih linija koje će delom preuzeti drugi scenaristi a on će glavne među tim narativima sam razviti u ekstravagantne, dramatične priče.

X of Swords je onda, po prirodi stvari, prvi veliki interpunkcijski znak u Dawn of X, dramatičan rat u kome je na kocki sve – kako mora da bude za ovakve krosovere – i posle koga dolazi do radikalnih promena nekih delova status kvoa. To, naravno, znamo i bez čitanja pa je pitanje u ovakvim situacijama najčešće ono sa koliko „elemenata dostojanstva“, što bi rekao Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, ćemo proći kroz samu priču i da li će promene koje je ona donela biti vredne oduzimanja identiteta individualnim serijalima tokom trajanja krosovera.

Zaplet X of Swords je zapravo suštinski jednostavan iako je zamotan u sedam oblandi istorija, mitologija, politika u alternativnim univerzumima… i zasniva se na, kako rekosmo, dve glavne tačke oslonca: na istoriji mutantskog ostrva Krakoa i mutanata kao posebne rase na planeti Zemlji uopšte – a što je uglavnom opisano u Hickmanovom X-Men – i sa druge strane na istoriji Avalona, interdimenzionalnog secišta svih mogućih „Britanija“ i Otherworlda, „međuverzuma“, secišta svih paralelnih realnosti, a kome Avalon pripada, a što je predmet serijala Excalibur. Sve to zvuči jako komplikovano, naravno, i Hickman, kao najočigledniji nastavljač lika i dela Granta Morrisona u Marvelu, sa ovim multiverzalnim, a opet srednjevekovno-fantazijski intoniranim postavkama kao da radi stvari uporedive sa onim što je Škot radio ne samo u Seven Soldiers of Victory već i u drugim svojim DC radovima, zaključno sa pre neki dan životopisanim The Green Lantern Season 2.  

No, razlika je, a ovo kažem kao VELIKI poštovalac Hickmanovog lika i dela, što su Morrisonovi radovi najčešće višeslojni, nabijeni simbolikama i referencama, intertekstualnošću i jednim neretko i esejističkim ali uvek intelektualno izazovnim sadržajem. X of Swords to… nije. Ovo je na kraju dana maštovita i na momente zaista pomalo frivolno zabavna priča o sukobu na secištu svih realnosti, ali ona zaista nije preterano duboka. Zaplet je, kako rekosmo, suštinski jednostavan i tiče se armije onostranih bića koja imaju istorijski razlog što žele da pokore ostrvo Krakoa a onda i čitavu Zemlju/ realnost u kojoj se ona nalazi, a „naši“ mutanti, jasno, imaju interes da ih u ovome spreče. Kako se kontakt između dve sukobljene realnosti – a koje se ovde sasvim praktično mogu posmatrati i kao samo dve teritorije koje se graniče jer, kako rekosmo, nema tu previše simbolike – odvija preko Otherworlda, njegova vladarka, Opal Luna Saturnyne, u nastojanju da izbegne rat koji bi, bez sumnje, polupao i dobar deo njene domaje, iskoristi svoju nemalu moć da umesto rata privoli obe strane na – turnir. Pa ko pobedu na turniru, pobedio je i u ratu.

„Naši“ mutanti na ovo pristaju nerado – jer nije sasvim jasno kako ni protiv koga će se boriti – ali pristaju jer pokušaj gerilske ekspedicije u Otherworld kako bi se predupredio rat ne samo da je prošao loše već je i pokazao da pogibija u ovom secištu realnosti znači da „vaskrsnuti“ mutant više nije onaj koga su svi poznavali nego neka njegova verzija sklopljena iz svih alternativnih, svih mogućih verzija ove osobe. U praktičnom, dakle, smislu, osoba koju su do tada svi znali je – mrtva. Ovo je naravno, dosta veštački i na guzove isposlovan element tenzije zapleta u stripu koji se do sada vozio na ideji da za mutante više nema „prave“ smrti jer će svako ko pogine biti brzo i efikasno kloniran a ličnost i sećanja mu vraćena iz najsvežijeg bekapa,* ali ta vrsta mekgafina je potrebna da bismo uopšte došli do realizacije turnira.

*pod uslovom da je važan za zaplet stripa, naravno. Šesnaest miliona mutanata ubijenih na Genoshi i dalje uglavnom čekaju na svoju prvu rezurekciju…

X of Swords zvanično ima 22 dela, ali kad njima pribrojite i preludijum (u dvanaestom broju Excalibura) pa i Handbook koga je Marvel izdao sasvim svestan da će tu biti dosta stenjanja među čitaocima koji mutante ipak znaju najviše sa televizije i iz bioskopa i da će im valjati priručno sredstvo da se razaberu ko je tu ko,* pričamo o dvedesetčetiri odvojene epizode koje treba konzumirati da biste ispratili ceo krosover.

*ali onda u tom priručnom sredstvu pišući o likovima koji ne igraju nikakvu ulogu u X of Swords a ignorišući najveći deo Excalibur postave koja je važna za zaplet…

Ovo je ozbiljno vremensko (i monetarno) ulaganje i jedna dobra strana svega – to da je ritam izlaženja bio visok i da se sve na kraju obavilo u rasponu od dva meseca – ne može sasvim da kompenzuje činjenicu da ovde pričamo o napumpanom, prevelikom narativu koji ne čini čitaocu previše usluga time što veliki deo priče otpada na događaje koji su ne samo manje bitni za centralne niti zapleta već su i praktično drsko inkonsekventni.

Konkretno, praktično čitava prva polovina X of Swords otpada na to da se „naši“ mutanti razaberu u alegorijskim stihovima proročanstva i tarot-kartama koje određuju ko će njih zastupati na turniru, a da zatim svako od njih pronađe svoj mač. Mačevi ovde svakako treba da imaju simboliku i tokom ovog dela narativa pratimo više likova kako dolaze do svojih oružja.

Kada onda turnir počne, ispostavlja se da to nije TAKAV turnir i, mada sam svakako zahvalan što nisam morao da čitam deset epizoda mačevanja, te da smo umesto toga dobili zagonetkama i intelektualnim izazovima ispunjeno nadmetanje u kome gazdarica turnira, Saturnyne, igra neku svoju igru, pravila otkriva (neki bi rekli „menja“) u hodu, prevarno podmeće nekim od „naših“ šampiona da izgube mečeve u kojima su mogli trijumfovati i sve je kao nekakva varijacija na Alisu u Zemlji čuda radije nego jasan narativ u kome smo svesni ko koga i zašto, i dokle će, teško je ne zapitati se za čije smo babe zdravlje gledali svo to skupljanje mačeva u stripu koji mačeve nosi i u imenu.

Naravno, neke od ovih epizoda su zabavne i duhovite, da ne bude zabune, a protivnici naših mutanata su makar pitoreskna galerija onostranih mutanata, uključujući Apocalypseovu originalnu decu, ako već nemaju baš previše karaktera, ali osećaj da većina scenarista ovde samo dobija u vremenu i troši papir na epizode koje na kraju neće imati mnogo značaja je na posletku ispravan. Turnir se izmeće u rat ne zato što ova priča na ikakav prirodan način vodi do tog razvoja situacije, nego zato što se ovakav krosover po pravilu mora završiti opštom tučom i prizorima velikih borbi koje, u ovom slučaju, vrlo lepo crta pouzdani Pepe Larazz.

Nije da tu nema „elemenata dostojanstva“ i Apocalypseova priča, recimo, je i interesantna i suštinski potresna, samo je šteta što je zatočena u telu predebelog, masivnog narativa čiji veliki deo nema nikakve konsekvence. Drugde, sam status kvo za mutante na ostrvu Krakoa, njihovoj nacionalnoj utopiji, konačno biva jasno promenjen. Pitanje uređivanja nove mutantske nacije do sada je rešavano kroz zasedanja Tihog saveta, neke vrste upravnog odbora u kome sede likovi što su tokom poslednjih pedesdet i kusur godina često znali da se gledaju preko nišana, a uz ideju da će time biti zastupljene sve mutantske opcije, ideje, koncepcije, ideologije, dok je simbolika samih X-Men namerno potiskivana i deakcentovana na ime toga da je ovaj tim, iako sastavljen od heroja, svakako prečesto bio u sukobima sa velikim delom danas ravnopravnih građana Krakoe i da ne treba forsirati „borilačku“ koncepciju u građenju novog društva.

Ovo, naravno, deluje i malko suludo s obzirom da ne samo da imamo novi X-Force, novi X-Factor pa i da su Mr. Sinisteru dali da vodi sopstveni tim Hellionsa, za ime sveta, ali se može prihvatiti kao politički koncept i utoliko je istupanje nekih članova Tihog saveta i ponovno formiranje X-Men (makar u senci) tako zanimljivo, pogotovo što je, u poslednjem činu, Arakko, druga polovina mutantskog pra-ostrva čiji je deo Krakoa, sada pripojen davno izgubljenom blizancu, pa je društvo mutanata odjednom značajno uvećano uplivom čitave jedne populacije koja je, u svakom praktičnom smislu, iz drugog univerzuma.

Ovo su svakako zanimljive postavke i obećavaju uzbuđenja u budućnosti, ali ne kompenzuju sasvim činjenicu da je sam X of Swords više od pedeset posto vremena puka promaja, događaji koji nemaju mnogo logike i reda i koji, na kraju dana, nemaju ni ikakve posledice.

Što se tiče pomenutog gubljenja identiteta individualnih serijala tokom krosovera, neki su ovde prošli gore od drugih. Marauders i X-Force su se, recimo, potpuno utopili u centralni narativ i ako ste čitali samo ove serijale, verovatno ste bili neprijatno iznenađeni da u nekim brojevima nemate čak ni postavu likova koje poznajete. Sa druge strane, Hellions se i ovde pokazao kao jedan od nauspelijih serijala iz drugog talasa sa Wellsom koji je uspešno našao ugao iz kog će pisati, tako da se očuva ne samo postava već i duh crne komedije, da se priča veže za X of Swords, ali bez bitnih konsekvenci tako da bude jasno da i dalje pričamo o ekipi marginalaca, ali da u foto-finišu Mr. Sinister napravi dramatičan zaokret koji postavlja vrlo uzbudljivu osnovu za neke buduće epizode.

Makar je produkcijski ovo odrađeno na visokom nivou. Jedna od stvari koja čitav Dawn of X čini „Hickmanovim“ je i taj deljeni dizajn između različitih serijala, kao i uplivi čiste proze između tabli stripa i X of Swords čuva ovu konzistentnost, takođe zadržavajući najveći deo dobrih crtača na svojim serijalima. Ovde imamo Victora Bogdanovica, pomenutog Pepea Larazza, pa onda uvek izvrsnog Mahmuda Asrara (uz Leinila Yua), Stefana Casellija, odličnu Carmen Carnero, Phila Notoa i Joshuu Cassaru koji su svi, čini se, imali dovoljno vremena da pruže svoju „A-igru“ i kreiraju atraktivne, uniformno lepe superherojske stripove (uz naravno, nemerljiv doprinos armije kolorista i leterera koje sam suviše svinjski lenj da nabrajam) koji ne variraju previše po tonu i stilu od epizode do epizode. Ovo je možda najveća pobeda X of Swords – ne ona koja se najviše broji, ali svakako značajna i koliko god da je stvari ovaj krosover uradio kako ne treba, ovo je makar pozitivan primer za buduće slične projekte.

Sve u svemu, X of Swords je već u startu u meni proizvodio disonancu, s jedne strane mi odmah iritirajući čulo za varenje krosovera koje ne voli da se oni odvijaju u tekućim serijalima, sa druge obećavajući još Hickmanove maštovitosti i demonstracije vrhunskog planiranja. Ispalo je da je ovo plići strip nego što je mogao da bude, i mnogo duži nego što je imao pravo da bude. No, makar smo iz njega dobili za sada vrlo obećavajući novi serijal S.W.O.R.D. od koga, čim se iščupa iz King in Black krosovera, očekujem mnogo. Živi bili pa videli.  

Pročitani Stripovi: Dawn of X, drugi talas

Whoa… već je prošao Januar? Čak i Februar? Pa kad, bre? Bezbedno je reći da sam u solidnom zakašnjenju glede pisanja o X-Men i ostalim mutantskim stripovima. Poslednji put, kada sam pretposlednjeg dana prošle godine pokrio prvu fazu stripova iz Dawn of X ciklusa, nadao sam se da do kraja Januara obradim i drugi talas pa da onda odmah pokrijemo i krosover X of Swords, ali očigledno je da lenjost kod mene nema alternativu pa evo zato danas tog drugog talasa (ali nekompletnog!) a onda ćemo X of Swords, nadam se, da obradimo pre nego što dođe leto i počne sezona godišnjih odmora na Marsu ili gde će već moći da se ide usred pandemije. Naravno, sad sam ga verovatno urekao pa X of Swords, realistično, treba da očekujete negde u sedmom Putinovom mandatu, a što se i uklapa u celu priču jer se Rusi, ne sasvim neočekivano, u ovom drugom talasu pomaljaju kao ozbiljni negativci što rovare protiv mutantskog suvereniteta veoma metodično i sa dosta ulaganja… Nisam siguran da mi se to preterano dopada kao postavka, ali opet, X-Men i superherojski stripovi generalno su vazda reflektovali strahove i brige stvarnog američkog društva pa u ovoj eri opšteg kontra/ obaveštajnog rata, viralne propagande i dubokih država, nije preterano neočekivano da i u Dawn of X vidimo Ruse u poziciji jasno isprofilisanih negativaca. Već je uostalom i u Marauders bilo prikazano da Rusi, opet u (svakako prenaglašenoj radi dojma) refleksiji stvarnog tretmana LGBT osoba, aktivno sprečavaju ruske mutante da dopru do slobodne mutantske teritorije…

Istini za volju, sam Hickmnan se u X-Men uzdržao od davanja negativcima jednog etničkog identiteta, a i X-Force koga piše Benjamin Percy je ljudski antimutantski pokret (sa sve tajnim sastancima, finansijerima, atentatima i crnoberzijanskom bio/tehnologijom) prikazao kao etnički neutralan. No, u prvom serijalu koga ćemo ovde obraditi, a to je novi solo Wolverine magazin, što ga isto piše Percy, Rusi jesu prikazani kao jedan od glavnih, eksplicitno negativno nastrojenih igrača na tabli gde se odigrava komplikovana partija šaha između Mutanata koji više neće da budu mirne dobrice na margini i žive na svom čarobnom ostrvu, prodajući svetu čudesne medikamente u zamenu za priznavanje državnosti, i država koje bi te medikamente da uzmu ali im se ne mili da priznaju da se ravnoteža moći na planeti nepovratno promenila.

Ova geopolitička dimenzija Dawn of X je već obrađena detaljnije u X-Men i X-Force, tako da Wolverine na neki način deluje kao naslov koji nema baš jasno isprofilisan identitet. Lično, najviše volim kada su Wolverineovi solo-serijali razdvojeni od glavnog X-Men toka, i bave se usamljenički nastrojenim, stoičkim antiherojem koji melanholično luta američkim zabitima i upada u razne mračne pustolovine, i mada ovaj Wolverine, da budemo fer, pruža i tu dimenziju, njegova glavna priča je prevashodno da pokazuje šta se još događa sa X-Force timom, black ops ekipom mutantske države o kojoj se na drugim mestima raspravlja o tome da li treba da zapravo bude mutantska CIA.

Ovo je zanimljiv motiv jer se kroz neke rasprave u drugim serijalima jasno profiliše ovaj novi istorijski trenutak u kome X-Force ne mogu više da budu puki hit-squad koji će se svetiti za napade na mutante ili ih predupređivati preciznim udarima na potencijalne počinitelje, već dodatni igrač na geopolitičkoj ravni koji treba da koristi i druga sredstva, baveći se kontra/obaveštajnim radom, špijunažom, korupcijom, destabilizacijom organizacija i režima itd. Razume se, ovo su superherojski stripovi pa stvari na kraju moraju da se razreše tučama, ali i u ovom drugom talasu Dawn of X stripova imamo taj element nelagode što vidimo da mutanti prihvataju „realnosti“ geopolitičke borbe i od idealističke šačice marginalaca rastu u manipulativni režim koji prioritizuje mutantski prosperitet radije nego bratstvo svih ljudi.

Konkretan zaplet prve priče u novom Wolverineu se upravo tiče toga da mutanti izvoze biljne preparate u druge države koje su priznale ostrvo Krakoa kao naciju (a u one koje nisu, izvoz se dešava ispod žita, čime rukovodi istorijski negativac ovih stripova, Sebastian Shaw, rehabilitovan i postavljen visoko u mutantskoj hijerarhiji), ali da postoje grupe koje će ove medikamente presresti, pa zatim prodavati na ulici kao drogu, čak uz očekivanu dodatnu komplikaciju da neki igrač iz senke (državni, po svemu sudeći) ide na to da legitimne isporuke presretne, zatruje a zatim pusti u prodaju da bi mutanti bili okrivljeni za razboljevanje „običnih“ ljudi.

Ovo su standardni elementi političkog trilera, ali Percy naravno sve ipak centrira na samog Wolverinea i kroz njegovu vizuru, prepunu duhovnih ožiljaka i refleksija starog i nikada zaista srećnog čoveka posmatramo i borbu sa vrlo podmuklim neprijateljem. Percy se ovde sa zadovoljstvom igra sa nekim klasičnim motivima, kao što je to da Wolverine, nakon što padne pod parapsihološku kontrolu neimenovanog neprijatelja, pobije ceo svoj X-Force tim, ali trenutno živimo jedan postmoderni kontekst X-Men stripova u kojima ovakvi momenti bivaju apsorbovani u samom kontinuitetu činjenicom da je nova mutantska država zasnovana upravo na ideji da smrt za mutante više nije poslednja stanica već samo uzgredna pauza do rezurekcije putem komplikovanog procesa kloniranja i vraćanja najsvežijeg bekapa sećanja.

Percy dobro rukovodi ovom pričom dajući nam međunarodnu intrigu i jedan tipično wolverineovski patos u celoj toj nesrećnoj zaveri, uvodeći i dodatnu humanizaciju kroz lik CIA agenta Jeffa Bannistera (reklo bi se dosta nadahnutog likom Dudea iz Velikog Lebowskog) koji je neočekivana ali odlična protivteža Wolverineovoj melanholiji i osećaju krivice. Kada dva muškarca – oba sebe percipirajući kao životne gubitnike – dele kadar, ovde radi fina hemija i Percy na mala vrata podvlači da je Wolverine, taj česti mutantski otpadnik, zapravo baš tim svojim nepripadanjem onaj idealni ambasador integracionističke politike između ljudi i mutanata a koja je u Dawn of X prilično skrajnuta.

Takođe, Wolverineov plan da se izbori sa mračnim neprijateljem koji je stalno korak ispred X-Force je primereno komplikovan i lukav sa pametnim korišćenjem supermoći ljudi u njegovom timu (koji, ne zaboravimo, ubraja i dva među najmoćnijim telepatama/ telekinetičarima na svetu, Jean Grey i Quentina Quirea) i mada iza svega stoje Rusi, nije me to BAŠ TOLIKO najedilo koliko se čini.

Drugde, Percy uspeva da ušnira i taj dašak „klasične“ wolverinštine gde Logan odlazi da samuje, ne javljajući se nikome, i upada u mračnu, horor-pustolovinu koja ima taj element hillbilly/ redneck horora ali onda pivotira prema vampirima, Drakuli i mutantu Omega Red (Rusu, naravno, i decenijskom ubičakom psihopati u ovim stripovima), nameštajući zaplet za neki (novi) budući rat između vampira i mutanata. Nisam ODUŠEVLJEN ovim konceptom kao što nisam bio oduševljen ni poslednjih nekoliko puta, ali videti Wolverinea koji jaše motorne sanke na koje je privezao glogov kolac, neću lagati, skoro da opravdava sve ovo.

Najveći deo ove prve priče nacrtao je Adam Kubert i tu skoro da nema šta da se objašnjava – u pitanju je iskusni, cenjeni superherojski crtač koji ovde naprosto blista svojim izvrsnim pripovedanjem, dinamičnim a opet nezamarajućim lejautom tabli, ali i atmosferom. Frank Martin na koloru svakako doprinosi ovom poslednjem u ogromnoj meri i stripu generalno daje dinamiku i toplinu koju skoro da ne očekujete od nečeg što se bavi Wolverineom. No, Victor Bogdanovic koji je crtao „vampirski“ deo stripa je ovim samo potvrdio koliko je izvrstan crtač sa svojim stilizovanim, ekspresivnim, karakternim likovima i jednako dinamičnim i atmosferičnim tablama a koje je ofarbao izuzetni Matthew Wilson. Sve u svemu, Wolverine u svojoj prvoj priči nije strip koji obara s nogu, pogotovo ne originalnošću, ali je čitak, pitak i jako lepo nacrtan.

Drugi serijal je Hellions, a koga piše Zeb Wells, kome je ovo povratak u X-Men sekciju Marvelovih stripova posle dosta godina (ali i u sam Marvel gde, ako se ne varam, nije ništa značajnije radio od Avenging Spider-man iz 2012. godine). Wells je pre više od decenije pisao ondašnju verziju New Mutants i mada nije dobacio do Claremontovih visina – ali, realno, ko jeste? – pružio solidan materijal. Scenarista je za Marvel do sada uradio jako mnogo različitih stripova, sa između ostalog dugim stažom na Amazing Spider-man (u vreme kada su ga na smenu pisali on, Marc Guggenheim i Dan Slott) i čovek bi očekivao da neko sa Wellsovom reputacijom dobije malo jači serijal nego što je Hellions. No, činjenica je da se ovde oseća kako se Wells fino zabavlja pišući o timu ekscentričnih psihopata pa ne mogu da se žalim.

Hellions nije neki visokoprofilan mutantski properti i zapravo je ovo ime davano sasvim različitim grupama likova, počinjući sa bona fide negativcima još u ranim brojevima Claremontovog New Mutants iz osamdesetih, gde su to bili učenici Emme Frost koja je tada bila neprijatelj X-Men, da bi kasnije, kako je Frostova prišla Xavieru (i, notabilno, Cyclopsu čiji su abdominalni mišići i melanholična, tragična persona, priznaćemo, magnet za žene) potonji Hellions timovi bili praktično školski rivali mladim studentima u Xavierovom institutu, New Mutantsima i drugoj dečurliji.

No, aktuelni Hellions nema praktično nikakve veze sa tim i u pitanju je tim najgorih od najgorih, dakle, reprezentacija ubica, psihopata, siledžija, mentalnih manipulatora, a kojom rukovodi Mr. Sinister, sa terenskim komandirom u formi Psylocke (tj. Kwannon – videti šta sam pisao u prošlom tekstu o identitetu Psylocke). U normalnim uslovima, gomila ubica pod komandom Mr. Sinistera nosila bi ime Marauders, ali kako je sada ovo ime „kidnapovano“ od strane posade broda Kitty Pride koji ide po svetu i spasava mutante što ne mogu da se teleportuju na ostrvo Krakoa, tako i ovde dobijamo jednu zanimljivu inverziju. Mr. Sinister je, uprkos svojim istorijskim sukobima sa X-Men, danas ugledan član društva i „vlade“ nove nacije, a koncept iza aktuelnog tima (i serijala) Hellions leži u njegovoj diskusiji o tome šta treba raditi sa mutantima koji su maltene nepopravljivo antisocijalni. Društvo u novoj mutantskoj državi utemeljeno je na ideji amnestije za sve u kojoj neće biti diskriminacije čak i prema najgrđim zločincima koji su u prethodnom periodu ubijali ljude i činili razna zverstva, no, naravno, zločini počinjeni nakon što ste postali građanin Krakoe, moraju nekako biti procesuriani. Već smo videli kako je Sabretooth žestoko kažnjen, a Krakoa sada ima i „zakon“ o neubijanju ljudi (koji se, razume se, stalno zaobilazi dok scenaristi nalaze kreativna objašnjenja zašto to u njihovom stripu ne važi), no Sinister ima ubedljiv – i, naravno, blago sarkastičan – govor o tome da ovi mutanti o kojima pričamo nisu zaista „predatori“ već žrtve okolnosti, lošeg odnosa društva prema njima tokom gotovo celih njihovih života i mada je ovo očigledna parodija na to kako su desničarski mediji još od osamdesetih godina prikazivali odnos liberala prema kriminalcima, ona ima i sasvim iskrenu komponentu budući da je smeštena usred nove nacije sastavljene od upravo marginalizovanih i često kriminalizovanih pripadnika veće ljudske zajednice.

Long story short: Sinister uspeva da ubedi Tihi Savet Krakoe da mu se omogući da ove mutante šalje na black ops misije gde će moći da ižive svoje agresivne i ubilačke impulse kako nazad na Krakoi ne bi predstavljali pretnju po novo društvo. I mada sve deluje kao mutantska verzija DC-jevog Suicide Squad, u pitanju je zapravo subverzivnija crna komedija u kojoj se Wells fino igra kontrastirajući neke od najbizarnijih mutantskih ideja (Orphan-Maker i Nanny sa jednim perverznim edipovskim odnosom), sa eksploracijom ličnosti Cyclopsovog brata Havoka koji poslednjih godina u mutantskim stripovima ima ulogu polomljenog antiheroja. Ta prva priča u ovom serijalu koju danas obrađujemo prilično uspešno pravi spone sa X-Men istorijom, šaljući tim u akciju koja, naravno polazi nizbrdo vrlo rano, a odvija se u sirotištu gde je Havok odrastao, sa sve kameom Cyclopsove prve, jelte, žene, Madeline Pryor. No, čak i da niste preterano verzirani u pogledu komplikovanih biografija X-Men i njihovih satelita iz osamdesetih i devedesetih godina (a tu je, sa Pryorovom posebno, bilo toliko retkona da nisam siguran da iko sme da kaže da jeste), sama priča je brza, britka i zabavna, sa lepo odmerenim elementima crne komedije i psihološkog trilera u kome Havok još jednom mora da posegne duboko u sebe da pronađe heroja. Naravno, ja sam na Havoka slab i teško mi je kad vidim šta mu sve rade (posebno jer je Matt Rosenberg u poslednjoj inkarnaciji Astonishing X-Men imao za njega sasvim iskupljujući narativni luk), ali Hellions je odličan u prikazivanju dinamike jednog sasvim nefunkcionalnog tima, sa karakterom Psylocke koji je sveden na stoičku utilitarnost gde ona najbolje i funkcioniše (a bez preteranih zaranjanja u samosažaljenje i melanholiju koje smo videli u Fallen Angels), razuzdanim Sinisterom i eksplozivnim odnosima u samoj terenskoj postavi gde se naši protagonisti i doslovno ubijaju međusobno pre nego što krene stvarno šoranje s neprijateljem.

No, svako ko je ubijen može biti izbijen, odnosno oživljen, pa Hellions može sasvim bez krivice da uživa u svojoj gritty komediji. Stephen Segovia koji je ovo nacrtao je još jedan iz sada već decenijske armije besmisleno talentovanih filipinskih crtača u američkom stripu, a koji je profesionalno počeo da radi već sa šesnaest godina. Sa tezgama za DC, Dynamite i Top Cow iza sebe, on je u Marvelu, sa ovim serijalom zablistao, stajući mi rame uz rame sa, recimo Pepeom Larrazom, Yıldırayjem Çınarom i Pereom Perezom kao neko ko potpuno kapira superherojštinu i X-Men, pružajući idealnu kombinaciju karakterizacije, humora i kinematske akcije.

Hellions je strip koji „Dirty Dozen“ koncept vrlo dobro razume i koristi u komične svrhe, ne zaboravljajući pritom dramu i karaktere. Vrlo lepo.

No, kad već pričamo o tome da svako ko je ubijen može biti od-ubijen, sledeći serijal, aktuelna verzija X-Factor, zapravo se bavi nekim osetljivim pitanjima vezanim za ovu ideju.

Da odmah bude jasno, ovo nije X-Factor naših dedova pa ni otaca – dakle, ovo nisu ni originalni X-Men, niti vladin mutantski tim, pa ni korporacijska mutantska predstava, ovde je generalno preuzeta ideja „kasnije“ forme X-Factor a koji su bili detektivska agencija sastavljena od bizarnih i često nekompatibilnih/ nefunkcionalnih članova, a što je istraživala slučajeve vezane za pre svega mutante koji su izgubili moći nakon događaja Decimation. No, članovi su sasvim novi i ovde nema ni Madroxa ni Rictora (koji tezgari preko puta u Excaliburu) ni Strong Guyja niti ikoga iz te postave.

Scenaristkinja Leah Williams mi nije bila sasvim po volji poslednji put kada sam je čitao u miniserijalu Gwenpool Strikes Back, ali kada piše X-Men ova je žena načelno veoma dobra i veoma me je obradovalo kada sam već sa prvim brojem novog X-Factor osetio hemiju među likovima i dobru energiju tima.

Koncepcijski, X-Factor se bavi jednim sasvim „prizemnim“ ali esencijalnim pitanjem vezanim za funkcionisanje nove mutantske nacije: kako se pristupa oživljavanju mutanata za koje se sumnja da su preminuli? Naime, uz činjenicu da rezurekcije moraju fizički da izvrše petoro posebnih mutanata koji rade puno radno vreme i padaju s nogu, te čak šesnaest miliona mutanata koje je Grant Morrison* ubio na Genoshi pre dvadeset godina u New X-Men i koji sad svi na listi za vaskrsavanje, pitanje kada će koji mutant biti oživljen nije samo stvar čekanja u redu već i jedne praktične gnoseološke dimenzije: da bi identitet jedinki bio očuvan, nije dopušteno klonirati još uvek žive mutante, ali sa nomadskim životom koje mnogi mutanti vode i brojnim mogućnostima da su, iako živi, van domašaja tehnologije i psioničkih moći na raspolaganju stanovnicima Krakoe, često je nemoguće reći je li mutant koga niko nije video mesec dana ili pola godine mrtav, na drugom kraju galaksije ili zarobljen i čami u nekom zatvoru gde ga homo-sapiens suprematisti muče i ispituju ne bi li saznali mutantske tajne.

*priznajte da ste nervozno čekali nejmdrop!

Tu onda nastupa X-Factor, predvođen Northstarom koji zapravo započinje ovaj strip bljeskom svesti da je njegova sestra-bliznakinja, Aurora, umrla. Northstar je ovde predstavljen kao vrlo zamršen, vrlo komplikovan lik, sklon impulsivnom ponašanju i povremeno prenagljenim odlukama što je vrlo dobra pozicija da se u njoj bude kada predvodite nešto što se zove X-Factor i Williamsova ovde samo malčice omažira Madroxa onako kako ga je u ovom stripu pisao Peter David. No, tim kojeg Northstar okuplja spontano i bez mnogo razmišljanja je fina kombinacija starih i novih likova gde imamo Prodigyja i Eye-Boyja, ali i Dakena sve nastale u ovom veku a onda i neke stare favorite poput Polaris i Rachel Summers (koja više ne koristi svoje ime Prestige, iako je upravo tako „potpisuju“ u galeriji na početku svake epizode, jer zašto bismo imali ikakvu konzistentnost u ovim stripovima?).

Ovo je naravno definicija ekipe nahvatane na bućkalo: Prodigy je svoje moći povratio tek posle vaskrsenja pa je željan da ih koristi, Eye-Boy je samo srećan da može da bude deo ikakvog tima, Polaris ovo radi da bi svom ocu, Magnetou pokazala da je samostalna i preduzimljiva, Daken, Wolverineov sin, i do nedavno praktično negativac, ovde dobija ulogu „disaster bisexual“ lika koji je u tim ušao pre svega jer želi da Auroru što pre ožive da bi mogao da je onda, jelte, sobali.

Prva epizoda X-Factor je brza, izrazito zabavna detektivska priča u kojoj tim uprkos činjenici da je jedva funkcionalan, razreši misteriju i dokaže da je Aurora ne samo mrtva već i ubijena, a što onda vodi do formalnog osnivanja agencije koja će sada uz blagoslov Tihog Saveta istraživati druge slične slučajeve. Naravno, već prvi sledeći slučaj ih vodi u Mojoversum i u bizarnu pustolovinu koja jako satirizuje reality televiziju i kulturu lajkovanja/ komentarisanja onlajn.

Leah Williams je ovde vrlo inspirisana i piše energičan strip natrpan karakternim momentima, brzim, suvim humorom, ali i tim nekim dubljim komentarima vezanim za našu, jelte, povijesnu zbiljnost. Mojoverse je star koncept ali ga ona vrlo prirodno prilagodi aktuelnom trenutku a susret sa Shatterstarom je i emotivan i nostalgičarima jedne posebne ere u istoriji X-Men će dosta značiti.

Crtač je ovde odlični Španac David Baldeon koji je već sarađivao sa Williamsovom na Gwenpool Strikes Back i njegov blago karikirani stil je vrlo primeren goofball komediji koja je ovde u osnovi tona stripa, sa savršenim adaptiranjem na scenario koji zahteva mnoge „televizične“ kadrove u ovoj priči. X-Factor je odlično krenuo i koristi likove koje uz dosta simpatija možemo nazvati „C“ postavom (i to tako da kažemo da su Summersova, Northstar, Polaris i Daken možda „B“ ranga, a Prodigy i Eye-Boy ima još  da rade da dosegnu „C“) da izgura dinamičan, komičan ali i emotivan narativ. Fino.

Završimo stripom koji se samo tangencijalno uklapa u Dawn of X. Naime, niti se radnja miniserijala Juggernaut dešava na ostrvu Krakoa niti je njegov protagonist, jelte, mutant… No, Cain Marco, rođeni  brat profesora Xaviera, ali rođen bez mutantskog gena, uvek je imao status pridruženog lika već preko te, jelte, rođačke veze a kako je ovo pisao Fabian Nicieza, veteran već verziran u pisanju ne-mutanata ali u mutantskim kontekstima (pričamo o jednom od ko-kreatora Deadpoola, n’est-ce pas?), ova petodelna priča se lepo uklapa uz Dawn of X, dajući jedan „spoljni“ pogled na mutantsko utočište, od strane nekoga kome ono nije dostupno iako bi mu, po mnogim osnovama, bilo potrebno.

(Odmah da kažemo da je to što se Juggernautu EKSPLICITNO kaže da ne može da traži utočište na mutantskom ostrvu PRVORAZREDNA svinjarija budući da smo već u X-Factor videli da Northstarov muž, Kyle, a koji je homo sapiens, zapravo živi na Krakoi.)

Nicieza Juggernauta ovde piše kao konfliktnog antiheroja, radije nego kao negativca kakav je nekada bio, dajući njegovom liku više dubine nego maltene ikada u istoriji ovog karaktera. Njegov Cain Marco je čovek svestan svojih brojnih nedela, ali i svestan da mu je život podelio lošu ruku a onda nastavio da ga maltretira u narednim deljenjima, neko ko nije sklon samosažaljenju ali jeste sklon refleksiji, ne očekujući da mu se prašta za počinjene zločine, ali radeći tiho, koliko je moguće da malo ispravi karmički balans i u svet donese malo dobra.

Zaplet se vrti oko mlade video-strimerke koja pored kompulzivne potrebe da stalno gleda u kameru na telefonu i svojoj publici prepričava šta se događa, ima i mutantsku supermoć da lokalizovano usporava protok vremena. Nažalost, zahvaljujući teškoj životnoj priči, ova tinejdžerka je društveno zapuštena i praktično na korak od pretvaranja u stvarnog kriminalca kada joj se put ukrsti sa Juggernautom koji tezgari za firmu Damage Control, uništavajući svojom fizičkom snagom građevinske objekte predviđene za rušenje, time stavljajući svoj jedini dubiozni talenat u službu kakvog-takvog društvenog dobra.

No, sudar sa mladom mutantkinjom koja poriče da to jeste i, kao i svi tinejdžeri, sve zna najbolje na svetu, stavlja ga na ozbiljna iskušenja gde će imati i uzbudljiv meč u šakanju sa samim Hulkom, susresti se sa nacistom Arnimom Zolom a koji rukovodi zatvorom za superzločince, pa na kraju nasrćući na sam sistem, sve u želji da svoju štićenicu nekako obezbedi i ubedi da potraži utočište na ostrvu kome on sam nema pristupa.

Nicieza bi ovakve stvari mogao da piše u snu, ipak se radi o vrhunski iskusnom scenaristi specijalizovanom za antiheroje, ali Juggernaut je urađen sa puno pažnje i ljubavi, besprekorno preplićući karakterne momente koji nam pokazuju protagonista u jednoj zrelijoj, višeslojnijoj formi (sa sve flešbekovima koji objašnjavaju kako je, ali i zašto, ponovo postao Juggernaut, nakon što je bio „oslobođen“), ali i postavljajući dobru diskusiju o tome kako društvo tretira ljude koji su skrenuli sa pravog puta iz razloga koji nisu uvek isljučivo njihova krivica i koliko im onda otežava povratak na taj put. Novi lik, D-Cel je tipični hiperaktivni tinejdžer, ali je napisana dobro i sa razumevanjem, da bude dobar kontrast jednom kontemplativnijem, odgovornijem Juggernautu. Naravno, do sledećeg Niciezinog rada u Marvelu niko je se neće setiti, ali da notiramo da lik ima potencijala.

Veliki deo izvrsnosti ovog u principu old school miniserijala otpada na fantastičan crtež. Ron Garney naprosto prevazilazi sebe iz godine u godinu i ako sam pre 15-16 godina, kad je radio Spajdermena, mislio da je sjajan, sada mu se bukvalno divim. Juggernaut je fantastična kombinacija suptilne atmosfere i sumanute akcije, jedan crtački spektakl koji uspeva da spoji zreliji ton sa potpuno over the top akcijanjem, a kolor koga daje izvrsni Matt Milla je trešnja na vrhu torte. Više ovakvih miniserijala koji ispituju „male“ likove i kutke šireg X-Men sveta bi nam vrlo godilo.

Za danas toliko. U sledećem javljanju sa X-Men ostrva pričamo o Cableu, S.W.O.R.D. i možda još nekom kratežu, a o X of Swords, krosoveru u kome učestvuju skoro svi serijali nabrojani u prethodnom i ovom tekstu posle toga. Neće biti lako, ali potrudiću se da sudim strogo ama pravično. Do tada X one out for Meho.

Pročitani stripovi: Shang-Chi

Sa zanimanjem sam pročitao Marvelov miniserijal Shang-Chi koji je započet jesenas a završio se prošle nedelje petim brojem, ne najmanje jer je scenarista na ovom svojevrsnom relansiranju „karijere“ omiljenog kung-fu borca bio Gene Luen Yang, već više puta ovde hvaljeni kalifornijski strip-pregalac kineskog porekla, koji je posle uspešnog lansiranja svoje nezavisne karijere, u DC-ju uradio neke lepe stvari tokom protekle decenije. Poslednja stvar za koju sam ga tamo pohvalio bio je miniserijal Superman Smashes the Klan, a za svoj Marvel debi, Yang je dobio da radi sa najpoznatijim kineskim likom koga Kuća ideja baštini, evo, već skoro pola veka.

Jedna od stvari koju svakako treba pohvaliti kod čitavog „woke“ trenda je da scenaristi i crtači iz manjinskih grupa (ne samo etničkih, naravno), dobijaju više mogućnosti da rade u mejnstrim strripovima američke produkcije, a što neće nužno, uvek i isključivo, doneti samo i nepobitno vrhunski kvalitet ali hoće proširiti spektar senzibiliteta i iskustava iz kojih se crpi inspiracija za kreiranje ovih stripova a što će nam sigurno dati i neke nove, sveže stvari za čitanje kakve do sada nismo imali. Na pamet mi svakako pada Iceman koga je pisao Sina Grace pre par godina, ali i New Superman koga je pisao baš Yang, kreirajući „kineski“ narativ mnogo autentičnijeg mirisa nego što bi to bio standard za DC – ili Marvel. Naravno, balans je ovde bitan, jer treba pronaći ton koji ostavlja utisak (veće) autentičnosti a opet ne otići predaleko u egzotičnost i kreirati rad koji se ne uklapa u generalnu superherojsku estetiku.

Ovo nije ni lak posao, pogotovo ako se ima na umu da je veliki deo superherojskih stripova koji izlaze iz okvira „svakodnevne“ zapadnjačke kulture i tradicije istorijski kreiran sa vrlo jasnim ambicijama da se iskoristi popularnost aktuelnog trenda a ne da se istinski osvetle druge kulture i senzibiliteti. Naravno, i sami trendovi na koje se naskakivalo su bili kreirani sa prevashodno eksploatacijskim ciljevima na umu pa pričamo o jednoj procesiji kulturoloških mutacija naređanih poput ruskih  babuški gde je svaka jednu generaciju nebrige udaljena od nekog svog izvornog materijala.

Recimo, konkretno, Shang-Chi o kojem danas pričamo, nastao je početkom sedamdesetih godina u Marvelu kao deo napora da se iskoristi popularnost trenda kung-fu filmova i televizije a koji je u to vreme harao Sjedinjenim državama. Bruce Lee je bio jedna od najvrelijih zvezda prvo televizije kasnih šezdesetih a zatim bioskopa ranih sedamdesetih, osvojivši srca američke publike prvo ulogom u seriji Geen Hornet a zatim niskom hongkonških kung-fu filmova koji su bili progresivno sve veći hitovi i, da Lee nije umro polovinom 1973. godine, pitanje je kako bi danas holivudska istorija, ali i istorija zapadne popularne izgledala – možda sa mnogo više azijskih elemenata nego što ih je bilo u „našoj“ verziji.

Bruce Lee ipak nije bio dovoljno velika faca da igra u televizijskoj seriji započetoj 1972. godine i naslovljenoj Kung Fu (gde će David Carradine igrati Kineza), za koju se tvrdi da je zapravo bila njegova sopstvena ideja a koju je Warner Bros. prvo navodno odbio a zatim plagirao, ali je nesporno da su njegova harizma i kinematična borilačka ekspertiza učinili jako mnogo na popularisanju borilačkih veština na zapadu i u SAD. Karate i kung fu su jedno vreme bili svuda, uključujući popularnu muziku, a strip, kao medij sa kratkim produkcijskim ciklusom je, naravno, oberučke prigrlio ovu priliku. Sam Warner Bros. je, naravno, posedujući odnedavno strip-giganta DC, mogao da da novi vetar u jedra svom već postojećem junaku po imenu Karate Kid (koga je Jim Shooter kreirao još 1966. godine, na neki način predviđajući trend koji će tek doći) a kasnije da započne – relativno kratkovečni – serijal Richard Dragon, Kung-Fu Fighter sa likovima kao što su bili Bronze Tiger ili Lady Shiva.

Moguće je da DC, sveže ušuškan u korporacijsku strukturu Warnera, nije osećao da je neophodno poplaviti tržište naslovima što će ganjati trend koji je harao nacijom, no Marvel nije imao nikakvih kočnica. Master of Kung Fu je krenuo Aprila 1974. godine, i za razliku od konkurentskog Richarda Dragona imao vrlo uspešan život sve do 1983., a istog meseca je pokrenut i The Deadly Hands of Kung Fu koji je trajao nešto kraće, do 1977. godine. Kroz ova dva magazina, Marvel će kreirati ergelu likova od kojih su, za razliku od mog sina, Karate Kida i Richarda Dragona, neki i danas popularni (Iron Fist je imao i Netflix seriju a Misty Knight se regularno pojavljuje u aktuelnom Kapetanu Americi), napadajući koncept borilačkih veština sa raznih strana. Iron Fist je bio wish-fulfillment fantazija o lepom belom momku sa Menhetna koji postaje najveći svetski majstor mističnih orijentalnih veština borbe, White Tiger, The Sons of the Tiger, The Daughters of the Dragon i Heroes for Hire su spajali različite aspekte popkulturne intepretacije boričakkih veština sa blaxploitation senzibilitetom, a Shang-Chi je bio, uslovno rečeno „najozbiljniji“ od svih, oslanjajući se u velikoj meri na orijentalizam (i u negativnom i u pozitivnom smislu), te na srazmerno komplikovanu konspiratološko-špijunsku podlogu za svoje priče.

Konkretno, priča je da je Shang-Chi originalno trebalo da bude strip-verzija pomenute Warnerove televizijske vestern-kung fu serije, ali da Warner nije konkurenciji hteo da omogući pristup pravima. Umesto toga, Marvel će posegnuti nekoliko decenija unazad, u eru palpa i obezbediti prava na lik zloglasnog orijentalnog negativca po imenu Fu Manchu koga je kreirao britanski palp romanopisac Sax Rohmer 1911. godine, popularišući u velikoj meri koncept „žute pretnje“ koji i danas visi oko vrata zapadne pop kulture, kao poprilično rasistički, usmrdjeli albatros. Svakako, početak XX stoleća je bilo nevinije vreme, a može se argumentovati da su i sedamdesete bile nevinije i da je Master of Kung Fu bio magazin koji je, iako neskriveno rabeći stereotipe orijentalizma, svakako u dobroj meri doprineo da se neki aspekti istočnjačke kulture i tradicije makar malo približe zapadnjačkoj publici i zainteresuju pojedince za dalje istraživanje. Steve Englehart i Jim Starlin koji su kreirali lik Shang-Chija potrudili su se da izgrade sponu između „klasičnog“ palpa sa Fu Manchuom koji koristi istočnjačke magije i razna zla da zavlada svetom sa jedne strane i modernijeg, globtroterskog špijunskog trilera sa džemsbondovskim mirisom sa druge, postavljajući samog Shang-Chija u sredinu, kao sina najvećeg negativca na svetu i američke žene, vaspitavanog da bude gospodar borilačkih veština ali i filozofije koja uz njih ide, a da opet bezogovorno sluša svog oca, tiranina.

Naravno, primamljivost narativa o Shang-Chiju je bez obzira na solidnu naivnost sa kojom je on pripovedan na svom početku, bila velikim delom u tome da smo gledali mladog, smelog, a naivnog borca kako mora da analizira sve što je naučio o životu, otrgne se kužnom uticaju svog satanskog oca i upozna svet koji, odrastao u tvrđavi Honan i poznajući samo brutalni trening, sada prvi put zaista susreće. To ali i, naravno, crtež vrlo prestižne Marvelove streljačke reprezentacije (Starlin, pa zatim Paul Gulacy a onda Al Milgrom, John Buscema, Ross Andru, Ron Wilson, Walter Simonson, Keith Pollard i skoro pa svako ko je bio neko u ono vreme) koja je kreirala scene borbe čija će koreografija biti donekle različita od uobičajenog sperherojskog pristupa, sa obilatim pozajmljivanjem istočnjačkih motiva iz svih mogućih izvora, bez jasne distinkcije između, recimo, Kine i Japana. Već u prvoj epizodi (koja prethodi samom magazinu i izašla je u Special Marvel Edition broj 15 koji će kasnije biti preimenovan u Master of Kung Fu) Shang Chi mora da porazi specijalnog telohranitelja svog oca – inače kineskog nacionaliste starog kova – a koji je – japanski Sumo rvač.

Naravno, tada smo bili mlađi i sve nam je to bilo isto i utoliko je čitanje Yangove reimaginacije Shang-Chija u aktuelnom miniserijalu bilo zanimljivije. Naravno, Marvel i Disney za ovu godinu pripremaju i premijeru filma Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings gde će po prvi put azijski glumac igrati glavnu ulogu u jednoj Marvelovoj velikoj produkciji i gde će biti zanimljivo videti kako se izbegavaju orijentalistički i rasistički klišei.

Što se ovog konkretnog stripa tiče, za početak recimo da je lepo da je Marvel i na crtačkim dužnostima uposlio Kineza. Dike Ruan živi u Italiji ali je etnički Kinez i već je radio za Marvel na Spider-manu i Black Cat. Njegov stil je svakako dinamičan i prilagođen akciji koje na ovim stranicama ima dosta ali Ruan je, posebno kada se uporedi sa Billyjem Tanom, koji radi flešbek sekvence, prilično sveden. Vidi se, recimo da ne voli naročito da crta pozadine i kada god može pušta kolorista Sebastiana Chenga da nekim gradijentom popuni prazninu na kvadratu, ili, kad to ne može, onda se uglavnom rešava za linije koje označavaju brzinu, energiju, dinamičnost. Rezultat je da veliki deo ovog stripa koji se događa u današnje vreme odlikuje određena bezkarakternost, pogotovo što se Ruan i u crtanju lica odlučuje uglavnom za samo nekoliko linija koje generalno identifikuju likove ali im ne daje puno izražajnosti i uvida u unutrašnji život. S druge strane, Ruan je solidan pripovedač i njegove table imaju lepu energiju i čistu naraciju što svakako pomaže da utisak koji sam imao posle čitanja ne bude nepovoljan. Ovo je posebno važno u stripu o borilačkim veštinama gde je ipak maltene neophodno da se u borbi vidi koreografija, odnosno neki logičan sled poteza i onog što oni proizvode i mada Ruan ova pravila povremeno krši, to je uglavnom iz dobre namere, gde crta borbe sa više žarišta u isto vreme pa se usredsređuje samo na ključne momente. Uz dobro kadriranje akcije, i izraženu kinematičnost ali i eleganciju tela koja se bore, ovaj strip na tom planu svakako ne manjka.

Pomenuti kolorista, Sebastian Cheng je vrlo dobar u oživljavanju inače dosta svedenih kadrova i zaslužan je za veliki deo atmosfere a pogotovo za premošćavanje razlike između Tanovog i Ruanovog stila do mere da vrlo brzo prestajete da primećujete da su ovaj serijal radila zapravo dva crtača.

Što se tiče priče, prilično sam se neobično osećao čitajući, s obzirom na to koliko Yang ide na podmlađivanje glavnog junaka, ne u smislu agresivnog retkonovanja i brisanja onog što se do sada dešavalo, već u karakterizaciji koja Shang-Chija čini zaista pomalo mladalački naivnim, nesigurnim u sebe, željnim ljudskog kontakta… Iako u prvoj epizodi protagonist kroz kontemplativni monolog čitaoca podseća na sve što je do sada proživeo i da je u njegovom životu normalno da će pojava privlačne žene po pravilu biti ispraćena bacanjem sečiva u njegovom smeru, Shang-Chiju je ovde vraćen veliki deo mladalačke nevinosti koju je izgubio još u petnaestom broju magazina Special Marvel Edition kada je prvi put ubio za svog oca i suočio se sa činjenicom da je čitav njegov devetnaestogodišnji život izgrađen na laži. Ovaj Shang-Chi danas ne treba da nas podseća na to da ga čitamo praktično pola veka unazad već da samo osveži osnovne motive vezane za lik i njegovu biografiju, ali i da sve to onda smisleno osavremeni. Možda mi je zbog toga bio i manje zanimljiv nego što sam se nadao, ponavljajući ono što o Shang-Chiju već znam, ali na jedan savremeniji ali i pomalo generički način.

Naravno, Shang-Chi se povremeno pojavljivao u Marvelovim stripovima poslednjih godina (poslednji put je bio predmet razularene seksualne požude naslovne junakinje u serijalu Domino) i napravljen je napor da se njegovo prisustvo „normalizuje“, odnosno da se oreol „orijentalnog“ deakcentuje koliko god je moguće kako lik ne bi štrčao u odosu na Spajdermene, i ostale.

No, ovaj miniserijal ide drugim putem, trudeći se da Shang-Chija utemelji u njegovoj porodičnoj – i šire, kulturološkoj – prošlosti i zapravo i predstavlja „mekani“ retkon u kome se Shang-Chi ne samo blago podmlađuje (na početku stripa ga vidimo kako pomaže simpatičnoj kineskoj baki u pekari i flertuje sa njenom nećakom, sav ustreptao kao dječarac koji nema još puno iskustva u životu) već i dobija proširenu priču o svom detinjstvu.

Marvel je već napravio napor da se distancira od „tuđih“ a licenciranih propertija pa je Fu Manchu odavno prekršten u Zheng Zua a nova priča o njegovom poreklu koju u ovom stripu čitamo nas vodi u osamnaesti vek i „Društvo pet oružja“, tajno udruženjhe majstora borilačkih veština koje su prvo predvodila dva brata-čarobnjaka a onda je ostao samo jedan, Zheng Zu koji je, sve do svoje smrti u rukama sopstvenog sina – Shang-Chija, dakako – radio na tome da pokori čitav svet. Ovaj miniserijal nas podseća na neke drage likove iz klasičnog Shang-Chija, kao što je Leiko Wu, lepa i opasna agentkinja britanske tajne službe – Yang piše i jedan zanimljiv dijalog između nje i Shang-Chija gde saznajemo i zašto on koristi visokoparan rečnik i kitnjasto izražavanje – ali je ovo pre svega strip o novim likovima, sestri za koju saznajemo da je Shang imao, da je bila značajan deo njegovog detinjstva provedenog u stalnom treningu, ali i drugim novim likovima povezanim sa Društvom pet oružja. Shang-Chi ovde mora da se ponovo suoči sa tradicionalnim verovanjima vezanim za ostavštinu svog oca, za proročanstva i nasleđa i da sa likovima poptuno uronjenim u ovu vrstu zavereništva, koji samo treniraju za borbu i spasavanje/ osvajanje sveta dopre do tajni koje će mu otkriti nešto novo o svom mestu u svetu, o svojoj porodici, ocu itd.

Što sve u sumi daje pripovest koja je više pripremanje bekgraunda protagoniste za neke buduće radove nego previše uzbudljiva priča samo za sebe. Yang svakako spretno barata klišeima orijentalne pop-mitologije i piše dovoljno brz i dinamičan strip ali likovi su, kako rekoh, novi i nemaju  previše mesta za razradu, pa moram da priznam da bi mi bilo zanimljivije da se strip bavio samo tvrdoglavošću Društva pet oružja da Shang-Chija prepoznaju i privole da im bude predvodnik i njegovim pokušajima da im objasni da je dvadesetprvi vek i da njihove prastare ideje o tome kako svet funkcioniše naprosto nemaju više nikakvu težinu. No, pošto je ovo „pravi“ superherojski strip a ne neka indie dekonstrukcija, ovo je samo delić narativa a ostalo su borbe sa oživljenim mrtvacima, mitološkim zvjerima i vizije davno preminulih predaka. I mada Yang svakako ima zanatske veštine da ovo sve uplete na čitak i pitak način, priča mi je na kraju delovala previše klišeizirano sa vrlo slobodnim korišćenjem fantastičnih elemenata koji su u primetnom kontrastu sa likom samog Shang-Chija za kog je napravljen napor da nam se prikaže kao mlađi, utemeljeniji u svakodnevnom, manje sviknut na onostrano.

Naravno, možda sam samo ja očekivao da ovaj strip bude nešto drugo, svedenija priča bliža špijunskim trilerima sa kung fu razrešenjima, kakvi su bili stari Shang-Chi naslovi. Ovaj miniserijal nije takav i mada koristi slične elemente, on mnogo više akcentuje mitologiju, onostrano i natprirodno nego što nam daje momka pobeglog od konspiratološkog ludila koji pokušava da nađe svoje mesto u savremenom svetu iako mu je to, sasvim eksplicitno, uokvirujući narativ. Da je crtež nešto karakterniji a priča više usredsređena na likove nego na istorijsko i fantastično, u ovome bih i više uživao. S druge strane, kako je jasno da je ovo, kako rekoh, samo priprema za nove stripove o Shang-Chiju, nadam se da je sada, kada je novi status-kvo utvrđen možemo da idemo dalje sa manje generičkim, zanimljivijim pričama.